izabrana dela

izabrana dela

петак, 27. април 2018.

INCIDENT IN A GHOSTLAND (2018)


**(*)
3-


            Novi horor Paskala Ložijea nije ni blizu kvalitetima i žestini njegovog MARTYRS – ali je barem *uzdah olakšanja* vizuelno zanimljiviji i gledljiviji nego njanjavo-zaboravljivi THE TALL MAN (eh, da; u međuvremenu sam se malko ohladio od pohvala iskazanih u tom rivjuu). U suštini, INCIDENT IN A GHOSTLAND je jedan duboko nedomišljen, čak glup film koji bi hteo da bude pametan a ne može i ne ume, pa se zato vadi na vizuelne bombonice i nešto (nedorečenog, prilično besmislenog) brutalnog horora.
            Prvi kadar filma je krupni plan fotke H. F. Lavkrafta, preko koje se javljaju njegovo ime i datumi rođenja i smrti, a zatim i otkucani komentar, otprilike “What an awesome, terrific writer! The best!” U potpisu, 15-godišnja wannabe spisateljica horora i naša glavna junakinja koja sa sekom, koja mrzi horror, i sa mamom koja joj povlađuje, putuje u staru i zlokobnu tetkinu kuću („Hej, ovo je kuća Roba Zombija!“ glasi jedna od promašenih, škripavih horor referenci) gde će im se uskoro desiti nešto gadno, tj. „incident“ iz naslova.
            I već od tog prvog kadra počinju problemi. Kao prvo, „Ne uzimaj uzalud Lavkraftovo ime, da dugo poživiš na zemlji.“ Ako ćeš već da ga prizivaš, i slikom i imenom i rečju i referencama – bolje bi ti bilo da to ima jakog smisla i opravdanja. Ovde toga – spojler: NEMA. Ni u najavi.
            Još gore, klinački komentar koji se otkuca preko HPL slike zlokobno nagoveštava klinački odnos ne samo prema ovom Velikanu, nego je simptom infantilnog, površnog odnosa prema hororu uopšte. Jer, Ložije (koji je sam samcit, bez ičije pomoći, i napisao scenario) bi zapravo hteo da se pravi pametan, i da narodu ponudi nešto kao meta-horor. Nažalost, taj meta-aspekt filma je skoro potpuni promašaj.
            Kao prvo, njegova junakinja je premlada da se ozbiljno shvati kao horor spisateljica; njen etitjud je predvidivo (za te godine) klinački površan. Njena fascinacija Lavkraftom nije mnogo dublja od raznih internetskih goth pozera i šminkera kojima HPL-ove knjige služe kao dekor za poziranje sa flašicama apsinta i kitnjastim prstenjem a ne kao materijal za dubinsko iščitavanje.
            Njene deluzije veličine (koje nam film explicitno, in vivo prikazuje) da postane nešto kao ženski (pa još super-sexy) Stiven King i da već negde u poznim dvadesetim iza sebe ima desetak horor bestselera, itd. takođe su površne, nezrele i besmislene za ozbiljno promišljanje.
za svaku antologiju generičkih naslova

            Njena fantazija o tome kako joj se na jednom partiju za piskarala ukaže Veliki HPL lično, od krvi, mesa i nakaradne protetike (glumcu koji nimalo ne liči na Lavkrafta nalepili su lažnu donju vilicu i jagodice, pa sad izgleda kao nešto između akromegalika i čoveka slona!) i daje joj vrhunski kompliment, da ne treba da promeni nijednu reč u svom novom romanu jer je savršen – to je neprijatno za gledati na više nivoa: transfer blama ponajviše zbog reditelja koji je smatrao da je ta scena uopšte važna za bilo šta osim da glavnu junakinju učini još većom kretenkom nego što je dotad izgedala (iako njegov etitjud ni prema njoj ni prema žanru nije satirično-parodičan, barem ne namerno)!
Lavkraft u Ložijeovoj izvedbi

