izabrana dela

izabrana dela

среда, 31. јул 2019.

Hans Hajnc Evers – PAUK I DRUGI UŽASI


            Imam veliko zadovoljstvo da detaljnije najavim narednu, 15. po redu knjigu Orfelinove edicije „Poetika strave“ u kojoj objavljujemo vrhunce svetske književnosti strave. U pitanju je moj izbor najboljih horor priča nemačkog autora Hansa Hajnca Eversa pod naslovom Pauk i drugi užasi.

            U pitanju je knjiga po mnogo čemu drugačija od naših dosadašnjih:



1) pre svega, ne spada u anglofonu sferu, već predstavlja primer horora izvan uobičajenih američkih i engleskih tema i pristupa – konkretno, videćete ovde kako izgleda osobeni germanski horor;

2) ova zbirka je mračnija, morbidnija, perverznija, sadističkija, krvavija, zlokobnija, satanističkija od dosadašnjih knjiga ove edicije: zbog toga i dizajnom izgleda kao Knjiga Krvi (a Evers je zaista po mnogo toga prethodnik Barkera);

Eversov roman Čarobnjakov šegrt, forzec ilustracija Malona Blejna

3) veći naglasak je na mračnoj psihološkoj i telesnoj stravi u duhu E. A. Poa, mada ima i nekoliko primera fantastike i nagoveštaja natprirodnog;

4) Eversovo pisanje predstavlja zaista unikatan, još od E. A. Poa retko viđen spoj senzacionalističkog i artističkog;
forzec ilustracija Pauka - by Ivica

5) ovo je naše za sada najkontroverznije izdanje, ne samo zbog sadržaja, nego i zbog autora, kontroverznog, amoralnog, zloglasnog, čak notornog – pre svega zbog Eversove saradnje sa nacistima (decenijama nakon što je napisao ove priče), koja je na njegovo delo stavila žig zbog kojeg se ono nepravedno našlo u senci.

Creepy Ubermensch

            Složena je to, nimalo jednostrana priča o Eversu, nacistima i hororu – kao što ćete moći da vidite u opširnoj njegovoj biografiji na kraju knjige, kao i u stručnom pogovoru koji sve to pojašnjava i kontekstualizuje.


            U svoje vreme Evers je bio najčitaniji nemački pisac, ne samo u Nemačkoj nego i u mnogim zemljama Evrope – prevođen je čak i kod nas, u 1920-im, mada priče koje čine ovu zbirku, izuzev naslovne, nikada dosad nisu bile prevođene na srpski. 



Sve njih je, zajedno sa „Paukom“ (dakle, i ta priča je ovde u novom prevodu), odlično preveo sa nemačkog naš novi saradnik, Luka Račić.

            Jedino je Eversov esej o Pou preveo sa engleskog urednik knjige, dr Dejan Ognjanović.
            Evo konkretnog sadržaja ove knjige koja ima ukupno 230 strana i standardni tvrdi povez.


Zadnja korica Pauka

1. Pauk
Antologijska priča o ženi koja, kako izgleda, navodi muškarce koji je posmatraju izdaleka, kroz prozor, na samoubistvo vešanjem. Jedan student reši da ispita misteriju i sam se nastani u sobi s pogledom na čudnu zavodnicu... Hoće li joj on odoleti?


2. Karneval u Kadizu
Bizarna, skoro proto-ligotijevska minijatura o limitima spoznaje – odnosno, o čudnom, neobjašnjivom događaju na čuvenom nemačkom karnevalu.

3. Paradajz sos
Neodoljivo atmosferična, autentična i krvava priča o brutalnom, potajnom noćnom takmičenju u brdima Španije... Ne, takmičenje nije u pravljenju kečapa, nego u vrlo bizarnom prolivanju ljudske krvi...

4. Bela devojka
Grupa smorenih dekadenata odlazi da osmotri čudni ezoterični ritual koji izvodi naizgled vrla, bela devojka, u slavu boginje Afrodite, a sve se dešava u kući jednog bogataša... Ova priča objavljena je u okultnom magazinu Equinox koji je uređivao Alister Krouli, Eversov znanac.

