izabrana dela

izabrana dela

уторак, 31. јануар 2012.

BRAĆA PO MATERI (1988)

Režija:
Zdravko Šotra

Scenario:
Zdravko Šotra i Jovan Radulović (prema knjizi J. R-a)

Ocena: neprocenjivo!
kao film, 2-
kao zabava: 5

Decenijama rukovođen zdravim razumom i izgrađenim ukusom izbegavao sam da odgledam ucelo film BRAĆA PO MATERI; dosta su mi bili parčići koje sam opažao povremeno na TV u vreme kada sam TV bar malo gledao. Video sam dovoljno da to ne želim da gledam.
Ipak, inserti koje sam pod stare dane gledo, pre svega u ŠOK KORIDORU, kao i parčići koje mi je Aca Radivojević (najveći živi obožavalac i napamet-znalac ovog trash klasika) puštao i/ili prepričavao i citirao stvorili su jednu novu vrstu očekivanja – filma koji je fakin hilerijus u svojoj trapavosti i nesvesti. Zato reših da dugo odlaganu nepravdu ispravim, i da najzad vidim čitav kontext u kome se napamet naučeni delovi i parčići i viđeni inserti zapravo nalaze.

    Pa, šta reći? Smejao sam se ovoj "ozbiljnoj drami" – o ustašama, Srbima u Hrvatskoj, klanjima, podelama, balkanskim usudima i sudbi kletoj - kao malo kojoj domaćoj komediji.
Glumačka kreacija Sonje Savić u ulozi potlačene žene koja se okreće – ne čašici, nego FLAŠI zaista je jedna od najvećih u istoriji našeg glumišta. Mislim, jedna od najvećih blamaža! Kakva jebano smehotresna karikatura!

Pa još u spoju sa njenim mužem koga igra Pera Božović, koji je ROĐEN da glumi (?) brutalno sirove kućevne silnike! Ovo je svakako jedan od najvećih, antologijskih glumačkih parova srpskog filma! Priceless! To kako je on 'vata za vrat i drmusa, a ona klima glavom kao šlogirana ćurka... Pa pokreti kojima nateže flašu... To je nešto neopisivo! Mada, šta pa ja kenjam i opisujem kad su ovaj film svi već gledali pre mene.

Ako neko nije, ne čekajte ni časa više. Film je sranje (gledano ozbiljno, kao film) – ali je zabavniji od većine naših 'klasika'! Uostalom, svedočanstvo toga je i sledeći podatak sa Imdb-a: Ratings: 7.4/10 from 300 users! 300 voters cannot be wrong! It's a frickin' masterpiece!
A ako vam treba dodatnih dokaza da se ovo MORA gledati, evo citata koje sam zapisao - nekih od najsmešnijih replika u istoriji srpskog filma:


(brat bratu) Ubio si vršnjaka. Vređao te, gazio. Vratio si mu kako samo naša krv može.

(pajkan maloletnom ubici) Šta uradi tako mlad, bog te jebo?

(potpis ŠOK KORIDORA- ominously:) Ljudi, svašta će biti!

(Voja dok vrši rekonstrukciju zločina na maturskoj večeri) E, deco, deco, i ko vas ima i ko vas pravi nek ide u božju mater!

(Irfan Mensur kao jedan od memorabilnijih i zlokobnijih ustaša u domaćem filmu) Otkud ja znam gde je Antiša? U moje se prkno nije uvuko!


(klinja, dok im Srbi iznose sve iz 'ustaške' kuće) Evo ti tvoje Gospe Sinjske!
(keva) Muči, srećo.

(tetka uči snaju kako se krsti po pravoslavnom običaju) Nemoj tako celom šakom ko lopatom!

(Oliveru Marković opseda duh 100-godišnje babe, i iz njenih usta dementno brblja dok metlom lupa stvari po kuhinji)
Hitleru, ajde na dvor!... Svaku noć dolaziš tu pa se zavlačiš!


(refren svake prave srpske domaćice) Ubiće me onaj moj zlotvor!

(Bjela o kulinarskom umeću Vesne Trivalić, koja je upravo ispekla kokoš iz koje nije izvadila ni creva ni govna)
Ćurko, pa ti ne bi znala ni mog Miška da ispečeš!


(kad seljak dobije, tj. ukrade pare)  Mi jedini u Kulini imamo šporet na drva i okrečenu sobu!

