izabrana dela

izabrana dela

уторак, 31. децембар 2013.

Strava i užas na RTS-u!

     Biće puno horora u Novoj godini na državnoj televiziji (aka "Javni servis") – i pritom ne mislim na patetične razvučene negledljive užase tipa "Ravna gora", nego baš na full-blown filmove strave i užasa. Glavni krivac za to je novi urednik filmskog programa na RTS-u, Nikola Popević.  
On je na toj funkciji već pola godine, ali tek od Nove godine stvorili su se uslovi za horore nove, nama drage vrste. Njemu zahvaljujem na ekskluzivnoj dojavi informacija koje slede ispod.
Inače, ako vam je njegovo ime poznato – možda ga pamtite kao jednog od povremenih saradnika ovog bloga. Eto, od Gulovog Kulta do Javnog servisa evropske Srbije – mali je korak!
            U Novu godinu nas uvode gnusni alien gmazovi i krljuštari iz akcionog SF filma DISTRICT 9 (klikni pa vidi moj rivju) i to samo pola sata posle novogodišnje ponoći, 
a ako vam to nije dosta, negde pred zoru dočekaće vas hororični triler o serijskom ubici: FACTORY (02:24 h). Opsesivni policajac traga za serijskim ubicom pretražujući mračne ulice Njujorka, ali kada njegova ćerka-tinejdžerka nestane, on ostavlja svoj profesionalizam po strani i kreće u hajku u kojoj zakoni ne postoje i jedino na šta se oslanja jeste roditeljski instinkt. U glavnim ulogama: Džon Kjuzak, Dalas Roberts, Vinsent Mesina... Režija: Morgan O'Hil.
            A onda – idemo dalje, čvrstim koracima kroz hororični januar 2014-te! Horori kreću s dve subote u januaru a biće puštani posle partizanskih filmova. Tall Man ide 04.01. a nedelju dana kasnije - Resident Evil: Apocalypse (11.01).
Onda kreće stalni termin "strava petkom", počev od 17.01. Prvi će biti 30 Days of Night. Potom ide mini ciklus Balaguerov: Rec, Rec 2, Mientras Duermes (SLEEP TIGHT), Para entrar a vivir (TO LET), pa onda dalje Cuento de Navidad i ostali filmovi iz serijala TV filmova drugih španskih majstora strave (Peliculas para no dormir)...
Posle toga se mogu očekivati sledeći naslovi: Descent, Eden Log, Martyrs, The Abandoned, Babysitter Wanted, Aftershock, Irreversible, Hunger (ovaj: www.imdb.com/title/tt1176252/). 
Na lageru je još i sedam filmova iz Saw franšize, pa novi Don't Be Afraid of the Dark, rimejk The Thing, Scream 4, pa onda 28 Days Later i 28 Weeks Later...
U pripremi su i neki zanimljivi non-horror ciklusi, sa filmovima autora koji su bili hvaljeni ovde na blogu, ali o tome detaljnije – kad to sve bude bliže realizaciji.
            Kao što je opšte poznato, RTS finansijski ne stoji baš najbolje (blago rečeno), pa zato, za sada, ne možemo očekivati da maksimalno, u punoj snazi, osetimo da je saradnik Cult of Ghoula na ovom visokom i nekad davno uticajnom mestu – ali čak i sa polusvezanim rukama, kao što se može videti, novi urednik će ponuditi mnogo kvalitetne strave na RTS-u u godini koja nam se preteći primiče.
            'Ajd' pa nek' nam je sa srećom 2014-ta godina: svakako će nam mnogo sreće trebati da je prebrodimo!

недеља, 29. децембар 2013.

Kiyoshi Kurosawa's LOFT (2005)

