izabrana dela

izabrana dela

среда, 30. септембар 2009.

TRICK 'R TREAT (2009)


**(*)

3-


ušao sam u ovo bez naročitih očekivanja, tako da nisam razočaran, a ni oduševljen srednjačkim, gledljivim ali prilično nebitnim filmićem.

nemam mnogo šta da kažem o njemu, pa prepuštam slikama da vas kupe, pa vidite sami.

TRICK 'R TREAT lepo izgleda, ima zabavan dizajn koji se poprilično naslanja na tim-burtonovštinu, pa ako ste zaluđenik za bartona, odma oceni dodajte bar jednu zvezdicu. da budem jasan, volim i ja bartona, ponekad, i umereno, ali ne sečem vene na te njegove goth fetiše. ipak, ako volite lutkice, bundevice, lobanjice, kosturčiće, grobljanca, B-filmove, jeftinu zabavu, jeftine slatkiše, stilizovani ambijent noći veštica itd. ovo je jedan sasvim gledljiv, solidan filmček.

ja nisam naročiti fan te bezube vrste horora koja se naslanja na TALES FROM THE CRYPT, TWILIGHT ZONE, horor-omnibuse iz 1970ih koji se svi dešavaju u jednom hiperstilizovanom, artificijelnom svetu jarkih boja i jasnih crno-belih podela na grešnike i kažnjavaoce grešnika – sa implicitnom ideologijom dobra i zla, pravde i krivde, pri čemu mrtve žrtve obavezno na kraju ustaju da u 'pakao' odvuku –zeeeev! – zlikovce.

meni su te sheme smrtno dosadne, makar bile i upakovane u šareni celofan i posute šljokicama.

TRICK 'R TREAT je solidno dizajniran, lepo uslikan filmić u kome me nije bilo briga ni za kog junaka i ni za koju situaciju. 'ko će preživeti, i šta će ostati od njih?' baš me zabole. svi su karikature, skice, tipovi, a takve možeš samo da gledaš sa distance, neunesen.

dobro, sve ovo ide uz tu teritoriju, i moglo bi se zameriti i nekim uspešnijim omnibusima, poput nedostižnog CREEPSHOW-a. ali CREEPSHOW nudi sjajan primer kako da se prevaziđu ograničenja ove konkretne vrste benignog i simplifikovanog horora – kroz mnogo duha, etitjuda, crnog humora, i angažovanjem odličnih glumaca. tih elemenata nema baš mnogo u TRICK 'R TREAT-u: odnosno, ima ih koliko za 3-, a to i nije previše.

svi pobrojani kvaliteti prisutni su na početku, u epizodi u kojoj imamo a) odličnog glumca dylana bakera (nezaboravni pedofil iz remek-dela HAPPINESS); b) duh, c) etitjud i d) mnogo crnog humora.

jedino tu imamo ozbiljniju oštricu i smelost. u ostalim deonicama imamo – dosadnu anu paquin u dosadnoj girls' night out, sa twistom;

decu koja se uzajamno plaše u kamenolomu i njihove zombi-kaunterparte; i zabavnjikavu jurnjavu po kući između zlog čiče i nekakvog bartonovskog monstrumčeta.

kad se sve to izdešava – kad odigraju svoje svi ti monstrumčići, zombičići, vukodlačice, decoubice – i kad se ispuni željenih 90 minuta, film se završi, i to je to. gde smo bili – nigde; šta smo radili – ništa naročito.

TRICK 'R TREAT i ne pokušava da dosegne ono što niko normalan ne bi ni pokušao – ozbiljno plašenje a la HALLOWEEN by carpenter – ali je, na žalost, podjednako udaljen od drugog helovinskog skoro-masterpisa, odnosno od duha, zlobnog humora i cinizma SATAN'S LITTLE HELPERA.

njegova ambicija je srednjačka, da bude jedan prigodan, praznični film koji će se vrteti na kablovskoj ili iznajmljivati na DVD-u u poslednjoj sedmici oktobra – i kao takav, pružiti solidnu zabavu za helovinsku noć – ali koji, ipak, nema kvalitete zbog kojih bismo ga pamtili i gledali tokom ostatka godine.

MY BIG AMERICAN ADVENTURE (5): DODIRI SA SLAVNIMA


Od avgusta 2003. do jula 2004. bio sam u Americi kao stipendista programa JFDP (Junior Faculty Development Program) koji realizuju American Councils. Ovo je peti deo izveštaja sa tog boravka - u kome se opisuju kulturna i socijalna zbitija kojima sam prisustvovao, konkretno:


-kako se ponašao, a šta je pevušio slavuj žižek meni na uvce;


-kako je izgledalo predavanje done haravej o njenim kučićima, i šta se sve ovde naziva fancy cateringom;


-znaju li berklijanci da naprave dobar roštilj?


-šta se jelo, a šta pričalo na prijemu u Slavic institutu;


-kako je izgledalo pretpremijerno gledanje rimejka TEXAŠKOG MASAKRA sa 700-ak komada berklijevske omladine.



ŽIŽEK, I OSTALI

U sredu, 1.X 2003., Slavoj Žižek je održao žvaku u Dwinelle Hallu, u Berkliju. Naravno, bio sam tamo.

Čovek je bio na proputovanju, dan ranije je nešto kenjao u San Francisku, a ovde je došao da oduži dug pošto je Berkli pre nekoliko godina ispalio za neki obećani pa u zadnji čas odloženi kurs.


Pre predavanja (u 17 h) išao sam u poštu i poslao Dimzelu knjigu koju mi je trazio (THE FERMATA) - poštarina ispade koliko i sama knjiga, 12$. Istom prilikom sam saznao da najjeftiniji način slanja 50 kila knjiga, brodom, stizanje za 6 nedjelja na odredište, košta (bez osiguranja) oko 20 $, što je sasvim prihvatljivo (samo ako to sa osiguranjem nije neka caka, i ako mi ne povećava grdno šanse da se pošiljka izgubi)... Sa osiguranjem je 48 $. Potom sam malo detaljnije skenirao knjižaru prekoputa, specijalizovanu za muziku i muzičke stvari, ali i sa nehumano širokim izborom časopisa svih vrsta i žanrova kakav još nigde, u ovom obimu, nisam video (od širokog raspona pornografije, preko svih bitnijih filmskih časopisa, ama baš svakog bitnog horror casopisa ukljucujuci tu i engleske, pa preko muzičkih, modnih, kulturnoumetničkih /napr. KITCHEN SINK, itsl./, raznih fanzina itd.). Tu sam se majao skoro 2 sata, ali ništa nisam kupio, samo sam pokupio časopise koje dele džabe (što volim raskoš-zemlju, u kojoj imaš ovako velik izbor 'časopisa' za Dž!) - zbog najava lokalnih kulturnih dešavanja, i zbog intervjua sa Polanikom u jednom od njih.


Na mesto dešavanja stigao sam u 16.55, i sva mesta za sedenje i stajanje bila su već zazuzeta. Nije ni čudo, kad su ovakvo ime doveli da priča u običnoj učionici dimenzija i standarda približnih prosečnoj srpskoj. Mnogi su već sedeli na podu. Ja taj običaj još nisam preuzeo, iako je ovde najnormalnija stvar - delom iz principa, a delom jer sam bio u svetlim pantalonama. Umesto toga, sedoh na ivicu jedne izvrnute klupe oko i ispod koje su ljudi već sedeli/stajali. To je bilo ne samo udobno i zgodno (u poređenju sa stajanjem naročito!), nego i zbog činjenice da sam s tog mesta imao jasan osmatrački nezaklonjen pogled u Žižeka, koji je ubrzo seo na oko 3 m odatle.


