izabrana dela

izabrana dela

недеља, 25. октобар 2009.

PIGHUNT (2009)

JIM ISAACS

**(*)

3-

PIGHUNT je jedan veseli mali hororček skromnih ambicija, ali sasvim dobar u tome što pokušava – a to je, da zabavi narod nekim otkačenim likovima i situacijama.

početak nije baš obećavajući, ali savetujem da stisnete zube i izdržite. protagonisti su svi odreda nesnosno iritantni: glavni junak je kreten sa neprekidnim samouverenim smeškom na njušci; njegova riba je neka mongoloidkinja (ružna azijatkinja), kao slikarka; a sa njima u lov (!) idu još i njegovi ratni drugari – iritantni mongoloid, iritantni crnja i iritantni debeljko koji sve vreme cvili, kuka, zapomaže, gnjavi i ponaša se kao (nažalost) neinvalidirani brat frenklina iz TCM-a. njima se, kada stignu u šumu, pridruže i dva redneka: iritantni baja koji izgleda kao aca lukas sa vrlo masnom kosom i vrlo lošim zubima te neprestano iskrivljenim ustima, i njegov burazer koji me povremeno podsećao na stivena džefrisa, dakle kao neki vrlo redneck evil ed.

špica i početne scene nagoveštavaju da bi PIGHUNT, kao, hteo da se bavi i nekim ozbiljnijim temama vezanim za nedavne američke ratove u inostranstvu, ali sem jedne dobre dosetke sa ratnim veteranom – prosjakom na ulici, ništa se dalje od toga ne napravi. uvod i razrada traju predugo: podjebavanja ovih kretena u šumi nisu sasvim lišena sirovog duha ('you look like a homeless person', kaže jedan drugome, a ovaj mu odvraća: 'you look like rambo's favorite fuck-bitch!') ali ipak to uzima previše vremena i polagano počinje da smara.

takođe, pošto je ovo ipak low budget, imamo waaaay tooo much of the good ole 1st person camera umesto pigzille koja bi trebalo da bude glavni monster ovde. znači, divlja svinja – od milja zvana ripper – od tonu i po, vidi se nešto malo tek u poslednjih 10ak minuta. pre toga, imamo pomenutu kameru u vrlo skromnim, nimalo reimijevskim lunjanjima kroz šumu, i nešto malo regularnih svinjčića i prasića od po jedva 50 kila žive vage.

stvari, međutim, značajno ožive negde iza 45. minuta, kada jedan od redneck braće popije metak u grudi, a onaj drugi otrči nazad familiji i onda ovi zađu u šume gladni krvi i osvete. tu počinje zabava. pre svega, ovi redneci su izvanredno kastovani i kostimirani. imaju čitav arsenal originalno sadističkog oruđa i oružja. voze neka blesava rukopravljena kolica (nešto između dirty diane i skromnijih uradaka iz MAD MAX II). a scene u kojima oni, onako besni, jurnu u šumu vrede same po sebi gledanja: ta nepatvoreno ludačka vožnja kroz šumetine, ti zaista opasno izgledajući stantovi sa motorima, i sjajna režija tih kadrova stvarno su moćni! zabava se nastavlja i kada redneci sustignu ove 'naše', ali tu već neću da spojlujem. there will be blood, to je dovoljno reći.

sledeći zabavan twist zbiva se kada preživeli dođu u hipi komunu koja u tim krajevima gaji marihuanu (ovo se sve dešava u nekim šumama vrlo blizu san franciska, jer ovi u lov odlaze preko golden gejta), i taj sudar redneka i hipija i lovaca + džinovske divlje svinje zaista vredi videti. naravno, moglo je iz te fore da se izmuze i malo više, ali fuck, ja kako sam se nadao, i ovako sam se dobro udao.

klimaktični obračun sa ripperom jeste skroman, i ograničen sa 2 faktora: 1) reditelj, JIM ISAACS (JASON X!), očito nije hteo niti jedan kadar CGI efekata u filmu, što je vrlo respektabilno, tako da su svi efekti kreatura i maske – praktični, opipljivi, a ne u kompjuteru crtani; 2) no, zbog malo para, nisu sebi mogli priuštiti da prave celu svinju, nego samo glavu, što drastično ograničava scene borbe sa njom, svedene na niz krupnih planova. zbog potonjeg, ta mega-svinja se kreće previše sporo za takvog stvora, što šteti ubedljivosti i saspensu obračuna s njom, jer se ta borba svodi na akciju uzbudljivu koliko i šamaranje paraplegičara u kolicima sa zarđalim točkovima.