**(*)
2+
LOFT je na početku mnogo obećavao: prosto zaželim da ovo uzmu Ameri i rimejkuju tako da očuvaju sve što ovde valja, a da dodaju malo više smisla, odnosno da dosledno sprovedu neke ideje i koncepte koji su ovde tek skicirani pa napušteni.
Balans između strave i apsurda ovde je vrlo neuspeo, i poslednja trećina prečesto prelazi granicu koja vodi u parodiju, i pati od overkilla. U samo jednom filmu bore se čak 3 odvojene priče: o spisateljici i njenim privatnim demonima; o mumiji prekoputa, koja je (izgleda?) već pravila neka sranja kada je prvi put otkrivena, pa je zakopana samo da bi ponovo bila otkrivena; i o duhu devojke koja je bila ubijena u toj istoj kući gde sad piskinja dolazi da piše svoj naručeni ljubić.
Ovome se pridružuje i plot o napasnom uredniku koji dolazi da je onodi u toj kući kao pravi psiho, pokušava čak i da je ubije… a na sve to je nakalemljena još i romansa (?) sa ćutljivim komšijom, naučnikom koji je u svoj dom doneo mumiju s posla da bi je nasamo proučavao – a kad mu nametnu nekakve studente tu, on zamoli komšinicu da primi ovu mumiju kod sebe na par dana, dok studenti ne odu, i ovda ladno pristane.
Dakle, scenario je all over the place, pravi haos od plotova i subplotova, od kojih većina nigde ne vodi, a overkill zlokobnih pretnji, što ljuckih, što mumijskih, što sablasnih, proizvodi kontra-efekat: ravnodušnost, i povremeno smeh. Pa ipak, u izolaciji, ima bar 5-6 ODLIČNO odrađenih horor scena…

Šteta, ovo je mogao da bude a thinking man's ETERNAL (gde je, btw, jednako pretenciozni Almereida svojim pristupom na sličan način upropastio potencijalno odličnu priču o toj ženskoj mumiji iz blata).

четвртак, 26. децембар 2013.

BLUE IS THE WARMEST COLOR (2013)


***(*)     4-
           
Ovaj film, kao i donji rivju i slike u njemu,
ne preporučuje se mlađima od 15 godina.
Gole tete rade bezobrazne stvari.
Kome to smeta, ili je nezreo, neka preskoči ovo.


