izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 29. март 2018.

COLD SKIN (2017)



**(*)
3-/2+

Ovaj španski film na engleskom jeziku i sa eng. glumcima mu dođe kao ne-baš-oskarovski deo dabl-bila sa OBLIKOM VODE: ovog puta Zli Beli Muškarac (TM) je taj koji jebava porobljenu Amfibijku (dakle, Ženku). Za razliku od one mutave kod del Tora, ovaj čiča barem ima alibi za ovu miscegenaciju jer to čini budući da nema nijedne žene u blizini, na pustom ostrvu gde mu je posao da održava svetionik.
Plus, amfibije u ovom filmu izgledaju daleko čovekolikije i glatkije, nežne bele kože, bez krljušti, peraja, mazne su, da ne kažem znatno jebežljivije od onog čudovišnog akva-mena koji je smuvao mutavu čistačicu. Makar i po cenu da ovde imamo vodozemicu sa sisama (!) - sad, šta će žabi sise, to nam film ne govori, valjda da doji svoje punoglavčiće, il' tako nešto. 
Voleo bih da mogu reći kako je ovo bolji film od BEZOBLIČNE VODE ali, avaj, on je samo isto tako slab na neke sasvim drugačije načine; odnosno, nudi užitke koje onaj nema, ali i probleme odsutne kod del Tora.
Ambijent pustog ostrva zapljusnutog besnim talasima, gole beživotne stene, svetionik, gusta atmosfera pustoši – sve je to prelepo i prekrasno, savršen ambijent za dobru horor priču, ali likovi su slabi.
Osim zlikovca na ostrvo dođe još jedan, dobričina, nekakav učenjak, kojeg napad amfibija na kolibicu natera da se pridruži ovome na svetioniku, i onda pola filma prođe u njihovom svakonoćnom odbijanju napada tih stvorova.
Ovi im se penju po zidovima svake noći, a ovi ih skidaju puškama na desetine i desetine: i ginu amfibije ko Švabe Onih Dana pred Batinim šmajserom, na buljuke naviru, Dagon te pita odakle, ko da imaju po 9 života svaki, baš ih briga što ih ovi kose, oni samo izleću sve iznova i iznova, iz noći u noć, jebeš opstanak (i Opstanak), gologrudi na bajonete i metke srljaju ovi bledoliki žapci ko da nema sutra...

...A što je najgore, sutra ne vidimo njihove telesine, kojima bi svetionik trebalo da je zatrpan barem do prvog sprata. Niti vidimo ovu dvojicu „naših“ da ih sklanjaju (a i gde bi? svakog jutra da kopaju novu masovnu grobnicu, ništa drugo tu ne bi radili!), niti njihove suvrsnike kako ih čiste odatle, kao da su ovi baloni koji, kad ih metak stigne, samo urade PUF i iščeznu istog časa...
Anyway, protraćen je predivan ambijent na priču nevrednu truda i, na kraju, nepotrebno zamuljanu nekom, kao, melodramom i romansom i tragedijom. Pritom su amfibije jezivo nedorečene – ko su, šta su, odakle su, zašto samo tu, šta uopšte hoće...? – a i njihova simbolika je nedokuvana i nejasna.
Naime, sve se ovo dešava na pozadini I svetskog rata, pa bi nekakva parabola, metafora, šta god, trebalo da se nalazi u njihovom međuodnosu sa ljudima, ali meni sasvim izmiče poenta baš te epohe i baš ove priče, ovako proizvoljno skockane. Zli Momak ima genocidne namere, doslovno hoće da istrebi amfibije – ali Prvi Svetski Rat nije imao takav oblik niti ambicije.
Ukratko, njegova psihologija i motivacija je a) previše karikirana po sebi, on je prosto Zlikovac iz stripa (i to iz Zagora), a b) on, takav kakav jeste, ni na koji smislen način se ne može povezati sa tendencijama koje su dovele do I sv. rata. Truća se tu nešto o tome kako „mrzimo ono što ne poznajemo“ a poster veli da „nikad nismo daleko od onih koje mrzimo“... ali sve je to nedomišljeno prvoloptaško praznoslovlje u kontekstu ovog narativa i ovog odnosa snaga (likova).

Uprkos tome, ovo je dovoljno drugačije, dovoljno atmosferično i vizuelno zanimljivo da vredi pogledati, ali ne primajte se baš na to da je film mnogo bolji od del Torove šećerne VODICE. Drugačije – jeste; manje ljigavo i proračunato – jeste. Ali je i nedomišljeno na više nivoa, i ostavlja utisak umereno slikovite jedva-polovičnosti. I ne, nema tu ništa lavkraftovsko, za slučaj da ste se pitali.



понедељак, 26. март 2018.