(pajkan opisuje scenu koju reditelj nije našao za shodno da inscenira) Ej, ovaj se obesio. Ispao mu jezik do muda!

(perceptivni klinja u vreme buđenja Maspoka) Evo prođe autobus pun fratara i časnih sestara!

(balkanski paranoični refren) Ja mislim da si ti nji'ova!

(klinja) Ajmo u Šmrekovo da vidimo šta rade.
(klinja 2) Ajmo.

(Pera, pijanoj ženi) A navađaš ga, navađaš – da bude isti ko i ti!


"Nisam ja Tesla!" kaže Pera Božović u genijalnoj intertextualnoj, metafilmskoj referenci koju će shvatiti samo najbistriji gledaoci – pošto je Pera zapravo igrao Teslu 10-ak godina pre te uloge! Inače, ova aluzija je savršeno plasirana da rasprši eventualnu tragičnost scene pogibije Mire Furlan –najgrotesknije 'ozbiljne' smrti u nekom srpskom filmu IKADA (ne računamo komedije, horore, i crnotalasovski apsurd i zajebancije Makavejeva) – dakle, Mira zagine tako što je ubije struja na mešalici za malter.


U gornjem opisu namerno nisam zalazio u cepidlačenja:
- Štimac po scenariju 'nema ni 20', a uprkos svom ogavnom bejbifejsu – ipak izgleda znatno matorije od toga;

- Sonja, pak, po scenariju igra ženu koja valjda ima bar 40 godina tokom većeg dela filma, ali razlika između nje sa 25 (kad je samo maloumna) i 45 (kad je dementna i pijana) je samo u tome što u potonjem slučaju ima vezanu maramu na glavi!

- Scenario se i ne trudi da obrazloži kako i zašto se kršni Laušević zagledao u očigledno retardiranu Sonju: to se, prosto – desi! Usud! Tragedija! O, sudbo kleta... itd.

- Ne trudi se ni da postigne neku konzistentnost ponašanja likova: isti onaj koji je rekao 'Ja mislim da si ti njiova!' i 'Ljudi, svašta će biti!' kasnije dođe kod iste te žene kojoj je to govorio – da je teši da će sve biti u redu!

- Ubistvo koje Štimac počini nije dramski motivisano time ko je i šta je: scenario nam uopšte ne pokazuje zašto su se oni biliji ostrvili baš na njega, pa taj zločin u kontextu cele priče deluje vrlo proizvoljno.


- Žarko Laušević kao lik praktično ne postoji: vidimo ga u JEDNOJ neprijateljskoj akciji, kad dođe da zapali dinarske šume (tom prilikom vozač mu je Goran Višnjić!), ali ništa se više ne kaže o njegovim (neizbežnim!) daljim vezama sa ustaškom emigracijom i njinim drugim aktivnostima! Sve se to pomete pod tepih uz veliko "Puj-pike, ne važi".

- Celi film stvara buildup prema susretu braće: 88 minuta oni razmenjuju audio kasete sa svojim naracijama, i sad čovek s pravom očekuje da će ta pregnantna drama, nabujala od emocija, ličnih i nacionalnih tragedija i čemera i derta da explodira u jebo-te-bog kulminaciji u kojoj se dešava ne znam šta, i ti kao normalan gledalac sad nagađaš kako bi to moglo da se uopšte desi, pošto se tokom filma potencira da Laušević ne sme da dođe u SFRJ zbog svojih ustaških veza i zločina. A onda se taj gordijski čvor mudro razmrsi tako što čovek koji ne sme da uđe u neku YU *ŠUMU* da lovi međede s Austrijancima, jer ga juri milicija – naprasno i niotkuda DOĐE U ZATVOR (MEČKI NA RUPU, HE HE) da zagrli svog bratića!

Hepi end! Šta je dalje bilo, da li su istog časa po kretanju špice pajkani počeli da mu pendrecima odvaljuju bubrege – nismo videli.
    U svakom slučaju, ovo je vintage ŠOTRA (čovek slavan po izjavi da on, kao reditelj, u svom postupku "ni na čemu ne insistira"), vintage srpski film (možda čak i glavni krivac što se SRPSKI FILM tako zove!), vintage treš tragikomedija, te stoga svakako zaslužuje gledanje i dalje izučavanje.