            Kao što reče pesnik, "priča o ljubavi obično ugnjavi". Vaistinu. Osim kad se ispriča na mega-svež način, iz novog ugla, sa novim impaktom... Blue Is the Warmest Color je najbolji ljubavni film još od... uh, ne pamtim otkad. Bolji film o ljubavi ove godine nećete videti. A i šire.
            Nominalno, to je gej film. Ali ne, čekajte: bez Pavlov-strave i bljuvanja – ovo je, tačnije rečeno, film o lezbijskoj ljubavi. Dakle, cura na curu, a obe lepe (jedna je preljepa!), bez muškog mesa da zaklanja vidik (mada, ima u jednoj sceni kurac koji sevne načas, iznenada, pa još nadignut, čisto da se održi legitimitet art filma, jer jebeš umetnički film, pa još francuski, bez gologa kurca!). A što je najlepše, i najtačnije, ovo je, prosto, film o ljubavi i u njemu će se definitivno prepoznati svako ko je ikada evoluirao iznad nivoa  "muvanja", one night standova, kurvi, neobaveznih klinačkih orgijanja i žurkiranja i fufica i klipovanja i pornićarenja.
            Priča ne može biti prostija: girl meets girl, girl loves girl, girl eats girl, girl loses girl, girl goes on (with difficulty). Srpski rečeno, sretnu se, zavole se, raskinu. Been there, done that, got a T-shirt; so what? Pa, kao i obično u umjetnosti, nije toliko stvar u ŠTA koliko je u onom magičnom KAKO.
            Imate, recimo, divne, velike ljubavne priče koje zavise od nekih vrlo specifičnih okolnosti i dodatnih komplikacija za ljubavisanje: klasne razlike, starosne, imovinske, nacionalne, rasne... na pozadini rata, krize, lova na veštice, alien invazije... Ja te volem, al' sam već priženjen. Ti me voleš al' ja mrem od bolesti teške. On bi je 'teo, al' ona je još (pre)mlada. Ona bi ga 'tela, al' on preferira muškarce. Obećana je drugom. Ne daju im roditelji. Gnjavi ih Crkva. Društvo. Inkvizicija. Suprotstavljene strane u ratu. Itd. Uvek ima nešto, kol'ko da čovek ne može da se skroz opusti i uživa u jedinoj stvari vrednoj življenja!
            Ništa od takvih zamki i smicalica ne postoji ovde. Čak ni to što su cure gej (u Francuskoj!) nije onoliki problem koliki bi to bio, recimo, u balkanskim gudurama i palankama. Mislim, OK, ima malo neprijatnosti sa drugaricama u školi kad nanjuše da je naša barely legal nimfeta Adela možda lezbijka; i ima genijalno suptilna scena kad Adelina "drugarica" Ema dođe na večeru kod njenih, gde je sjajno prikazan tihi pakao laži i pretvaranja na koji su primorane zato što ih veže "love that dares not speak its name". Ali ne, nisu to prepreke, nisu to nepremostivi klanci i ponori što im sreću zanavek kvare, nego samo manje distrakcije i gnjavaže. Uostalom, ima scena kad njih dve odu na gej paradu, ali pošto to nije srpska, sa oklopnim vozilima, stotinama hiljada policajaca i ćelavim imbecilima koji ruše, lome i tuku, nego pariska -  to je opušteno i veselo, k'o da su otišle u luna park. Glavne prepreke u ovoj ljubavnoj priči su u njima samima: delom u karakterima, delom u godinama (Ema je nešto starija i mnogo iskusnija), a delom u klasnom statusu (Adela je iz srednjeklasne familije, dok su Emini otvoreni i premisivni roditelji iz nešto višeg staleža; a i inače ne uklapa se curica najsjanije u Emin umetnički svet, svet pozera i fensera i arty-prdeža).
            Glavni kvalitet ovog filma je njegova perfektna ubedljivost: smisao za detalje, proživljeni i suptilni prikaz nastanka, uspona i pada jedne strastvene ljubavi, sa savršenim tajmingom i ritmom, bez protrčavanja, bez jurcanja, polagano, a opet bez smaranja. Da: film traje tri sata, ali verujte, ako ga gledate na pravi način i iz pravih razloga, to ne da se ne oseti nego, dok traje, tražićete JOŠ! Zaista, gledao sam ove godine brojne pristojne akcione filmove i trilere koji su počinjali da me smaraju već oko 60-og minuta (a traju između 110-135 minuta). Tokom Blue Is the Warmest Color, u kome zaista nema neke velike akcije i saspensa, nijednom se nisam prozevao, nijednom nisam gledao na sat tokom tih 175 minuta: držao mi je pažnju sve vreme! Kad biste znali koliko brzo i lako se smaram u ovim mojim godinama, koliko malo mi fali da ugasim film posle 10-15 minuta, znali biste kakav je ovo kompliment!
            Ključni momenat u gorepomenutoj ubedljivosti, međutim, jeste gluma. Da: to kako ove dve cure glume, to je nešto NEVIĐENO. Bukvalno. Fasciniran sam. Adèle Exarchopoulos, koja igra Adelu, ne samo što je najlepša glumica koju sam video ove godine, nego je i najlepša koju ćete videti golu golcatu (back, frontal, above, below, everything), pa još u obilatim erotskim zamalo-pa-hardcore scenama, za dugo vremena! Ni Léa Seydoux (Ema) nije za bacanje, dapače; ali Adela… Ko bi rek'o da grčki gen može ovakvu lepoticu da proizvede...
            Hej, čekaj, nisam o njenom izgledu hteo; uostalom, slike dovoljno govore. I mada će ovaj film među Srbljima verovatno privući pre svega pokvarenjake željne golog ženskog mesa – muške šovinističke svinje koje će da se naslađuju projektujući svoj muški gejz (gaze!) na lepe žene obnažene, iživljavajući pritom pornićarske fantazije (a zaboravljajući na aksiom: "šta radi muškarac između dve lezbejke? SMETA!") – nije to glavna stvar ovde. Ne, zaista! Mislim, ne odmaže to, nimalo, ali... nemojmo jedan po mnogo čemu izuzetan film svoditi na softcore pornić!
(Mada, kad sam već kod toga, moram istaći da feminista u meni smatra da se tiranin-reditelj malkice zaneo s eksploatacijom ove dve nesrećnice, i da se sa explicitnošću i dužinom sex-scena ovde malkice prećeralo. Nije to bilo nužno baš TOLIKO. But then again, ovo možda može da zasmeta samo ženama, a ko pa njih nešto pita?)
Htedoh reći – glavna stvar ovde (pored glumice koja prija oku!) jeste njena apsolutno prirodna, neafektirana gluma. Taj raspon emocija kroz koje surovi reditelj tera ovu Adelu, taj dijapazon njenih najsuptilnijih reakcija na najsublimnije nadražaje, i to što je ona u svakoj prilici, u svakoj mikrosekundi TAČNA i ISTINITA, što svojom mikroglumom, mimikom govori TOMOVE – e, to se retko viđa. Kakvi budžeti, kakvi specijalni efekti i pirotehnike i hobiti: iskrena, prava emocija je najveće bogatstvo filmske umetnosti – to uhvatiti, to preneti: eto postignuća! Adela je imala šta da isporuči, a ovaj Kečiče (reditelj) je to umeo da zarobi kamerom i prenese: i tu svaka priča i počinje i završava. Ili jesi, ili nisi. Ko zna – znaće! Ko ne zna – neznaće!
Dobro. Sad, zašto film nema veću ocenu? Zar ovo nije masterpis? Ne, nije. Koliko god se izdvajao iz recentne ponude, a trenutno se nalazi na 4. mestu moje godišnje best-of liste, ovo ipak nije epohalni klasik i bezgrešni vrhunski masterpis za sva vremena, nego "samo" jedan odličan film koji će, možda, zasluživati svoje mesto u nekim listama najboljih 20 ili 30 ljubavnih filmova ikada. Možda.
Šta mi sreću kvari? Pre svega, ipak preterana jednostavnost (linearnost) goreopisane strukture. To uključuje i odsustvo ozbiljnijeg konflikta i frikcije sa okolinom. Roditelji, koje u početku vidimo možda i više nego što treba, u drugoj polovini SKROZ nestanu, pa se onda pitam čemu oni grdni minuti porodičnih večera i ćaskanja pre toga, ako tu nigde nikakva puška nije okačena da opali kasnije. Drugarice, familija, ostatak sveta – sve to naprosto nestane negde na pola filma, i ove dve kao da se nastane u vakuumu u kome obitavaju samo Emini artsy-fartsy prijatelji.
Ostatak ovoga mora da se bavi SPOJLERIMA, pa zato – tread lightly, odnosno, prvo pogledaj film pa onda hajllajtuj ostatak teksta i čitaj do kraja.

