субота, 24. јануар 2009.

NAJBOLJE HOROR KNJIGE

evo mog izbora najboljih horor knjiga koje se obrađuju u čuvenoj HORROR: THE 100 BEST BOOKS, sa kratkim komentarima (uz napomenu da nisam svih tih 100 čitao, preporučujem one koje jesam):

THE TRAGEDY OF MACBETH,
by william shakespeare (1606)

moja omiljena od starog vila, ali ni u kom ludilu ovo nije horor. uprkos vešticama, duhovima i krvi.

THE MONK,
by matthew gregory lewis (1796)

ko se reši da čita ovaj klasični gothic neka proba da nađe remix koji je uradio luđak antonen arto! u svom originalnom obliku ovo bi moglo da bude malkice passe (i gnjavažno) za današnjeg čitaoca.

FRANKENSTEIN,
by mary wollstonecraft shelley (1818) 

obavezna lektira, mada… arhi-žensko pismo ume da ga razvuče i zapatetiči samo tako! ipak, vredi truda. najbolje i najpametnije deonice verovatno potiču od merinog muža, p.b. šelija, velikog sataniste i anarhiste i uopšte jednog predivnog i prerano stradalog momka koji je, eto, i indirektno (savetujući ženu i redigujući njena piskaranja) ostavio značajan trag u kulturi.

TALES OF MYSTERY AND IMAGINATION,
by edgar allan poe (1838)

bukvar!!!!
sve ono što je do tada gotik pružio bilo je pipanje u mraku: ponekad bi se i nabasalo na ponešto vredno pažnje, ali najčešće u delima jedva vrednim tog truda.
tek je po genijalno shvatio ŠTA gotik može, iščistio ga od patetike, sentimentalnosti, moralizatorstva, propovedništva te od nepotrebnih sabplotova i drugih formalnih zavrzlama, i sveo ga na suštinu: egzistencijalna, psihološka i kosmička strava koja udara gde treba putem pažljivo konstruisanih zapleta…
čisto savršenstvo, na svojim vrhuncima i dan-danas nedostižno ogromnoj većini žanrovskih piskarala, i savršeno moderno!

TWICE-TOLD TALES,
by nathaniel hawthorne (1838) 

ok, ako vam ne smeta malkice naglašena religiozna (protestantska) alegorija.
hotorn je jedan od retkih istinskih mračnjaka u istoriji horor pisanja, i to treba ceniti. mada nije na poovom nivou, često ume da priđe jezivo blizu. počnite od predivnih priča 'ethan brand' i 'young goodman brown' pa, ako vam to legne, terajte dalje.

THE KING IN YELLOW,
by robert w. chambers (1895)

svaka preporuka! priče u ovoj zbirci iznenađujuće su vickaste, duhovite, a istovremeno ne gube na stravi. posebna preporuka za naslovnu, i za 'harbor master' (kojom se HPL indirektno inspirisao za svoj Insmut). takođe je sjajna, mada nije horor - 'the repairer od reputations'!

THE ISLAND OF DR. MOREAU,
by h. g. wells (1896) 

klasik body horrora, nedotaknut ijednom filmskom verzijom. sf motivi za horor svrhe kod jednog od prvih, ako ne i prvog zaista mislećeg SF pisca.

DRACULA,
by bram stoker (1897) 

uz sve što se može ovome zameriti (npr. hrišćansko moralizatorstvo, previše patetike, razvučenosti, pozitivizma…), ovo je sjajno zamišljen i solidno napisan, dinamičan i zabavan epistolarni, pomalo retro-gotski roman koji je uticao na dalji razvoj horora u romanu više no ijedan drugi.

THE TURN OF THE SCREW,
by henry james (1898) 

neodoljivo perverzno ali i frustrirajuće opskurno. mada, kad se pažljivo unesete u džejmsove suptilne naznake, počećete da otkrivate sistem u tom ludilu… genijalno jeziva novela, sam samcit vrh horora u prozi.

HEART OF DARKNESS,
by joseph conrad (1902) 

remek delo prvog reda, vrlo mračno (gotovo nihilističko) ali… nije horor.

