izabrana dela

izabrana dela

уторак, 10. март 2020.

VIVARIUM (2020)



**(*)
2+

Ova ekstenzivna parabola o bračnom paru u nastajanju – nevenčanom, a sticajem okolnosti već strpanom u uniformnu kućicu u predgrađu iz kojeg nema bekstva – bolje bi funkcionisala kao kratki-do-srednji film (30-40 min).
Ovako, em deluje duplo duže nego što bi valjalo, em toliko vremena pruža priliku gledaocu da duže promišlja čemu sve to služi, a uz to i ne radi. Mislim, OK, eto, danas je opet u modi igrati se sa tim paralelama kuća za lutke – kuća za ljude (HEREDITARY, THE LODGE...), ali koja je tačno poenta toga ovde ostaje prilično neartikulisano.
Film je previše apstraktan, explicitni i extremni pripadnik JA SAM METAFORA filmmejkinga (prema ovom Vivarijumu, US je čist realistički „this could happen any day now“ film!), što znači da nema smisla ni na nivou iole realističnog čitanja (ako bi se ovo nekim stvarnim ljudima dešavalo, koja bi logika i smisao bili iza toga?) a upitno je, na tako klimavim nogama, koje bi onda posredno, između-redova značenje iza toga bilo.
Osim ako sve to nije prilično naivno artikulisana parabola o tome kako „Život“ (il „Sudbina“, il tako nešto amorfno i neuhvatljivo) grabi mlade ljude i zarobljava ih u naštancovane kvazi-ljupke a zapravo jezive kućice u predgrađu, 
gde im uvali decu koja su Pakao i Robija po sebi, i onda odatle nema beganja, svi pokušaji su uzaludni, sve dok deca kvazi-bundžija ne odrastu u pokorne službenike Sistema, čime se zatvara krug ove malograđanske Samsare.


Za moj groš ta parabola je prilično prazna, budući da ne daje ni najmanji nagoveštaj ili skicu konkretnih Sila, ili Zakonomernosti, ili Uticaja, koji dovode do parabolično prikazane situacije zatočenosti (gde?) i neizbežnosti (zbog čega?) koje bi film da NE analizira nego samo da prikaže.
Budući da ovaj Vivarijum doslovno odseca naš mladi par od svih socijalnih uticaja – porodica, prijatelji, komšiluk, kolege s posla, „šira društvena zajednica“, biznisi, korporacije, crkve, vlade, itd – i smešta ih u apstraktno okruženje Ništavila, izvan ikakvih prepoznatljivih društvenih ili prirodnih ili životnih odnosa, on time zapravo odseca granu na kojoj bi ikakvo smisleno značenje moglo da sedi.
U smislu prikaza, tj. ikonografije, ima tu nekih zabavnih nadrealnih prizora, od kojih su mnogi nadahnuti slikama Renea Magrita, a u toj iracionalnoj apstraktnosti difuzne „oštrice“ satire na pakao svakodnevice i saburbije i malograđanštine mestimično to podseća i na Ticijana Sklavija (kako u Dilanu tako u završetku DELLAMORTE DELLAMORE, s onom staklenom kuglom, pa tako i u nedavno objavljenom arty-farty metaforićnom albumu IZ VODE).
Džesi Ajzenberg kako stari tako sve više liči na Kusturicu (ako neko reši da radi film o Kusti, Džesi bi bio idealan igrač!), a uz to se po ko zna koji pokazuje kao Znak Upozorenja Da Film Nije Bogzna Šta (jeste, slobodno izbegavajte ZOMBILEND 2, najgori nastavak nekog dobrog horora u novijoj istoriji!). 
Imogen Puts, kao njegovo ženče, je prijatna oku, a klinac koji igra njihovog sina je vredan dodatak Creepy Kids podžanru: neke njegove face, govor tela, vriiiiiiištanje i replike spadaju u jezivije momente ovog inače preterano anderstejtovanog filmića.
Ovo sve je solidno režirao baja koji je debitovao sa onim Aldžernon-Blekvudovskim WITHOUT NAME, s tim što ovde nije baš sasvim opravdao svoje preterano odlaženje u apstrakciju i dugometražnost. Ako ništa drugo, pokazuje zanimljive tendencije i to što pokušava da radi dovoljno je drugačije i vredno da ću, uprkos ovoj slabunjavosti, obratiti pažnju na njegov sledeći rad, šta god bio.