izabrana dela

izabrana dela

среда, 22. јул 2009.

TANTEI MONOGATARI aka DETECTIVE STORY (2007)

TANTEI MONOGATARI

aka DETECTIVE STORY

TAKASHI MIIKE

***

3

nehumano dugo se čekalo na ovaj film, ali najzad je dolijao! čim se pojavio sjajan dvd-rip sa savršenim engleskim titlovima – ovo se pogledalo, i evo presude: DETECTIVE STORY je jedan od blago-natprosečnih, ali ne baš vrhunskih miikeovih filmova.

a ako me baš povučete za jezik, reći ću da u vrhunske ubrajam sledeće (sa ocenama):

Fudoh: The New Generation [1996] ***(*) =4-
Audition [1999] ***** =5
MPD - Psycho [2000] ***** =5-
Visitor Q [2001] **** =4
Ichi the Killer [2001] **** =4
The Happiness of the Katakuris [2001] =4-
Three... Extremes - 'The Box' [2004] **** =4+
Big Bang Love [2006] **** =4
Imprint [2006] **** =4
Sukiyaki Western Django [2007] ***(*) =4-

DETECTIVE STORY je, za moj groš, negde u rangu sa ONE MISSED CALL ili CROWS ZERO. to će reći, ovo je jedan komunikativniji, zabavniji miike (u smislu crowdpleasinga), pristupačniji je nešto prosečnijem gledaocu, naslanja se na opštepoznatu tradiciju detektivskih krimi-trilera kao i horor-trilera o serijskim ubicama a gegovi su često na nivou slepstika tako da i joe sixpack može da se slatko nasmeje gledajući ovo, a ne kao u nekim miikeovim ezoteričnijim naslovima, u kojima su ironija i sarkazam skriveniji pa prosečni moron ne zna da li da se smeje, plače, povraća ili da gasi TV!

žanrovski, DETECTIVE STORY nije baš jednostavno smestiti u bilo koju fijoku sem one na kojoj piše 'miike', koji je već postao žanr po sebi. ako se neko buni zašto o ovom filmu, pored ostalog, govorim i kao o hororu, neću zameriti. ako se neko buni protiv onih koji poriču da je ovo horor, i to ću razumeti. horor je, u ovom slučaju, ograničen pretežno na splatter sekvence, sa izvađenim unutrašnjim organima, raščerečenim leševima (iz misterioznih razloga – blurovanim na DVD-u sa koga je ovo ripovano; pitam se da li je tako u svim verzijama, prokleti bili!?), te krupnim planovima crva kakve još od hejdeja lučija fulčija i ranog barkera nismo gledali ovako, preko celog ekrana.

"I'm ready for my close up, mr. Miike" said the worm.

"Action!" said Miike.

he he he.

pred kraj filma ima i malo bockanja sečivima i odsecanja izvesnih delića tela, ali nekako, za miikeove standarde, to je jedan relativno umeren bloodbath. ili sam ja skroz skrenuo, i potrebne su mi sve veće količine splattera kako bi utažile moju žeđ? nekako, kako starim, potrebni su mi sve jači i ljući začini, žešći šokovi, krvopljusnije scene, a nekadašnji usklik koji su pripisavali kronenbergu (iz dana pre nego što je crvenilo krvi zamenio crvenim tepisima) – MORE BLOOD! – sve više postaje moj moto i mantra tokom gledanja bilo kog filma. a uklikivao sam ga čak i tijekom gledanja SRPSKOG FILMA. u poslednje vreme jedino me je MARTYRS potpuno zadovoljio na tom planu…

