izabrana dela

izabrana dela

среда, 28. новембар 2018.

Gaspar Noe's CLIMAX (2018)

  

***
3

Nakon projekcije KLIMAKSA na Festivalu autorskog filma u Beogradu (odlično popunjene, iako je početak bio gurnut skoro u ponoć, ko da gledamo neki pornić il nedobog pedo-snaf) smesta su krenula deljenja impresija, i sasvim predvidivo, kad je Noe u pitanju, od dva uzastopna gledaoca, u razmaku manjem od jednog minuta, čuo sam da je film „Sranje“, odnosno da je „Genijalan“.
Naravno, posredi nije nijedno od toga, kao što ocena (lepa trojka) kazuje: radi se o jednom solidnom filmu sa odličnom premisom od koje je nedovoljno urađeno, ali na ovu sušu i to poludupasto (i mestimično odlično + jedna čisto genijalna stvar – vidi dole) je jače od većine drugog u ponudi, pa je zato sasvim promašeno šiljiti kurac na Noea sad kad polako staje na svoje stare noge.
Da, nije ovo vrhunsko niti groundbreaking kao njegova prva dva, najbolja mu, filma (mislim na CARNE/SEUL CONTRE TOUS + IRREVERSIBLE) – ali je barem dovoljno daleko od prethodna mu dva (jedva podnošljiva pretenciozna smaračina ENTER THE VOID i negledljivo drkanje i drkanje koje on izdaje za LJUBAV); KLIMAKS je gledljiv, okej, vredan pažnje, ali ne i ne znam kakvih očekivanja.
Sve smo ovo već videli.
I to je prva od dve velike zamerke koje imam na ovaj film: deja vu. Već viđeno. Kod Noea, i njegovih poštovalaca, sledbenika i plagijatora. Manirizam sa neumerenim vrtenjem kamere, pomeranjem ustranu, njeno obrtanje naglavačke, vožnje napred i nazad, jarke boje, mnogo crvene farbe (svetla i filteri) a naročito (oh, tako katolički!) kad se želi prikazati Pakao Na Zemlji...

