izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 13. мај 2019.

SUSPIRIA (2018)


**(*)
2+

            Želeo sam da verujem, naročito posle vrlo dobrog CALL ME BY YOUR NAME, da će Gvadanjinova SUSPIRIA biti nešto novo, iznenađujuće, sveže, smelo, ludački hrabro i ludački drugačije; nažalost, ono što smo na kraju dobili je tek jedna od bizarnijih fusnota u istoriji novijeg horora, negde između dosadne redundantnosti rimejka PSIHA (1999) Gasa van Santa i besciljnog (i temeljno misguided) experimentalizma sa obilatim dozama transfera blama Aronovskijeve MAME (mother! 2018).
            Ova dijagnoza je vrlo precizno postavljena: u oba slučaja imamo „autore“ koje horor slabo, if at all, zanima; koji mu prilaze izdaleka, iz ugla mejnstrima, festivala, „umetnosti“; koje ne zanima pripovedanje nego, pre svega, „konceptualnost“; koji svesno gledaocu NEĆE da pruže užitak zbog kojeg je, pretpostavlja se, došao u bioskop; koji mu, umesto toga, nude „esejističnost“, napadnu „metaforičnost“ i/ili „meta“-šta god koje možda jeste negde ispod ili između redova, ali ono što je U samim redovima je tanko i jadno i ne drži vodu, pa se zato ni ono između ne drži.
Nedovoljno iskorišćene
U oba slučaja imamo filmove zanimljivije za vilozoviranje – odnosno, za pisanje eseja O njima, negoli što su zanimljivi za, ekšuali, gledanje; filmove toliko mrtvog pulsa, toliko –narodski rečeno- dosadne ili barem Nezanimljive da tu ima vrlo malo za pod zub za pravog filmoljuba (dakle, onog koji nije, pre svega, Drka-drkađon). To nije PURE CINEMA (kao što je to umeo da bude Arđento at his best); to je DRKAĐONISANJE (at its worst).
Koliko je genijalnu dijagnozu Doktor gore postavio vidi se i iz toga da je, u oba pomenuta filma, baš kao i u novoj SUSPIRIJI, na motivsko-tematskom nivou, motiv MAJKE centralan u svim ovim filmovima (što, pak, sa sobom povlači naročitu otvorenost sva tri filma za psihoanalitička izdrkavanja). Znači, iz svih pomenutih (i drugih, u koje me mrzi da zalazim) razloga, nova SUSPIRIA svoje najpribližnije parnjake i „kolege“, u svakom smislu pa tako i u smislu opšteg estetskog postignuća i filmofilske vrednosti, što će reći, da budem sasvim direktan, i u smislu Gulove ocene, ima u pomenutim jakim dvojkašima (2+) koji nisu imali dovoljno filmske magije da zarade čak ni TRI MINUS.
Rene protraćena, Tilda previše uposlena
Ne, nisam želeo da Luka reprizira Arđenta, da mi daje more of the same; NARAVNO da je „rimejk“ tog filma mogao i morao da bude samo i jedino temeljna reimaginacija; i nije problem ovog filma to što „ne liči“ na Arđentov, ni u kom pogledu (ne samo vizuelnom), nego što je to njegovo „novo“ i „drugačije“ – toliko konotativno isprazno i nedokuvano i neartikulisano i nezaokruženo, i što je toliko vizuelno i žanrovski tanko, neupečatljivo, neatraktivno i nememorabilno (izvan domena FUSNOTE; i eventualnog povoda za drkađon-„teoretičare“ koji će na njemu da šilje... eh, pera).




Neka priča ko šta oće, ali Arđentova SUSPIRIA, takva kakva je, predstavlja jedan vrlo zaokružen, konzistentno koncipiran i konsekventno izveden film (sa samo par nepotrebnih iskliznuća: kratka scena bavarskog plesa u pivnici, koja prethodi čuvenom set-pisu na naci-trgu; i slepo-crevo da-ti-čiča-objasni kvazi-racionalizacije veštica iz usta Uda Kira, a naročito njena debilna inscenacija na obodu nekakvog simpozijuma, dok doktori pijuckaju koješta napolju na vetru...). Lukina SUSPIRIA je, naprosto, jedan tako nesvaren bućkuriš koječega da od toga samo stomak može da se pokvari.  


Za razliku od Arđentovog filma, koji nije ni o čemu – koji ide ka nebuloznosti arhetipova i BAJKI i dečjih strahova, koji prigrljuje IRACIONALNO, košmarno, infantilno, bez ikakve racionalne cenzure (ili barem sa vrlo malo toga, kao u gorepomenutoj suvišnoj sceni o „broken mirrors – broken minds“), Luka je napadno hteo da mu film bude „topical“, da ima temu – 
ali ne jednu, o ne, to bi bilo premalo za jednog „intelektualca“ koji pretenduje na „crvene tepihe“, pa zato on i ovaj njegov scenarista KAJGANIĆ u tu njihovu kajganu trpaju najmanje tri teme (kao Tri Majke) od kojih je svaka za sebe mogla da bude centralna, ali zapravo, one umesto da se upliću kao prutovi u onoj SFRJ paraboli, zapravo brkaju jedna drugoj u oči i stoje, krute i SUVE, jedna drugoj nasuprot, i ŠTRČE.
Male or female? Tilda!