nego odlutah. znači, miike i horor. izvan splatter prizora, koji su uglavnom urađeni groteskno, na ivici tongue-in-cheeka, horora ima u par prekratkih saspens scena, i u završnom okršaju koji je više triler-akcija nego li nekakav horor, iako krv pljušti poprilično. treba svakako istaći i scenu iz koje je ona napaljujuća sličica sa stvorom (čovekom?) u misterioznoj kontrapciji i sa bizarno creepy maskom na faci, if any. kako ispade, u pitanju je omaž SILENCE OF THE LAMBS (odnosno MANHUNTERU): pod tom maskom je uapšeni i unakaženi psiho-ubica koga je naš detektiv priveo 15 godina ranije, a kod koga sada dolazi po savet. scena je neodoljivo spooky i morbidna, i ima creepy vibe koji je baš vintage miike: vidi se zašto je on i dalje vrhunski majstor strave, onda kad se odluči da je napravi.

ipak, ne očekujte čist horor. naslov nije lagao: ovo je pre svega detektivska priča, ili tačnije – parodija na detektiviku, jer ovde imamo jednog nesposobnog 'profi' detektiva i jednog trapavog amatera koji mu se pridruži, a načini na koje dolaze do tragova i napretka u istrazi najčešće su stvar slučaja ili okolnosti u kojima su im mozak i dedukcija od najmanje pomoći.

što se tiče humora, on je od 'otkačene' sorte koja se od miikea očekuje i koju on gleefully isporučuje kroz obilje narativno nebitnih detalja. potonji deluju kao tipični dodaci na jedno relativno normalno tkivo koje miike, kako bi razbio dosadu, kiti svojim osobenjačkim kićankama – kao npr. kad se jedna luckasta junakinja bukvalno upiša usred umetničke galerije. to ima i narativnu vrednost jer onda ode u WC gde pronađe… nešto vredno za zaplet; ali fora je u tome da ona nije morala da se upiša, mogla je 'normalno' da ode u WC i zatekne to što zatekne; ali ne, ovo je miikeov film, i ne može to 'normalno'! čitav film je krcat takvim detaljima, nebitnim a dražesnim ostranjenijima – jedna ružnjikava intervjuerka na kraju svog iskaza o promiskuitetnoj susetki izjavi da joj zavidi, i počne da oralno zadovoljava svoj palac, tokom jednog razgovora u javnom kupatilu tokom čitave scene bez ikakvog razloga ivicom kade u krug hoda goli dečak, itd.

u suštini, ovo je palp premisa, prilično generička, i u rukama nekog drugog reditelja sve bi ovo bilo mnogo statičnije i nezanimljivije; miikeova čipka po rubovima ove storije čini je zanimljivijom nego što stvarno jeste, ali ipak ne može ni on da od kaputa napravi loptu baš kao što ni slikar u filmu ne uspeva da svoje platno naslika tako neprofesionalnim i kvarljivim materijalom kakva je – krv.

interesantni kurioziteti:

antropozof rudolf štajner ima popriličnu važnost za zaplet (ili tačnije za gimmick kojim se psiho ubica rukovodi) i moram reći da osim njegovog indirektnog prisustva u arđentovoj SUSPIRIJI i INFERNU ne znam za druge primere njegovog rabljenja na filmu.

umetnost (slikarstvo) ima važnu ulogu u filmu, i za svaku pohvalu je što nisu angažovali neko bedno mazalo da za sitne pare za film namaže neka platna, nego su korišćene slike koje deluju vrlo profi – verovatno od nekog umetnika koji se, pre svega, napajao na gigerovom izvoru, ali sa malo više kolora i slikovnosti jednog trevora browna i mrvicu dalija, pride.

sve u svemu, inicirani miikeovci uživaće u ovom filmu kao u još jednom dokazu superiornosti ovog autora čak i onda kada se bavi relativno površnim, generičkim materijalom. istovremeno, TANTEI MONOGATARI je savršen uvod za neinicirane ili sumnjičave, jer su sva boleština i bizarni humor i otkačene situacije plasirani na pitak i zabavan način.

