izabrana dela

izabrana dela

недеља, 10. октобар 2010.

Vikend Ghoulish Horrora


10.000 policajaca grada čikaga brani boj džordža! 
ali dok seriju o džordžu imate na malim ekranima svojih tv prijemnika, evo par članaka iz novina izašlih ovog vikenda, u kojima sam se i ja, nimalo slučajno, našao okružen tematikom vezanom za razulareni šljam koji je danas demolirao centar beograda.
            elem, sticajem okolnosti, u subotu i nedelju izašla su dva članka u dva različita lista, i oba puta našao sam se ili u okviru texta potaknutog ŠIŠANJEM, ili odmah ispod intervjua sa stevom filipovićem, rediteljem ŠIŠANJA – filma koji se bavi upravo populacijom koja je danas orgijala beogradom.
            poznato je da ja imam određene rezerve prema ŠEJTANOVOM RATNIKU, a ni ŠIŠANJE mi se ne javlja kao nešto što će imati moj 'seal of approval', ali jednu stvar moram da priznam: u svim svojim intervjuima steva je uvek bio okrepljujuće otvoren i oštar prema diktaturi crnomantijaša – ogavnih popova koji su i danas pokušavali da svojim 'čovekoljubivim' štićenicima omoguće proboj kroz kordon, uzdajući se u krstače kojima su mahali. zato ne mogu a da ne odolim da postujem deo iz stevinog intervjua e-novinama, u kome na temu popova i njihove uloge u extremizmu i zatucanosti (pa time i nasilju kao posledici toga) kaže sledeće:

"Ono što je ogroman problem sa svim verskim organizacijama kad se mešaju u politiku je što one sve svoje stavove projektuju iz jedne krajnje dogmatske pozicije, od koje ima jako malo odstupanja, i onda čak i najstrašnije stvari mogu da pravdaju tom dogmom, potpuno ignorišući činjenicu da ima puno građana koji jednostavno ne dele njihov svetonazor i sistem vrednosti. Tu se SPC ništa ne razlikuje od ostalih. Te stavove, utemeljene na tekstovima starim par hiljada godina, kao što su Biblija ili Kuran, je praktično nemoguće implementirati u savremeno sekularno društvo, a nekim čudom većina država i dalje ima neviđeno tolerantan odnos prema njima. 

Dakle, nešto što meni zvuči kao najstrašniji govor mržnje, recimo kad mitropolit Amfilohije preti homoseksualcima Sodomom i Gomorom, biva u javnosti oprošteno i racionalizovano, jer, na kraju, čovek zaista citira Bibliju, ništa novo ne izmišlja ili dodaje. Takođe, on u sledećoj rečenici odmah kaže kako je apsolutno protiv nasilja, i tako se skroz zaštiti. A to što neke usijane glave budu inspirisane samo prvim delom neke takve izjave, pa odu i pretuku nekoga na ulici, to već nije njegov problem. Ista stvar je i sa antisemitskim buncanjima Nikolaja Velimirovića- ideja da jedan narod ima ’kolektivnu krivicu’za nešto što se desilo pre 2000 godina meni je monstruozna, ali ni on (ni Mel Gibson) je nisu izmislili. Osnove za sve to postoje u originalnim verskim tekstovima, koji su nastajli u vreme kad su takva razmišljanja bila sasvim normalna.

Suština ovog problema je u pomenutom neverovatno tolerantnom odnosu koji većina država ima prema verskim organizacijama i njihovom mešanju u pitanja ’javnog morala’. Strašan primer mi je ’skandal’ sa karikaturama proroka Muhameda u Danskoj, gde su se i mediji i državne institucije kukavički povukli pred islamističkim nasilnicima, i branile njihove ’verske slobode’ umesto da bezrezervno podrže list Jyllands-Posten.Ono što mi je jako tužno u svemu ovome je da danas u Evropi ispada da desničari brane sekularne vrednosti (naravno, iz svojih perfidnih, sračunatih razloga, i iz hrišćanske a ne iz ateističke pozicije) mnogo više nego moderna levica, koja je nekako ’izgubila kompas’ u ovim jako važnim pitanjima.

Eto, čak i u ’mojim’, sekularnim, građanskim, e-novinama pre neki dan čitam veoma mlak intervju za muftijom Zukorlićem, čiji se nacionalizam i verski fanatizam, isključivost i manipulativnost po mom uverenju nimalo ne razlikuju od pomenutog oca Žarka, a praktično mu nikakva kritika nije upućena zbog svega toga."

            možda su mu filmovi i ovakvi i onakvi, al za ovo što je reko -  respect!

            a sad na pomenute textove: prvi je izašao u subotu, u PRAVDI. tema je pretpostavka tog lista da je halabuka oko SRPSKOG FILMA a sada i ŠIŠANJA inscenirana od strane produkcija tih filmova. da je to zadrti stav tih novina o tom pitanju, koji se publici plasira sa decidiranim insistiranjem u kome nema mesta za drugačije mišljenje, očigledno je iz trač-napisa koje možete videti u textovima kao što su  Брука за српску кинематографију (o SRPSKOM FILMU) ili Исцениране претње? (o ŠIŠANJU).
Btw, da, dobro ste pročitali – "ISCENIRANE". za slučaj da vam već nije jasno o kakvom profilu novina se radi.
pošto im gorenavedeni textovi nisu bili dovoljni, rešili su da još malo prašine dignu tako što će da priupitaju nekoliko domaćih filmskih kritičara o tome da li je ovde na delu Измишљање као вид маркетинга. među upitanima bio sam i ja.
pitanja su postavljena krajnje tendenciozno, i glasila su:

1. Da li se, u poslednje vreme, naši režiseri ( pogotovo mlađi ) sve više služe samoreklamiranjem svojih filmova.Mislim prevashodno na film "Šišanje" gde je Filipović tvrdio da mu prete neonacističke grupe pred premijeru, ali da ne očekuje njihovo pojavljivanje na premijeri... Zatim "Srpski film", da li će biti zabranjen ili ne, da li će se snimati drugi deo...

