izabrana dela

izabrana dela

субота, 30. април 2011.

Vršac gothic (1): groblja i crkve

             u okviru akcije 'srbiji u pohode & zahode' najzad sam – po prvi put – posetio vršac. odavno sam želeo da vidim grad koji sam 'znao' iz proze ilije bakića (jednog od najboljih naših pisaca fantastike), ali i iz razgovora s njim, mejlova i drugih privatnih oblika komunikacije, iz kojih sam stekao određenu, indirektnu (i dekadentnu) sliku. povodo dolaska bila je promocija FILAŽA, o čemu je ovde već pisano i slikano, a sad ono glavno:

            u vršcu imam još prijatelja, i u goste su me primili ivan i jelica (moja ex-studentkinja). ivan je bio moj vodič kroz grad: i pokazao mi je lokacije za koje je, znajući moja interesovanja, slutio da bi me zanimale. on je, takođe, i uslikao sve ovo dole, na čemu mu takođe hvala.

            jedino do famozne kule nismo otišli, jer je ispalo da je predaleko za pešačenje - odnosno da bismo, bez auta, na odlazak do nje i natrag potrošili veći deo dana koji sam radije hteo da posvetim viđenju što više različitih mesta. zato je slika kule takođe ivanova, ali nije načinjena tog dana (14. aprila). sve ostalo je obiđeno i uslikano tokom tog prijatno-sivog, oblačnog dana, idealnog za 'gotske' lokacije, mada previše vetrovitog za moj ukus, zbog čega sam morao da na licu mesta kupim jednu kapu, jer vrag je odneo šalu a vetar – šapku.
            ukratko, na donjim slikama su, redom: napuštena protestantska crkva (zgodno mesto za vršačku verziju HPLovog 'Haunter of the Dark'), nebo-siva katedrala, vitraž iz pravoslavne crkve ispred koje deca iz škole odmah uz nju opušteno pikaju loptu, sve udarajući o crkveni zid (nažalost, ovo je maltene jedina fotka iz unutrašnjosti crkve koja je uspela – neka častiva sila je sprečila uspeh bar tuceta fotki sa drugim vitražima i krupnim planovima nekih zabavnih masonskih i horor detalja...), zatim tu je nekoliko detalja sa vršačkog groblja... i toliko za sad.

            u II delu biće nešto drugo.

            ps: kao i uvek: klikni na fotku da je vidiš veću.

 
 
 


 

петак, 29. април 2011.

Tiziano Sclavi's NERO. (1992)

**(*)
3-
 evo jedne mega-exkluzive: zaprepašćujuće malo poznat i za nalaženje zajeban film, koji ipak nije mogao dugo da odoli ghoulovim pipcima! još pre 3-4 godine pohranio sam u komp vhs rip, ali je taj bio bez eng. titla, pa sam ga samo prelistao ali ne i gledao. posle je umro zajedno sa hardom na kome je bio. 
ipak, nisam odustao – ganjao sam ga i jurio dok nisam locirao nekog lika koji poseduje italijanski dvd sa eng. titlovima, i naterao ga da to ripuje i pošalje mi. et voila: skrajnuti, nepoznati (i ako ćemo iskreno – ružniji) stariji brat DELLAMORTE DELLAMORE-a: prvi filmski scenario ticijana sklavija, tatka na DILANA DOGA.

kao i u della-della slučaju, i ovde je u pitanju adaptacija zasnovana na njegovoj knjizi: ne znam baš dal da to nazovem romanom, pošto ga opisuju kao gotovo nehumanu orgiju flešbekova, flešforvarda i tamte-vamte epizoda. ni film nije baš mnogo bolje strukture, mada postoji neki privid linearnosti, koji na kraju explodira u nekakvu sklavijevsku WTF cikličnost. 

NERO. (s tačkom: bem li ga čemu taj pozeraj) nije horor: u pitanju je nekakav spoj noara, humora apsurda, nenametljivog egzistencijalizma (Beckett + Kafka meet Polanski), groteske, krize identiteta (muškog, šonjavog), simpatije prema retardima, gnušanja prema 'normalnima'… praktično, svih elemenata koje znamo iz DILANA DOGA, samo – bez monstruma i splattera.
filmski uzori su očigledni ovde kao što su primetni i u DD serijalu: THE TENANT, BLOOD SIMPLE i AFTER HOURS. naravno da ovo ne prilazi ni blizu nijednom od pomenutih uzora (inače bi ipak do sada bio poznatiji filmofilima nego što jeste), ali je ipak mnogo značajniji od puke fusnote i kurioziteta za dilanofile i sklavofile.