Subtitle for EL NINO DE LA LUNA (MOONCHILD)

najzad sam uspeo da okačim titl za film EL NIÑO DE LA LUNA aka MOONCHILD (1989)!

nedavno sam ga jedva pronašao, a potom morao i da ga podelim u 2 dela i sredim tajming, tako da ako imate verziju filma na 2 CD-a, ovo je savršeno prilagođeni titl: samo za Ghoul cultiste!

titl je OVDE!

UŽIVAJTE!

UN URLO NELLE TENEBRE aka Exorcist III: Cries and Shadows (1975)

UN URLO NEL TENEBRE
aka Exorcist III: Cries and Shadows
*(*)
1+
od svih besramnih EXORCIST-rip-offova koje sam video, ovaj je najbesramniji – barem kad govorimo o zapadnjačkoj kinematografiji. znači, da na trenutak zanemarimo šampione besramnosti, turke i indijce.
on se čak i ne pretvara da postoji iz nekog drugog razloga nego da nabrzinu unovči popularnost koju je fridkinova filmčina požnjela širom sveta. nema tu alibija u stilu: evo, mi imamo novu, originalnu priču, nemamo veze sa fridkinom, teramo neki svoj fazon… jok, bato, ništa slično. ovo govno se čak drznulo da se u nekom trenutku svoje bedne egzistencije nazove Exorcist III (očito, pre nego što je taj film snimljen), a tu su i kadrovi pokradeni iz I dela – dolazak egzorciste pred kuću, kao na plakatu EXORCISTA; napad opsednutog kredenca; ominozni medaljon; i naravno, neizbežno – opsednuti adolescent izobličenog lica, vezan u krevetu, koji psuje i pljuje i bljuje sve živo, dok na kraju demona u sebe ne preuzme crkvenjačka osoba koja se, zatim, baci s visine.
preko ovih vulgarno prepisanih momenata, 'autori' su nabacali tanak sloj šminke: ovde je umesto devojčice opsednut dečak (kao u originalnom slučaju koji je inspirisao roman EGZORCIST); demon je žensko, tj. neka vrsta sukube; a sve to ima neku mutnu predistoriju u srednjem veku.
dečak je, tačnije rečeno – momak ne baš lako odredive starosti, ali između 16-19 godina: sa tzv. 'mullet' frizurom koja je ispred svog vremena jer će tek početkom 80ih postati rasprostranjena, naročito među metalcima. taj nabildovani bebi-fejs tokom filma paradira u nekim neodoljivo drečavim, uskim džemperčićima, a i drugi pokazatelji mode mid-70ies su jednako zabavni, naročito 'horor' scena koja se dešava u disko-klubu, koji je, naravno, kao i sve vezano za disko (pa još italo!) – a laugh riot!
momčić, inače, nema ama baš ni najmanju crtu karaktera, što je i u ovom dnu od produkcije retkost na ivici avangardnosti. čak i u pornićima postoje nekakvi zameci 'likova', tako da znaš da je neko, npr. 'vodoinstalater', 'privatni detektiv', 'policajka', 'nestašna učenica' i sl. o ovom ovde liku, sem da se zove petar, ne znamo ama baš ništa: reklo bi se da je bogat jer svoju devojku ispoliva šampanjcem, ali nejasno je da li je bogati naslednik ili čime se bavi u životu i šta o životu misli ili od njega hoće. on postane opsednut iz čista mira, tako što u šumi nabasa na pičkonudeću golu ženu koja na jednoj steni izigrava eurotrash varijantu dirty dancinga. u podnožju stene on nađe medaljonče sa obrnutim krstom, stavi ga sebi oko vrata – i od tada počinju sranja.