Kao što rekoh, film opisuje uspon i PAD jedne ljubavne veze. I za razliku od većine melodrama koje su meni poznate, ovaj film tom PADU, i njegovim posledicama, posvećuje daleko više prostora i vremena nego što inače biva. U normalnim ljubavnim filmovima, ako imaju tužan kraj, raskid, ili smrt, ili kakva-god tragedija, obično se dešavaju pred sam samcit kraj. Ovde – cure raskinu, ali film traje bar još nekih 30-40 minuta posle toga, i prati ono što se na filmu retko viđa, a naročito ovako upečatljivo, ubedljivo, emocijom pregnantno, a to je: ponovni susret dugo posle raskida, pri čemu ljubav još tinja u jednom (Adeli) ali je zgasla u drugome (Ema).
Dakle, taj osećaj neugasle ljubavi, i nade, očajničke, iako beznadežne, da se to opet nekako rasplamsa, da ono što je nekad bilo NE MOŽE da se tek tako okonča, da NIJE KRAJ, i ti trapavi pokušaji ispipavanja osećanja ex-partnera, glumljenja normalnosti, sitnog ćaskanja – kako si, kako živiš, šta ima kod tebe... – dok ti srce lupa a glas drhti, dok umireš od strave, i nade, i bola što je to uopšte puklo, i što sad s osobom s kojom si nekad bio najbliži i najstrastveniji imaš da vodiš neki suštinski tupi razgovor, kao s nekom školskom drugaricom koju godinama nisi video, a ne s osobom koja ti je bila sve i sva a sad je kao neki polu-stranac, a i dalje ti znači... 

