izabrana dela

izabrana dela

уторак, 13. октобар 2009.

ZOMBIELAND (2009)

***(*)
3+

ZOMBIELAND počinje toliko genijalno da to, prosto, fizičko nije izvodljivo održati do kraja, i to je razumljivo. prvih 15-20 minuta je svakako najbolji deo filma, ali ono što je važno reći jeste da ostatak ama baš nigde ne padne ispod nivoa vrrrrlo dobrog, uz povremene bleskove sjajne inspiracije.
poređenja sa SHAUN OF THE DEAD su neminovna. ipak, ovo su različiti (pod)žanrovi: SHAUN je rom-com maskiran u zombi film. ZOMBIELAND je genijalna satira na ameriku danas, maskirana u akcioni road movie horror. no, po kvalitetu humora, po inventivnim set-pisovima, po originalnoj upotrebi zombija – tu su negde, nijanse su u pitanju. znam da ću po ovome biti u manjini, ako ne i jednini, ali ZOMBIELAND mi je u mnogim važnim aspektima još draži od SHAUNA.
recimo, glavni junaci.
koliko god bili simpatični, ona 2 duduka iz SHAUNA previše su normalni i prosečni za moj ukus, a takvi su i 'problemi' koji ih muče: prozaična opšta mesta – šef na poslu, verenica, majka… glavni junak ZOMBIELANDa (Jesse Eisenberg kao Columbus) je maltene američki otaku – geek čija extremnost prevazilazi sasvim mediokritetsku i danas sveprisutnu opsednutost video-igricama šona i njegovog debelog drugara. introvertan, u sobu zavučen, sa gomilom fobija, od kojih se jedna na kraju filma na zabavan način vizuelizuje, taj klinja je 'korak dalje' u oslobađanju zombi pod-žanra uobičajenih mediokriteta koje inače nalazimo po ovoj vrsti filmića. dobro, okej, videli smo već 798 puta kako na zombi apokalipsu reaguje joe sixpack, njegov drinking buddy i njihova zajednička fufica – ajde malo da vidimo zombigedon iz nekog drugačijeg ugla! ZOMBIELAND nam taj ugao pruža.
a to važi i za sve ostale glavne likove: Woody Harrelson kao talahasi je, naizgled, rutinski lik od sorte koja je toliko ofucana da je nalazimo čak i u onoj krpenjači najizlizanijih zombi fora i fazona ikada, ZONI MRTVIH. on, praktično, igra lik srodan armagedonu (nedavno prebijeni vukota brajović) – to je baja od malo reči a mnogo oružja, he-man, mačo jebač keve koji zombije trebi ladno ko muve, sve vreme čuvajući svoj cool imidž neustrašivog sadiste. naravno, u beslovesnoj ZONI taj lik je tretiran strejt, dakle – paljevina za paljevine, lik copine u tumačenju copine u plotu koji su napisale i režirale copine i koji može da se dopadne samo copinama. da su autori ZONE imali bar trunku duha ili originalnosti, oni bi lik 'armagedona' povezali sa ovdašnjim okruženjem, prikazali bi ga kao srbendu, možda veterana nedavnih ratova koji je kući dovukao mnogo neprijatelju-oduzetog ali i od-svoje-vojske-pozajmljenog oružja i samo čekao novu priliku da zapuca iz svih tih pucaljki. umesto toga, idioti ga prikazuju kako dolazi niotkuda i ide nikuda.
za razliku od toga, u ZOMBIELANDu je talahasi jasno prikazan kao texašanin, kauboj, što njegove genocidne i militarističke fetiše čini krajnje prirodnim i ukorenjenim u sredinu. dok se zombi milani pale na svog armagedona (a i moraju: on im je jedan od producenata!), talahasi je ovde jasno karikiran kroz vrlo slatku parodiju tog džonvejnizma – talahasi je sve vreme opsednut nalaženjem još uvek jestivih twinkie poslastica. istina, mogao bi se neko upitati – zašto taj tough guy, opsednut preživljavanjem i nezainteresovan za ostala ljucka bića – prima tek tako u svoje oklopljeno vozilo jednog očito smotanog mladića koji mu ne može biti od veće koristi u bilo kom smislu, ni kao sagovornik, ni kao partner u borbi. a neko bi mogao reći da je to zato što Jesse Eisenberg izgleda kao twink (izraz za mladolikog, bebi-fejs momka, uglavnom gay orijentacije)…
bilo kako bilo, jedno je izvesno – žene su u ZOMBIELANDu tretirane revolucionarnije nego u ijednom zombi filmu za koji znam. nisu to ni plačljive i nesigurne curice (a la kristina klebe na početku filma ZONA MRTVIH) a nisu ni two-gun-shooting bitches (a la kristina klebe na kraju filma ZONA MRTVIH). dve glavne junakinje - Wichita (Emma Stone) i Little Rock (Abigail Breslin) su produkt novih vremena – bezočne iskorištavačice, svindlerke, prejebantkinje, trust-no-one survivalistkinje koje će te prejebati ako im okreneš leđa, a prejebaće te i dok te gledaju u oči.
