PUT – Mani Larsene

 

Scenario: Manu Larcenet

Crtež: Manu Larcenet

Naslov originala: La Route

Format: 247 x 322 mm

Povez: tvrdi

Boja: kolor

Broj strana: 176

Izdavač: DARKWOOD

Cena: 2.390 RSD

https://darkwood.co.rs/prodavnica/darkwood/biblioteka-supernova/biblioteka-supernova-10-put/

 

Šta kaže Izdavač?

Kao da nam životi nisu dovoljno sumorni i kao da nas bogovi već ne „tamane kô muve” (što napisa Kami), već mora neko da nas podseti i na to da „pakao, to su drugi ljudi” (dodade Sartr). Da, ima umetnika koji vole da vam pride uzburkaju učmalu svakodnevicu i probadaju vaše etičke nazore: da vidimo gde smo, da vidimo šta smo postali, jesmo li i koliko odmakli od zveri. Takvo nešto najbolje uspeva u onim „noćima mračnijim od mraka, u kojima je svaki dan sivlji od onog što pred njim izmiče”, kad nam najveći živi evropski strip stvaralac Mani Larsene izvuče svoj štafelaj s hiljadu nijansi sive i oslika stvarnost kakve se svi pribojavamo – i kakvom nas plaše poslednjih decenija. Grafički opisi nasilja u kakvoj sumornoj bljuzgotini od krajolika, prošaranoj prahom, pepelom, memlom i gvozdenom studeni podno bezbojnog neba i zapljusnutoj bezbojnim okeanom, praćeni hemingvejevski suzdržanim rečnikom i maltene nihilistički uvučeni u kadencu sporog, teskobnog ritma, svakako nisu nešto što bi vas nužno privuklo ovom stripu.

 

A opet, maestro Larsene, dovoljno vičan i prekaljen u radovima koji se poprilično razlikuju od onih uglavnom komičnog prosedea što ste ih dosad čitali u našoj opremi, dobro je „zapamtio ono što mu je ušlo u glavu i otada ga više nije napuštalo” – a to nešto bio je Pulicerom ovenčan roman Kormaka Makartija Put, te podjednako uspešna i vizuelno kao varikinom isprana filmska adaptacija. Briljantno svedavši ionako u izvorniku nejasno poreklo apokalipse na još teže utvrdive okolnosti kako su se dvojica protagonista preko noći obreli u svetu bez država, bez datuma, bez boja i bez oblika, Larsene slika svet koji prestaje da bude. No čak i u distopijskoj postavci stvari, ovog savremenog klasika francuskog i svetskog stripa ipak više zanima odnos života i smrti, sukob pojedinca s normama, instinkti koji potiskuju razum i emocije, a sve to dok su mu likovi neprestano gladni, neispavani i promrzli. U rovovima nema ateista, a na Putu nema Boga: sav je moral sekularan, od čoveka dat, i prilagođava se od situacije do situacije, kao kakva sluškinja nagonu za opstanak. Uprkos tome, njegovi junaci se dosledno drže tri imperativa dobrih ljudi – izdržati, opstati, sačuvati – jer dobro znaju da je i u mraku najhladnije pećine svetlost koju nosimo sa sobom jedina mera stvari. Upravo je to poruka koju Otac ostavlja Sinu, opremajući ga dobrotom i ponekim savetom o isplativosti paranoičnog, neprestanog opreza, u nadi da je to najbolji unutrašnji kompas na putu.

 

Ne propustite priliku da se i sami uverite – baš kao i u matičnoj Francuskoj, gde je prvi tiraž od skoro 100.000 primeraka planuo u roku od 48 sati brzinom apokalipse kakva je zadesila naše junake – u taj simbolički dijalog koji Larsene u ime nas vodi sa svakom budućom generacijom na ovoj našoj sve ugroženijoj planeti: čak i jednostavna poruka da moramo da nastavimo da se brinemo jedni o drugima i stvarima oko nas, te da sveukupno budemo više zahvalni, svakako je bolja od alternative u vidu sveta u kojem smo, kako na jednom mestu u romanu kaže Majka, „živi mrtvaci u filmu strave i užasa”. Takvo nešto moramo da zapamtimo jer ćemo inače sami sebe zaboraviti.

 

 

Šta kaže Ghoul?