TWIN PEAKS, III SEZONA (2017)


****(*)
5-

            Linčov povratak u Tvin Piks – ovog puta samo pod njegovim uslovima, pod totalnom kreativnom kontrolom, u celosti (ko)napisan i režiran by The Master – serija je koju sam jedva dočekao i mnogo joj se radovao još dok je najavljivana, i strepeo sam kad je, načas, bila u opasnosti da je odlože ili čak otkažu (čitaj: „nesporazum oko finansija“). Kad je, napokon, snimljena i počela da se prikazuje, fanatično sam iščekivao svaku novu epizodu, gledajući je doslovno istog časa kad bi iscurela na net. 
Bilo je to prošlog proleća i leta (2017), od maja do septembra: svake noći između nedelje i ponedeljka, uvek u isto doba, negde oko četiri ujutro, kad pošten svet spava i u snu gunđa zbog početka radne sedmice, a nepošten i nezaposlen svet dreždi do zore, pa i dalje, gledajući šta mu srcu drago, Linč nam je pružao unikatno i nezaboravno gledalačko iskustvo, neuporedivo sa bilo čime do tada, a verovatno i od tada.

            Bila je privilegija pratiti to baš onako kako je to Linč genijalno zamislio: bez ikakvih predznanja, bez unapred-rivjua, bez spojlera – nemajući ni najblažu ideju ne samo o tome šta će se u narednoj epizodi desiti, nego čak ni ko će se od likova u njoj pojaviti, ili nepojaviti. Sa totalnim neznanjem, sa totalnom otvorenošću za njegov ANYTHING CAN HAPPEN. Linč je ovde preuzeo formu TV SERIJE (da, serije, a ne kako neki tvrde – filma; to je koješta! pa makar dolazilo i od samog Linča!) i maksimalno upotrebio njenu formu – njenu iseckanost na parčiće – udaljenost tih parčića kroz vreme – i vreme da se svaka epizoda svari, natenane, i da se onda sedam dana u mislima baviš njome i da projektuješ na sledeću svakojake želje, nadanja, tumačenja, teorije – da ŽIVIŠ sa jednom pričom tokom više od četiri meseca! I to kakvom pričom!  
Stoga žalim one nesrećnike koji su, po inerciji, po ustaljenoj navici, načinili pogrešan, glup, nepromišljen korak i tretirali Linčovu seriju kao bilo koji drugi TV produkt, pa sačekali da se serija okonča, kako bi je tek onda „bindžovali“, odjednom. Ali, ono što važi za vaše Vestvorldove i Med Menove i štatijaznamšta – ne važi za Linča. Ali, OK, nema veze: mudri su sa serijom živeli 4,5 meseca; oni drugi su je izbindžovali za par dana. Svakom svoje...
Bilo je tu, da se razumemo, mnogo povoda za oduševljenje, i mnogo za zbunjivanje, i ponešto za izluđivanje – ali gutalo se i ovo potonje, u nadi da će se sve to što na prvi pogled deluje bezveze, ili nedorečeno, nedorađeno, besmisleno... na kraju osmisliti i opravdati. I, da li se to desilo? Pa, donekle jeste, ali odnekle baš i ne.
            Poslednja epizoda ostavila me je frustriranog, polubesnog, razočaranog --- ispunjenog brojnim, ponegde i kontradiktornim osećanjima --- zbrkanog, zbunjenog, ali ne na dobar način. Bila je to jedna lepa veza,  sex maraton u 18 epizoda (iliti susreta) koji je imao svoje ups & downs, ali na kraju se, niotkuda i bez najave, okončao kao ničim izazvani ice bucket challenge.
            A čak i ovo zvuči kao privlačniji i pozitivniji opis od onoga što sam tada osećao.