Ovo je, tako, mogao biti film na temu MAJKE – psihološka drama o devojci iz provincije Amerike traumatizovanoj lošim odnosom sa lošom majkom, koja nakon njene smrti dolazi u „matrijarhalno“ (europsko) okruženje, gde pronalazi Surogat-Majku (Tildu); i onda se tu pravi bergmanovska horor-drama o njihovom odnosu, o traumama i njihovim dalekosežnim plodovima, o materinstvu, o Elektrinom kompleksu i bla bla blaaa. Ovo se, u ovoj SUSPIRIJI, donekle dotakne, ali se ne razvije, ne akcentuira, ne uradi se ništa s tim, i ovo nije TAJ film.
Zatim, ovo je mogao biti film o politici i UMETNOSTI, o radikalnoj borbi u Nemačkoj krajem 1970-ih, o Bader-Majnhofu, gde bi se akcenat stavio na kontrast dve vrste (ne)aktivizma: s jedne strane omladina (curice) posvećena nečem radikalno larpurlartističkom (ima li nečega društveno nepotrebnijeg i beskorisnijeg, udaljenijeg od bilo čega konkretnog, ovozemaljskog – od BALETA?!) i radikalnog društvenog aktivizma (terorizma). S jedne strane Kula od slonovače u kojoj curice ginu (i bivaju ubijene) za balet – s druge, prljave ulice na kojima curice ginu, i ubijaju, za neke (kakve-takve) društveno-političke ideale! Na pozadini te podeljenosti, šizofrenija podeljene Nemačke/Berlina, pa još dvije žlice Duhova prošlosti (neumrli NACIZAM!) i eto nama socio-gothica sa estetikom (a donekle i tematikom) Fazbinderovih filmova.
Ali i ova tematika se samo pipne, ovde-onde, pozira se s njom malo onako kako pozeri odu na grob Karla Marksa pa se slikaju kraj njega, i eto, sad su kao neki levičari, ha ha, tra la la – a u stvari ni od ove tematike ništa se zaokruženo i smisleno ne uradi, ništa se ne kaže, nikako se ona ne ugradi u opštu priču, ne poveže se to na ulicama sa onim u Baletskoj Akademiji (osim u najvulgarnijem smislu, što vidimo da i Unutra vlada krvožedna borba za Moć, odnosno politikanstvo, nadglasavanje i nadvladavanje i „čija je veća“ takmičenje), a čitava storija jevrejskog Doktora Hosenfefera (Tilda u muškom dregu) i njegove ženice je jedno ogromno, dosadno i besciljno slepo crevo koje truje ovaj ionako, i bez toga, jezivo nekoherentan i kajganasto smućkan film.
Mogao je ovo biti i film o ŽENAMA, a naročito o tzv. ŽENSKOM OSLOBAĐANJU (liberaciji), što su u njega takođe neki učitali, recimo, zbog ćudljive i ničim pametnim izazvane odluke da nigde muškog glumca nema, da se sasvim radikalno usredsredi na ženske likove tako da ovde muških nema ama baš nigde – osim Tilde, koja igra Dosadnog Dedu, i dvojice pajkana u maltene kameo pojavi, koji služe da njihova muškost bude doslovno izvrgnuta ruglu (u, praktično, jedinoj duhovitoj sceni ovog mrtvozbiljno-sterilnog filma). Ali ako je neko došao na ovo očekujući TAJ film, o ženskoj liberaciji – pa, vala, ni njega neće gledati, ovde. Ovo NIJE taj film.
Jer, gde su ti muškarci koji navodno tlače ženskinje? Ako se nosioci falocentrizma mogu tako lako zajebavati (korišćenjem ženske magije, iliti „veštičarstva“), ako se njihovi pimpeci mogu ismevati s takvom lakoćom, onda vidimo da su žene zapravo JAČI pol, da su one te koje u rukama (i drugde) imaju MOĆ, a ne patetični, smešni, nesvesni muškarci. Gde je taj falocentrični poredak, gde je POZADINA „buđenja feminizma“ 1970-ih, koji je uopšte smisao i poenta „feminizma“ – ako nam film ovaj „matrijarhat“ u Akademiji pokazuje kao bednu presliku muškog poretka, gde žene NE žive u nekakvoj Đems-Kamerunovskoj AVATAR-GEA idili jedinstva sa svojim Telima i zazornim telesnim izbljuv-sekretima i Seksualnošću i Majkom Prirodom, nego se bore za vlast isto kao Mužjaci u tamo nekom, recimo, surduličkom ogranku SNS-a.
Snimak zasedanja mesnog odbora SNS-a u Surdulici
Šta, rekli su vam u nekim plitkoumnim rivjuima na netu da se ova SUSPIRIA bavi fimejl liberaćeom? Pa, ako je tako, zašto se onda potencira muško-zazorno u tretmanu ženskih tela, a naročito u onom jednom jedinom zaista zabavnom horor set-pissu, kad se ona balerina pod mađijskim uplivom slomi kao marioneta oznoji i upiša i upljuje i iskrvari ko goveče?
Narodna poslanica SNS-a iz Surdulice

Gde je fucking „oslobođenost“ tih žena? Zašto je njihova IGRA toliko lišena žuisansa? Alo, žene, oslobođene, gde vam je JUISSANCE u ovom grdnom plesu? Zašto su vam pesme toliko tužne i melanholične i sumorne? Uzgred, saundtrek je izuzetan, ali film je nedostojan njega, i on, ovakav, doprinosi sveopštoj šizofreniji, jer zvukovi uopšte ne odgovaraju slikama...
Zašto niste sjedinjene sa svojim telima? Zašto vaš ples ne slavi tu vašu navodnu slobodu, umesto što se svodi na nekakve mučne i mehaničke pokrete, odsečne, maltene muške? Jel vi to plešete svoj „penis envy“ ili svoj „vagina pride“? Zašto igrate na HOROR muziku – mračnu, potmulu, zlokobnu, sumornu? Zašto je vaš Petar „Volk“ – horor balet sa mučnim i mrskim đipanjem i marionetski-naglim pokretima? Kamo sklad, kamo harmonija, kamo jedinstvo – KAMO OSLOBAĐANJE?
Veselije to malo, ako može!
Naravno, može se to i drugačije gledati: možda je film parabola o tome kako je (nemačko) ZLO večno, i toliko duboko da se probija čak i tamo gde nikako ne bi smelo, među koven kvazioslobođenog ženskinja koje, međutim, i samo, i dalje, igra na istu onu NARODNU (Volk) muziku. To je legitimna i OK tema, ali se film ni njome jasno i decidirano ne bavi, nego je samo nagoveštava, ali je uopšte ne artikuliše – što je lako mogao, da je iole jasniji po dva važna pitanja: a) kakav je odnos „veštica“ bio prema nacizmu, i za vreme nacizma? da li su se one od njih krile, ili s njima sarađivale? i b) Šta su veštice uopšte htele od Doktora Hosenfefera, zašto su ga tako elaborirano zavele i dovele na svoj sega-mega ritual, samo da bi mu skinule gaće i ostavile ga, i zaboravile, tu na patosu?
Dakle, da li su ove „veštice“ dobre – vidi ih, slobodne, cerekaju se po ulicama, rade šta oće, ne zavise od muškaraca, emancipovane, zezaju se, kurac im uopšte ne treba, žive svoj život, individualke itd., ili su zle – manipulantkinje, prevarantkinje, bore se za vlast među sobom i kolju, doslovno ladnim oruđem i mađijski, na daljinu, varaju i kradu i nisu ništa bolje od muškog falocentričnog sveta exploatacije i Volje Za Moć? Jer, izvin'te, al ne može i jare i pare; ili su jedno ili drugo... A film kao da bi hteo oboje...
Najzad, KAMO VAM SEKSUALNOST? Ovaj sterilan film je potpuno lišen bilo čega seksualnog: niti ove balerine ispoljavaju i najmanje zanimanje za pretpostavljeni muški svet napolju, niti pak vidimo da se okreću svojim „sestrama“ u Akademiji za malo girl-on-girl akcije. Ako postoji neka sexualna konotacija u odnosu Tilde (Učiteljice) i male Balerine (Učenice) – a ona u tim kvazipedagoškim kontextima uvek postoji (vidi ZAVODNIKA ako nisi znao!) – ona je sasvim neistražena, nije čak ni skicirana, nego čami duboko između redova.
Plus, film nam odriče i Muški Gejz, jer čak i kad su poluobnažene – na probama – one su znojave i nenašminkane i neatraktivne, a u performansu Maja „Volk“, iako su vrlo golišave, napadno su desexualizovane onim odvratnim gaćama za babe i crvenim konopcima u kojima imaju da se bacakaju tamo-vamo (a to čak i pre nego što krenu slomljene kosti da kidaju glatko golo znojavo meso i tako razbiju i eventualnu poluerekciju koju je neko mogao imati na sva ta kvazigolišava telesa).
Znači, i od te teme – piši propalo.
I od bilo koje druge.
Ali, hajde da bacimo kroz prozor ove Tri Majke – ovaj, Tri Teme koje sam gore skicirao, i kažemo: jebeš teme, dajmo priču, dajmo horor, kako tu stojimo? 
Pa, nažalost, čak i ako bismo ovaj nehumano i ničim opravdano predugačak samozaljubljeno pretenciozan a temeljno misguided film drastično skratili, odnosno, ako bismo mu isekli sve te digresije i nebitne budalaštine koje su na krajnje prostu pričicu nabacane radi stvaranja privida „težine“ – opet dobijamo jednu nesuvislo smućkanu kajganu u kojoj je nemoguće dobiti ikakav odgovor na najosnovnija A B V G D Đ pitanja.
Evo ti srce na dlanu... ili barem the next best thing!