naravno, sklavijev DNK je svuda po ovom filmu, nerazvodnjen komercijalizacijom ili bilo kakvom konvencionalizacijom njegovog osobenog autorskog sveta, pa je rezultat toga – paradoxalno – neobičniji i manje user-friendly film nego što je to DELLAMORTE DELLAMORE, sa svojim komparativno ipak čistijim žanrom (horor) i podžanrom (zombi). ovo NERO. čudo nit je whodunit (mada jeste, al neobičan), nit je detektivski film (mada ima tu i detektiv, koga igra HUGO PRATT!)...
...nit je horor (mada ima nešto krvi, jedna odsečena šaka i jedno odlično inscenirano ubistvo po uzoru na kraj arđentove CRNE MAČKE), nit je komedija (jer je humor suzdržan, jetak, gorak, crn), nit je ta čorba dovoljno artistički & vizuelno začinjena da priđe nečemu kao što je npr. DELICATESSEN (ako ćemo već da ga poredimo sa slično-intoniranim one-of-a-kind weirdo filmovima iz tog perioda). 

svaka čast arđentovom burazeru što je dao pare da se ovo uopšte snimi (par godina nakon što je sponzorisao i SANTA SANGRE, na čemu mu hvala vo vjeki vjekov amin!), ali očito je da ni on sam nije znao kako da ovo marketinški predstavi i proda, niti je publika znala kako da odreaguje – tim pre što ovde nema ništa nalik zvezdama (gde je rupert everet kad je najpotrebniji?) da se rulja bar na tu udicu nakači… i zato, ostade NERO na marginama povijesne zbiljnosti, da ga tamo neki ghoulovi iskopavaju i masama predstavljaju dve decenije kasnije. 
 

kad sam kod zvezda: šteta je što film ipak nema neka malo bolja glumačka imena. ovaj nosati protagonista nije loš, ali uloga kao da je pisana za džona turtura – mada bi i sam roman polanski dobro lego, iako je u to vreme već bio premator za tu ulogu. a o čemu se ovde radi? o nesrećniku koga devojka pošalje nazad u stan gde je upravo ostavila ćelavog ljubavnika zarad ovog nikogovića da joj donese zaboravljenu anticelulit kremu (!). 
 
ovaj tamo zatekne ćelavca u lokvi krvi, i zaključi da mora da ga je ova kokoš ubila, pa telo strpa u kofer i reši da to zataška, e ne bi li sačuvao ženskicu. avaj, to je sve spazio debeli detektiv koga je unajmila njegova bogata keva da joj pazi na sinčića. ovaj ga ucenjuje. preti kevi. čiča sa kučetom ometa bacanje torbe u reku. grdni nevini stradaju, što slučajno što s predumišljajem dok ne dođemo do WTF kraja u čistom sklavi stilu. češ češ češ.  

devojku igra izvesna kjara kaseli koja izgleda kao antipatičnija eurotreš verzija mlade azije arđento (mada ne baš ružna ko fiore!), koja je svoje prave atribute ogolila u nekom drugom italo trešu iz koga nudim slučajno nabavljeni uzorak na uvid. 
 

njen lik je poslužio za istresanje sklavijevih mizoginičnijih nazora, dok je svoje edipalne iživeo kroz pomenutog nosonju, zajedno sa osećajem socijalne, rodne i sexualne neadekvatnosti, i drugim egzistencijalnim mučninama.
ipak, moram reći da nijedno od ovo dvoje nema dovoljnu harizmu da nosi film, a da 'avanture' u koje zapadaju ipak nisu toliko zabavne, a vala ni originalne (neko mrzovoljniji rekao bi da su čak i prenapadno derivativne u odnosu na svoje polanski-skorseze-braća koen uzore, maltene kao jedna od onih DILAN DOG epizoda sklepanih od 3-4 horror classics uzora, samo što ovi ovde nisu horror, al princip je isti). 