 

Odavno sam, još pre 15 godina, na ovom blogu okačio svoj osvrt na film THE ROAD, a u komentarima pomenuo i roman Krmka Makartnija na kojem je zasnovan. Imate to, pa čitajte OVDE. Ukratko, nisam bio impresioniran ni romanom ni filmom. Glavna smetnja bila mi je totalna, 100% besmislena borba za opstanak u svetu opisanom tako da je opstanak u njemu 100% NEMOGUĆ. Ne 99% nemoguć, nego 100% NEMOGUĆ. Nikakvo samopožrtvovanje i nikakav Deus ex Machina ne može OVO da izbavi.

            Nije to svet tipa „Nemamo više svinja i kokoši, moraćemo da lovimo divlje svinje i zečeve i prepelice.“ Ovo je jebeni svet u kojem nema više ni divljih svinja, ni zečeva, ni prepelica. „Aha! Pa dobro, onda jebi ga, kao i toliki postapokaliptičari do sada, ješćemo pacove i guštere, žabe i zmije i puževe!“ Ne, sorry, nema više ni njih! Pobio ih Krmak!

            Nije to svet tipa „Nemamo više ananasa i pomorandži, moraćemo da jedemo travu, repu i kukurek!“ Ovo je jebeni svet u kojem nema više ni trave, ni repe i kukureka! Spalio ih Krmak. Ostali samo dugmići!

            U tom svetu, bez trunke nade, kojim vladaju sebičnost, silovanje i kanibalizam među poslednjom preostalom šačicom bednika, otac pokušava da zaštiti svog sina i da ga podgoji za petog ili osmog kanibala na kojeg će naleteti na Putu a od kojega NEĆE uspeti da ga zaštiti, jer će biti nadvladan. Pevac ili krelac ili detetina – biće dobro pečenje! I toliko o tome.

            E, pa, prvi kvalitet ovog stripa je u tome što je tako nekako koncipiran da te natera da ZABORAVIŠ ono što ti je u filmu i u knjizi sve vreme transparentno i, meni barem, bode oči. Ova strip adaptacija nekako uspeva da nađe savršeni balans između beznađa, nihilizma i humanosti – balans koji nisam osetio u knjizi, niti u filmu, ali ovde, nekako, jesam.

            Otuda, da nacrtam, smatram Larseneov PUT najispravnijim Putem – boljim i od knjige, i od filma. Ovo je ultimativna adaptacija te premise i priče. Verna i duhu i slovu, a opet nekako svoja.

            Teško je reći kako je uspeo da postigne taj tako neuhvatljiv balans. Možda time što se ovde tako malo brblja. U romanu mora, jer to medijum REČI. U filmu mora, jer je ipak američki muvi, a ničega se Amerikanac ne plaši toliko kao tišine. Mora da se KAŽE i ono što SLIKA već pokazuje, ili sugeriše.

            Larsene pretežno govori slikama. I to kakvim! Ovo je zadivljujuće remek-delo stripa zato što ovaj medijum napreže do pucanja da progovori o jedva iskazivom, koristeći maksimum svojih formalnih mogućnosti.

            I nije stvar samo u tome što Larsene „lepo crta“. Mislim, da – lepo on crta, vešt je i talentovan, ali danas SVAKO, i njegova baba pride, „lepo crta“. Prepun je internet, fejsbuk, instagram, ljudi koji odlično crtaju.

ALI – kako ovaj MONTIRA! Kako kadrira! Kako pripoveda – detaljima, krupnim planovima, izrazima lica, kako to kombinuje sa širokim planovima sveta, razorenosti, predela pakla, raskošnih ruševina naspram ljudskih ruina obmotanih odrpanim krpama čiji se smrad maltene oseća kroz kadrove ovih stranica…

Kako boji taj obezbojeni svet sepije, sivila, blata, i to blata od pepela, iz kojeg nikad više ništa neće proklijati… Kako senči te senke u kojima više neće niti kakva gljiva da iznikne… To je maestralno. Divotalno.

I, jednako važno, kako balansira tu krhku emociju – ne gudi po violinama, ne patetiše, a sve vreme je dirljiv u anderstejtmentu… na način koji verovatno jedino Francuzi umeju tako vešto da izvedu.

Ukratko, uživao sam u ovom PUTU kako ni blizu nisam u filmu ni u knjizi; većina sveta, većina ljudi koje znam volela je i roman i film. Njima bi, ako znaju šta valja, ova strip verzija morala da legne bar jednako toliko, ako ne i više.

Ovaj strip-album je remek-delo. Najsnažija moja preporuka!