Je li ovo priča o „inicijaciji“ nevine đevojke u „Zli“ veštičji koven? To bi bilo zabavno izvrtanje Arđentove – gde srnooko Nevinašce prođe kroz veštičji Pakao neokrznuto Zlom, i pobegne, netaknuto, vatrom pročišćeno, i vodom-kišom napolju oprano, preporođeno-a-isto; u teoriji, simpatično je što Lukina Suzi, umesto da beži od veštica, njima na kraju prilazi. U teoriji, kažem. Jer, u praksi, u ovom ovde narativu, na kraju vidimo da ona nije nikakvo nevinašce, nego da se u njoj krije ni manje ni više nego Mama Suspirija lično i personalno!
FUCK! Kakav twist! ALI! U kom trenu je ta MAMA ušla u curetak? Da li je ona bila Suspirija i na onoj američkoj farmi gde ju je kinjila rođena majka (što je slabo verovatno i besmisleno)? Ili je ta inkarnacija u nju ušla kasnije, u Berlinu? Ali, KADA, i KAKO? Je li ona bila nekako PREDODREĐENA za to (što se nagoveštava u filmu)? Ako jeste, zbog čega? Čime?
Film, koji koketira time da kao ima neku priču i likove, na kraju otkriva da glavna junakinja i nije ljudsko biće nego je nešto natprirodno u telu đevojke, ali mi ne znamo ni šta to Biće oće, ni zašto je (baš tu) curu odabralo da se inkarnira i u kom trenutku filma, pošto ona deluje kao normalna seljančica do pred sam kraj. A ako je Ona (Suzi) sve vreme bila Ono (Suspirija), to obesmišljava svaku dotadašnju „dramu“ i bilo kakvo psihološko čitanje filma ako ispadne da je to oduvek bila pra-Boginja a nikad curetak od krvi i mesa...
I ma koliko splatter završetak bio lep za oko (mada, više u teoriji nego u inscenaciji – koja je premračna i prenejasna čak i kad je eksplicitna!), na svoj guilty pleasure način, on je samo Kruna Besmisla ovog temeljno podeljenog, nekoherentnog filma, jer deluje nakalemljeno, kao alternativni kraj Arđentove nesrećne trešoidne MAME SUZA (La Terza Madre aka Mother of Tears) a ne kao organski (sic) deo ovoga što smo dotad gledali.
Na stranu što je to sve i tematski i narativno neartikulisano, šizofrenija ovog filma vidi se i u sledećem: očigledno je da je ovo bio rad iz strasti i ljubavi. Luka je nešto tu „teo da oće“. Posle filma ciljanog za Oskare mogao je da radi šta je hteo, nije morao da se „komercijalizuje“ žanrovskim filmom, da odradi neki rimejk kako bi tezgom uzeo dukate da pravi nešto što mu Srcu drago. Ne, njemu je očito OVO bilo srcu drago. I to je ono najgore. Jer, ta strast se ne vidi u ovom čudno nestrastvenom, čak fletlajnerskom filmu. Energija tu živne tek na momente, samo da bi zamrla i ostavila naraciju da se davi u predugim deonicama mrtvopuvosanja.
U teoriji, jebeš plot, daj atmosferu, daj nenarativno, baci bla-bla i daj mi čistu stravu. Na osnovu trejlera, činilo se da nas TO čeka ovde. Ah, kurac. I to mlitav, starački. Niđe energije, niđe žestine (sem na momente, previše sporadične), sve nekako kilavo, mrtvosano – sve sa distance. I to ubija film, a pre svega ubija horor: kao da ga je režirao neko u odelu s kravatom i u rukavicama. Naravno, i Hič i Reimi su svoje itekako ŽIVE filmove radili upicanjeni u odela, ali se to kod njih nigde ne vidi. Ali Lukin film je toliko uštogljen, toliko suvopičast, toliko tetkast u najgorem smislu (da je barem histeričan, ili kemp, ili nešto...), toliko je NEINVOLVIRAN i u priču i u akciju i u sve: 
Veštice izdaleka, kroz staklo
on slika sve izdaleka, scene mu prespore, nikad te ne ubaci U njih nego sve vreme sve gledaš sa strane, kao u nekom sterilnom akvarijumu, kao u nekoj laboratoriji (poput one na početku RETURN OD THE LIVING DEAD 3) gde se ovaj zaigrao ne znajući ni sam šta je hteo, pa kad je pogledao na sat i shvatio da je prećero, da je spucao dva sata svog i našeg vremena, na kraju u zadnjih pola sata sve te lutke pobacao i pokidao i raspljuskao sve u crveno (Paint it Red!) ne znajući šta bi pametnije sa svim tim.
Gledano na parče, ima ovde vrednih elemenata: Tilda je zabavna kao Učiteljica (mnogo manje kao Matori Doktore-izleči-sebe), Dakota je posvećena i lepa oku, efekti maske su odlični, ambijenti su vrlo creepy, ima tu jakih potencijala za sumornost i klaustrofobičnu opresivnost, muzika je, rekoh, izuzetna (mada saundtrek bolje deluje kad se sluša sam, nego kad se gleda u filmu, gde uglavnom ne privlači pažnju), ima nekoliko dobrih scena (antologijsko lomljenje plesom; simpa geg sa pajkanskim penisima) i ne baš dobrih ali WTF zabavnih (splatter na krahu), a i sveopšti ugođaj nečeg excentričnog i drugačijeg, nekakvog pišanja uz vetar je, u teoriji, pozitivna stvar.
Nažalost, u praksi, ovde se pomenuti fragmenti ne spajaju u iole koherentnu celinu, a Luka je, nevešto i promašeno, hoteći da se kurči a bez adekvatnog kurca – upišao samog sebe.
PS: Nisam o ovome pisao odmah jer isprva nisam mogao ni hteo da verujem u svoj sud: mislio sam da mi je nešto promaklo, da nisam shvatio dobro skrivenu pamet; hteo sam još jednom da proverim, da se uverim... I to sam i učinio, na nedavnom FEST-u. Avaj, ni veliko platno nije mnogo pomoglo ovom tmušasto-šućmurastom filmu. I sada, mesecima kasnije, smiren, sa distance, potpisujem ovaj tekst.


