izabrana dela

izabrana dela

недеља, 15. август 2010.

SPLICE (2010)

**(*)

3-

nije baš da sam neki natalijev fan – njegovoj precenjenoj KOCKI dajem jednu mlaku trojku, SAJFER ima tri minus, a NIŠTA od mene ima mutavu dvojku – ali čak i sa ličnim smanjenim očekivanjima, solidni potencijali premise kao i skoro uniformno pozitivni rivjui pripremili su me na nešto više ovog puta. pih. half-assed vinćenco ostaje half-assed vinćenco. mada, ŠLAJS predstavlja znatan napredak u odnosu na NIŠTA, utoliko što nudi barem NEŠTO.

to nešto su krhotine nekadašnje kronenbergove karijere: 'majka' koja unosi više od sebe nego što bi smela u nekontrolisano i ubilačko 'dete' (BROOD); horori uzgajanja brzorastuće & brzostareće klinčadije (BROOD); ubilački žalac koji na provokaciju iskače iz mesa (RABID); falusoidno-govnolike kreature (SHIVERS); krvavi fijasko sa prototipom experimenta (THE FLY); svečanost pred masom u skupim toaletama u kojoj se uspeh naših doktora pretvara u grdnu bruku (DEAD RINGERS), itd.

sličnosti nisu 'samo' na nivou ovakvih detalja, već mnogo suštinskije, strukturalne.

THE FLY je, zapravo, film o starenju (i odnosu prolaznosti vremena na ljubav) – goldblamova 'mutacija' i progresivni raspad samo su SF pokriće za ubrzavanje prirodnih procesa kako bi se u kratkom roku sažela jedna celoživotna (ljubavna) priča.

SPLICE je, zapravo, film o roditeljstvu, odnosno o odgajanju deteta (i uplivima roditelja na ono što će od njega da ispadne) – gde je njeno ubrzano odrastanje i sazrevanje samo SF pokriće za ubrzavanje prirodnih procesa kako bi se u kratkom roku sažela jedna celoživotna (roditeljska) priča.

deluje slično, zar ne? naročito u svetlu činjenice da u oba slučaja glavnu mušku ulogu igra neopevano ružan i nosat muškarac (nos = falus? falus = faust?).

jedina razlika je u tome što u MUVI imamo odlične glumce koji imaju da igraju vrlo živopisne, žive, ubedljive i prijemčive likove koji logično i uverljivo reaguju na svakojake fantazije koje im se izdešavaju, pa zato uspevamo da se vežemo za njih (čak i za goldblama! čak i kad počne da izgleda kao žrtva napada celog osinjaka koja se već nedelju dana raspada i truli!), da brigamo, navijamo, sekiramo se, strahujemo, pa i pustimo neku suzu na kraju (mušku, najtežu)! ne znam za vas, al ja redovno suzim na kraju MUVE. eto, priznao sam. zato je MUVA jedan od 3-4 najbolja horora ikada snimljena.

SLUZ, međutim, nema ništa od toga. sara poli je okej, ali ona nosata nakaza adrijen brodi toliko štrči (!) u svakom kadru da uopšte od te surle ne mogu da se skoncentrišem na čoveka, na lik, na fabulu radnje. ne mogu i to ti je – brka mi u oči, i zdravo. stvari dodatno otežava to što je njegov 'lik' (kao i žene mu) imbecilno napisan, što ne stignemo ni da ih upoznamo kako valja a oni su već do guše u pravljenju veće, gnusnije i čmarolikije verzije SHIVERS-parazita (za dobro ljucke rase, of kors), a kao nusprodukt toga nastane i, ehm, njiovo čedo.

prvo – pa žensko. eh, da je barem to najgore što im se desi.

al jok, ispadne da im to žgepče izgleda prvo kao očerupano pile (grozomorna parodija na roditeljsko – 'pile moje'?) u spoju sa onom nakazom iz ERASERHEADA (tog ultimativnog non plus ultra roditeljskog košmara!), a onda počne da raste u nešto nalik devojčici sa nenormalno razmaknutim i krupnim očima (CGI: because we can!) i kengurskim repom iz koga izleće pomenuti RABIDoliki žalac. nije ni čudo što joj smesta daju 'ljupko' ime DREN. ne znam, meni to zvuči ko muško ime. valjda bi curica trebalo da se zove – drenica. ionako ima nekako šiptarske crte lica…

sve faze su tu: kukanje i urlanje; temperatura; hranjenje i bljuvanje tatku u facu; kupanje (tokom koga otac, prirodno, pokuša da udavi derle; avaj, half-assed!). dok si reko 'ala ova današnja deca brzo rastu' – drenica bi već da beži od kuće i da se jebe (s rođenim ocem: mutantski elektra-komplex). tela bi, štono kažu, da raširi svoja krila i vine se u beli svet… a adrijen brodi, kao pravi srbin, iskoristi prvu priliku da joj – po uzoru na SRPSKI FILM – pokaže da nije samo glava porodice nego i muškarac, i baci se sve u 16 da od nje ženu načini (kao što je njegov otac sa njim svojevremeno učinio, valjda)…

ukratko, shit happens without rhyme or reason: likovi, njihovo ponašanje, reakcije, situacije – sve je toliko bezveze da čovek može samo da se zavali i, eventualno, uživa u prilično odličnim efektima maske i kompjuterskog crteža, jer film kako odmiče prema krahu to je bezvezniji i nebitniji, a u startu naumljena parabola o roditeljstvu pokazuje se kao krajnje besciljna i žrtvovana nekim nedomišljenim efektima i fazonima bez ikakve, doslovne ili simboličke, težine. kao da to kvazihororično bezveznjačko finale, sa krilima na vetru i makljanjem po snegu i vodi, nije dovoljno drečavo i bezvezno, tu je i (predvidiva) završna scena da nam pokaže koliko je cheesy sve ovo bilo od samog starta, samo se pretvaralo da ima nešto na pameti.

znači, krhotine kronenberga su tu, ali slepljene na proizvoljan, isprazan i nesvrhovit način, bez onog njegovog racionalnog ludila i autentičnog uvida u ljucko stanje (i sranje), bez memorabilnih likova, situacija i set pisova, bez ičega vrednog diskusije ili pamćenja nakon gledanja.

naravno, ako se pomirimo sa jadno-tužno-žalosnim stanjem u američkom (i kanadskom) hororu u poslednjih 10ak godina, a i duže, i ako za parametre uzmemo ono što danas napučuje horror sekcije dvd prodavnica, u poređenju s tim drekom SLAJS (bez DAJSA) deluje kao dar s neba, thinking man's something or other, ingeniozna ljudska drama, kronenbergijana za 21. vek, i šta sve ne.

ali, ne padajte na te fore. vinćenco je od samog starta – od KOCKE - bio veliki blefer, sa solidnim talentom da NIŠTA upakuje tako šareno i površno-zanimljivo da deluje kao da tu ima NEŠTO (ili, u slučaju filma NIŠTA – da vam uvali ništavilo, a vi onda projektujte nešto na njega). da nema izvanrednih i body-horroru naklonjenih efekata ova pričica ne bi imala nikakvog razloga da se gleda. a ionako je najveći efekat – brodijeva njuška.