            Na kraju – SPOJLER! – film sugeriše da je „incident“ koji zauzima ceo film zapravo poslužio kao okidač i presudni činilac da naša spisateljica od wannabe gotičarke sa plišanim Ktuluom kao obaveznim delom prtljaga postane Prava Stvar, odnosno Stefanija Kralj po slavi, a Ljubica Veštić (Love Craft) po kvalitetu. Pre svega, odbacimo taj kretenski oksimoron kao prećerano fantastičan – naime, neko ko piše lavkraftovsku prozu ne može računati na kingovsku popularnost kod rulje, tj. ne možeš imati i jare (sa hiljadu mladih) i pare koje idu uz infantilnu „stravu“ koju King isporučuje lopatama za nezrele mediokritete ovoga sveta.
Kucam na pisaćoj mašini a ne na kompu jer sam tako cool
            Zatim, naivno je, glupo i bez ikakve veze sa hororom u književnosti i na filmu, naravoučenije da je horor „incident“ presudan za nastanak horor pisca. Dapače, istina je dijametralno suprotna: svi pisci horora u istoriji imali su prosečne, normalne živote bez većih trzavica horor prirode. Naravno, imali su uobičajene životne oluje koje sve nas spopadaju, porodične gubitke i tako to, ali niko od njih nije se susreo sa Čudovištima koja su mu život preokrenula u Jednoj Noći Čistog Razumorazarajućeg Pakla, ili bilo šta tome slično.
            To je vulgarna ideja, suštinski glupa, jer se zasniva na klišeu onih koji o hororu ne znaju ništa: da su horor pisci neke duboko traumirane, pomerene osobe koje moraju stalno naživo da proživljavaju Pakao i Užas, da se kidaju u ne znam kakvim košmarima, što u snovima što na javi, kako bi mogli da stvaraju to što stvaraju. Da, ružne snove poneki jesu imali (npr. Lavkraft) – ali ništa više od snova. I to znaju svi koji su čitali Poetiku horora i moje pogovore ediciji „Poetika strave“ i svi koji bar nešto malo znaju o horor autorima.
Pijuckanje s Lavkraftom
            A ova plitkoumna mudrolija bi trebalo da bude nešto kao finalni udar, pančlajn, naravoučenije, poruka filma, šta li – jer baš njome se on završava. A ja kažem – pffft, koješta.
            Scenario je kriv još i za neoprostivu nedokuvanost ne samo na planu idejnosti nego i elementarnog plota i motivacije i logike zbivanja: jer, mi ovde ne znamo ni ko su nam ove ubice, ni zašto izgledaju kako izgledaju (jedan je retardirana grdosija, nešto između Lederfejsa bez maske i onog pedofila iz Alone in the Dark; drugi je ružni muškarac s perikom i u ženskoj odori za kojeg tek na kraju otkrijemo da nije žensko) ni u kakvom su međusobnom odnosu (braća? ljubavnici? tata i sin? ortaci?) ni zašto rade to što rade baš tako (upadnu u kuću, ubiju majku a ćerke muče) ni otkud tolika opsesija lutkama, ni kako im je uspelo da već u prethodnim nedeljama pobiju tolike ljude u okolini, budući da se kreću u napadno upadljivom vozilu (nekakav klovnovski, nakićeni, šareni, kendimen kamionet-prikolica).
            Postoje detalji koji kao da su nasumice ubačeni: recimo, naša spisateljica dobije menstruaciju, premijerno, baš uoči „incidenta“. Čemu to? Sugestija da je njeno postajanje Ženom i postajanje Piškinjom (zahvaljujući toj noći strave? ali, hej, ona je to snažno htela i činila i pre toga!) jedno te isto? Ali, fuck, stani malo, grickaj čipi-čips i reci mi, polagano, u kakvoj je jebenoj vezi jedno s drugim?
            I zašto debela grdosija njuška međunožja ovih curica? Šta ga privlači, a šta odbija? Nejasno je da li ŽELI one koje su se već zadevojčile (zašto?) – ili one koje još nisu? Koja je poenta njegovih pokušaja da od njih pravi lutke? I ako već voli da se igra mesom, čemu onda gubljenje vremena s lutkama od plastike i gume (desetine i desetine njih)? Da nacrtam: ne tražim ja SVE da mi se objasni, dovoljni su i hintovi, ali psihologija, motivacija i modus operandi ovih zlikovaca previše su extremni, a nedorečeni, neubedljivi i besmisleni da bi se sami od sebe skockali.  
Lepo je to, kao „popunite rupe“, „upotrebite maštu“, „neizrečeno i neodređeno je strašnije“ – ali fuck, malo više konkretnosti i konzistentnosti bi pomoglo a ne odmoglo u ovoj konkretnoj storiji. Njeni značajni morbidni i košmarni potencijali bili bi još snažniji da ponašanje, izgled i sve oko ovih manijaka ne deluje potpuno nasumično!
            Plus, storija je nepotrebno opterećena gimik-deonicom u sredini, koja omogućava twist pred kraj, a ta deonica nije zaista pametno niti smisleno opravdana (tj. nevredna je učinka i „smisla“ koji se njome proizvodi). I, ponovo, njome se naša spisateljica svodi na psiho-lujku, mentalno nestabilnu – kao i svi ti horor pisci, je li, jer zar bi normalan čovek uopšte pisao horor? Naravno da ne, to sve poremećeno i bez kontakta sa stvarnošću! Reko mi moj komšija Sima! A i u filmu nam spisateljica kaže: „Napisala sam ovu knjigu da ne bih poludela.“ Eto. Horor žanr objašnjen u jednoj rečenici.

            Dobro. I zašto onda 3- za ovu plitkoumnu budalaštinu od storije?