GHOST STORIES OF AN ANTIQUARY,
by m. r. james (1904) 

ko voli ghost stories, neka počne od ovoga.
a može ovim i da završi. u tom dobu, početkom XX veka, niko nije pisao tako dobre horor i ghost priče (ok, sem ponekad - blekvud!).
kasnije… samo robert aickman.

THE HOUSE OF SOULS,
by arthur machen (1906) 

bolje je naći nove zbirke machena koje je priredio s.t. joshi za 'chaosium'.
machen je stari maher, vrlo gnjusan i perverzan, kad poželi, mada je zloglasni 'veliki bog pan' skoro pokvaren pristupom, izlaganjem koje je previše prozaično za tu genijalnu ideju. 'the white people' je najbolji, a tu negde je i 'the white powder' čiji završetak prejudicira HPL-ov body horror i screaming mad georgea. izuzetna je i 'the novel of black seal'.

JOHN SILENCE,
by algernon blackwood (1908) 

zapravo, daleko su bolje njegove non-silence priče.
ali, ima ih MNOGO – blekvud je za života napisao bar 200ak horor priča. zato, počnite od zbirke najboljih.

THE HOUSE ON THE BORDERLAND,
by william hope hodgson (1908) 

ovo me je žešće razočaralo nakon HPL-ovih hvalospeva. naporno. bolje čitajte korbenov strip po ovome.

THE COLLECTED WORKS OF 

AMBROSE BIERCE (1909)

total and utter genius!!! cinizam i mrak ljudskog stanja, smrt kao sveprisutni protivnik, a kad nema nje, dovoljan je i čovek jedan drugom ili sam sebi. horor!

THE TRIAL,
by franz kafka (1925) 

sve od kafke je nedostižni remek, ali… nije horor u žanrovskom smislu. sem, možda, donekle, 'u kažnjeničkoj koloniji'. i 'domaćinove brige'. uh, pa u izvesnom smislu i 'preobražaja'… itd.

THE OUTSIDER AND OTHERS,
by h. p. lovecraft (1939)

bukvar za II polugođe!!!
kosmička strava, beznačajnost ljudskog, fascinacija monstruoznim i tuđinskim, gotik sreće SF, daleka prošlost sreće daleku budućnost… ružičasta proza, ali treba i s njom umeti. HPL, kad se baš naoštri, ume itekakao! inače, ovo izdanje je puno grešaka, treba naći novija izdanja (oni OMNIBUSI nisu savršeni, neke priče su tu u nedoteranim varijantama): najbolje je naći pingvin klasik izdanja od pre 5-6 godina sa džošijevim anotacijama.

OUT OF SPACE AND TIME,
by clark ashton smith (1942) 

sa malo strpljenja i pažljivim odabirom mogu se ovde, u masi pulpa, naći biseri… ipak je smit i pre nego što je upoznao HPL-a došao do istih/sličnih tema i stila.

LORD OF THE FLIES,
by william golding (1954) 

super, ali… nije horor u žanr. smislu.

I AM LEGEND,
by richard matheson (1954) 

trpajte ga gde god hoćete, SF, horor, šta god, ali ovo je prosto odličan roman od čoveka koji je direktno uticao na stivena kinga!

THE HAUNTING OF HILL HOUSE,
by shirley jackson (1959) 

odlično, sumorno, jezivo. remek-delo prvog reda. najbolji horor roman ikada objavljen.

THE THREE STIGMATA OF PALMER ELDRITCH,
by philip k. dick (1964) 

super, ali… mračni, nadrealni SF.

THE CRYSTAL WORLD,
by j. g. ballard (1966) 

sve od balarda je na ivici horora (po atmosferi), ali… skoro nikad je ne prelazi, pa tako ni ovde.

SUB ROSA,
by robert aickman (1968) 

sve sve sve od ajkmena, najvećeg horor pisca druge polovine XX veka!

THE SHINING,
by stephen king (1977) 

uz sve nedostatke, uključujući tu i idiotski hepi end, ovo ima dovoljno jezovitih scena da se svaki prosečan čitalac koji horor čita samo da bi se plašio – napuni gaće u nekoliko navrata. vintage king, pre nego što je sredinom 80ih pukao nakon svog najboljeg romana, PET SEMATARY.

