izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 25. јун 2009.

KRATKOFIL report III

KRATKOFIL report III

U kome se opisuju sumanuti rafting Vrbasom, susret sa Harvesterom i ceremonija otvaranja Kratkofila

Glavni razlog što sam došao u BL dan ranije je u tome što sam želeo da učestvujem u raftingu zakazanom, pomalo bizarno, za 1. dan Festivala, ili tačnije, za dan u kome Festival još nije ni otvoren niti su svi gosti pristigli.

Posle obilatog sna u finoj, udobnoj sobici hotela BOSNA, ustadoh odmoran i spreman za adrenalinske tobogane po brzacima Vrbasa. Još uvek me je držalo mesište od prethodne večeri, a ionako mi se stomak po ustajanju poslednji budi, te bez doručka, lagan, odoh (tj. bejah odvezen) na zborno mesto lokalnog rafting kluba, za koji mi rekoše da ga vode ljudi koji su prvi na Balkanu počeli time profi da se bave. Posle svega što tu videh i doživeh, nemam razloga da sumnjam u to. Uostalom, samo par nedelja ranije baš oni su baš tu organizovali svetsko prvenstvo u raftingu, a sada smo mi, bedni amateri, imali da se talasamo po tim istim stazama. Utoliko bolje!

Naravno da sve nije išlo po planu i programu: trebalo je mnogo više vremena da se svi potencijalni rafteri okupe na tom mestu – inače, prijatnoj kafanici sa dugačkom terasom kraj reke, pokrivenoj krovom od trske. Neki su gnjavili sa ustajanjem, neki su kasnili, neke su morali da vraćaju (prof. Nikola S. zaboravio u hotelu baterije za svoj slušni aparat...) i tako se jutro otezalo ka podnevu, a zbitije nikako da počne. Ne žalim se previše, jer još uvek nisam bio gladan; pijuckao sam đuseve i ćaskao sa Evaldom i, mestimično, Alanom. Tu smo popunili izjave sa osnovnim podacima o sebi na formularima koje nam dadoše. Pošto sam prevodio ovoj dvojici šta se gde na papiru traži, pred kraj rekoh na jednom mestu: "Ovde se traži da potpišete da u slučaju neke nesreće dopuštate da se vaši bubrezi i drugi organi koriste za transplantacije srpskim pacijentima." Evaldu se ta fora toliko dopala da je posle išao od stola do stola i zezao druge strance, citirajući im ovo.

Alan je, pak, već okupio svoju grupicu zaluđenika sa kojima će, počev od toga dana, da snima svoj kratki 'film' bez scenarija, improvizovan (navodno u Dogme stilu, ali krajnji rezultat je bio drugačiji od toga, imao je 'pozajmljeni' Vangelisov muzički skor iz BLADE RUNNERA, itd.). Dakle, ne žalim se na to čekanje; opušteno smo sedeli u ladovini po inače prilično toplom danu, a mene je dodatno zabavljao stalni bekgraund glas Nataše koja preko telefona pokušava da organizuje haos.

Onda najzad dođe i čas za polazak: dadoše nam specijalnu opremu u vidu vodootpornih trikoa, pojaseva za spasavanje, spec. obuće i kaciga, i s tim posedasmo u mini-vanove da nas odvezu par desetina km dalje, na mesto sa koga treba da se otisnemo niz besniju i bržu vodu od ove koja je mirno curkala kraj kafanice. Bila je to prilika da zapazim ono što sam ionako oduvek slutio, naime da superherojima nikako nije lako u onim pripijenim trikoima, naročito na vrućini!

Pre uranjanja u vodu, održaše nam podužu pridiku o opasnostima i rizicima, te o ponašanju u slučaju pada u vodu itsl. Naravno da nam ništa od toga nije bilo potrebno jer niko nije pao u vodu i sve je prošlo OK; umesto svih tih jezivih upozorenja mnogo bi nam više pomogli da su nam skrenuli pažnju na opasnost zagorevanja na tom grdnom suncu. Naime, nit se udavih, nit u vodu padoh, nit glavom lupih o bilo šta, čak nisam ni žuljeve na šakama proizveo a ni istegnuće mišića iako sam obilato baratao veslom – ali zato izgoreh kao rak tog dana na vrelini koju ni stalno prskanje vodom nije mnogo umanjilo, nego je, čak, i ojačalo tu zapečenost.