            Pa, delom zato što sam po prirodi nežan i čovekoljubiv i plemenito-velikodušan, delom na kredit za minuli rad, a delom, nezanemarljivim, zato što je ovo film u potpunosti posvećen hororu, od prvog do poslednjeg kadra: nije ovo triler ili drama ili teen komendija maskirana u horor nego, bato, film strave i užasa koji roka iz svih oružja (uglavnom sirovih, visokokalibarskih, čak i kad puca na komarce!) a i to mora u današnje krizno vreme da se poštuje.
            Plus, njegova fetišizacija lutaka, lutkica, papeta, marioneta, harlekina i srodnih lutkolikih andrmolja zaista je neviđena u dosadašnjoj istoriji horora – mislim, neviđena u ovolikoj meri, s ovolikom raznovrsnošću dollsploatacije. I kad smo kod toga, umesto uzalud dozvanog Lavkrafta mnogo bi smislenije bilo da su prizvali Ligotija, papetmastera – ali Ložije verovatno nije ni čuo za njega, ili možda nisu njegovi producenti, pa su išli na siguricu, s autorom koji nema blage veze s ovim zapletom.
            Zaista, eye-candy vezan za lutke i lutkiranje je vrhunski; fotografija i scenografija su odlični i memorabilni, a atmosfera je gusta i pregnantna žešćim ugođajem nepredvidive i iracionalne morbidnosti. povrh toga, scene jurnjave, borbe i akcijanja sa manijacima brutalne su, gadne, krvave i imaju impakt, što retko danas u hororu biva. Dobro, impakt bi bio jači da su likinje čvršće, ali fuck, jedan je MARTYRS, izgleda, i to više nećemo videti tako lako.
            Na kraju krajeva, nešto sam pozitivniji prema ovom nedelu zato što su i njegovi nedostaci plod smelosti da se ide neutabanim stazama, da se bude drugačiji, originalan, samosvojan itsl. Uvek ću više ceniti nekoga ko, kao Ložije, tvrdoglavo gura nešto svoje (pa makar to bio i fetišizam izubijanih, krvavih, podbulih, izmodričastih žena) nego da se dodvorava masi kliše-storijama i situacijama. Ovde su njegove težnje bile uglavnom misguided i protraćene na jedan duboko poludupasti film, ali ona polovina tog dupeta koja valja – vredi zbog nje potegnuti do bioskopa!
            Dakle, film sam u bioskopu i gledao, što svakom fanu horora preporučujem; u ovom trenu nije dostupan organima piratskog gonjenja pa me, molim, ne gnjavite potraživanjem linkova i torenata.
            Inače, glavna sporedna glumica (igrala seku glavne junakinje) gadno se posekla zadnjeg dana snimanja u jednoj od bezbroj scena lomatanja kroz staklo i po staklu – toliko da je ozbiljno zasekla svoje mlađahno lišce (vidi sliku). Zaista šteta. Nije lepo. Tim pre što i poster filma prikazuje slomljeno i razbijeno žensko lice...  
Ovo nije maska, ovo nije šminka...

Možda će ovaj „incident“ (bolje reći: ozbiljan i neoprostiv propust u bezbednosti na setu) opametiti Ložijea i odvratiti ga od dalje eksploatacije ženske patnje i mučeništva i okrenuti u pravcu istinski lavkraftovske, kosmičke strave i srodnih, suptilnijih oblika horora. Krajnje je vreme da odraste i prestane da se igra sa ovim lutkama, da ih baca okolo i razbija...


субота, 21. април 2018.

Dva veka od izlaska Frankenštajna




          Pre tačno 200 godina objavljen je Frankenštajn Meri Šeli – jedan od najznačajnijih horor romana u istoriji. Tačnije, gotsko-hororični proto-SF roman koji je uticao toliko snažno na sve fantastične (pod)žanrova nakon toga da to zaslužuje da se i ovde nekako obeleži.
          Naravno, o ovom romanu opširno sam pisao u svojoj studiji POETIKA HORORA, a o njemu i njegovom značaju i uticaju, na engleskom, i u tematu za Rue Morgue koji sam priredio pre dve godine, kada smo obeležili 200 godina od čuvene noći u kojoj je roman začet. Jeste, to je toliko značajna knjiga da joj slavimo i začeće i rođenje!
          Pre nedelju dana, na prvom Festivalu fantastike u Nišu održao sam predavanje (u formi razgovora sa Srđanom Savićem) pred zainteresovanom publikom, a svima koji nisu bili prisutni sada nudim osnovne teze – za informaciju, poduku, promišljanje, podsticaj za preispitivanje...
          Ovo što sledi je nešto kao Frankenštajn-dajdžest – najbitniji podaci, teze, teme i ideje koje u vezi s njim valja reći.


