izabrana dela

izabrana dela

субота, 04. август 2018.

Before We Vanish / Foreboding (2017) – Kiyoshi Kurosawa

 



Before We Vanish
**
2+

Foreboding
**(*)
3-

Pogledao sam oba ova nova filma Kjošija Kurosave koji imaju identičnu premisu i minorne razlike u njenom tretmanu. Ideja je solidna ali od nje nije bogzna šta memorabilno a kamoli pametno urađeno ni u jednoj verziji; oba filma bih opisao kao kompetentna i gledljiva, ali nekonsekventna i zaboravljiva. Dotiču se zanimljivih i inspirativnih tema i koncepata, ali ne idu dovoljno duboko sa tim što su zagrebali.
Vreme i trud da pišem o ovim ionako meni ne preterano inspirativnim, ali pažnje donekle vrednim filmovima, uštedeo je MATOJI, povremeni saradnik ovog bloga, koji je poslao donji sasvim rečit i jasan tekst posle kojeg ćete imati jasniju ideju o čemu je sve to i vredi li vašeg truda. Ja se slažem sa njegovim osnovnim tezama i evaluacijama.


Život u kosmosu zaista postoji, ali život čija forma je nepoznata jer su se vanzemaljske jedinke prikazale ljudima u čovečjem obliku. Njihova misija je da se kroz zaposednuta ljudska tela infiltriraju u ljudsku zajednicu i na taj način saznaju više o nama, što bi bila priprema za drugu fazu i konačan cilj misije - uništenje čovečanstva. Proces sticanja saznanja o ljudima odvija se kroz neku vrstu telesno-telepatske manipulacije. Vanzemaljci u telu domaćina preuzimaju njegovu ulogu u ljudskoj zajednici i na taj način neprimetno vrbuju svoje pomagače među ljudima koji su podložni manipulaciji, takozvane „vodiče“, a koji im po svom nahođenju biraju ljudske žrtve. Žrtvovanje se ogleda u preuzimanju određenih „koncepata“ mišljenja i osećanja, pri čemu žrtva gubi poimanje o nekoj stvari, dok se „uzurpator“ sa svakim novim „konceptom“ upotpunjuje kao čovek.
Tako, na primer, „uzurpator“ stavljanjem kažiprsta na čelo devojčice koja u tom trenutku misli o svojoj porodici, a pritom su joj misli pod emotivnim nabojem, uz posredovanje misteriozne svetlosti može da preuzme koncept porodice i da se zatim ponaša i oseća kao porodični čovek. Devojčica, sa druge strane, gubi moć poimanja porodičnih veza, nakon čega svog oca ili bilo kog drugog člana familije doživljava kao potpunog stranca. Ljudske predstave o sebi i svetu, koje vanzemaljci teže da preuzmu, obuhvataju između ostalih i koncept težnje za posedovanjem, koncept ponosa, odgovornosti, osećaja slobode sve do ključnih koncepata ljubavi i straha od smrti. Pored kompletiranja jedne normalne ličnosti kroz preuzete koncepte, zadatak je podrazumevao i izdvajanje ljudi sposobnih da se odupru manipulaciji ili onih koji osećaju prisustvo vanzemaljske prethodnice ili naslućuju vanzemaljsku invaziju i njihovo izuzeće iz predstojeće katastrofe radi izvođenja eksperimenata nad njima. Tek nakon toga invazija može da počne...  
Izneseni siže se odnosi na naučno-fantastične filmove „Before We Vanish“ i „Foreboding“ nastale 2017. godine u kuhinji Kjošija Kurosave. Kao predložak poslužile su dva srodna dramska komada iz pera Maekava Tomohira. Osnovna priča o „kradljivcima tela“ kao prethodnici vanzemaljske invazije predstavlja tematski okvir u oba filma. Razlika se ogleda u promenjenoj lokaciji i likovima u tom novom okruženja, ali pre svega u rediteljskom postupku. Dok je „Before We Vanish“ pratio niz paralelnih radnji na širokom prostoru grada u atmosferi fizički opipljive vanzemaljske pretnje plastično prikazujući predapokaliptički haos, ali ne bez izvesne doze parodiranja ove vrste filmova, „Foreboding“ je ograničen na jednu manju društvenu zajednicu, gde se u gotovo kamerno intimističkoj atmosferi, tek kroz nagoveštaje, oseća blizina katastrofe. Ova druga verzija je skrojena po aršinima uobičajenog Kurosavinog pristupa - dugi kadrovi sa statičnim likovima u mračnom enterijeru dominantno hladnih zagasitih boja.
Akcija je svedena i više psihološka, pa ostavlja prostor za kontemplaciju. Iz kontemplacije o apokalipsi proističu i mnogi strahovi sve do onog najdubljeg, egzistencijalnog, što uz sumorno-melanholičnu atmosferu sa zloslutnim prizvukom, šalje „Foreboding“ na žanrovsku među SF/horor. Konačan razlaz između ova dva filma dešava se na samom kraju, a tiče se koncepta ljubavi. Dok u „Before We Vanish“ vanzemaljska rasa preuzimajući koncept ljubavi počinje da oseća empatiju prema ljudskim bićima i prekida invaziju, u filmu „Foreboding“ „uzurpator“ sa gađenjem odbacuje koncept ljubavi, jer je za njega ljubav samo nešto što prikriva bol u ljudskom srcu i kao što tablete protiv bolova uklanjaju samo simptome, ali ne i uzroke, tako i ljubav samo maskira večno prisutni bol i izaziva sentimentalni osećaj lažne utehe. I zaključuje: „Ljubav je najveća slabost čovečanstva“. Zaljubljenom paru Zemljana nakon ovakve konfrontacije sa „uzurpatorom“ i kasnijih signala da su vanzemaljci nemilosrdni u svojoj odluci da unište Zemlju, preostaje samo da zagrljeni dočekaju smak sveta.
Suptilni humor u „Before We Vanish“, koji čini da se film može smatrati prikrivenom parodijom, baziran je na privikavanju „uzurpatora“ Šinđija, Amana i Akire na ljudsko telo i društveno podobne modele ponašanja, ali i na apsurdnosti istih kada se posmatraju kroz vizuru nekoga ko je „pao s Marsa“. Takođe, postavljanje pitanja ljudima o pojedinim osnovnim pojmovima s kojima oni konstantno barataju, ali o njima ne razmišljaju, izaziva najpre smeh, pa čuđenje, a zatim i samozapitanost i preispitivanje same naše suštine i smisla. Sama formulacija pitanja „šta znači ’meni’?“ ili „šta znači reč ’tebi’?“ razbija naše oveštale mentalne konstrukcije i resetuje nas na nivo deteta, koje upoznaje svet od nule.
Možda je to i poruka ovih filmova. Da se čovečanstvo resetuje na nulu, tj. da se vrati svojim civilizacijskim korenima i sebi kao biću, jer u suprotnom neminovno srljamo u propast. U drugom delu filma akcija dobija na zamahu, jer „uzurpatori“ moraju ponovo da se sastanu kako bi objedinili preuzete „koncepte“ i poslali ih u svoju bazu. Otežava im situaciju to što je Akira pod prismotrom policije zbog ubistva. Već tada je mobilisana vojska i policija, jer je zvanično objavljeno da zemljom hara nepoznati virus. Naravno, vlada to ne zna, ali oboleli su u stvari žrtve „uzurpatora“, ljudi bez određenih „koncepata“ svoje ličnost, pa je stoga jedina njihova boljka asocijalno ponašanje. Dalje sledi jurnjava, okršaji, pogibije, konačno slanje „koncepata“ i invazija. Iako je apokalipsa na pomolu ceo ovaj film je ispunjen vedrinom, čak i sam završetak i invazija, jer koncept ljubavi prožima i nas i njih, što ostavlja nadu i u svet nakon smaka sveta. Upravo ova vedrina i sladunjavi završetak oduzimaju filmu na težini i čine ga više zabavnim, a manje pregnantnim i potresnim gledalačkim iskustvom.