Moja bledolika arijevska koža nije navikla na sunce, a kada mu se u retkim prilikama previše izloži, sklona je da pocrveni, oljušti se, i tvrdoglavo se vrati u pređašnju nijansu, bez "pocrnjivanja" kojima su skloni oni sa cigansko-turskim kompleksijama kože i genetskog sustava. Što je još gore, sunce je uhvatilo samo izolovane delove tela: nehumano su mi izgorele obe ruke, ali samo do laktova (pritom desna više od leve!) jer je nagore to bilo pokriveno odelom, a na nogama su mi upadljivo pocrvenela samo i isključivo kolena (iako su i listovi bili goli), što me je sve zajedno našaralo na neverovatno zabavan način (za posmatrače, ne baš i za mene).

A rafting ko rafting: bio je taman toliko različit od onog slovenačkog, upriličenog tijekom Grossmana, koliko je Slovenija različita od Rep. Srpske. Dok je grosmanovski rafting na Muri oličenje sklada i skoro pospanosti – spuštanje čamcima niz dosadno mirnu reku – ovaj je na Vrbasu bio bosansko srpski divalj i besan i uzbudljiv, sa brzacima i stenama usred vode i vrtlozima i ostalim andrmoljima koji su opravdavali upotrebu svih zaštitnih sredstava iako potonja, srećom, ipak ne behu potrebna. Znači, bilo je uzbudljivo, zabavno, živahno, a svemu je doprinosila dobra ekipa u čamcu: sa mnom je bio Evald, amerikanka Suzan, prevodilac sa engleskog, Dejan, Sergej (o kome kasnije više), i par stručnih raftera koji su se brinuli da se ne podavimo više nego što propisi dozvoljavaju.


Foto: DESCENT into madness! Dok ne dobijem fotke sa samog raftinga, neka posluži ovaj capture sa DVDa filma koji mi je Harv ljubazno narezao.

Pošto sam neplivač, tj. Vodolija koja vodu voli samo da posmatra a ne i da se u njoj brčka, nisam učestvovao u njihovim orgijama plivanja na mirnim mestima reke, a naravno ni u ludilu nisam pomišljao da skačem sa drveća i mosta, što su odradili skoro svi – ili, tačnije, svi Srbi, i retko koji stranac. There's a lesson in it somewhere, ko hoće da se udubljuje u vilozoviranje. Stoga sam se samo prskao tom vodom onda kad baš prokuvam, i upuštao se u oprezna plutanja (uz pomoć pojasa). Iako su svi upozoravali da Vrbas u sebe prima grdne planinske reke te da je zato strašno leden, temperature vode je bila idealna za hlađenje po vrelom danu, i s najvećim uživanjem sam se uranjao u nju u trenucima predaha, kojih smo napravili 3-4 tokom spuštanja niz reku.

Na odredištu nas je čekao ručak, a do tada sam već dobrano bio ogladneo. Razmažen grosmanovskim raftingom, koji kulminira orgijama mesožderstva i pijanstva na Ostrvu ljubavi, očekivao sam nešto bar donekle slično tome i ovde. Avaj! Maštanja mi je razbila Nataša još ujutro pre polaska, rekavši da su organizatori platili samo ručak, dok eventualno piće plaćamo sami. A onda, kad započe taj ručak – on se odmah i završi, nakon samo 2 'jela'! Sastojao se samo od nekakvog prženog testa sa malo rendisanog sira preko, nešto malo sira i kajamaka i salate, i – teleće čorbe. Misleći da je ta čorba predjelo, ja mudro ostavih mesto za predstojeći roštilj ili gulaš ili ko zna šta... ali kako je vreme odmicalo a čorba se hladila, a niko nije donosio ništa drugo, shvatih da je vrag odneo meso, i nalih još malo one čorbice u tanjir. Ona je bila i početak i kraj jelovnika za taj 'ručak'.


Foto: "Kelner, gde je glavno jelo?!"