Objavljen je marta 1818. godine (anonimno); drugo izdanje, 1823. godine, u dva toma (sa imenom Meri Šeli na koricama) i treće, 1831.

Šelin otac, radikalni filozof Vilijam Godvin, kome je roman posvećen, i majka, proto-feministkinja, Meri Volstonkraft

Miltonov uticaj prostire se na čitav engleski romantizam, ili barem na njegove satanističke aspekte, a naročito kroz njegov saosećajni i kompleksni prikaz figure Lucifera kao arhi-buntovnika.
Prezir svakog oblika potčinjenosti i herojsko potvrđivanje vlastitog ja. Satanizam počiva na uverenju da je biće sudbinski osuđeno na pokoravanje, ali istovremeno i na osjećanju protesta i neprihvatanja žrtve i poniženja.

Geteov uticaj, pre svega kroz njegov epistolarni roman Jadi mladog Vertera - kroz karakterizaciju Frankenštajnovog stvorenja kao senzibilnog, dobronamernog i neshvaćenog od svoje okoline, što dovodi do njegovog tragičnog kraja.

Šelijevih ispravki u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila.

Ideja Frankenštajna začeta tokom dve olujne junske noći (16. i 17. juna 1816) kada su se Bajron (28), njegov lekar Džon Polidori (21), Persi Šeli (24) i Meri (19) i njena polusestra Kler Klermon zatekli u vili Deodati, na Ženevskom jezeru podno švajcarskih Alpa.

Meri Šeli inspiraciju za svoju priču dobila – u snu

Prometejsko prekoračenje ograničenja i zalaženje u božanske ingerencije od strane smrtnog stvora.

Meri Šeli ne potencira greh "uzurpacije" prirode (tj. nadležnosti Boga), oličen u stvaranju kreature, koliko iznova i iznova insistira da je pravi i istinski neoprostiv Frankenštajnov greh sadržan u njegovom odnosu prema svom neprirodnom "potomku".


Neodgovorni, neroditeljski odnos prema stvoru kome je podario život. Drugim rečima, da je doktor očinski prihvatio svoje stvorenje, i uveo ga u svet kako dolikuje, njegov navodno bogohulni čin stvaranja novog života na nepropisan način bio bi uistinu prometejski. Ali, on svoje stvorenje napušta, i tim činom napuštanja šalje ga na put društvene demonizacije.

Frankenštajnov stvor nije monstrum zbog toga što isprva jeste (telo sačinjeno od delova leševa) već zbog onoga što drugi od njega načine, odbacivši ga.

Nema družbenicu: ovom odlukom Frankenštajn po drugi, i finalni put napušta svog stvora, definitivno ga, nakon lažne nade, još surovije osuđujući na totalnu samoću. Time je prizvan i njegov demonizam.

Frankenštajn oličava, na tematskom kao i na formalnom planu, rascepljenost i udvojenost čoveka na pragu modernog doba, kao i njegove nade i strahove vezane za poljuljano mesto u vasioni pod uticajem novih društvenih okolnosti (Francuska buržoaska revolucija; pad feudalnog sistema i pripadajućih mu vrednosti, uključujući tu i vekovnu nadmoć Crkve; začeci demokratskih vrednosti, ljudskih prava). Heteroglosija se ne ogleda samo u višestrukim naratorima, nego, možda i najrečitije, kroz nedoslednosti, rascepljenosti i udvajanja u samom karakteru dr Frankenštajna.

Čovekov odnos prema univerzumu i prirodi (bez boga?).


Površno je tumačiti roman kao kritiku nauke kao takve: ono što on kritikuje jeste nedostatak odgovornosti naučnika, i uopšte, stvaraoca bilo koje vrste (umetnika, roditelja...). Upravo ova tendencija začela je, u drugoj polovini 19. veka, još direktnije bavljenje problematikom neodgovornih naučnika u proto-SF romanima Stivensona i Velsa.

U njemu su svoje otelotvorenje dobile neke od centralnih tema i ideja poznog gotika, engleskog romantizma, i zapadne kulture uopšte, i to kroz arhetipove Adama, Lucifera, Kaina, Lutajućeg Jevrejina, Fausta, "plemenitog divljaka".


Sekularizacija mita o stvaranju.

Kopernikanski obrt koji Frankenštajn donosi u horor sastoji se u ovome: rani gotik polazi od premise "ljudi su, u davna vremena, verovali u ovakva čudesa ", roman M. Šeli polazi od stava "naučnici danas veruju da su ova čudesa moguća".
Plauzibilnost fantastične premise više se ne traži u sujeverju i prošlosti, već u aktuelnosti sadašnjice. Roman predstavlja spoj gotskog i proto-naučnofantastičnog.