понедељак, 30. јануар 2012.

ZLATNI GHOUL Nagrade za ne-horor postignuća u 2011. godini

    Evo još jedne tradicije koju započinjem ove godine – pa dokle izdržim.
    Dakle, od sad pa nadalje i ubuduće, Poov rođendan (19.01) je Dan za obznanu nagrada Zlatni Ghoul za HOROR postignuća, a moj rođendan (30.01) je Dan za obznanu nagrada Zlatni Ghoul za NE-HOROR postignuća u prethodnoj filmskoj godini. Red je da se i NEHORORI zakite ovom divnom statuetom (moj nacrt popravila i pozlatila Tijana Jevtić), jer ipak i o njima se ovde na blogu piše, u poslednje vreme čak i više nego o (sve čemernijim i pažnje nevrednim) hororima.
    Za razliku od horora, među filmovima iz žanra OSTALO (he he...) moglo se pronaći znatno više naslova vrednih pažnje (jer ih je i procentualno više nego horora). Ovo će postati očiglednije kada za neki dan okačim TOP-LISTU od 50-ak najboljih ne-horor filmova viđenih od prošlogodišnje liste do danas.
Do tada, evo kako je glasao jedini pouzdani, provereni, nepotkupljivi i savršeno istančano ukusni žiri u sastavu: Dejan, Ognjanović i Ghoul.
    PS: U donjem listingu u zagradi je data zemlja produkcije datog filma, a ne porekla konkretnog reditelja, glumca i sl. kod nagrada koje idu pojedincima.
    PPS: Ne treba mnogo pronicljivosti da se zapazi vrlo očit pattern u nagradama, a to je – da među njima praktično NEMA američkih filmova (ok, ima JEDAN, i to dokumentarni). Ovo nije politička niti ideološka odluka, nego čisto estetska (iako je prožeta duhom NESVRSTANOSTI i ANTIAMERIKANIZMA, i može se čitati i kao "pljujem na vaše amerikocentrične liste 'najboljih' filmova!"). Mislim da nikome ne moram da dokazujem svoju ljubav prema – između ostalog – žanrovskom filmu, ali šta ja mogu Amerima kad ih sada čak i na rođenom polju tuče ostatak sveta u kome debiloholivudizacija još uvek nije ubila poslednje iskre kreativnosti i duha.
    SPS: Većina ovih filmova već je bila prikazana na blogu, pa kome su rivjui promakli, search opcija radi i danju i noću.

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI FILM 2011.

THE RAID
(Indonesia)

ZLATNI GHOUL
ZA DRAMU

INCENDIES
(Canada)

ZLATNI GHOUL
ZA TRILER

CONFESSIONS
(Japan)

ZLATNI GHOUL
ZA AKCIJU

THE RAID
(Indonesia)

ZLATNI GHOUL
ZA SF

ENDHIRAN aka ROBOT
(India)

ZLATNI GHOUL
ZA KOMEDIJU

KLOVN: THE MOVIE
(Denmark)

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKI FILM

KAKO SU ME UKRALI NEMCI

ZLATNI GHOUL
ZA ANIMIRANI FILM

THE BORROWER ARRIETTY
(Japan)

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC

WILLIAM S. BURROUGHS - A MAN WITHIN
(USA)

ZLATNI GHOUL
ZA "NE MOGU DA VERUJEM DA JE TO DOBRO" FILM

THE KID WITH A BIKE / Le gamin au vélo
(France)

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU REŽIJU

Gareth Evans
THE RAID
(Indonesia)

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI ADAPTIRANI SCENARIO

Denis Villeneuve
INCENDIES
(Canada)

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI ORIGINALNI SCENARIO
Shion Sono, Yoshiki Takahashi
COLD FISH
(Japan)

ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU

Denden
COLD FISH
(Japan)

ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU

Lubna Azabal
INCENDIES
(Canada)

ZLATNI GHOUL
ZA DETE GLUMCA

Thomas Doret
THE KID WITH A BIKE / Le gamin au vélo
(France)

ZLATNI GHOUL
ZA MUZIKU

Aria Prayogi, Joseph Trapanese, Fajar Yuskemal
THE RAID
(Indonesia)

ZLATNI GHOUL
ZA KAMERU

Masakazu Ato, Atsushi Ozawa
CONFESSIONS
(Japan)

ZLATNI GHOUL
ZA EFEKTE MASKE

Yoshihiro Nishimura
COLD FISH
(Japan)

ZLATNI GHOUL
ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA

Fabrice Gobert
SIMON WERNER A DISPARU
(France)

недеља, 29. јануар 2012.