2. Da li je možda u pitanju novi talas PR-a u srpskoj kinematografiji ?

            na pitanja ja sam bio dovoljno dobar da pošaljem sledeće:

Poštovana Dragana:
što tiče dva povezana pitanja koja ste mi uputili, na njih upućujem sledeći zbirni odgovor:

Mislim da se nijedan pomenuti slučaj ne može otpisati kao marketinški odnosno PR-trik jer, nažalost, mogao sam i lično da se uverim u povode za njih.
Konkretno, lično sam video najmanje tri grupe na Fejsbuku u kojima se ne poziva samo na zabranu SRPSKOG FILMA, nego i na oduzimanje građanskih prava njegovim autorima, na hapšenje i proterivanje, pa čak i na direktno nasilje prema njima. Osnivač jedne od tih grupa je dopisnik RTV Zaječar čije psihotične napise sam viđao i drugde na internetu, tako da nema govora o tome da su te grupe pokrenuli sami autori filma da bi sebi pravili tu vrstu promocije. Takođe, nepotvrđene priče o navodnoj vladinoj komisiji koja će ispitati osnove za zabranu tog filma plasirala je POLITIKA, a ne produkcija filma.
Što se tiče ŠIŠANJA, takođe sam na nekoliko "patriotskih", navijačkih i sl. foruma naišao na preteće poruke i govor mržnje pre nego što je film i prikazan, tako da ni tu ne verujem da su autori imali potrebe da bilo šta izmišljaju. Nažalost, takve pretnje filmskim rediteljima i ekipama simptomi su patologije društva u kome živimo, a kojom se ti filmovi upravo i bave. Umesto da se neka krivica spočitava filmadžijama, mislim da bi nadležni organi trebalo da se pozabave (potencijalnim) siledžijama - PRE nego što uspeju da svoje pretnje zaista i sprovedu u delo.

naravno, sasvim predvidivo, ovaj moj komentar značajno su skratili, ali mu srećom barem nisu promenili osnovnu intonaciju – i čak su našli za shodno da ga izdvoje od ostalih. uporedite moju izjavu i objavljenu verziju, i zaključke izvucite sami.
(klikni na foto da vidiš veće)
 

moje drugo gostovanje u novinama – znatno kulturnijim od gorenavedenih – desilo se u listu VEČERNJE NOVOSTI, nedelja 10.10.2010, str. 17. U rubrici "Film mog života", u dnu stranice na kojoj Steva govori o klerofašističkom šljamu koji je danas izmileo iz svojih rupa povodom gej parade,  govorio sam nešto malo o NOĆI VEŠTICA, pa tu moju skicu za razrađeni panegirik koji će jednog dana neminovno da usledi možete videti OVDE:
(klikni na foto da vidiš veće)
a kome je smor da čita sitnu ćirilicu, evo krupnije latinice:


Film mog života: NOĆ VEŠTICA

PISAC i filmski i književni kritičar Dejan Ognjanović titulom filma svog života ovenčao je, bez razmišljanja, "Noć veštica" - kultni horor Džona Karpentera iz 1978. koji je Dejana još u dečaštvu odredio kao fanatičnog poklonika žanra kojem se predano posvećuje već decenijama.

- "Noć veštica" jedan je od prvih horora koje sam uopšte video u životu, ali i prvi i maltene poslednji koji me je istinski uplašio - otkriva Ognjanović - Taj film otkrio mi je čar filmske jeze, čaroliju kojoj čovek želi da se vrati i iznova je proživi, za razliku od straha u stvarnom životu. Otkrio mi je magiju horora, a na neki način i sam taj žanr čiji sam veliki posvećenik i kao gledalac i kao esejista i kritičar.

Dejan je Karpenterovo ostvarenje prvi put pogledao u devetoj godini života, zahvaljujući čuvenom ciklusu "Karika koja nedostaje" na tadašnjoj TV Beograd.

- Sve do danas, i pored svih nastavaka, rimejkova, imitacija, parodija, svih mogućih verzija i varijanti koje je film doživeo, gledajući "Noć veštica" svaki put otkrivam nešto novo i uvek neizmerno uživam - dodaje Dejan - On predstavlja kvintesenciju filmskog izraza - čist film, koji ništa ne duguje ni tekstu, ni književnosti, ni filozofiji..., školski primer onoga što je Hičkok tvrdio i dokazivao: da sadržaj nije toliko bitan koliko način na koji je prezentovan. Magija "Noći veštica" zaista je unikatna. Karpenter je u ovom filmu svu svoju vreću trikova, svoj raskošni rediteljski talenat, stavio u službu izazivanja straha. Majstorskom upotrebom muzike, tišine, zvuka, senke, montaže..., stvorio je film koji je uspeo da zastraši generacije i generacije gledalaca i koji i danas fukcioniše kao savršen primer žanrovskog filma.

Ognjanović "Noć veštica" opisuje i kao neku vrstu "ružnog pačeta" koje je uspelo da postane labud - film snimljen sa smešno malim budžetom uspeo je da preraste u blokbaster, nametnuvši se industriji kojom su već uveliko bili ovladali specijalni efekti u službi horora, te da umesto be filmadžije inauguriše jedno od najvećih američkih rediteljskih imena. Upravo zbog toga mu je, kaže, "još draži i simpatičniji".