...e, TO je uhvaćeno toliko genijalno TAČNO, zahvaljujući i savršenom scenariju, i mikro-glumi ove dve (ali naročito Adele – ona nosi glavni teret ovde!) da se to rečima ne može opisati. I ta scena njihovog post-post razgovora, u restoranu, nekoliko godina posle kraha veze, nešto je za antologiju. Što reče jedan prijatelj, "ko tu ostane suva oka – nije ljudsko biće!" Vaistinu.
Nažalost, RAZLOG za krah te veze toliko je banalan, prozaičan, petparački, da je u velikoj nesrazmeri sa ostatkom. U redu je da to pukne, ali da TAKO, zbog toga pukne – fuck, šta je ovo, DINASTIJA? Prosto, suviše je obično. Velika ljubavna priča mora da bude VEĆA OD ŽIVOTA. A ovo ovde, da pukne od najkretenskije ljubomore, za koju je povod neki skroz nebitni epizodista – da, naravno, u ŽIVOTU se dešavaju takve imbecilnosti, svakog dana; ali na FILMU, eeeh... možda, u nekom trećerazrednom.
Ukratko, Ema u toj sceni ljubomore i isterivanja Adele iz kuće pokaže toliko ružno lice – lice na koje nas dotadašnji film i nije pripremio, lice koje dođe niotkuda – da, nakon što se oporavite od šoka pred tom niotkuda stvorenom nakazom, jedina smislena reakcija je: OK, ako si ti zapravo TOLIKI IMBECIL, onda jebi ga, i ne zaslužuješ našu curicu: nosi svoju BOLESNU ljubomoru i ego-tripove negde drugde, nemoj nju (više) da truješ. Ukratko, teško je, posle te scene, žaliti zbog kraha te veze; teško je navijati za Adelu da se ovoj rospiji vrati; teško je osećati tragiku i neizbežnost u nečemu toliko banalnom, prozaičnom i suštinski nebitnom, lako izbrisivom, nečem što bi minimum pameti, minimum prave ljubavi i praštanja izgladio i zalečio.
U istinski velikim ljubavnim pričama protagonisti se lome, cepaju, razdvajaju nekim okolnostima koje su izvan njihove, i bilo čije kontrole: bolesti, ratovi, rase, smrti, i onda čovek može samo da kaže – jebi ga, BOGOVI su bili protiv njih, nije im bilo suđeno. Star-crossed lovers, i tako to... A ovde, ne: svega toga ne bi bilo da ova glupača, Ema, nije patološki ljubomorni skot koji jedno ovako preslatko devojče išutira na ulicu samo zato što je ova, u trenucima usamljenosti, otišla u naručje tamo nekom nebitnom liku koji joj očigledno ništa bitno nije značio...
Pored toga, prećeralo se, malo, pred kraj, sa scenama u zabavištu u kojem Adela počne da radi. OK, ima tu lepih, dirljivih momenata (npr. kad sva emotivno sjebana ima da s tom dečicom igra i peva a suze jedva suzbija) ali ima i nepotrebno dugih deonica kad ih uči pesmice, ili da sriču slova na tabli. Moglo je tu da se iseče bar 5-6 minuta... Naravno, ja bih ovu Adelu mogao da gledam i u uncut security cam snimku iz učionice, 45 minuta u cugu kako se zamlaćuje s decom, ali to iz mene govori stalker-perv; ako ću kao kritičar, ti minuti su ipak nepotrebni filmu.

I tako... Blue Is the Warmest Color je jedna topla ljudska (ljubavna!) priča koja ima Ghoulov pečat, naročito za one koji se prepoznaju u goreopisanom (ili oslikanom!); za moj groš je to, u krajnjem saldu, ispalo previše obično, ali običnijoj publici će valjda baš to da legne, jer ne morate biti lezbijka da biste se prepoznali u ovim emocijama: svako ko je ikada voleo drugo živo ljudsko biće ljubavlju strasnom i strašnom, naći će se u ovome!  

уторак, 24. децембар 2013.

Orgija pretprazničkog kosmičkog nihilizma: TOPLOTNA SMRT SVEMIRA

             Eh, da. Evo nam ga opet ono doba godine kada nas praznoglavci smaraju spam-mejlovima naslovljenim SREĆNI PRAZNICI! SREĆNA NOVA GODINA! SREĆAN BOŽIĆ! MNOGO ZDRAVLJA! SREĆE! NOVACA! PIČAKA! KURACA! itsl.
            Kako se boriti protiv ove lavine kalendarski uslovljenog i ni na čemu drugom zasnovanog vulgarnog optimizma?
            Jedan od boljih načina da ili suzbijete to blebetanje, ili da definitivno potpadnete pod uticaj pretprazničke depresije i samoubijete se baš ovih dana zato što nemate nešto ili ništa od gorepomenutog jeste i ovaj: posetite donje neveselo dešavanje u beogradskom Planetarijumu: 

mrtvi, Unexistence, Poslednji, Kamperelić... TOPLOTNA SMRT SVEMIRA

Planetarium na Kalemegdanu,
Četvrtak 26 Dec. od 20h do 22h.