SEKTE! "Crna ruža"

  
    U okviru akcije "Ghoulov vodič kroz sekte" evo podsećanja na prvu za koju sam ikada čuo. I ne samo to, nego ovde kačim i sam taj tekst u kome sam prvi put pročitao o "Crnoj ruži". Poznavaocima mog lika a naročito dela očito je da je ovaj tekst snažno delovao na moju mladalačku, maloletnu imaginaciju.
    Tekst je izašao u TV Novostima 1988. godine; dakle, imao sam tada 15 godina, završavao osmi razred osnovne škole, bio već duboko zabrazdio stazama horora i mračnjaštva, a inspirativni potencijali ovog članka naveli su me da ga sačuvam – i da ga čuvam sve do danas – kao jedan od prvih činilaca moje privatne Zbirke.
    Da, Zbirka koju sačinjava junak mog romana NAŽIVO zaista postoji – u mojim fijokama. Štaviše, kao što ćete videti u donjem tekstu, naziv kafića GARUDA (koji sam ja u romanu smestio u Prištinu), omaž je ovom tekstu i njegovom uticaju na mene. Da budem jasan: to nije goli plitkoumni omaž, nego vrlo promišljeni i smisleni činilac u značenju romana čiji glavni junak za zadatak ima da prevaziđe (transcendira) razne nivoe "stvarnosti": prozaična svakodnevica (majka sa decom koja se svađaju u liftu), upliv medija na percepciju svakodnevice kroz direktne vesti sa ratišta i oko njega (odlomci iz novina i vesti sa TV-a), senzacionalistički ili potajno kvarni novinski tekstovi za izazivanje moralne i druge panike, straha i nesigurnosti (priče o sektama, satanistima i sličnim urotama), nesvareni pučki odraz toga što se u medijima čulo (razgovor putnika u vozu ka Prištini), glasine i urbane legende i teorije zavere (Adrijanove priče u GARUDI i u BOLJEM ŽIVOTU), direktne ispovesti učesnika događaja (Goranova pripovest), lično svedočenje post-festum (Dejan u Goranovom kupatilu) i najzad, na kraju, lično svedočenje/suočenje sa stvarnošću, direktno i – NAŽIVO!
    Tekst, sam po sebi, zapravo nije iz današnje perspektive nešto spektakularno senzacionalan, jer u međuvremenu se svašta izdešavalo: poludeli vojnici kao spree-killeri u kasarnama (navodno povezani sa sektama poput Crne ruže), ratovi i klanice i ludila po Balkanu i njihov crni afterglow u vidu bezumnih zločina i perverzija svih vrsta u "mirnodopskim" uslovima poremećene i sjebane Srbije i sl. Od ovog teksta pa do danas imali smo prilike da pročitamo desetine feljtona i članaka u kojima se govori o satanističkoj zaveri, kao što je ovaj: VERSKE SEKTE - Crna ruža - Satanistički ritual žrtvovanja na grobljima, ili pak o vezi Crne ruže sa pripadnicima specijalnih jedinica (jer, Legija ima Crnu ružu tetoviranu na vratu!) koje se razotkrivaju ovde: Ko čuva Crnu ružu?
    Uostalom, možete pogledati i brojne video priloge o Crnoj ruži, poput ovog:



    Evo, dakle, ekskluzivno na ovom blogu, jednog od prvih pominjanja Crne ruže u predratnoj Srbiji 1988. godine – mnogo razumnije i objektivnije intoniranog od onih koja su usledila... Klikni na slike - ili još bolje SAČUVAJ ih - da bi ovaj sken bio čitljiv:


петак, 27. јануар 2012.

ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (3. deo)

        Evo i trećeg (od ukupno četiri) dela ove enciklopedije. Radi se o mini-pregledu horora u književnosti koji je priredio Mauro Bozeli; svojevremeno je izašao u specijalnom broju DILANA DOGA (MEFISTO), ali preveden toliko užasno da mnoge od tih brljotina tek sada zapažam. 
        Ovo što sledi dole je verzija teksta koju sam ISPRAVIO barem u faktografskom delu (mrzelo me da se bakćem još i lošim stilom prevodioca), pa tako u njoj nećete naći "Lovkafta", niti ćete videti priče sa naslovima “Insmautova maska”, “Čulhuov poziv”, “Strava u Danviču”, ili pak, kod Metisona, “Pored čoveka i žene” (za originalni naslov "Born of Man and Woman"!), niti ćete za poznatu Makenovu priču objavljenu tokom PRVOG svetskog rata pročitati da je "objavljena tokom drugog svetskog rata", kao što nećete, zahvaljujući mojim ispravkama, uzalud tražiti roman sa naslovom “Anđeo sa ISTOČNOG prozora”!
    Dakle, u ovoj verziji koju ekskluzivno kačim na blog, donje odrednice zapravo mogu biti od neke koristi – naročito onima koji tek počinju da istražuju klasike horora. Označio sam jarko zelenom bojom one naslove koji imaju moju naročitu preporuku.
 
KAFKA, FRANC (1883 -1924)

“Mirno živim u svom domu, ali vidim kako lagano i tiho neprijatelj probija put do mene”, pisao je Franc Kafka.
Za njega je literatura predstavljala način da pobegne od straha; jedino je igrajući se vlastitim snovima mogao da oseti da je zbilja živ. U pripoveci “Udarac o vrata“ Kafka iznosi stav da je egzistencija poput udaranja glavu o zid ćelije bez vrata i prozora, dakle bez ikakve nade u spas i dostizanje žuđenje slobode. Roman “Amerika” posvećen je temi gubljenja seksualne nevinosti, a u “Procesu” Jozef K. biva osuđen na smrt do kraja ne doznavši zbog čega je izveden pred sud i ko je onaj koji ga je optužio.
Opskurni osećaj krivice, enigmatska i nedostupna vlast, nerazumljive poruke služe Kafki da uobliči osnovnu ideju – PRAZNI, zastrašujući život najgora je moguća kazna za ljudsko biće. Sloboda je iluzorna, ona predstavlja tek drugi oblik ropstva, još apsurdniji. U pripoveci “Lovac Grahus” čovek koji ne može da umre večno plovi u čamcu bez kormila i vesala.

KEMPBEL, REMZI (1946 – )

Kempbel je u mladosti bio pod očiglednim uticajem Lavkrafta, osobito vidnim u zbirci pripovedaka “Stanovnik jezera”.
Druga antologija “Demoni na dnevnoj svetlosti” već je više lična – monstrumi ustupaju mesto konkretnijim strahovima, dekadentnoj atmosferi Liverpula i snažnom osećaju paranoje. Stil Remzija Kempbela u najboljoj je tradiciji britanskih priča o duhovima. Demoni se zavlače po mračnim uglovima između izrečenog i naslućenog, viđenog i neopipljivog, poput sublimiranih plodova mašte što, lagano, stiču istinsku moć da bi konačno doveli do jezivog finala. Narativna tehnika mu je u romanima znatno slabija, ali ipak vredi izdvojiti “Devojčicu koja je proždrala svoju majku”.

KING, STIVEN (1947 – )

Kao desetogodišnji dečak Stiven King je subotom popodne uživao u dvostrukim bioskopskim projekcijama naročito se radujući filmovima strave i užasa, poput “Čudovišta iz Crne lagune” ili “Zemlje protiv letećih tanjira”. Ta ga ljubav nikada nije napustila.
Savremeni kralj horora zapravo je opčinjen starim knjigama Lajbera, Merita, Lavkrafta i isto takvim filmovima i stripovima, što bez zazora priznaje. Užas predstavlja kao spektakl, egzorcizam istinske jeze. Kingova priča često je u kinematografskom stilu, a junaci su mu obični ljudi što iznenada postaju plen monstruma – “Telo”, “Izmaglica”. Vraćao se i tradicionalnim temama (“Salemovo”), međutim esencijalni horor King je stvorio u delima “Keri”, “Isijavanje”, “Škorpionova senka” (???!), “Mrtva zona”, "Mizeri", “Mračna polovina”.
Roman “Keri” opisuje devojčicu obdarenu telekinetičkim moćima; u “Isijavanju” posećujemo hotel nastanjen priviđenjima i ludilom. “Mrtva zona” prekrasna je elegija o izgubljenoj mladosti.
Poslednja Kingova dela zapravo su meditacije na temu literature. "Mizeri" govori o piscu koga kidnapuje tiranski nastrojena obožavateljka (gledali ste istoimeni film, zar ne?). Manje uspeli roman “Mračna polovina” priča je o autoru što mu preti vlastiti književni pseudonim. Zahvaljujući sjajnim odnosima sa ljudima iz sveta kinematografije, King je prodao na desetine miliona primeraka svojih knjiga, više nego i jedan drugi stvaralac iz oblasti strave i užasa naveden u ovom pregledu.

