izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 13. мај 2019.

SUSPIRIA (2018)


**(*)
2+

            Želeo sam da verujem, naročito posle vrlo dobrog CALL ME BY YOUR NAME, da će Gvadanjinova SUSPIRIA biti nešto novo, iznenađujuće, sveže, smelo, ludački hrabro i ludački drugačije; nažalost, ono što smo na kraju dobili je tek jedna od bizarnijih fusnota u istoriji novijeg horora, negde između dosadne redundantnosti rimejka PSIHA (1999) Gasa van Santa i besciljnog (i temeljno misguided) experimentalizma sa obilatim dozama transfera blama Aronovskijeve MAME (mother! 2018).
            Ova dijagnoza je vrlo precizno postavljena: u oba slučaja imamo „autore“ koje horor slabo, if at all, zanima; koji mu prilaze izdaleka, iz ugla mejnstrima, festivala, „umetnosti“; koje ne zanima pripovedanje nego, pre svega, „konceptualnost“; koji svesno gledaocu NEĆE da pruže užitak zbog kojeg je, pretpostavlja se, došao u bioskop; koji mu, umesto toga, nude „esejističnost“, napadnu „metaforičnost“ i/ili „meta“-šta god koje možda jeste negde ispod ili između redova, ali ono što je U samim redovima je tanko i jadno i ne drži vodu, pa se zato ni ono između ne drži.
Nedovoljno iskorišćene
U oba slučaja imamo filmove zanimljivije za vilozoviranje – odnosno, za pisanje eseja O njima, negoli što su zanimljivi za, ekšuali, gledanje; filmove toliko mrtvog pulsa, toliko –narodski rečeno- dosadne ili barem Nezanimljive da tu ima vrlo malo za pod zub za pravog filmoljuba (dakle, onog koji nije, pre svega, Drka-drkađon). To nije PURE CINEMA (kao što je to umeo da bude Arđento at his best); to je DRKAĐONISANJE (at its worst).
Koliko je genijalnu dijagnozu Doktor gore postavio vidi se i iz toga da je, u oba pomenuta filma, baš kao i u novoj SUSPIRIJI, na motivsko-tematskom nivou, motiv MAJKE centralan u svim ovim filmovima (što, pak, sa sobom povlači naročitu otvorenost sva tri filma za psihoanalitička izdrkavanja). Znači, iz svih pomenutih (i drugih, u koje me mrzi da zalazim) razloga, nova SUSPIRIA svoje najpribližnije parnjake i „kolege“, u svakom smislu pa tako i u smislu opšteg estetskog postignuća i filmofilske vrednosti, što će reći, da budem sasvim direktan, i u smislu Gulove ocene, ima u pomenutim jakim dvojkašima (2+) koji nisu imali dovoljno filmske magije da zarade čak ni TRI MINUS.
Rene protraćena, Tilda previše uposlena
Ne, nisam želeo da Luka reprizira Arđenta, da mi daje more of the same; NARAVNO da je „rimejk“ tog filma mogao i morao da bude samo i jedino temeljna reimaginacija; i nije problem ovog filma to što „ne liči“ na Arđentov, ni u kom pogledu (ne samo vizuelnom), nego što je to njegovo „novo“ i „drugačije“ – toliko konotativno isprazno i nedokuvano i neartikulisano i nezaokruženo, i što je toliko vizuelno i žanrovski tanko, neupečatljivo, neatraktivno i nememorabilno (izvan domena FUSNOTE; i eventualnog povoda za drkađon-„teoretičare“ koji će na njemu da šilje... eh, pera).




Neka priča ko šta oće, ali Arđentova SUSPIRIA, takva kakva je, predstavlja jedan vrlo zaokružen, konzistentno koncipiran i konsekventno izveden film (sa samo par nepotrebnih iskliznuća: kratka scena bavarskog plesa u pivnici, koja prethodi čuvenom set-pisu na naci-trgu; i slepo-crevo da-ti-čiča-objasni kvazi-racionalizacije veštica iz usta Uda Kira, a naročito njena debilna inscenacija na obodu nekakvog simpozijuma, dok doktori pijuckaju koješta napolju na vetru...). Lukina SUSPIRIA je, naprosto, jedan tako nesvaren bućkuriš koječega da od toga samo stomak može da se pokvari.  


