THE PLAGUE (2025)

 

            Lavkraft je napisao: „Adulthood is Hell.“ Jeste, ima osnova za to mišljenje. Ali, ovaj film me podseća na ono što je možda i čvršća činjenica: „Childhood is Hell.“ Ili, tačnije bih precizirao ovako: možda je ono beslovesno doba do oko 10. godine „Zlatno doba“ detinjstva, a nekima i celog života, ali od kolevke pa do groba najgore je tinejdžersko doba.

            Nisi više samo ono anđelče, ni telesno ni psihički; počinješ da uviđaš da tvoji tata i mama nisu najpametniji na svetu; postaješ buntovan, oćeš da se osamljuješ; istovremeno, važnije ti je kako te doživljavaju vršnjaci nego bilo ko drugi u životu; kreću malje, bubuljice, preobražaji, čudni nagoni, nezgodni (mokri) snovi; bude se sex interesovanja, nagoni, potrebe, odnosno uobličavaju se iz one izmaglice u kojoj su dotad bili u neke konkretnije slike i želje...

A istovremeno si slab, misliš da sve znaš a nemaš pojma ni o čemu (uklj. samog sebe), osetljiv si i ranjiv, sve te nervira, ranjava, povređuje, svaka nezgodna reč a kamoli nedelo ostavlja ti ožiljke, sve je melodrama, sve je paranoja, nesigurnost, sumnja, histerija, histrionika, sve je horor!

I najveći pakao: ogromna diskrepancija između želja i mogućnosti! S jedne strane, kad si baš klinja, tvoje želje i potrebe uglavnom su utažene u porodičnom krugu: dovoljna ti je ljubav tate i mame (i bate/seke, if any), oni ti kupuju sve što ti treba, to je jedan samodovoljni mehur, mikrokosmos u kojem se baškariš u naizgled večitom letu. S druge strane, kao kolko-tolko odrastao (od oko 20. godine pa nadalje) stičeš bar neku samostalnost, možda i poslić ili neki prihod, nalaziš svoje mesto u svetu (fax, cure/momci, posao, zarada).

Ali u tom Paklu Tinejdža – tvoje želje su ogromne, a moći da ih ispuniš skoro nikakve. Hteo bi da si opasan baja, a samo si žgoljavi izdžigljali nikogović. Hteo bi curu, ali ona te ne zarezuje. Hteo bi pare za štagod – moraš da tražiš od roditelja (koji uglavnom nemaju / ne daju onoliko koliko bi ti hteo). Hteo bi nešto da postigneš u svetu, da se iskažeš, ili bar snađeš – a nemaš blage veze kako svet funkcioniše, i onda srljaš, bauljaš, sudaraš se sa svim i svačim... Nit’ si dete, nit’ si odrastao, ni sam nemaš pojma šta si, jer si u stalnim preobražajima, i mentalnim i telesnim...

Holy Hell! Daleko mu lepa kuća. A The Plague me je plastično podsetio i zašto. Neki ga meću na liste horora, opisuju ga kao horor. Žanrovski, to je pomalo nategnuto, ali ne sasvim neodbranjivo. Ovo je, pre, drama koja ima određena preklapanja sa hororom bar trojako: a) bavi se klincima (12-13 god) u dobu PREOBRAŽAJA, a to je jedan od ključnih horor motiva, od vukodlaka preko KERI do BEAST WITHIN, i dalje; i 2) pored motiva preobražaja, tu je još jedan čest horor motiv: AUTSAJDER/ČUDOVIŠTE; i 3) povremeno, a pred kraj sve više i eksplicitnije, film koristi ikonografiju telesnog gross out horora...