            Ukratko – tada nisam bio raspoložen da pišem o TP3, delom zbog tog razočaravajućeg nekraja, delom zbog drugih obaveza u to vreme; a kad mi se raspored dovoljno raščistio, prošla me je emocija. Plus, želeo sam da se još jednom vratim seriji, da je odgledam ucelo, od početka do kraja, i da onda proverim svoj inicijalni sud. Linč je zaslužio toliko. Uostalom, kao što znate, razgovarao sam sa Linčom jesenas u Beogradu, i ostao pun poštovanja i ljubavi prema njemu čak i nakon nezadovoljavajućih odgovora koje mi je dao. Taj čovek ima preveliki kredit kod mene da bi me bilo čime, pa čak i ajs baketom, naljutio.
            Planirana bindž-repriza se, napokon, desila ovih dana: odgledao sam sredinom marta 2018. ceo TP3 u savršenom ripu sa blu reja, a za one koji to vole striktno legalno, III sezona se upravo sada daje na RTS-u (samo tokom vikenda). Takođe sam, pre ove reprize, odgledao i više sati EXTRA snimaka (behind the scenes) sa snimanja TP3, koji su se u međuvremenu pojavili, skinuti sa blu reja, a još prošle godine pročitao sam dve knjige Marka Frosta, The Secret History of Twin Peaks i Twin Peaks: The Final Dossier.
            Da počnem od kraja: koliko su prosvetljujući ovi prateći materijali, a pre svega dokumentarni snimci sa snimanja serije, pitate se vi? Pa, jesu, ali ne u smislu koji biste verovatno najviše voleli. Dakle, ne očekujte da vam bilo šta u seriji bude jasnije nakon gledanja tih EXTRAS; ono što se u njima osvetljava isključivo je Linčov stvaralački proces, i odnos između njega i saradnika. 
Ukratko, iz tih Extras se vidi da taj čovek ne samo što zna ceo scenario napamet, nego ima čvrstu, super-preciznu viziju o svakom jebenom detalju – svakoj intonaciji svake reči, svakom izrazu lica, svakom pokretu, i ne dopušta skoro nimalo improvizacije i odstupanja od toga kako je on to u svojoj glavi već izmaštao, izmeditirao, izvizionirao, odsanjao ili šta li je. Plus, zabavan je taj balans opuštene topline i umerene srdačnosti, s jedne, i strogoće i žestine, kad zatreba, s druge strane. Ali najvrednija stvar u odnosu sa ekipom jeste očigledno, potpuno poverenje svih involviranih, ne samo glumaca, i ne samo „glavnih“.
Ovo što tu vidite i čujete nije uobičajeno promo-proseravanje kakvo imate na drugim DVD dodacima nego nepatvoreno obožavanje od strane svih, totalna predanost i spremnost da se uradi šta god se zatraži. Linč kaže „Skoči“ – oni samo pitaju „Koliko visoko?“ A on im onda, u santimetar tačno, i objasni i, ako treba, pokaže. Dakle, meni kao obožavaocu Linča bilo je zabavno da sve to gledam; ali ako hoćete te DODATKE radi dodatnog razumevanja šta se to dođavola izdešavalo u seriji i šta sve to znači – man'te se ćorava posla, nije Linč blesav pa da vam to otkriva.
Podsećam – ipak je Linč čovek koji je, uvodeći mlađahnog Kajla MekLahlana, nakon DINE, u svet filma i svega oko filma, junoši dao sledeći savet, kad ga je ovaj pitao šta i koliko može da kaže novinarima: „Your job is to tell them nothing!“
Drugim rečima – među Extras ne postoje „deleted scenes“ pa čak ni „alternate takes“ koji bi bacili neko novo svetlo; nema komentara da reditelj kaže šta mu znači ova scena ili onaj simbol, niti opsežnih, detaljnih, otkrivajućih intervjua nezavisno od kratkih delića koji se provlače kroz dok. snimke. Linč vam neće reći NIŠTA izvan onoga što je u seriji. Poštujte to ili nemojte, ali to vam je što vam je.
Ovo što rekoh za TP3 Extras isto važi i za pomenute knjige, samo još gore. Ključna stvar: u njihovom stvaranju Linč nikako nije učestvovao; dapače, nije ih ni čitao. Samo je aminovao Frostu da piše šta hoće, ali u zadatim okvirima plota koji su zajedno sročili. The Secret History of Twin Peaks je nešto vrednija pažnje, jer ide mnogo dalje u širinu „mita“ (od naseljavanja Amerike, od Luisa i Klarka, pa do Kroulija i otkačenog okultiste/roket sajentista, Džeka Parsonsa i NLO-a, and beyond) i jer mestimično prilazi hororu (naročito u skoro-blekvudovskim epizodama o čudnim viđenjima i nestancima u šumama oko TP-a), ali je i zamorna sa svojom kvazidokumentarnošću.
Jebe je forma novinskih članaka, dokumenata, izveštaja, isečaka, dnevnika, jer to otvara prostor za mnogo praznog hoda: na svakih nekoliko stranica se priprema novi teren, stalno neki novi uvod, neki novi kontekst, pa dok se dođe do „mesa“ čovek izgubi apetit, previše je nakucavanja dosadnih stvari da bi se došlo do jednog zanimljivog podatka, ili detalja, i solidne scene u moru kvazirealizma. Bolje bi bilo da je neko književno obdareniji napisao zbirku priča koje se dešavaju u svetu Tvin Piksa – ili, još bolje, ne jedan autor, nego tematska zbirka, sa pričama više njih. 
Ovako, TP mitos se istovremeno i osvetljava i, samim tim, banalizuje, racionalizuje, prizemljuje. Ključni element kod Linča – MISTERIJA – ovde, kod Frosta, izostaje. Daleko od toga da je Frost sve nacrtao i objasnio; ali je njegov pristup svemu daleko racionalniji, pa je njegova priča samo nedorečena ali ne i misteriozna, ako razumete razliku.
Naravno, to je ionako bio glavni Frostov posao u ovom tandemu – da urazumi Linčove iracionalnosti, da prizemlji njegove mistifikacije, da kanališe njegove snove i vizije i dâ im privid smislenog ABCDEFGH plota... Ali, svejedno, ne mogu reći da ova knjiga obogaćuje Linčovu viziju; pre se može reći da samo razrađuje (donekle i rasplinjava) određene njene površne aspekte, ali i ne dotiče a kamoli da prenosi srž. Mada, površniji fanovi će to progutati i cvileti za još. Ako ništa drugo, što se mene i ovdašnjih kultista tiče, pozitivno je barem što ovde u centru svega nije tajni dnevnik nesrećne tinejdžerke i njeni porodični, školski, seksualni i narkomanski problemi, nego – zavere, tajna društva, CIA, FBI, ludi naučnici, NLO konspiracije, paralelni svetovi, zone mori zone, itsl. To je barem zabavnije za čitanje.