Doktor Džekil u noveli Dr Džekil i g. Hajd (1886) R. L. Stivensona; doktor Moro u Ostrvu doktora Moroa (1896) i doktor Grifin u Nevidljivom čoveku (1897) kao i likovi brojnih kratkih priča H. Dž. Velsa; zatim Dr Herbert Vest u priči H. F. Lavkrafta "Herbert Vest – Reanimator".

Drugost je, u dotadašnjem gotiku, bila jasnim granicama odeljena od respektabilnosti. Dajući glas monstrumu, tako da potanko iznese svoje gledište, Meri Šeli je učinila ključni korak u pravcu relativizovanja i preispitivanja granica između dobra i zla, čudovišnog i normalnog.


Zahvaljujući tome što je opisanim postupcima uspela da čitaoca "stavi u kožu čudovišta", Meri Šeli je obogatila horor žanr ne samo na motivskom i tematskom, nego i na idejnom planu. Prava strava ovog romana ne sastoji se u čudovištu koje će prodreti u naš zabran, već u čudovišnosti sistema društvenih odnosa koji kreiraju nova čudovišta, i u našem saučestvovanju sa tim procesima.

Svi ostali primeri transgresije i strave imaju jasne korene u mitu, legendi, narodnoj priči; samo u Frankenštajnu vidimo neman napravljenu ab initio (otpočetka). Nemamo prave prethodnike ove nakaze, u potpunosti napravljene od čovekove ruke – izuzev, možda, Golema.
Vampiri i vukodlaci utemeljeni su na folkloru i legendama starog sveta, mumije su puki produkti egipatskog načina sahranjivanja, dok je Frankenštajnovo čudovište, naravno, kreacija moderne nauke. Kao takvo mnogo se prirodnije uklapa u naš svet.


U temelju dugotrajne popularnosti Frankenštajna status čudovišta kao otpadnika; vidimo kako strada zbog nedostatka ljubavi i porodične topline.

Lični strahovi od novih tehnologija

Frankenštajn je moderna verzija još starijeg mita, polazeći od Prometeja i uključujući Fausta i druge: mita o prekoračenju granica znanja i cene koja mora da se plati.

* * *

Sve ove teze, naravno, kao i neke druge, imate razrađene, argumentovane i uobličene u knjizi POETIKA HORORA.



среда, 18. април 2018.

Fabrice du Welz & Cult Film Conference




            Ako ste u Ljubljani ili njenoj razumnoj blizini, evo dešavanja koje je, barem meni, bilo dovoljno vredno da potegnem čak iz Niške Banje kako bih ga ispratio, a dešava se od srede do nedelje (18-22. aprila).
            Radi se o festivalu „Kurja Polt“ (u prevodu: Žmarci) gde je, kao i na starijem i poznatijem Grosmanu, naglasak na hororu i eksploataciji. Ovo će biti moj prvi (a ko zna, možda ne i poslednji?) boravak na ovom festivalu, ovog puta u svojstvu gosta-kritičara.
            Glavni razlog za odlazak na Žmarce jeste to što će im gost biti jedan od omiljenih mi savremenih reditelja, Fabris du Velz, pa ću s njim raditi intervju i overiti na velikom platnu njegova dva vizuelno fascinantna horora: izuzetni VINYAN, kojeg smatram jednim od 3-4 najbolja horora ovog veka, i mega-zanimljivi i sumanuti CALVAIRE.
            Pored druženja s njim i njegovim filmovima, druga zanimljiva tsvar na ovom festivalu jeste Konferencija o kult filmovima, gde će učestvovati nekoliko meni dobro poznatih i poštovanih stručnjaka iz Engleske, čije sam knjige već prikazivao u Rue Morgue magazinu.
Tu će biti Dr Russ HUNTER, ko-urednik (with Stefano Baschiera) odličnog zbornika Italian Horror Cinema (2016), koji upravo radi na knjizi o Italo hororu, i Dr Steve JONES, autor jedne od najboljih knjiga o savremenom hororu koju sam u skorije vreme pročitao, Torture Porn: Popular Horror after Saw (2013).
            Biće ovo i prilika da u bioskopu – tačnije, u Slovenačkoj kinoteci i Kinodvoru – overim neke klasike, kao što su
itd.

U Ljubljani će biti i drugari sa Grosmana, tako da će ovo biti sjajan povod za još jedno druženje, kao i da napokon upoznam slovenački glavni grad.  

            Detaljnije o ovom dešavanju, gostima, filmovima itd. imate OVDE.
           Ako imam još nekog čitaoca u Sloveniji kojeg do sad nisam upoznao, evo prilike: javite se, svratite. Takođe, ako imate predloge – šta gotsko i hororično videti u Ljubljani i okolini, kazujte što pre, dok sam tamo (do subote uveče)!

недеља, 15. април 2018.