Tokom tog obeda upoznadoh se bolje sa dvojicom lokalaca, od kojih pomenuti Sergej ispade umereno zabavan mladunac, student režije i veliki fan Terija Gilijama. Kazao mi je da u svojim studentskim filmovima ima elemente fantastike i horora, pa mu zatražih to da vidim i eventualno prosledim Grossmanu ako procenim da valja, ali uz sve njegove pokušaje nije uspeo da se organizuje i to mi dostavi tokom mog boravka tamo. Nakon još malo haosa oko organizacije prevoza nazad do grada, i čekanja, najzad me odvezoše do hotela, gde se bacih u popodnevnu dremku, e ne bih li oran i odmoran dočekao uzbuđenja večeri – in vivo susret sa dugogodišnjim net-poznanikom sa Sagite a sada i sporadičnim saradnikom ovog bloga, "Harvesterom", te otvaranje festivala i koktel party posle toga.

Harvester je, kao i uvek, učinio sve da situaciju maximalno zakomplikuje: uspeo je da baš tih dana ostane bez interneta kod kuće; uspeo je da sebi pokvari fixni telefon; a uspeo je i da umesto dogovorenog glavnog ulaza u hotel dođe da me čeka kod sporednog! Ipak, sve te njegove blesavosti uspeo sam da bajpasujem, i naš antiklimaktični i nimalo spektakularni susret desio se negde oko 20.10h u utorak 16.06.2009. Kako će se ispostaviti, Harv je baš onako simpatična blenta kakvim se i na netu ispoljava i nema nikakve diskrepancije između njegove smušene, ali s-mene-pa-na-uštap lucidne net persone i 3D varijante. O njemu detaljnije u narednim izveštajima; takođe, o samim filmovima sa festivala pisaću u zasebnom raportu, da ne gnjavim ovde ljubitelje tračeva i drugih vrsta dešavanja od onih strogo kulturnoumetničkih.


Foto: Harvester i Ghoul vidno zabaljeni remek delima kratkog filma, dok prof. Nikola Stojanović pije, ovog puta - vodu (?)

Dakle, odosmo zajedno do Pozorišta, na čijem krovu je trebalo da se desi otvaranje. Tamo proćaskah sa nekoliko ljudi, među njima i jednim novinarem za koga sam odavno još dao intervju, za GLAS SRPSKE, a onda se smestismo na plastične stolice poređane na krovu ispred velikog platna. Vetar je pretio da ga obori na publiku a sve crnji oblaci na nebu obećavali su oluju, ali na kraju ne ispade ništa od toga, i veče prođe mirno i bez većeg spektakla – ako ne računam prilično bogat meni na stolovima, kasnije.

Istina, o tom meniju se samo slutilo, ali se nije znalo ništa konkretno. Ja sam očekivao da će nakon kratkog pozdrava od gradonačelnika, i otvaranja, odmah da usledi ždranje i opijanje. Ali ne! To je, kako ispade, bilo sačuvano samo za najizdržljivije – one koji su bili sposobni da izdrže prvi blok takmičarskog programa od kojih 100ak minuta. Na svu sreću, gradonačelnik nije mnogo gnjavio, a dosadni promo-spot o Islandu su prikazali samo dva puta.


Foto: Milutin je beknuo:

Najveći saspens izazvalo je najavljeno otvaranje od strane Milutina Miloševića, čoveka čiji je glas bio nadsinhronizovan u AŽDAJI i koji nije ni beknuo tijekom čitavog FANTOMA. Usledila su nagađanja: da li će i pozdravni govor da ide na playbacku? Da li će festival da otvori pantomimom, govorom tela, jezikom zastava ili dimnim signalima? Saspens je dostigao nepodnošljive razmere kada je Fantom prišao mikrofonu, uhvatio ga obema rukama, kao neki rock pjevač, a onda stao da se osvrće oko sebe, kao da traži znak od tehničara koji pušta play-back – ili možda "idiota" s textom? Počeo je čak i da zeva, ali nikakav glas nije izašao. Publika se umirila, svi čekaju da čuju Fantomov glas. Posle 20ak sekundi njegovog meškoljenja za mikrofonom, Fantom je kazao (prividno svojim glasom, ali uzorak je premali za definitivno tvrđenje): "Sve je u redu. Ugasite svetla. Festival je otvoren." Pre nego što smo i stigli da shvatimo da smo čuli Milutinov glas (?!)* – sve je već bilo gotovo, svetla se ugasiše, i krenuše kratki filmovi!