Za razliku od Arđentovog filma, koji nije ni o čemu – koji ide ka nebuloznosti arhetipova i BAJKI i dečjih strahova, koji prigrljuje IRACIONALNO, košmarno, infantilno, bez ikakve racionalne cenzure (ili barem sa vrlo malo toga, kao u gorepomenutoj suvišnoj sceni o „broken mirrors – broken minds“), Luka je napadno hteo da mu film bude „topical“, da ima temu – 
ali ne jednu, o ne, to bi bilo premalo za jednog „intelektualca“ koji pretenduje na „crvene tepihe“, pa zato on i ovaj njegov scenarista KAJGANIĆ u tu njihovu kajganu trpaju najmanje tri teme (kao Tri Majke) od kojih je svaka za sebe mogla da bude centralna, ali zapravo, one umesto da se upliću kao prutovi u onoj SFRJ paraboli, zapravo brkaju jedna drugoj u oči i stoje, krute i SUVE, jedna drugoj nasuprot, i ŠTRČE.
Male or female? Tilda!

Ovo je, tako, mogao biti film na temu MAJKE – psihološka drama o devojci iz provincije Amerike traumatizovanoj lošim odnosom sa lošom majkom, koja nakon njene smrti dolazi u „matrijarhalno“ (europsko) okruženje, gde pronalazi Surogat-Majku (Tildu); i onda se tu pravi bergmanovska horor-drama o njihovom odnosu, o traumama i njihovim dalekosežnim plodovima, o materinstvu, o Elektrinom kompleksu i bla bla blaaa. Ovo se, u ovoj SUSPIRIJI, donekle dotakne, ali se ne razvije, ne akcentuira, ne uradi se ništa s tim, i ovo nije TAJ film.
Zatim, ovo je mogao biti film o politici i UMETNOSTI, o radikalnoj borbi u Nemačkoj krajem 1970-ih, o Bader-Majnhofu, gde bi se akcenat stavio na kontrast dve vrste (ne)aktivizma: s jedne strane omladina (curice) posvećena nečem radikalno larpurlartističkom (ima li nečega društveno nepotrebnijeg i beskorisnijeg, udaljenijeg od bilo čega konkretnog, ovozemaljskog – od BALETA?!) i radikalnog društvenog aktivizma (terorizma). S jedne strane Kula od slonovače u kojoj curice ginu (i bivaju ubijene) za balet – s druge, prljave ulice na kojima curice ginu, i ubijaju, za neke (kakve-takve) društveno-političke ideale! Na pozadini te podeljenosti, šizofrenija podeljene Nemačke/Berlina, pa još dvije žlice Duhova prošlosti (neumrli NACIZAM!) i eto nama socio-gothica sa estetikom (a donekle i tematikom) Fazbinderovih filmova.
Ali i ova tematika se samo pipne, ovde-onde, pozira se s njom malo onako kako pozeri odu na grob Karla Marksa pa se slikaju kraj njega, i eto, sad su kao neki levičari, ha ha, tra la la – a u stvari ni od ove tematike ništa se zaokruženo i smisleno ne uradi, ništa se ne kaže, nikako se ona ne ugradi u opštu priču, ne poveže se to na ulicama sa onim u Baletskoj Akademiji (osim u najvulgarnijem smislu, što vidimo da i Unutra vlada krvožedna borba za Moć, odnosno politikanstvo, nadglasavanje i nadvladavanje i „čija je veća“ takmičenje), a čitava storija jevrejskog Doktora Hosenfefera (Tilda u muškom dregu) i njegove ženice je jedno ogromno, dosadno i besciljno slepo crevo koje truje ovaj ionako, i bez toga, jezivo nekoherentan i kajganasto smućkan film.
Mogao je ovo biti i film o ŽENAMA, a naročito o tzv. ŽENSKOM OSLOBAĐANJU (liberaciji), što su u njega takođe neki učitali, recimo, zbog ćudljive i ničim pametnim izazvane odluke da nigde muškog glumca nema, da se sasvim radikalno usredsredi na ženske likove tako da ovde muških nema ama baš nigde – osim Tilde, koja igra Dosadnog Dedu, i dvojice pajkana u maltene kameo pojavi, koji služe da njihova muškost bude doslovno izvrgnuta ruglu (u, praktično, jedinoj duhovitoj sceni ovog mrtvozbiljno-sterilnog filma). Ali ako je neko došao na ovo očekujući TAJ film, o ženskoj liberaciji – pa, vala, ni njega neće gledati, ovde. Ovo NIJE taj film.