A QUIET PLACE (2018)


***
3-


Evo filma koji je, sa rekordnom zaradom za jedan horor od 50 miliona $ za prvi vikend u USA, i sa skorom od 100 miliona nakon drugog vikenda, po ko zna koji put pokazao vitalnost horor žanra na bioskopskim blagajnama. To je tim lepše što se ovog puta radi o originalnom delu, a ne nastavku, rimejku, prikvelu, adaptaciji stripa ili video igre itsl. Strani kritčari i publika mu jedu iz ruke, utrkuju se u pohvalama, hajp mašina radi punom parom – a film je ovih dana i u našim bioskopima, gde sam ga već na premijernoj projekciji overio. Pa, da vidimo šta je posredi.
Ukratko, TIHO MESTO je dobro zamišljen i solidno realizovan horor sa intrigantnom dosetkom (zamalo da kažem: temom), prijemčivim likovima/glumcima, natprosečnom dozom saspensa (za današnje vreme) i relativno zadovoljavajućim krajem (u smislu: nije baš da poželiš sebi viljuškama da iskopaš oči videvši ga – mada jeste pomalo za kolutanje očima). Pošto je to tako, u prvom delu ovog rivjua kazaću par opštih, neotkrivajućih stvari, a u drugom, 'skrivenom' delu rivjua pozabaviću se spojlerima i ogradama koje imam.
Zaplet je ilustracija maksime „sveta jednostavnost“: mala grupa likova (porodica: tata, mama i 3-4 deteta), jedna lokacija (izolovana farma okružena šumom), prost koncept (ljudi se kriju od slepih čudovišta koja love na zvuk, pa zato moraju da žive tiho kao miševi, na vrhovima prstiju, bosi, bez priče – samo znakovni govor gluvonemih, bez trčanja i lupanja, bez galame bilo koje vrste) – i kad se to uradi kako treba, a jeste urađeno (dobra gluma, odlična scenografija, pristojan creature design, dobri set-pisovi zasnovani na fazonu „tiho, tiše, moje zlato spava, ako li zahrče ubiće ga kosmička strava“) – eto uspeha.
Za pohvalu je smelost koncepta – napraviti i u multiplekse pustiti jedan maltene nemi film, danas, u vreme buke i besa (signifying nothing), u vreme kad se filmovi utrkuju koji će da bude bučniji, glasniji, brbljiviji, eksplozivniji, drečaviji, to je na granici avangardnog postupka. Dobro, film naravno nije nem, ima tu zvukova, uglavnom nižeg registra, pa i nešto tihe muzike, a bez brige, biće i galame, pucnjave i vrištanja kad situacija proključa (jer kakav bi to horor bio da sve ostane na skoro-mutavom fletlajnu?) – ali, svejedno, napraviti film koji slavi tišinu ili barem tihoću u vreme opšte razbrbljanosti, to je stvarno bio hrabar čin.
I ta hrabrost se isplatila. Pre svega finansijski, tvorcima filma, ali, nažalost, nešto manje umetnički, jer (ozbiljnijih) ambicija kao da nije bilo. Ovo je velika šteta i ozbiljan gubitak jer je potencijalno genijalan koncept protraćen na jedan tek blago natprosečan, skoro-zaboravljiv horor koji će danas, na ovu sušu, delovati bolje i snažnije nego što realno jeste. Ono što je mogla biti velika i pametno realizovana IDEJA ipak je samo svedeno na pristojno realizovan i komercijalno upakovan GIMMICK (iliti dosetku).
U rukama nekog Rusa, kao što je npr. K. Lopušanski (da ne idem baš do samog vrha i Tarkovskog) ili tako neki arty baja koji se ne gadi fantastike, a nije od ovih današnjih kretenskih amerikanizovanih „Rusa“ što snimaju CGI extravagancije bez trunke duše, ovo je mogla da bude egzistencijalističko-antropološka studija o vrednosti Tišine u svetu Buke; o potencijalima Neverbalne Komunikacije u svetu neprestanog Brbljanja, odnosno o težini gesta, dodira, izraza lica, pogleda, znaka... u civilizaciji u kojoj „Na početku svega beše REČ“, odnosno blebetanje; o tome da li nas, i koliko, Govor čini ljudima, i da li bismo, i koliko, prestali to biti, ako bismo jebeno STFU (tj. zanemeli)...