49 коментара:

  1. Ovo je katastrofa, ovako ga ni ameri ne bi usrali. Dosadno, pretenciozno umetnicarenje, takvo djubre da ni muzika Toma Jorka nije mogla da se uklopi. Nit drame, nit horora, niti filma.

    Nisam Ardjentov fan, ali njegova Suspiria je voznja bez prestanka od samog pocetka do kraja. Ovaj zabar se istripovao u sto pravaca i na kraju jedno veliko el grande sranje, mada je posle 15 minuta filma bilo jasno na sta ce da izadje.

    Ovo je svakako srz problema:

    "imamo „autore“ koje ne zanima pripovedanje nego,„konceptualnost“; koji svesno gledaocu NEĆE da pruže užitak zbog kojeg je, pretpostavlja se, došao u bioskop;"

    A ovo sledece je , po meni, takav nonsens - nivo loseg studentskog filma - da mi nije jasno kako je uopste uslo u scenario:

    "Da li je ona bila Suspirija i na onoj američkoj farmi gde ju je kinjila rođena majka (što je slabo verovatno i besmisleno)? Ili je ta inkarnacija u nju ušla kasnije, u Berlinu? Ali, KADA, i KAKO?"

    Ovo je verovatno bilo - al smo pametni, niko se ovoga nece setiti, kakav tvist, kako smo genijalni. Znaci, tvist na nivou Ljovisne, naravno da niko nece pogoditi.

    I postoji li jedan razlog da Tilda glumi onog matorca? Verovatno je ta odluka bila sama sebi cilj. Znali smo i bez Luke da nam kaze da je ona nenadjebiva glumica. Na kraju, aj sta ima veze sto ga glumi Tilda, nego nisam skapirao cemu sluzi taj lik uopste, osim za Tildinu demonstraciju talenta. Za vreme gledanja sam mislio da je to nekakav omaz Maksu fon Sidouu, ali jok, nikakvu ulogu u raspletu nije imao taj lik, osim da se prostre po podu bespomocan i smezuran. Jebote. Kakav fijasko.

    ОдговориИзбриши
  2. Ostareo si ,ne pratiš tokove,to se zove nešto kao 'treći talas feminizma'
    tu je sad ženka dominantna,ne gu zanima ni ravnopravnost ni pravnoravnost nego samo apsolutna moć...može i da vaskrsava mrtve kao što vidiš.Ali Baron živi u dušama umrlih hahaha!!!

    ОдговориИзбриши
  3. de je fucking „oslobođenost“ tih žena? Zašto je njihova IGRA toliko lišena žuisansa? Alo, žene, oslobođene, gde vam je JUISSANCE u ovom grdnom plesu? --

    jebote vec desetak godina ti govorim da pogledas sta tacno znaci JOUISSANCE, a ti i dalje nastavljas da ga koristis valjevski, kao ''uzivanje''. Jouissance je prvo utvrdjeno u opsesivnim neurozama, kao prisila. To je uzivanje pod moranje, pa zato film i logicno koristi sadomazohisticki ton, i metafore, i priziva Fazbindera. Jouissance je izmedju zivota i smrti, a ne neki vitalisticki pojam, kako ga ti koristis.


    Al aj dobro ne kazem da film moze i mora da se pravda na osnovu psihoanalize.

    Nego otkud ti ideja, da je film ''trebalo'' da bude o zenskom ''oslobodjenju''? Zar nije Tetak isporucio zeljenu subverziju tako sto je jasno i glasno rek'o da je matrijarhat tek uvijena forma patrijarhata?

    ОдговориИзбриши
  4. Jouissance je prisila kod Lakana, a kod feministkinja?

    U svakom slučaju, lik psihijatra ima knjigu Junga na stolu, te seksualnost od početka nije tema. Jung se bavio ezoterijom i kolektivnim nesvjesnim, i rimejk Suspirije je nekakav pokušaj da se povežu dešavanja u Njemačkoj 1977. sa ovim baletskim prekoračenjem umjetnosti i ljepote, što Blanc i govori na par mjesta a i Markos na kraju.

    No, taj aspekat meni ništa ne znači, to je neka Abramovič-kombinacija, savremene konceptualne umjetnosti i pogrešno se ovdje vezuje za bilo kakvu kritičku društvenu teoriju.

    Ovdje je nema. Ovo za početak reditelj toliko miješa stvari da ne znam jel namjerno ili prosto iz neznanja. Npr, jevrejski psihijatar koji čita Junga - Jevreji Junga preziru kao hitlerolikog i drže se Frojda (a već vidimo da seksualnosti ovdje nema).

    Drugo, psihijatar takođe ima na stočiću knjigu sa masonskim simbolom, od koje se cura uplašila, a u Arđentovom filmu prvo ubistvo takođe ima masonsku simboliku, dakle znak šestara "velikog matematičara" čime je ubijena djevojka.

    Ali šta će masonerija vješticama koje ubijaju kapitaliste? Ubistva crvenih terorista se pripisuju vješticama u filmu, koje su RAF-u samo podmetnule odgovornost. Zanimljivo, ali zašto bi vještice u rimejku ubijale industrijalce i bankare? Nema nikakvog razloga, pogotovo što su baletani tipična buržoaska institucija.

    Tu je poprilična mutljavina, jer ispada da vještice vode revolucionarne akcije (psihijatar ih čak naziva revolucionarnom organizacijom isprva), a psihijatar se bavi Jungom, masonima i koječime, to jest on je onda više desno ideološki pozicioniran od njih. Ali u policijskoj stanici na panou osumnjičenih stoji ne samo slika Patricije nego izgleda i Fasbindera, mada nisam 100% siguran.

    Konačno, zašto je stara Suzi odigrala psihijatrovu ženu?

    Na kraju kad se podvuče crta, ili je reditelj suviše zamrsio simboliku i ono što je htio reći, ili je to prosto nabacao bez ikakvih intelektualnih pretenzija sem da namjerno zbunjuje ljude. Svakako upada u niz filmova koji imaju sasvim drugu tendenciju, Black Swan, Mother!, Ghostland, pri čemu je Martyrs još održavao ravnotežu u smislu da je bio inteligibilan i komunicirao i sa muškarcima.

    Ovo više ne komunicira sa čitavim polom, bar ne strejt muškaraca, i kvazielitističke rodne kombinacije dominiraju. To čak nema veze ni sa hororom, jer reditelj nije ispoštovao film kao masovni medij, kao nešto što komunicira s masovnom publikom nego vrlo ograničenim art-ljupcima, čak ne ni svima s umjetničkih akademija, pošto iz prve ruke znam da ni među njima nema fanova.

    Kad se pročita da je Kajganić izjavio: "Both Luca and I were adamant that the male gaze never intrude", što znači da Tilda glumi muškarca da ne bi bilo male gaze-a u zadnjoj sceni, i neko se time actually bavi pripremajući film, onda o čemu je taj film?

    Jouissance nikad ovdje nije bio cilj, ni kao muka ni prisila, prosto ovo nije u vezi pleasure principa čak ni u njegovom izokretanju u patološko, ovo je prosto nešto što ima smisla za par kvartova u Njujorku i Parizu, a ne za Srbe ili klasične filmofile.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovo više ne komunicira sa čitavim polom, bar ne strejt muškaraca, i kvazielitističke rodne kombinacije dominiraju.