no, zbog autentično 'prljavog' i down to the basics pristupa stvarima, spreman sam da ovome progledam kroz prste. PIGHUNT je jedna sasvim pristojna zajebancija, i ako joj priđete u tom duhu, ima tu sasvim dovoljno mesa za jedan solidan mesožderski obrok. možda ne baš tona i po, ali nemojmo preterivati. meso je meso.

ISTINITE LAŽI – izašle!



ISTINITE LAŽI – izašle!

Nema laži, nema prevare - zbirka priča o urbanim legendama Istinite laži sa radovima 21 domaćeg pisca, izašla je iz štampe!

Bila je najavljena još za jun, ali je ipak još malo dozrevala preko leta, i evo je sada, u mnogo adekvatnijoj atmosferi, usred jeseni, pod sumornim i kišnim nebesima, i uoči Halloweena! Prava literatura za pravo vreme.

Zbirka, u izdanju beogradskog "Paladina", nastala je tako što je Skrobonja od brojnih pisaca naručio priče inspirisane urbanim legendama, primenivši isti postupak kao u slučaju prethodne zbirke "Beli šum" (2009) koja je za temu imala televiziju.

Skrobonja je rekao agenciji Beta da će "Istinite laži" moći da se kupe u beogradskim knjižarama "Beopolis" u Domu omladine Beograda, i u "Alanu Fordu" na Novom Beogradu. Na Sajmu knjiga, zbirka će moći da se nađe na štandovima "Tardisa" i "Delfija".

Urbane legende u "Istinitim lažima" imaju veze sa trajanjem košave, hobijima Gorana Bregovića, kultnim Klubom studenata tehnike (KST), gradom Vršcem, beogradskim taksistima i lagumima, fantomima u prestoničkom noćnom prevozu, tajnama veštačkog jezera kod Zvornika, nasleđem rata u Bosni, partizanskim filmovima, somovima u jezeru Jarun, sektama u podzemlju velikog grada, staricom koju pojedu njene mačke, itd.

Nasty naslovnica zbirke, koju je ilustrovao Ivan Nastić, prikazuje devojku sa krvavom, grubo ušivenom ranom na leđima - što je motiv insprisan urbanom legendom o ljudima koje neko napadne iz zasede, onesvesti i na njima operiše, tako da se probude bez bubrega, uklonjenog radi transplatacije. Btw, ideja za ovu koricu je (c) by Ghoul!

Skrobonja je u uvodniku naveo da je autorima pružio slobodu da, ako žele, sami izmisle urbanu legendu o kojoj će pisati. Tom prilikom sam se, recimo, okoristio za moju priču "Sekta prljavih". Barem se nadam da je sekta iz ove priče samo plod moje prljave mašte!

Da podsetim, sadržaj ove zbirke je sledeći:

1. Ilija Bakić - KULA U RUŽI VETROVA
2. Darko Tuševljaković - DOK NE DOĐU ŠEJTANI
3. Adrijan Sarajlija - ABRAKADABRA
4. Jovan Ristić - GODINE U MAGLI
5. Nikola Petrović - DEVOJKA U BELOM
6. Vladimir Lazović i Miroslav Lazović - MUZIKA SRCA
7. Milivoj Anđelković - TRIDESETI DAN KOŠAVE
8. Vesna Ilić - ISTINITE LAŽI, ili REČ-DVE O BACANJU KOCKICA
9. Petar Petrović - 'AJDE DOBRO, SVAKOM SE TO DESI PONEKAD, AL' TI, TI GA BAŠ PRETERA, BRATE ili Gotovo je mojih pet minuta
10. Oto Oltvanji - LEPŠE NEGO PTICE
11. Goran Skrobonja - POKLADE
12. Aleksandar Žiljak - JURA
13. Marko Pišev - GOSPODIN PEPERMINT
14. Ivana Milaković - ČELJUST KOJA DRŽI PRST
15. Zoran Pešić Sigma - TAJNA KOLIBE OD PEČURAKA
16. Spomenka Stefanović Pululu - MARA
17. Ivan Nešić - ODRAZI U RETROVIZORU (BLIŽI SU NEGO ŠTO SE ČINI)
18. Dejan Ognjanović - SEKTA PRLJAVIH
19. Dejan Mujanović - KUĆA LJUBAVI
20. Marjan Cvetanović - MANASTIRIŠTE
21. Zoran Ćirić - NOĆNA KRETANJA