Sva sreća te su ti filmovi bili vrlo dobri, a neki čak i odlični – što se vidi i u činjenici da je bar 2-3 među njima na kraju festa završilo sa nagradama. Zahvaljujući tome, Harv i ja ostadosmo na filmovima, iako to nismo planirali, i odgledasmo ih bez većih trauma, čak sa sporadičnim uživanjem.


Foto: Ponoćna zakuska.

A onda, negde oko ponoći (!), započe koktel, banket, kako li da ga nazovem – i dalje na krovu pozorišta, sa sjajnim pogledom na BL ispod. Beše tu svakojakog ića i pića, koje proždrasmo i popismo na ogradi – Harv, zapravo, nije ništa pio jer je smotano zakasnio da uzme čašu (tipično!), a nije previše ni jeo jer je već večerao iako sam ga ja upozorio da će biti banketa (tipično!). Činilo se da mu je dovoljno sit toga što je napokon upoznao Ghoula, te što je zahvaljujući njemu sada bio među zvezdama. Obavestio me je da ćevapi koje su nam tu poslužili jedva da zaslužuju ocenu 5 ili 6 na listi do 10, i da prave banjalučke ćevape tek treba da probam, recimo kod izvesne BILJANE...


Foto: Sergej, Rakija, Ghoul, Harv... poziraju sa sokovima...

Ostatak posleponoćnog pijuckanja i ćaskanja provedosmo u društvu Sergeja i njegove dve ljupke drugarice: jedna je novinarka a druga rediteljka dokumentarca o rakiji koji kasnije dobih na disku i ovih dana ću ga pogledati. Bila je to srdačna i zabavna ekipa i sve u svemu, otvaranje je proteklo bez većih problema, bar sa ove strane, vidljive gostima. Samo Nataša zna kako je bilo iza kulisa – ali u gužvi i žamoru te noći i njen uzbuđeni glas manje se čuo.

*P.S: Tokom festivala često sam viđao, sretao i skoro sudarao se s Milutinom; čak i kad je bio u društvu, nikada, nijednom prilikom, nisam mu više čuo glas. Kad god i gde god sam ga video, ćutao je.

KRATKOFIL report II



KRATKOFIL report II

u kome se, najzad, govori o temi, ali izokola:

opisuje se put u RS i prvo veče u Banjaluci

1. dan: ponedeljak, 15.06.


Kada sam kretao na put u Republiku Srpsku, pribojavao sam se da će sve ići suviše glatko i savršeno organizovano, te da će zbog toga trpeti moj izveštaj otuda – jer, kako i na šta da aplikujem svoje trejd mark kvalitete ironije, sarkazma, cinizma, crnog humora, mizantropije i mizoginije, ako nabasam na festival u kome sve radi kao podmazano i sve je fine & dandy? Koga je briga da čita suvi izveštaj o dosadno savršenom festivalu? Na svu sreću moje bojazni su se pokazale kao preuranjene.

A otkud te bojazni uopšte tu, pitate se? Pa, recimo da sam bio prijatno iznenađen funkcionalnošću organizatora u nedeljama pred polazak na put: uredno sam bio pozvan mejlom, svi detalji su na vreme i na zadovoljavajuć način ugovoreni, potom su me u nekoliko navrata zvali telefonom radi dodatnih informacija i dogovora, sve je to bilo urađeno na vreme, ljubazno i fino i po svim pravilima normalne ljudske komunikacije. Pa šta onda, reći ćete? Zar to nije normalan način da se rade stvari? Jeste, ali ne u Srbiji (a ja ću sada explicitno izneti svoju hegemonističku tvrdnju da, bar za potrebe ovog texta, ako ne i šire, RS smatram delom Srbije – u svakom slučaju, stoji da je RS danas mnogo više Srbija nego što je to sada Kosovo).


Foto: Tragovi zločinačkog bombardovanja Banjaluke i dalje su vidljivi!

Da li da vam pričam kako sam i koliko sam morao da jurim organizatore da bih naplatio troškove puta do Novog Sada i Cinema City-ja? Da li da vam pričam kako sam došao do poklon-paketića koji inače pripada svakom učesniku Pantelićevih panela, samo što se niko ne seti da ga gostima ponudi? Ali dobro sad, to su begonije. Da se vratim ovima u RS: što se tiče komunikacije pred polazak na put, sve je bilo ne mož' biti bolje. Hospitality office je odradio posao za 10.

