izabrana dela

izabrana dela

среда, 13. март 2019.

TRUE DETECTIVE III (TV, 2019)




**
(2+)

            OK, Picolato – sad si me zajebo, i nikad više! Uz sve moje rezerve prema I sezoni, izrečene OVDE, ipak sam imao pozitivnih stvari za reći o njoj, OVDE. Za razliku od toga, II sezona me je izgubila već na 1. epizodi, i na nju nadalje nisam ni hteo da traćim vreme. Opšti je konsenzus da je ona, blago rečeno, nezadovoljavajuća, a strože rečeno – promašena i u koncepciji i u izvedbi. Uprkos tome, kao osoba široka uma, uz to radoznala, rešio sam da dam šansu III sezoni, jer je plot u najavi delovao kao pokušaj povratka onome dobrom u I sezoni, a ne more of the same crap iz II.
            I najpodmuklija stvar vezana za ovu sezonu je u tome što ona nije ubi bože loša, i što svoju lošost solidno prikriva, čuvajući ono najgore za pred kraj, a pre toga se čini umereno zanimljivom i čak gledljivom. Umesto da pošteno, na samom početku, kaže: „Ja sam govno!“, kao u II sezoni, III sezona počinje u stilu: „OK, daleko je ovo od I sezone, ali dovoljno je intrigantno da ću pogledati i 2. epizodu.“ A onda pogledaš drugu, pa kažeš: dobro, stvari se još zapliću, sporo je to, fali mu jača udica, ali ko zna – ima tu nekog vraga, idemo dalje. Pa pogledaš treću, a ono – hm, i dalje ništa spektakularno, čak se previše tu dave gugutke i cedi suva drenovina, ali šta ga znam, kao da to ipak ide u nekom zanimljivom pravcu, makar i brzinom sušenja farbe na zidu. Pa na četvrtoj kažeš – Au, Mile, al' ga udavi za sve pare: dal da gasim seriju na pola, il' da izdržim još ovoliko, u nadi da će do kraja ipak biti nešto vredno pažnje? I tako, sve mic-po-mic dođeš do kraja, a kraj je, kao što si se od samog starta pribojavao ali si odbijao da poveruješ – UBI BOŽE!
            Ili, kako to napisah na Fejsbuku odmah potom:
„ha ha kakav skubi du kraj
sve što je delovalo kao potencijalno zanimljivo ispostavilo se da ima mnogo gluplje i banalnije rešenje.
od karkose ostade samo onaj otpad i krš u I sezoni, a u III od nagoveštaja velike zavere pedofila i sekte i paganskih rituala i ne znam čega - OVA PETPARAČKA MELODRAMA
kakav trol ovaj pizolato
nesvestan da je trol
he means THIS
izumeo je novi žanr: mizerabilistička melodrama sa hepiendom!“
Jasno vam je da je đavo odneo šalu ako sam ja prinuđen da se složim sa Lavkraftomrziteljem Džefom Vandermerom i čak da ga citiram: "True Detective: What if a show could manage to get the emotional beats of its ending wrong for three straight seasons? Because it doesn't understand itself? Wouldn't that be...amazing?"
Plot ove sezone je takvo neverovatno trolovanje (ILI – nesvest o svojoj nesvesti?) da je to prosto neverovatno. Kao da je Picolato, s pištoljem na slepoočnici nateran da se vrati I sezoni, rešio da se osveti i svojim producentima i svojoj publici (sad sve malobrojnijoj!): „Šta je deco, oćete hita? Pico je malo hitova sit-a; evo vam, zato, malo shita!“ Ubacio je neke lutkice, kao paganski fazoni, ubacio nešto nalik ritualnom ubistvu, hintove sekte, urote velikih razmera, i bogati plaču (i u svojim podrumim đecu jebu, i žrtvuju), crvene haringe i levo i desno, a na kraju – sve to što je delovalo zanimljivo bacio kroz prozor a storiju sveo na sitnu i nebitnu anegdotu bez ikakve poente i širih konotacija, sasvim nevrednu priče, a svakako ne tolike, od skoro 8 sati. Mogao je od ovoga, pametno i selektivno bacajući đubre, da skocka solidan krimi triler od sat i po. Umesto toga imamo osmočasovnu gomilu zamajavanja koja NIGDE ne vodi – ili barem nigde gde bi iko s mozgom i ukusom poželeo da ode i toliko vreme provede.
Da bi se donekle prikrila ispraznost svega, storija je iseckana u čak tri vremenska perioda (poč. 1980-ih, sredina 1990-ih, i manje-više sada) i skakuće sve vreme tamo-vamo, kao ruke ne baš mnogo veštog mađioničara koji bi da vam skrene pažnju i zamaje vas kako ne biste videli iz kog džepa će da izvuče svog sad već ofucanog „The light is winning“ zeku-peku! Opet imamo osam sati zavlačenja i navlačenja kroz ljudsku mizeriju, nasilje, crnilo, gubitak, drogu, pakao, mučenje, tumaranje, besmisao – a onda, hopla, ćiribu-ćiriba, šalio sam se, nije sve tako crno, dapače, evo hepienda, idemo pravo u SVETLO na kraju tunela.
Crtam za brzoplete: NIJE moj problem sa serijom to što ima hepiend, nego što on, ponovo, dolazi niotkuda, i deluje fejk, veštački nalepljen na još jednu orgiju mizerije: kad stanete pa pogledate koliko je bola, patnje, gubitka, čemera prodefilovalo kroz neživote tih likova, biće vam jasno da nikakvo jadno iskupljenje ili surogat toga na kraju ne može da baci svetlo na toliku tmušu.