NERO. je uprkos nizu zanimljivih elemenata, detalja, pojedinačnih scena, opaski, running jokes, dobrih kadrova i sličnoga, kao celina ipak prerazvučen, nedovoljno intrigantan i nekako na ivici mlakog, nedokuvanog jela od solidnih, mada mestimično bajatih namirnica kojima bi dvije žlice vegete i iskusnije ruke steve karapandže pružili bolji i trajniji okus nego li što im ga je dao anonimus kome je ovo, maltene, jedini bioskopski film. 
 
da se razumemo, taj đankarlo soldi (dugogodišnji sklavijev prijatelj + bio dečko a možda i muž stefanije kazini iz SUSPIRIJE – mala je italija!) prilično se junački izborio sa ovim scenarijem, i ima tu mestimično dobrog vizuelnog štofa, ali… sve je nekako na pola puta, nedovoljno da dosegne nivo timeless klasika (kakav DELLAMORTE jeste), a opet prilično zanimljivo – pre svega onima sklonim sklavijevom 'pomerenom' svetu – tako da svakako zaslužuje gledanje, ali uz smanjena očekivanja. 

PS: angelo stano – jedan od najboljih crtača DILANA DOGA – autor je postera za film, a dvd meni na italo izdanju kreirao je corrado roi.
u jednom kratkom kadru na zidu nečijeg stana vidi se tabla DD stripa (tačnije, iz 1. epizode, DOKTOR XABARAS / ZORA ŽIVIH MRTVACA)…

четвртак, 28. април 2011.

INSIDIOUS (2011)

**(*)
3-

            srpski jezik, iako bogat rečima za rodbinske odnose i njihovo višestruko maštovito rodoskrnavljenje, nema baš adekvatan pandan za naslov ovog filma: najbliže njemu bila bi reč 'podmuklo', ali ona ne prenosi sve dimenzije originalnog značenja: guje u nedrima od lukavago, itd. evo šta kaže eng. rečnik:

1. Working or spreading harmfully in a subtle or stealthy manner: insidious rumors; an insidious disease.
2. Intended to entrap; treacherous: insidious misinformation.
3. Beguiling but harmful; alluring: insidious pleasures.

INSIDIOUS se lukavo i podmuklo predstavlja kao ozbiljan horor film koji je, actually – strašan! gledam amerikanske kritike: u kontextu patetičnog stanja današnjeg američkog 'horora' svi živi pišaju u gaće od sreće što ovo nije rimejk, nije reimagining, nije nastavak, nije torture-porn, nije prema video-igrici, nije teens in peril, nije – nijedno od učestalih obličja đubreta koje se danas u americi izdaje za horor, pa prema tome, po difoltu, pošto nije govno na kakva smo navikli – mora da je pravi biser žanra!
naravno, tu je ghoul, dežurni namćor, koji 'ne ume da uživa' u filmovima ovog tipa, da mu sreću kvari. elem:

sve je to lepo i krasno u prvih pola sata, koji su me – priznajem! – kupili: privremeno sam bio spreman da zaboravim da je ovo radio james wan, čiji je jedini prethodni pokušaj čistog horora bio kičasto-barokni karnevalski infantilni pulp bau-bau šareniš zvani DEAD SILENCE. znači, čitavih pola sata, ako ne i malkice duže, sasvim solidno je u INSIDIOUSu odolevao svom palp biću, i pružio je jedan od boljih POČETAKA neke haunted house priče, koji btw ilustruje moju tezu da je mnogo lakše dobru ghost story započeti nego li ZAVRŠITI. 
na potonjem zadatku pali su i mnogo veći od wana – čak je i henri džejms morao dvostruko da vara u svom WTF kraju za 'the turn of the screw', da ne govorim o imbecilno-pirotehničkom hepi-endu kingovog SHININGA, odnosno nešto boljem, ali ne mnogo smislenijem, i svakako WTF kraju kjubrikovog filma. a ne vucite me za jezik o kretenskoj vašarskoj ghost-ride završnici POLTERGAJSTA... znači, po pitanju ghost stories, mnogi teli, mnogi započeli, ali retki, vrlo, vrlo retki to do kraja sproveli! a wan se sapleo već negde oko 40og minuta...

no, da se vratim na okej početak: za pohvalu je dobro pogođeni kast za koji se vezuješ, a tu pre svega mislim na MAMU (rouz birn, toliko zgodna da joj duhovi spontano ližu obraze), ali i na muževljevu MAMU (barbara herši, lucidno kastovana ovde kao mig horor znalcima, 30 godina nakon što ju je silovala nevidljiva sila u simpa-trešu THE ENTITY, i dalje zaprepašćujuće sexy!).