KVIN, SIBERI (1889 – 1969)

Kvin je sarađivao u čuvenom časopisu “Čudne priče”, koje su urednici automatski prihvatali za objavljivanje. Od stotinu novela o natprirodnom devedesetak je posvećeno istragama Žila de Grandena i doktora Troubridža, uvek u vezi sa monstrumima, priviđenjima, vukodlacima i drugim demonskim silama što su opsedale Harisonvil, imaginarni gradić.

LAJBER, FRIC (1910 – 1992)

Moderni horor karakteriše se svojevrsnom naučnom fantastikom, u čemu je Fric Lajber istinski majstor. Zapravo je, poput Bredberija i Metisona, četrdesetih i pedesetih godina bio prinuđen da, kako bi se održao na tržištu, zaogrće stravu i užas u naučnu fantastiku. 
Ekscentrik, šekspirijanski glumac, ljubitelj mačaka, autor satiričnog “sajens–fikšna” i herojske fantazije, Lajber je itekako umeo da čitaocima sledi krv u žilama. U priči “Snovi Alberta Morlanda” opisao je kosmičku partiju šaha sa demonskim stvorenjima koja bi se sigurno dopala Lavkraftu. U romanu “Conjure Wife” autor se ne usteže da ustvrdi kako su sve žene veštice, a remek–delo mu je roman “Naša gospa od mraka”.

LE FANU, DŽOZEF ŠERIDAN (1814 – 1873)

Irac Le Fanu prvi je autor strave i užasa koji je definitivno odbacio gotski stil, umesto jezivih dvoraca, mračnih tajni i ostalog, on u literature unosi savremeni ambijent i atmosferu. Le Fanu je istinski majstor za evociranje sitnih opsesija – zlih očiju što nas fiksiraju, odsečene šake koja hvata kvaku. Obdaren modernim ukusom, autor sugeriše da se željeni efekat postiže halucinacijama, posebnim stanjem svesti, možda šoljom “Zelenog Čaja” ili pilulama doktora Heselijusa.
Ipak, stvarni ili ne, užasi su smrtonosni. Le Fanuove likove od neizbežne sudbine neće spasti nedužnost – U “Slikaru Šalkenu” verenica glavnog junaka biva obećana demonu koji ne diše i nikada ne skida rukavice; protagonista “Porodičnog demona” postaje žrtva kreature koja mu je za petama i danju i noću; u “Karmili” devojčicu u vampire pretvara najbolja drugarica.
Ponekad su likovi, prema tradicionalnoj shemi, zli, pa ih stiže zaslužena kazna od osvetoljubivih priviđenja – “Sudija Harbotl ”, koji je sve optužene osuđivao na smrt, biva pogubljen po odluci porote duhova. U Le Fanuovim delima gotovo se uvek iz konkretne realnosti odjednom dospeva usred horora. Najimpresivnije scene pisac je posuđivao iz vlastitih snova – radio je dok ne bi zaspao, a potom se budio i nastavljao sa novim žarom. Tako je jedne noći i preminuo – od srčanog udara dok je iz snova crpeo inspiraciju.

LAVKRAFT, HAUARD FILIPS (1890 – 1937)