FALLING ANGEL,
by william hjortsberg (1978) 

nije ni upola dobro kao film… pokvareno razbrbljanom vedrom i vickastom naracijom i opštom krimi-intonacijom, kao i nekim drečavo-treš detaljima. sve je to genijalno uozbiljeno i zamračeno i hororizovano u filmskoj adaptaciji. ukratko - može se preskočiti i gledati samo film.

GHOST STORY,
by peter straub (1979) 

prva trećina je super, i zbog nje možda vredi izdržati banalan ostatak. možda! ja danas nemam živaca za te bestselerski pisane cigle od knjižurina nasilno razvučene na po 800 strana minimum.

THE WASP FACTORY,
by iain banks (1984) 

super do pred kraj, mada je twist podmuklo pokvareno varanje + nije horor.

THE CEREMONIES,
by t. e. d. klein (1984) 

sve sve sve od klajna! ali počnite sa pričama u zbirci 'DARK GODS'. roman je malkice razuđen i konvencionalniji nego što bih na osnovu priča očekivao. ali svakako vredi čitanja. ipak, pre njega, pročitajte machenovu priču 'the white people', jer se reference na nju nalaze kroz čitav roman.

SONG OF KALI,
by dan simmons (1985)

prve 2/3 remek gusto atmosferično gnusnog horora, završna 1/3 je 'wtf???!!!' bulšit.
ipak, od čoveka koji je podržavao NATO bombardovanje srbije bolje se i ne može očekivati – a bolje (u hororu) od KALI nije ni napisao. mislim na romane. u zbirci LJUBAV I SMRT imate 2 njegove odlične horor priče, 'umiranje u bangkoku' i 'u zagrljaju zubatih žena'.

toliko za sada.

22

(*)
1-


vidim da posle srbije najviše fanova ovog bloga imam u norveškoj (uostalom, bratstvo srbije i norveške kroz istoriju dobro je dokumentovano) pa reših da tu činjenicu ispoštujem rivjuom njihovog slashera o psihu koji ubija sisate mlade žene svakog 22-og u mesecu.

na žalost, ovaj rivju neće moći da zacemenetira srpsko-norveško prijateljstvo, jer volim ja norvešku, al još više volim istinu, a ona glasi da je ovo jedan nesnosno amaterski, nepromišljen, budalast, isprazan 'youtube horror' (termin ace radivojevića, za jeftine filmiće snimljene jeftinim kamerama bez ikakve stilizacije, vizuelne ili rediteljske). dobro, za nešto ovako jeftino, režija je još i mestimično prihvatljiva, ali scenario je retardirano ejpovanje američkog slešera koje nema baš ništa svoje da ponudi: krvi ima malo, rudimentarni kečap proliven i to je sve, saspensa nema jer nema ni likova, a motivacija i smisao iza svega toga postaju još debilniji kad se otkrije da su (baš kao u SCREAMU, čija maska dobija a loving close-up prethodno) iza svega stajala DVOJICA psiha (a da to nisu a. ilić i ž. obretković)!

ovaj film zaista ne nudi ništa što bi se analiziralo, i ne vredi dalje trošiti reči na njega.
jedini vredan sekund u njemu imate na slici.