5. Pogubljenje Damjena
Retko kada su eksplicitni sadizam i ženska lepota bili tako efektno spojeni kao u ovoj politički nekorektnoj priči o ženi čudnih interesovanja...

6. Kutija tantuza
Na dalekom Istoku osobena, nepredvidiva azijatska psihologija dovodi do veoma nadahnute i bolne osvete nevernoj ženi i nevernom prijatelju...



7. Srca kraljeva
Jedan od mojih najvećih favorita, priča koju po snažno anti-kraljevskom i anti-crkvenjačkom odijumu upoređujem sa Raselovima Demonima (The Devils, 1971). Priča o slikaru koji vlast sadističkih francuskih kraljeva mrzi toliko da im se sveti na nadasve originalan, duhovit i morbidan način.

8. Mamaloi
Ovo je, bez ikakve sumnje, najbolja (meni znana) horor priča napisana na temu mračnih rituala vudua – što ne treba da čudi jer Evers je zaista, naživo, učestvovao u vudu ritualima na Haitiju i na američkom Jugu. Jedan nastrani nemački eksploatator koji je azil našao na Haitiju postepeno otkriva mračnu pozadinu svoje haićanske ženice...

9. Vodeni leš
Poezija i nekrofilija, lepota i rugoba, metapoetički osvrt na sopstvenu hororičnu karijeru...

+ Appendix: „Edgar Alan Po“ (esej)
U odbranu genija horora, od strane čoveka koji se po mnogo toga identifikovao sa njim.

+ Pogovor: „Hans Hajnc Evers: Na strani Tame“

+ Biografija

            Knjigu je na svoj osobeni način ilustrovao naš dokazani majstor Ivica Stevanović.
jedna neupotrebljena verzija by Ivica S.

            Pretplata za knjigu Pauk i drugi užasi traje od 31. jula do 31. avgusta.
            Pretplatna cena je 900 din. U knjižarama će biti oko 1.200 din.
            Knjiga iz štampe izlazi do kraja avgusta.


Knjigu treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.
Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite. Poštarinu plaća Orfelin.



            
Ako vam sve ovo nije bilo dovoljno, evo i početka mog pogovora:

Hans Hajnc Evers: Na strani Tame


„Delo je ništa. Misao je sve. Stvarnost je ružna i nema opravdanje što postoji. San je uvek lep i istinit je baš zato što je lep. Zbog toga ja verujem da su snovi jedina stvarnost.“
- H. H. Evers, „Edgar Alan Po“