ako strogo pogledamo SHAUNA, videćemo da on nije bogzna kako unapredio zombi kanon u smislu nekih novih percepcija i dimenzija u tretmanu tog starog horor motiva, i da je to u suštini, iza svih gegova, tek jedna konvencionalna romantična buddy komedija, ljubavni četvorougao koga čine šon, cura, ortak i igrice. njegov najveći doprinos je u tome što je to fino režiran, duševan, zabavan filmić sa nekim šarmantnim glumcima.
ZOMBIELAND je, međutim, značajno ozbiljniji korak u zombi pod-žanru.
ako je romero krajem 1970ih mudro upotrebio šoping mol za svoju hiper-zabavnu akcionu splater dramu DAWN OF THE DEAD, a ako je o'benon pametno iskoristio mrtvačnicu (i atomsku bombu) kako bi oslikao 1980te u RETURN OF THE LIVING DEAD, onda RUBEN FLEISCHER – reditelj ZOMBIELANDa – pogađa u metu kada za središnju (tj. finalnu – onu kojoj sve stremi i gde se sve okončava) lokaciju uzima – zabavni park.
već i naslov explicitno kazuje da je amerika danas – zemlja zombija, a film nam to detaljnije prikazuje. to je zemlja u kojoj vladaju samoživost i bezosećajnost – ovo je sjajno pokazano već u uvodu, u kome nam kolumbus iznosi svoju 'gazi ili budi pregažen' strategiju preživljavanja. ovo je još explicitnije vidljivo onda kada se ove 2 curice pojave, i prejebu obojicu 'muškarčina' (deo smeha je u tome što he-man u sjajnom tumačenju vudija harelsona u ovom 4-uglu ispada najtupaviji i najnesposobniji).
deo te samoživosti je i bezuslovna posvećenost sopstvenom zadovoljstvu – čak i usred apokalipse, moramo da nađemo twinkie slastice! a kruna te samoživosti je samouništiteljska, kontraproduktivna posvećenost zabavi – neka ide propast sveta, nek propadne, nije šteta, samo da se mi iznazabavljamo i iznazajebavamo - dok brod tone! ovo je više nego očigledno u kulminaciji filma koja se zbiva upravo u nekakvom zabava-lendu. ne baš diznilendu, ne bi oni nikad dali prava – ovo je nešto konvencionalniji zabavni park po sadržajima, samo što su svi veći i luđi i sjajniji no igde u americi, i zato je baš taj pacifički fanlend finalna destinacija ovih izgubljenika, lutalica, preživljavača koji nemaju za koga ni za šta da prežive.
znači, ZOMBIELAND je jedan genijalan prikaz ludizma kao jedne od dominantnih crta današnje amerike (a i šire – jer deo sveta u kome obitavamo već je amerikanizovan iznutra, po težnjama, ako već nije spolja, po hardveru tj. šansama za te istovetne težnje) i to je tim lepše i subverzivnije što svoju kritiku zemlje zombija, celebrity culture-a (kroz sjajaj kameo bila mareja, as himself, o kome svi pričaju) pohlepe i sebičnosti uspeva da plasira kroz film koji je i sam – zabavan, i ide ka statusu blokbastera ili barem retko viđenog uspeha za jedan horor film, privlačeći sebi nove horde i legije zombija preko čijih glavica će preletiti ovo moje čitanje.
elaboraciju ove metafore zabavnog parka, video igrica, selebritija i dr. momenata prisutnih u filmu ostavljam za neki esej: za sada i za ovde, neka bude dovoljno reći da je ZOMBIELAND vrhunski zabavan, sjajno napisan, režiran i odglumljen hororčić sa čitavim nizom prizora kakve može da kupi samo pristojan budget. a vala, posle tuceta i tuceta jeftinih zombi apokalipsi-u-mom-dvorištu sa par desetina drugara nabrzinu našminkanih u zombije (ZONA MRTVIH), zaista je okrepljujuće videti jedan film koiji ima ne samo duh i nešto na pameti, nego i para da nam pokaže large scale uništenje – hajvej zakrčen napuštenim i slupanim vozilima, pusti gradovi, prazne ulice, kuće koje gore i druge big-budget extravagancije kakve vrlo, vrlo retko imamo priliku da vidimo u zombi-filmovima.
znači, ZOMBIELAND nudi fun-ride, ali i food for thought lukavo sakrivenu iza svoje naizgled hot-dog forme.
žvaćite polagano, i vratite se na još jednu vožnju. možda primetite da film nije tako naivan kao što na prvi pogled izgleda.