http://www.imdb.com/title/tt0312306/

THE WRESTLER

***
3+

počeću da se brinem za sebe.
dopao mi se film o neopisivoj copini – rvaču, pa još ispričana kao besramna melodrama.
odmah da naglasim, kriv je miki rurk. samo zbog njega sam prihvatio, primio, poverovao. inače ne bih.
ovo je one man show. kad je taj one MAN – miki, onda ima samo da gledaš i vataš beleške. nema tu zajebancije. a nema, vala, ni glume. miki ovde igra sebe, samo je kao fol propali rvač a ne propali glumac, da se sede vlasi ne dosete. pričaj ti to nekom drugom, miki; znamo te još dok si pali anđeo bio. rođen si za uloge palih anđela. zato je meni ovo neopisivo dirljiv i potresan film, baš kao i ANĐELOVO SRCE. miki je inteligentna, samosvesna ruina koja je sačuvala tragove veličine, zajedno sa svim ožiljcima vremena i drugih elemenata koji su ga nagrizli. kao sfinga. opaljena suncem, izlizana vetrovima, slomljenog nosa a opet – can't beat that sphynx shit!
miki rurk je takva sfinga, scenario mu pruža priliku da sfinguje sve u 16, i tu svaka druga naklapanja o režiji (jao, darene, što nisi malo više ljuljao tu kameru i zezao se s montažom?) ili scenariju (jao, pa to je sve kliše do klišea, ljovisna part 3) postaju izlišna. ja ne verujem ni u porodicu ni u borbu ni u ameriku ni u regana ni u 80te. ali, ja mikiju verujem. i zato sam kupio ovaj film.
racionalno, moglo bi se raspravljati o njegovoj sumnjivoj ideologiji (apologija 80ih, i uopšte mačizma, krvi i znoja i suza, pa čak i cheesy 80ies hevi mentola naspram grandža "one pičkice kobejna koja je došla i sve to zasrala svojim plačipičkosanjem", kako se manje-više kaže u jednom trenutku filma) pa i o sumnjivim emocijama – u nekom drugom kontextu, gde miki ne igra glavnu ulogu.
ovako kako je, RVAČ je (meni) bio vanredan povod da 2 sata zurim u lice (i leđa) sfinge – i mada je to sfinga sa dijametralno suprotnim životnim putem i vrednostima, pitanja koja ona postavlja više su nego relevantna.
ko ume da gleda, tj da se pita.
zato, od mene, jaka trojka.
nadam se da će da mu daju oskara.

http://www.imdb.com/title/tt1125849/

RAMBO IV


***
3


nije loš ovaj blink'n'miss rambo splatter, ali ja ipak više volim kad se krv prolijeva tako da se fino i polagano vide crijeva.
drugim rečima, umesto stotine bezličnih statista pokošenih rafalnom paljbom mom rafiniranom krvoločnom instinktu ipak daleko više prija tuce ili dva žrtava koje dobijaju specijalni set-pis tretman sa polaganijim i stilizovanijim zaginućima.
to je ono što je, u skorije vreme, isporučio A L'INTERIEUR, na primer.
posmatran kao akcijaš, film mi slabo deliveruje.
deda-rambo zabušava jer 98,6% svojih neprijatelja pokosi rafalom iz oružja kojim je to isto mogla da uradi, da je samo tela, i ona vjerujuća plavušica.
izem ti junaka.
gde su oni divni dani klanja prsa u prsa? kuda ide ovaj svet? ova otuđenost, ovo ubijanje na daljinu?
inače, zasmetala mi je implikacija da je ova plavuša provela 2 nedelje u logoru onih manijaka a da je ovi za sve to vreme nisu silovali toliko da joj bela tekućina iz ušiju ne pokulja... mislim, stvaaarno, u filmu koji je u svakom drugom pogledu toliko realističan i naturalističan, da ne kažem dokumentaran, da posrnu na takvom jednom 'detalju'!
a baš sam se nadao sceni u kojoj je rambo spasava i kaže joj: 'let's go' a ona će njemu 'I can't walk, each orifice of my body has been gangraped sixty ways since last Sunday,' na šta je on značajno pogleda, pa promrmlja: 'told you so!' zgrabi je i natovari sebi preko ramena, pa doda: 'eh! christian women!'
mlaka trojka.

SUKEBAN BOY (2006)


**

2

jedan od razloga što mnogi vole azijske, a pre svega japanske filmove, jeste njihova downright sumanuta nebriga za bilo šta što inače smatramo svetim, pristojnim ili barem... 'normalnim'!
dosta nam je 'logičnih' američkih zapleta u kojima se u prvih 5 minuta zna ko su naši a ko njihovi, ko će s kim da završi u krevetu, i uopšte kuda sve to vodi i s kojim naravoučenijem.
case in point:
pogledah film koji se zove SUKEBAN BOY.