Žižek je punačak, mada ne baš debeo. Ima bradu. Nosio je sasvim običnu plavu košulju koju je vrlo često 'čupkao' tj. povlačio, kao da se lepi za njega - ali nisam siguran da li je zato što se mnogo znoji (na čelu mu se nije video znoj) ili pre kao neki nesvesni nervozni tik (jer sve vreme je povlačio jedno isto mesto). Potonja opcija mi je bila zabavna kod čoveka koji je toliko upućen u psihoanalizu, a opet je žrtva tako drastičnih (nesvesnih) pokreta. Na sličan polunervozan način često je pomerao pramen kose sa čela. Uopšte, ima naglašenu mimiku, sa naglim pokretima ruku i glave, tako da mi se u početku činio kao nervozan tremaroš koji nije najbolje pripremio izlaganje. No, to je bila samo prvobitna impresija, dok je vadio papire i pripremao se: kad je počeo da govori, ubrzo se pomolio um vredan slušanja. (Usput, njegov engl. rečnik je prilično bogat, ali mu je zato izgovor užasno tarzanski, kao da ga je učio u školi za srpske političare, sa vrlo tvrrrdim 'R', 'D' /umesto 'the'/, i naravno da nije preterano fluidan, mada je u suštini više nego passable, i čak na neki barbarogenijski način šarmantan. Pored toga, on šuška pri govoru, što je još jedna zabavna usputna psihoanalitička opaska...)

Naslov priče je glasio nešto kao 'Gilles Deleuze as a Hegelian Theorist of Castration', ili tako nekako (Kastracija kao delezovska teorija Hegela? Delez kao teoretičar Hegelove kastracije?...). Na svu sreću, poneo sam papir i olovku, i beležio sam čitav tok priče u onoj meri u kojoj sam bio u stanju da je pratim. Ali moram da se ogradim i ukažem na pojedine ograničavajuće okolnosti ovog izveštaja:


1. Ja Deleza nisam čitao, i iz druge ruke imam krajnje mutnu predstavu o tome čime se bavio. O Hegelu znam ono što sam u školi (filozofija i marxizam) i na faxu (sociologija) učio, a budući da me on kao mislilac nimalo ne zanima, imam samo prilično uopštenu predstavu o njemu. Ukratko, falio mi je potpuni historijski i teoretski kontext za puno razumevanje cele priče.


2. Uvek imam problem da skontam žvaku (poput ove) koja se sastoji od previše apstraktnih termina: to je prosto način na koji moj ograničeni um funkcioniše, i ako te reči nisu utemeljene u konkretnim primerima, često ostanu u obliku pare, bez materijalizacije u mom umu. Na svu sreću, Žižek je uglavnom potkrepljivao svoju priču anegdotama i ilustracijama, ali i pored toga, jedan deo je prosto prošao pored mene.


3. Govorio je vrlo brzo jer je očito imao mnogo toga da kaže u ograničenom vremenu, što je u spoju sa njegovim akcentom dodatno uticalo da ne pohvatam baš sve konce u izlaganju koje ionako nije bilo onoliko (anglosaxonski) precizno i organizovano kako ja to volim.


Enivej, evo kako je to izgledalo.


Počeo je sa anegdotom: kad je njegova stranka (u Sloveniji) izgubila na izborima, protivnici su mu ponudili mesto ministra kulture, što je on odbio - jer je bio zainteresovan samo za dva: MUP i tajna policija. Takođe, kad im je izrazio bojazan da više neće moći da -u novoj demokratiji- ima odrešene ruke kao nekad da uklanja protivnike, šapnuli su mu 'Ma može, može...' Odmah se izvinio što će njegovo izlaganje biti sadržajno i možda pomalo 'teško' za praćenje, jer je on protivnik bla-bla-truć vrste 'predavanja' koja se sastoje iz uopštenih zvaka, nategnutih anegdota i viceva, i anti-američkih-vladinih tirada sa ponekom žaokom ka novoj levici, radi ravnoteže. Time je odmah zaradio poene kod mene, iako se posle pokazalo da je sasvim uspešno uklopio pošalice u to što je govorio, bez da viceve pretvori u glavni sadržaj priče.

Pokazao se kao veliki obožavalac Deleza, iako hardcore delezovci osporavaju njegova tumačenja Deleza. Ukazao je na 'possibility for D's strategies to be co-opted' (japi koji u metrou čita njegov /uslovno, antijapijevski/ Uvod u filozofiju - i koji nije toliko inkongruentan prizor kako izgleda, jer ovaj u njegovim strategijama može da prepozna brojne svoje: shifting identities, fluidity, cyborgs, etc.), ali se stoga postavlja pitanje da li je D. 'theorist of resistance' (ako ga oni protiv kojih se bori mogu shvatati kao svoga). 'Multitudes of option, of possibility, of democracy.../ are not liberating but sterile, 'cause they have no causal power.'


Onda se bacio na pokušaje stvaranja veštacke inteligencije kod mašina, naveo primer miša kome su u nekom experimentu ugradili, praktično, daljinsku kontrolu (čip u mozgu koji upravlja njegovim kretanjem), kazao da bi on baš voleo da njemu tako nešto ugrade jer se pita kako bi se osećao - da li bi tuđu komandu uopšte percipirao kao stranu, i odupirao se njoj, ili je ne bi ni doživljavao kao nešto što dolazi izvan njega, i mislio bi da se kreće potpuno slobodno. Šta je stvarno TVOJA želja?... Koordinante fetišizma treba pomeriti jer se sve sa stvari pomera ka virtuelnom, nematerijalnom, pa time sveprisutnom i svemoćnom. Jezik je uporedio sa aparatom za dijalizu -nematerijalnom 'mašinom' koja omogućava naše postojanje.


Potom se usredsredio na koncept postajanja (becoming), vs. History. Protivnik je tumačenja (istorijskog) kontexta i preduslova kao objašnjenja pojava, i govorio o Postajanju ne u istorijskom već u 'filozofskom' vremenu. 'Philosophical time crosscuts History... Becoming cannot be reduced to its causes... You leave pre-conditions in order to become... Present attempts at liberation short-circuit to previous similar attempts... Contextualization cannot explain an event - the work of art provides the real context of an historical event...'


(Za ovo poslednje je naveo primer nj. kolega sa zapada koji su došli u bivše Yu republike, i NIŠTA nisu videli niti shvatili: umesto da su pogledali filmove nastale u pred/ratnim godinama, i sve bi im bilo jasnije.) Sve je to super, i u ogromnoj meri se slažem (mada kontext ne bih toliko extremistički zapostavio, jer on je ipak okidač, tanko mesto u tkivu ili slaba karika u lancu istorije koju Postajanje koristi da se probije), ali mi je malo problematičan primer da se Ruska Okto. Revolucija poslužila takvom istorijskom prečicom da iskoristi istu energiju koja je sto i kusur godina ranije pokrenula francusku. Hm?


Nešto malo je pomenuo problem moderne države koja a) želi da legitimiše razvoj i upotrebu novih tehnologija, ali b) blokira etičke konsekvence tih novih tehnologija i insistira na očuvanju tradicionalnih vrednosti (koje postaju sve više zastarele). Na tome se nije mnogo zadržao (mnoge stranice svog pripremljenog izlaganja je preskakao). Bacio se na pošalicu za koju je mislio da je highly appropriate u ovom gay-friendly kraju, naime, da se mnogi filozofi bave sa 'intellectual buggery' (anally penetrating each other/'s philosophy/ and thus creating 'monsters' of interpretation & new views). Začudo, u prepunoj učionici (recimo da je bilo 100ak ljudi unutra!), niko se nije nasmejao na Žižekove pokušaje da kao vrstu vica prikaže ideju Deleza koji zguza prca Kanta ili Hegela (siguran sam da bi se, na isti ovaj 'fazon', u amfietatru niškog Filfaka prolomio glasan smeh i aplauz). Kasnije je iskazao još nekoliko polit. nekorektnih anti-gay pošalica koje su naišle na sliččnu prođu kod publike (uglavnom zatečene, zbunjene). Po Žižeku, Delez ne želi da analno penetrira Hegela, 'he's staging scenes in which other philosophers perform buggery on Hegel.'


Dao je 1 recept koji zvuči realtivno pametno: da bi spoznao šta je transcendencija, pretvori prepreku za percepciju u Stvar po Sebi, i vidi šta će da ispadne. Ako dobro shvatam, ono što se čini da sprečava prodor u nekom pravcu govori mnogo o samom odredištu, ili je čak ono samo, zamaskirano? Na pr. kod Kafke, 'Transcendence /The Unknownable/ is just an alibi, a reversal of desire.' (?) Ako sam ovo dobro shvatio, onda je ovde sam sebi uskočio u usta, uprostivši nešto daleko komplexnije, što je sveo na neku vrstu uzroka/preduslova (kojeg psihoanaliza pretpostavlja svakome, pa tako i Kafki). Da li je stvarno hteo da kaže da su u korenu Kafkinih žudnji za transcendencijom, za prodiranjem (he he...) u Zamak, u Zakon, u Krajnji Sud... njegove uglavnom neostvarene i komplikovane ljubavne afere, odnosno telesna žudnja? Hteo sam o ovome da ga pitam posle predavanja, ali ispade da nije bilo vremena za to.