      Ne razumem ovu primedbu, polne diskusije su akutno aktuelan problem na globalnoj poltiickoj sceni, pogledaj samo kako se Istok rascepio od Zapada po tom pitanju.

      Избриши
    2. Ne vole ni Frojda jer je diskreditovao Mojsija

      Избриши
  5. meni lakan nije biblija niti mi je lakan ji đing, da sve tumačim prema njemu; dapače. priznajem da sam đuisans ubacio iz zezanja a ne sa ozbiljnom teoretskom namerom, više kao udicu za smarače poput mog nesrećnog imenjaka. jeste, moje shvatanje ženskog i svakog drugog oslobađanje je VANILA - kad se oslobodiš, ti si onda srećan, veseo, radostan, đipaš uvis od sreće, a ne bacakaš se ko slomljena marioneta u nekim odsečnim, mehaničkim, muškim 'plesovima' uz mračnu horor muziku... anyway, ukratko, SUSPIRIA je toliko nabacano konfuzan i zbrkan film, takav bosanski lonac koječega da je to zaludno rasplitati na tom nivou: bila knjiga ta i ta na stolu = ZNAK! bila slika u stanici na zidu ta i ta = SIMBOL! to je ovde naročito promašen i jalov pristup...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. meni lakan nije biblija niti mi je lakan ji đing, -- to od tebe niko nije ni trazio, al ti niko nije ni trazio da upotrebis termin ZUSANS po svom arsinu. sto se lakenja tice, on je enormno uticao na americku kinematografiju jos od linchovog Lost Highway, postoji ogromna lista psihoanaliticki inspirisanih filmova jos od tog vremena, i ako je sudeci po najnovijim, tipa Hereditary, taj uticaj se uopste nije smanjio. Prestani da CMIZDRIS i procitaj nekoliko knjiga o tome, ima puno smarackih, ali nisu sve.

      Избриши
    2. https://en.wikipedia.org/wiki/Jouissance

      Yet according to Lacan, the result of transgressing the pleasure principle is not more pleasure, but instead pain, since there is only a certain amount of pleasure that the subject can bear. Beyond this limit, pleasure becomes pain, and this "painful principle" is what Lacan calls jouissance.[6] Thus jouissance is suffering (ethics), something that may be linked to the influence of the erotic philosophy of Bataille, and epitomised in Lacan's remark about "the recoil imposed on everyone, in so far as it involves terrible promises, by the approach of jouissance as such".[7] Lacan also linked jouissance to the castration complex,[8] and to the aggression of the death drive.[9]

      Избриши
  6. evo, za dodatni zbun oko haosa u toj lukinoj glavi, mog izbora stvari koje je o svojoj suspiriji luka reko u nekoliko različitih intervjua:
    "In my opinion, the 1960s was all about "Killing the Father." That changed in the 1970s to "Killing the Mother," and that’s my slant and what I reflect on in my Suspiria."

    The whole purpose of Suspiria is about the feminine point of view. Apart from three men, the cast is entirely made up of women. And my basis for the subterfuge was to give audiences the unconscious feeling that everything in the movie is indeed female. Including the main man! I never wanted the truth behind the actor Lutz Ebersdorf listed as playing Klemperer to become part of the narrative. I just wanted to impart a questioning feminine sensation.

    “It is a story entirely female,” he wrote in an email. “I wanted to dive into the world of esotericism and magic that had impressed me so much when I was very young, and I wrote this film about the power of witches and their influence in today’s society.”

    “I don’t think female rage is exactly what I was looking for, it’s more a female community and like any community you have displays of power and every relationship of power can bring with it cruelty.”

    Dance was central to this kind of expression, Guadagnino said, giving Johnson’s character “a way of making spells and asserting control on other people but also as a kind of liberation.”

    the femininity of this movie. This is a movie about the world of females.

    They’re two important art critics. Both have explored the world in connection to body art and feminist art. That was our point of departure.

    Well, the movie is about witches. And as we know, historically, witches are witches because people decide they are witches. And who are the witches? Usually a group of women that decides to be together, and a certain patriarchal voice doesn’t like that. They don’t like their independence. I think it was interesting that by making a movie about witches, we were able to summon the power of being a witch and not the indictment of being such, and really separate ourselves from the male gaze.

    If we talk about the Great Mother, we cannot deny the terrible mother. True feminism is something that doesn’t shy away from the complexity of the female identity. It’s not about sugarcoating and saying, “They’re good; men are bad.” That’s ridiculous. I think that’s victimization. I think women are complex creatures who carry with them a difference [from] men in a generative power, and I feel that this movie is, in fact, about the relationship between women, mostly. And even the man is created by a woman. I think that if we approach that, you can’t do something that is just a one-dimensional, vanilla idea of the power of women.

    The most important thing is Josef Klemperer is, for me, the hook upon which you hang yourself to go through the film, only to basically lose ground, as Klemperer does.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Primetices da se u svim komentarima iskazuje jedno te isto, naime da Tetak uopste ne prigrljava nikakav ni feminizam ni matrijarhat jednodimenzionalno kao sto to cini savremena zapadna demokratska politika, nego pokazuje da njegova rodjena tetkastost potice od kastrirajuce Edipalne Mame, i to suma sumarum JESTE subverzivno u odnosu na dominantni diskurc, jer dominanti diskurc 'vesticari' sa idejom o osolobodjenju zene bez danka u krvi. Dalje mozemo da raspravljamo kakve to posledice moze imati - novi fasizam? Ali ne moze se reci da tema NIJE aktuelna. Druga stvar sto si ti ocekivao nekakvu lezbo pornjavu koja bi zadovoljila tvoje sladostrasce, pa si se razocarao kad ti je Tetak servirao svoju gej neurozu.

      Избриши
  7. pa mogla je biti neka druga knjiga, neka druga slika. Poenta je da je nemoguće da u više navrata Guadanjino jednostavno stavi pogrešnu stvar na pogrešno mjesto. Kad je sve toliko ispreturano onda je valjda namjerno ispreturano. Da ne pričamo da je Fasbinder snimao dokumentarac o dešavanjima u Njemačkoj 1977.

    Mene to ne zanima, ni Fasbinder ni LGBTQ objašnjenja bilo čega, meni ništa ne govori.

    Samo ću dodati da bacakanje i lomljenje u plesu uz horor muziku jeste upravo žensko oslobađanje, onako kako je opisano u Dionizijskim svetkovinama. Njih Ničeov prijatelj Ervin Rode opisuje kao orgije koje se odigravaju skriveno u planinama, derviški ples u kojem svi koriste opijate i u transu na vrhu rituala ubijaju žrtvenu životinju, najčešće zmiju kojoj jedna učesnica odgrize glavu. Dioniski ritual se poslije premješta u Atinu i umiruje, civilizuje do nivoa da se formira grčka tragedija.