Jer, gde su ti muškarci koji navodno tlače ženskinje? Ako se nosioci falocentrizma mogu tako lako zajebavati (korišćenjem ženske magije, iliti „veštičarstva“), ako se njihovi pimpeci mogu ismevati s takvom lakoćom, onda vidimo da su žene zapravo JAČI pol, da su one te koje u rukama (i drugde) imaju MOĆ, a ne patetični, smešni, nesvesni muškarci. Gde je taj falocentrični poredak, gde je POZADINA „buđenja feminizma“ 1970-ih, koji je uopšte smisao i poenta „feminizma“ – ako nam film ovaj „matrijarhat“ u Akademiji pokazuje kao bednu presliku muškog poretka, gde žene NE žive u nekakvoj Đems-Kamerunovskoj AVATAR-GEA idili jedinstva sa svojim Telima i zazornim telesnim izbljuv-sekretima i Seksualnošću i Majkom Prirodom, nego se bore za vlast isto kao Mužjaci u tamo nekom, recimo, surduličkom ogranku SNS-a.
Snimak zasedanja mesnog odbora SNS-a u Surdulici
Šta, rekli su vam u nekim plitkoumnim rivjuima na netu da se ova SUSPIRIA bavi fimejl liberaćeom? Pa, ako je tako, zašto se onda potencira muško-zazorno u tretmanu ženskih tela, a naročito u onom jednom jedinom zaista zabavnom horor set-pissu, kad se ona balerina pod mađijskim uplivom slomi kao marioneta oznoji i upiša i upljuje i iskrvari ko goveče?
Narodna poslanica SNS-a iz Surdulice

Gde je fucking „oslobođenost“ tih žena? Zašto je njihova IGRA toliko lišena žuisansa? Alo, žene, oslobođene, gde vam je JUISSANCE u ovom grdnom plesu? Zašto su vam pesme toliko tužne i melanholične i sumorne? Uzgred, saundtrek je izuzetan, ali film je nedostojan njega, i on, ovakav, doprinosi sveopštoj šizofreniji, jer zvukovi uopšte ne odgovaraju slikama...
Zašto niste sjedinjene sa svojim telima? Zašto vaš ples ne slavi tu vašu navodnu slobodu, umesto što se svodi na nekakve mučne i mehaničke pokrete, odsečne, maltene muške? Jel vi to plešete svoj „penis envy“ ili svoj „vagina pride“? Zašto igrate na HOROR muziku – mračnu, potmulu, zlokobnu, sumornu? Zašto je vaš Petar „Volk“ – horor balet sa mučnim i mrskim đipanjem i marionetski-naglim pokretima? Kamo sklad, kamo harmonija, kamo jedinstvo – KAMO OSLOBAĐANJE?
Veselije to malo, ako može!
Naravno, može se to i drugačije gledati: možda je film parabola o tome kako je (nemačko) ZLO večno, i toliko duboko da se probija čak i tamo gde nikako ne bi smelo, među koven kvazioslobođenog ženskinja koje, međutim, i samo, i dalje, igra na istu onu NARODNU (Volk) muziku. To je legitimna i OK tema, ali se film ni njome jasno i decidirano ne bavi, nego je samo nagoveštava, ali je uopšte ne artikuliše – što je lako mogao, da je iole jasniji po dva važna pitanja: a) kakav je odnos „veštica“ bio prema nacizmu, i za vreme nacizma? da li su se one od njih krile, ili s njima sarađivale? i b) Šta su veštice uopšte htele od Doktora Hosenfefera, zašto su ga tako elaborirano zavele i dovele na svoj sega-mega ritual, samo da bi mu skinule gaće i ostavile ga, i zaboravile, tu na patosu?
Dakle, da li su ove „veštice“ dobre – vidi ih, slobodne, cerekaju se po ulicama, rade šta oće, ne zavise od muškaraca, emancipovane, zezaju se, kurac im uopšte ne treba, žive svoj život, individualke itd., ili su zle – manipulantkinje, prevarantkinje, bore se za vlast među sobom i kolju, doslovno ladnim oruđem i mađijski, na daljinu, varaju i kradu i nisu ništa bolje od muškog falocentričnog sveta exploatacije i Volje Za Moć? Jer, izvin'te, al ne može i jare i pare; ili su jedno ili drugo... A film kao da bi hteo oboje...