Prevoz je došao iz Banjaluke spec. po goste iz Beograda samo malo više od pola sata kasnije nego što je dogovoreno. Bila je manja frka oko toga, a još više oko prof. Nikole Stojanovića (SINEAST, KUROSAVA, Belle Epoque) koji niti je bio ispred hotela PALACE, kako je dogovoreno, niti je bio dostupan telefonom. Posle kraćeg saspensa nekako ipak dođoše do njega, uz nerešenu misteriju kako i zašto se do njega nije moglo doći. On je odmah počeo da se žali kako nije stigao da u banci promeni dinare u evriće, ali ne beše vremena za priču: požurismo odatle na aerodrom gde ubrzo stižu dva strana gosta koji takođe idu s nama.

Prvi problem smesta je ukazao svoje ružno lice: ispade da klima u mini-vanu praktično i ne radi, što je u pakleno vrućem danu bio predvidiv, ali svejedno efikasan recept za mučenje. Počelo je tiho krčkanje do Banjaluke, uz kratko provetravanje na Surčinu (gde svakog popodneva Sunce sleće čarter-letovima). Tamo pokupismo dvojicu stranaca: Irca, Alana, koji je u BL imao da vodi radionicu snimanja kratkog filma, zbog čega ga ubrzo prozvah Alan Smithee, i Norvežanina, Evalda, koji je, pored ostalog, kratki filmmejker i član žirija KRATKOFILA.

Nezaustavljive i opširne priče prof. Stojanovića, na srpskom, malo su odložile upoznavanje i komunikaciju sa ovom dvojicom, ali kasnije shvatih da je profesorov 'engleski' toliko rudimentaran i spor i nesiguran i naporan za praćenje da je bila prava tortura slušati njegove pokušaje da govori na engleskom. Inače, razgovor sa Alanom započeo je njegovim pitanjem odakle mi američki akcenat, što me je začudilo budući da smo, do tog trena, razmenili jedva 2-3 rečenice upoznavanja. To mi je, priznajem, imponovalo; nisam ni bio svestan da je moj američki toliko očigledan da se dâ zamijetiti i nakon samo nekoliko izgovorenih reči.

Obojica se pokazaše kao simpatični sagovornici: Alan pomalo podseća na mlađu i riđu verziju Vudija Alena, i ponekad ume da žešće zamuckuje dok traži reči, a Evald je, iako stariji i, naizgled, udaljeniji od mojih interesovanja, na kraju ispao srdačniji i vedriji od njih, i tokom festivala stalno sam ga sretao, i uvek je bio nasmejan ili spreman da adekvatno odreaguje na moje pošalice. Sticajem okolnosti, s njim sam se i vraćao u Bg, dok su Alan i prof. N.S. imali drugi prevoz. Usput smo stali samo jednom, da s nekoliko evra ojačamo hrvatsku ekonomiju i unesemo u svoja dehidrirana i poluprokuvana telesa nešto ishlapjele tekućine.


Foto: Crkva u centru Banjaluke, u kojoj sam se odmah po pristignuću pomolio za air-condition u autu koji me vraća nazad.

Putovanje je trajalo oko 3,5 sata gole vožnje (ako ne računamo malo čekanja na aerodromu, i 20ak minuta na krajputaškom stajalištu u HR), što je u prevrućem mini-vanu ipak delovalo mnogo duže.

Na prvi pogled, RS me nije impresionirala. Krajolici kroz koje smo prošli, sve do BL, bili su uobičajene ružne obične kuće i ružni dragstori, prodavnice i nabudžene firme svakojakih sitnih preduzetnika i zanemarljiva priroda banalnih, ni po čemu posebnih brda. Nimalo različito od Srbije. Zapazio sam, ipak, okrepljujuće veliku zastupljenost bezbrojnih pečenjara i roštiljnica i ćevabdžinica kraj puta. Takođe, da su skoro svi putokazi pretežno na ћирилици. Kad sam u povratku upitao vozača, domoroca, zašto je to tako i nije li malkice kontraproduktivno po turizam i tako to, on mi je rekao: "Pa, za veće gradova (oba) imaš putokaze na latinici, a za ova manja mesta, pa... šta je briga nekog stranca da li je ovo Donje Mudovo ili Svinjoguzinci?" Neuništiva srpska logika ostavila me je bez reči.