nemajte brige – ovo nije gay soft porn kako naslov možda zvuči, već punokrvna orgija heterosexualnosti u kojoj, sve do pred kraj, uopšte nema bitnijih muških likova.
glavni junak je 'dečak' ženskastih crta lica koga šalju u školu za devojke, obučenog u uniformu curice, i s perikom.
mokri san skoro svakog tinejdžera donekle je pokvaren činjenicom da ovog sukebana igra devojka, pa su time pokvarene situacije u kojima 'on' svedoči ogoljavanje tih curica. san je donekle pokvaren i time što je situacija toliko stilizovana i karikirana da vrlo brzo gubi svaku vezu sa realnošću, pa vam neće baš mnogo značiti u smislu 'uh, kad bi se meni ovo desilo, baš bi se ovako situacija razvijala!'
dakle, sukeban susreće devojačke bande, neke od njih maskirane; 'njegov' otac mu ulazi u kadu dok se kupa, a kasnije, dok je sukeban ranjen, tata bi da mu sin na izdisaju liže bradavice (he would, wouldn't he!); dolazi na sekciju za ponižavanje – nešto najsmešnije još od sličnog skeča montija pajtona, o uredu za vređanje i ponižavanje – gde se curice primoravaju da se svlače (i stide!) pred drugim curama, što je tipično japanska 'sramota' (mislio sam da žene nemaju tu vrstu osećaja stida izlaganja svog golog tela pred koleginacama po polu – ili sam ja gledao suviše filmova o opaticama i ženskim školama?). istina, mora se priznati da su sise i (naročito) guze koje se ogoljavaju u ovom filmu vrlo slabe čak i za uobičajeno niske azijatske standarde – mada, ako volite pljosnate, mlitave, strijaste guzove, toga ima ovde u izobilju!
bez ikakvog opravdanja u zapletu (čuj! 'zaplet!') ovo odlazi i u fanta-horor teritoriju, sa nekim bizarnim mutacijama: kriminalka pogođena metkom ispljunutim pravo u grudi joj počinje da razvija vatrene cevi iz rascepljenih bradavica i da strelja okolo – ali to niej ništa, jer tu je negde i cura kojoj brojne cevi iskaču iz patrljaka odsečenih nogu...
moram da napomenem da film zvuči mnogo bolje prepričan nego pogledan: režija je mlitava, pešačka, ne-energična; scenario je infantilan a nije bezobrazan na pravi način; sve odiše detinjastom irelevantnošću, i nema ni šmek ni ujed npr. miikeovskih preterivanja.
ipak, kao simpa razbibriga i predah od 'ozbiljnih' filmova pravljenih za ujka Oskara, SUKEBAN BOY može da posluži.
od mene, dvojka.

PS: isti autor je radio MACHINE GIRL i TOKYO GORE POLICE, u kojima je svoje splatter i trash opsesije doveo do paroxizma; efekti su u njima neujednačeni, ali kako su rasli budgeti, rasle su i ambicije i preterivanja, pa se to sve može pogledati, naročito kao znamo da u TOKYO GORE POLICE igra prelepa i godinama neokrnjena zvezda Miikeove AUDICIJE, Eihi Shiina.

http://www.imdb.com/title/tt1080767/

SAINT ANGE (2004)


**(*)
2+

 
Glavni razlog što sam ovo pohitao da pogledam jeste, naravno, njegov reditelj -PASCAL LAUGIER, od čijeg najnovijeg MARTYRS očekujem *mnogo*!

Na žalost, u ovom slučaju kritike na netu su u pravu: u pitanju je generički, nimalo originalan ili zanimljiv film, i iz njega, ovakvog, teško je naslutiti neko veliko obećanje, tim pre što je i scenario Ložijeov, dakle, ne možemo da ga opravdamo "tezgom" rađenom iz komercijalnih razloga kako bi sebi omogućio rad "za dušu" (MUČENICE).

Ono što obećava u ovom filmu jeste rafinirana vizuelnost, dobro baratanje kamerom i ambijentom, ali scenario je toliki krš da nikakva scenografija ili slike ne mogu da ga zaista iskupe. Radi se o trudnoj curi koja dođe u nekakvo napušteno sirotište da tu… ne znam ni ja šta radi, budući da se nisu ni potrudili da objasne šta bi ona tu imala da radi a da to ne može debela spremačica ili domar. Onda tu krenu neki kao dusi da se javljaju, ona počinje da njuška po istoriji mesta, a sve se završi kao jedan mlitaviji i beskrvniji spoj A L'INTERIEUR-a i ORFANATO-a. Dete pobaci, i umre pritom, ali ostane u kući kao duh, da se stara o svoj toj duhodečici. Pri tom nema nimalo ni drame ni tragike u tome, čitav film je jezivo uninvolving, hladan, distanciran, a devojka je sve vreme NULA kao lik, iako je igra simpatična glumica.

