izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 12. децембар 2016.

TRAIN TO BUSAN (2016)


 *** 
 3 

            Train To Busan je vrlo dobar, mada u pojedinim krugovima neshvatljivo precenjen i prehvaljen film. Nekima je, izgleda, dovoljno da u filmu nije Bred Pit i deset miliona kompjuterski nacrtanih „zombija“, odnosno Ken Fori i desetak epileptičnom kamerom razdrmano-zamrljanih mrcina, i da to bar malo (površno gledano) zaliči na još jedan nepojmljivo precenjeni korejski film (SNOWPIERCER) pa da gusan BUSAN bude proglašen horor filmom godine.
On to, ipak, nije.
Ovo je „samo“ jedan natprosečno dobro režiran film o „zombijima“ koji se vadi na nešto veći budžet nego što smo s tim podžanrom navikli (a da nije u blizini pomenuti Pit, ili video igrice kao zaleđina) i na umereno inovativnu lokaciju (veći deo smešten u vozu u pokretu koji opsedaju zaraženici).
Iz lokacije se izvlači dobar deo potencijala za umereno maštovite set-pisove klaustrofobične makljaže u skučenom prostoru, jurcanja kroz njega napred-nazad kroz vagone, šunjanja i provlačenja po mraku (jer ovi zombiji, kao, ne vide u mraku) itsl.
Pritom ovde ne postoji pokušaj naročite pameti, odnosno podteksta kojim se hvastao SNEŽNI PIRSER: ovo je idejno skromna pričica o jednom lošem mužu (ostavila ga žena) i lošem ocu (prezauzet poslom) koji dobije priliku za iskupljenje tokom zombi epidemije kada pokuša da tužnooku ćerčicu odvede majci u Busan, gde je vojska uspela da načini relativno bezbedan karantin dok je veći deo zemlje preplavljen pomahnitalim „zombijima“ (odnosno, zaraženima – nisu ovo mrtvaci iz grobova).
Plačljiva devojčica je kliše tretiran sa korejskom besramnom sklonošću ka najotrcanijoj patetici – samo što ne zasviraju violine (najmanje na svetu...) svaki put kad ona ima nešto da kaže ocu ili kad joj krenu suzice na okice; njihov odnos je kliše, njegovo „iskupljenje“ je kliše.
Aha, nisi u stanju da zapamtiš šta si joj poklonio za prethodni rođendan; aha, nije te bilo briga za rođeno dete; aha, bio si džukela – ali sva sreća što je cela zemlja preplavljena mahnitim ubicama, pa ćeš sad, probivši se kroz njih i odvevši dete majci na noge dokazati da si, uprkos svom celoživotnom beslovesno-zombifikovanom ropstvu kapitalističkom poretku, na kraju balade ipak dobar ČOVEK!
Varijacije na zombi kanon su skromne i svode sa ne usiljeno ubačene sitne gluposti kako bi se izmuzao neki set-pis (pomenuta fora sa zombijima koji, kao, ne vide u tmuši i mraku, pa se ovi šunjaju oko njih dok je voz u tunelu), ali na svaku „svežinu“ imamo dve već-viđene scene. Npr. šta je zombi film ako u njemu nemamo prizor mase izbečenih zalepljene facama uz nekakva staklena vrata?
Šteta što deda Romero to nije patentirao kad je prvi put primenio u ZORI MRTVACA, pa da sad dobije koju iljadarku svaki put –bar jednom nedeljno – kad neko u kakvom zombi filmu primeni takvu istu scenu; he he, čak bi i Tuki morao da pljune parice za krađu toga u ZONI OF THE DEAD.
Svi ostali likovi su takođe grubo ocrtani, karikaturalni, svedeni na jednu osobinu (pohlepa, bezosećajnost, hrabrost, snaga...) i nema tu neke pomena vredne drame: ovo je akcioni film, likovi su sporedni, a njihove sudbine uglavnom predvidive. Jedino neočekivano je kad se niotkuda pojavi Novak Đoković usred korejskog horora!
Zombi Novak u Koreji!

Kraj je, mora se priznati, vrlo dobar: iako i ta poslednja scena sadrži zlorabljenje devojčice i patetike, u njoj je to zasluženo i dobro izvedeno. Ipak, valja reći da je, kad se sve slegne, čak i taj kraj, konotativno gledano, praznjikav i konzervativan kad se uporedi sa pravim zombi-klasicima koji su imali satiričnu oštricu usmerenu ka sopstvenom društvu. 
Ovde je država dobra, i efikasna, i nema prljave ruke po pitanju zombi-zaraze, koja dolazi niotkuda, eto tako, ne zna se zašto, iz čista mira, da bi bilo filma. Zato je doprinos ovog filma sveopštem Z-podžanru skroman, sveden na šminkeraj a ne na bilo šta suštinsko.
Ipak, lepo to voza (sic), dinamično je (jednom kad se ukrcaju u voz) i sasvim dovoljno uzbudljivo za jedno prijatno gledanje. Ali to je sve.