Hans Hajnc Evers beše sanjar osobene sorte: ne od one češće i brojnije, od pesnika što slabo silazeći iz kule od slonovače krstare zemljama snova prizvanih iz sopstvene imaginacije; pripadao je malobrojnijima, ekstrovertnim sanjarima, budući svetski putnik koji je pomno prokrstario planetu, od Indije i Australije pa do Severne i Južne Amerike, usput se upuštajući u seks, droge, politiku i crnu magiju. Svoje pero je umakao u osobeni amalgam egzotičnog tuđinskog kolorita i lokalnih, vrlo nemačkih snova. Ma gde putovao – od urbane Francuske i ruralne Španije pa do šumovitog Haitija, i dalje – od sebe nije mogao pobeći, i svoj lik je, ma gde bio, pre svega video. U ovome leži koren većine njegovih kvaliteta, kao i problema.
„Jedan od problema sa Eversom,“ piše Everet Blajler u Pingvinovoj enciklopediji horora, „je taj da niko, izgleda, ne zna gde prestaje njegov život a počinje njegova proza. Za mnogo njegovog pisanja kaže se da je autobiografsko, a naročito romani o Frenku Braunu, ali nije jasno da li su to prisećanja razuzdanog, neodgovornog mladića ili neispunjene fantazije od najvulgarnije sorte.“ (Jack Sullivan (ed), The Penguin Encyclopedia of Horror and the Supernatural, Viking Penguin, New York, 1986, str. 145.) Napadna autobiografičnost osnažuje njegove ispisane redove, svedočeći da su napojeni životnim sokovima a ne kalkulacijama i eteričnim izmišljanjima; ali često ume i da zasmeta svest o tome da je „umetnik prisutan“ u svakom svom redu. Ovo je dobro razumeo Ranko Munitić, jedini koji je do sada na srpskom ostavio obimniji i značajniji napis o Eversu:
Kroz meandre sadomazohističkih podviga Frenka Brauna, H. H. E. nastoji, u stvari, da raščisti sopstvene dileme, bojazni i traume. Nijedna objektivna poetika ne može da okupi i prožme sve što se na stranicama romana tako grčevito i žudno udružuje, taj lov na istinu odviše je grozničav i neartikulisan da bi se mogao prihvatiti isključivo kao ispunjenje izvesnog spisateljskog projekta. Toliko je privatnog u Čarobnjakovom šegrtu, tako mnogo ličnog strahovanja, dubokih neodumica, nedomišljenih kontroverzi: sirova privatnost jeste razlog što taj gusti, vanserijski roman ne dostiže homogenost i univerzalnost zrelog umetničkog artefakta. U tom smislu Alraune će biti znatno bolji sastav. No, u oba slučaja nameće se neizbežno pitanje: pišući te krajnje oneobičene fantazmagorije, nije li H. H. E. pokušao da izvede egzorcizam koji bi ga samog rasteretio košmara i izveo iz strmoglavog glavinjanja grozom? (Ranko Munitić, „Dama koja nije imala dušu“ u Čudovišta koja smo voleli 4, Kreativni centar, Beograd, 2010, str. 29.)


Zaista, „sirova privatnost“ ume da Eversovim delima podari jaču notu uznemirujućeg, jer čitalac se nađe usred jedne lične odiseje, „strmoglavog glavinjanja“ regionima mraka i amoralnosti, pa i čistog Zla, sa velikim „Z“, i mada je izvesna doza estetizacije prisutna, ona ni izbliza ne dostiže poetizaciju jezika njegovog velikog uzora, E. A. Poa, već, naprotiv, jednostavnim, skoro novinarskim stilom, čitaoca bez najave i bez distance, baca u kaljugu Zla u kojoj pisac, ma koliko pozirao kao ničeovski „natčovek“, i sam očito vodi neku svoju ličnu borbu, svoj duboko privatni egzorcizam.
Koji su to Zli dusi što opsedaše Eversa, kako se sa njima borio u svojoj prozi, i koliko su ta borba i ta proza relevantni za današnjeg čitaoca, čitav vek kasnije?


Mračne sile

Na vrhuncima svoje popularnosti, koji uistinu behu veoma visoki, u prvim decenijama 20. veka Evers je bio najprevođeniji nemački pisac svog doba i jedan od najpopularnijih i najslavnijih umetnika Nemačke; ne samo pisaca, budući da se s uspehom bavio još i filmom, teatrom, operom... O njemu se pisalo, bio je viđen, hvaljen, ređe napadan, bio je svuda; njegov najpopularniji roman, Alrauna, za deset godina se prodao u četvrt miliona primeraka, što je u to vreme bila ogromna cifra; film Praški student, za koji je pisao scenario, bio je najhvaljeniji film svog doba, trijumf autorskog, umetničkog filma u mladom i još uvek prezrenom mediju čije je ozbiljne potencijale Evers među prvima prepoznao. 
Danas je Evers jedva fusnota, ako i toliko. Suviše nezaobilazan da bi bio sasvim ignorisan, u kraćim napisima u enciklopedijama potencira se žig saradnje sa nacistima zbog kojega je njegovo pisanje postalo skrajnuto i poluzaboravljeno, iako je svoje najbolje stranice napisao decenijama pre toga. Osim priče „Pauk“, i dalje obaveznoj u svakoj antologiji svetske fantastike i horora koja drži do sebe, druge njegove priče i romani retko se preštampavaju, a uprkos značajnim kinematografskim potencijalima koje poseduju, po njima se već preko pola veka više ne snimaju filmovi. Čak i u knjigama posvećenim gotskom hororu u nemačkoj književnosti, kao što je to, recimo, Popularni vaskrsli, njegovo ime pominje se uzgred, na samo par mesta, nesrazmerno njegovom značaju, i bez ikakve detaljnije analize dela. Tako, kourednik te knjige, Bari Marnejn, priznaje Eversu da je „značajan inovator u nemačkoj modernističkoj estetici,“ (Andrew Cusack, Barry Murnane, eds, Popular Revenants: The German Gothic and Its International Reception, 1800-2000, Boydell & Brewer, Camden House, 2012, str. 32.) ali tu tvrdnju ne obrazlaže. Slično je i u drugim studijama i antologijama radova (npr. onima posvećenim evropskom hororu) gde bi, samo da nije pomenutog žiga, Eversu po prirodi stvari bilo mesto.
(...)