Još kao dečak Lavkraft se oduševljavao prošlošću, starim, pitoresknim zdanjima i uskim uličicama svog rodnog grada Providensa. Uživao je u sumraku na obližnjem brdu dok je umiruća svetlost stvari činila irealnim, poput sna. Panorama Nove Engleske transformisala bi se u onirički pejzaž iz fantastične literature.
Lavkraftov Pariz iz “Muzike Erika Zana” i imaginarni gradić Arkam iz “Snova u veštičjoj kući” u najboljoj su evropskoj tradiciji HOFMANA i MEJRINKA. Opisi prirode i njenih misteruja ukazuju na uticaj velšanina MAKENA.
Sjajni erudita, Lavkraft je odlično poznavao fantastiku (“Natprirodna strava u književnosti “, objavljen 1928. u čast velikog pisca M. R. Džejmsa). U Lavkraftovoj prozi često nailazimo na motive i tehniku starih majstora strave, međutim, amplificirane i podignute na kosmički nivo. Užas dolazi iz drugih svetova, drugih dimenzija, potiče od drugih rasa. Prevazilazeći zemaljske granice i ljudsku krhkost, autor se zapućuje u svemirski beskraj – “Senka nad Insmutom”, “Zov Ktulua”, “Danički užas”.
Inspiracija BIRSOVIM delima očita je svojom zadivljujućom imaginacijom obogatio literaturu elaborirajući kompleksnu mitologiju o bogovima, demonima i mračnim dimenzijama na osnovama “Nekronomikona” vlastitog alter ega ABDULA ALHAZREDA. Pedesetak Lavkraftovih pripovedaka predstavljaju neprocenjivu dragocenost horor žanra.
U privatnom životu Lavkraft je bio usamljenik, autsajder (poput junaka “Otpadnika“). Odbacivao je moderni svet ponašajući se kao puritanski džentlmen iz 18 veka. Nakon piščeve smrti Derlet i Vandrej prvi su put publikovali zbirku priča Hauarda Lavkrafta u ediciji “Arkham hausa”.

LUIS, METJU GREGORI (1775 – 1818)

Prvi moderni fantastički roman “Monah” pojavio se 1796. godine izazvavši nečuveni skandal. U delu je reč o svešteniku Ambroziju koji se zaljubljuje u prelepu devojku i zapada u ambis pohote, degradacije i zločina, da bi na kraju skončao u istinskom paklu. Autorov jezik izuzetno je slobodan i bogat u oslikavanju erotizma, okrutnosti, nekrofilije, incesta. Naročito su uspele scene strave, kao kada je nedužna Agnes pokopana zajedno sa pokojnim sinom, i natprirodnog užasa (priviđenje okrvaljene opatice što se svake noći uvlači u Rajmondov krevet ).
Predstavljajući snažnu inspiraciju za takozvani CRNI ROMANTIZAM, “Monah” je, zapravo, teška optužba protiv represivnog društva, oličenog u španskoj inkviziciji, koje guši prirodne nagone – mladi ljubavnici neprekidno su proganjani, a Ambrozije biva proklet radi surovih crkvenih normi.
Luis je nakon očeve smrti nasledio plantaže na Jamajci gde je pokušao da poboljša životne uslove robovske radne snage. Obolevši od žute groznice, preminuo je tokom putovanja kući u Englesku.


MAKEN, ARTUR (1863 – 1947)

Lekar cinik izvodi operaciju na mozgu devojčice kako bi joj omogućio da vidi Pana, svet izvan granica pojavnog. Pacijentkinja, međutim, poludi i umire nako što je upoznala prekrasnu i perverznu Panovu kćerku. To bi, ukratko, bio sadržaj “Velikog boga Pana“ Artura Makena.
Pripadnik ezoteričnog društva ZLATNA ZORA, Maken je iskreno verovao da PRIRODA ima svoju skrivenu stranu, nepodnošljivo zastrašujuću – “Beli narod”, “ Teror ”.
Jedna od Makenovih najomiljenijih tema jeste regresija i destrukcija ljudskog tela i duha delovanjem malignih, bestijalnih sila. Od brojnih metamorfoza posebno je interesantna priča “Beli prah” u kojoj glavni junak strada pod uticajem nedefinisane hemijske mase. Bez obzira na bogatu produkciju, pisac je živeo u stalnoj oskudici. Tek mu je priča o vitezovima Svetog Đorđa što su na strani saveznika porazili nemačke trupe, objavljena tokom prvog svetskog rata, donela zasluženu slavu.


METISON, RIČARD (1926 – )

Pripovetka “Rođen od čoveka i žene”, objavljena 1950. u kojoj dete–monstrum zatočeno u podrumu govori o svojoj jezivoj sudbini, imala je gotovo šokantan uspeh. Uopšte, karijera Ričarda Metisona u stalnom je usponu. Pored, u određenom smislu, originalnih naučno–fantastičnih romana (“Ja sam legenda”, “Tri milimetra dnevno”, “Ja sam Helen Driskol”), radio je i scenarija za film i televiziju (epizode iz serije “Zona sumraka” – “Užas na šest hiljada metara” i “Osvajači”). Ne treba zaboraviti ni priče iz antologije “Šok” – ironične, okrutne, iznenađujuće, baš u stilu Ričarda Metisona.


