izabrana dela

izabrana dela

уторак, 05. септембар 2017.

TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME (1992)


*** 
3

            Upravo je završena III sezona Tvin Piksa. Nisam oduševljen kako je to „okončano“, ali trebaće mi koji dan da sredim i sročim sve svoje misli i impresije o ovoj sezoni, i o tome šta mislim o tom i takvom (ne)kraju. Do tada, evo nečega što sam pre neki dan, pre finala serije, napisao o filmu-prikvelu - Tvin Piks: Vatro, hodaj sa mnom. To je dobra priprema za osvrt na seriju jer a) poslednja sezona se više i dublje naslanja na ovaj film negoli na prve dve sezone i b) jer imam umnogome srodne probleme sa filmom i sa III sezonom, pa će priča o ovom filmu biti dobar uvod za priču o seriji.


            Priznajem, za razliku od serije, nije mi se taj filmski prikvel svideo, onih dana. I stojim iza toga, to je bila legitimna i opravdana reakcija, iako film danas poštujem i volim nešto više. Mislim da sam mu na prvo gledanje dao 3- a danas je to jaka trojka.
            Ne, nije stvar bila u izneverenim očekivanjima, u smislu: dajte mi moje pite od višanja i svršavanje u kafu i luckastu Lusi i blentavu Nejdin i Babu s Kladom i more-of-the-same krimi-sapunicu s dvije žlice NLO-a i koječega. Ne.
            Poštujem ludačku hrabrost da se, posle relativno benigne serije, gde su mrakovi bili ublaženi sapunom i šećerom i poluparodijom, zaroni u gnusobu do balčaka, sa skoro nimalo luckaste ekscentričnosti. Avaj, to nije bilo urađeno dovoljno spretno.
            Moja tri glavna problema sa tim filmom su, ovim redom:
            1) Uvodni deo, sa FBI agentima koji se pojavljuju i nestaju a niko ne zna za čije babe zdravlje i čemu sve to.  
Previše se vremena troši s onim Česterom Dezmondom kojeg u III sezoni jedva jednom ako uzgred pomenuše: nije zaslužio čak ni jednu rečenicu samo za sebe, a u filmu nam jede skoro pola sata! Njega imamo gledati kako se maje tamo-vamo i zamlaćuje sa ruralnim pajkanima i čičama i još koješta – samo da bi naprasno iščezao, niko ne zna gde ni zašto. Ostali samo dugmići. Odnosno, prsten (nejasnog porekla, namene, funkcije...) A onda uleti Bouvi, padne s neba, probrblja 5-6 nebuloznih fraza, pa nestane i on.  
Izvin'te što je to sve, pre 25 godina, delovalo krajnje proizvoljno i iritirajuće uninvolving. Sad, kad se taj film posmatra kao jedna EPIZODA unutar SERIJE, to manje smeta, ali da me zajebete s tim „Ako ti je nejasno i bzvz sad, sačekaj DVAJES PET GODINA pa će ti biti maaalo jasnije i bolje! Možda!“ Ovaj film je apsolutno besmislen ako se gleda sam po sebi, a sa dobrim filmovima to nije tako, čak i ako zahtevaju neko predznanje ili vezu s nečim što im je prethodilo. Mora to da ima neku dozu zaokruženosti, ne mogu stvari da se nabacuju niotkuda i da isto tako započinju pa nikuda ne vode...
A čak i ako prihvatimo tu temporalnu ogradu, kao „Pih, šta ste zapeli da vam sve bude jasno ODMAH, pa lepo su rekli da će doći za četvrt veka, isto ko Psiho-Vučićev boljitak – gde vam je (s)trpljenje?!“ – opet nam ostaju sledeći problemi:
a) Čester je bledo-nepostojeć kao lik, a  tu je, donekle, moram priznati, i kasting omanuo: onaj crooner je trebalo da ostane i croonuje svoje ljigave baladice za MTV a ne da oblači glumačko odelo!;
b) Scena u kojoj se uvodi fraza „Blue Rose“, u kojoj otkačena iskreveljena pantomimičarka (?!) na aerodromu FBI agentu pokazuje niz signala i simbola – to je neodbranjivi upliv zaista kretenskog non sequitura (pa makar ga kasnije i dešifrovali).
c) Trtljanje o Džudi, za koju ni u seriji, čak ni 25 godina kasnije, nećemo da vidimo ko je i šta je i zašto Bouvi neće ni da govori o njoj. (Nije da je to u filmu delovalo kao više od jedne u nizu bezveznjački usiljenih otkačenosti – ali posle nam se u seriji duvalo u gajde kako je ta Džudi strašno važna, pa opet, na kraju, ispade patka.)