Mogao je ovaj film da plastično demonstrira, odnosno podseti nas na ono što podsvesno možda i slutimo ali retko ko i retko kad ima priliku da nadugo i proveri i naživo se uveri: kolika je vrednost i blagotvorno okrepljujuće dejstvo MIRA i TIŠINE – naročito danas, kad ljudi čak i ako na 10 dana ili 2 nedelje pobegnu od razuzdane gomile i odu na more ili planinu, čak i tamo nose jebene laptopove, telefone, slušalice, muzike, andrmolje za đuskanje i blebetanje i bučanje i zvrjanje...
Mogao je, na kraju, na odjavnoj špici, umesto one osrednje zaboravljive pesme da stavi evergrin – „Enjoy the Silence“...
Mogao je, ukratko, da osvetli jednu Veliku i važnu Temu današnjice, da je umetnički uobliči, da kaže nešto Relevantno --- ali ga to nije zanimalo. Postoje samo nagoveštaji, kratki i verovatno incidentni, na početku filma, u ovom pravcu, ali se oni brzo napuštaju zarad gimika, zabave, plašenja, saspensa i zezanja. I, naravno, da je reditelj (ujedno i glavni glumac) uradio ono što bi Ghoul najvolio, ne bi zaradio ni 10 miliona u Americi; a ovako, igrajući za mase, definitivno će zaraditi preko 150, a zajedno s prihodom iz ostatka sveta, sigurno će prebaciti i 200 miliona; već se zvecka o nastavku, i znate već dril. Možda dobije i prikvel i šta sve ne.
I još treba da smo srećni zbog toga jer, eto, „nije rimejk, nije sikvel... bla bla blaa“. I samo zato što nije potpuno retardiran neki ga već nazivaju „pametnim“, svega mi, eno spremaju etiketu „smart horror“, što je već simptomatično za današnje žanrovske hajp mašine, gde se sopstvena priželjkivanja i eventualne intencije već proglašavaju za domete i postignuća. Konkretno, isto kao što se mnogima pričinio GIRL POWER, YEAH! u onoj mlitavoj, beživotnoj, anemičnoj ANIHILACIJI, kao da je dovoljno natrpati 5 višerasnih ženskinja u glavne uloge, usporiti ritam i napraviti šareni rasplet „bez reči“ pa da to bude smesta proglašeno zemljotresnim revolucionarnim ženoslobađajućim burn-Hollywood-burn remek-delom (a kome se ne sviđa, to je samo zbog šovinizma, falocentrizma i Majkla Beja), tako već sad vidim nova priviđenja i halucinacije kod mojih inostranih FB frendova (govorim o uglednim i iskusnim žanrovskim piscima, urednicima, kritičarima, a ne laicima i ljudima sa ulice) koji na sva usta zvocaju o „smart horroru“ koji će ovaj Majkl-Bej-producirani produkt da inauguriše u naše pležr domove.
Nemojmo se zajebavati, kažem ja.
Na kraju krajeva, i ovaj „smart horror“ je, baš zbog svog smelog koncepta, osetio potrebu da se publici dodvori nizom drugih poluretardiranosti i lenjosti kako bi kompenzovao radikalnost koncepta (TIHI film za multipleks – o, zar se i to može?!) tako da bi, barem od mene, mogao samo da sanja etiketu „pametnog“. Pametan je jedino u smislu promućurnosti, onako kako je u kapitalizmu pametan onaj ko se doseti nečega što konkurencija nema, pa pionirski to plasira na tržište i obogati se time. Dobar gimik, dobro realizovan, s pravom uspešan – i to je sve.
Šta mi je, onda, smetalo u ovom filmu, i zašto mu ocena nije veća? Objasniću, ali za to su neophodni SPOJLERI – pa zato ostatak čitajte tek kad pogledate film (što, uprkos ogradama, preporučujem):