...što nije bez svojih draži, ali te draži smo već odavno videli, sve te fore nam je Noe odavno prodao a sad nam ih uvaljuje opet kao „nove“, iako smo u tom Rektumu već bili – i prvi put je, avaj, bilo daleko žešće, i smislenije, i gnusnije, i bolje nego u ovoj masturbatornoj reciklaži auto-omaža.
Ovde se Noe pokazuje kao „one trick pony“: čovek maltene jednog fazona, jedne priče, jednog filma, i njegova okoštalost, zarobljenost u vremenu i svojim ograničenim fetišima, polako počinje da smara. Iako mu strani kritičari zbog KLIMAKSA praktično jedu iz ruke i obasipaju ga (uglavnom nezasluženim) pohvalama, valjda zbog griže savesti što su ga pljuvali dok je radio dobre filmove, moja impresija tokom ovog filma je povremeno bila bliža tome da gledam nekog veoma talentovanog mladog reditelja koji debituje besramnim omažom svom idolu, Noeu, nego li novi, svež i originalan film Majstora. Da samo tehnička izvedba nije toliko besprekorna i mestimično spektakularna, stvarno bih mogao da se složim sa Acom R. da je ovo kao neki skuplji i nadrkaniji studentski film.
Što me dovodi do moje druge krupne zamerke: ovom KLIMAKSU fali – fucking klimaks! Ma šta blebetali kritičari po netu apropo žestine, mraka, gadosti, pakla, košmara u ovom filmu, verujte mi: ovo je neverovatno, neshvatljivo čedan i sladak uradak – rekao bih da ne mora da mu se iseče više od jednog minuta (uglavnom masnog psovanja, jer krvi ima zapanjujuće malo a golotinje sramotno skoro-nimalo a svakako ništa za obrezivanje!) pa da ovo bez problema dobije PG-13 rejting!
Za film koji traje samo 95 minuta, priprema za „pakao“ traje predugo, skoro punih sat vremena prođe dok ti plesači, igrači i cirkuzanti u tom hangaru ne popiju dovoljno LSD-a u začinjenoj im Sangriji da bi počeli da tripuju (isključivo loše!) i da prave neka mlaka, ublažena, nenadahnuta sranja – kao u studentskom filmu gde bi junoša hteo da bude transgresivan i žestok i zajeban, ali ga je s druge strane stid jer zna da će mu film gledati i profesori i roditelji i cura s kojom je tek krenuo i ne želi da ona pomisli da je STVARNO morbidan, pa se sve nešto ustručava, ograničava, umekšava – i rezultat je film kojem fali UGRIZ, udar, impakt...
Dobro, ima šutiranje trudne žene u stomak, ali to je bilo svežije i gnusnije u SAM PROTIV SVIH: ovde ta scena 1) izaziva kolutanje očima (kao, jao Noje, da li ti znaš za neki drugi ritam da te pitam? Pa gledali smo to kod tebe ranije, u redu je, aj' daj nešto novo...) i 2) impakt joj dodatno fali zato što nije ubedljivo motivisana (ah, da, LSD, šta će ti motivacija, anything goes!), jer ta osoba nema razloga dovoljno jakog da tu drugu osobu udara i šutira u stomak kad čuje da je trudna...
Ima jedna slučajno upaljena kosa (da, na glavi!) koja se smesta prekine jer kamera ode negde drugde i na tu osobu sasvim zaboravi sve do samcitog kraja filma, i ima jedno odlično izvedeno samosakaćenje, odnosno zasecanje oštricom po rukama i licu, gde su efekti vrhunski. Ostalo je neko koškanje, pesničenje, glupiranje, pišanje po podu (cura, u miniću, stojeći), jurcanje i guranje tamo-vamo --- i jedno detence zaključano, pa zaboravljeno u nekakvoj ostavi pored strujomera, čije je vrištanje sugestivno, ali se ni s njim ne uradi ni blizu toliko koliko je moglo, a vala i moralo, jer ako neće Noe, ko će? Ah, da, Aca R!
Dakle, taj Noeov „Pakao“ je jezivo nejeziv, šokantno nešokantan i izrazito antiklimaktičan!
Ko bi rekao da će ON, od svih ljudi, biti ovako uzdržan kad treba odvrnuti mizantropiju na 11 i prikazati ljudsku stoku kako devoluira u najgrdnije atavizme i daje si oduška najmračnijim strastima?!
Javlja mi se da je tomu tako iz najmanje tri razloga: 1) ovo je izdaleka zasnovano na nekakvom stvarnom događaju iz 1990-ih, pa su ga lisice stvarnosti sputale; 2) zbog improv načina snimanja bez scenarija, a sa svom tom simpatičnom omladinom, Noje se s njima previše zbližio, zavoleo ih, pa nije imao srca da ih masakrira na kraju; i 3) Noje je ostario, omekšao, sporije mu se diže, izgubio oštricu, drma ga klimaks...
            Likova ima previše, da tako nazovem sav taj svet koji tu cirkulira (ali bez cirkularke), odnosi i dijalozi su u velikoj meri improvizovani među ovim neglumcima (plesači su, zapravo), scenarija nema, i onda se tu previše vremena gubi u ćaskanjima – pretežno o seksu: ko je koga jebo, ko bi koga i u koju rupu jebo, i dal s mazivom ili bez. Sve to (nenamerno?) ima funkciju da nas iritira kako bi nam, jednom kad LSD govno odleti u ventilator i kad krene porno splater, bilo slađe da te spodobe iz kojih kulja toksični maskulinizam vidimo kako se valjaju u govnima i krvi. A onda – vrhunski Noeov sadizam: to nam zadovoljstvo uglavnom bude uskraćeno. Matori koktizer!
            Dobro, glavni Jebač u ekipi završi suva kurca, valjajući se po štrokavom zapišanom podu sa nacrtanom svastikom na čelu, zbog čega će se možda neki nerdovi osetiti bolje (eto ti ga sad tvoj kurac! who's laughing now?!), ali bojim se da taj rasplet nije baš najubedljivije sproveden niti motivisan (ah, da: LSD! to kad popiješ, SVE može!). Ipak, Fuckers gonna fuck the bitches, s drogom ili bez nje, to je jedan od osnovnih zakona prirode, čak i među životinjama do kojih se ovi spuste, pa mi ovo deluje fejk iskonstruisano.
            Pre nego što do spuštanja u sub-animalno dođe, nakon finalne scene, koju vidimo na početku, pa onda i odjavnu špicu (da, na početku, kao u ZGUZA), i predugačke scene intervjua s plesačima na ekranu oivičenom kultnim VHS filmovima i knjigama (vidi sliku, da ih ne nabrajam ovde) – imamo čast i slast pogledati JEBENO FASCINANTNU SCENU PLESA, u jednom neprekinutom kadru, u trajanju od sigurno bar 4-5 minuta, besprekorno koreografisanu i izvedenu i usnimljenu, uz Cerrone – „Supernature (Instrumental Climax Edit)“.  
Znači, zastao mi je dah od toga: i ne verujem da ću ove godine videti bolju, jaču, savršenu scenu poput ove. To toliko pršti od energije, od zdravlja, od mladosti i radosti, od vitke i gipke i besprekorne telesnosti, muške kao i ženske (i trans, i gej, i cis, i šta ti sve nema u ovom rasno-sexualnom loncu) da je stvarno milina gledati tu transcendenciju telesina i mesišta i zakona fizike i fizionomije, pa vala i gravitacije – to tako senzacionalno demonstriranje vaznesenja iz materije, ne kroz drkanje u samotnoj keliji sa kolegama-kenobitima, uz post i molitve i meditacije nad buđavim knjigama, nego kroz samu telesnost, vitalnost, gipkost, fluidnost, kroz tela koja se mešaju i komešaju, transformišu, izvijaju, prepliću, klize po podu umesto da puze, lebde i lete po vazduhu, elektrifikovana, nabijena pozitivnom energijom, zajedničkom, udruženo tu oličavajući i komunizam i dartanjanizam – svi za jednog i jedan za sve – zajedništvo i individualnost usred toga, utopija--- sve sve sve u jednoj genijalnoj sceni!
Znači, ultimativni filmski prikaz životne radosti-u-mladosti-bez-gadosti – ali u ovom filmu čak i savršenstvo te scene je donekle problem, jer teško mi je poverovati da akteri ovog istog obreda odmah zatim, doslovno u produžetku (jer scena i dalje traje bez reza kad završe s tim plesom i krenu odma da kenjaju međusobno, umesto da se onako oznojeni istuširaju i presvuku...), od bestelesnih anđela što se vinjavaju u nebeske sfere, smesta – još pre LSD-sangrije! – postanu seksističke šovinističke uspaljotine sa hroničnim izlivom kurca u mozak, a onda ih malo lizergičke kiseline pretvori u šljam sa dna kace i Đavole iz Pakla.
Možda sam ja neizlečivi idealista, ali po meni ONOLIKI žuisans NE može da vodi u onoliki BAD TRIP odmah zatim, jer entiteti koji su do malopre transcendirali okove i mesa i tkiva i materije i gravitacije ne mogu (ili, mogu li?!) u produžetku toga da se pretvore u dvonožne pohotne sebične pokvarene SVINJE. Kao što znaju korisnici LSD-a, what you bring is what you get. Imaćeš bad trip ako u to uđeš sjeban, zabrinut, paranoičan, nesiguran, s nekim ličnim teretom ove ili one vrste; ali ako uđeš iole opušten, veseo, razdragan – NEMA razloga da imaš BAD TRIP koji Noe ovde uniformno servira, svima odreda u ovoj mnogobrojnoj trupi! Koja je verovatnoća da od njih skoro 20 SVI imaju bad trip, a niko pozitivan? VRLO MALA – NAKON GOREOPISANE SCENE!
Što će reći da je ovaj film u srži fejk, još jedan izliv mlitavo utemeljene mizantropije i stilističkih audio-vizuelnih iživljavanja, suštinski prožet reakcionarnom idejnošću, senilno didaktičan (Kids, don't do this at home! Drugs are bad, m'kay?!), i prožet smradom sumpora i tamjana sa svojom fundamentolskom idejom pakla: kao i u „Rektumu“, za Noea je pakao crveno osvetljeno mesto gde se ljudi jebu uz tehno-muziku dok se posmatraču /kameri/vrti u glavi, da li od nejebice ili gnušanja ili tako nekog moralizatorstva.
I zato, lepo mu reče rivjuer Varajetija: „there’s no question that for Gaspar Noé, hell on earth looks like a Eurotrash dance club. But maybe it’s time that he turned the volume down and stopped trying to make the sins of Sodom and Gomorrah into the world’s most forbidden music video.“
Svakako mu jeste vreme da napravi iskorak, da ponudi nešto novo, sveže, i smisleno, s nekakvom poentom (kakvu su prva mu dva filma imala) – da nas ubedi da NIJE „one trick pony“ i da zna za još neki ritam. Ovaj KLIMAKS je jedva peting u tom pravcu...