RASTUĆA SENKA TAME - Aleksandar Damjanović


RASTUĆA SENKA TAME - Aleksandar Damjanović

Kritika izašla u podlistku BETON br.38 (dnevni list DANAS, utorak 5. februar 2008)

Piše: Dejan Ognjanović

"DO BOLA!"
Aleksandar Damjanović

Rastuća senka tame: Vivisekcija psiholoških motiva horora žanra u filmu i literaturi
izdanje autora,
Beograd, 2006.

Kome da čovek veruje u ova krizna vremena? Postoje li uopšte autoriteti čija stručnost nije pod upitom? I, još važnije, da li neko kontroliše „autoritete“?

Treba li, recimo, sumnjati u reči Darka Bajića, poznatog reditelja i profesora na FDU? U svojoj recenziji knjige Rastuća senka tame prof. Bajić piše: „Nikada do sada nisam pročitao izazovnije štivo koje (psihološki dedukujući) objašnjava kodekse žanra...“, i zaključuje: „I zato reditelji koji hoće da postanu bogovi ovu knjigu moraju pročitati i moraju joj verovati“.

Zar da ne verujemo drugom recenzentu ove knjige, Jovici Paviću, čije ime nije slavno kao Bajićevo, ali bi titule docenta i šefa katedre za glumu Fakulteta umetnosti u Prištini trebalo da nam ulivaju poverenje? On knjigu naziva „malim remek-delom u oblasti koja nije autorova primarna vokacija, ali je njegovim prethodnim delima, a ovim posebno, postala bespogovorno.“ Dr Pavić hvali i Damjanovićevo „vladanje alatima filmske umetnosti, njenim fenomenom i strukturom u najširem smislu“ i tvrdi da autor stiže „do granica do kojih mnogi filmski teoretičari nisu uspeli da stignu“. Tvrdeći da se ova knjiga „nameće kao priručnik, literatura prvog izbora“, Pavić poentira: „Toplo preporučujem ovu knjigu i nastavnicima i studentima naših umetničkih fakulteta na kojima se studira iz oblasti filma, filmske produkcije i scenarija“.

Na žalost, knjiga Rastuća senka tame Aleksandra Damjanovića je remek-delo amaterizma, neznanja, proizvoljnosti i haosa koji studentima može biti od koristi jedino kao zabavnik čijim će se citatima smejati na odmoru između predavanja.

Jezik je napregnut do pucanja nakaradnim tuđicama: zbivanja „emaniraju ambigvitetom“ (10), svesnost je „derivirana“ (22), E. A. Po je „potpuno demoliran“ (!) smrću voljene žene (57), „eksploracija“ je učevniji izraz od istraživanja (73), „zec se dekompozira u kuhinji“ (79), nadmoćnija je „pervazivna snaga“ (89), uloga pola „postaje sve permeabilnija“ (92), uspeh nije ustoličio nego „tronizovao“ Karpentera, a neophodno je i da se „re-uspostavi“ (!) odnos sa našim telom (100). I tako do kraja, ko izdrži.