Nema Tog Podruma i NAUK



TOPLOTNA SMRT SVEMIRA



Zgrada Planetariuma predstavlja model Svemira [fizičkog, duhovnog, psihičkog...]. Središnja kružna prostorija sa kupolom i projekcijama zvezdanog neba je sam termodinamički Svemir. Nju okružuje hodnik, koji je mrkli Bezdan bez energije, svetlosti, kretanja, života. Ova dva prostora su istovremeno aktivna i kontrastirana - kupola sa koncertom / pesmom / videom kao slikom i zvukom nebeskih tela i njihove kosmički spore dinamike, i hodnik sa nastupima statične muzike ekvivalentne mrtvilu van Svemira.

nastupaju:
-mrtvi-
Zaboravite vaša traganja i/ili pitanja o živoj fluorescentnoj svetlosti, ovo nije ni telo niti neizvesna infonoda, već samo fleka apatične paitne na lešu nasumične personifikacije crne rupe.

Unexistence
Zračeća auralna akupunktura koja slavi nastanak novog hologramskog univerzuma, usmerena na put izvan egzo - ESO mira.

Poslednji
Surovo izopšten u prostor bez dodira, crn spram crnog plamena, deluje statično a zapravo pada i pada, u ambis pun metalnih odjeka.

Dobrica Kamperelić
Maestro multimedijalne turbulencije otapa okvire sopstvenog uma, i atomsku poeziju Miroljuba Todorovića, u živu tečnog performansa.
Profesor Stanojević na pragu Ovala u direktnom chatu sa Alone in heaven.


satnica:

20:00 -mrtvi-



20:30 - Unexistence / Dobrica Kamperelić / Miroljub Todorović / Alone in heaven



21:30 - 22h - Poslednji



Ulaz 100din.


Broj mesta ograničen.

a kad već pomenuh VULGARNI OPTIMIZAM, evo još jedne spektakularne obznane za ljubitelje domaće mračne elektronike:


na 10-godišnjicu 'vulgarnog optimizma', kompletna diskografija pokojne domaće elektro industrial etikete cold trinity je dostupna na bandcampu. sve pregledno i preslušno, po prvi put na jednom mestu. uživajte! 

недеља, 22. децембар 2013.

Novi horor filmovi (2012-13)

             U najgoroj godini za horor-berbu koju pamtim, za svih ovih mojih 40 godina, evo šta je bilo toliko samouvereno, drsko i upadljivo glupo da se izdaje za HOROR... Podrazumeva se, ovo su samo neki naslovi koji su imali bar ponešto u sebi što me je teralo da im uopšte dam šansu, i da ih odgledam do kraja. Ne računam očigledne Z-grade budalaštine (FFF, zombi apokalipsa, pet drugara u kombiju... itsl), ili izvikane filmove kao THE PURGE (premisa je toliko imbecilna da mu nisam ni dao šansu) ili INSIDIOUS 2 (nisam voleo ni prvi deo - imate rivju ovde na blogu - a svi prikazi kažu da je nastavak isto to, samo još gore).


JUG FACE
USA, 13
**        2
            Ovo je kao poludupasta verzija THE WOMAN: glavnu žensku ulogu igra cura koja je tamo igrala ćerčicu na udaru zlog taje, zlog batice i svih ostalih zlih mužjaka. Isto tako je glupo ko ŽENA, ali ni približno tako uvredljivo i extremno. Dakle, kretenski misguided 'feminizam': only women bleed! Gledajte kako stravično pate žene u kandžama patrijarhata kad im se ne dopusti da rade ama baš sve što im ćune, i kad njihove nepromišljene, sebične, po-druge-uništavajuće akcije zapravo počnu da imaju krvave konsekvence. Dodatno je klimav jer počiva na trulim, neuzemljenim nogama u vidu moronske premise o toj izolovanoj zajednici koja nema blage veze sa životom i time kako religije, sekte i uopšte ljudska verovanja bilo gde na zemljinoj kugli funkcionišu. Šteta što ovaj kvazihoror bar nije fucking hilarious kao THE WOMAN, nego je suviše glup čak i da mu se čovek slatko smeje.

THE BUTTERFLY ROOM
ITA/USA, 12
**        2-
            Zaboravljivi mediokritetizam kome ne pomaže ni brukanje ostarele Barbare Stil ni još ostarelije Heder Langenkamp! Nije čak ni treš nego samo jadna nebitnost.