петак, 23. новембар 2018.

Festival autorskog filma 2018: ŠTA GLEDATI?

  

            Evo ga opet to doba godine kada filmofili u Beogradu imaju priliku da između gomile angažovanih, politički korektnih, eksperimentalnih, indijskih, iranskih, tunguskih, turkmestanskih i ostalih filmova sebi odaberu nešto za dušu, if any.
            U ovogodišnjem programu usnimio sam sebi čak četiri (!) naslova koja bih vrlo rado pogledao, tj. koja odavno imam na radaru i iščekujem ih sa visokim očekivanjima, kao i još nekolicinu koje ću takođe overiti, kad sam već tu i kad imam akreditaciju, što da ne.
            Nažalost, u programu nisu moja tri najočekivanija filma ove godine koja bi savršeno legla ovom festivalu, ali očito su bili ili ispod radara selektora, ili su bili preskupi za budžet ovog ipak skromnog festivala – pa ćemo ih zato, verovatno, premijerno gledati u svojim domovima, a zatim reprizno, marta meseca, na FEST-u. Ta tri naslova su, po redu jačine iščekivanja: fon Trirov THE HOUSE THAT JACK BUILT, Lukina SUSPIRIA i Striklendov IN FABRIC.
            Znači, od njih na FAF-u ništa, ali zato imamo sledeće – poređano takođe prema visini mojih očekivanja.

CLIMAX
Režija: Gaspar Noé
Jedne hladne zimske noći, grupa mladih plesača organizuje probu u napuštenoj školskoj zgradi. Zabava koja traje celu noć pretvara se u noćnu moru punu halucinacija kada shvate da je u sangriju koju su pili dodat LSD.
Da se razumemo, odavno sam se oladio na Noja: ENTER THE VOID me je ostavio ladnim a LOVE sam ugasio posle 20-ak minuta i zgađen ga obrisao s harda. Ipak, i ovaj plot, i rivjui, ukazuju da se ovde Noje vraća svojim ranim radovima, snazi i ludilu sa manje drkađona. Aj' da vidimo i to čudo. Ako bude bilo mesta, jer na celom festivalu postoji samo jedna jedina (!!!) skoro-ponoćna projekcija (u subotu u 23.30h)...


ASH IS THE PUREST WHITE
Režija: Jia Zhang-Ke
Kiao je zaljubljena u Bina, lokalnog mafijaša, koga u jednom okršaju lokalnih bandi ona spašava ispaljujući hitac iz pištolja. Taj potez koji dokazuje njenu ljubav i vernost, odvodi je na petogodišnju robiju. Nakon odslužene kazne, ona se vraća tražeći Bina, kako bi nastavili tamo gde su stali. Jedan od najistaknutijih savremenih reditelja kazuje nam priču o ljubavi, izdaji i vernosti u podzemlju Kine.
Zašto mi je ovo ovako visoko na listi? Reći ću samo A TOUCH OF SIN! Isti reditelj, slična tematika i ugođaj, dobre kritike...


BORDER
Graničarka Tina ima neverovatan osećaj da prepozna krijumčarenje. Jednoga dana sa trajekta silazi čovek sumnjivog izgleda, koga nije u mogućnosti da pročita. Kada ne uspe da dozna šta krije, ona postaje opsednuta njime i njegovom uznemirujućom aurom. Započinje istragu koja će otkriti mnogo više nego što je očekivala: uskoro će morati da se suoči sa zastrašujućim istinama o sebi i čovečanstvu.
Ovo je mnogohvaljena i nagrađivana švedsko-danska horor drama prema romanu Lindkvista, autora LET THE RIGHT ONE IN, o fantastičnim bićima nordijskog folklora, (ne)toleranciji, (ne)inkluzivnosti, različitosti i tako to.


HIGH LIFE
Režija: Claire Denis
Monte je samo jedan od nekoliko osuđenika na smrt koji dobijaju šansu da umesto izvršenja kazne odu u samoubilačku misiju u svemir, kako bi prikupljali energiju iz crne rupe. Doktorka koja je sa njima na misiji koristi situaciju u cilju sprovođenja svog eksperimenta u kojem opsesivno istražuje ljudsku sposobnost za reprodukciju u svemiru. Sumorna sudbina i skučeni prostor u kojem se posada nalazi dovode do brutalnog nasilja.
SF-triler (ili, uz malo sreće – horor?) od rediteljke filma TROUBLE EVERY DAY, sa odličnim kritikama... Kupljeno!


LONG DAY’S JOURNEY INTO NIGHT
Luo Hongvu vraća se u Kaili, svoj rodni grad iz kojeg je pobegao pre nekoliko godina. On započinje potragu za ženom koju voli i koju nikad nije mogao da zaboravi. Ona je rekla da je njeno ime Van Kuiven…
Kažu da se radi o vizuelno fascinantnom neo-noaru, usred Kine, pa još sa neverovatnom 3-D sekvencom u trajanju od skoro sat vremena tokom koje glavni lik jurca gradom i valjda halucinira... Ili tako nešto!


The Wild Pear Tree
Režija: Nuri Bilge Ceylan
Sinan strastven ljubitelj književnosti, oduvek je sanjao da postane pisac. Po povratku u svoje rodno selo, on se iz sveg srca trudi da prikupi novac neophodan za objavljivanje svoje prve knjige. Ali očevi dugovi ga sustižu…
Plus: novi film reditelja ONCE UPON A TIME IN ANATOLIA. Minus: traje puna tri sata! Uf!