MATURIN, ČARLS ROBERT (1782 – 1824)

Stenton, opsednut halucinantnim ludilom, Monkada, zatočenik inkvizicije, Valburg koji gleda vlastitu decu kako umiru od gladi, prelepa Imaleja, osuđena na smrt – tek su neki od likova, zarobljenici paklene ljudske egzistencije, što im misteriozni Melmot nudi slobodu. U zamenu su dužni da potpišu sporazum sa đavolom. Neočekivano, svi odbijaju. Demonska skitnica Melmot ipak, uporno, nastavlja da luta.
Čarls Robert Maturin, irski protestantski pastor revolucionarno nastrojen, autor je poslednjeg velikog gotskog romana “Melmot lutalica” koji u svom tkivu nosi sve fundamentalne teme žanra – poput tamnog ogledala razotkriva društvena zla.


MEJRINK, GUSTAV (1868 – 1932)

Roman “Golem” Gustava Mejrinka, objavljen 1915. godine, ne obrađuje klasičnu legendu o rabinu Levu i njegovoj statui od blata. Smešten u onirički ambijent nalik na onaj iz ekspresionističkih filmova, vodi čitaoca kroz dogodovštine Atanasijusa Pernata – susret sa sopstvenim dvojnikom, razgovori sa Golemom, konačno buđenje u ezoterijskom stilu.
Ostala Mejrinkova dela odlikuju se preovlađivanjem magijskog nad čistim hororom bez neophodne ravnoteže postignute u “Golemu” – “Valpurgijska noć”, “Anđeo sa zapadnog prozora”.

MERIT, ABRAHAM (1884 – 1943)

Novinar crne rubrike “Filadelfija inkvajerera”, pasionirani ljubitelj arheologije magije i folklore, Merit se bavio pisanjem romana melodramatskog zapleta, ali sa uočljivim tragovima horora – “Mesečev zdenac”, “Žitelji privida”. Posebno su mu interesantni trileri locirani u urbani ambijent – “Sedam koraka prema Satani”, “Gori, veštice, gori” (u kojem su glavni junaci fascinantne lutke–ubice madam Mandilip).

MOPASAN, GI DE (1850 – 1893)

Da li strah zbilja izaziva samo ono što ne poznajemo ili je i realnost potpuno nerazumljiva, s obzirom na to da je priroda čoveku podarila svega pet, relativno ograničenih čula? Možda stvarnost koju vidimo skriva nešto što apsolutno nismo u stanju da zamislimo niti dočaramo sebi ili drugima ? Ko smo, uostalom, mi ? Protagonisti Mopasanovog “Dnevnika ludaka”?
Gi de Mopasan, majstor realističkog žanra, sjajno se snalazio i u oblasti fantastike zahvaljujući, pre svega, minucioznoj deskripciji svih faza strave i užasa. U tom smislu posebno je interesantna grupa priča posvećenih gotovo kliničkoj analizi mentalnih poremećaja. Često već sam naslov pripovetke ukazuje na sumnju, uznemirenost. Strah je u junaku, ali i van njega. Najčuvenija Mopasanova novella “Horla” obrađuje temu nevidljivog monstruma koji bi mogao biti i obični simptom ludila. Autor na kraju uništava čudovište, međutim ostaje pitanje hoće li se ono, ipak, ponovo pojaviti.
Obolevši od sifilisa, Mopasan je preminuo u ludnici. 

NEZBIT, EDIT (1858 – 1924)

Šestogodišnju Edit Nezbit roditelji su, tokom posete Francuskoj, odveli u kriptu crkve Sen Mišel u Bordou da vidi mumificirane leševe. Za nju je to predstavljalo nezaboravno iskustvo i inspiraciju za pripovetke o nekrofiliji, preranom sahranjivanju i pokojnicima koji se vraćaju u svet živih – “Senka”, “Paviljon”. Druga specijalnost Edit Nezbit bile su priče za decu.

--- Kraj u sledećem delu ---