izabrana dela

izabrana dela

петак, 28. фебруар 2020.

PARASITE (2019)



*** 
3

            Nemam mnogo vremena pa ću probati da budem jezgrovit: kao što ocena, trojka, kazuje – ovo je jedan vrlo dobar film, sa značajnim kvalitetima, ali i problemima zbog kojih je prilično daleko od remek-dela kakvim ga mnogi smatraju. Ako bih bio ciničan, rekao bih: da je stvarno remek, ne bi dobio Oskara! 
               Uostalom, imali smo prošle godine film koji je bliži kategoriji remeka, Tarantinov ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD - i on, naravno, nije dobio Oskara. Zašto? Zato što je previše dobar. Odlični filmovi ne dobijaju Oskara već decenijama; Oskara, ako smo srećni, dobije ponekad, poneki vrlo dobri, kao što je Parazit, i to je maksimum.
            Kvaliteti: Bong je odličan u kastingu, radu s glumcima, stvaranju prijemčivih likova i insceniranju zabavnih (duhovitih, napetih, jezivih...) situacija. On ume kao malo ko a) da vas uvuče u film, zainteresuje za likove i radnju (osim ako se film zove OKJA – to mi je toliko smrdelo iz stratosfere da sam se zgrozio već na trejler i rivjue, uključujući pozitivne, i nisam ga ni pogledao), i b) da vam pruži zabavu garniranu temom koja deluje pametnije nego što stvarno jeste (vidi: SNOWPIERCER i THE HOST).
            Istina, balansiranje između Cirkusa (žanr, zabava, akcija) i Opere (umetnos, ideje, dubokoumnosti) nije mu uvek najsrećnije: savršeno ga je izveo samo jednom, na samom početku karijere, u „ne kočim ni za koga“ remeku MEMORIES OF A MURDER (5-), dok je kasnije to izvodio s manje umeća, težeći sve više ka podilaženju publici, i u toj ambiciji se krećući uglavnom oko moje (jake) trojke, što od mene dobija čak i opštenarodno-obožavani THE HOST a kamoli nešto podeljeniji MOTHER.
            U PARAZITU, cirkus je odličan, ponekad i vrhunski: šašave situacije, vickasti dijalozi, karikaturalni likovi, sve to lepršavo, dopadljivo, simpatično – dok ne postane napeto, sa odličnim suspens set-pisovima, u drugoj polovini, i sa fino orkestriranim masakrom i splaterom na kraju. Što se ovoga vezanog za laganu, prvu polovinu tiče, tu šnjur nosi niz povezanih scena o tome kako se familija nikogovića, postepeno, jedan za drugim, na kvarno uvuče u kuću bogatuna. Što se tiče druge polovine, antologijska je produžena scena, tačnije situacija koja počinje od nenadano ranijeg bogatunskog povratka kući dok sirotinja im orgija po kući pa do sexa iznad skrivenih bednika i pokušaja potonjih da otpužu odatle.
Sve je to glumljeno i slikano i režirano odlično. Narod gricka red semenki, red kokica, red nokata; čas se smeje grohotom, čas steže naslon stolice ili troseda, a čas cokće i vrti glavom: „Jeste, sve je tako, baš je tačno pogodio ovaj prikaz klasne borbe, odnosa bogatih i sirotih, sve je potrefio ko ćorav s prs' u pekmez, ovo je sociološka analiza vredna doktorati o njojzi da se pišu!“ A sigurno i hoće! Mada, svi prosečni i dobar deo natprosečnih gledalaca misliće samo ovo: „Oho, ovde se nešto kazuje o klasama. Ne znam samo tačno šta, osim da je situacija zajebana i komplikovana i da sirotinji nije lako (a kad joj je bilo, pita Ghoul?!), ali zato, bato, al je zabavno i smešno i napeto, i mada ne znam šta mi je tačno ovim filmom rečeno, osećam da je to nešto pametno i značajno jer super sam se zabavljao dok je trajala klasna borba.“
Dobro, ali ajd sad da vidimo, nakon što sam s uživanjem nedavno reprizirao PARAZITA, skoro pola godine nakon što ga pogledah još prošle jeseni, čim je procurio na net – šta mi ovde sreću kvari? Više stvari. Da vidimo...