Specijalni gost festivala ove godine je Filip Grandije: biće lepo u bioskopu, kao što i priliči, overiti njegove eksperimentalne, brutalne, vizuelno inovativne, linčovske, hipermračne skoro-horore.

PHILIPPE GRANDRIEUX
WHITE EPILEPSY
U slaboj svetlosti, telo se polako kreće, nazirući se u totalnom mraku. Zatim drugo telo, žena. San ili noćna mora? Arhaično ili suštinsko? Želja ili borba? Putovanje kroz noć i svetlost do granica smisla i vizije.


PHILIPPE GRANDRIEUX
MALGRE LA NUIT
146'
Lens se vrać a u Pariz da pronađe svoju jedinu isti nsku ljubav, Madelene. Dok potraga za njom traje, mračni i okrutni svet porno industrije polako ga uvlači u svoje podzemlje.
+Razgovor sa rediteljem filma


"I Do Not Care If We Go Down in History as Barbarians"
„Ne zanima me da li ćemo se upisati u istoriju kao varvari“. Ove reči, izgovorene na sastanku Saveta ministara leta 1941. godine, označile su početak etničkog čišćenja. Jedna mlada umetnica planira da u vidu performansa rekonstruiše događaje iz 1941, kada je rumunska vojska na nalog vlade počinila masakr nad jevrejskom manjinom na Istočnom frontu.
Novi rumunski film koji prilično obećava...


ANTIREKLAME:

Nipošto ne gledajte

TERET
Ova tvorevina, ovaj domaći anti-film, već je izazvao kontroverze jer mu je lepljena etiketa da je „antisrpski“ (budući da tematizuje slučaj „Hladnjače“ iz 1999.) pa će verovatno mnogi pohitati da vide u čemu je ta fama, čemu buka, da li je stvarno „antisrpski“ (kako ga je nazivao Dimbo Vojnov, samo da bi mu se ta etiketa obila o glavu nekoliko meseci kasnije povodom njegovog „antisrpskog“ scenarija LJUBIMICA, o srpskim trgovcima organa!) itsl.
Ne gubite vreme na taj smor je sve što ću za sada reći...


GODINA MAJMUNA
Ovu makedonsku budalaštinu slučajno sam uhvatio tokom letošnjeg boravka u Vrnjačkoj banji, pa napustio film na pola. Tipičan šareni balkanski bućkuriš: ne treba vam to u životu, ako znate šta valja.

Toliko od mene, za sada. Vidimo se tamo...

среда, 21. новембар 2018.

CLARK ASHTON SMITH: THE EMPEROR OF DREAMS (2018)

  

            Klark Ešton Smit je jedan od velikana fantastične književnosti: pisao je osobeni, visokopoetizovani spoj fantazije i horora, ali i brojne priče čiste strave. Lavkraft mu se s pravom divio, i bili su u intenzivnoj, bogatoj, veoma inspirativnoj prepisci; po mnogo čemu bio mu je po nazorima najbliskiji, najsrodniji od svih dopisnika (uzgred, iako su se 15 godina dopisivali, nikad se nisu naživo sreli).
            Neću sad i ovde nadugačko o Smitu – čitaćete o njemu u mom pogovoru izboru njegovih najboljih horor priča, uskoro, kod Orfelina. Do tada, želim da vam skrenem pažnju na odličan dokumentarac o ovom piscu koji je ovih dana postao gledljiv: možete ga pogledati na Amazon Prime ili na Vimeo on demand, ili kupiti DVD direktno od producenta i distributera, Hippocampus Press.
            Na Rue Morgue sajtu je izašao moj prikaz ovog dokumentarca, a sada ekskluzivno ovde na blogu obznanjujem dužu verziju tog teksta, koji je za RM morao da bude skraćen. Ovde je to nešto sočnije. Čitajte prikaz, i gledajte film prvom prilikom... a Smit uskoro stiže i na srpski, posle predugog čekanja...
            Evo i trejlera koji vam daje bolju sliku o filmu, OVDE.


Clark Ashton Smith: The Emperor of Dreams
Director: Darin Coelho Spring

It's strange and sad that such a seminal figure of American fantastic prose such as Clark Ashton Smith (1893–1961), the visionary and in many ways pioneering writer of fantasy, horror and SF, has not been a subject of a feature-length documentary – until now. The film devoted to his work’s significance and influence had its world premiere at this year’s H.P. Lovecraft Film Festival, which incorporated a “125 Years of Clark Ashton Smith” theme with some of its panels.
Crowd-funded and very low budgeted, but rarely showing it (mostly in the lighting department), this is clearly a labour of love not only of its makers but also participants. Chief among them, in more ways than one, is the recently departed titan of fantastic fiction, Harlan Ellison in his last appearance on video. It is a real joy to see this “curmudgeon” literally gush his enthusiasm for Smith, saying things like: “To read CAS is to be washed over by a tsunami... Just a page by CAS is better than an entire book by most writers.” This great craftsman also admits his debt to “The Bard of Auburn”: “Reading him aloud taught me how to put accent, emphasis, meaning and order.”
The film also features Smith scholar and poet, Donald Sidney-Fryer, the film's tour guide and commentator on the life and work of CAS, Lovecraft and Smith scholar S.T. Joshi who talks about the Lovecraft and Smith correspondence, mutual influence and the golden era of Weird Tales, when these two were among this pulp magazine’s major stars. You can also see noted Smith editor Ron Hilger and Smith's biographer Scott Connors, writer Cody Goodfellow and, on the more colourful end of the spectrum, Charles Schneider, poet, actor and magician, Wilum Pugmire, “The Queen of Eldritch Horror”, and actor Nick Savino as Clark Ashton Smith.
Clocking at 110 minutes, the film is an exhaustive (but not exhausting!) overview of this mysterious, reclusive and complex man’s life and works, including his poetry, read by some of the participants, plus we get to hear a rare recording of the voice of CAS reading „High Surf“. We also see samples of his original artwork and strange, creepy statuettes of otherworldly gods and demons, covers of his books, rare photographs and shots from the locations relevant to his life. There are brief excerpts from his only two adaptations, Return of the Sorcerer, an episode of Rod Serling's Night Gallery, with Vincent Price, and The Mother of Toads (from The Theatre Bizarre anthology) by Richard Stanley, who suggests that perhaps animation is a more proper medium to convey Smith’s writings’ sheer wildness.
After some special screenings, the DVD and BluRay of the film are available from Hippocampus Press (who produced it), plus it’s available for streaming via Amazon Prime Video and Vimeo. The discs include a few deleted scenes, such as Leeman Kessler as H.P. Lovecraft speaking about CAS and videos of CAS poems being read by modern acolytes.