naime, on ne pada smesta u linda-blerovske frasove i samoupišavanja, a i drkanje uz pomoć raspeća ide malo teže sa muškom aparaturom. zato, kada ga opsedne sukuba, on se potpuno pretvori u nju i krene da zavodi okolne žene – a pre svega svoju majku, i sestru-opaticu. majku smandrlja niz stepenice nakon malo vaćarenja, a seku ostavi živu za kraj, kako bi u sebe mogla da preuzme demonicu i baci se s njom u klisuru. oko ovih transformacija nema nikakve konzistentnosti: ponekad se crvenokosa sukuba pojavi u nj. sobi kao zaseban lik, u 3-D, pa se on hrve s njom po podu, a kad joj nožem prereže vrat – rez se javi na vratu njegove devojke koja baš tada đuska uz 'mile voli disko, disko…' kako i zašto to, nemamo pojma. eto tako, jer im se može. čudo su ti demoni. u drugim pak scenama sukuba opseda njegovo telo, i kroz njega (ali u svom, ženskom obličju) spopada ženskinje.
cela ova zavrzlama ima neki svoj koren u srednjem veku, ali niko se nije ni potrudio da to narativno poveže, nego su scene 'orgija' samo nalepljene na ostatak filma, a vi publiko – upotrebite malo maštu, nemojte da vam scenaristi sve crtaju! pre nego što se neko zaleti da ovo gleda zbog reči 'orgija', da preciziram: te orgije zapravo više izgledaju kao nešto između teškog petinga, rvanja, slo-mo baleta i loše koordinisanog prevrtanja golih telesa jednih preko drugih bez cilja i svrhe, ali pazeći da ništa od toga slučajno ne zaliči na snošaj. valjda se ovi obožavaoci sotone jebu u laktove, uši, kolena, pupkove itsl.
a ako je nekome fraza 'gola telesa' dovoljna da pohita i skine ovo čudo, moram da preciziram: dostupan je samo VHS rip, pristojan ali nedovoljno oštar da biste bilo šta konkretno razaznali u toj masi uskomešanih telesina. koliko se može videti, pretežno su to neke neugledne i prosečne žene, možda prosjakinje koje su pokupili na ulici i doveli ih da se skinu pred kamerama za kilo brlje. jedina curica vredna freeze frame-ovanja je kratkocrnokosa partnerka naše sukube u jednoj OK ali nedovoljno otkrivajućoj lezbo sceni.
a ako nekoga to zanima, i ovaj teen dečkić ima frontal nudity, ali začas, i u mračnoj senci. šifra: crna mrlja.
sve to je još i marginalno zabavno u svojoj beslovesnosti, ali kada krene u fotokopiranje EGZORCISTA, onda postaje rutina koja 'šokantna' može biti samo najzadrtijim katoličkim babama, da gledaju tog loše našminkanog momka kako huli i psuje dok mu pop čita 'oče naš iže jesi ni za di si nisi…'
da li ovo gledati? šta ga znam: ja sam slab na ovu tematiku, i ne mogu da odolim kad na jednom mestu vidim orgije, obrnute pentagrame, crne mise, blasfemije, popopljuvanje, golotinju, krv… naravno da je sve to uslikano i režirano krajnje prozaično i bez jačih momenata nadahnuća, ali nije ni sasvim nesvarljivo, ima umereno zabavan trash ugođaj, i što je najvažnije – ne smara, nema mnogo priče, stalno se nešto dešava, dinamično je, pa ko voli so-bad-it's-almost-kinda-good filmove na teme satanizma, može da prođe i mnogo gore od ovog jedva-gledljivog, ali ipak gledljivog pobačaja.
režiju potpisuju FRANCO LO CASCIO i ANGELO PANNACCIÒ, ljudi za koje nikad nisam čuo, a prilično pomno pratim italo horror; takođe, u celoj ekipi nema ama baš nijedno ime koje bi horor fanaticima nešto značilo. kamera je jeftina, muzika bedna i neupadljiva, efekata maske ima vrlo malo i loši su, scenografija je rudimentarna i nenadahnuta, zvučni efekti takođe, a dub na engleski samo dodaje još jedan sloj treš-šmeka.
pa, ko voli, nek izvoli! Ghoul je rekao!