Najzad, KAMO VAM SEKSUALNOST? Ovaj sterilan film je potpuno lišen bilo čega seksualnog: niti ove balerine ispoljavaju i najmanje zanimanje za pretpostavljeni muški svet napolju, niti pak vidimo da se okreću svojim „sestrama“ u Akademiji za malo girl-on-girl akcije. Ako postoji neka sexualna konotacija u odnosu Tilde (Učiteljice) i male Balerine (Učenice) – a ona u tim kvazipedagoškim kontextima uvek postoji (vidi ZAVODNIKA ako nisi znao!) – ona je sasvim neistražena, nije čak ni skicirana, nego čami duboko između redova.
Plus, film nam odriče i Muški Gejz, jer čak i kad su poluobnažene – na probama – one su znojave i nenašminkane i neatraktivne, a u performansu Maja „Volk“, iako su vrlo golišave, napadno su desexualizovane onim odvratnim gaćama za babe i crvenim konopcima u kojima imaju da se bacakaju tamo-vamo (a to čak i pre nego što krenu slomljene kosti da kidaju glatko golo znojavo meso i tako razbiju i eventualnu poluerekciju koju je neko mogao imati na sva ta kvazigolišava telesa).
Znači, i od te teme – piši propalo.
I od bilo koje druge.
Ali, hajde da bacimo kroz prozor ove Tri Majke – ovaj, Tri Teme koje sam gore skicirao, i kažemo: jebeš teme, dajmo priču, dajmo horor, kako tu stojimo? 
Pa, nažalost, čak i ako bismo ovaj nehumano i ničim opravdano predugačak samozaljubljeno pretenciozan a temeljno misguided film drastično skratili, odnosno, ako bismo mu isekli sve te digresije i nebitne budalaštine koje su na krajnje prostu pričicu nabacane radi stvaranja privida „težine“ – opet dobijamo jednu nesuvislo smućkanu kajganu u kojoj je nemoguće dobiti ikakav odgovor na najosnovnija A B V G D Đ pitanja.
Evo ti srce na dlanu... ili barem the next best thing!


Je li ovo priča o „inicijaciji“ nevine đevojke u „Zli“ veštičji koven? To bi bilo zabavno izvrtanje Arđentove – gde srnooko Nevinašce prođe kroz veštičji Pakao neokrznuto Zlom, i pobegne, netaknuto, vatrom pročišćeno, i vodom-kišom napolju oprano, preporođeno-a-isto; u teoriji, simpatično je što Lukina Suzi, umesto da beži od veštica, njima na kraju prilazi. U teoriji, kažem. Jer, u praksi, u ovom ovde narativu, na kraju vidimo da ona nije nikakvo nevinašce, nego da se u njoj krije ni manje ni više nego Mama Suspirija lično i personalno!
FUCK! Kakav twist! ALI! U kom trenu je ta MAMA ušla u curetak? Da li je ona bila Suspirija i na onoj američkoj farmi gde ju je kinjila rođena majka (što je slabo verovatno i besmisleno)? Ili je ta inkarnacija u nju ušla kasnije, u Berlinu? Ali, KADA, i KAKO? Je li ona bila nekako PREDODREĐENA za to (što se nagoveštava u filmu)? Ako jeste, zbog čega? Čime?
Film, koji koketira time da kao ima neku priču i likove, na kraju otkriva da glavna junakinja i nije ljudsko biće nego je nešto natprirodno u telu đevojke, ali mi ne znamo ni šta to Biće oće, ni zašto je (baš tu) curu odabralo da se inkarnira i u kom trenutku filma, pošto ona deluje kao normalna seljančica do pred sam kraj. A ako je Ona (Suzi) sve vreme bila Ono (Suspirija), to obesmišljava svaku dotadašnju „dramu“ i bilo kakvo psihološko čitanje filma ako ispadne da je to oduvek bila pra-Boginja a nikad curetak od krvi i mesa...