Ukratko, ovo je jedan razvučen, derivativan, izlišan film bez ikakvog razloga da postoji: čak je i kameo pojava Fulčijeve muze, Katrione MekKol, prilično protraćena.

Ako MARTIRICE isporuče sve ono što rivjui nagoveštavaju, onda će Ložije biti redak primer reditelja koji je debitovao ispraznim mediokritetizmom samo da bi tek svojim drugim filmom evoluirao u genijalnost.

EYES OF A STRANGER

***
3

Ko bi rekao da je jedan od najdebilnijih reditelja u istoriji horora, KEN WIEDERHORN, imao u sebi i jedan dobar film? To je čovek koji je postao moj lični neprijatelj nakon nesnosno debilnog DARK TOWER (nema veze s Kingom; radi se o ružnom i glupom filmiću o duhu u jednoj stambenoj zgradi) a nije se naročito iskupio za taj ćorak ni svojim nastavkom SWAMP THINGA (mada moram priznati da mi je, sa svim svojim trashom, taj nastavak ipak zabavniji od debilno cheesy Cravenovog originala).
Odavno znam za ovaj film – čitao sam pohvale njemu u knjizi HOLIVUD OD VIJETNAMA DO REGANA Robina Wooda – ali mi do nedavno nije pao šaka. Sad kad jeste, najzad ga pogledah i – to je zaista jedan vrlo respektabilan old-school B-movie, iz zaboravljenog doba kada su ti filmovi imali neku priču, pa još i neki angažman (Priču!) pride. Scenario je zadivljujuće kompaktan i linearan, maltene školski primer organizacije elementarnog zapleta gde sve i svako ima svoju jasnu funkciju i gde sve ima poentu ili služi poenti – kako nas je to lepo još E. A. Po učio u svojoj teoriji kratke priče, kasnije fino primenjenoj i u Holivudu. Naravno da tu ima obilje HOW CONVENIENT momenata (ubica živi baš prekoputa novinarke koja se posebno namerila da ga uhvati; u jednoj sceni – klasična hičkokština, sa šunjanjem po stanu ubice dok on nije kod kuće – novinarka mora da izvede zaista zadivljujući stunt da umakne preko terase) ali sve je toliko pitko izvedeno da je pravo uživanje gledati.
Pored (suzdržanih) efekata Toma Savinija vredi istaći debitantsku ulogu jedne od mojih omiljenih glumica, Dženifer Džejson Li – koja ovde igra traumom oslepelu curu koja će na kraju, naravno (po uzoru provaljenom još u prastarom SPIRALNOM STEPENIŠTU, gde je junakinja bila nema) novom traumom da bude izlečena. Znači, scenario bez stida poseže za žanrovskom tradicijom, ali: a) ako već krade, krade od najboljih; i b) uspeva da to dovoljno oplemeni i OPRAVDA. Viderhorn zadivljujuće uspešno uspeva da stvori atmosferu paranoje tipičnu za '70te, u kojoj niko i nigde (pa ni u sopstvenom stanu) nije siguran, i ta paranoja i njena relevantnost spadaju u značajnija postignuća ovog sasvim solidno napetog horor trilera.
Inače, dobro je što psiho ovde ne izgleda kao neki dvometraški rmpalija (ovo je doba pre Džejsona) već izgleda kao običan, ni po čemu upadljiv sused. (Btw, manijak koji ovde siluje i davi žene izgleda kao malo deblja verzija jednog mog ex-studenta koji je takođe imao određenu psiho-sklonost; štaviše, zamalo da jednom prilikom dođe i do fizičkog nasilja između nas; tim pre mi je bilo zabavnije da ga gledam u ovom filmu.)

http://www.imdb.com/title/tt0082352/

WHO SAW HER DIE


aka Chi l'ha vista morire? (1972)

**(*)

3-

Gledao sam nedavno jedan italo dokumentarac o italo horor i giallo filmovima koji je prilično zbrkan, prava mućkalica koječega (najvrednija zbog kurioziteta, npr. da najzad vidim Riccarda Fredu uživo kako govori) – ali u jednom trenu pustiše odlomak iz filma CHI L'HA VISTA MORIRE? i tu se nađoh smesta hipnotisan pregenijalnim skorom: muzička tema (sa dečjim horovima) je izvanredna, što mi smesta postade logično kad videh da je njen autor ni manje ni više – Ennio Morricone. On je tih ranih '70ih godina radio gomilu muzike za hororčiće B pa i C ranga (a ne samo za Argenta), i makar neki od tih radova od njih možda i bili tezge, ovaj konkretni skor me je smesta kupio. Istog časa, mada to nisam planirao, u svojoj kolekciji iskopah film u pitanju (koji, ispade, imam u zalihama već godinama, samo još nije bio došao na red) i odgledah ga. S velikim uživanjem.