Kao suštinski, kvintesencijalni Delezov text preporučio je 'Whom does one recognize as a structuralist?'


Konaćno se bacio na kastraciju u pomalo zbrzanoj završnici, kad je shvatio koliko mu je malo vremena ostalo: simbolička kastracija o kojoj on govori je 'organ without body... deterritorialization, liberating gap which overcomes sterility...' 'Price of power is alienation', u smislu da tvoja moć zavisi od spoljnih obeležja- uniforma, značka, zastava, itsl. Rana prethodi postojanju, svest o svojoj telesnoj i dr. ograničenosti i nemoći, smrtnosti itd. je imanentna, i u tom smislu smo, valjda, svi mi pomalo kastrirani. Njegova iduća knjiga zove se ORGANS WITHOUT BODIES. Preporučio je da nju kupimo da bismo bolje shvatili ono preko čega je ovde morao da pretrči.


I to beše to- 100ak minuta guste priče. Oko 18.40 h dođe vreme i za pitanja, i prvi tip iz publike, iznenađujuće, pita šta misli o novom LAIBACHu. Žižek kaže da je razočaran, iako mu je njihov vođa (bio?) prijatelj. Kaže da su sad oni postali nezadovoljni svojim mestom u istoriji slovenačke nezavisnosti, tj. žele za sebe status prvoboraca itsl. Dok Žižek, naprotiv, misli da bi pravi potez bio da njihova Neue Slovenische fiktivna država javno prekine diplomatske odnose sa današnjom Slovenijom (u znak protesta zbog onog u šta se ova pretvorila). Takođe je razočaran što više nemaju oreol opasnih momaka već se na konferencijama za štampu i u intervjuima takoreći izvinjavaju za koketiranje sa fašizmom, anti-feminizmom i anti-demokratizmom, i priznaju da su se samo 'igrali' time, 'šalili se', itsl. (kao, ma ne, ne bojte se nas, mi smo dobri momci, liberalni, demokrate u duši itsl.). Nedostaje mu vreme kad su izjavljivali stvari poput ove (na pitanje šta misle o natpisu In God we trust na USA $): 'We believe in god, but we don't trust him'; ili, kad se vođa Laibacha, na proslavi 5 godina slovenačke nezavisnosti, pred svim tim političarima i kardinalima i kurcima, pojavio u beloj kasapskoj kecelji poprskanoj 'krvlju', i s velikim nožem, i kazao: 'Don'te ba afraid of the Devil - he is just a goat: we slaughtered him, and are having him for dinner tonight.' To je po Žižeku poslednji put kad je Laibach bio onaj pravi, stari, ljuti Laibach.

Pored ovih izjava, još nekoliko puta u izlaganju je iskazivao simpatije prema totalitarcima, narocito prema Lenjinu (recimo, kaže da se rukovao sa osobom koja je poznavala i rukovala se sa Hitlerom: 'If only I could meet someone who shook hands with Lenin, I would die a happy man!').


Sve u svemu, šteta je što ga je moderator sve vreme požurivao (izgleda da su morali negde da idu u 19h), pa je em Žižek žurio sa pričom, em nije bilo vremena za sve zainteresovane da postave pitanja.


Odatle požurih na projekciju -200ak metara dalje- dokumentarca THE TRIALS OF HENRY KISSINGER, o umešanosti američke administracije u najprljavije i najpodmuklije rabote u Vijetnamu, Kambodži, Tajlandu, i u prevratu u Čileu (mada sam razočaran kako je Čile obrađen: sve vreme su posvetili atentatu na nekog čileanskog generala koji im je bio smetnja, a premalo samom svrgavanju demokr. izabranog predsednika i dovodenju diktatora marionete - sve ovo je bolje obradio Ken Loach u svojih 10 minuta u 11'09'01 - September 11.)



Osvrnuću se ukratko na još par zbitija kojima sam prisustvovao.


Prva 'intelektualna veličina' čijem predavanju sam prisustvovao bila je Donna Harraway, negde sredinom septembra. Nisam ništa od nje ranije čitao, mada sam nailazio na njeno ime u kontextu nekih modernih isprđivanja o postmod-telima, kiborzima, mutacijama, falusima, ženama, itsl. Činilo mi se, iz nekog razloga, da to treba odslušati. Dodatni motiv da odem na to zbitije bio je obećani catering, navodno najbolji/najčuveniji u kraju [po rečima, moje mentorke, Julie Bader, koju od tada videh na svakoj zakusci u kampusu, pa verujem da žena zna šta je dobra hrana: ona se ne stidi, i baš onako srpski krcka sve što nađe na stolovima, pa i na taj način shvatih da se ne zeza sa svojim insistiranjem da slobodno donosimo hranu na njene časove...].

To je bilo nekog četvrtka, u 19h, tako da na tu priču odosmo pravo sa njenog časa, čoporativno. Ako ništa drugo, bar nisam morao da lutam i tražim zgradu/prostoriju, budući da u ovoj do sad nisam bio. Prostorija je u stvari čitaonica neke od biblioteka, prelepo uređena, sve drvenarija, ovo-ono, milina pretpostavljam za samoću i čitanje= mada, kad mi tamo stigosmo, prostorija je bila već natrpana. Stvarno ne znam koji je qrac ovim Amerima, stalno ova predavanja meću u jezivo male prostorije umesto u amfiteatre itsl. sale?! Već su se delile poslednje vanredne stolice na sklapanje, i ja zgrabih jednu te zauzeh jedino iole pristojno mesto u rulji ne previše daleko od govornice. Iznad 'bine' je još 1 nivo biblioteke, neka vrsta terase/balkona, sa koga su mnogi takođe gledali/slušali koliko se moglo.


Samo predavanje je ispalo tesko razočarenje, čak i dolazeći od jedne feministkinje: pretpostavljam da ih, ipak, ima i boljih/pametnijih? Kuku! Tema je bila nešto kao 'Dogs, Men and Technoculture', ali se gotovo isključivo bavilo sa prva 2 imenovana [tj, ništa techno]. Preko 50% 'predavanja' sastojalo se od privatnih anegdota o njenim [i tuđim] kučićima, a sve ilustracije sa video bima bile su karikature/humorističke vinjete koje, po sebi, i nisu bile tako loše, samo što nisu imale skoro nikakve veze sa temom. Ako je neke teme uopšte bilo? Jer, call me dumb & silly & hungry & luscious-catering-expectant, ali ja nikakvo vezivno tkivo u tom njenom ramblingu ne spazih, nikakvu temu, tok misli, nikakav A koji vodi do nekog B i posledično do C. Navrat-nanos kenjaža, totalno informalna, sa mnoštvom pošalica i 'fazona'= publika se dobro zabavljala, glasno smejala i aplaudirala, a i sama Dona nije za tim zaostajala, budući da se i sama glasno smejala sopstvenim provalama.

E, sad, glupe reči i glupa slova ne mogu da prenesu/opišu taj smeh, zbog čega iskreno patim, jer bih voleo da to mogu da zabeležim. Grlen, dubok i neopisivo sirov. Kad sam ga prvi put čuo, bio sam zabezeknut: jebote, da je neki militantno-mizoginični Montipajtonovac hteo da krajnje politički nekorektno do bola surovo iskarikira muškobanjastu ženu - ne bi našao bolji 'smeh'. Na granici retardiranosti, totalno hillbilly. Ne pada mi na pamet onomatopeja koja iole blizu prilazi tome = gni gni gni, ili grarh-ah-ah su krajnje daleki odjeci. U-hu-hu-huu? Dubok, skoro iz samih pluća, a ne iz grla. Sve vreme se tako smejala. Pretpostavljam da bi ovakav smeh kod nekog od uličara na Telegraph Streetu bio još 1 od dokaza njegove retardacije i zasluženo inferiorne pozicije; u njenom slučaju, to je verovatno znak nekonvencionalnosti i neinhibiranosti, or whatever.