I ma koliko splatter završetak bio lep za oko (mada, više u teoriji nego u inscenaciji – koja je premračna i prenejasna čak i kad je eksplicitna!), na svoj guilty pleasure način, on je samo Kruna Besmisla ovog temeljno podeljenog, nekoherentnog filma, jer deluje nakalemljeno, kao alternativni kraj Arđentove nesrećne trešoidne MAME SUZA (La Terza Madre aka Mother of Tears) a ne kao organski (sic) deo ovoga što smo dotad gledali.
Na stranu što je to sve i tematski i narativno neartikulisano, šizofrenija ovog filma vidi se i u sledećem: očigledno je da je ovo bio rad iz strasti i ljubavi. Luka je nešto tu „teo da oće“. Posle filma ciljanog za Oskare mogao je da radi šta je hteo, nije morao da se „komercijalizuje“ žanrovskim filmom, da odradi neki rimejk kako bi tezgom uzeo dukate da pravi nešto što mu Srcu drago. Ne, njemu je očito OVO bilo srcu drago. I to je ono najgore. Jer, ta strast se ne vidi u ovom čudno nestrastvenom, čak fletlajnerskom filmu. Energija tu živne tek na momente, samo da bi zamrla i ostavila naraciju da se davi u predugim deonicama mrtvopuvosanja.
U teoriji, jebeš plot, daj atmosferu, daj nenarativno, baci bla-bla i daj mi čistu stravu. Na osnovu trejlera, činilo se da nas TO čeka ovde. Ah, kurac. I to mlitav, starački. Niđe energije, niđe žestine (sem na momente, previše sporadične), sve nekako kilavo, mrtvosano – sve sa distance. I to ubija film, a pre svega ubija horor: kao da ga je režirao neko u odelu s kravatom i u rukavicama. Naravno, i Hič i Reimi su svoje itekako ŽIVE filmove radili upicanjeni u odela, ali se to kod njih nigde ne vidi. Ali Lukin film je toliko uštogljen, toliko suvopičast, toliko tetkast u najgorem smislu (da je barem histeričan, ili kemp, ili nešto...), toliko je NEINVOLVIRAN i u priču i u akciju i u sve: 
Veštice izdaleka, kroz staklo
on slika sve izdaleka, scene mu prespore, nikad te ne ubaci U njih nego sve vreme sve gledaš sa strane, kao u nekom sterilnom akvarijumu, kao u nekoj laboratoriji (poput one na početku RETURN OD THE LIVING DEAD 3) gde se ovaj zaigrao ne znajući ni sam šta je hteo, pa kad je pogledao na sat i shvatio da je prećero, da je spucao dva sata svog i našeg vremena, na kraju u zadnjih pola sata sve te lutke pobacao i pokidao i raspljuskao sve u crveno (Paint it Red!) ne znajući šta bi pametnije sa svim tim.
Gledano na parče, ima ovde vrednih elemenata: Tilda je zabavna kao Učiteljica (mnogo manje kao Matori Doktore-izleči-sebe), Dakota je posvećena i lepa oku, efekti maske su odlični, ambijenti su vrlo creepy, ima tu jakih potencijala za sumornost i klaustrofobičnu opresivnost, muzika je, rekoh, izuzetna (mada saundtrek bolje deluje kad se sluša sam, nego kad se gleda u filmu, gde uglavnom ne privlači pažnju), ima nekoliko dobrih scena (antologijsko lomljenje plesom; simpa geg sa pajkanskim penisima) i ne baš dobrih ali WTF zabavnih (splatter na krahu), a i sveopšti ugođaj nečeg excentričnog i drugačijeg, nekakvog pišanja uz vetar je, u teoriji, pozitivna stvar.
Nažalost, u praksi, ovde se pomenuti fragmenti ne spajaju u iole koherentnu celinu, a Luka je, nevešto i promašeno, hoteći da se kurči a bez adekvatnog kurca – upišao samog sebe.
PS: Nisam o ovome pisao odmah jer isprva nisam mogao ni hteo da verujem u svoj sud: mislio sam da mi je nešto promaklo, da nisam shvatio dobro skrivenu pamet; hteo sam još jednom da proverim, da se uverim... I to sam i učinio, na nedavnom FEST-u. Avaj, ni veliko platno nije mnogo pomoglo ovom tmušasto-šućmurastom filmu. I sada, mesecima kasnije, smiren, sa distance, potpisujem ovaj tekst.