izabrana dela

izabrana dela

среда, 08. јун 2011.

THE YELLOW SEA (2011)

*** 
3

Sa ogromnim nestrpljenjem dočekao sam drugi film od reditelja žestokog trilera CHASER. Nažalost, YELLOW SEA nije ni blizu po kvalitetu njegovom debiju, ali je svejedno sasvim solidan i gledanja vredan film. Dvojica glavnih glumaca iz CHASERA ovde su opet u glavnim ulogama: ex-psiho ovde igra "dobricu" (kockara koji mora da ubije nekog lika, za gangstere, kako bi iskupio dug), a ex-makro je ovde gangster-krvolok sa sekiricom, koji dolazi da "raščisti" stvari kad asasinacija ne krene po planu.  
 

Iako me film nije oduvao, okrepljuje me i nadom ispunjava to što njegova polu-promašenost nije zastrašujuća. Naime, posle ogromnog komercijalnog i kritičkog uspeha koji je postigao debijem, Na Hong-jin je pred sobom imao najmanje dve predvidive stranputice: 1) "More of the same" = padanje u senku sopstvenog uspeha, podleganje formuli, štancovanje sličnog materijala dok god je komercijalna etiketa "From the director of CHASER"; i 2) "Holivude, eve me!" – da ti štancujem rimejke i nastavke i recikliranja i egzekucije već spakovanih projekata za zvezde B-nivoa. 

YELLOW SEA je jedan mudovit, hrabar, možda i ludački – previše hrabar film, i ako nije baš sasvim uspeo, i ako na neki način predstavlja pad, barem pada zbog svojih hvale vrednih ambicija, a ne zbog gorepomenutih skretanja. 

            Pre svega, scenario nije dovoljno dorađen tako da zaplet bude čvrst, motivacija jasna, emotivni ulog čist i pregledan a likovi dovoljno prijemčivi i intrigantni. Kad kažem "dovoljno" – mislim onoliko koliko bi se očekivalo od jednog novog klasika (kakav CHASER jeste). Scenario je ovde prilično simplicistički, nedovoljno involving (ok, možda je ovo donekle subjektivna stvar, ali imam izrazito gnušanje prema kockarima, a glavni lik ovde u sva sranja koja ga spopadnu ugazi zbog svoje adikcije na mah-džong, a pritom nema nikakve druge redeeming kvalitete da bih navijao za njega), a rastegnutost na ciglih dva i po sata (!) nije opravdana sadržinom.

            YELLOW SEA zahteva poprilično strpljenje jer zaista počinje tek negde oko 55. minuta: uvod je predug, a tokom njega imamo da gacamo kroz previše blata i gnjusi nekakve korejsko-kineske sirotinje i polusveta, pa još uslikano po "dokumentaristički", drhtavom kamerom iz ruke, bez sirupaste glazure na koju su nas dosadašnji korejski krimi-trileri navikli (pa čak i CHASER); mada taj stil dobro stoji ovoj tematici i ambijentu, postaje naporan zbog neumerenog trajanja. Vizuelno, ovo izgleda kao neki od ovih evropskih festivalskih filmova – zamalo pa kao nešto što bi braća Darden potpisala, kad bi se bavili zanimljivim temama – ali iz tih prvih 50-ak minuta bar 20-25 se moglo izbaciti ili sažeti.

            Kad stvari krenu – one zaista krenu sa rokanjem i klanjem kasapskim nožekanjama i sekiricama kakvo odavno nismo videli, čak ni kod Korejaca: u ovom krimi-trileru prospe se više krvi nego u bilo koja tri slučajno odabrana američka R-rated horora (izvan "torture porna"), te zato, ko ovom crvenom sosu nije sklon, bolje nek' si nađe bolju i pitkiju zabavu. I ne samo što krv šiklja i štrca i prska i pljušti u neverovatnim količinama, nego to nije izvedeno sa pop-stilizacijom i preterivanjem koji ih čine stripovskim, nerealnim, pa time "pitkim".

Naprotiv, krljanje je odrađeno vrlo realistički (za moj ukus i previše, naročito u smislu shaky cam-a i prebrze montaže prekratkih kadrova), i sa impaktom koji, kao što rekoh, neće biti nimalo zabavan onima koji žele samo malo neopterećenog opuštanja uz azijatsku akciju. Kad ovi udare, to stvarno boli – mada, dodajem smesta, ne boli DOVOLJNO, jer likovi su rudimentarni, i nema mnogo involviranosti u sav taj tehnički sjajno izveden ali emotivno tanak splatter bez kraja i konca.

Svet koji Na Hong-jin slika ovim filmom je crno crnilo bez trunke nade i spasa: pasji dog-eat-dog svet u najbukvalnijem smislu, sa neandertaloidnim subhumanoidima (u jednoj sceni najveći psiho se u borbu upušta sa ogromnom tek oglodanom koskom, kao da je ispao iz prologa ODISEJE U SVEMIRU 2001!). Svi akteri su ljudskost, ako su je ikada imali, ostavili daleko iza sebe, i makar to nekim nihilistima možda imponovalo, verujte, dva i po sata sa tim kreaturama zaista smori, jer YELLOW SEA je "ljudski" ekvivalent gledanja dvočasovne borbe pasa. Ima takvih kojima je to zabavno, ali meni nije. 

CHASER je, pored ostalog, bio intrigantan, jer je zaplet nudio mogućnost iskupljenja jednom izgubljenom liku. Ovi ovde izgubljeni su u samom startu, pa su stoga ulozi od samog početka niski; ništa zaista veliko nije u igri – potraga glavnog junaka za nestalom ženom maltene bude zaboravljena u drugoj polovini filma, i ustupa mesto beskrajnom nizu sjajno režiranih scena tuče, borbe, klanice, jurnjave pešice i autima i kamionima, uz mnogo krša i loma i srče i varnica i benzina i znoja i asfalta i svega… ali krajni rezultat je opet nekako… praznjikav.  

Poštujem režiju, i glumu, i sve – ali opet, srce mi ne igra, duša mi ne titra, suzne žlezde ne luče, i jedino mozak aplaudira reditelju na ispoljenoj tehnici. Ali malo je to. Naročito posle CHASERA.

No, kao što rekoh gore, iako YC nije baš ono što smo očekivali, to nikako nije zabrinjavajući korak u pogrešnom pravcu, već više jedna miskalkulacija, nedovoljno promišljen i nevešto izbrušen dragulj od majstora koji se, ipak, nije obrukao, i čije ćemo naredne radove sa podjednakim nestrpljenjem iščekivati.
 

 PS: Ako bih već cepidlačio, moram da dodam i to da rediteljeva sasvim legitimna mržnja prema policiji ipak prečesto služi kao alibi za deus ex machina spas u zadnji čas: najmanje dve scene razreše se tako što se naš junak izbavi iz kandži policije isključivo njihovom groteskno preteranom i čak smešnom nekompetencijom. Čak dvaput ga imaju na tacni, i oba puta im umakne ko bela lala, a da se pritom ovi bukvalno poubijaju međusobno, prvi put kolima, drugi put nespretnim mecima. Mislim, okej je to u nekoj komediji, ali OVOLIKA nesposobnost već zalazi u inspektor-kluzoovske domene, odnosno u pomalo jeftino vađenje pri razrešavanju saspens scena.