Naslovna KUGA je očigledna metafora za sklonost klinaca, a tinejdžerskog doba naročito, da nekoga označe kao „crnu ovcu“, odbace ga/je, i onda se svi iživljavaju nad tom odbačenom osobom kao da je kužna. Odnosno, šugava. Zato bi možda i bolji prevod naslova na srpski glasio ŠUGA. Jer film se bavi mehanizmima kojima se pojedinac od strane mikro-zajednice učini „šugavim“ – odbačenim, zazornim (abject; pozdrav za Juliju Kristevu!), tuđinskim, čudovišnim. A ovde se to odbacivanje psihosomatizuje tako da autsajder zaista razvija neku vrstu gadnog crvenog osipa na koži od kojega deluje kao da je šugav, ili kužan. U tinejdžerskom dobu neko ima masniju, rumeniju ili ne-dao-bog bubuljičaviju kožu. Pakao! Eto razloga da se ionako razumljiva ranjivost i nesigurnost pojača ismevanjem i odbacivanjem – i eto belaja.

Ali ne, ovde se ne ide predvidivom stazom horora, po šablonu KERI, da se „kužna“ osoba pretvori u monstruma-osvetnika i najebe se matere svim bulijima. To bi bila pomalo jeftina katarza kroz wish fulfillment fantaziju o osveti („Švima šu vam še ošvećići!“). Istina, postoje neke asocijacije na KERI: glavni dečak je pegavi džindžer (kao Sisi Spejsik), a neke od „horor“ scena dešavaju se u svlačionici i pod tuševima, što je i prirodno, jer tu su likovi i bukvalno najogoljeniji za ismevanje i ranjavanje. (PS: Bez brige, u filmu nema golotinje niti nekog pedo-gejza, sve je to ukusno snimljeno, bez sick exploatacije; potonje materijale potražite u Epštajnovim fajlovima.)

ŠUGA prilično realno prikazuje i psihologiju i sociologiju tog mikrosveta, grupice dečaka koje, daleko od kuće, u nekakvom kao kampu, jedan smušeni trener (Džoel Edžerton, producent) trenira u vaterpolu dok oni igraju neke svoje igre moći i hijerarhije, uspostavljaju svoj „pecking order“, svoje okuživanje. Sve smo to već videli/čitali superiorno u GOSPODARU MUVA, a ovo mu je neka kao realističnija varijanta te priče (depra kad shvatiš: deca ne moraju da budu na pustom ostrvu; čak i među tzv. odraslima ona nalaze načine za svoje igre izolacije, moći i iživljavanja). Uzgred, ŠUGA vam može poslužiti i za zagrevanje pred premijeru nove verzije LORD OF THE FLIES, koja na BBC kreće u nedelju. Em veoma volim taj roman, em je scenario za ovu adaptaciju pisao scenarista izuzetne serije ADOLESCENCE, tako da ću to svakako da pogledam čim prije.

Glavni dečak je, u suštini, dobričina, ali njegova želja za pripadanjem već uspostavljenoj zajednici kojom dominira sitni ali dinamitni vođa i njega dovodi vrlo blizu tome da i sam postane nakaza pod „peer pressure“-om (u nekoliko navrata, nekim sitnim činovima, on zaista i bude pomalo ljiga), ali njegova suštinska dobrota naposletku i na sebe navuče žig „šuge“: kad poželi da se približi i pomogne dečaku kojega svi odbacuju jer je skoro po celom telu sav crven od te „šuge“, i našeg Džindžera proglase šugavim i počnu da ga izbegavaju. Pa i maltretiraju – npr. u horor sceni kad mu pod pokrivač, dok spava, ubace punu teglu nekakvih ogavnih krupnih bubetina.

Velika vrednost ovog filma je što izbegava simplifikacije ili jednostavna rešenja. Rekoh već da i protagonistu u nekim navratima vidimo kao konformistu koji, zbog želje za dodvoravanjem grupi, bude pizdica prema nekome drugom; takođe vidimo da je onaj prvobitni „šugavi“ i sam toliko asocijalan i abnormalan, pa i neprijatan, da se čini kako njegova izolacija nije sasvim nezaslužena. Ali, naravno, šta je tu došlo prvo: ostracizam ili izolacija? Vidimo, u pozadini, gomilu jedva skiciranih statista koji dopuštaju da budu podređeni jednom vođi, čak i kad u naznakama slutimo da su neki od njih takođe u suštini dobričine – ali jbg, princip „kud svi Ćaci tu i mali Mujo“ jedan je od temeljnih recepata da se (i) od dobrih ljudi naprave zlodeji. Naposletku, ni mali zlikovac, vođa ove bande, nije prikazan kao neki Kevin (iz AJDE DA PRIČAMO O KEVINU), neki mali-psiho – slutimo kod njega i ranjivost koja se maskira u nadmoć, i detinju nesvest o dobru i zlu i amoralnu zabavljenost tuđom patnjom („as flies to wanton boys are we to gods...“), a kad na kraju nazremo i njegovog tatka, u načinu na koji ga preuzme iz škole vidimo da to dete u familiji nije mnogo ljubavi dobilo (a nema pouzdanijeg načina da vam dete izraste u monstruma nego da ga, dok je malo, ne grlite i ljubite)...