Film je suviše lenj da stvori konzistentan i uverljiv SVET – baca nas in medias res u složenu situaciju, svet je već pregažen ovim čudima (iz dalekog svemira? ne kaže se, ali verovatno; odakle bi inače?) i mi sad treba da prihvatimo zdravo za gotovo:
a) Da su nekakvi vanzemaljski ekvivalenti ajkula i tigrova, dakle obične ZVERI koje žive samo da bi ždrale i koje, koliko vidimo i čujemo, nemaju ni jezik, ni društveni poredak, pa čak ni čopore, razvili civilizaciju i tehnologiju za međuzvezdani let i onda došli ovde da bi nas ždrali. Hello! Ne može bre nešto što je samo ukras oko kandži i čeljusti da razvije nikakvu tehniku i čuda-muda potrebne ni da pređe jednu jebenu REKU a kamoli – pola vasione!
b) Da su ti i takvi stvorovi, koje obična dvocevka sređuje bez problema – dakle nikakvi skoro neuništivi alien-xenomorfi i zajebani predatori nego tako neka osrednja čudovištanca – dakle, svemirske ŽIVOTINJE koje nemaju ni lasere ni druga oružja za masovno uništenje, golim zubima i kandžama za samo godinu dana sjebali celu planetu Zemlju, a američki vojnoindustrijski kompleks, i svi ostali zemaljski srodni kompleksi, bili su, kao, skroz nemoćni da istrebe ove nenaoružane svemirske krtice! Prc!
c) Ok, ako su već ovi došli iz dalekog svemira, i ako su već zgazili čovečanstvo kao ništa, ipak je malko previše prihvatiti da, sa načinom života ove naše glavne familije koju pratimo, i sa modusom operandi tih zveri, da su ovi naši uspeli tako dugo (više od godine dana) da PREŽIVE. Dobro, zakopani u nekoj zemunici možda nekako i bi, ali ne sa velikom farmom kukuruza okolo (halo, kako je to kopano, orano, sejano, obrano – a da se ne zucne i nikakva buka ne digne?), i još sa povrćem iz bašte (ček da vidite njihove tegle sa zimnicom! – kako je to navodnjavano u tišini? sistem kap po kap?), i još imaju ogroman silos pun kukuruza – koji su valjda tamo stavljali zrno po zrno, jer inače – buka! Onoliku bre farmu jedva bi dvoje odraslih i šaka jada dečurlije održavali i u normalnim uslovima, sve i da nema ovih crittersa – a da to odrade sve na prstima, šu-šu, pst-pst – nema bre šanse!
I onda još gomila detalja i sitnica sasvim nepotrebno naprežu moju nevericu: čemu da se staze na farmi i od nje sve do šume posipaju peskom (eeej, kolki je to posao za obaviti, i kolko peska za to treba!) kao da se po utabanoj stazi ne može tiho hodati? I čemu da svi idu bosi, kao da neke lagane patike, starke ili baletanke, ili obični seljački gumenjaci, ne bi bili dovoljno tihi? I kako je ova familija preživela zimu, sneg, čišćenje snega, ovo ono... što se ne može baš u tišini raditi? A seča i cepanje drva? Itd. Moglo bi se ovako ubeskraj.
Može neko reći: cepidlačenje! Nepotrebno detaljisanje! Važna je drama, likovi, odnosi, SIMBOLIKA... a ne da li su i kako cepali drva. Ili, recimo, odakle uopšte struja u kući –koja se neštedimice troši na stotine sijalica oko farme – godinu dana nakon propasti civilizacije? Svet propao, a elektrane kanda još rade, i centrale, struja i dalje u svakom prekidaču i utikaču, to sve radi samo od sebe? Jer, nikakav agregat tu ne videsmo niti ČUSMO; te prokletinje su notorno bučne... Znači sve to i još trista logističkih problema – samo su, kao, „sitnice“.
Pa, bili bi sitnice u filmu koji jeste koncipiran kao metafora; u filmu izrazito naglašene simbolike, a na teme gore navedene (svet tišine i neverbalne komunikacije...); onda ne bismo „brojali metke“, ni sijalice, ni tegle s krastavčićima, ni džakove peska potrebne za sve one staze... nego bismo rekli: ovo je sve velika metafora, govor simbola, stilizacija, ne cepidlačite sad s tim glupostima. Ali, rekoh već, ovo NIJE film ideja, nego film gimika, i on sebi na kvarno udešava stvari tako da taj gimik maksimalno izmuze, po cenu besmislenog ponašanja likova. Jer, da idu obuveni u nešto, makar i lagano, s mekim đonom, umesto skroz bosi, propao bi im fazon sa ekserom što viri iz stepenice, recimo. I mnogi drugi fazoni.
Plus, taj rasplet, sa otkrićem slabe tačke aliena – how convenient! Sreća da se ne rastapaju od čaše vode kao oni u SIGNS, ali ovo pištanje od kojeg im doslovno puca glava – prilično je lazy. I američka vojska u celoj invaziji nije uspela da ubije nijednog aliena, da mu uzme telo i prouči ga, secira, da vidi kako dela i šta bi moglo da ga sjebe? Nego je trebalo da dođe jedna gluvonema curica pa da gurne klip u točkove invazije svemirskih krtica sa čeljustima? Prc!
I još taj ofucani finalni kadar, koji smo videli u jedno tuce horora u zadnje vreme – poslednji put u onom debilnom o zombi invaziji It Stains the Sands Red: samo vi nalećite, čudovišta, sad će mama da se zajuri na vas sa svojom puškom i da vas sve razbuca! mom power, yeaaah! Freeze frame!
Ali dobro, šta sad: imamo na kraju samohranu majku, imamo female empowerment, imamo empowerment za gluvonemu curicu, imamo ko zna koju po redu američku idolatriju PORODICE – jer SVAKI jebeni film otuda doslovno sponzoriše „Porodični lobi“ (kakav bre gej lobi, kakav jevrejski lobi, Iluminati, gušteri, masoni... nemoj bre neko d’ede gomna – jebeni PORODIČNI LOBI održava ovaj Pakao, ovu Samsaru, u egzistenciji!) i svaki mora da nam eksplicitno i didaktično macolom u glavu nabija FEMLI VELJUZ...
Ukratko, na kraju balade imamo jedan umereno-zabavan, korektan hororčić koji najbolje dela ako se mozak skroz isključi. Jer jedino takav danas može da namlati 200 miljona.