Posle sat i nešto ova isprazna gov[or]ancija se privede kraju, bez ikakve poente i zaključka, ali je bar bilo utešno znati da posle ovoga sledi 1st class catering. Rulja se načas pokupi, sklopi i odnese stolice kako bi bilo mesta za 'cocktail'... samo da bih, 10ak minuta kasnije shvatio da ću umesto cocktaila da dobijem samo = cock! Elem, hrana je bila jednako nesvarljiva i neukusna kao i predavanje, mada, da ne grešim dušu, ovde sam više kriv ja, kao seljak iz Nišku Banju, nego ovi prefinjeni kateri. Stvar je prosto u tome da mi sirova riba [salmon] ne prija, uprkos svim fancy sosovima u koje je umaču, baš kao ni shrimpovi, eggplanti [nisam siguran čak ni šta je ovo, na srpskom, delovalo mi je kao neki gnusni mekušac iz mora, i tek kasnije saznadoh da je to samo plavi patlidžan] i ostala lavkraftoidna stvorenja koja nisu, izgleda, ni kuvana, a kamoli pečena ili pržena, nego samo izvađena iz svojih ljuštura i utopljena u neke kiseline i umake.


OK, narode, možda je sve ovo fancy, možda je ovo klasa daleko od moje, možda sve ovo sranje košta jebem li ga koje pare, možda je moj želudac hronično poseljačen zemljom podrijetla, ali znam samo da mi ni stvarno velika glad u tim trenucima nije pomogla da se nateram da jedem sve te sluzokože i sirova mesa, i sve bih dao za jedan srpsko-švecki sto sa nekim normalnom-ćoveku-adekvatnijim, termićki tretiranim mesom. Čak i chips koji su služili je bio od one bezukusne sorte za koju iskreno sumnjam da se uopšte pravi od krompira, i jedino što je bilo po mom ukusu, mada nedovoljno da iole izvadi stvar ili utoli apetit, bilo je odlično belo vino, koje popih više u očaju no u užitku.


Stvarno frustrirajući završetak ionako protraćene večeri [zbog ovoga sam propustio večeru u I-House-u???!!!]...


Početkom septembra sam išao na Annual Barbecue koji Slavic Institute organizuje, i na koji sam pozvan zajedno sa Mrgudom i Ljiljom. Bilo je to prvo javno okupljanje sa drugim profesorima, prvi party, ali srećom, kao i sve u Berkliju, i ovo je imalo polu-formalni oblik, i niko mi nije tražio odelo [koje ionako nemam, niti bih kupovao zbog ovoga!]: crne patalone, plava košulja i sive Reebok patike su bili my idea of elegant informality, i nisam odskakao od ostalih tamo. Nas troje je pokupila Barbara, i odvezla do doma profesorke u čijoj bašti se dešava ta roštiljada. Profesori i asistenti su dobrim delom već bili tamo, meso se već peklo, i nije bilo vremena za gubljenje.


B. nas je upoznala sa ponekima = recimo, vrhunski expert za rusku istoriju koji je nedavno objavio svoje kapitalno delo, matori čiča sa slušnim aparatom koga je bilo gnusno posmatrati kako jede, pa iskoristih prvu priliku da od njega odem. Izgovor je bio da idem po vino: imali su odlično crno vino, i ja brzo shvativši kakvo [nikakvo] društvo imam sa sobom i oko sebe, reših da se napijem do maximuma pristojnosti, tj. kolko god mogu a da ne napravim sranje. Pljeskavice [ili, američki receno, hamburgeri] su bile skoro-bezukusne a zemičke bar 1 dan stare, ali uz priloge, i stvarno super vino, pojedoh to; onda uzeh kobas'cu, koja je vec ličila na nešto [od one debele, dobre, mesnate sorte].


Bašta je mala, travnjak i nešto malo cveća po ivicama, ništa naročito; sedoh na jednu od plastičnih stolica čim sam mogao, jer, em je nezgodno držati tanjir i jesti ovo stojeći, em je vino počelo da uzima maha... Do nas su sedeli neki asistenti, i sa njima smo nas troje razglabali na teme kojih se krajnje mutno sećam: znam samo da sam mnogo pričao, ali prilično sam siguran da sam se dobro kontrolisao i da nisam mnogo kenjao. Sve u svemu, popio sam 3-4 poveće čaše tog vina. Barbara nas je vratila kolima, i tom prilikom mi povratila veru u američki barbecue potvrdivši da moje zamerke nisu još jedno gunđanje srpskog seljobera koji ne zna šta je američki classy food, već da roštilj i po njoj stvarno nije bio neki.


Enivej, s te večeri se barem nisam vratio gladan, a ni žedan, pa ne mogu mnogo da grešim dušu= u poređenju s onim morskim mekušcima i ljuskarima, ovaj roštilj je bio gozba! A nisam morao ni da slušam neku precenjenu feministkinju kako mi drži 'predavanje' o svojim kučićima!


A u utorak je bio i godišnji prijem na Slavic departmanu, or some such crap = yet another excuse to serve some fancy food, pa i na to odoh, eto, da vidim kako to civilizovaniji ljudi rade. Posle lošeg iskustva sa 'prvoklasnim kateringom', tamo sam otišao oprezno pripremljen: na svu sreću, to dešavanje je bilo u 16 h, tako da sam pre toga doručkovao oko 13.30 [mada, ne previše, za slučaj da hrana ipak valja], a za slučaj da ispadne debakl, ovog puta sam imao fore da produžim na večeru pre nego što dođe vreme za preview TCM te iste večeri [o tome kasnije].


Na svu sreću, iako je hrana bila sva u ruskom ključu, i sa mnoštvom meni nepoznatih sastojaka/načina pripreme, ipak su to bile ukusno pripremljene stvari koje su se mogle s užitkom jesti. Bili su čak i eggplantovi, ali spremljeni sa seckanom paprikom i paradajzom, ili tako nekim povrćem, i to je bilo sasvim ok. Knedle sa mlevenim mesom, 'valjušci'[?] sa piletinom i prasetinom, itd. itd. + voće [lubenica, jagode...] + solidna, mada ništa posebno, keks torta + vina i soci [ovog puta, zbog filma koji me je čekao te veceri, apstinirao sam od vina].


Sve je ovo bilo posluženo na nekoliko dugačkih, spojenih stolova. Nekoliko dobronamernih profesora i dr. matorih osoba mi samoinicijativno i ničim izazvano priđe i upoznade se sa mnom, pa sam malo ćaskao sa njima o tome ko sam i šta ću ovde, a onda se pojavi i prof. Bader [iako ona nema nikakve veze sa Slavic institutom, ima veze sa nanjušenom dobrom krkačinom, rekao bih...], pa sam i s njom malo razgovarao. Potom mi priđe jedna od simpatičnijih azijatkinja sa noir kursa, čini mi se da zove Natalie [mada verovatno grešim], i reče da me je zapazila na Žižekovom predavanju, i da sam se sve vreme kezio. Ja nju tamo nisam primetio [em mi ona po sebi nije naročito zanimljiva, em je ove azijate, brate, stvarno zajebano popamtiti i međusobno razlikovati!], ali to naravno ne rekoh.


Bio je to prilično živ razgovor, skoro da bih insinuirao izvestan interes s njene strane [recimo, njena zadivljenost pričom o mom zajebanom bioritmu i noćnom, vampirskom životu: «It tells you a lot about a person, the fact that they mostly live by night...», ali ona je ipak dnevno dete, bez mraka, i nedovoljno atraktivna u bilo kom smislu da bih išta tu pokušavao...]. Na svu sreću, Ljilja je skoro sve vreme gnjavila neke druge, a Mrguda [koga nisam sreo skoro mesec dana, i srećan sam zbog toga] videh samo u prolazu, dok sam razgovarao s nekim drugim, i izgledao je krajnje namršteno i čak jezivo [da li mi se čini, ili je bio bled, skoro kao da je bolestan= daleko bilo, kao rak da ima!]. On je potom nestao, otišao mnogo ranije, i niko nema pojma šta je s njim, daleko mu lepa kuća...