    To je Niče-Rode hipoteza. Rode čak ističe paralelu da se nakon epidemije kuge i desetkovanja stanovništva pojavilo vještičarenje na obali Rajne i divlji rituali ponovo vaskrsnuli, što je tada bio dobar izgovor da se pokrenu lov i spaljivanje. Generalna hipoteza mu je da u trenucima društvenih kriza (kakva je i ta 1977.) dolazi do opadanja patrijarhalne kontrole nad ženama i one se vraćaju starom dionizijskom ritualu, pa što ne i kidanju zmijskih glava.

    Naravno, Guadanjino ako je uopšte pojma imao o ovom aspektu Niče-Rode učenja to je saznao iz pete, vrlo pročišćene suvoparne ruke i takav mu je i film. Al naravno da griženje zmijskih glava ne može potpasti pod pleasure princip. Žene su najslađe u patrijarhatu - to bi bilo naravoučenije.

    ОдговориИзбриши
  8. Ovdje je nema. Ovo za početak reditelj toliko miješa stvari da ne znam jel namjerno ili prosto iz neznanja. - Ne verujem da je iz neznanja, reditelj je po sopstvenom priznanju veliki fan psihoanalize. Pocetna scena psihoanalize, hoce da kaze da psihijatar pokusava njen haoticni zenski diskurs da podvede pod Slovo simbolickog zakona, sto bi rekao Lakan. To se lepo vidi iz njegovog urednog krasnopisa. Kasnije on biva kaznjen za taj ''falocentricni'' pristup tako sto postaje nevoljni svedok to ce reci Edip u sceni kastracije na Sabatu. Drugo cinjenica da ga igra zena tj Svinton podriva njegov muski status u startu. Zakljucak je da su ''matrijarhat'' i ''patrijarhat'' na istom kontinuumu, zapetljani u nerazmrsiv, misteriozan cvor. Da li je to ''konceptualna umetnost'' nasuprot ''cistom filmofilstvu'', ne znam nije li malo nategnuto praviti takve distinkcije u eri mesanja i hibrida, ili prozivati reziserku zato sto teme daje u naznakama pre nego u razradjenim formama. To samo po sebi nije problem, po meni, nego fakat da je toliko toga natrpano, da tek druga polovina filma ostavlja utisak. Ladno bi mogo da se isece jedan ceo sat.

    ОдговориИзбриши
  9. Samo ću dodati da bacakanje i lomljenje u plesu uz horor muziku jeste upravo žensko oslobađanje, onako kako je opisano u Dionizijskim svetkovinama. -- Zoon taj ''Dionizijski ples'' jeste u izvesnom smislu vizualizacija jouissance. Da preskocimo taj rogobatni psihoanaliticki recnik, jer stvar uopste nije toliko slozena kao sto izgleda zbog akademskog recnika. Jouissance ti je ono kad ufatis sebe da nesto radis protiv sebe, pod prisilom, nesvestan da ti doticna radnja u stvari pricinjava zadovoljstvo, i to je razlog sto ne mozes da prestanes. Na primer opsesivni symptom, pranje ruku. To je jedan prilicno banalan fenomen koji dozivljavamo svaki dan.

    ОдговориИзбриши
  10. Zoon u psihoanalizi, premda je ona za razliku od svojih prethodnika u psihologiji, napustila koncept stabilnog Ja, i dalje postoji TRANSCENDENCIJA - cilj je umreti za neki Visi Princip, za neki Eros, ili Tanatos. U kasnijoj analizi, ovoj sezdesetosmaskoj koju film priziva, cela stvar pada na plan ''imenancije'', gde ne postoji ''visa dimenzija''. Covek nesto radi zbog njega samog / Frojd i Lakan su to znali ''drive'' nasuprot ''nagon''. Dok nagon ima cilj, zadovoljenje, DRIVE ga nema, a svejedno nam pricinjava zadovoljstvo. U sceni Sabata, iznenadjenje nije toliko sto odjednom prsti krv, sto se kastracija dogadja i zenama, nego sto one NASTAVLJAJU da zive i pored toga - ono kad posle Sabata podignu Tildinu glavu, a ona jos uvek ziva u nekom limbo stanju, bez obzira sto je kastrirana. Jouissance je uvek bio vezan za filosofije o besmrtnosti. No ovde vec ulazimo u religijsku dimenziju, koja je, smatram, kljucna za interpretaciju ovog filma, a domatjina to ne interesuje, njemu bi bila dovoljna jedna zestoka jebacina izmedju Dakote Dzonson i Mie Got.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ključna stvar za interpretaciju nije religija već, naravno, marksizam.

      http://camerapolitica.blogspot.com/2019/05/suspiria-profonda.html

      Избриши
  11. Zoon, premda se slazem sa jednim delom tvoje kritike - zaista, postmoderni zapadni marksisti su preokupirani ideologijom u toj meri da zaboravljaju radnike, koji su glavna stvar u celom projektu - propustio si da spomenes onaj deo savremenog marksizma koji se bavi POLITIKOM TELA, a to je u Suspiriji glavni fokus interesovanja. Nije toliko bitno sta vestice razgovaraju i koliko je to ili nije adekvatan prikaz istorije, koliko je bitan sam ples, tj nacin na koji politika direktno utice na telo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. ok, možeš to i tako da postaviš ali ne znam šta se time mijenja. Ako je politika tijela glavni fokus Suspirie, nije i glavni fokus kritičke društvene misli. Za marksiste, politika tijela nije fokus već derivat. Ono što je izvedeno iz ekonomske baze. Čak i najbanalnije: patrijarhat je želja muškarca da posjeduje ženu u privatnoj svojini. Ukineš svojinu, tijela su oslobođena.

      Suspiria ide obrnuto i promašuje. Dovodiš u pitanje tijelo, a ne znaš zašto je tijelo isprva porobljeno. Ne pitaš za svojinu pa onda same žene počnu tretirati druge žene kao sopstvenu svojinu - šta kaže Markos svojoj Suzi na kraju.

      Избриши
    2. Mislim da u ovom tumacenju nisi veran cinjenicama. Ako telo shvatimo marksisticki kao ''materijalnu bazu'', onda se ono trijumfalno i krvavo vraca na Sabatu. Sve dotle je bio pokusaj da se ono kontrolise, porekne, stavi u mracni podrum. Na kraju vidimo da to nije moguce. Jeste da nije rec o DIREKTNOM oslobodjenju, ali stvari treba citati dijalekticki - u svakom porobljavanju je klica oslobodjenja. Pa stoga Suzi na kraju obrise starcu secanje, kao najavu mogucnosti, jedne nove istorije.

      Избриши
  12. Domatjin naziva balet najzaludnijom stvari na svetu, a on je najvazniji

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. koješta. ja mislim da je važnije u čijim su rukama sredstva za proizvodnju. i ko kontroliše telo.

      Избриши
  13. ja to gledam pravoslavenski - u ovakvim produkcijama vidim naslucivanje onog sto nasa crkva zna vec iljadu godina, da postoji INKARNACIJA, da telo i duh nisu odvojeni, itd. ali moze da se tumaci i marksisticki; i oni su u zadnjih 20 godina shvatili da je telo centar kako porobljavanja tako moguce emancipacije.