THE LAST WILL AND TESTAMENT OF ROSALIND LEIGH
CAN, 13
**(*)    2+
            Artsy-fartsy priča o duhovima i gulovima, previše razvučena; bolje bi bilo da traje duplo manje. Dobra lokacija i atmosfera; previše pretencioznosti koja se na kraju sroza s tim CGI ghoulom. Glasom prisutna Vanesa Redgrejv, režirao vlasnik RUE MORGUE magazina. Ako ništa drugo, ovo je čist Kjubrik u odnosu na kretenizme koje je FANGORIA svojevremeno plasirala (oh, da li ću ikada preboleti mozgoubijajući idiotizam filma SEVERED TIES?!) i na ono šta njeni urednici i dan-danas scenarišu i režiraju (SHARKNADO, anyone?).

SATURDAY MORNING MYSTERY
AUS, 13
**         2
            Čak i posle malopređašnje provere na IMDB-u, i dalje mi ne svetle lampice; ovo mi je skroz iščezlo iz uma posle samo par meseci od gledanja. Neke vrlo blede slike blude mi u sećanju o ovoj Skubidubiji u "ukletoj kući"... To nije dobar znak. Mislim, za film.

FRANKENSTEIN'S ARMY
HOLL, 13
**     2+
            Predivne naci-zombi-robot kreature, očajna gluma, kretenski scenario, uber-kretenska odluka da se sve snimi kao drmavi, zamumuljeni FFF, čime je senka davnašnjeg obećanja (iz vremena kad se ovo zvalo WORST CASE SCENARIO) razmazana po ekranu kao izmet na zidu WC-a šoferske krčme kraj neke primorske crnogorske serpentine.

BAD MILO
USA, 13
**(*)     3-
            Previše se napinje, previše se trudi da bude KULT, ali... neće ništa na silu. Ne može svako da bude Henenloter (pa čak ni on sam, u zadnje vreme!) – premisa o krvožednom "Elmeru" iz dupeta (doslovno!) koji izgleda kao turski ET nije dovoljna za prvu ligu: fali ovome istinske, dubinske perverzije i DUHA. Ipak, čak i ovako srednjački, nije sasvim nezabavan – ali ne očekujte više od jednokratne mlitave zabave. BRAIN DAMAGE je za ovo nedostižna stratosfera.

THE CONSPIRACY
CAN, 13
**          2+
            Sasvim solidan mock-doc na temu teorija zavere, koji počinje iznenađujuće intrigantno i ubedljivo... pre nego što sve to baci kroz prozor u poslednjoj trećini, kad tu nabudženu zaveru svede na infantilnu petparačku budalaštinu sa sektom u kukuljici i sa prinošenjem ljudske žrtve... Ništa ne vrede ni kvaziučene aluzije na Mitraizam, taurobolijum itsl: deco, ne rade se tako zavere... Ne funkcionišu ozbiljne grupacije koje vladaju svetom kao grupice dekadentno-patetičnih zgubidana i sektaša-vikendaša... Ovi što nam iz senke kape kroje nisu ovako naivni, inače ne bi tako dugo i s uspehom radili to što nam rade!

WITHER
SWE, 13
**(*)      2+
            Blago zanimljiv i polu-gledljiv švedski poor man's EVIL DEAD sa opsednutim deditima koji bljuju crnu krv u jednoj vikendici u šumici... Potpuni haos od "dramaturgije" svodi se na jurcanje tamo-vamo kroz te 3-4 sobe, uz mestimično šikljanje crnog mastila. Ništa naročito, ali mi barem ne siluje detinjstvo kao ovogodišnji visokobudžetni rimejk ZLIH MRTVACA.

NOTHING LEFT TO FEAR
USA, 13
**          2+
            Baš ništa, zaista, za plašenje. Počinje kao simpatični ruralni gotik ali brzo degeneriše u sasvim kretensku i smešnu paradu naivnih, nestrašnih budalaština o popu i njegovoj familiji koji zaglave u jedno presmešno selište među presmešno zamišljenu sektu i njenu prekomplikovano-preglupu strategiju za buđenje Neke Mračne Sile. Pojedini drveni likovi, odnosi i dijalozi su baš WTF, a predvidivi kraj (još jedna nova familija stiže u selo da prođe kroz sve ovo isto) je 2nd in its stupidity only to "It was all a dream!"