Održaše i nešto malo protokolarne govorancije, ništa predugo i smarajuće, tek reda radi da nije sve samo krkačina, predstaviše i nas Srbe među ostalima, ali srećom nismo morali da držimo nikakve govore, samo mahnusmo odatle gde smo stajali. Pola iznenađujući a pola utešni deo tog aspekta skupa bilo je to što su usred govora te bitne osobe iz Instituta u njen mikrofon nekako, odnegde, na momente upadali zvuci sa nekog reperskog zbitija elsewhere in the campus. Vrlo tragikomično = usred njene priče o postignućima i planovima i aktivnostima itd. upada neki 'Yo, man...' sa svojim rapovima; čovek bi pomislio da se ovakvi gafovi dešavaju samo u Srbiji, but stuff like this puts some things into perspective [još će da prorade moji zapreteni nacionalistički porivi i potisnuta ljubav prema zemlji Srbiji...!]. Niko nije imao pojma kako da reguliše tu tehničku zajebanciju, pa čak ni kako da isključi mikrofon, i ostatak njenog [zbrzanog] govora je do kraja bio prekidan povremenim cut-upovima tog repera, što je bio skroz barouzovski momenat, i nisam mogao da skinem kez sa lica.


Odatle sa neznatnim kašnjenjem odoh, puna stomaka, na Female Gothic; iako je pred kraj žvake trebalo da gledaju THE HAUNTING 1963 [koji bih rado ponovio, naročito na video bimu... iako ga imam kući na kaseti, savršen snimak sa HRT-a –update: a sada i na DVD-u], morao sam da odem odatle, jer te večeri se dešavao nestrpljivo očekivani special advanced preview rimejka THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE-a. Čim sam za to doznao, sredinom prošle nedelje, odmah sam pohitao da vidim gde se i kako dobijaju karte za to, i ispade da je to za studente skroz , pa i ja dobih 2 komada. Nadao sam se da ću naći nekog/neku vrednu osobu koju bi bilo briga za ovakvu vrstu filma, ali među dosadnim goodie-two-shoes u I-Housu ne nađoh nikog, pa na kraju tu drugu kartu dadoh jednoj osobi u redu koja nije imala. Bila je to neka sasvim prihvatljiva seka, ali bila je u društvu [koje takođe nije imalo karte], i nije se pretrgla od zahvaljivanja...

Na toj propusnici lepo kaže da treba doći ranije, jer ona po sebi ne garantuje sedište [koje se dobija po 1st come-1st served bazi], ali ja sam mislio da je 15 minuta pre 19.45 h [kad počinju da zumbaju karte] dovoljno rano. Zato sam malo ubijao vreme u Moffit comp. labu, a onda po prelepoj večeri prošetao do Landmark bioskopa da vidim kad dolazi Bubba Ho Tep. Ispred Wheeler Hall-a se nađoh tačno u 19.30 = i videh nehumano veliki red studenata. Nije valjda ova ljucka anakonda ovde zbog TCM-a? Noge mi se odsekoše. Gde je bre kraj ovome? Gubio se negde u mraku, uzbrdo, skoro do ulaza u Slavic Institute= dakle, barem 100ak metara dugačak niz ljudi. Holy fuck, sjebo sam se! Nema ništa od filma! Nema teorije da sva ova rulja stane u bioskop i da još ostavi mesta za mene! Koji sam kreten, zašto nisam došao ranije, sad ću morati da čekam 10 dana do premijere, i još da dam pare, za film koji izgaram da pogledam sada! Otkud se stvori ovolika rulja zainteresovana za horor = gde ste svi vi majmuni, mamu vam jebem, onda kad od vas neka vajda može da bude? Gde ste u regularnom bioskopu? Gde ste na Freakshow projekcijama subotom ispod one crkve [o tome kasnije]? Fucking morons!... Ipak, šta ću, stadoh optimistički na kraj reda, nadajući se da dvorana [u kojoj do tad nisam bio] može da primi preko 500 ljudi, jer barem toliko ih je stajalo ispred mene! Očaj.


Kad oko 15 do 8 neka zvanična osoba poče da zumba karte svima koji stoje u redu [kako niko od kasnije-došavših ne bi ušao preko reda], i kad je odzumbala i moju, meni donekle svanu. Ovo verovatno znači da ipak upadam? Rulja poče polako da ulazi, a ja sam se pekao na mukama, u neizvesnosti, do poslednjeg trena strahujući da ce 2-3 osobe ispred mene da preseku i kažu: «Sorry, no more seats.» To se nije desilo. UŠAO SAM! Štaviše, uspeo sam da nađem ODLIČNO mesto, sasvim po mojoj volji [sredina, blago desno, ali ne previše sa strane, i na idealnoj udaljenosti od platna, otprilike 8-10 red: ni preblizu ni predaleko]. Za razliku od srpskih teatara, ovde nema opasnosti od grdosija koji sednu ispred i zaklone ti vidik, jer je nagib kako treba, a ispred mene je ionako sedela neka zdepasta ženska, pa sam imao stvarno idealan vidik, ugao, udaljenost, sve.

Dodje najzad i 20.05, i poče film.

Svoje impresije vezane za sam film vec sam opsirno i detaljno opisao na forumu Znaka sagite, a potom sam taj isti text iskoristio kao osnovu za ono sto sam preveo na eng. postovao na Darkhorizons i imdb, a poslao sam i na AICN. U jednoj rečenici, savršen terror rollercoaster, sa mnogo dobre strave i shockova i krvi, i sa osrednjim scenarijem, nikakvim podtextom, brojnim plot-holes, itd. Nisam ni očekivao da priđe igde blizu umetničkim, komplexnim dometima Huperovog remek dela, i zato sam bio prijatnije iznenađen neočekivanom količinom kvalitetne strave i užasa koje je film u meni [I PUBLICI OKO MENE!] izazvao.


Ja sam stvarno očajan procenitelj kad treba odoka odrediti neku visinu ili dužinu, ili broj ljudi u nekoj masi= zato sam pre projekcije pitao jednu ushericu koliko mesta ima u dvorani i ona reče - nije sigurna, negde između 730 i 760. Dvorana je bila dupke puna: ako sam dobro razumeo ovu brojku, onda je unutra bilo najmanje 700 ljudi. U svakom slučaju, više stotina. Preko 500 sasvim sigurno. I čim je film počeo, svi su se dobro zabavljali i fenomenalno reagovali: vrištali, skakali, uzdisali, gnušali se, navijali, aplaudirali...


Ovo je savršena vrsta filma za gledanje s ovolikom masom, i njihove reakcije su dodavale doživljaju = naročito jedan kreten, azijat, koji je sedeo direktno iza mene, koji je sve vreme pičkasto uzdisao: « Oh my god!... Oh no! ... This is gross!... No, don't!... Get out!... Oooooh my god!...» itsl. Što je još gore, ovaj je toliko skakao da mi je nekoliko puta šutnuo naslon stolice, siroma. Zbog svega ovoga, jedva čekam redovnu premijeru [idućeg vikenda] da ponovo pogledam film u intimnijem okruženju od, recimo, 50-ak osoba u matineu, i proverim akuratnost moje impresije. U svakom slučaju, uživao sam kao ni u jednom drugom filmu koji sam gledao u USA, i još uvek osećam afterglow tog doživljaja.


(update: naravno da je jedan deo uživanja i super-glowa bio potaknut unikatnom prilikom da gledam žestoko krvav film sa još 700 ljudi u istoj sali; kad sam taj isti TCM rimejk pogledao 10ak dana kasnije, u mirnim uslovima, to je bilo nešto mnogo bliže limp-dicku koji sam se bojao da će ispasti, iako se to ipak drži kao jedan od solidnijih rimejaka – za one koji su u stanju da bar privremeno zaborave kakve je filmčine i autentičnog remek dela ovaj popkorn ' reimaginacija'!)

уторак, 29. септембар 2009.