Pritom, ovo nije majstorsko trolovanje a la Dejvid Linč, tipa: „Šta je, deco, oćete Kupera? Ja sam malo Kupera sit; evo vam, zato, malo retardirano-katatoničnog Dagija umesto njega! Bon apetit! Damn good pita od detlića!“ A javlja mi se da je Pico deo hrabrosti za svoju storiju pokupio od Linča, nesvestan da Quod licet Iovi non licet bovi, misleći: „Kad je mogo Linč da temeljno podrije viteško-spasiteljski poriv svog detektiva i baci ga u zaludnu petlju jurnjave za svojim repom bez kraja i konca i smisla, ajd' sad ću i ja da skockam priču o detektivima koji ništa jebeno ne otkriju ni o slučaju koji, kao, istražuju trijes' godina, ni o sebi i svojim životima, osim kad za sve to bude prekasno.“
Linč je to svoje mogao da uradi iz 200 razloga koje me mrzi da navodim, među kojima je i taj da je, tokom tog svog (po meni i dalje misguided) podrivanja i reimaginiranja i, praktično, negiranja nekadašnjeg glavnog junaka i smisla njegove potrage i njegovih vrednosti, on ipak pružio toliko mnogo jebeno genijalnih momenata i čitavih scena, ako ne i epizoda, toliko memorabilnih set-pisova i slika i replika i likova i ludila da se meni, ovog trenutka, PONOVO gleda III sezona TP-a (po treći put!), dok ću ovo đubre od TD III da obrišem s harda, jer ono nije našlo za shodno da, tokom svog trajanja, pruži bilo kakav bitniji i memorabilniji entertejment velju kojem bih poželeo da se vratim.
Drugim rečima, čak i najbolje stvari u ovoj sezoni tek dobacuju do nivoa „korektnog“, „pristojnog“, „umereno zanimljivog“; ništa više od toga. Režija je okej ali nememorabilna TV odrada, bez ingeniozne atmosfere i napetosti i energije koju je Fuck-You-Naga majstorski proizveo u I sezoni, gluma je solidna (izuzev brke koji igra ćaleta nestale đece) ali osim ovog crnog što upravo dobi Oskara, ništa za pamćenje (vidim neki hvale Dorfa; meni je on ružno ostareli bebifejs koji je u seriji dodatno „ostareo“ šminkom, ali mi njegova perika i facijalne bore i veštački stomačić deluju napadno fejk, i dodatno su mi smetali da „kupim“ ionako nedorađeni lik).
Dijalozi su izveštačeni do bola, nenamerno tragikomični (ono kad ženi kaže „You're the asshole“ je genijalno; ili kad u viii ep. pajkan kaže crncu s jednim okom: „You cyclops motherfucker“), odnosi likova prepatetični a razgovori muža i žene (crnih) su toliko usiljeni i nenamerno smešni da sam imao transfer blama to gledajući. O dramaturgiji i zapletu ne mogu da gubim vreme, nije vredno podsećati se svega toga i čistiti sitna crevca svih tih ćorsokaka i bezvezarija i jadno ubačenih kvazi-hintova koji ništa značajno ne nagoveštavaju niti označavaju niti zaigraju na kraju.
Što se mene tiče, ovo je poslednji put da me je Picolato zajebo da gubim vreme na nešto što je napiso. Ćao, Pico, neke druge ovce šišaj idući put, ako ga bude bilo.
PS: Nešto su me ovih dana pitali o Picovom „plagijatu Ligotija“ u I sezoni, pa će možda nekoga zanimati da i ovde prenesem šta tamo rekoh.  
„Složeno je to sve da stane u jedan kratki tekst, ali a) ni Ligoti nije izmislio antinatalizam - dapače, on explicitno navodi svoje uzore i izvore (za razliku od Pizdobata) na početku svoje knjige The Conspiracy Against the Human Race kojom se Pico akademski nekorektno poslužio, pa ne može sam imati kopirajt za osnovne tvrdnje i teze te filozofije/ideologije, što je verovatno jedan od razloga što b) Ligoti nije hteo da se oglašava o ovome, da učestvuje u medijskoj hajci, a još manje da ide na sud oko ovoga; c) ja nisam pravnik i ne znam koje i kolike osnove treba da ima tužba za plagijat, ali javlja mi se da u ovom slučaju Ligoti da je išao na sud ne bi baš imao „jak“ slučaj, iz gorepomenutog razloga, ali i iz drugih...
Ja, koji obožavam Ligotija (i upravo uređujem drugu njegovu zbirku priča na srpskom koja izlazi za par meseci; upravo opet uživam u prolaženju kroz divotu zvanu NOCTUARY) nisam ni pomislio da bojkotujem Picolatove detektive: pokušao sam da gledam 2. sezonu, pa to bacio posle 1. epizode; a 3. sezonu sam odgledao do kraha, i to što neću nadalje gledati tu seriju, ako je bude bilo, nije zbog „bojkota“ Picolata nego zato što se on definitivno ogolio kao vrsta pisca koji meni nema šta da kaže, čija me nedokuvana smuti-pa-prospi poetika ne zanima.“
PPS: Često me u zadnje vreme pitaju i za pomenutu Ligotijevu knjigu, The Conspiracy Against the Human Race, ima li je na srpskom tj. kad će biti. Ne, ona nije sada dostupna na srpskom, a da li će biti u budućnosti - čuće se. Možda.