            2) Previše je valjanja u psiho-mraku i boleščini, a bez pravog smisla i payoffa: previše je scena koje su samo neprijatne i mučne, ali nejasno je čemu to toliko prolongirano mučenje.  
U redu, shvatili smo još u seriji: incest, droga, sex, ovo ono, ali moraju li nam se nosevi baš trljati u sve to, pa još toliko dugo, predugo? Moglo je sve to i malo kraće (a vala, i zanimljivije, više involving).  
Scena Lorinog potonuća u onom crvenom baru (zajedno sa Donom), njeno valjanje s kamiondžijama itd. sve to traje predugo i previše je mučno, bolesno toliko da tu, i jedino tu, imam dilemu oko Linčovog mentalnog zdravlja i umetničke motivacije – odnosno, na ivici sam da pomislim kako je tu čiča izgubio samokontrolu i kamerom silovao Loru Palmer još jednom, umesto njenog ćaleta. Ukratko, „uvidi“ i „poente“ do kojih se došlo tako mučnim i nezanimljivim putem, po meni, nevredni su tog trnovitog puta. Plus, tu me je i Lora kao lik izgubila, tu sam prestao da saučestvujem s njom, da je žalim, i počeo (protivno nameri autora? a svakako protivno mojoj nameri) da mislim – okej, fufice, ako je to ono što želiš, onda si to i dobila...