Pre svega, likovi su previše karikaturalni (neko bi čak rekao: stripovski!) za nešto što pretenduje da bude ozbiljna soc-studija na temu klase danas. Situacija je previše groteskno preterano neubedljiva/klimava, iz više razloga. Kao prvo, ovi bednici iz podruma se previše lako i glatko uvuku bogatunima, i svi do jednog ostanu neopaženi, neotkriveni. Niko ni da posumnja da nisu to za šta se izdaju – a kamoli da su u srodstvu. Nesuđeni student se ne otkrije da mu je engleski jedva osrednji jer ce učenica zacopa u njega; njegova seka toliko uspešno improvizuje i prodaje muda za bubrege očas posla izguglana i nabubana s neta da ni klinja s kojim radi ni bogata keva koja je zaposli ne posumnjaju da je ona nekakav polusvet-devojčura koja lupeta gomilu baljezgarija o „art-terapiji“ a ne expert školovan u Americi; keva iz svoje memljive rupe dođe u bogatunsku sega-mega kuhinju i smesta, bez problema, bez ikakve greške, počne familiji da sprema vrhunske specijalitete a da ovi nijednog trena ne posumnjaju da je do juče u svom buđavom ćumezu spremala samo pržena jaja i otvarala konzerve, kad joj se posreći; najzad, tatko koji nikad nije seo u mercedesa, nakon što to učini, u prodavnici automobila, na 5 minuta, smesta skonta šta je gde i kako se vozi, i njegova glatka, neosetna vožnja do kraja voza bogatog gazdu tako da ovaj nijednom ne pomisli kako je čiča do juče, možda, vozio samo neki korejski ekvivalent stojadinke.
U ovim „stranger in a strange land“ scenarijima, o likovima izmeštenim iz svog ambijenta i prinuđenim da, u neprijateljskom okruženju, glume da su ono što nisu, potencijalno se može izmusti mnogo saspensa u tim stalnim, neprestanim probama; kad se to vešto osmisli, gledalac može da strepi: „Jao, evo, sad će da se oda! Sad će da pogreši! Do sad ih je zajebo, al evo, sad će ga pročitaju i u'vate!“ Međutim, ovde se tome nikad ne priđe dovoljno za išta blisko pravom saspensu, jer su bogatuni previše lakoverni i kratkovidi, i puste da ih ovi prelako premandaju. Ajd' što je to malko problematično dramaturški, to ćemo da otpišemo pod „eh, kao na filmu!“, ali ovo pomalo ljulja i ideju filma, jer bogatune prikazuje kao zapravo DOBRE ljude, koji stradaju zbog svoje dobrote, otvorenosti, poverenja koje ukazuju osobama nedostojnim toga.
Kako sad čovek da se sažali na sirotinju, kad sirotinja ispade pokvarena i podmukla i štetočinska (kad joj se daju previše odrešene ruke, previše slobode, previše... kredita) – i to ne samo prema bogatima, nego i prema drugoj, suparničkoj sirotinji, koju je spremna da isto tako bezdušno eksploatiše, pa i (u bar dve scene doslovno) šutne niz basamake kao vreću đubreta?! Teško da je slučajno da najkrvavija borba ovde nije između siromašnih i bogatih, nego između siromašnih i drugih siromašnih (koji su im konkurenti u sisanju bogatih)!
Dobro, možda u tome i jeste poenta: sistem exploatacije je internalizovan, sirotinja nije u stanju da izađe iz začaranog kola „čovek je čoveku vuk“. U svetu kojim vladaju lopovi koji kradu na veliko i sirotinja gleda da, kad god može, nešto sebi mazne džaba (pa makar to bio free wi-fi), da odžepari, da (se) uvali, jer je to – u krupnijoj razmeri – videla od „onih gore“. Ako već nisi u poziciji da se na izgradnji 10 km nekog autoputa ugradiš i mazneš koje milionče evrića, kao oni „gore“, možeš barem da u dragstoru mazneš konzervu tunjevine koja košta 100 din kad radnica ne gleda (i kojoj će se tih 100 din skinuti od plate, al za to te baš zabole).
Drugim rečima, između bogatih i siromašnih nema duboke razlike: to nisu dva vrednosna sistema, uzajamno suprotna. Ovi „dole“ samo hoće da budu „gore“ kako bi malo i oni radili ono što im se inače radi, a što su videli da ovi gore rade. Sirotinja, baš kao i srpska „opozicija“, nema geslo: „A sad nešto sasvim drugačije!“ Ne, njihov moto je: „A sad malo ja!“
Kurta i Murta, to su srca dva...
S druge strane, ne kažem da su bogatuni u PARAZITU prikazani kao sasvim dobri: vide se, u naznakama, razni problemi njihovih karaktera i vrednosti – i skorojevićko obožavanje svega iz USA, i razmaženo derište kojem se ugađa ali koje se ne vaspitava, i ta naivna lakovernost zasnovana na površnosti i egoizmu, i lakoća s kojom se reše svojih dotadašnjih dugogodišnjih „slugu“ kao starih parova cipela, i implicitni prezir i distanca prema onima „dole“ koji se ispolji, ponekad, uglavnom na sitno, uvijeno... Jer oni imaju dovoljno para da budu stoka na finjaka; ne moraju da budu vulgarno zli, kao ovi dole. To je jedan od boljih uvida pokazanih u ovom filmu.
Ukratko, možda je stvar u finesama i nijansama, ali evo: za moj groš, bogatuni su prikazani nešto malo finijim nego što mislim da je trebalo, a takođe je i familija parazita prikazana simpatičnijom nego što zapravo jeste  – trebalo je još malko nagaziti zlo i jednih i drugih, umesto da se koketira sa identifikacijom, bilo s jednima, bilo s drugima. S druge strane, sirotinja iz podruma – tačnije, podrumski muž, a zatim i njegova upravo-otpuštena žena, tu šutnuta, prikazani su preterano odurnim, odbojnim, neprijatnim, tako da čovek teško i na tren može da oseti saučešće prema njihovoj (ionako preterano neubedljivoj) sudbi.
Ovo počinje već od kastinga, gde njih igra duet antipatičnih spodoba, a nastavlja se šminkom i kostimom i ponašanjem, tj. glumom i onim što im je scenaristički dato da rade. S jedne strane, ceo podzaplet sa tim mužem u podrumu stvari odvlači preterano u grotesku i prećerivanje koji ga udaljavaju iz dotad podnošljivo stilizovanog „realizma“ i guraju u smeru PRETERANE I PREOČIGLEDNE METAFORE (filmovi tipa UNDERGROUND ili – US, koji nam macolom u glavu nabijaju svoje gore-dole simbolike i metafore), što ja ne volim. Ja sam uvek preferirao pristup Priča Iznad Metafore, a ovo, u drugoj polovini, previše odlazi u pravcu Metafora Iznad Priče.
To mi je smetalo u JA SAM METAFORA filmovima PODZEMLJE (by Kusta), US i SNOWPIERCER, a to sam mrzeo još na faxu kad sam morao da čitam The Vanity Fair, koji počinje, otprilike, rečima: „Eee, deco, ja sam vaš dobri papetmaster, a Duško Toško Mile Boško Sanda Runda Mile Bunda i puna kola njihove dece nisu stvarni ljudi nego izmišljeni, to su moje marionete i ja ću sad da vam nacrtam pozornicu i staviću ove marionete da se po njoj kreću tamo gde ja to hoću kako bih vam ispričao tu moju pričicu koju sam naumio...“ To je bilo dovoljno da tu cigletinu zafrljačim o patos i nikad je ne pročitam. Jebi se, papetmastere, sa svojim naklapanjima, i sedi IZA ZAVESE, gde ti je mesto; sklanjaj mi se s pozornice, neću da me svako malo podsećaš da gledam fikciju, i još gore, fikciju koja ima neko NARAVOUČENIJE, tj. simboliku, preneseno značenje koje je bitnije nego doslovna radnja, jer radnju nikako ne smeš shvatati doslovno; o, ne, nikako, ovo je sve jedna velika METAFORA, inače na doslovnom nivou priča nema nikakvog smisla!
Za moj groš, u stenu se može uklesati maxima: ako svoje dubokoumne poruke nisi u stanju da upakuješ u zaplet koji ima smisla i na doslovnom nivou, nego oćeš odma da me jebeš svojim prenesenim značenjima, metaforama, simvolima i ostalim figurama – odjebi i prepusti mesto sposobnijima!