            Što se tiče Twin Peaks: The Final Dossier, to je daleko redundantnija knjiga. Naime, The Secret History bar dodaje BRDO novog materijala, koji nije ni pomenut u seriji (for better or worse), pa koga zanimaju ti noviteti – koji vrlo malo veze imaju s Linčovom vizijom – može zbog njih smisleno da čita ovu knjigu. The Final Dossier, međutim, ne dodaje skoro ništa vredno, iako se nominalno bavi „popunjavanjem rupa“ o glavnim akterima serije.  
U teoriji, super, jer serija jeste prepuna rupa, repova i nedorečenosti. U praksi, međutim, ili nam se otkrivaju nove stvari poprilično nevredne znanja i nebitne za razumevanje serije (tipa, kako je Nejdin izgubila oko), ili se „otkrivaju“ stvari koje su dovoljno jasno implicirane i dale se solidno naslutiti u seriji (koja ipak nije toliko nerazumljiva koliko je ponegde bije glas, samo što u njoj nije bilo potrebe da se te stvari crtaju drečavim bojama i krupnim slovima).
Što je najgore, daju se najprozaičnija i najbednija „prosvetljenja“, kao npr. da je Odrina priča (iz serije, iz III sezone) tačno to što smo videli i ama baš ništa više od toga. Nesrećan život, loši izbori, loš brak, blago zglajznuta psiha, i to je to. Ništa koma, ništa alernativna stvarnost, ništa „Odri je Sanjar“, ništa vremenski paradoksi, paralelni svetovi, crne rupe, bebe vaseljene... I, naravno, ništa o onom jednom zbunjujućem kadru (poslednjem u kojem je vidimo u seriji) – gde se ona nalazi u nekakvoj, kako izgleda, ludari, ili bar bolnici za Nešto i sva zbrkana gleda sebe u ogledalo samo tren nakon što je odigrala svoj trejd mark ples u Roudhausu. 
Ali, da li Roudhaus uopšte postoji u „našem“, objektivnom svemiru? U našoj stvarnosti? I da li je Odri uopšte skoro kročila tamo? I odigrala svoj ples? Ili...? ILI?! I čemu onoliko nagvaždanje kroz 3-4 epizode, „oće kaki, neće kaki, oće Roudhaus, neće Roudhaus“? To se, kod Frosta, nije ni desilo, tj. nije bitno. Prc! (Naravno, sasvim je moguće da ni Linč ne zna ništa više o Odri od onoga što nam je prikazao; ali on nam barem nije ponudio tako banalan „odgovor“ kao Frost!)
Ukratko, čitanje ove knjige je potpuno gubljenje vremena, nimalo obogaćujuće: čista mamipara da se ućari još malo na seriji, da se površnijim gledaocima nacrta ono što se već gledanjem moglo naslutiti, i to je to.
Dobro, toliko o pripremama, uvodima i pratećim materijalima. A sad, da vidimo kakva je uopšte ta treća sezona, i šta sve to uopšte znači (ako išta znači)!
U sledećem nastavku, o HORORU u seriji.
A zatim, ŠTA SVE TO DOĐAVOLA ZNAČI.

---NASTAVIĆE SE---

петак, 23. март 2018.

ANNIHILATION (2018)