            3) Kao i većina prikvela, i ovaj je fundamentalno okrnjen time što se – po definiciji – bavi onim što je bilo PRE, a uvek je zanimljivije ono što biva POSLE.  
Naravno, u teoriji, možda se ponekad i može naći nešto stvarno zanimljivo u prošlosti što vredi da se ide UNAZAD pa da se time bavi, ali u praksi, u ovom slučaju, takvo što nije nađeno. Kraj već znamo, ubicu znamo, okolnosti slutimo i naziremo već u seriji, i sad snimati film kako bismo u sitna crevca videli svaku muku i svaku patnju Lore Palmer u njenim zadnjim danima – nekako, čini mi se to nevrednim priče, a svakako nevrednim TOLIKOG truda. Ali, hej, barem je čiča-Linč dobio priliku da ovde najzad ogoli Lorine sise, što na TV-u, tada, nije smeo...
Umesto da se razvija dalje mitologija, da se širi priča na filmskom platnu, ovde imamo jednu predugačku i premučnu i nedovoljno zanimljivu DIGRESIJU koja je, da stvari budu još gore, prošarana obilatim dozama detalja i aluzija koji su iritirajuće, frustrirajuće neprobojni i besmisleni: dolaze niotkuda i nigde ne vode. Trpaju se tu i garmonbozije (!) i skakućući čoveci (?) i sprat iznad prodavnice sitne robe (!) i prljave drvoseče (?!) i nekakvo prstenje za koje se ne zna dal štiti od zla ili zlo donosi (ili i jedno i drugo, kako mu ćune) i jednoruki čovek (kogod-štagod on bio) koji urla nerazumljive stvari na semaforu i još trista čuda koja, tada i tu, imaju vrlo malo smisla – ali barem deluju intrigantnije od prizemne propasti tamo neke nesrećne cure.
No, umesto da se njima bavi, film najradije većinu svog predugog vremena provodi uz raspalu, nadrogiranu, prokurvanu i od-oca-razvaljenu Loru, iako ćemo i tu, kao i za 300 drugih detalja zapleta u ovom filmu, morati da čekamo ČETVRT VEKA (!) e ne bi li nam se (možda!) reklo zašto je baš Lora toliko posebna, budući da nam film (i prethodna serija) nisu dali ni najmanjeg nagoveštaja. Ukratko, i po ovom pitanju kao i po mnogo drugih, vezanih za ovaj film, može se slobodno reći: WHY SHOULD I CARE?!
            Ponešto od ovoga jeste nam blago pojašnjeno u III sezoni, koja se pojavila tek onda kada su skoro svi digli ruke od mogućnosti da se ona ikada desi, pa su pojedine rupe delimično zamazane gipsom (po principu „drži vodu dok majstori odu“), ali većina toga se na kraju (spojler!) ispostavi kao nekonsekventno brbljanje, bulažnjenje, mistifikacija bez značenja ili pak poente i smisla. Većina onoga što je u filmu delovalo kao misterija u seriji nam ipak nije retroaktivno osmišljeno niti je njome i film učinjen boljim.
            Budući da ovaj u svoje vreme opšteomraženi i popljuvani film danas ima status skrajnutog, neshvaćenog klasika, veći deo teksta posvetio sam njegovim problemima, zbog toga što smatram da greše jednako i oni koji su ga (previše) pljuvali, ali i oni koji bi danas da ga proglase remek-delom koje je bilo ispred svog vremena. E, pa, nije. Karpenterov STVOR je bio ispred svog vremena i stradao je na blagajnama i kod kritike zato što tadašnja percepcija nije bila prilagođena njegovim radikalnim pomacima kako u tretmanu ljudskih aktera tako, još snažnije, u tretmanu monstruoznog. STVOR je remek-delo koje je bez ikakve svoje krivice umalo upropastilo karijeru svog tvorca i ostavilo mu ožiljak od kojeg se nikad nije sasvim oporavio niti ga je zaboravio. 
Linč je, takođe, bio ozbiljno uzdrman užasno lošim prijemom svoje VATRE, ali –uz sve moje poštovanje njegovih kvaliteta- mora se reći da taj film NIJE „ispred svog vremena“, jer on bi isto tako (loše) prošao u bilo kom vremenu. Prosto, tako se to ne radi, loše je koncipirano u startu: predugačak i nedovoljno zanimljiv film (digresija) o stvarima koje smo već znali, pa još struktuiran tako da počinje predugačkim, zbunjujućim i iritirajuće opskurnim prologom sa tamo nekim uninvolving „likovima“ i dešavanjima koja prečesto prelaze granicu simpatično-ekscentričnog i ulaze u teritoriju „blesavilo zarad blesavljenja“ zbog čega su i serija i film s pravom često bili parodirani.
Ako se tome doda napadno antipatična „junakinja“ čije eratično (više nego erotično) ponašanje, ma čime izazvano, cedi poslednje kapi saučestvovanja i sažaljenja i neizbežno počinje da izaziva iritaciju i odbojnost, onda nam ostaje jedan čudno sklopljen film sa slabim motorom koji se trza i poskakuje i udara o zidove i koji je stvarno teško voleti kao celinu, uprkos pojedinim odličnim delovima.
U te delove spadaju izuzetna gluma Reja Vajsa, odlična Šeril Li i nekoliko zaista retko jezivih scena (mada su neke od boljih, bizarno, otpale iz filma i završile u MISSING PIECES, kao npr. ona iz prostorije iznad „prodavnice“). Pitam se nije li Mark Frost značajniji faktor u koktelu zvanom TVIN PIKS nego što mu se to priznaje (pošto svi kvalitete ove serije isključivo pripisuju Linču); jer, to bi poprilično objasnilo poludupasti polu-uspeh, odnosno polu-neuspeh ovog filma, budući da Frost na njemu nije radio zbog (na sreću, privremenog) neslaganja sa Linčom. Koliko shvatam, Frost je bio protiv da se ide u prošlost, da se pravi prikvel i da se dva sata gnjavi sa Lorinim gacanjem po blatu, i umesto toga hteo je da ide napred. Za moj groš, bio je u pravu. I nadam se da je Linču, kad su se pomirili i rešili da rade III sezonu zajedno, kazao „Told you so!“