DARK TOUCH
UK, 13
**(*)      2+
            Lepo uslikana, ali na svakom drugom planu inferiorna, klišetizirana i predvidiva varijacija na KERI o telekinezom obdareno-ukletoj curici. Očekivao sam više od rediteljke (ionako precenjenog) IN MY SKIN, ali ovo je tipičan primer nekoga ko koketira sa hororom a slabo ga gleda/poznaje, pa misli da otkriva rupu na saxiji dok, zapravo, samouvereno plasira opšta mesta.

TALES FROM THE DARK
HK, 12
**(*)      3-
            Solidan kineski horor omnibus.

HAUNTER
USA, 13
*(*)        2-
            Joooj mrske smaračine, joj negledljive ispraznosti: ako je i od Vinćenca Natalija – mnogo je! Mrzeo sam skoro svaki sekund ove dosadne posthumne melodrame. Da, posthumne, jer svi likovi su već odavno mrtvi (pa prema tome, koga boli dupe za bilo koga od njih, ono najgore im se već desilo!), a do kraja filma bićete i vi – mrtvi ugnjavljeni!

HELLBENDERS
CAN, 13
**(*)      2+
Ne, ne, ne. Silom se kult ne pravi. Osim ofucanog koncepta i mnogo, mnogo psovanja i huljenja, treba tu i mnogo više duha, veštine, dobrih glumaca a manje namigivanja najnižem zajedničkom fuckimenitelju... Plus: suviše ukorenjeno u katolicizam = manje zanimljivo nekome ko to nije, niti pripada tom okruženju da bi mu ove "blasfemije" bile zabavne. Plus: prva polovina još i nekako, ali u drugoj, a naročito na kraju, u finalu, ovo baš ozbiljno propada. Domaći zadatak: videti kako je duševno i zabavno "satanističke" muvije reciklirao Aleksandar Crkvenjakov u LA DIA DELLA BESTIA!

BIG-ASS SPIDER!
USA, 13
**(*)      2+
            Ne, ne, ne. Silom se kult ne pravi. Osim ofucanog koncepta i naslova, treba tu i mnogo više duha, veštine, dobrih glumaca a manje namigivanja da bi to funkcionisalo kao nešto više od jedva-gledljive jednokratne plitke zabave... Domaći zadatak: videti kako je duševno i zabavno big bug i big monster muvije reciklirao Lari Koen u KRILATOJ ZMIJI!
   
CONTRACTED
USA, 13
*(*)       2-
            Odurna smaračina od wannabe "body horrora", nenadahnuta i nedovoljno gnusna antireklama za nebezbedni sex, sa najkretenskijim limp dick "krajem" u istoriji moronskih završetaka. Prema ovome su drugi noviji filmovi o sjebanim angst-devojkama u raljama telesnih modifikacija (svojih i tuđih) kao što su TEETH ili EXCISION – čista remek dela, i idejno i formalno! Ovo deluje kao da je neko uzeo šablon Kronenbergove MUVE, pa izbacio ljubavnu priču, filozofiju, nauku, metafiziku, crni humor, duh, genijalnost i grozomorne efekte maske, a ubacio patetičnu kvazifeminističku kliše-melodramu o curi koja se postepeno raspada jer se napila na žurci i pustila da je (s)jebe nekrofil – i jer je majka nije voljela!

TOAD ROAD
USA, 13
*(*)       1+
            Prehvaljeni a skoro negledljivi kvazidokumentaristčki kameromrdajući lošeosvetljeni filmčić o grupici do krvožednosti antipatične narko-mlađarije. To su sve isprazni kreteni kakvi nisu dobri ni Đejsonu za pod šjekiru – ali ne, kamo sreće da je ovde barem Đejsona i šjekire pa da pokolje i iskasapi gamad: ne, umesto toga, ovde imamo da ubeskraj pratimo njihova isprazna narkomanska nagvaždanja, tumaranja po šumama i gorama, pri čemu se besciljnost njihovih tupih egzistencija savršeno odražava u besciljnosti i tuposti ovog iritirajuće ispraznog filma. YELLOWBRICKROAD - hororčić sa sličnom premisom (ako dovoljno dugo šetaš kroz šumu, jednom stazom, dolaziš u neke druge dimenzije, kurce-palce, pakao, šta god) - bio je, u poređenju s ovom dosadnom dramom, čisti THE SHINING!