понедељак, 29. јул 2019.

NARACIJE STRAHA – Dr Ghoul u Zborniku o strahu


  
Nedavno je u Hrvatskoj iz štampe izašao zbornik naučnih radova na temu straha, pod naslovom NARACIJE STRAHA, u kojem možete naći i moj rad pod naslovom „Strava ili užas: lažna dilema“.
Evo više detalja o knjizi:

NARACIJE STRAHA
ur.: Natka Badurina, Una Bauer i Jelena Marković
izdavač: Leykam international & Institut za etnologiju i folkloristiku
godina izdanja: 2019
broj stranica: 328
format:16 x 23 cm
povez: meki

Ovo je sažetak mog rada:

Strava ili užas: lažna dilema?
Učestala distinkcija u horor književnosti neretko predstavlja stravu (eng. terror) i užas (eng. horror) kao različite žanrove. Ona je utemeljena je na određenju strave i užasa kao dve nepomirljive suprotnosti kod spisateljice gotskih romana En Redklif, u eseju „O natprirodnom u poeziji“, prema kojem strava „uvećava dušu i budi joj odlike sve do najvišeg nivoa života“, dok ih užas „sužava, smrzava i gotovo uništava.“ Suprotstavljene „krajnosti“ strave i užasa sažeto su prikazane kroz tabelu čija analiza implicira čitav niz izvedenih dihotomija. Rad problematizuje ove dihotomije ukazujući na specifičnost umetničkim delom potaknute emocije koju je filozof Noel Kerol nazvao „umetnička strava“, a naročito se oslanja na integracionističko određenje emocije koju Džulijan Hanič naziva „Angst-Lust”, ili prijatni strah. Razvijajući Haničevo određenje, rad postavlja hipotezu da je poetika horor žanra zasnovana na izazivanju emocije prijatnog straha kroz stalnu tenziju između strave i užasa, sugestije i pokazivanja. Dokazi da se radi o jednoj emociji širokog dijapazona nalaze se u primerima iz klasičnih priča E. A. Poa i M. R. Džejmsa. Rad pokazuje da ne postoji inherentna vrednosna pretpostavka sadržana u jednoj ili drugoj krajnosti prijatnog straha i da su vrhunski umetnici strave i užasa sa podjednakim umećem baratali i jednim i drugim oblikom horora.