još je pohvalnija vanredna ekonomija u pripovedanju, savršeni tajming, bez nepotrebnih uranjanja u beskrajne minute familijinih prozaičnih ćaskanja i trla-baba-lan-da-joj-prođe-minutaža (sine qua non u američkim, a naročito TV filmovima iz 1970ih i 1980ih o familijama u kućama duhova: dok tamo nešto konkretno krene da se dešava prođe čitava jedna naporna epizoda sapunske opere!). ne samo što ovde akcija kreće relativno brzo, nego je i prilično dobro prikazana, sa uspešno kreiranim jezivim situacijama – srpski rečeno: sa nekoliko dobrih, jezivih scena.
horor film – a strašan? šta sve neće izmisliti! just when you thought it was safe to watch american horror film!

ali, naravno da je fraza 'dobar američki horor' odavno obesmišljena, i nju samo poneka drtina sedih vlasi još uvek može povezati sa tvorevinama pravljenim u davnim, pradavnim vremenima koja današnja omladina 'poznaje' samo kroz MTV sočivo i glazuru njihovih rimejka.

da ne bi kvario prosek – a prosek je vrhunski domet današnjeg američkog horora, at its undeserved best! – james wan posle 40ak minuta zaključi da je dosta bilo jeze, strave i šokova, dosta je bilo drame i misterije: da mu retardi ne bi demonstrativno napustili multiplexe revoltirani ovim nepojmljivim i ničim izazvanim kvalitetima, on negde oko polovine filma ubaci:
a) comic relief ghostbustere sa nekakvim idiotskim andrmolj-spravama za vatanje magle
b) ...od kojih jedan među poslodavce upada žvaćući nekakav fast-fud kao stoka

c) medijumku koja se kezi kao ludača na džak brašna, iako je pozvana nimalo veselim povodom: sinčić familije u pitanju je već mesecima u nekoj vrsti kome, spirit-snatched into the ghost-world, dok se ova krava ponaša kao da je sa svojim kretenskim pomoćnicima došla da demonstrira rad novog tipa usisivača (pritom nimalo ne pomaže što nju igra lin šej, sestra roberta šeja, šefa nekadašnjeg new line cinema i retko odbojna njuška)

d) a onda kreće CHEESE, big style: medijumkin asistent (onaj što ne ždere pred mušterijama, nego je zapravo scenarist svega ovoga) pripomaže tako što munjevito škraba foto-robote duhova koje ova opisuje dok ih samo ona gleda, a rezultat su ne neke čiča-gliše, za koje jedino ima vremena da tako brzo crta, nego neke zamalo pa ilustracije za na plakat;
e) zatim sledi spiritistička seansa koja je ROYAL WITH CHEESE, sasve medijumkom koja na lice stavlja gas-masku (!!?! wtf??!) – a ako to nije dovoljno apsurdno po sebi, drugi kraj cevi njene gas maske ide pravo u uvo asistentu, odakle će ona da se napaja kiseonikom i ostalim hranjivim materijama, a zauzvrat će da ga puni svojim prošaputanim porukama i impresijama 's one strane'!

f) i najzad, imamo exkurziju u 'THE FURTHER'  – kako medijumka naziva onaj svet (jesam li već pomenuo cheese?): tatko se astralno projektuje da izbavi svog sinka iz kandži dr frank'n'furthera – koji, btw. izgleda kao brat od tetke dartha maula iz novijih STAR WARTS flickova, znači stripizacija 'demona' do 200 i nazad. naravno, u skladu sa novijim američkim hororima, sve se rešava pesničenjem, pa makar i sa demonima, duhovima i ostalim neopipljivim čudima...

ovo se može nazvati melanžom PARANORMAL ACTIVITY, od koga preuzima kolko-tolko realistične prizore kućne ghost/demon invazije, u svojim inicijalnim, nespektakularnim manifestacijama i POLTERGEISTA, od koga skoro plagijatorski krade čitav niz elemenata zapleta, uključujući: dete oteto među duhove, medijumku sa asistentima i mambo-džambo aparatima za merenje trans-elektro-subli-mega-magnetno-induktorskih transferencijalno-konditorsko-otorinolaringoloških mikro-talasa, spiritističku seansu, ulazak u 'onaj svet' i borbu s tamošnjim demonima. i ne samo to, nego od hooper-puppet-mastered-by-spielburger tvorevine za zasenjivanje prostote i dečurlije ovo preuzima i sveopšti, u drugoj polovini dominantni anything goes rollercoaster vozi-mile the-more-the-merrier abre-ubre pristup koji od inicijalne 'drame' pravi cirkus, od uklete kuće vašar, od demona klovnove, a od protagonista – idiote. ako je početak filma još i mogao da izazove 'shit, this could really happen!' stravu, bez brige: sve se završava nepotrebno kitnjastim, merilin menson sreće william malone videospotovskim goth-barokom koji prosto vrišti IT'S ONLY A MOVIE, IT'S ONLY A MOVIE, IT'S ONLY A MOVIE, ki ki ki kiii. 