U „Foreboding-u“ radnja se fokusira na tri ličnost (ili dve i po): dr Makabe, čije telo je zaposeo „uzurpator“, Tatsuo – njegov „vodič“ i Etsuko, Tatsuova žena. Ova pripovest je duboko intimna, jer je vanzemaljska invazija samo pozadina ispred koje se Etsuko bori da sačuva muža od pogubnog uticaja koji na njega vrši „uzurpator“. Etsuko u toj borbi ima svoje adute, i to neobičnu mentalnu snagu da se odupre „uzurpatoru“ i sačuva svoje „koncepte“, ali i „šesto čulo“ tako da može da prepozna vanzemaljsko prisustvo i predoseti približavanje katastrofe. Ovde je atmosfera apokalipse, pored nezaobilaznih snaga vojske i policije i hordi „dekonceptualizovanih“, više dočarana kroz diskretne naznake koje samo Etsuko može da oseti; potresi slični zemljotresu, podvodni zvukovi, strujanje vazduha, simboli apokalipse u snovima. Uostalom, i hladna i mračna fotografija doprinose ugođaju sudnjeg dana.
I glavni negativac u liku dr Makabea je zloćudniji od troje „uzurpatora“ iz drugog filma. Možda je razlog tome što se ovaj put „uzurpator“ prati od trenutka kada se već uklopio u društvo, tako da nismo bili svedoci njegovih komičnih nesnalaženja, a i zbog njegove epizode u završnici sa odbacivanjem koncepta ljubavi i zbog agresije prema Tatsuou i Etsuko. U svakom slučaju, „Foreboding“ ne dozvoljava da se invazija vanzemaljaca posmatra kroz parodijsku distancu, niti se može i u jednom trenutku shvatiti kao puka zabava. Ono što on istinski izaziva je osećaj pretnje koji konstantno visi u vazduhu, strepnja za sudbinu Etsuko i Tetsua, kao i za celo čovečanstvo. Nije ni bilo potrebe da se uništenje prikaže, jer je ono bilo od početka prisutno kroz naznake. Slika iz zajedničkog sna Etsuko i Tetsua u kojoj kiša pada na pregaženu vranu na asfaltu, prikazana u treptaju oka, ostaje u svesti gledaoca do poslednje scene kada ovo dvoje stoje zagrljeni na asfaltu čekajući kišu. I kad kiša počne da pada...
Kurosavin eskapizam sa optimističkom porukom da je ljubav jača od svega u „Before We Vanish“ je jedinstveni slučaj u celokupnom njegovom opusu prožetom egzistencijalnim pesimizmom. Razlog za ovakav iskorak iz sopstvene matrice možda leži u činjenici da je budžet za ovaj film bio veoma visok i samim tim nametnut je pritisak da se napravi komercijalni film. To je možda i razlog što je nastao „Foreboding“ kao „dopelgenger“ prethodnom, odnosno proizvod one istinske Kurosavine poetike i njegovih svetonazora. Kurosava se razvijao na malom, nezavisnom filmu i tokom karijere izgradio svoj minimalistički pristup zasnovan na atmosferi ruševnih, napuštenih zgrada i fabričkih hala, lokacijama sterilnim od ljudi, koje ipak tu i tamo naseljavaju pojedini otuđeni, obezljuđeni likovi. 
Minimalizam izgrađen od suptilnih pretećih nagoveštaja u vidu natprirodnih potresa tla, neodređenih zvukova, lelujajućih poluprozirnih plastičnih zavesa sa obrisima nečega iza njih, korodirajućih, raspadnutih materijala od plastike, stakla i metala, koji se gomilaju i prete da istisnu ljude iz svojih staništa. Minimalizam kao forma egzistencijalne krize, krize identiteta, kako pojedinca tako i porodice u modernom društvu. Minimalizam kao konačni zbir svih tih minimalizama, malih apokalipsi kao predznaka dolaska jedne konačne sveobuhvatne apokalipse.

Нема коментара:

Постави коментар