The film is streaming on demand here:

Physical media is currently available only from Hippocampus Press:
https://www.hippocampuspress.com/clark-ashton-smith/documentary

DVD  - $15.00
BluRay  -  $20.00


A kad sam već kod Smita i Lavkrafta, aposlutno neprocenjivo vredna i dobra knjižurina koju morate imate jeste takođe u izdanju Hipokampus presa:
Dawnward Spire, Lonely Hill: The Letters of H. P. Lovecraft and Clark Ashton Smith. Tvrd povez, 800 strana većeg formata, Džoši priredio i sredio i predgovorio i apendiksima opremio... Divota! Znam da ste već čitali moj prikaz ove knjige u Rue Morgue magazinu, ali ipak podsećam onu šačicu koja je taj tekst propustila: ovo je MUST HAVE prvog reda. Mislim, knjiga, ne moj prikaz.

недеља, 18. новембар 2018.

DAGUERROTYPE (2016)





Nisam još, nažalost, stigao da overim jedan od novijih filmova Kjošija Kurosave, Dagerotip, iliti Tajna mračne komore. Da budem iskren, malo mi je skliznuo sa vrha liste prioriteta kada sam pročitao kritike, na osnovu kojih mi deluje da je film neumereno spor, da ne kažem dosadnjikav, i da traži i vreme i strpljenje kojih u zadnje vreme imam sve manje. Pored toga, nisam baš bio impresioniran njegovim skorašnjim SF-horor double-billom, Before We Vanish / Foreboding (2017) pa mi je tim manje bilo da čim prije i što hitnije overim i ovaj slowburn gothic.
            Međutim, javio mi se stalni čitalac i povremeni saradnik bloga, Dejan Marković, čije ste rivjue ovde već mogli čitati – pa zato, dok ja ne overim film, neka njegov sasvim konkretan tekst posluži kao prilično pouzdan pokazatelj šta mu to dođe i koliko bi vam zanimljivo moglo biti. Ja ću Dagerotip svakako pogledati u skorijoj budućnosti, pa ću se osvrnuti i ja, zavisno od zasluga mu i mogućnosti mi, možda u zasebnom rivjuu, a možda u nekom zbirnom pregledu, ukratko. Do tada, evo najavljenog teksta.


DAGUERROTYPE (2016)
by
Dejan Marković

Dagerotipija: Postupak koji je razvijao francuski slikar Luj Dager od 1837. Korišćen je sve do 1860. godine. Ukoliko se bakarna ploča premazana srebro-jodidom izloži svetlosti u komori, a zatim napari živinom parom i fiksira rastvorom obične soli, formira se trajna slika.
Enciklopedija slikarstva i grafike
Lotar Altman


Prvi internacionalni film znamenitog japanskog reditelja Kjošija Kurosave pod nazivom „Tajna mračne komore“ (distribuiran i pod nazivima „Žena sa srebrne ploče“ i „Dagerotipija“) snimljen je 2016. u Francuskoj, kolevki fotografije, ali i filma, i pritom kao osnovni motiv uzima fotografski medijum kroz koji pokušava da predstavi „magiju“ zapisa na srebrnoj ploči, negativu ili pak na filmskoj traci. Kjoši Kurosava u vreme dok je bio u dubokoj senci svog prezimenjaka, velikana japanske i svetske kinematografije, Akira Kurosave, tj. bio internacionalno nepoznat, radio je u B-produciji na žanrovskim projektima. Snimao je gangsterske filmove, a zatim i horore. Međutim, radio je to sa izuzetnim vizuelnim stilom i misaonom nadgradnjom, što ga je kasnije kao zrelog umetnika lansiralo na najveće svetske filmske festivale. Većina njegovih novijih filmova su svojevrstan miks saga o duhovima i kontemplativnih filmova na temu ljubavi, bola usled gubitka voljene osobe, života kroz uspomene i sećanja kao pandama življenju u fizičkoj stvarnosti. Duhovi kod Kurosave žive i posle fizičke smrti pored svojih bližnjih, koji ih kao takve, skoro opipljive, prihvataju zdravo za gotovo. I zbog toga se, kao i zbog suptilnog, mistifikujućeg pristupa temi, ovi filmovi čitaju dvojako; ili kao natprirodna, fantastična pripovest, ili kao alegorija snage sećanja i uspomena na voljene koji su nas napustili. U „Dagerotipiji“ fotografije preminule žene i njene ćerke poslužile su kao uspomene, odnosno katalizator za njihovo „otelotvorenje“ u životima njihovih partnera.



U centru pažnje je profesionalni fotograf Stefan, koji nakon smrti svoje žene Denis, napušta poziv modnog fotografa i povlači se u svoju gradsku vilu gde se posvećuje fotografisanju svoje ćerke Mari. Pritom koristi staru fotografsku opremu i postupak dagerotipije. Štaviše, poseduje ogromnu mračnu komoru kako bi otisak cele figure na srebrnoj ploči bio u prirodnoj veličini. U tom opsesivnom poslu mu pomaže stari asistent Luj i kada ga on zbog problema sa zdravljem napusti, angažuje mladog i neiskusnog Žana. Žan, ulazeći u Stefanovu vilu, kao da ulazi u neki drugi davno prošli svet. Unutrašnjost vile i dvorišta sa staklenikom evocira doba nastanka fotografije, vreme kada je kroz neogotik i romantizam vaskrsnula i priča o duhovima. A duhovi opsedaju i Stefana. S vremena na vreme ima osećaj da je njegova pokojna žena prisutna, jer kao da čuje njen glas ili kao da mu se ukazuje njena silueta. Njegova želja da mu se ona vrati se odražava upravo u fanatičnom fotografisanju svoje ćerke, obučene u haljine koje je nosila i Denis. Žan, koji u tom poslu asistira Stefanu vremenom postaje blizak sa Mari i Stefanova opsednutost postepeno postaje kod njega transponovana na Mari. Kada se desi nesreća, njegova ljubav produbljena bolom postaje, kao i kod Stefana, most ka onostranom. Da li i u kolikoj meri na tu vezu utiče fotografski zapis ove dve žene, kao nosilac dela njihovih duša, ostavljeno je nama da prosudimo razmišljajući o prirodi medijuma fotografije i filma.



Ova priča o duhovima je vešto građena i vođena čvrstom rediteljevom rukom. Tipično za Kurosavu radnja se sporo odvija kako bi nam kroz vizuelnost detalja ostvarenu dugim kadrovima polako uvukao nelagodnost pod kožu, a nas same postepeno u priču. Toliko postepeno da ni ne primećujemo da su duhovi već tu oko nas. Pažnju nam povremeno odvlači prozaičan dramski konflikt oko prodaje vile između Žana i Mari sa jedne strane, koji žele da dođu do novca i otputuju, i Stefana, koji želi da ostane, jer ga za vilu vezuje Denis i ljubav prema fotografiji. U svakom slučaju, neobično je kod ovog režisera da je sve tako racionalno i logično ispripovedano, s obzirom da je ono najbolje ili barem najuzbudljivije u njegovim filmovima diktirano logikom sna. Zbog toga je veći deo ovog dugog filma sporog tempa za većinu gledalaca zamoran.


Troje glavnih glumaca su korektno odigrali svoje uloge, posebno Konstans Ruso u ulozi Mari samom svojom eteričnom pojavom, a zatim i dramaturškom zadatošću lika razapetog između ljubavi prema ocu i želje da se osamostali i Tahar Rahim kao Žan, koji je u početku tih i više prisutan kao posmatrač bizarnog ambijenta u kojem se našao, ali kasnije postaje dominantan i sam svojom uverljivošću najviše doprinosi da ostanemo u nedoumici oko (nat)prirodnih dešavanja u njegovom okruženju.



Hirurški precizna filmska fotografija dominantno hladnih boja obeležje je i ovog Kurosavinog filma. Posebno su dobro uhvaćeni kadrovi enterijera stare vile, što je i bilo od krucijalnog interesa kako bi se uspešno dočarala gotska atmosfera stare priče o duhovima. Široki kadrovi u enterijeru omogućili su da se pored nežnog, gotovo prozračnog Marinog lica snime i prozirne lepršajuće zavese u pozadini, aludirajući na njenu transcendentnu prirodu. Sa istim ciljem su snimljeni i kadrovi u kojima se njeno telo udvaja u ogledalu. Gotski ugođaj eteričnosti donose i scene u kojima se misteriozna ženska figura bešumno kreće spiralnim stepeništem ili kada se jedna od vrata u unutrašnjosti vile sama otvaraju. Magija stare vile deluje preko dagerotipija Denis i Mari takođe i na Stefana i Žana. I njihova tela se prikazuju udvojena u ogledalima vile sugerišući da naša bića nisu sasvim ograničena čulnim svetom, već da se prostiru i u sferu natčulnosti.


Međutim, simbolika ogledala osim stvaranja gotske atmosfere u ovom filmu iskorišćena je i za odavanje počasti umetnosti fotografije i filma. Estetska je čovekova potreba da sve ono što vidi dovede u nekakav red uokvirujući ga, da izoluje pojedine zone vidnog polja u kojima su stvari lepo raspoređene. Ta potreba ga je naterala da tako zapaženu kompoziciju prenese na uokvireno slikarsko platno ili je uhvati u ekran foto-aparata ili kamere. Uostalom zidovi stare vile su obloženi slikama i štukaturom, dok su radne prostorije zakrčene iskorišćenim i neiskorišćenim srebrnim pločama. Na kraju, sveprisutnim fotografijama Mari i Denis pridodato je uz estetsko i magično svojstvo umetnosti, koje prevazilazi granice života i smrti, trajanja i beskonačnosti, racionalnog i oniričnog.


Za Kurosavu su film i fotografija, u svakom slučaju, više od puke hemije, mehanike, elektronike i optike. Prikazujući na početku filma čitav postupak dagerotipije, od masivne konstrukcije mračne komore, duge ekspozicije prema fiksiranom modelu i hemijske obrade živinom parom i rastvorom soli na srebrnim pločama, koje obuhvataju ljudsku figuru u prirodnoj veličini, akcentovao je značaj fotografije ne samo kao objektivnog prikaza, kopije stvarnosti ili kao umetničkog izraza, već sugerišući kroz materijalizaciju preminulih u filmu, i kao živu stvar, čuvara i konzervatora nekih bivših stvarnosti za večnost, podržavateljku naših sećanja koja su živa koliko i naša fizička stvarnost. Zbog toga je ovaj film glorifikacija fotografije u svoj svojoj ukupnosti, a posredno i filma koji je fotografiju stavio u pokret.


четвртак, 15. новембар 2018.

SRCE LUTKE – Boban Trifunović

  
Otvorena knjiga, 2018
228 str.

Odavno na ovom mestu nisam pisao o nekoj domaćoj žanrovskoj knjizi, iz različitih razloga, mada to ne znači da ne pratim šta se na tom polju dešava – onoliko koliko mi moji čitalački prioriteti i uredničke, prevodilačke, spisateljske i kritičarske obaveze u Orfelinu, Ru Morgu i drugde dopuštaju.

Recimo, pokušao sam da čitam Okultni savez Srbije Dušana Jevtića, kratki roman koji je protraćio divan naslov na jednu nedovoljno marljivo zamišljenu i pisanu, meni nečitljivu i opskurnu fantaziju koju sam prekinuo posle oko 1/3.

Započeo sam i Belinu Nemanje Jovanova, tvrdi SF roman, ali i to sam ostavio posle 30-40 stranica, jer nisam imao strpljenja za preopširno uvođenje u likove i storiju očigledno planiranu da se potanko razvije u trilogiju.

Pročitao sam Kal Jugu, roman Mladena Milosavljevića, i to do kraja, što je već kompliment svoje vrste. I mada ovo smatram dobrim primerom svoje sorte, tj. istorijske fantazije sa blagim elementima horora (vezanim za istorijske slučajeve „vampirizma“ u našim krajevima, koji nisu baš najbolje sjedinjeni sa ostatkom zapleta), imam brojne probleme sa samom sortom, pa bih kritikujući ovaj inače čitljiv i solidan roman (za naše prilike) morao da budem stroži prema njemu (kritikujući trend kojem pripada) nego što on to, sam po sebi, zaslužuje.

Pročitao sam, celu celcatu (!), čak i zbirku U vrzinom kolu koju je pomenuti Mladen priredio, i u kojoj se nalazi moja zasad još uvek najnovija priča, „Divlja kapela“. Reći ću da je to solidna antologija u kojoj je polovina priča (njih skoro 10) sasvim OK, iako ne bih rekao da je u celosti uspela da postigne naumljeni cilj, odnosno da pokaže na ubedljiv i snažan način bogate potencijale naše folklorne tradicije, jer ima mnogo trivijalizacije i provoloptaškog, nedomišljenog tretmana te tematike.
Priče koje odskaču od proseka isporučili su Ilija Bakić, Đorđe Bajić (da! suprajz! njegova je čak najbolja!), Mihajlo Vitezović, Dejan Ognjanović, Oto Oltvanji, Sanja Savić, Boban Trifunović i Darko Tuševlјaković (da! čak i on!); ostali, oko proseka ili ispod. Inače, predgovor Sretena Petrovića je promašen na toliko nivoa da bi samo bavljenje njime (koje ne nameravam sada i ovde) zauzelo ceo jedan blog post.

Što me dovodi do povoda ovog rivjua, zbirke priča Bobana Trifunovića Srce lutke. Dovodi, kažem, pošto sam ja odgovoran što se, na moju preporuku, njegova priča „Dve kapije“ našla u antologiji U vrzinom kolu. To je ujedno bilo njegovo prvo knjiško objavljivanje, a tamo se, rekoh, ta priča lepo pokazala i zasenila mnoge iskusnije kolege. To je njemu, izgleda, dalo podstrek da za samo godinu dana napiše još deset drugih priča, i smesta ih objavi u ovoj knjizi.
Za pohvalu je, pre svega, Bobanova posvećenost horor žanru; u vreme kada našom scenom dominiraju fantazisti sa njihovim trolovima, prinčevima, čarobnim mačevima, slovenskim bogovima itsl. a kad je horor sveden na povremeni eksces u ponekoj pričici, ili na začin u kojekakvim slipstrim ili žanrovskim bućkur... ovaj, koktelima, zasenjen sastojcima kakvi su avantura, triler, istorija i kvazi-istorija, fantasy i još koješta, stvarno se mora pohvaliti njegova potpuna i dosledna okrenutost hororu. Da, svih 10 priča u ovoj zbirci su čist horor.
Što je još lepše, to je horor nadahnut zlatnim dobom žanra, s početka 20. veka, pre nego što je ova vrsta književnosti donekle trivijalizovana stivenkingizacijom i filmovima: Bobanovi uzori očito su Lavkraft, Blekvud, Maken, a od novijih Ligoti. Upliv filma diskretno se može naslutiti u pojedinim vizuelno potentnim set-pisovima, dok stripadžijsko i videoigričasto nervozno iseckano hiperdinamično pripovedanje (danas, avaj, tako rasprostranjeno) ovde svojim zlogukim uticajima nije primetno.
Boban se, poput svojih uzora,  trudi da gradi atmosferu, i u tome često i uspeva, jednako dobro kada opisuje ruralne, pa i pusto-šumovite, kao i urbane, ali zabačene i zlokobne krajeve (Beo)grada.
Pisac koketira sa kosmičkom stravom, ultimativnim mrakom, pesimizmom, pa i nihilizmom, i to je u načelu lepo, mada nije uvek i uspelo, i češće se svodi na deklarativne tvrdnje naratora nego na zamisli i opise koji bi sami, bez autorsko-naratorskih intruzija, trebalo da to nagoveste. Iako on poseže za Lavkraftom, njegove priče, čak i najbolje, jedva dobacuju do nivoa A. Derleta i drugih HPL-ovih epigona iz vremena kada se i ove priče odvijaju (sve su smeštene u 1930-te, u Beogradu i Šumadiji).
To ne treba previše strogo zamerati mladom, 25-godišnjem autoru; u svojoj ambicioznosti on se možda zaleće na veće ciljeve nego što ih (sada? ili uopšte?) može dohvatiti, ali je lepo što bar pokušava ono što malo ko danas i ovde, među žanrovcima, čini. Ipak, trebalo bi da još malo pročita, promisli i proživi mrakove o kojima želi da piše kako bi ovi bili konkretniji, opipljiviji, življi, a ne prepisani iz nekih požutelih knjiga.
Ono na šta bi trebalo da obrati pažnju jeste ideologija horora, i ne samo horora; idejni potencijali sopstvene proze nisu sasvim osvešćeni, pa se tako ovde, recimo, u čak dve priče, pomalo reakcionarno, pripisuju demonske konotacije (tada) savremene umetnosti: nadrealizma, dadaizma, futurizma itsl, kroz storije o zlokobnim slikarkama.
Željena kosmička dimenzija nenamerno se srozava, prvo nekontrolisanom potrebom za omažiranjem, a onda i samom koncepcijom priče „Veteribus Ritibus“: naime, narator nam, na početku, tvrdi kako je u svojim rukama držao skoro sve proklete knjige HPL kanona, od Al Azifa (Nekronomikona) pa naniže, poimence nabrojane, i tvrdi kako ga nijedna od tih demonoloških i mračnoistorijskih knjiga nije toliko šokirala kao ova iz naslova – a na kraju se ispostavi da je to samo nekakav nekromantski priručnik, upotrebljen ne za zazivanje Bogova/Demona, cepanje dimenzija, prodore u neeuklidska kosmička prostranstva i ne znam šta gromopucatelno, nego samo, pogađate, razočaravajuće i predvidivo, za oživljavanje jedne mrtve žene... Ova boljka – nepromišljeno omažiranje – standardna je za horor priče Lavkraftovog kružoka iz 1930-ih, ali zaista nema potrebe da se nalazi nekritički prepisana, nedomišljena, neironizovana, u zbirci proze nastale skoro ceo vek kasnije.  
            Pored toga, još jedna lekcija koju bi junoša morao da nauči, u zanatskom pogledu, jeste da maksimalno uči i na greškama velikana, i da ne ponavlja Lavkraftovo ponekad nekontrolisano gomilanje epiteta: neće priča biti strašnija ako nam narator insistira kako je nešto grozno, stravično, užasno, zastrašujuće – bolje bi bilo da, sledeći Makena i Blekvuda, stvori takav ugođaj indirektno, samim opisom situacije, bez autorskih komentara i sugestija. Ti epiteti, a naročito na gomili, su lenje prečice koje zapravo ne vode do željenog cilja: razbijaju stravu umesto da je grade.
            Dobro je što pisac pokušava formulu „manje je više“, tj. što neće sve da nacrta i objasni; ali ponekad su njegovi fenomeni previše neodređeni, nejasni, nemotivisani, pa time i nemoćni da zastraše (npr. u priči „Svita“), ili su previše apsurdni i neubedljivi, kao u priči o restoranu za ljudoždere (ili vampire; šta god da su) u Beogradu (!), u slabašnoj, ne baš pametno odabranoj priči da bude uvodna – „La fee verte“.
            Fina je tematizacija okultnih sedeljki i crnomagijskih radnji u Beogradu 1930-ih, u priči nemudro nazvanoj istovetno kao Kafkin klasik, „Preobražaj“, ali fali tu boljeg poznavanja okultnih principa, fali malo psihologije i motivacije tih ljudi, fali mašte u prikazu fenomena, i najzad, fali ubedljivosti u tom kliše-epilogu.  