naravno, kome imbecilizacija i diznilendizacija natprirodnog nije smetala u POLTERGAJSTU (sasve sanducima i kosturima koji na oprugama iskaču iz zemlje) progutaće i ovu retardaciju i šarenu-lažizaciju i videoigrizaciju 'natprirodne aktivnosti' i još će da mu/joj legne ko budali šamar.

nije to negledljivo, nije ni previše loše na svoj idiotski praznoglavi derivativni šuplji besciljni i čak i elementarno dramaturški nerazrađeni način (ko je onaj demon? zašto oće klinca? kakve veze s njim ima baba-demon koja tatka prati od mladosti? a koje pak veze sa svima njima imaju sestre-bliznakinje iz SHININGA u kameo pojavi? itd itd itd). 
no, za razliku od 98,8% današnjih usa horora, u ovome ćete možda u nekoliko navrata osetiti davno zaboravljenu jezu, napetost, stravu: ponešto od toga jeste izvedeno vulgarnim sledge-hammer metodama, glasnim bukama i muzikom, frenetičnom iako besmislenom akcijom itsl – ali, azatote moj, od horor-probirača nema horor-jebača, a ako tražite suptilnost, smisao, dobru priču, konzistentnost, poentu, dobar kraj... onda bolje ubacite neku reprizu iz 1970ih, jer toga inside INSIDIOUSA – nema.

činjenica je, i to tužna, da je nešto kao INSIDIOUS jedan od boljih usa horora u poslednje vreme. šmrc.

среда, 27. април 2011.

BERNISA: JAČA OD SMRTI (1990)

             BERNISA je kratki igrani film (17 minuta) u režiji dinka tucakovića. dinko je sada direktor muzeja jugoslovenske (sic!) kinoteke, a u to vreme bio je urednik izdanja kultnog zbornika SVETLO U TAMI (priredili pajkić i jeličić) koji je ključno uticao na novu recepciju ŽANRA u srpskoj kritici. dinko je oduvek imao afinitet prema žanru, i kao kritičar, i kasnije kroz akcije u kinoteci, i šteta je što je njegov kratki film, prema čuvenoj poovoj priči 'BERENISA', ostao kao jedna fusnota i slepo crevo u ovoj kinematografiji, iako je postojala ideja da iz njega izraste omnibus gotskih horor priča po uzoru na kormanove.

podsećam da je to isto vreme, ista godina, u kojoj je kadija snimao svoje SVETO MESTO (za istog producenta, zorana otaševića). avaj, horori raspadajuće jugoslavije i 'ne u sukobu' srbije, sa svim ekonomskim i drugim užasima, ubili su šansu za ovu nesuđenu renesansu horora u srpskom filmu, koju su kadija i dinko mogli da izvedu, da su samo okolnosti omogućile da kadija SVETO MESTO prikaže u belom svetu, kao što je bilo planirano (a u najmanjem – neki festivalski život na žanrovskim festivalima, pa i poneku nagradu, MOGAO je da ima). takođe, da se našlo nešto malo para, i da su okolnosti dopustile, i od ovog dinkovog omnibusa je mogao da ispadne vredan film. možda u nekom paralelnom univerzumu, u kome dragana maksimovića, koji ovde igra poovskog ukletnika, nisu ubili obesni skinhedi ili već tako neka neonacističko-rasistička stoka...

            ovako kako jeste, BERNISA je tek jedan opskurni kratki film za koji malo ko zna, koji nije dostupan na netu, i koji se tek ponekad prikaže u kinoteci (da, sniman je na filmskoj traci, i po svemu izgleda kao respektabilan low-budget gothic). u svom sadašnjem obliku to je jedna simpatična stilska vežba, nešto između omaža pou i kormanu i pokazne vežbe (evo šta možemo od štapa i kanapa, a da opet izgleda svetski).
iz svoje arhive obznanjujem najavu ovog filma iz tadašnjih TV NOVOSTI (1990). klikni na sliku da vidiš čitko: