петак, 28. фебруар 2020.

PARASITE (2019)



*** 
3

            Nemam mnogo vremena pa ću probati da budem jezgrovit: kao što ocena, trojka, kazuje – ovo je jedan vrlo dobar film, sa značajnim kvalitetima, ali i problemima zbog kojih je prilično daleko od remek-dela kakvim ga mnogi smatraju. Ako bih bio ciničan, rekao bih: da je stvarno remek, ne bi dobio Oskara! 
               Uostalom, imali smo prošle godine film koji je bliži kategoriji remeka, Tarantinov ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD - i on, naravno, nije dobio Oskara. Zašto? Zato što je previše dobar. Odlični filmovi ne dobijaju Oskara već decenijama; Oskara, ako smo srećni, dobije ponekad, poneki vrlo dobri, kao što je Parazit, i to je maksimum.
            Kvaliteti: Bong je odličan u kastingu, radu s glumcima, stvaranju prijemčivih likova i insceniranju zabavnih (duhovitih, napetih, jezivih...) situacija. On ume kao malo ko a) da vas uvuče u film, zainteresuje za likove i radnju (osim ako se film zove OKJA – to mi je toliko smrdelo iz stratosfere da sam se zgrozio već na trejler i rivjue, uključujući pozitivne, i nisam ga ni pogledao), i b) da vam pruži zabavu garniranu temom koja deluje pametnije nego što stvarno jeste (vidi: SNOWPIERCER i THE HOST).
            Istina, balansiranje između Cirkusa (žanr, zabava, akcija) i Opere (umetnos, ideje, dubokoumnosti) nije mu uvek najsrećnije: savršeno ga je izveo samo jednom, na samom početku karijere, u „ne kočim ni za koga“ remeku MEMORIES OF A MURDER (5-), dok je kasnije to izvodio s manje umeća, težeći sve više ka podilaženju publici, i u toj ambiciji se krećući uglavnom oko moje (jake) trojke, što od mene dobija čak i opštenarodno-obožavani THE HOST a kamoli nešto podeljeniji MOTHER.
            U PARAZITU, cirkus je odličan, ponekad i vrhunski: šašave situacije, vickasti dijalozi, karikaturalni likovi, sve to lepršavo, dopadljivo, simpatično – dok ne postane napeto, sa odličnim suspens set-pisovima, u drugoj polovini, i sa fino orkestriranim masakrom i splaterom na kraju. Što se ovoga vezanog za laganu, prvu polovinu tiče, tu šnjur nosi niz povezanih scena o tome kako se familija nikogovića, postepeno, jedan za drugim, na kvarno uvuče u kuću bogatuna. Što se tiče druge polovine, antologijska je produžena scena, tačnije situacija koja počinje od nenadano ranijeg bogatunskog povratka kući dok sirotinja im orgija po kući pa do sexa iznad skrivenih bednika i pokušaja potonjih da otpužu odatle.
Sve je to glumljeno i slikano i režirano odlično. Narod gricka red semenki, red kokica, red nokata; čas se smeje grohotom, čas steže naslon stolice ili troseda, a čas cokće i vrti glavom: „Jeste, sve je tako, baš je tačno pogodio ovaj prikaz klasne borbe, odnosa bogatih i sirotih, sve je potrefio ko ćorav s prs' u pekmez, ovo je sociološka analiza vredna doktorati o njojzi da se pišu!“ A sigurno i hoće! Mada, svi prosečni i dobar deo natprosečnih gledalaca misliće samo ovo: „Oho, ovde se nešto kazuje o klasama. Ne znam samo tačno šta, osim da je situacija zajebana i komplikovana i da sirotinji nije lako (a kad joj je bilo, pita Ghoul?!), ali zato, bato, al je zabavno i smešno i napeto, i mada ne znam šta mi je tačno ovim filmom rečeno, osećam da je to nešto pametno i značajno jer super sam se zabavljao dok je trajala klasna borba.“
Dobro, ali ajd sad da vidimo, nakon što sam s uživanjem nedavno reprizirao PARAZITA, skoro pola godine nakon što ga pogledah još prošle jeseni, čim je procurio na net – šta mi ovde sreću kvari? Više stvari. Da vidimo...
Pre svega, likovi su previše karikaturalni (neko bi čak rekao: stripovski!) za nešto što pretenduje da bude ozbiljna soc-studija na temu klase danas. Situacija je previše groteskno preterano neubedljiva/klimava, iz više razloga. Kao prvo, ovi bednici iz podruma se previše lako i glatko uvuku bogatunima, i svi do jednog ostanu neopaženi, neotkriveni. Niko ni da posumnja da nisu to za šta se izdaju – a kamoli da su u srodstvu. Nesuđeni student se ne otkrije da mu je engleski jedva osrednji jer ce učenica zacopa u njega; njegova seka toliko uspešno improvizuje i prodaje muda za bubrege očas posla izguglana i nabubana s neta da ni klinja s kojim radi ni bogata keva koja je zaposli ne posumnjaju da je ona nekakav polusvet-devojčura koja lupeta gomilu baljezgarija o „art-terapiji“ a ne expert školovan u Americi; keva iz svoje memljive rupe dođe u bogatunsku sega-mega kuhinju i smesta, bez problema, bez ikakve greške, počne familiji da sprema vrhunske specijalitete a da ovi nijednog trena ne posumnjaju da je do juče u svom buđavom ćumezu spremala samo pržena jaja i otvarala konzerve, kad joj se posreći; najzad, tatko koji nikad nije seo u mercedesa, nakon što to učini, u prodavnici automobila, na 5 minuta, smesta skonta šta je gde i kako se vozi, i njegova glatka, neosetna vožnja do kraja voza bogatog gazdu tako da ovaj nijednom ne pomisli kako je čiča do juče, možda, vozio samo neki korejski ekvivalent stojadinke.
U ovim „stranger in a strange land“ scenarijima, o likovima izmeštenim iz svog ambijenta i prinuđenim da, u neprijateljskom okruženju, glume da su ono što nisu, potencijalno se može izmusti mnogo saspensa u tim stalnim, neprestanim probama; kad se to vešto osmisli, gledalac može da strepi: „Jao, evo, sad će da se oda! Sad će da pogreši! Do sad ih je zajebo, al evo, sad će ga pročitaju i u'vate!“ Međutim, ovde se tome nikad ne priđe dovoljno za išta blisko pravom saspensu, jer su bogatuni previše lakoverni i kratkovidi, i puste da ih ovi prelako premandaju. Ajd' što je to malko problematično dramaturški, to ćemo da otpišemo pod „eh, kao na filmu!“, ali ovo pomalo ljulja i ideju filma, jer bogatune prikazuje kao zapravo DOBRE ljude, koji stradaju zbog svoje dobrote, otvorenosti, poverenja koje ukazuju osobama nedostojnim toga.
Kako sad čovek da se sažali na sirotinju, kad sirotinja ispade pokvarena i podmukla i štetočinska (kad joj se daju previše odrešene ruke, previše slobode, previše... kredita) – i to ne samo prema bogatima, nego i prema drugoj, suparničkoj sirotinji, koju je spremna da isto tako bezdušno eksploatiše, pa i (u bar dve scene doslovno) šutne niz basamake kao vreću đubreta?! Teško da je slučajno da najkrvavija borba ovde nije između siromašnih i bogatih, nego između siromašnih i drugih siromašnih (koji su im konkurenti u sisanju bogatih)!
Dobro, možda u tome i jeste poenta: sistem exploatacije je internalizovan, sirotinja nije u stanju da izađe iz začaranog kola „čovek je čoveku vuk“. U svetu kojim vladaju lopovi koji kradu na veliko i sirotinja gleda da, kad god može, nešto sebi mazne džaba (pa makar to bio free wi-fi), da odžepari, da (se) uvali, jer je to – u krupnijoj razmeri – videla od „onih gore“. Ako već nisi u poziciji da se na izgradnji 10 km nekog autoputa ugradiš i mazneš koje milionče evrića, kao oni „gore“, možeš barem da u dragstoru mazneš konzervu tunjevine koja košta 100 din kad radnica ne gleda (i kojoj će se tih 100 din skinuti od plate, al za to te baš zabole).
Drugim rečima, između bogatih i siromašnih nema duboke razlike: to nisu dva vrednosna sistema, uzajamno suprotna. Ovi „dole“ samo hoće da budu „gore“ kako bi malo i oni radili ono što im se inače radi, a što su videli da ovi gore rade. Sirotinja, baš kao i srpska „opozicija“, nema geslo: „A sad nešto sasvim drugačije!“ Ne, njihov moto je: „A sad malo ja!“
Kurta i Murta, to su srca dva...
S druge strane, ne kažem da su bogatuni u PARAZITU prikazani kao sasvim dobri: vide se, u naznakama, razni problemi njihovih karaktera i vrednosti – i skorojevićko obožavanje svega iz USA, i razmaženo derište kojem se ugađa ali koje se ne vaspitava, i ta naivna lakovernost zasnovana na površnosti i egoizmu, i lakoća s kojom se reše svojih dotadašnjih dugogodišnjih „slugu“ kao starih parova cipela, i implicitni prezir i distanca prema onima „dole“ koji se ispolji, ponekad, uglavnom na sitno, uvijeno... Jer oni imaju dovoljno para da budu stoka na finjaka; ne moraju da budu vulgarno zli, kao ovi dole. To je jedan od boljih uvida pokazanih u ovom filmu.
Ukratko, možda je stvar u finesama i nijansama, ali evo: za moj groš, bogatuni su prikazani nešto malo finijim nego što mislim da je trebalo, a takođe je i familija parazita prikazana simpatičnijom nego što zapravo jeste  – trebalo je još malko nagaziti zlo i jednih i drugih, umesto da se koketira sa identifikacijom, bilo s jednima, bilo s drugima. S druge strane, sirotinja iz podruma – tačnije, podrumski muž, a zatim i njegova upravo-otpuštena žena, tu šutnuta, prikazani su preterano odurnim, odbojnim, neprijatnim, tako da čovek teško i na tren može da oseti saučešće prema njihovoj (ionako preterano neubedljivoj) sudbi.
Ovo počinje već od kastinga, gde njih igra duet antipatičnih spodoba, a nastavlja se šminkom i kostimom i ponašanjem, tj. glumom i onim što im je scenaristički dato da rade. S jedne strane, ceo podzaplet sa tim mužem u podrumu stvari odvlači preterano u grotesku i prećerivanje koji ga udaljavaju iz dotad podnošljivo stilizovanog „realizma“ i guraju u smeru PRETERANE I PREOČIGLEDNE METAFORE (filmovi tipa UNDERGROUND ili – US, koji nam macolom u glavu nabijaju svoje gore-dole simbolike i metafore), što ja ne volim. Ja sam uvek preferirao pristup Priča Iznad Metafore, a ovo, u drugoj polovini, previše odlazi u pravcu Metafora Iznad Priče.
To mi je smetalo u JA SAM METAFORA filmovima PODZEMLJE (by Kusta), US i SNOWPIERCER, a to sam mrzeo još na faxu kad sam morao da čitam The Vanity Fair, koji počinje, otprilike, rečima: „Eee, deco, ja sam vaš dobri papetmaster, a Duško Toško Mile Boško Sanda Runda Mile Bunda i puna kola njihove dece nisu stvarni ljudi nego izmišljeni, to su moje marionete i ja ću sad da vam nacrtam pozornicu i staviću ove marionete da se po njoj kreću tamo gde ja to hoću kako bih vam ispričao tu moju pričicu koju sam naumio...“ To je bilo dovoljno da tu cigletinu zafrljačim o patos i nikad je ne pročitam. Jebi se, papetmastere, sa svojim naklapanjima, i sedi IZA ZAVESE, gde ti je mesto; sklanjaj mi se s pozornice, neću da me svako malo podsećaš da gledam fikciju, i još gore, fikciju koja ima neko NARAVOUČENIJE, tj. simboliku, preneseno značenje koje je bitnije nego doslovna radnja, jer radnju nikako ne smeš shvatati doslovno; o, ne, nikako, ovo je sve jedna velika METAFORA, inače na doslovnom nivou priča nema nikakvog smisla!
Za moj groš, u stenu se može uklesati maxima: ako svoje dubokoumne poruke nisi u stanju da upakuješ u zaplet koji ima smisla i na doslovnom nivou, nego oćeš odma da me jebeš svojim prenesenim značenjima, metaforama, simvolima i ostalim figurama – odjebi i prepusti mesto sposobnijima!

Ovde je propuštena prilika da se snažnije emotivno ali i konotativno podvuče ta tema: „Sirotiljo, umesto što se kolješ između sebe, idi kolji bogatune!“ Odnosno, da je bračni par iz podruma učinjen simpatičnijim, prijemčivijim, više bi se i bolje podvukla tragičnost njihove međusobne borbe. Međutim, ovako kako su prikazani u filmu, ti ne možeš a da ne navijaš za „naše“ (sirotilja 1) a protiv „naših 2“ (sirotilja 2).
Na kraju krajeva, kraj mi je problematičan, i dramaturški i konotativno. Dramaturški je to jeftino vađenje: kad ne znaš kako da završiš film, a ti pobij sve ili većinu junaka, napravi neki masakr, nebitno da li, kako i koliko motivisan, jer narod voli „katarzu“ na kraju. Eno, i Biblija se završava pevanjem, pucanjem, pirotehnikom, čudovištima, kurvama vavilonskim i Apokalipsom. Nek se na kraju balade peva, nek se puca, nek se jurca, nek šiklja krvca, samo nek je neki vatromet i krvomet, da znamo da nam se bliži odjavna špica (ako nam to već bešika i prostata nisu dojavili). Poludelost tog podrumaša je proizvoljna, njegove žrtve su proizvoljne, ko kako i od čega strada je proizvoljno – a, da dodamo uvredu na povredu, i dramaturški je krajnje jadno, neopravdano taj ludak pušten na slobodu.
Jer, šta je koj moj onaj teen-klinja tražio na kraju u podrumu? Što je nosio onu kamenčugu, jebala ga ona uglav da ga jebala – kao što i jeste! Šta, kao sažalio se na ovoga dole, pa mu poneo kamen da mu donese sreću? Ma daaaj! I to baš tad, usred te gužve, dok je gore sega-mega rođendanska proslava i dok se dvesta ljudi vrzma po kući? How convenient! LAAAZY!
O tome da mu tatko, na kraju, napisao čitavu jednu novelu Morzeovom azbukom, trepćući sijalicom koja nikako da pregori od tolikog treperenja, a ovaj se baš zgodno našo gde treba da je pročita celu celcatu, i zapiše – i to je još jedno od onih „kao na filmu“, ali posle tog MEH kraja, to je to one too many.
Iz gorepomenutih razloga meni ovaj film pada u drugoj polovini, i zato mu na kraju dajem jednu solidnu ali nespektakularnu trojku.
Na kraju krajeva, ako je posle svega razumskog što kazah gore uopšte potrebno objašnjavati zašto mislim da je Tarantinov film bolji od Bongovog, priložiću kao Kviska i jedan uslovno iracionalni, odnosno nerazumski argument: Tarantino je prošao Gulov SUZA TEST (TM). 
Jesam li plako na Tarantinu? JESAM! Dvaput!
Jesam li plako na Bongu? NISAM! A i što bih?
Što se mene tiče, case closed.

Misli?
Neslaganja?
Da čujem!


18 коментара:

  1. Pre svega hvala za još jedan sjajan tekst. Stoji sve što je napisano samo meni neke stvari nisu zasmetale kao tebi, pre svega mislim na one koje nazivaš "how convenient". To što su se ovi siromasi lako uvalili u kuću ovih bogatuna mi je nekako više govorilo o tim bogatunima i njihovim fejk vrednostima koje ih kao izdvajaju. Valjda nisam doživeo navedene mane tako bitnim u poređenju sa stvarima koje su mi se dopale. Opet, ove metafore su mi jako prijale i sve u svemu mi je Parasite sjajan film.
    Ali ono gde se 100% slažem je da je Once Upon a Time... in Hollywood (2019) zaslužio oskara pre Parasite. Taj film mi je baš onako, prelepa ljubavna poruka koju Tarantino posvećuje Holivudu (i ne samo to). Što više razmišljam o tom filmu sve mi je bolji. Iskreno sam bio jako skeptičan i da nisam video tvoje pohvale, ne bih ni žurio puno sa gledanjem.

    ОдговориИзбриши
  2. Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti...

    ОдговориИзбриши
  3. Ono sto mi je simpaticno kod Juznokorejaca , sto oni znaju najtrivijalnije filmske price i teme da prezentuju na holivudsko-zabavan ,grcko-tragedijski i sekspirijansko-vece-od-zivota nacin. Sa druge strane danasnji Srpski reziseri su sposobni da najvece teme prezentuju na najofucaniji i strebersko-dosadan nacin.Zato goule budi sretan sto Parazita nije rezirao neko poput onog Glavonjica ili S. Golubovica .

    ОдговориИзбриши
  4. Bong je pogodio u tom smislu što nije stavio akcenat toliko na konfrontaciju između klasa, koliko na individualnu borbu bez skrupula za bogatstvom govoreći nam da nema solidarnosti ni između bogatih ni između siromašnih i da su svi oni manje-više isti, s tom razlikom što su bogati imali više sreće, a manje obzira i obraza i stoga su se bolje laktali. Pamet i obrazovanje je često na strani siromašnih, ali oni to ne uspevaju da materijalizuje zbog nepravednog sistema i ovo ne važi samo za Koreju, već za ceo svet, što je akademija prepoznala kao univerzalnu crtu ovog filma. Po meni su mana, i tu se slažem sa Gulom, rogobatne metafore ovih društvenih odnosa. Recimo, metafora socijalnog taloga, kada familija siromašnih trči po kiši od vile poslodavca ka svojoj kući, što je kilometarsko spuštanje stepenicama u jednoj neprirodno dugačkoj sceni-sekvenci, uporedo sa slivanjem kišnice koja na kraju poplavljuje njihovu kuću, jer je ova ne samo u siromašnom, donjem delu grada, već u adaptiranom prostoru u podrumu zgrade.

    Naravno, ja ne bih visio stalno na ovom blogu, da ne verujem u Gulov kritički sud. Na primer, Ash Is Purest White na Rotten Tomatoes od 146 rivjua samo jedan mu je prilepio truo paradajz. Gul bi bio drugi sa svojom ocenom 2+. Ali ako mene pitate sasvim realno, jer sam mogao da svu njegovu kontra-argumentaciju provučem i kroz svoj vrednosni filter. 2+ zakucano!

    ОдговориИзбриши
  5. Sto se Okje tice, to mu je najslabiji film kada se uzme u obzir budzet i ostalo.

    Gledao sam kako u Koreji imaju prijemni posle osnovne skole koji traju ceo dan i zbog kojih se, ukoliko je potrebno, privremeno zaustavljaju i ulicni radovi zbog buke, cak i saobracaj. Rezultati na tim testovima opredeljuju zivote Korejanaca, odnosno koje skole i kasnije fakultete ce moci da upisuju, tj. odredjuju im klasu.

    Nema druge sanse. Ako imas los dan, imaces los zivot.
    Naravno da klinci padaju u nesvest od stresa i slicno.

    Nebitno da li je tako jos uvek, mislim da je u ovom filmu glavni lik upravo takav sistem - koji na efikasne nacine ljude smesta u socijalni kalup i ne predvidja mogucnost za promenu statusa.

    To je jedan od razloga sto Bong protagoniste ne prikazuje ni kao dobre ni lose, jednostavno, ljudi su ljudi i zive onako kako ih sistem tera (sluge) odnosno kako im sistem omogucuje (bogatasi).

    Niko tu nije mnogo ni pametniji ni moralniji od ovog drugog, a ipak postoje tako ekstremne razlike u uslovima zivota - neko se razbacuje, neko ima minimum, a neko nema cak ni slobodu, samo zbog svoje ekonomske inferiornosti (sluzavkin muz za koga mi je nejasno da li su ga u podrum oterali "zelenasi" u srpskom prevodu ili "poverioci" u engleskom).

    Bong ne upire prstom u odredjenu klasu, jer je klasa posledica a ne uzrok, vec u sistem koji omogucava takve razlike koje nisu mnogo odmakle od srednjeg veka, pa tako jedna elementarna nepogoda za nekoga znaci gubitak doma, dok je drugi jedva primeti (scena pri kraju filma kada Kim flipne dok u kolima slusa razgovor gazdarice koja usputno saopstava drugarici primedbu o kisi, nemajuci pojma da je vozi covek koji je tu noc proveo sa porodicom u sklonistu jer im je dom poplavljen fekalijama).

    Mislim da katarzom (sve sa indijanskom perjanicom) Bong hoce da kaze da je sledeci korak klasni sukob - ustanak, pobuna, terorizam, kako god - kao i da su nize klase osudjene na propast: otac je utamnicen, lisen najosnovnijih prava - na slobodu,zdravstvenu negu, kretanje, rad - dok je sin na povrsini, prividno slobodan ali u podrumu, opsednut idejom da ce uspeti da se izbori i da pobedi na bogataskom terenu: radice vredno, ustedece i kupice za svoju porodicu komfornu kucu umesto podruma. Na kraju filma shvata da ce to ostati san, jer bi mu u postojecem sistemu bilo potrebno nekoliko zivota da bi takvu kucu zaradio.

    Tako da ostaje u podrumu koji na kraju filma lici na tamnicu koja uvek moze biti preplavljena govnima.

    Najbolji film prosle godine? Mozda. Najznacajniji? Naravno.

    ОдговориИзбриши
  6. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  7. Hvala Bogu za malo zdravog razuma. Ja i dalje nisam siguran da li je poenta filma bila paradox između junaka i načina na koji su predstavljeni. Radnička klasa je heroj jer je digla ruku na buržoaziju, ali zašto su onda paraziti? Ako je Bong hteo da kaže kako su svi isti šljam, mislim da je mogao to bolje da uradi.

    Deluje mi kao da su se ljudi mahom primili na tu jeftinu, prežvakanu poruku o klasnoj borbi i zanemarili sve ostalo. Ne znam, možda sam počeo da potcenjujem masu, možda im se stvarno svideo paradox koji je meni načelno bolji nego direktna poruka. Ali čak i da je to slučaj, opet se postavljaju neka pitanja - da li je to stvarno tako? Zar nema poštenih ljudi ni na jednoj ni na drugoj strani? Svi smo mi paraziti?

    Ne znam, film me je više iznervirao nego što mi se svideo, ali da, trojka je neka realna ocena.

    ОдговориИзбриши
  8. "jer bogatune prikazuje kao zapravo DOBRE ljude"

    pa OK ako je to neko tako vidio

    Mislim da nastojanje da se neki bogati likovi prikažu kao Baba Roge bi samo škodilo filmu i pojednostavilo njegovu poruku. Štaviše, kapitalistička klasa sama po sebi nije zla, a maničeanski narativi joj idu u korist.

    Ovaj film upravo to nije, za razliku od Tarantinovog. Čemu onda toliko insistiranje da Parasite nije realističan kad zapravo je osam puta realističniji od Once Upon a time...

    Tarantino bi ovakvim pristupom kritici scene za scenom ne pao deset mjesta ispod Parazita, nego samljeven bi bio. No bajci se sve oprašta, gromadi od filma malo manje valjda.

    Teško je sada ići detalj po detalj šta je kritika omašila, i neka piše neko doktorat o tome, jer ako se neko pita čemu služi seks bogatih 10 metara od djeteta valjda bi samo trebalo se prisjetiti šta su ti bogati rekli za "seks" šofera u kolima:

    YON-KYO
    I understand. We don’t want the
    neighborhood birds gossiping about
    the Parks’ driver sexing up the
    boss’ car.

    DONG-IK
    Exactly. Our names will forever
    be linked with his disgusting
    behavior.