Ključne reči: strava, užas, žanr, „art-horror“, „Angst-Lust”  


            Ukratko o knjizi:
Svako doba, svako društvo i svaka kultura imaju svoje strahove. Danas se čini da su nadu u bolji svijet I prosperitetnije sutra dijelom zamijenili anksioznost i strah kao temeljni osjećaji koji oblikuju kulturne imaginacije XXI. stoljeća. Strahovi suvremenog čovjeka nisu samo strahovi od drugoga i drukčijeg nego i od bliskoga i poznatoga. Neki su strahovi globalni, drugi lokalni i tipični za pojedine društvene ili manjinske skupine, neki su potaknuti recentnim ili povijesnim događajima (imperijalnim nasljeđem, ratovima, terorističkim napadima, prisilnim migracijama, korporativnim ugrozama, jačanjem nacionalizama i fašizma), dok su drugi duboko ukorijenjeni u kulturnom i sociopolitičkom imaginariju dugoga trajanja.
Dosadašnja istraživanja straha znanstvenici okupljeni u ovom zborniku žele nadopuniti novim interdisciplinarnim interpretacijama straha kao sredstva podređivanja i discipliniranja drugog te kao odrednice prostora, vremena i (izvan)književne zbilje. U fokusu svih tekstova je uloga jezika te usmenog i pisanog pripovijedanja, u oblikovanju, poticanju, prijenosu I rastakanju ljudskih strahova.

Šta tačno ima u knjizi? Evo sadržaja:

            Detaljnije o knjizi:
Autori priloga u zborniku istražuju kako se pripovjednim strategijama i pripovijedanim događajima strahovi oblikuju u svakodnevnoj interpersonalnoj komunikaciji, ali i u javnome diskursu, u medijima i na društvenim mrežama, u književnosti, vizualnim i izvedbenim umjetnostima i dr. Nekoliko je radova posvećeno diskurzivnosti straha u književnosti, počevši od teološke interpretacije motiva straha u Knjizi o Tobiji (Beck), preko uloge straha u romanesknoj poetici Ayn Rand (Škopljanac), analize predajnih motiva i tema koji se koriste za uobličavanje i razobličavanje straha u romanima Živi i mrtvi Josipa Mlakića te Črna mati zemla Kristiana Novaka (Rudan) do studije anksioznosti u postapokaliptičnim distopijskim svjetovima tzv. „klimatske fikcije“ (Bradić). Povijesnim strahovima, odnosno temama društvene anksioznosti vezane uz specifične povijesne pojave u određenim sredinama posvećeno je nekoliko radova napisanih s različitih disciplinarnih motrišta. Tako se, primjerice, povijest straha u srednjovjekovnoj Dalmaciji i konstruiranje (demonskih) neprijatelja u lokalnim predajama prati kroz praksu apotropejskih grafita uklesanih na liminalne prostore kuća u Šibeniku i drugim dalmatinskim gradovima i ruralnim naseljima (Vodanović); opisuje se društveni i politički kontekst „velikog straha“ 1755. godine u Zagrebu uslijed učestalih pobuna kmetova i vojnika (Vukobratović); propituje se uloga figure razbojnika u širenju atmosfere straha u Istri nakon Prvoga svjetskog rata (Han); uvid u progone vještica temeljene na zapisnicima sa suđenja u Križevcima u 18. stoljeću, nadopunjuje se uključivanjem pojmovlja „afektivne politike“ i „afektivne atmosfere“, a vještičji diskurs promatra se kao oblik histerije (Polgar); donosi se povijesni pregled iracionalnog straha od prividne smrti i prijevremenog ukopa ili „tatofobije“ koja je u zagrebačkoj sredini promijenila pogrebne prakse na prijelazu iz 19. u 20. stoljeće (Priante); analitički se produbljuje kultura straha koja se razvila u pamćenju istarskog egzodusa u književnom, historiografskom i političkom diskursu (Badurina). Nekoliko se radova bavi aktualnim društvenim strahovima i fobijama – zastrašivanjima u obrazovnom procesu, u „militariziranom i otuđenom edukacijskom sustavu“ koje razvija pedagogiju straha (Govedić); različitim strahovima vezanim uz politiku procjepljivanja djece, počevši strahom od posljedica cijepljenja djece koji generira strah od pojavljivanja novih epidemija i vraćanja starih zaraznih bolesti (Katarinčić); ulogom šutnje u komuniciranju straha u pripovjedačkim i kazivačkim situacijama koje prenose traumatsko iskustvo (Marković); izvedbom „političke paranoje“ na primjeru akcija i performansa Tomislava Gotovca, koja se interpretativno dovodi u vezu sa strahovima koje potiču aktualne teorije zavjere (Marjanić). Proučavanje straha imperativ je naše današnjice zbog toga što nas osvještavanje sveprisutnosti straha i poznavanje njegovih mehanizama ujedno osposobljuju za njegovo nadilaženje. Temelj je folklorističkog pristupa strahu u ovoj knjizi postavka da pripovijedanje, od najstarijih zapisa do digitalnih zapisa, može pružiti učinkovit otpor kulturi straha.

