**(*)
3-
Pogledah na FEST-u dugočekani THE
LODGE (imbecilno za tu priliku „preveden“ kao LOŽA!), od austrijskog dueta koji
nas je pre 5 godina počastio arty hororom GOODNIGHT
MOMMY. Kao što ocena 3-
pokazuje, blago sam razočaran: očekivao sam više.
Glavni kvalitet njihovog prvenca
bila je, kao to već davno rekoh, „atmosfera u kojoj je teško staviti prst tačno
na ono što je jezivo, napeto, strašno, jer ne zbiva se bogzna šta
spektakularno, a opet, ima nešto u ritmu, u bojama, u svetlu, u detaljima, u
sitnim zločestostima i nagoveštajima što se polagano akumulira u pravcu većih i
otvorenijih gadosti.“
Toga, ovde, ima u manjoj meri,
pomalo razvodnjeno. S jedne strane, zaplet se eksplicitnije oslanja na horor
motive i teme: mentalno poremećeni pojedinac, psihološke igre, „gaslighting“
izluđivanje, suicidalne sekte, izolacija na pustom i jezivom mestu,
zlokobno-zločesta deca, zla (?) maćeha, kuća za lutke koja bi trebalo da bude
kao neka paralela sa živim junacima, itd. Film sadrži i čak tri jump-scare
scene – jedna od privilegija gledanja filma u bioskopu, a ne kod kuće, jeste i
uživati u skoku iz stolice koji je gledateljka ispred mene izvela prilikom prve
te BAMMM!-scene.
S druge strane, rediteljska obrada
toga je slična onoj prvom filmu: hladna, spora, turobna, neakcentovana, ili
slabo akcentovana (ako ne računam pomenute tri šok-skok-scene), što ovde uspeva
da donekle suzbije stravu, a da, umesto nje, ne proizvede onaj osećaj začudnog, onu unheimlische atmosferu koja je krasila prvi film. Ima je i ovde,
ali u primetno manjoj meri.
Deo krivice za blago mi umanjeni
užitak u ovom filmu počiva i u odluci dvoreditelja da se to sve slika nešto
realističnije, pa tako, iako tu ima nekih stilizovanih i skoro-nadrealnih
kadrova i prizora, velika većina toga je nerazlučiva od mrljavo, premračno
slikanih novih američkih hororčića. Ukratko, mnogo manje bombonica za okice
nego što smo, na osnovu MOMMY, mogli očekivati.
Takođe, iako su svi glumci OK, deca
su ovde manje intrigantna, tajanstvena i zanimljiva kao likovi nego što su bili
blizanci u MOMMY, a delom i zbog toga involviranost je nešto manja. Film negde
oko polovine postane pomalo i repetitivan i slabo zanimljiv baš kad bi trebalo
da postaje zategnutiji, napetiji (recimo, odiseja peške po snežnoj oluji sve do
tajanstvene „kolibe“ ne dovede ni do čega, i završi se antiklimaktično: u
kolibi se ne nađe ništa bitno i vraća se nazad).
Srećom, film se izvuče iz toga
pred kraj, ali ipak, neravna je i džombasta putanja, manje elegantno
pripovedanje nego u MOMMY. Možda su scenaristi malko požurili, možda ih je
producent (Hammer-time!) požurivao, uglavnom, fali mi ona čistota i jasnoća i
elegancija izlaganja koju je MOMMY imao.
Pored toga, imam i neke zamerke koje
spadaju u SPOJLERE, pa ovo tamnije dole ne čitajte dok film negde ne procuri.
Postoje tu dve relativne sitnice iz
žanra „how convenient“. Naime, deca, u nameri da izlude svoju maćehu, urade dve
krajnje slabo ubedljive stvari: 1) u
toj izolovanoj kolibi oni imaju i internet i printer, pa tako iskopaju neke
slike i napišu i dizajniraju ubedljivo-izgledajući „novinski članak“ koji
govori o navodnoj smrti njih troje (dece i maćehe); 2) dečak improvizuje kontrapciju s kaiševima oko ramena i leđa kako
bi hinio da se kao obesio konopcem; zaista ne znam ni neki mator konj (npr. ja)
da li bi to umeo da napravi od slučajno zatečenog materijala u jednoj kolibi, a
kamoli teen klinja. No, dobro, to ćemo još i da otpišemo pod „cepidlačenje“ ili
„kao na filmu“.
Međutim, nikako ne mogu kao sitnicu
ili cepidlačenje da otpišem činjenicu da čitava druga polovina filma, a
naročito njegov rasplet, bukvalno visi o nečemu što se baš nikako ne može
narativno opravdati: naime, tatko, psihijatar, svojoj novoj ženi, a bivšoj
pacijentkinji, za koju dobro zna koliko je mentalno sjebana, a još bolje zna
koliko nju ne vole njegova deca, njoj dakle, koja sedi nasamo s tom decom u
izolovanoj kolibi, on OSTAVLJA NAPUNJEN PIŠTOLJ i pokazuje joj kako se njime
rukuje! Pa daaaj, čak i u nekom visokostilizovanom filmu jedan takav postupak
škripi do neba! A ovo ovde čak i nije toliko visokostilizovano kao MOMMY, dapače,
rekoh već gore, ima više činilaca (i narativnih i stilskih) koji ga
približavaju realizmu. Ali džaba ti rumunsko slikani film kad si još na nivou
scenarija sebi dopustio ovako nešto neuverljivo i glupo.
Moglo bi se tu još zamerki naći:
sekta u filmu postavljena je previše konvencionalno (to što oni propovedaju
skroz je prepisano iz Biblije, nije ništa posebno što bi objasnilo njihovu
suicidalnost); paralela kuće za lutke i kolibe je em derivativna, sad tako brzo
posle HEREDITARY (s kojim deli i motiv porodičnog gubitka i ožalošćenosti), em
nije smisleno razvijena i idejno opravdana (ili barem meni izmiče ikakva
konotacija koja bi, izvan ikonografski simpatičnog zezanja, opravdala posezanje
za ovim tropom)...
Pošto je, zbog visokih očekivanja,
za mene ova čaša poluprazna, u ovom rivjuu sam veći naglasak stavio na ono što
mi je smetalo da uživam u filmu i volim ga onoliko koliko sam želeo, ali mi on
nije dao; ali to nikako ne znači da je film loš, slab, da ga treba zaobići
itsl. Dapače. Gledaoci koji nisu toliko analitični i koji više stvari gledaju intuitivno verovatno će bolje da sve ovo progutaju, i traže još.
Svako ko voli horore ekscentrične, neobične,
tiho-preteće, zlokobno-jezive, dvosmislene, izazovne, treba da pogleda ovu
KOLIBU, kad bude u mogućnosti. Severin i Veronika su svakako autori na koje
treba i dalje računati, ovo njihovo blago posrnuće nikako nije iskliznuće ili,
daleko bilo, kompromis ili „prodaja“ za američko tržište – Čakšta Više,
zapanjen sam da ih je Hamer pustio da naprave ovoliko sveden, suzdržan, spor,
višesmislen film, pa još s tim i takvim krajem. Ostaje da se nadamo da će
nastaviti ovom stazom, ali sa malo većim varijacijama, i udubljivanjem u to
čime bi da se bave.