**
2+

            Kad jedan naizgled ozbiljno zvučeći film, sa solidnim kastom (Natali Portman i Dženifer Džejson Li!) i atraktivnim rediteljem (Aleks Garland, lepo se pokazao sa debijem u EX MACHINA: solidna trojka) njegovi proizvođači bace u februar kao vreme bioskopske premijere – to je loš znak, jer januar i februar su rezervisani za filmove od kojih niko ništa naročito ne očekuje, i koji bi u žešćoj konkurenciji (proleće – leto – jesen) bili ZGAŽENI od strane velikih, a jedino u ovim relativno mrtvim mesecima mogu da zarade bar neki cvonjak, jer u bioskopima tada nema ništa bolje. A kada ga onda, ubrzo potom, bace na Netflix (za sad, samo na evropski), to je još gora vest. Zapravo, loše su zvučale još najave o lošim test-screening rezultatima i dosnimavanjima i menjanjima, a ovo kako su ga bez pompe bacili prvo u bioskope (ograničeno, pa još u februaru) a ubrzo zatim i na TV, samo je potvrdilo da se radi o problematičnom filmu.
            Biću otvoren: bilo mi je drago zbog toga što je sve obećavalo ćorak. Zašto? Zato što se radi o filmskoj verziji romana – tj. trilogije, gde je ovo prvi deo – Džefa Vandermera. Vandermer je srednje-popularan i prilično uticajan (čitaj: dobro povezan) pisac SF-a u čijim delima su jaki elementi fantazije, horora i tzv. new weird-a. Taj lik mi je nesimpatičan još otkako sam čuo da je on bio jedan od instrumentalnih krivaca za proboj onog sterilnog suvopičastog piskarala, doktora Zoće Živkovića, u anglofoni svet. 
Drastično antipatičniji postao mi je pre nekoliko godina kada je, sa svojim jakim vezama u svetu žanrovskih pisaca, uspeo da izdejstvuje da se lik H. F. Lavkrafta ukloni sa statue Svetske nagrade za fantastiku. Da, upravo ovaj VanDrMr ološ je bio jedan od inicijatora, bukača i hukača koji su lobirali, muvali, gurali, i na kraju izgurali Lavkrafta a ugurali nekakvo kič-drvo: jes' da izgleda ko neki ukras iz kineske radnje kupljen za 200 dinara, ali je barem inoffensive a ne kao onaj užasni rasista i homofob i nosilac grdnih drugih nepopularnih mišljenja, gnjusni Lavkraft (pu pu pu)!
            Ipak, verujte mi, moje gnušanje nad tim iritirajuće nadobudnim VanDrMr ego-triperom i namćorastim drkadžijom (a to viđam svaki dan, jer sam „frend“ s njim na FB – barem dok ne bude Gugl-translejtovao ovaj moj rivju!) nije glavni razlog za moje gnušanje nad ovom ANIHILIACIJOM. Hell, ako sam mogao da nađem reči hvale za čedo Dimba Vojnova (DEDERLEZI), našao bih i za VanDrMra, da ovaj film išta, bar malo valja. Avaj, radi se o fundamentalno promašenom nedelu sa nekoliko lepuškastih slika i detalja (uglavnom ukradenih sa boljih mesta). 
Glavni problem je u samoj zamisli – u želji da se bude Papa Političke Korektnosti u fantastičnoj prozi danas, što VanDrMr zaista i jeste. A kako to na (ne)delu izgleda? Borimo se protiv muškocentrizma time što će u nepoznatu vanzemaljsku (?) Zonu da se šalje pet nebranjenih ženskinja (girl power, yeah!) a protiv belocentrizma tako što će tu da bude jedna crna, jedna smeđa, jedna žuta, pa povrh svega, da ne bude sve heteronormativno nego all-inclusive, imamo i jednu lezbijku (među obojenima), pa još sve ekološki frendli.... Dakle, pravljeno po receptu koji je del Toru doneo Oskare s onom njegovom bljutavom VODOM, ali – ha ha, suckers – isti recept je Garlandu i DrMr-u doneo samo ĆORAK.
Kako to, zašto to? U rasvetljenju tog problema pomoći će mi (i nešto vremena i truda uštedeti) moj drug, Miloš Paunović, reditelj, koji je poslao ovu donju tiradu, s kojom se ja slažem barem 95%, pa smatrajte da ovo dole ja potpisujem.
Nakon njegovog teksta ja ću, ispod, da dodam još neke opservacije i kritike stvari kojima se on nije bavio. A sad, reč ima Miloš Paunović, u tekstu koji je on naslovio:

Anihilacija ne zalužuje Gulovu anihilaciju


Sećaš se možda da sam ti jednom davno rekao da me nervira kada vidim da si uradio rivju nekog filma koji ni u kom smislu nije bio vredan ni pažnje a kamoli rivjua na, moram reći, jednom takvom retko elitnom blogu poput tvog koji je, bio ti toga svestan ili ne, meni, a i mnogima bio jedna usputna vrsta sajber univerziteta što u okviru horora, ali i mnogo šire.
      Nasuprot tome, sa sazrevanjem, sam ti se upravo zbog toga i divio, jer sam nekako izmudrovao da ti tim poklanjanjem pažnje tim delcima zapravo pokazuješ da ceniš trud kreatora u filmskoj umetnosti koliko god on bio amaterski ili eksploatatorski ili kakav god.
      Elem, palo mi je na pamet da bi mogao da uvedeš jednu kategoriju rivjua koja rivjuiše film na način da ukaže na to zašto film nije vredan rivjua, a odličan start za to je ova anihilacija osnova filmskog zanata znana kao Annihilation.
      Šta god da je trebalo da bude tema tog filma ista namerno ne treba biti tumačena rivjuom iz razloga što postoje takve amaterske stvari koje se ne mogu opravdati ni čime osim da lepo povuku film iz distribucije i odu na katovanje, dopisivanje i dosnimavanje. 
      Surovo? Jeste... surovo je kao što oni surovo vređaju inteligenciju gledaoca usled nedostatka sopstvene ili usled odsustva osnova dramskog zanata. A pre bih rekao da je ovo drugo u pitanju. Sve okolnosti iz koje priča u Aristotelovskom smislu startuje su toliko nepromišljene i banalne da film čine ravnim proizvoljnoj detinjariji.
      Nebitan je patetični neo-melodramski trougao između Natali, Jew-a i Kmice sa temom i žene se jebu sa strane ako niste znali i to kad jebu uvek su one on top... nebitna je latino lezbejka, kmica-naučnica, sumanuta psihološkinja i ona peta plantbusterka sa temom žene će uspeti tamo gde muškarci nisu... a neću ni da spomenem šta su hteli sa Bojom izvan ovog svemira i false narativom iste koji pratimo kroz Natali. Neću, jer film nije na nivou da se raspravlja o poetici, kontekstu, značenjima i tumačenjima.
      Isključite telefone, sedite pravo u svojim klupama deco da vam se dajdžestuje makar jedan semestar pa ćemo onda sve što sledi ako prođete ispite.
      Privučena random zemaljskim beaconom sestra od Lavkraftove Boje izvan ovog svemira se namerno-slučajno nasukala i za tri godine napravila finu strugackijevsku Zonu originalno nazvanu Shimmer koja šireći se anihiliše sve oko sebe tako što s nama nepojmljivim ciljem menja i mutira sve oko sebe. Ko god da je u ovom vašem scenariju ušao u Zonu ušao je besciljno i nepromišljeno i za te tri godine nikakav podatak nije skupio. Sa svom tehnologijom koju ljudska rasa danas poseduje, a ista nije baš toliko naivna ćčak ni za neuhvatljivu Boju, i sa elementarnim razumom mi i dalje nemamo nikakav naučni podatak o njoj. E, vidite, deco, to morate da preškrabate u scenariju i da bi vam to što želite da ispričate prevalilo uopšte do publike, koju ta nepromišljenost može ozbiljno da odbije, morate ozbiljno da razradite i napravite ozbiljnu studiju na zadatu temu da biste izbegli, kako kaže tata kosmičke strave H.P.L – jeftino, detinjasto i neubedljivo.
      Kako – pitate se? Krenimo od početka. Elem, kao što ste donekle bili promišljeni kada ste u biohazard odelo obukli Benedikta Vonga koji isputuje Natali Plantman po povratku iz zone na samom startu filma, tako ste s tom promišljenošću morali ostati konzistentni i nadalje. Ako ste zadali okolnost da je Oskar Ajzak prvi ljudski stvor koji se vratio iz Zone onda sav military personel koji se bavio istom je jako svestan da je on bio izložen ko zna kakvim alienskim toksikacijama, mutacijama, virusima i da ekipa koja se šalje da presretne ambulantna kola ne mogu biti vojnici obučeni kao da presreću kamion koji švercuje kokain već moraju nastupiti u istim onakvim biohazard odelima i odmah pametno izolovati Oskarovo krljkljajuće telo koje širi ko zna kakve mikrobe na sve strane sveta sa svakim krkljom. Jeste zapisali? Take your time...
      Dalje. Natali se budi i sve što je dočekuje je jednako neadekvatno obučeni statista koji igra vojnika u drugom planu s namerom da se doprinese uverljivosti i mentalno nestabilna umiruća psihološkinja koja je u ime svih Ujedinjenih nacija sveta i svih NATOa, i Rusa i Kineza tiranski vođa projekta za spas planete Zemlje bez ikakvih generala i generalkinja, predsednika/ca i iluminata/kinja koji bi joj dali makar koji savet a možda i nametnuli svoje mišljenje o celoj stvari. Ta okolnost instant obesmišljava gledanje filma nadalje i motiviše mlade generacije koje sede uz svoj kompjuter i gledaju da kliknu AltF4 i vrate se onanisanju na Petu Jensen.
      Dakle, škrabajte sve to. Da, da, SVE! Šta? Bravo ti tamo u zadnjem redu – Tačno! I za ovakvu situaciju MORATE da napravite ozbiljnu studiju i da je razradite i namaštate realno i dosledno onako kako bi zemljani stvarno pristupili istoj. Tada, motivisani girl power potrebama Holivuda, možete da uvedete taj jedan ženski lik koji će se izdvojiti iz te mase UNa, NATOa, Rusa i Kineza nekakvim začudnim i dramatičnim alienskim stavom po pitanju celog tog fenomena gde ćete logično iskonstruisati da je Zemljanima jedina preostala opcija da pošalju tim sastavljan od pet potencijalnih žena naučnica i samoubica. E sada, bilo bi divno kada biste iskoristili taj trenutak i pokazali nam svoju kreativnost time što ćete mudro obrazložiti, a ne samo puziti pred modernim Holivudom, ZAŠTO baš šaljete tim ŽENSKIH naučnica samoubica.
      Nakon toga nam MORATE predstaviti smislenu i uzbudljivu hronologiju ispitivanja Zone – potpuno je detinje samo obavestiti Natali da postoji mnogo teorija ali nikakvih podataka, da su se u Zonu slali dronovi, životinje i ljudi i da se ništa ne vraća... Deco... da li je neko probao da uzme uzorak bubble zida oko Zone i vidi kakvi su rezultati; da li je iko poslao drona koji je ostao u vidnom polju da pokupi neke podatke i ukoliko je crko, jer sve elektronsko crkava unutar iste, bio povučen nazad nekim kablom ili čime god da je ostao vezan s naše strane i šta se izvuklo od podataka iz tog drona; da li je iko na neku uzicu poslao nekog miša, zeca, ovcu unutra i posmatrao promene, a potom ih izvukao napolje, secirao i popisao ludila koja je primetio; da li je iko probao samo da uđe i izađe i šta mu se desilo; da li je iko ušao dva metara unutar iste i prespavao dan ili dva ili tri i šta mu se desilo; da li je ikome od njih padalo na pamet da nukuje Zonu?
      Prvo i pre svega morate razumeti da razlikujete specifične zanatske pojmove od specifićne poetike. Ne možete uspešno nacrtati šaku kao Pikaso a da ne znate da je nacrtate klasično anatomski precizno. Samo ćete postići da vaše delo izgledati naivno poput dečijeg čiča Gliše umesto da se jasno čita da je čiča-glišizam vaš namerni umetnički postupak. Gore navedeni predlozi koji doprinose zaoštravanju sukoba izmeću ljudi i Shimmera i uozbiljavanju cele teme su rešenja zanatske prirode, a ne pitanje ukusa. Nepromišljenost i naivnost u njima jednaka je tome da pravite scene u kojim ljudi odlaze u banku i izlazeći iz svojih kuća i stanova oni nikada ne zatvaraju ulazna vrata za sobom a kad uđu u banku sami odlaze do sefa i poslužuju se novcem, umesto da vidimo kako naravno zatvaraju vrata ili kako novac naravno podižu na bankomatu ili od šalterske službenice. Ovo vaše se samo čita kao nepostojeća budalaština, a sve što su glumci izgovorili pada u vodu i vaša poetika ne dopire do gledaoca.
      Ne znam da li se razmemo... Još jednom – ne radi se uopšte o studiji poetike teme kojom želite da se bavite u filmu nego o elementarnoj studiji ljudskog života koji ako predstavite tačno i uverljivo, a verujte, ista samo ako je tačna, i ništa više od toga, može da doprinese osnaživanju vaše poetike ma kako god da je neukusna ili ukusna.
      Školski primer izrazito tačne studije gde su svi elementi zanata besprekorno zadovoljeni je npr. Tarantinov Hateful Eight. Ništa me manje ne zanima na svetu od jedne izmišljene kaubojštine iliti kaubojske izmišljotine, ali to je potpuno nebitno, jer se radi o ukusu i poetici. Zanatski je tu SVE BESPREKORNO!
      Najveća je zabluda početnika kada stvara dramsku umetnost i živi u predubeđenju da kao neko ko živi život na planeti Zemlji STVARNO poznaje život. Tek kada stavi pod lupu i krene da secira njegove osnovne elemente shvatiće koliko je njegova percepcija siromašna i koliko malo zna.
      E, tek nakon podužeg vremena provedenog u ovladavanju elementarnim zanatom i studijom života (Džon Ford, čija mi ja naci poetika ogavna, pekao je zanat kroz nekoliko stotina kratkih filmova pre no je izrežirao Poštansku kočiju. Jeste, druga su vremena, ne morate stotinak ali barem desetinak), onda se po istom principu valja baviti studijom žanra i poetike kojom želite da se bavite... a kada smo već kod toga: da li je iko od vas pročitao dela koja su bavila sličnim temama kao što su Lavkraftova „Boja izvan ovog svemira“, Piknik pokraj puta Braće Strugacki, Solaris Stanislava Lema i pročitao ozbiljne eseje o njima? Jel’ neko pogledao makar Odiseju 2001 ili Body Snatcherse iz 50-ih i takođe pročitao eseje o njima? Ili, napravio studiju o čuvenim filmovima Tarkovskog Stalker i Solaris i pozabavio se svim uspelim i neuspelim stvarima, unapređenim i unazađenim, što bi vam poslužilo da danas i vi jednu takvu temu predstavite u još boljem, unapređenijem ruhu sa još širim svetonazorom! Naravno da niko nije... jer da jeste, NIKADA NE BISTE MOGLI OVAKVO G%$#O DA NAPRAVITE!
      Gledate me postiđeno... nekima čak idu i suze... to je normalno. Nije sramota ne znati, sramota je ne naučiti i sa tim neznanjem se baciti u posao stvaranja odnosno unazađivanja filmske umetnosti. Šta ste mislili? Važno je meni da zadovoljim svoj ego i obmanem istoriju da sam kao neki scenarista, reditelj, D.P.? Šta znaju budale šta je dobar film, nije ovo zdravstvo pa da neko umre ako gleda sranje koje je mojih ruku delo, film je i onako danas samo i samo entertainment, a ne umetnost?
      Svi koji misle tako neka vrate Index na portirnicu... odmah!
      I bez cmizdrenja... nego pišite dalje. Sa gorepomenutim promišljanjem verovatno bi čitav razvoj vaše celokupne priče nadalje bio potpuno drugačiji i dometi iste bi bili neuporedivo veći jer, na osnovu istog principa promišljanja jasno bi vam bilo da čovečanstvu nije u interesu da pet žena samoubica šalje da tako očigledno ne stignu do bedno definisanog cilja (koji bi trebao biti odavno prevaziđen) – The mission statement is to reach the supposed source of the Shimmer, the lighthouse, enter and acquire data and return – te bi ih takođe na neki naćin zaštitili odelima, ili vojskom samoubica u vidu pratnje koja bi im povećala verovatnoću da uspeju, kada ste već ranije niste setili da ne šaljete samo vojsku niti samo nezaštićene naućnike već da napokon pošaljete ozbiljan tim koji će mudro moći da se nosi sa neizvesnim ludilom koji ga čeka.
      Sa tim promišljanjem ćete izbeći sve preglupe scene koje ste proizveli na dalje: od njihovog gubitka pamćenja, predvidljive scene sa mutiranim aligatorom i negledljivih neveštih rukovalaca oružjem, bučnog raftinga po reci u kojoj ko zna šta pliva, bučnog šetkanja po divljini kojom ko zna šta luta, kretenskog noćenja i stražarenja gde onako naivno iskonstruišete da mutirani medved u mrak odvuče lika koji vam više nije potreban –zašto-zato – i potpunog narušavanja holivudskih potreba time što odnose postavite tako da nam jasno stavite do znanja da žene NE MOGU biti dobar tim.
      Ne želim vas pohvaliti za par kripi štoseva kao što su aktivna creva, rascvetali čovek, medved koji umesto urlika ispušta vrisak žrtve... Uopšte ne treba raspravljati dalje... ni o kulminaciji ni o kraju u kom bračni par svemirskih biljaka ipak sprovede svoju agendu – Koja je šta? Ne!
      Vratite se u pesak... naučite da hodate, naučite slova, da jedete a da se ne umažete pa ćete onda tek dobiti i ozbiljnu filmsku kritiku od Gula.
     