            Kako nabaviti knjigu?
            Ako ste u Hrvatskoj – lako; ako niste – malo teže, ali sreća prati hrabre!

            Da li kupovati knjigu (koja se prodaje za oko 25 eu!) samo zbog mog teksta?
            Ne. Moj rad moći ćete da čitate u knjizi gde će biti sabrani brojni moji noviji teoretski radovi o hororu pod naslovom EKSTREMNI POGLEDI koja će iz štampe izaći u Srbiji... jednog dana. Verovatno iduće godine, mada, ko zna...?

петак, 26. јул 2019.

R.I.P. Rutger Hauer



            Pre nekoliko dana izgubili smo jednog od najvećih glumaca koji je svojim talentom ikada obeležio fantastične žanrove, pa tako i horor. Da, eto, istekao je (prekratki!) rok i došlo vreme za umiranje čak i besmrtnom Rutgeru Haueru.  

Većina glumaca je srećna ako uspe u karijeri da kreira jednu ikoničnu rolu: Rutger Hauer je uspeo da zapljune najmanje dve apsolutno antologijske, i to u dva najdraža mi žanra!

            Njegova uloga „Džona Rajdera“ u nedovoljno hvaljenom remek-delu (a ja taj izraz ne koristim olako!) STOPER (THE HITCHER) jedna je od najsuperiornijih glumačkih kreacija u svekolikoj bogatoj istoriji horor filma.


            U nekom svemiru u kojem vladaju Pravda i Istina i Dobar Ukus za ovakve performanse bi se davali Oskari, a ne (samo) za kljakave invalide, bolesnike raznih retkih bolesti, mucavce, autiste, borkinje, sluge, manjine, itd. Umesto toga, mi živimo u svemiru u kojem postoje Vučić, Slina i Vulin...


            Taj spoj ironije, inteligencije, pritajene pretnje, šarma, zavodljivosti koja očito ne vodi ničemu dobrom a opet je neodoljiva, to satansko poigravanje, ta neozbiljna ozbiljnost, taj pakleni sarkazam, taj lukavi sadizam... 
fuck, do jutra bih mogao samo o ovoj pregenijalnoj, pitch-perfect ulozi i o filmu kojem služi...

            Pored toga, masama poznatija i draža (ovog puta čak je i rulja prepoznala nesporni kvalitet! istina, sa zakašnjenjem, jer film je izvorno bio ćorak na blagajnama!) je uloga Roja Betija, imbecilno nazvanog (hvala Filipe Diče, masa ti kliče!) androida i nad-droida...
            Kao što rekoh nekoć u mom rivjuu BLEJD RANERA: „Lik Roja Betija (nažalost, zadržali su njegovo idiotsko ime iz romana! I, na sreću, ništa više). U romanu je Beti tupavi šonja o kome nam se u par navrata kaže da je strašno zajeban baja ali to nijednog trena ne vidimo na delu – jedino što vidimo je da dopusti svom jednako šonjavom lovcu da ga sjebe ko malo dete u rutinskoj, dosadnoj akciji. U filmu je on stvarno unikatan, memorabilan, genijalan lik još genijalnije realizovan by R. Hauer u svojoj verovatno životnoj ulozi! Pravi pobunjeni anđeo, veličanstven i u svom padu, zloslutno ironičan, surov kad zatreba ali i više nego ljudski i human, gde proceni da treba.“
Hauer u tom filmu igra nečoveka i natčoveka koji je krenuo da se pita o smislu postojanja i smrtnosti, s dovoljnim mudima da ode lično Tvorcu i priupita ga par stvari, pre nego što mu smrska lobanju!  
„Šta bi ti hteo?“
„Više života!“
Ti, i svi mi zajedno s tobom. (Pa makar bili i nihilisti. Pametan čovek želi slobodu da ode onda kad njemu ćune, a ne kad ga strefi nekakav biološki ili drugi spoljašnji hir ili čir.)
Ni manje ni više nego Pobunjeni Anđeo (Osvete)!