Rečenice su duge, glomazne, razgranate, sa rogobatnim frazama koje ništa ne znače i sa intruzivnim (da stavimo i mi jednu tuđicu!) komentarima koji razbijaju misao:
„Egzegeza ovog žanra, bilo literarna ili filmska, eksponirana je ambijentom (koji nema toliko evolutivno vremensku koliko univerzalnu semiotičku signifikantnost) u kome dominira ili eksplicitno gotska atmosfera sa dijaboličnim kreacijama ne-bića satane (jer je ono uništivo i privremeno), preko svedenborgijanskih koncepcija o dvostrukoj virtuelnoj realnosti koja je s onu stranu Raja ili Pakla (ili obratno)...“ (str. 18)

Ili: Stiven King „nadmoćno koketira sa sposobnošću visceralne cerebralizacije homo sapiensa“ (47)

Šta god to značilo!

Kada pogledamo ovako loše baratanje jezikom, sa konfuznim rečenicama i razmetljivim (a praznim) frazama, ne možemo a da ne pomislimo kako je Srpski psiho najzad dobio svog Srpskog psihijatra! Ali ono što se može oprostiti dvojici dvadesetogodišnjih hevimetalaca teže se može pojmiti kod jednog akademskog građanina!

Damjanović možda nije rođeni pisac, reći će neko, ali je ipak - stručnjak?

Za horor, za tematiku žanra, pa i za film uopšte, on to svakako nije. Već u prvoj rečenici svog dela on najvećeg horor pisca XX veka, Hauarda Lavkrafta, naziva „Haroldom“, a kasnije kuburi sa prezimenom, pa ga na str. 54 više puta naziva „Lovkroft“, dok na str. 58 u istom pasusu autor pominje i „Lavkrafta“ i „Lovkrofta“!

Autor romana Psiho se na strani 37 zove Ričard Bah, na strani 44 se razvija u Ričarda Bloha, ali u ispravni oblik, Robert Bloh, evoluira tek na strani 84!

Vrhunac (ili dno) u moru materijalnih grešaka autor postiže kada film Petak 13. ne samo pripiše Džonu Karpenteru, nego ga i poistoveti sa Noći veštica, valjda verujući da je to jedan te isti film: „Petak 13 (Halloween) je najveći uspeh u njegovoj karijeri...“ (96), prosvetljuje nas dr Damjanović.

Pišući o jakim ženskim likovima u hororu, autor taj trend zapaža tek od Umirene jagnjadi (1991) i analizira niz drugorazrednih trilera (ne horora!), a potpuno zanemaruje pravi početak pojave jakih žena u hororu, sa filmovima Noć veštica i Osmi putnik punih 13 godina ranije.

Damjanovićeva svest o vremenskom sledu i kulturnoj evoluciji toliko je maglovita da razlika od 13 godina za njega nije velika: On govori o „viktorijanskom“ stilu Bajrona (!), Šelija (!!) i Svifta (!!!) (59), za Stokerovog Drakulu tvrdi da je „nastao sredinom 19. veka“ (65) iako je roman objavljen 1897, a Ničeovu „estetsku kritiku moderne umetnosti“ datira na početak XX veka (22) iako je siroti filozof umro 1900.

Njegovo neznanje o filmu pokazuje se kada, govoreći o filmovima Rodžera Kormana, ustvrdi da „nas efektna upotreba kolor-tehnike vraća korenima ranog nemačkog ekspresionizma“ (43) - koji su ne samo bili crno-beli, nego su svoje glavne efekte bazirali na toj činjenici. On brka filmske termine „McGuffin“ i „whodunit“ (49), a analize filmova variraju. Nekad su na nivou osnovnoškolskog sastava (Maska crvene smrti je „sa stilskog i estetskog aspekta lep za gledanje“, 43). Mnogo češće, usiljene su do tragikomičnih vrhunaca, recimo kada pokušava da nametne biblijsku dimenziju Apokalipsi sada, pa mu taj galimatijas kulminira u sumanutoj rečenici: „Put ka Meki kroz reku Stiks ispunjenu Hristovom krvlju“ (62), čiji neznalački eklekticizam uspeva da besmisleno sjedini islam, staru Grčku i hrišćanstvo.