    ОдговориИзбриши
  14. pa vestice se i bore oko kontrole tela? ne razumem primedbu. i nije to nista novo i revolucionarno, jos juzna se bavio time u SOCIETY.

    ОдговориИзбриши
  15. kad vestica na kraju izbrise memoriju starcu, i on dobije grc i konvulzije, sto se nadovezuje na center piece sa lomljenjem ruske baletanke, postaje jos jasnije: posto svest ne samo moze da se ispere nego i obrise, OSTAJE SAMO TELO. i onda thom yorke: this is a waltz about our bodies, and what they mean for our salvation

    ОдговориИзбриши
  16. ključno je pitanje, u ovom filmu: ŠTA (koj moj) predstavljaju veštice u ovome filmu? očito to nije okultno-ezoterična sekta crnomagijski nastrojenih žena, nego metafora. ZA ŠTA? koju to društvenu silu ili formaciju one oličavaju? je li njihov mikrosvet - oličenje opšteg (nemačkog? ili još šire - zapadnog?) društva tog vremena? kako, po čemu? i zašto baš one? zašto oduvek proganjane, demonizovane, genocidirane - da postanu simboli vladajućeg poretka? i da li, po istoj liniji, ZATO čiča-jevrej takođe oličava vladajući FALOCENTRIZAM vladajućeg poretka? koja je poenta tog izvrtanja, da istorijske ŽRTVE oličavaju vrednosti svojih MUČITELJA I ISTREBITELJA?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Zašto vještice? Pa zato što su u tom italo plemstvu sve žene vještice...ali to je luda zavera,previše je to daleko od tebe da bi ti izgledalo istinito.

      Избриши
  17. ni ova dilema mi nije jasna. olicavaju zapadni matrijarhat koji ti se ispred nosa pomalja preko cele LGBT i queer price. Cica Jevrej ne olicava falocentrizam, jer ga glumi Tilda, pa mu je falocentrizam subvertovan. Kao sto je Tetak krajnje dvosmislen oko gej emancipacije, jer geja prikazuje kao zrtvu kastrirajuce majke.

    ОдговориИзбриши
  18. kakav bre "zapadni matrijarhat"? gde to, na zapadu, postoji matrijarhat? čiča, navodno, oličava zapadni (falocentrični) RACIONALIZAM, on poriče žensko, iracionalno, ne veruje pacijentkinji, šalje je u smrt svojom nevericom, on je RAZUM. dakle, po tebi, veštice oličavaju POREDAK a ne njegovo naličje? daj, pojasni, ako si u stanju da se n upetljaš u neke svoje tetkaste projekcije i trućanja 'šta je babi milo'...

    ОдговориИзбриши
  19. on ne postoji fizicki i bukvalno, ali vladajuca globalno-demokratska frakcija ga priziva preko post-modernog marksizma to jest IDENTITETKASTE POLITIKE. to je postalo u zadnjih 20 godina vitalni deo diskurca vladajuce nomenklature, pa pogledaj zaboga Barnabitjku. Ili da preciznije kazem, tetak priziva matrijarhat ne bi li metaforizovao taj pokret u realnoj politici, kao vrstu novog matrijarhata. Kad bolje pogledas to to i jeste, pa stoga slusamo neprestano predavanja o ''toksicnoj muskosti'' i ''transdzender identitetu''. I onda dalje Tetak filosofira o tome. Zakljucci mu u najmanju ruku nisu nedvosmesleni, jer on cesto prikazuje zene kao jednako sposobne da zloupotrebe moc. U zvanicnoj politicki korektnoj politici, zene su sve same device i svetinje.

    ОдговориИзбриши
  20. kao što sam i mislio: projektuješ sopstvenu mizoginiju na poslednjeg reditelja koji bi nju nešto kao video tamo gde je ti vidiš, i koji bi je tematizovao. on se upinje da napravi 'feministički' film, a ti u tome vidiš film o brnabički i ostalome, kako žene (i jevreji) nisu sveci... koješta.

    ОдговориИзбриши
  21. Takodje se u kulturi primecuje paralelan proces, u kome puno ucestvuje tvoj predmet istrazivanja tj HOROR, nekontrolisane proliferacije KALI JUGA naracija koje bi ocajnicki da nas ubede kako su vestice tj matrijarhat bolji, i lepsi, sistem, od Avramskog Boga; muskarci ce u nekoj idealnoj komunistickoj buducnosti ladno moci da ga OCEKU.

    ОдговориИзбриши
  22. projektuješ sopstvenu mizoginiju - prestani da me sikaniras, nisam ja pravio film; ON prikazuje zene kao polumonstrume, a ti iz toga izvlacis ''feminizam''.

    ОдговориИзбриши
  23. i sta je molim te po tebi feminizam ako nije novi matrijarhat to ce reci vladavina ZENE S KURCEM? nisi valjda primio njihov katehizam o ''trecem polu'' i tome kako nema samo dva, nego tri, cetiri pet ili sest polova i ne znam vise sta baljezgaju u svojoj zaludnosti.

    ОдговориИзбриши
  24. šikaniram te? eto, i ti robuješ diskurcu 'žrtve'. ajde, vrišti #me too, i mene je zli gul šikaniro! pazi, nebitno je šta JA mislim, a naročito je nebitno šta TI, privatno, misliš o ovim pitanjima, nego šta od toga smisleno može da se nađe, dokuči, nasluti, ili vidi U FILMU, i u kontextu (autor, opus, poetika, nazori) kojega je deo. slobodno ti u svoja 4 zida umaštavaj pravoslavlje u spoju s mizoginijom u ovaj i svaki drugi film gde ti ćune, ali, ponavljam - U SVOJA 4 ZIDA a ne na ovom blogu!

    ОдговориИзбриши
  25. moj utisak je da ga ti bez osnove optuzujes za nejasnocu na tom planu jer ti uzimas vladajucu ideolosku poziciju da su jednakost zena i arbitrarnost polova DATOSTI o kojima ne vredi ni raspravljati, pa ne mozes uopste ni da procesujes kritiku iste pozicije koju ti on stavlja ispred nosa prostom cinjenicom da zenturace s kurcem na okupu prikazuje u DVOSMISLENOM svetlu, i u tome ih se plasi i divi im se u isto vreme, divi se njihovoj motji. to da ja ne smem da pricam otvoreno o pravoslavlju, to se nece desiti, inace necu uopste komentarisati.

    ОдговориИзбриши
  26. i da u pravu si nije bitno da li cu ja da zavrsim na Sv Gori ili ces ti da ga odseces i posaljes u Berkli na kriosuspenziju, nego je bitno to sto POLITIKA koristi polnu politiku, a ona je deo body politike. Na primer, kod nas vrse uspesno kolonizaciju - dok narod gladuje, oni nam udaraju razne sankcije zato sto ne prihvatamo LGBT katehizis i postavljaju Barnabicku da nas nadgleda ''ozgore''. Cela stvar naravno nema veze s njihovom brigom o narodu.