Kao što rekoh u jednoj fusnoti u knjizi FAUSTOVSKI EKRAN; Đavo na filmu

„Mogla bi se braniti tvrdnja da je Skot značajniji doprinos demonskom ekranu dao u filmu Istrebljivač (Blade Runner, 1982), iako je tamo demonologija suviše indirektna i metaforička da bi bila razmatrana izvan ove fusnote. 
Naime, neosporno je da je lik Roja Betija (Rutger Hauer), androida koji se buni protiv svog Tvorca i predvodi grupicu odmetnika u 'revoluciji' protiv 'oca', vrlo svesno inspirisan Luciferom. 
Miltonovske i blejkovske reference dovoljno su jasne kako u dijalozima tako i u vizuelizaciji Betija, koji sa belom kosom i prozračno plavim očima oličava jednu od najfascinantnijih luciferijanskih figura na filmu. 
Velika je šteta što Hauer u ovom periodu, kada je bio u naponu snage, nije bio u prilici da odigra samog Lucifera, jer i njegova pojava, i glumački talenat i osobena harizma bili bi idealni za ovu ulogu.“

            Niko nikad ne bi smeo da priđe Rutgerovom Luciferu, samo da je neki reditelj tada imao dovoljno pameti da a) napiše scenario koji bi ga involvirao i b) angažuje baš našeg omiljenog holandskog glumca da ga odigra.


            Jer, ko bi drugi bolje oživeo ove pregenijalne stihove deda Miltona?

Dark'n'd so, yet shone
Above them all th' Arch Angel: but his face
Deep scars of Thunder had intrencht, and care
Sat on his faded cheek, but under Browes
Of dauntless courage, and considerate Pride
Waiting revenge: cruel his eye, but cast
Signs of remorse and passion to behold...



Ne znam drugog glumca, ili uopšte čoveka, koji je toliko muževan i moćan čak i sa suzama u očima – a to je, za moj groš, jedna od ključnih stvari za portret ukletog-ponosnog Lucifera.

Lako se tu sklizne u patetiku, persiflažu, u treš, u palp, ali jedino je Rutger u naponu snage umeo da balansira na toj ivici žileta (hell, koji drugi glumac ne bi izgledao smešno puštajući goluba dok plače na kiši?!) – ivici na kojoj se, recimo, de Niro jedva održao (u Anđelovom srcu), a sa koje je Paćino skliznuo u šmiranje dostojno poznog (ne pokojnog) Laze Ristovskog (u Đavolovom advokatu).


Jedino bi on umeo da bude i snažan, i slab, i moćan, i plačljiv, i sarkastičan, i zao, i dobar, i privlačan i gadan, i anđeo i đavo... I baš zato sam se nosio mišlju da baš njega, iako doslovno Đavola nikad nije igrao, stavim na koricu moje apgrejdovane, proširene verzije FAUSTOVSKOG EKRANA pod naslovom ĐAVO NA FILMU, jednog dana kad je objavim...


            Kad smo već kod „Al' bi bilo da je bilo...“ Hauer bi u 1980-im takođe bio savršeni filmski Ranxerox – samo da je neko tada to uradio, pa još s njim.
Kronenberg je navodno bio u igri jedno kratko vreme, ali ne znam da li je i koga imao na umu za naslovnu ulogu; bilo je to otprilike u vreme kad je hteo da radi TOTAL RECALL ili ubrzo zatim.
            RH je bio odličan u svakoj ulozi u svojoj ranoj i srednjoj fazi – dakle pre 1990-ih, kad je nažalost pao na nivo zvezde pretežno nevrednih i sumnjivih B i C filmova (zajedno sa Lansom Henriksenom, Robertom Englandom i sličnim drugarima).