GIALLO (2009)

*(*)

2-

arđentova dekadencija se nastavlja, i pitanje je koliko još duboko dedica može da potone pre nego što se trgne.

istina, još uvek nije dosegao DNO do koga je, svojevremeno, lučio fulči dospeo u tvorevinama (neću ih nazivati filmovima) koje je potpisivao u poslednjih 7-8 godina pred smrt – ali, s druge strane, ako pogledamo razmak između najboljih arđentovih filmova, i ovoga što danas radi, i to uporedimo sa rasponom između vrhunskih fulčijevih dometa i onih bruka i nepodopština pred kraj, može se reći da je arđento pao još dublje od fulčija, baš zato što je leteo mnogo više.

to što arđento uporno bira nekakve savršeno imbecilne, degenske 'scenarije' još i nije glavni problem – ni na svojim vrhuncima on se nije pretrzao od smislenih zapleta i likova a kamo li od dijaloga. recimo da jedino DEEP RED i donekle L'UCCELO u celom njegovom opusu imaju iole smislene i zaokružene scenarije, bez previše povoda za kolutanje očima. sve ovo ostalo je – bože me sačuvaj. s tim što je, u egzemplarnim slučajevima (SUSPIRIA, INFERNO, PHENOMENA, OPERA…), barem apsurd bivao manje više zauzdan i/ili prevladan pa čak donekle i osmišljen vanrednom rediteljskom stilizacijom, gde je iracionalnost scenarija bila komplementarna sa iracionalnošću glume, režije, vizuelnih efekata, scenografije i svega ostalog.

dok je svoje apsurdne scenarije odevao u barokno ruho visoko-koloritne fotografije, mega-pokretne kamere, nadahnute montaže, expresionističke scenografije, to je sve bilo fine & dandy. problemi su počeli da nastaju kada je deda srebrni otkrio 'realizam' i iz nikome jasnog razloga počeo da snima RUŽNE filmove –koji izgledaju jeftino čak i onda kad to nisu bili (FANTOM OPERE), sa šugavom, svedenom vizuelnošću, banalnim slikama kojima je nedostajao eye candy koji je oduvek arđenta izdvajao od ostalih italo konkurenata. sada, kad je svesno počeo da svoje filmove snima u banalnom ključu beogradske hronike, postalo je jasno da dedica nema šta da nam kaže – niti pokaže. sve što je arđento potpisao u poslednjih 10ak godina, svako njegovo zlodelo nastalo nakon traljavog, idiotskog, ali na vrlo zabavan način sumanutog STENDALOVOG SINDROMA, sve to, dakle, puke su orgije ispraznosti, taština praznine koju je mučno gledati i u kojoj su samo najzadrtiji argento-frikovi na silu i protivno svom intimnom osećaju pod mikroskopom tražili (i, kao, nalazili) tragove nekadašnjeg 'maestra'.

sorry, kids. čak i najmanje slab od tih promašaja, NONHOSONNO, izgleda kao beslovesni poludupasti pokušaj nekog mlađahnog epigona da ejpuje arđenta. od nekadašnjeg AUTORA koji je čak koketovao sa ART filmom, arđento je postao besramni, bandoglavi, nedokazani proizvođač TRASHA koji je sve dosadniji i negledljiviji čak i onima kojima trash estetika ne smeta.

decenijama je odbijao da gladnim fanovima isporuči treći deo SUSPIRIJE – a kad ga je najzad sklepao, bolje i da nije. svojim obožavaocima zafrljačio je u lice paradu eurotrash banalnosti, idiotskih scena, čak i za italo standarde očajnu glumu, nenadahnuto uslikan i nezainteresovano režiran (odrađen, otaljan) produkt. to deluje toliko neudubljeno i nerazrađeno kao da je deda reko: 'evo vam TREĆA MAJKA, jebala vas ona, a sad me pustite na miru i ne zapitkujte me više o tome!'

GIALLO, njegov najnoviji promašaj, u sličnom je stilu – kao da arđento hoće da kaže: 'celog života me poistovećujete s tim đalom – e pa, evo vam ĐALO, jebo vas on, a sad me pustite na miru i ne zapitkujte me više o tome!' ovom budalaštinom arđento se dosledno posrao i na drugi svoj masterpis – naime, ako je SUSPIRIA bila vrhunac dotadašnjeg italo supernatural horora, TREĆOM MAJKOM se arđento posrao na nju; a ako je (kao što jeste, i čik nek se neko ne složi) DEEP RED bio vrhunac i kvintesencija giallo-a, onda se sa banalno-autoreferentnim GIALLOm arđento posrao i na njega.

da li da se uopšte bavim ovim neverovatno nekompetentnim produktom? da li da seciram ovu sramotnu amaterštinu? ovaj mlakonjavi, dosadni produkt senilnog uma bez ikakvog dodira kako sa stvarnošću (ok, jebeš stvarnost) tako i bez dodira sa svojim iracionalnim, bolesnim, sumanutim izvorima nadahnuća iz kojih su, nekada, davno, izvirala sva ona barokna ludila?

ovo je idiotizam u kome u 90ak minuta vidimo celo jedno ubistvo – izvedeno krajnje banalno, ružno, i half-assovano čak i u bukvalnom smislu pošto žrtva preživi dovoljno da se, 12-ak časova kasnije, u besramnoj SEVEN-rip-off sceni, trgne iz mrtvila radi jednog jeftinog šoka + kako bi u diktafon kazala nekoliko reči koje će poslužiti kao ključ za istragu!

ovo je kretenizam u kome ubica izgleda kao nešto krupniji VUDI ALEN ofarban u žuto (!) i bez cvikera, pa sa još većim nosem, a njegovo mrmljanje i pogrbljeno teturanje i njegovo retardirano zavijanje 'BJUUUUTIFUL!' mora da se vide i čuju, jer reči su nemoćne da prenesu nešto toliko traljavo i trapavo i jadno i glupo. oskarovac adrijen brodi ovde za pod-žanr giallo čini ono što je vudi alen uradio za SF sa SLEEPERom, a emanuela sinjer izgleda kao mršavija i mlađa polupijana radmila živković-bambić.

nenamerno? teško je poverovati da su ovi ljudi ovo napravili OVAKO i verovali da rade dobar triler-horor? mora da su znali kakvo je ovo sranje! mora da je ova parodija – namerna! ali – zašto? zašto bi iko pravio parodiju na celu svoju karijeru, zašto bi zalagao svoj kredibilitet i status praveći svinjariju ovog ranga? zašto bi neko iole zdravog razuma kenjao i mazao samog sebe svojim sopstvenim žutim govnima?

ovo je svinjarija u kojoj neverovatno kretenski likovi čine iritirajuće glupe i dosadne stvari u neoprostivo linearnoj i neuzbudljivoj istrazi tokom koje nema ni trunke saspensa vezanog za spas neke fufice koju smo jedva i videli i čiji je jedini zadatak da vrišti do besvesti, a tokom čitave te sramotne orgije klišea, tupavosti, neudubljene i loše glume i debilnih dijaloga mikroskopski tračak nekadašnjeg argenta može se, ako baš napregnete svoje lupe, primetiti samo u jednoj kratkoj sceni flešbeka, sa klincem-koljačem u mesari, i to je sve. čak i taj flešbek se okonča neverovatno neubedljivom, tragikomičnom scenom o tome kako je brodi umesto mladog zatvorenika postao – pajkan!

ne, podsećanje na ovo zlodelo suviše je bolno, i ne mogu dalje. pogledao sam ga dvaput, jednom na poljskom (!) i jednom na engleskom, i to je two much! ovo je još malo pa kao da su zombi milani uzeli da naprave svoj argento-omaž, a neko im umesto trećerazrednog 'igram za siću direct to DVD' kena forija doveo oskarovca brodija i polanski-pomazanu emanuelu da prave majmune od sebe.

oh, how the mighty have fallen!

:(

понедељак, 28. септембар 2009.