    Sve povezano, upakovano, svi dvostruki aršini i opšti pad prosvećenosti i obrazovanosti među svima, svi lajfkoučevi i kurcipalci savremenog neoliberalizma, sve nadrivradžbine i škart koji gutaju i bogatiji od ovih, sav LUMPEN od glave do pete. Nikakva klasna borba. Ovdje je nije bilo ni jednog trenutka.

    Možda i najbolji Bongov film. Jednom kad repriziram Memories of Murder možda to i zapečatim.

    ОдговориИзбриши
  9. Ja ne mogu da verujem da neko Parazita ili Bilo jednom u Holivud smatra nekakvim velikim filmovima. Parazit nije Pasolinijeva Teorema, a Tarantinov film nije Godarov Le mépris. Nisu ni blizu pomenutim filmčinama. Jesu to zabavni filmovi i prijali su mi sa svim svojim kvalitetima i manama, ali ako se to smatra vrhuncem filmske umetnosti ili nečim što je tome prišlo blizu, onda i nismo za bolje i sve je otišlo dođavola.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja ne mogu da verujem da neko bilo koji godarov film shvata za filmcinu, a bilo kom tarantinovom filmu osporava makar da je vrhunska zabava ( da ne pricamo sto ima minimum 4 filmcine).

      Избриши
    2. to uopšte nije neuobičajno, ni među kritičarima, i još manje - i gdje je bitno, među režiserima. osim toga, sam Tajratino, i pored toga što je glodar, složio bi se da je Žan-Lik jedan od najvećih.

      Избриши
    3. svaka tebi cast sto gledas pazolinija i godara, ali mi parazit ni holivud ne pokusavaju da budu gorepomenuti filmovi. parazit i teorema imaju isti broj dodirnih tacaka kao i npr parazit i city of god, eto koliko su slicni. i ko kaze da vrhunska zabava ne moze da bude vrhunski film? sta je sa leoneovom trilogijom, get carterom, the stingom...?

      Избриши
    4. Nema problema, gledajte Godara i Pasolinija svake godine ponovo. Taman imaju toliko filmova da jednom sedmično ako obrnete po jedan imate popunjenu čitavu godinu. I onda naredne godine novi krug. O filmovima snimljenim prije 1980. da ne pričamo, to ne bi pogledali za života. A toliko su dobri da im se niko ne vraća, niko ih redovno ne reprizira nego gleda tamo nekog Parazita i kuka. Prvo Teoremu pa Le Mepris pa Memories of Murder, a Parazita i ne morate. Ali braćo, poenta je prosta: Watch what you Preach!

      Избриши
    5. Ja uopšte nisam govorio o drugim Tarantinovim filmovima. I ko je i gde rekao da vrhunska zabava isključuje vrhunski film?! Naravno da ne isključuje ali isto tako ga i ne garantuje. Što se mene tiče dva pomenuta filma nisu čak ni "vrhunska zabava", Tarantino ima neke daleko zabavnije filmove. Master of cubes, ja ne znam koliko treba biti slep pa ne videti očigledan uticaj Teoreme na Parazita. Pogledaj Teoremu, Visitor Q pa onda film Borgman na koji Parazit najviše liči. Zoon tebi bih savetovao da gledaš Halloween i The Thing svaki dan, možda nakon toga budeš o njima imao nešto pametno da napišeš a ne one blasfemične nebuloze...

      Избриши
    6. Nazalost ne znam da li je do mene ali cini mi se da je taj godar jako "lose ostario" filmovi su mu danas skoro pa negledljivi. Pazolini i moze da prodje mada nisam fan. A sto se tice helovina i dalje je neprevazidjeno remek delo gledao sam ga ponovo relativno skoro krajem prosle godine i zub vremena ga nije ni pipnuo. Za the thing mislim da ipak malo zastareva.

      Избриши
    7. Ne brate, Parazit najviše liči na Srećne ljude, ono kad Garac bane u kuću nenajavljen i promijeni sve.

      Избриши
  10. Bong ce raditi seriju za HBO https://www.cnet.com/news/bong-joon-ho-reveals-more-parasite-hbo-tv-series-details/

    ОдговориИзбриши