            Iz zlatnog doba, izdvajam dva vintage Verhovena:
TURKISH DELIGHT, divna, sočna, bezobrazna, vulgarna holandska verzija LJUBAVNE PRIČE, sa nezaboravnom horor scenom kad se Rutgeru penisova kožica zaglavi u rajsferšlusu!

i FLESH+BLOOD, neodoljiva antiherojska i ikonoklastično gnusna oda+odijum srednjevekovlju...

Zatim sjajna, manje znana, ljubavno-filozofska možda blago mizogina drama o nesrećno zaljubljenom čoveku po Knutu Hamsunu MYSTERIES (gde igra i Silvija Kristel u najboljim danima!),

pa onda božanstveno romantična ukleta romansa-fantazija LADYHAWKE, jedna od najlepših filmskih bajki (za odrasle, mada ne nužno samo za njih)...

            Od stvari iz kasnije, B-horor faze vredi pomenuti dva filma. SPLIT SECOND je zapravo neverovatno đubre od scenarija, tako jeziva parada prenaduvanih klišea i hiperbola da to postaje zabavno na svoj način (sve je tu na steroidima, i ljutiti šef policije i Rutgerov ranxeroxovski imidž, i njegove bazukolike pucaljke, i prolivena krv kojom se kreče zidovi...)

– ALI ova elementarno besmislena smuti-pa-prospi nekonsekventna, ofrlje snimljena šit-parada je dignuta na nivo Vredi Gledanja samo zbog Hauera, koji je tu vanredno zabavan i skoro ikonički filmičan, uprkos šugavom ambijentu u koji je bačen. Tu se vidi: ON JE FILM! Stavi ga u šupu, stavi ga pred green screen, pred belo platno, u kartonske kulise, nebitno, gde 'oćeš – i opet imaš FILM!


To je blago! To je „specijalni efekat“ koji se parama ne može platiti. Ili jesi ili nisi...

            Drugi je film koji izgleda u celom univerzumu samo ja volim, i niko drugi, ali šta sad, pucajte, ja i sad držim čas: BLEEDERS. Kao što lepo piše u KULTU GULA:
HEMOGLOBIN aka BLEEDERS
P. Svatek
*** (3)
            Nepravedno oklevetana, slobodna adaptacija Lavkraftove rane, vrlo pulp priče „The Lurking Fear“ (APDEJT: Preveo sam je za knjigu Šaptač u tami!), sadrži obilate doze morbidne nekrofilne atmosfere i odlično dizajniranih i realizovanih ghoul-kreatura, i uz sva svoja low budget ograničenja prenosi izvorni HPL nekro-duh uspelije nego većina drugih. Uostalom, scenario je pisao veliki mag, Den O'Benon: zar je potrebna veća preporuka?!

            Nisam fan poznijih mu radova, pa čak ni opšteobožavanog HOBO WITH A SHOTGUN a kamoli one „dajte mi moj ček pa da begam“ bruke od Arđentovog „Drakule“ – ali za ono što je radio u 1970-im i 1980-im, Rutger Hauer je zaslužio veliko i važno mesto u srcu i pamćenju svakog pravog filmoljuba.

            Zaista šteta što je tako prerano preminuo. A bio je u planu da bude gost Grossmann festivala iduće, 2020. godine... Zamalo si mi umakao, Rutgere, ali srešćemo se mi još, s one strane!


PS: Pošto nikad nisam bio ljubitelj akcijaša, propustio sam WANTED: DEAD OR ALIVE, ali sad sam ga skino da ga pogledam, jer ipak je to radio Geri Šerman; ne mož' to biti tako loše, pa još s RH-om u naponu svoje harizme iz 1980-ih!