TORMENTED (2009)

***

3+

ako su ameri već definitivno (?) izgubljeni slučajevi, za engleze još uvek ima nade.

reč TORMENTED prilično tačno opisuje stanje u kome se najčešće nalazim nakon novijih pokušaja da gledam ono što se danas u usa prodaje kao horor, ali ako je upotrebimo kao naslov za UK filmić – voila, dobijamo jedan od jačih horor naslova ove godine, sa vrlo tvrdom i jakom trojkom (po mojoj tarifi, a verovatno i više za one neprobirljivije).

prepričano, ovo zvuči kao tipičan been there, done that: grupica tinejdžera preterala sa iživljavanjem nad jednim jadnim nemoćnim 'drugom', pa kad ovaj skvikne, ubrzo se vraća nazad kao nešto između duha i zombija (film nije baš jasan po ovom pitanju) i lije im krv jednom za drugim u znak osvete. ukratko, klasična horor varijacija formule 'revenge of the (undead) nerd'.

međutim, ono što ovaj sjajan filmić izdiže za celu pametnu glavicu iznad proseka jesu sledećih 10 tačaka:

1) kao prvo, ugnjetavanje slabijih od strane jačih ovde nije samo plot gimmick da bi se 'zaplet' (tj. serija ubistava) stavio u pokret. NE, ovaj film actually ima nešto na pameti, i zaista se bavi temom grupa i klasa i kasta u srednješkolskom okruženju – što u ionako hijerarhizovanoj engleskoj ima jaču tradiciju nego u demokratskom melting potu američana. znači, paralelno sa svojim slasher scenama, TORMENTED zapravo priča neku vrlo pametnu, pronicljivu, uvida punu priču.

2) kao posledica toga, a za razliku od većine američkih modela, u kojima ne možete dočekati iduće ubistvo dok u međuvremenu vrtite palčevima od smrtne dosade nad temama i dilemama nekih totalnih idiota od 'likova' – ovde imamo hrpu vrlo zanimljivih karaktera i događaja tako da je film mega-zabavan i uzbudljiv čak i u scenama koje nisu horor niti vode ka hororu.

3) likovi su izvanredni a naročito dvoje glavnih. tu je super-popularna 'zvezda' škole, 'princeza dijana' tog kružoka (kako je u jednom trenu nazovu), koju svi obožavaju i koja je navikla da to obožavanje prihvata kao samopodrazumevajuće, baš kao i sve ostale elemente svog statusa. ne, ona nije naduvena razmažena primadona. ona je prikazana kao najpozitivniji lik u filmu, bar na početku. kasnije, već, u ingenioznom razvoju situacije, stvari se komplikuju. isto važi i za njenog momka, geeky zabavnog dečkića sa nekim zaista duhovitim i originalnim idiosinkrazijama, koji doživi krupnu transformaciju pred kraj.

4) smisao za detalje je fascinantan, i ovde ima na tuceta više memorabilnih replika, detalja i citata nego u prehvaljenoj JENNIFER'S BODY! što je još bolje, mnogi od njih su baš crni, gadni, prljavi, 'nekorektni' – npr. zagrobni sms-ovi koji stižu bulijima i njihovim bulijkama ('ewww, your pussy stinks' etc.). detalji su dobro pogođeni kako u smislu karakterizacije, tako i idejnosti priče, a najvažnije – u pogledu fora i fazona koji su, actually – smešni! da, ovo je zaista redak primer horor komedije koja je stvarno smešna. kliberio sam se čak i naglas u par navrata, i kezio tokom celog filma.

5) krvoproliće je prilično gadno i žestoko. čak i u slučajevima kad se desi beskrvno ubistvo (u načelu, mrzim to!), to je opravdano nadahnutom egzekucijom koja je istovremeno i smešna i gadna. balans humora i horora je skoro savršen: spojeni su ruku pod ruku, tako da jedan drugog pripomažu, umesto da se sapliću jedni o druge.

6) za razliku od usa teen filmova, u kojima ne mo'š naći glumca/icu mlađu od 30 godina, ovi ovde zaista izgledaju kao da su srednješkolskog uzrasta. takođe, scene golotinje i sexa su slobodnije, žešće, pa vala i erotičnije nego u sterilnim, konvencionalnim usa hororčićima (a i šire). kad ovi uk tinejdžeri navale jedni na druge, stvarno poveruješ da tu vrca neka strast i jebačina, a ne neki impotentni usa peting.

7) film je vrlo nemilosrdan prema svojim junacima, i tu nemamo – kao u usa hororu – samopodrazumevajuće dobričine i junake. ovi ovde su od krvi i mesa, i trapavi, i smešni, i kukavički, i slabi, i sve što zatreba. takođe, nema povlašćenih kategorija: TORMENTED podjednako na nož uzima i geekove i nerdove i emo-goth kids (ok, s njima je malkice preterao u karikaturi) kao i sportiste i njihove fufice.

8) zvučni dizajn i muzika su odlični, a to važi čak i za izbor muzike. ovo ističem zato što me, u usa hororima, taj njihov pop-rock najčešće neopevano nervira (case in point: neslušljivo bljutavi soundtrack za JENNIFER'S BODY)! ovde je sva muzika u najmanjem slušljiva, a najčešće i mnogo više od toga.

9) film je uslikan i montiran skoro savršeno: imam zamerke na jednu scenu dijaloga na početku u kojoj se preskaču rampe i nepregledno je koliko tu ljudi ima i ko s kim priča, i na scenu kastracije koja je mogla biti bar malo explicitnija. dakle, ritam je savršen, nema tupljavine, nema vrludanja, sve je to ispričano ekonomično, jasno, iako se prati više linija, i režirano je baš moderno, a nenametljivo.

10) ovo je film sa ozbiljnim podtextom koji uspeva da ne bude mučan: naprotiv, iako je bolno realan, on ipak uspeva da bude i feelgood, i to dvojako: a) pre svega zato što je svako od nas u nekom trenutku bio ponižen ili uvređen od strane nekih kretena, a kreteni ovde stradaju vrlo krvavo, he he heee; b) film je feelgood zato što je tako dobro napravljen i zabavan da se gleda s uživanjem. takođe, uspeva da NE usere svoj kraj (što često biva u usa) – završetak je baš kako treba, a čak i scena usred odjavne špice nije loša.

malo li je?

TORMENTED will make you beg for more!

PS: posebno je zadivljujuće što ja nisam čuo ni za koga od ljudi koji su ovo pravili! posle vidim da su neki od ovih glumaca poznati pratiocima TV-a ali pošto u te ne spadam, nikad ih nigde nisam video; isto važi i za ekipu – od reditelja preko scenariste do dir. fotografije i kompozitora – sve neki početnici i anonimusi.

vala, deco, evo da vas čika ghoul pohvali: sjajan posao, samo tako nastavite i veliki vam porasli!

Horor u Vranju (izveštaj)


moja poseta vranju bila je kratka ali slatka.

povod je bilo gostovanje na reviji dokumentarnog filma "Dokument 09" u organizaciji Pozorišta "Bora Stanković" (23. do 26.9.2009.), u okviru koje sam u petak 25.09. održao promociju knjiga U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE i NOVI KADROVI.

kroz vranje sam samo prošao jednom, pre tačno 10 godina, u uniformi vojske jugoslavije ili kako li se već zemlja zvala 1999. neposredno nakon nato bombardovanja. naime, išao sam na granicu s kosovom kao prevodilac kako bismo preuzeli od nato okupatora nekoliko naših vojnika koji su se malo zaneli i prešli tu fantomsku granicu s kosovom pa ih ovi uapsili... dakle, vranje kao i da nisam video, do sada.

fin je to gradić, tipičan srpski, nit smrdi nit miriše, šaren i ružan i sirot i kičast kao i svaki drugi u srbiji; najviše mi smeta što nisu baš nimalo sačuvali od tog famoznog 'starog vranja' – bar jedan sokak, nekoliko starih kuća jednu uz drugu, da neko bar nasluti kako je to pusto, tursko a naše vranje nekad izgledalo. istina, ovo važi i za većinu drugih srpskih gradova, uključujući niš, ali... jebi ga.

promocija je prošla u skladu sa okruženjem – nije bilo mnogo ljudi, ali to što je došlo, bilo je vredno i pažljivo je, s interesovanjem slušalo i postavljalo pitanja. da se neko setio da napravi plakat i da ga okači dole, ispred ulaza u pozorišnu salu, možda bi se još neko zajebo da dođe. ovako, obznanjeno samo u programu festivala (a program niko ne čita, to je pravilo), to zbitije privuklo je jednog momka sa sagite i njegovog drugara, dvoje gostiju festivala (o njima kasnije) i dvojicu ljudi srednjih godina. dakle, 'promocija' pred 6 osoba. ali vrednih.