Aleksandar Damjanović je knjigom Rastuća senka tame ispoljio nesposobnost preglednog i akademskog izlaganja građe: konfuzne misli u nepreglednim i apsurdnim rečenicama; poglavlja knjige poput nasumice nabacanih eseja bez nadovezivanja ili jasne vodeće teze; ne postoje fusnote; što je još nepriličnije autoru ovog ranga, Damjanović proizvoljno navodi naslove filmova (npr. Ralje, a ne Ajkula).

Sjajan primer dajete studentima, prof. Damjanoviću! Da citiram iz recenzije Darka Bajića: „Ova knjiga je do bola!“

Možda, ipak, ne treba verovati baš svemu što nam profesori kažu, jer ovoliki amaterizam, neznanje, nepismenost, odsustvo opšte kulture, nepoznavanje filma i horor žanra zaista - bole!
Toliko je prostora bilo u BETONU – međutim, pošto je ova užasno nestručna i nepismena knjiga krcata budalaštinama, morao sam da napišem bar još jedan tekst kako bih nabrojao bar sve one najkrupnije.

Taj tekst, pod naslovom Psihijatrov tupi skalpel, napisan za web magazin POPBOKS, imate ovde.
A sada ga prenosim i na blog.

Psihijatrov tupi skalpel

Knjiga s podnaslovom „Vivisekcija psiholoških motiva horor žanra u filmu i literaturi“ pokušava da se bavi seciranjem psiholoških motiva horora. Hvale vredan poduhvat, bar u teoriji. U praksi, nakon uvida u knjigu, možete s razlogom pomisliti da se autor, psihijatar po struci, posekao skalpelom tokom vivisekcije i dobio groznicu izazvanu trovanjem nekrotičkim materijalom

Dejan Ognjanović


Ovoj "studiji" se, pored ostalog, mogu zameriti nedovoljno faktografsko (ali i suštinsko) poznavanje materije kojom se bavi (horora kao žanra, ali i filma uopšte), proizvoljne analize filmova i romana, haotičan redosled tema, gubljenje fokusa i lutanje – kako izvan granica žanra, tako i izvan domena psiholoških motiva – rogobatan i anglifikovan jezik, nejasne rečenice sa čestim subjektivnim nametanjima, neakademski ton i odsustvo elementarne forme za tu vrstu pisanja (nema fusnota, bibliografija nepregledna, naslovi prevedenih knjiga i filmova navode se u autorovom slobodnom i često netačnom prevodu…).

Već u prvoj rečenici Aleksandar Damjanović citira izvesnog Harolda Lavkrafta (upućenima u horor poznatijeg, ipak, kao Hauard). Drugde u knjizi ovaj klasik žanra mutira u Lafkrafta, Lovkrofta i slično. Ameri bi rekli: "He lost me at 'hello'"! Ime autora romana Psiho Roberta Bloha čas glasi Ričard Bah, čas Ričard Bloh. Od Damjanovića možete doznati i da su Noć veštica (Halloween, 1978) i Petak trinaesti (Friday the 13th, 1980) jedan te isti film, te da je Glad za krvlju (1983) režirao Ridli Skot, a ne njegov brat Toni.

Dobro, reći ćete, možda je materijal mogao biti bolje izučen, ali nećemo valjda profesora obarati na detaljima? Harold ili Hauard, Karpenter ili Kaningem, pevac ili krelac – biće dobro pečenje!