            Sve ovo što kolega veli itekako stoji, ali čak i ako nekako progutam koncepciju zapleta – tj. to kako su te „naučnice“ neubedljivo sakupljene, gde su i kako i zašto poslate, i sve oko toga – i čak i ako zažmurim na jedno oko nad ovako formulaičnom diktaturom političke korektnosti, moji problemi s ovim filmom su još i sledeći:
            - Sporedne (obojene) likinje su jedva skicirane, izrazito neupečatljive i nerazlučive, svedene na svoje etnicitete ali i dalje površno i klišetizirano prikazane (da ova jedna ne reče, sama od sebe, da je lezbo, to ne bih ni primetio, niti bi bilo bitno za išta što u radnji usledi) i zaista sam, kod njih, ponekad imao problem da se setim „Koja sad ova beše?“ odnosno „Koju sad ovo ubiše?“. Što je još gore, glavna (Natali) nam je okarakterisana putem otrcanog gubitka voljenog (sa redundantnim kliše flešbekovima) a ova druga, šefica (Dž. Dž. Li) je ceo film kao na autopilotu, govori fletlajn glasom, ponašanje i mimika i sve joj je mrtvosani fletlajn, i bez obzira što pred kraj saznamo zašto je takva (ima rak!) – zajebi ti to, bato, doveo si odličnu glumicu da ti igra MRTVO PUVALO ceo film! I za njih ja treba da navijam i dva sata da ih pratim?!
            - Fenomeni koje ove susreću su izrazito nezanimljivi – čak je i napad albino aligatora režiran toliko bezvoljno i mlitavo, kao da je to bila ugovorna obaveza („u filmu mora da bude scena napada albino aligatora!“), pa je otaljano prosto neverovatno za film ovog ranga, budžeta, profila. Plus te srne, cvećke-u-obliku-ljudi itd. ma daj odjebite s tim, kao i sa svim tim kič-dugama i ostalim šarenilom.