Klinci su odlično kastovani: glavni džindžer je skoro dirljivo otvoren – jedno od onih bića nesposobnih za pretvaranje, kao psići kojima u pogledu čitaš sve misli i emocije, pa je tim potresniji njegov preobražaj u drugom delu filma, gde ovaj mali odlično prenosi i njegovu izgubljenost, i uplašenost, i zbunjenost, i prkos, i glumljenu jačinu na ivici da prsne, ali i druge stvari (da ne spojlujem). Mali zlikovac će, kladio bih se, da izraste u ozbiljnog glumca, jer ovaj mini-psiho ovde je jedan od memorabilnijih filmskih zloća, a naročito njegov zluradi, podrugljivi kez. I tu se vidi dodir genija u kastingu, jer klinja ne izgleda inače ni kao krupajlija koji bi telesnom snagom nadvladao nekoga, a sa svojim bebifejsom ne deluje ni kao neki siledžija na prvu loptu – ali zato taj zločesti kez je prava stvar, jer u tom dobu podsmeh boli više od šamara, a talenat za ruganje opasniji je od nečije telesne mase...

Ovaj koji igra prvog „okuženog“ takođe je jezivo ubedljiv, i kao mali sociopata, i kao osoba koja je, već u tom uzrastu, toliko duboko povređena i izvitoperena da to ništa u zrelijem dobu neće moći da zaleči. Ovi tikovi, ovaj govor lica i držanje tela – sinko, već sa 13 godina ti si basket case... Plus, on nam pruži i jedno baš kjubrikovsko zlozurenje u kameru, ali ne, neće se ovo završiti kao u FUL METAL DŽEKITU. Možda su filmski dramatičnije i atraktivnije eksplozije nasilja usmerene ka spolja (kao u KERI), ali nažalost, u tzv stvarnom životu na svakog ko „prsne“ i najebe se majke okolini, dolazi bar 20 onih koji, kad prsnu, povrede (samo) sebe...

Odlično je ovo uslikano (ima baš čarobnih, skoro nadrealnih podvodnih scena) i režirano, i pametno napisano, stalno na ivici horora - utoliko ne čudi vest da reditelj ŠUGE za naredni film ovih dana sprema Poovu MASKU CRVENE SMRTI sa Leom Sejdu! Dakle, gledaćemo ga još... Vrhunski je i kastovano, i glumljeno, i muzika je uvrnuta a prikladna, a mada nemam zaista zamerke ni na zadnju scenu, moram reći da poooolako počinje i da me smara trend da se kroz mjuzikl „razrešavaju“ neke dramske situacije u nemjuzikl filmovima. Tako, imali smo to u (odličnoj) završnoj sceni ONE LAST ROUND, u još u 20-ak filmova od tada, pa smo onda nedavno dobili zaista spektakularni, antologijski muzički spot usred BONE TEMPLE, a dobijamo sad i nešto skromnije, manje pompezno ali efektno, i otvoreno za tumačenje, i u završnoj muzičko-igračkoj sceni ove ŠUGE. Samo što taj način, kažem, već postaje manir...

No, to je cepidlačenje. Ovo je odličan film i za hororiste i za dramatiste i za roditelje, pa i za tinejdžere, if any – mada, oni bojim se danas ne čitaju ništa, pa ni blogove, a naročito ne ovoliko dugačke textove... Oh, well... Onda nek na svojoj koži trpe ono na šta ih čika Ghoul ovde upozorava.