Da pogledamo, radije, njegove teze. Doći do rezultata vivisekcije teže je nego što se čini, jer je knjiga pre skup nasumično nabacanih eseja nego linearna, logična struktura s preglednim razvijanjem jedne ili više teza. Nakon poglavlja o Pou i Birsu, Damjanović govori o „Filozofiji užasa u filmskoj umetnosti“ – na primeru Apokalipse danas, filma koji čak i nije horor. Odmah zatim se vraća u 19. vek Stokerovom Drakuli i njegovim (kasnijim) filmskim inkarnacijama, a s te teme skače na 'Ključne režisere horor filmova 70-ih godina'. Psihijatar dalje piše o „umetnosti horor vesterna“ Džona Karpentera, reditelja sa zanemarljivim prisustvom „psiholoških motiva“, a ni rečju ne pominje Vesa Krejvena, čiji filmovi prosto vrve od njih. Samo serijalu Strava u Ulici brestova i njegovom tretmanu snova-košmara, očinskih figura, odnosa deca – roditelji, procesa sazrevanja, prihvatanja principa realnosti i drugih psiholoških motiva mogla se posvetiti čitava studija, ali Damjanović zaboravlja temu knjige i radije piše o „horor vesternu“.

Ako se probijemo kroz rogobatne rečenice pune nepotrebnih tuđica („Hičkok ostaje večni mileston za svakog filmofila…“, str. 86) i kroz poglavlja koja lektor nije ni taknuo, doći ćemo do deonica koje izražavaju uopšten stav o hororu:

"Najdestruktivnije sile kolektivne, a možda i arhetipske senke oslobađaju se u savremenim ratovima. Horor žanr je virtuelni simulakrum tih ratova. Neprijatelj se dehumanizuje i pretvara u demone, monstrume, na koje projektujemo sopstvenu senku i tako opravdavamo njihovo uništenje. Jedno od pravila savremenog horor diskursa je da ne treba preslikavati zlo već stvarati pojam o zlu." (str. 113)

Nažalost, ova smela teza ničim se ne argumentuje niti dalje razvija. Neki delovi knjige direktno negiraju vrednosti horora: "(…) moramo zapaziti da u obilju fabrikata žanra strave i užasa postoji ipak relativno mali broj autentičnih stvaralaca koji sa estetske, odnosno umetničke strane opravdavaju egzistenciju ovog žanra" (str. 139), dok se njegovi ljubitelji identifikuju s mentalno obolelim osobama: "Ova vrsta publike je posredstvom kompletnog voajerizma u stanju 'dečje psihokrizije', uronjena u sopstveni unutrašnji svet antisocijalnih želja, dok se spolja prerušeni reprezentuju kao osobe koje traže izvore uobičajene zabave." (str. 134)


Na lošem poznavanju žanra, sumnjivim logičkim kalamburima i proizvoljnim tvrdnjama ne može se graditi nikakva teza, pa je otud sramnije što ovu u svakom pogledu amatersku knjigu studentima filma najtoplije preporučuju njen recenzenti Darko Bajić i Jovica Pavić, docent i šef katedre za glumu Fakulteta umetnosti Priština. Avaj, čak i njihov prosečan student napisao bi stručniju i smisleniju knjigu od dr Damjanovića.

Posebno skrećem pažnju na komentar ispod prikaza na Popboksu, po svemu sudeći od strane samog autora, Dr Damjanovića, i to skoro dve godine nakon objavljivanja tog prikaza.
Dakle, u komentaru koji možete videti ispod mog teksta piše:

Poslao: A Damjanovic [damal64@yahoo.com]
2009-10-12
11:53:03

Zao mi je sto je nasem eminetnom anglofilu,cistuncu srpske transkripcije, kriticaru za koga niko nije cuo, vulgarnom provincijalacu dopusteno uopste da pise.Covek cija (pseudo) kreativnost izrasta iz samofrustracije i sopstvene mesijanske (ne)moci da bude jedini zivi poznavalac horor filma neophodan je odgovor. Dobri D. O. uskoro ce u nekom od casopisa izaci moja opservacija Vase (mada vi ne zasluzujete ovo veliko slovo)knjige koja ima disocirani, shizofreni naslov(sic!)(zaboravih koji) uz , verujte eminetnu psihijatrijsku analizu vasih pomerenih tlapnji. Naslov ce biti: Ostri sklapel vulgarnog provincijalskog kriticizma. Uzivajte dok moje citanje vase abazurne i prostacke knjige ne bude zavrseno. Mada- sto bi rekao Sartr-uzasno mi je muka od nje