Čim pročitam knjigu možete ovde očekivati moj surovo objektivni i potpuno istiniti osvrt, a do tada, kao teaser, evo kako počinje moje zlodelo:

SEKTA PRLJAVIH

Dejan Ognjanović


Omnis qui bibit hanc aquam, si fidem addit, salvus erit.

(Ko god pije od ove vode, a veruje, biće izlečen.)


Ponedeljak prepodne


Stojim na mostu. Mobilni je na ogradi. Ispod, reka se penuša, blatnjava od nedavnih kiša.

Contacts: Options: Delete.

Brišem imena i brojeve, jedan kontakt za drugim.

Reka huči, kao i automobili iza mene. Vibracije mosta utapaju se u tu blago uspavljujuću, gotovo hipnotičku auru brujanja.

Stavljam mobilni na ivicu ograde. On drhturi na vetru. Kupila mi ga majka, da uvek može da me čuje kad poželi.

Gledam oko sebe. Niko me ne primećuje. Svako hita svojim poslom.

Srednjim prstom guram telefon i on odleti ka reci: smeđi talasi smesta ga progutaju.

Delete

Osetim se lakšim, kao da sam sa sebe zbacio teg.

Zurim u vodu što se valja poda mnom, privlače me njena snaga i moć. Da li je to jedini način da postanem deo nečeg većeg od sebe?

Delete: Annihilate

U reci se stvaraju mali vrtlozi. Grančice se kovitlaju u njima. Plastične pivske flaše tonu i ponovo izranjaju iz talasa.

Sa leve ruke skidam časovnik: poklon od oca. Da uvek znam koliko je sati.

Buć!

Vadim novčanik. Cepam ličnu kartu (oduvek sam mrzeo tu odvratnu fotografiju u njoj; to nisam ja, nikada to nisam bio!), i ushićeno je bacam. Ispisuje spirale kroz vazduh dok pada u blatnu vodu i nestaje. Cepam papirne novčanice, pretvaram ih u raznobojne konfete i gledam kako ih vetar nosi ka vodenoj površini. Izvrćem džepove i sitniš bacam za tim. Ispražnjen novčanik nehajno bacim malo dalje. Na kraju – ključevi od stana. Uz buć! koje više zamišljam nego što ga zaista čujem i oni nestanu kao da ih nikada nije bilo.

Delete

Reka je veća od svega, ona guta sve i prekriva sve, ona upija i nosi, ona preliva, ona teče, ona ostaje. Čak i most koji se nadnosi nad njom drhti od njene snage.

Da joj se pridružim?

Korak, odavno sanjan, sada lakši no ikad.

Ali, nešto me zadržava. Osećaj bestelesnosti me prožima. Meso, kosti i iznutrice pretvoreni su u eteričnu izmaglicu. Preobražen sam u sablast, i ova vrsta egzistencije odjednom mi prija. Želim da je još malo istražim. Da ispitam ovo novo stanje. Da razmrdam ove mišiće od ektoplazme. Da vidim kuda će me odvesti.

Gde god. Šta god. Reka je uvek tu.

Ona nikud ne žuri, a razloga za žurbu nemam ni ja. Ovako lagan nikada se nisam osećao. Ovo je za mene nova senzacija. Nekako, nemam srca da je prekinem.

Možda je to samo izgovor. Možda je to samo kukavičluk. Ali nije me briga. Večnost ništavila mi ne gine. Za čas ili za dan, ono je tu.

Do tada, bez ikakvih planova ili namera, bez strategije, bez cilja, vrzmaću se dok mi ne dosadi. Jer dosada, taj bauk koji mi je do ovog sivog jutra ispijao svaki čas postojanja, sada je iščezla. Zaintrigiran sam. Lagan sam. Najednom želim da se prošetam svetom, ovim novim svetom u koji sam ušao onog časa kada sam pokidao i svoju poslednju vezu sa njim.