Ovde je propuštena prilika da se snažnije emotivno ali i konotativno podvuče ta tema: „Sirotiljo, umesto što se kolješ između sebe, idi kolji bogatune!“ Odnosno, da je bračni par iz podruma učinjen simpatičnijim, prijemčivijim, više bi se i bolje podvukla tragičnost njihove međusobne borbe. Međutim, ovako kako su prikazani u filmu, ti ne možeš a da ne navijaš za „naše“ (sirotilja 1) a protiv „naših 2“ (sirotilja 2).
Na kraju krajeva, kraj mi je problematičan, i dramaturški i konotativno. Dramaturški je to jeftino vađenje: kad ne znaš kako da završiš film, a ti pobij sve ili većinu junaka, napravi neki masakr, nebitno da li, kako i koliko motivisan, jer narod voli „katarzu“ na kraju. Eno, i Biblija se završava pevanjem, pucanjem, pirotehnikom, čudovištima, kurvama vavilonskim i Apokalipsom. Nek se na kraju balade peva, nek se puca, nek se jurca, nek šiklja krvca, samo nek je neki vatromet i krvomet, da znamo da nam se bliži odjavna špica (ako nam to već bešika i prostata nisu dojavili). Poludelost tog podrumaša je proizvoljna, njegove žrtve su proizvoljne, ko kako i od čega strada je proizvoljno – a, da dodamo uvredu na povredu, i dramaturški je krajnje jadno, neopravdano taj ludak pušten na slobodu.
Jer, šta je koj moj onaj teen-klinja tražio na kraju u podrumu? Što je nosio onu kamenčugu, jebala ga ona uglav da ga jebala – kao što i jeste! Šta, kao sažalio se na ovoga dole, pa mu poneo kamen da mu donese sreću? Ma daaaj! I to baš tad, usred te gužve, dok je gore sega-mega rođendanska proslava i dok se dvesta ljudi vrzma po kući? How convenient! LAAAZY!
O tome da mu tatko, na kraju, napisao čitavu jednu novelu Morzeovom azbukom, trepćući sijalicom koja nikako da pregori od tolikog treperenja, a ovaj se baš zgodno našo gde treba da je pročita celu celcatu, i zapiše – i to je još jedno od onih „kao na filmu“, ali posle tog MEH kraja, to je to one too many.
Iz gorepomenutih razloga meni ovaj film pada u drugoj polovini, i zato mu na kraju dajem jednu solidnu ali nespektakularnu trojku.
Na kraju krajeva, ako je posle svega razumskog što kazah gore uopšte potrebno objašnjavati zašto mislim da je Tarantinov film bolji od Bongovog, priložiću kao Kviska i jedan uslovno iracionalni, odnosno nerazumski argument: Tarantino je prošao Gulov SUZA TEST (TM). 
Jesam li plako na Tarantinu? JESAM! Dvaput!
Jesam li plako na Bongu? NISAM! A i što bih?
Što se mene tiče, case closed.

Misli?
Neslaganja?
Da čujem!