Kao reditelj ga potpisuje ALDO LADO, jedan od pismenijih i zabavnijih italo reditelja – svakako klasa iznad izvikanih a nepismenih smarača i idiota Sergia Martina ili Umberta Lenzija, npr. Ladovi filmovi L'ULTIMO TRENO DELLA NOTTE (1975) i LA CORTA NOTTE DELLE BAMBOLE DI VETRO (1971) su vrlo lepo stilizovani, nenametljivo inteligentni i dramski zanimljivi primerci italo horor trilera (mada, strogo gledano, nisu baš klasični giallo), svakako iznad proseka tog napornog, često mehaničkog i dosadnog žanra. Kad još videh da u filmu igra preslatka pegava Nikoleta Elmi (FLESH FOR FRANKENSTEIN, DEEP RED…) i da se sve dešava u Veneciji, bilo mi je jasno da se to mora smesta pogledati.

I zaista, svi su na visini zadatka: Lado uspeva da rutinski giallo scenario oplemeni svojim rediteljskim postupkom, ubedljivom atmosferom i nekim fascinantim prizorima uvek fotogenične i za horor stvorene Venecije, kao i povremenim nadrealnim touchevima (fantastično jato golubova; ptice iz ogromnog kaveza oslobođene iznad tela ubijenog čoveka; jurnjava kroz "kostur" nedovršene zgrade…); Morikoneove dve glavne muzičke teme (naslovna pesma, i hipnotički repetitivna horor tema sa jezivim LA-LA-LA-LA "Kolibrima") su predivne i u narednim danima sam ih slušao na repeat (zahvaljujući Miloshu koji ih je smesta locirao na netu) – mada su u filmu korišćene pomalo mehanički. Ali u tome i jeste glavna razlika između italo i američkog pristupa: u USA muzika služi da ilustruje scenu, a u italo hororu – muzika jeste scena. I mada to jedinstvo nije na nivou recimo upotrebe GOBLINA u najboljim Argentovim filmovima (DEEP RED & SUSPIRIA) i čak je pomalo i trapavo – zahvaljujući scenaristički bezvezno zamišljenim stalkerskim scenama usred bela dana – to mi nije previše smetalo kad su u pitanju OVE teme. Kamera je odlična, a Nikoleta je neodoljiva – na žalost, ona prilično brzo nestane iz filma!

Zaplet je zapravo bezvezan, i u rukama nekog trapavijeg od Alda to bi bilo negledljivo: "misterija" je tako postavljena da zapravo nije ni bitna – niz stvari se izdešava, a sve vreme je očito jedini prioritet da se NEŠTO zbiva, i da to ima PRIVID da je povezano sa onim prethodnim, iako na kraju ispadne da se sva ta vrludanja, podzapleti i crvene haringe ne stapaju u nešto koherentno, pa čak ni bitno, budući da je kulminacija, sa whodunit demaskiranjem, toliko zbrzana da čovek ne stigne da registruje ni ko je ni zašto je ni ŠTA je zapravo uradio, a finalna informacija je bukvalno telegrafisana tako da se poslednji minut filam pretvara u nenamernu parodiju. Ubistva svakako nisu hajlajt ovog filma – ono u prednjim redovima prepunog bioskopa je jedno od debilnije neubedljivih u istoriji đalo filmova – ali uprkos tome Lado u ostalim scenama postiže jedan neopipljiv, a opet primetan šmek koji čini da mu donekle opraštam ono što inače ne bih.

Uprkos navedenim nedostacima, WHO SAW HER DIE je prijatan za gledanje, zabavan je, inspirativan, dinamičan, i ima moju umerenu preporuku.

http://www.imdb.com/title/tt0068367/