    ОдговориИзбриши
  27. možda je to tako, a možda nije, koga zabole; mene zanima GDE SE U FILMU SUSPIRIA VIDI DA SE LUKA BAVI TIME ŠTO TEBE PRIVATNO SVRBI? ti njega, peđera i feministu, proglašavaš nekim ko tematizuje te tvoje moralne panike, teorije zavere, pravoslavne paranoje i ostala čuda!

    ОдговориИзбриши











  28. https://themuse.jezebel.com/director-luca-guadagnino-on-assaulting-the-senses-and-i-1829994124


    I understand you’ve complicated [the depictions] beyond just saying, “Women are good and strong”...

    There is a great book called The Great Mother by Erich Neumann, a great anthropologist that tracks the story of the goddess in cultures and how that has been wiped out in order to put patriarchy in the center. If we talk about the Great Mother, we cannot deny the terrible mother. True feminism is something that doesn’t shy away from the complexity of the female identity. It’s not about sugarcoating and saying, “They’re good; men are bad.” That’s ridiculous. I think that’s victimization. I think women are complex creatures who carry with them a difference [from] men in a generative power, and I feel that this movie is, in fact, about the relationship between women, mostly. And even the man is created by a woman. I think that if we approach that, you can’t do something that is just a one-dimensional, vanilla idea of the power of women.

    ОдговориИзбриши
  29. on to tamo kaze krajnje uljudno i uzdrzano, jer zna da kad bi otvoreno reko Ja sam znate hteo da vam pokazem na sopstvenoj guzici da postoji TERRIBLE MOTHER, oni bi ga momentalno stavili na me,too shit-listu i nakon toga u Halividu vise ne bi mogo da radi

    ОдговориИзбриши
  30. jbg, ne vredi. ti se vataš za parčiće, a niakd ne pružaš smislenu i zaokruženu celinu, nego odma u to parčence učitaš što ti se sviđa, u tu je tebi kraj analize. to nije analiza nego anal iza. jeste, reko je da su žene složene, nisu anđelčići nevini, postoji koncept Užasne majke, i sad - šta? eto, to je film o odvratnim ženturačama koje oće da nam ga odseku i koje vladaju trulim zapadom, nameću nam brnabičku, #me too, političku korektnos, VIDI ŠTA NAM RAAADEEE, AAAAA! o tome je, po tebi, suspirija? ma daj, idi bre u keliju i izmoli sto oče naša.

    ОдговориИзбриши
  31. a to je, i to sam ti iljadu puta rekao, ODVAJKADA bila psihoanaliticka teza - koju su skinuli sa vaznosti iskljucivo politickom akcijom, a ne nekim solidnim naucnim dokazima ili valjanim psiholoskim teorijama. To nisu cak ni bile teorije, nego proklamacije: POL JE KONSTRUKCIJA. Homoseksualnost NIJE neuroza. I tako dalje. Nekad je to imalo konkretan cilj da zastiti ljude od nasilja, ali u medjuvremenu se pretvorilo u mejnstrim politiku, tako se i marksizam denegerisao iz programa za zastitu radnika u program za zastitu vladajuce klase.

    ОдговориИзбриши
  32. izgubio sam nit u prepucavanju - kakvu analizu hoces? po meni je film konzistentan sa sopstvenim ciljevima, zameram mu to sto je sat vremena protracio na neki kompleksan mizanscen koji ima i nema veze sa tezama i previse odvlaci paznju od njih.

    ОдговориИзбриши
  33. opet pripisujes tu polarizaciju MENI, kao da ne citas dnevne novine, gde razne vrste polarizacija,a ova je glavna, neprestano pune naslovne strane, sta sam ja tu kriv?

    ОдговориИзбриши
  34. pocinje sa Smrcu Majke. Posto je Majka ''zemlja'', onda naravno to elaborira u dramu oko posedovanja / tela. I zavrsava gu sa tezom o - telu.

    ОдговориИзбриши
  35. sto puta sam ti reko da mien zatrpavaš blog sa 200 iscepkanih, mutno (ne)povezanih impresija i haikua, nego da, ako uopšte imaš šta da kažeš, to učiniš sažeto, jasno, precizno sročeno, sa početkom, sredinom i krajem (poentom), tako da te čovek može uvatiti za glavu, rep ili sisu, a ne ovako, ko neka pantljičara bez kraja i konca, bez glave, bez repa, samo da mi izbacuješ te kozje brabonjke ovde. znači, neću ti više objavljivati ove sitne i nepovezane trtljarije: poveži to, sroči u nešto što ima makar privid celine, pa TO pošalji.

    ОдговориИзбриши
  36. ne znam STA da srocim, jer tvoje PITANJe uopste nije jasno. optuzio si Tetka za inkoherenciju, a premisa na osnovu koje donosis presudu je da je feminizam- datost. U tome projektujes svoj licni stav. Feminizam nije datost. Onda se iz te premise pitas koja je to misija i dramska motivacija vestica, a jasno je da im je misija da sprovedu vaginalni totalitarizam, sto se na kraju i dogadja, kad se na Dakotino srce otvori vagina dentata. U stvari ti si sludjen a ne tetak, jer ti bi najradije gledao sise i obrijane androgine picice, cime se svrstavas u klub patrijarhalnih mizogina, a istovremeno bi da ti tetak servira nekakav ''feminizam'', cime se svrstavas medju njegove elitisticke lezbose na Berkli. Ne znas sta hoces, pa nije cudo sto pizdis.

    ОдговориИзбриши
  37. Dovoljno si me iznervirao da bih se pozabavio svime sto si se nalupetao i istraumirao jadnog Tetka, koji se ionako dovoljno preznojava jer nije zaradio dovoljno ni da Tildi kupi NOVE GATJE

    Ovo je, tako, mogao biti film na temu MAJKE – psihološka drama o devojci iz provincije Amerike traumatizovanoj lošim odnosom sa lošom majkom, koja nakon njene smrti dolazi u „matrijarhalno“ (europsko) okruženje, gde pronalazi Surogat-Majku (Tildu); i onda se tu pravi bergmanovska horor-drama o njihovom odnosu, o traumama i njihovim dalekosežnim plodovima, o materinstvu, o Elektrinom kompleksu i bla bla blaaa.

    To se UPRAVO I DOGADJA, samo sto nije nacrtano staromodnim plajvazom NA TABLI tako da i Konjosava moze da razume. A 'Bergmanovski' rasplet? Cemu bi to sluzilo? Ovo nije prica o OTUDJENJU.

    U kom trenu je ta MAMA ušla u curetak? - Posto glup nisi, mora da namerno zlostavljas citaoce. Curetak je oduvek bio MAMA, jer je mama Vladarka Sveta, u matrijarhatu.

    na kraju otkriva da glavna junakinja i nije ljudsko biće nego je nešto natprirodno u telu đevojke, -- I? U CEMU JE PROBLEM? trebalo je da otkrije sta - da ima neprobojan himen?

    ОдговориИзбриши
  38. Odlicne kritike do sada za the lighthouse roberta egers-a ali u zadnje vreme se cesto desavalo da neki horor dobije dosta pozitivnih rivjua a na kraju film bude meh tako da cu i ove vecinom pohvalne kritike za the lighthouse uzeti sa velikom dozom rezerve

    ОдговориИзбриши