Sa sličnom temom, ali uspelija, jeste „Posezanje za Diimrudom“, mada je ona okrnjena neubedljivom psihologijom i motivacijom (otac predugo pasivno posmatra kako mu se ćerka vucara sa sumnjivim društvom do duboko u noć i ne preduzima NIŠTA; to bi se danas možda i moglo prihvatiti, ali u imućnoj BG porodici 1930-ih – ne baš!) i previše opskurno i apstraktno nagoveštenim smislom i poentom okultističkih akcija, uključujući tu i naslovnog, čak ne ni skiciranog Diimruda, ko god on/to bio i ma zbog čega iko posezao za njime.
            Sve su priče iz prvog lica, neke kao pisma i dnevnici, neke kao usmene ispovesti, ali naracija u njima često pati od preterane razbrbljanosti (u neveštom pokušaju građenja realizma), ponavljanja, pa čak i od iritirajućih usklika i melodramatičnih komentara.
            Autorova razmetljiva potreba da maše svojom erudicijom, kroz često nemotivisano ili proizvoljno navođenje naslova i pisaca, naročito je pogubna u fusnotama kojima su priče, bez ikakve potrebe, opterećene. Knjiga ima čak 23 fusnote, u samim pričama, od čega ih je barem 20 sasvim suvišnih, a školski primer pucanja u svoju nogu je kada nam autor, prilikom pomena Nekronomikona, u tekstu priče – kao, narator ga imao u rukama, čitao ga, kuku lele, jao majko – smesta na dno stranice kazuje da je to FIKTIVNA knjiga koju je izmislio HPL, itd.
Treba li crtati koliko je kontraproduktivna ova ničim izazvana intruzija koja smesta razbija suspenziju neverice koju horor priča mora da pažljivo gradi i održava? Da, znamo (valjda?) da je Nekronomikon fiktivna knjiga, ali zadatak pisca je da nas u tih 15-20 strana drži prikovane i ubeđene da je to što nam priča sušta istina, a ne da nam svoj glavni posao istovremeno razbija podsećanjem da je sve to kobajagi!



Takođe, posao pisca je da nas ZAINTERESUJE, zagolica, a ne da nam u fusnotama objašnjava šta je kabala a šta Zohar, ko je Rudolf II, itd. Možda sam ja donekle kriv za ovo, jer autor se u zahvalama na kraju knjige izdašno zahvaljuje i meni i Milenku Orfelinu; valjda je, rukovođen knjigama edicije „Poetika strave“, u kojima urednik, tj. ja, voli da stavi poneku fusnotu tamo gde proceni da treba, Boban rešio da smesta objavi anotirano izdanje sopstvenih priča! Istina, u fusnotama piše „prim. ur.“ a ne „prim. au.“ ali dopustite mi da posumnjam u to da je potpisani urednik ove knjige bilo šta tu uređivao, a kamoli napisao 23 izdašne fusnote...
            To su, nadajmo se, dečje bolesti, koje će autor sazrevanjem odbaciti. Ambiciozan jeste; marljiv svakako jeste ako je za godinu dana napisao čak 10 priča, uglavnom solidnih, ujednačenih, sa samo par ćoraka – a koliko je spreman i sposoban da uči, vreme će pokazati. Žurba nije dobra, a ove priče bi možda bile nešto bolje da su malo odležale, i u umu autora, i na papiru/kompjuteru, umesto što je mlađahni pisac pohitao da ih što pre, i makar gde, objavi.
Njegova obrazovna zaleđina, sa studija etnologija, dobro je upotrebljena u nekim od boljih priča ovde, kao što je „Beleg“, o posledicama jednog vrlo zlokobnog vrzinog kola. Uprkos nezanemarljivim manjkavostima, skiciranim gore, i uglavnom polovičnim postignućima na pojedinačnom planu zasebnih priča, mora se istaći ujednačenost i doslednost ovih priča koje kao celina deluju kompaktno, ovako zajedno, na jednom mestu. I mada nijedna ne dostiže stelarne visine, sve zajedno, udruženim impaktom, proizvode utisak jedne zbirke priča vredne pažnje poklonika žanra, a pre svega kao odskočne daske jednog pisca koji obećava.