            - Pljuvanje po Lavkraftu dok se ovamo bezočno krade njegova najbolja priča, „Boja izvan ovog svemira“? Da se Vlasi ne dosete, ubacimo dvije žlice Strugacki-Tarkovskog (Stalker). U rukama boljeg pisca i boljeg reditelja ovo bi zvučalo kao recept za remek – pazi samo: „Boja...“ sreće Stalkera! Remek sreće remeka! Pa to ne mož da ne valja! Patka. Može. Eno, pogledajte. Tj. bolje nemojte.
Plus, ta DrMrova Boja ima najkretenskiji modus operandi u istoriji invazija: dolazi nam s vatrometom, pevanjem i pucanjem, šarenilom da sve dreči, kako bi nam odvratila pažnju sa podmuklo skrivene metode osvajanja. A još je na kraju srozana na otrcani kliše-kraj koji je praktično repriza EX MACHINE: „Zlo“ ide u svet, iza maske lepote i normalnosti dolazi među nas da nam jebe sve po spisku. Zing!
- Da li sam pomenuo koliko je film jebeno DOSADAN? Možda, ali to treba podvući i naglasiti, jer svašta ja mogu da oprostim filmu, ali ne i gnjavažu. A ovaj gnjavi i gnjaavi i gnjaaavi ko gladna godina – to traje i traaaje, a niđe veze, niđe saspensa, sve ravno, bledo, nikakvo, ako nije fletlajn (zzz...) onda iritira i nervira (!!!), a čak i kad se nešto poluzanimljivo desi (mutant-međed!), to je istovremeno i glupo inscenirano, na ivici (nenamerne) komendije...
...I tako, imalo bi se još što-šta ovde reći, ali čemu? Ovo pisanije gore je previše za ovu taštinu praznine jer ona ne zaslužuje ni toliko, i ja ne mogu više: odjavljujem se!