Elem, u BL stigosmo nešto iza 18h, pravo u Dom Mladih, gde nas dočekaše ljubazni domaćini: Jelena iz besprekornog Hospatility Officea, i neka ljubazna dečica, volonteri. Podeliše nam torbice sa poklončićima (pletene vunene popke!), brošurama, programom, Pismom dobrodošlice, kuponima za hranu – ali bez Kataloga i majica, za koje rekoše da će valjda biti gotovi do kraja Festivala. Aha! Katalog koji je gotov tek poslednjeg dana festivala: to mi je zvučalo poznato i vrlo srpski, i ja se smesta osetih kao kod kuće. Deal je bio da se smestimo u hotel BOSNA i malo predahnemoi sredimo se, a da se u 20h nađemo u holu i odemo zajedno na večeru.


Foto: Hospitable Jelena (skroz desno) trudi se da svi gosti budu siti.

Tako je i bilo – uz malu gnjavažu i čekanje na prof. NS, koji se, kako reče, "samo zavalio načas, sklopio oči na minut, a tokom tog minuta – prošlo sat vremena!" Ipak, nekako su ga dozvali, probudili, i mi odosmo na tu večeru, koja je bila obilata, mesnata, i dobro zalivena crnim vinom, kako i priliči. Počeli smo makedonskim VRANCEM koji sam ja tražio, ali se brzo pokazalo da ipak treba načas zaboraviti političke sklonosti i simpatije u izboru vina, te veče nastavismo sa izdajničkim, ali nepcu znatno prijatnijim crnogorskim VRANCEM.

Naša domaćica te večeri bila je izvesna Nataša, koju sam smesta prepoznao kao kadar zloglasne radikalke i feministkinje prof. Bogoeve: bilo je dovoljno da mi kaže prve dve reči naslova svog magistarskog pa da to naslutim, a te reči čak nisu ni bile "Destruction of the Feminine", nego nešto vezano za Šexpirovog Kralja Lira. Meni je dobro poznata fixacija prof. Bogoeve na sve varijante Lira, time nas je smarala još Onih Dana ("kada mlađan student bejah jaaa, Bogoeva mi je feminizam -pod krinkom Šexpira- omrzelaaa...").

Ipak, Nataša nije ispoljavala druge tragove zlogukog Bogoeva-uticaja: trudila se, koliko je mogla, da svoju neodlučnost zamaskira, i počela je već te prve večeri da me zabavlja standardnom situacijom u kojoj je bila perceptilna tokom celog festivala: stalno na mobilnom, i stalno glasna na njemu, sa povišenim i najčešće nervoznim glasom. Posmatrajući, a još češće samo čujući je tako negde na obzorju dešavanja, načinih mentalnu notu sebi: "Nikad nemoj ništa da organizuješ, niti da budeš koordinator bilo kakvog mnogoljudskog dešavanja. Nema gore stvari nego da ti budeš stalno napet, nervozan i uznemiren dok se neki drugi ljudi oko tebe dobro provode i zajebavaju!"

Tokom večeri nam se pridružio i Vladan Petković, jedan od selektora i ko zna šta sve ne na festivalu, koji me je i predložio i pozvao da održim to predavanje o hororu, ali zbog rasporeda sedenja ne stigosmo da nešto previše popričamo. Uostalom, upoznali smo se i družili već u Beogradu. Inače, zapazio sam poprilično prisustvo beogradskih činilaca u organizaciji festivala i među važnim ljudima na njemu; valjda dok domoroci ne nauče latinicu?

Završetak te večeri mi je malo u izmaglici, ali prilično sam siguran da sam do hotelske sobe otišao sam.


Foto: U čast Milutina Miloševića, koji je otvorio KRATKOFIL, na ulicama Banjaluke mogla su se naći prigodna Divx izdanja BEOGRADSKOG FANTOMA.*

* Napomena: Sve fotke u ovom izveštaju (c) by Miroslava "Mirka" Vavrinec-Federer