ta 'posećenost' nije me navela da priču otaljam, kako neke moje kolege (poput dimitrija vojnova, npr.) imaju običaj da rade kad vide da im je došao mali broj fanova; pričao sam o obe knjige nekih 80ak minuta jer sam video da je te ljude koji su došli ta priča zanimala, smejali su se, reagovali, itd. promocija je bila praćena insertima sa video bima.

potom je moj domaćin, slađan, najavio prvi film u 20h pa odosmo na večeru u kafanu MORAVA. nisu imali nikakve baš lokalne specijalitete nego samo klasičnu (relativno svedenu) ponudu, pretežno sa roštilja, ali to što na kraju uzeh bilo je dobro.

onda odosmo da ispratimo kraj programa i nađemo se sa ostalima. zbog gladi nisam odgledao film 21 SEKUND koji me inače vrlo zanima, a koji je išao od 20h – o zoltanu daniju, čuvenom obaraču čuvenog 'nevidljivog' nato aviona. stigli smo u salu pred kraj drugog filma, BAJNE VILE, o nekakvim babama pevačicama (malo interesantniji nego što zvuči) koji je publika sjajno primila i baš vatreno postavljala pitanja reditelju marku jeftiću potom. najzad, kao treći je išao TRIFUN BOMBAŠ o kome je xtina već napisala lep prikaz, pa kliknite na link i čitajte jer ja tome nemam šta posebno da dodam – u pitanju je jedna kvintesencijalno srpska priča, tragikomedija, za smeh i plakanje istovremeno.

od 22h se u prostoru na spratu, gde sam ja pred pustom salom pričao o hororu, sada dešavalo PESNIČENJE – pred gomilom rulje. to je nekakvo recitovanje svakojakih 'pesnika' od kojeg mi je bilo dovoljno da čujem jednu 'pesmu' i početak nekakvog jebenog ciganskog repovanja pa da insistiram da se odatle beži glavom bez obzira.

ostatak večeri smo slađan i njegova 2 gosta iz beograda proveli kod ovih vranjanskih mladunaca koji su bili tako fini da nas pozovu na druženje kod jednog od njih (koji živi u vranjskom 'dedinju'). dakle, do oko 02.30 h smo sedeli na terasi tj. mansardi na krovu u visini 4. sprata odakle je pucao pogled na vranje. družinu su činili: stojan (mladi 'domaćin' kuće) i njegov drug sa sagite, mlađan i ja, te dvoje mladih reditelja – pomenuti marko jeftić, i sonja blagojević, autorka filmića MOJ DRUG SRBIJA. potonji sam ja gledao još ranije, u nišu, i tom prilikom na sagiti napisao pohvalan osvrt, koji je u međuvremenu izgleda pojeo cunami, jer sada ne mogu da ga nađem. ispade da je rediteljka to videla, i da joj je prijala moja, za promenu, pozitivna kritika. ('za promenu' zato što, pozitivna, dolazi od mene, a ne zato što je inače navikla na negativne!)


u svežoj ali prijatnoj noći, uz zvuke turbo folka koji su dopirali nošeni vetrićem iz obližnjih kuća i iz centra grada, uz obilato piće vodili su se filmski i drugi horor razgovori. pošto sam tokom predavanja i uz večeru popio dovoljno crnog vina, u ovoj fazi sam se prebacio na prirodni sok, a ostali su cevčili pivo i rakiju. osim neizbežnih razmena mišljenja o nekim domaćim filmadžijama i filmovima (a pošto su oboje pomenutih reditelja prošli kroz mlin FDU-a, ogovaranje nekih veličina bilo je neizbežno).

ćaskali smo i o lokalnom folkloru, verovanjima i tome slično. slađan mi je upalio lampicu pomenom izvesne 'đavolje crkve' 40ak km odavde, a priča o tome šta je i kako izgleda o koje su priče vezane za nju dodatno me je napalila, ali –avaj – ispade da je sasvim nemoguće da se sutradan organizuje mini exkurzija do tog mesta, jer on ima obaveze oko dočeka još nekih gostiju festivala (sa rts-a)... tako poseta ovoj đavolovoj crkvi ostade za neki naredni, nadam se skorašnji dolazak u vranje.

takođe, slađan mi je pričao o ritualu ponoćnog klanja žrtvene jalove krave u nekom obližnjem selu, koje se dešava u crkvenoj avliji, u spec. žrtveniku napravljenom za to, baš tu! oduševila me je ideja, i školski primer spoja paganstva i kvazi-hrišćanstva koji u ovim krajevima nesmetano opstaje. slađan mi je dao svoj kratki film koji beleži taj ritual. naravno da taj ritual ne izgleda nimalo robert-ajkmanovski niti remzi-kempbelovski, jer sirovi i prozaični srbi su u stanju da banalizuju čak i rutual ponoćnog klanja krave u dvorištu crkve! ipak, inspirativno je i zabavno to i možda završi u nekoj mojoj budućoj priči.

u tom dok. zapisu govori se o još nekim lokalnim sujeverjima, npr. o kamenu ispod koga se nevoljnici provlače u veri da ta gimnastika donosi izlečenje njihovim krstima, išijasima, lumbazima itsl. baš kao i ono gore s kravom, to je unikatan spoj paganskog mraka, horora, groteske, nenamernog smeha i mizerije, svetog i profanog, uzvišenog i banalnog = klasična srpska čorba.

o tim verovanjima i akcijama u zapisu govori izvesni lokalni prof. dr. momčilo zlatanović, čiju mi je knjigu zapisanih lokalnih legendi, priča, verovanja slađan poklonio. radi se o zabavnoj i potentnoj knjižici – LEGENDE I PREDANJA – prava stvar za one koje zanimaju narodna verovanja i često bizarne, krajnje paganske legende. ima tu svega i svačega, sa pomešanim gorepobrojanim elementima, od svetog do krajnje profanog i prizemnog. mene lično najviše je obradovalo što u ovoj knjižici najzad nađoh zapisanu priču koju mi je moja baba – iz kraja udaljenog bar 70ak km od ovog gde je ovo zapisano – pričala kao malom. to je bila jedna od najuticajnijih priča za moje okretanje hororu, ali nisam je čuo već 30 godina, baba je odavno umrla i baš sam se nervirao što sam iz nje upamtio samo par detalja, i savršeno genijalan, nezaboravan pančlajn. istina, u ovoj vranjanskoj verziji nema tog pančlajna niti nekih detalja koje pamtim, tako da je ovo poslužilo kao savršeno osveženje pamćenja za definitivnu verziju koju ću ja zapisati i upotrebiti u mom upcoming rural horror romanu ZAVODNIK.

u dubini noći slađan nas je provozao kroz vranje (začudo živo i u to doba, sa poprilično omladine na ulicama), a odosmo čak i na sjajan vidikovac kraj hotela sa nekakvim neizgovorljivim i savršeno nekomercijalnim nazivom, nešto tipa ŽGRNJLJOK ili GRNDŽLJDR ili tako nešto. odatle puca pogled na celu dolinu, na ceo grad i sve njegove periferne okrajke, a čak i tu je, u pola 3 iza ponoći, bilo nešto ljubitelja vidikovačkih pogleda.

nazad u gradu sretosmo pankera džimija, junaka jednog od dokumentaraca sa festivala, koji se družio sa nekim lokalcima baš ispred pahomijeve crkve.

ja sam, naravno, skroz smetnuo s uma da je baš ovde u vranju legalo čuvenoga pahomija. na moje neopisivo oduševljenje u dvorištu crkve spazih metalnu konstrukciju za veranje i klembešenje dece, u obliku male crkve. kako prajsles detalj! znači, pahomije, pedofilski pop, ladno u dvorištu crkve napravio mini-crkvicu od metalnih šipki da mu se tu dečica igraju... suffer the little children to come unto me!


da saberem sve na kup:

-promovisao svoje knjige

-upoznao lokalne fanove

-upoznao neke zanimljive mlade bg reditelje

-isprobao lokalnu kafanu

-video 1,5 film na festivalu

-družio se i pijuckao na otvorenoj terasi

-čuo neke zanimljive lokalne legende

-obišao kolima celo vranje

-posetio vidikovac

-video pahomijevo igralište

-dobio film i knjigu o lokalnim običajima

i sve to za manje od 24 časa!

malo li je?

naravoučenije: vratiću se!