izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 11. март 2010.

The Damned United

The Damned United (2009) Tom Hooper ****


Bilo je očekivano da će Britanci krenuti da se upuštaju u avanture zvane pravljenje filmova o njihovim slavnim istorijski i sportski značajnim ličnostima. Posle nekoliko simpatičnih, mejnstrim naslova tipa Goal, koji su pre svega bili tu da popularišu fudbal i Bekama, kao globalne fenomene, krenulo se u ozbiljnije poduhvate.

Treba istaći da se fudbal kao igra, našao na meti interesovanja autora i producenata prethodnih godina, skoro isključivo kroz njegov socijološki derivat - huliganstvo; međutim, nakon što se tržište zasitilo divljaštva, tuči i različitih oblika agresivnog delovanja, uplovilo se ponovo u mirnije vode.

Kontroverzna novela o čuvena 44 dana Brian Clougha, kao menadžera Leeds Uniteda, dosta je bila osporavana od strane likova koji su pominjni u njoj na ostrvu; međutim, producenti su nekako prebrodili moralno-istorijsku problematiku, i kreirali, uz pomoć režisera Tom Hoopera i njegove ekipe, film koji - pre svega - na estetskom planu deluje moćno: sjajna fotografija, autentičan scenografija i duh Engleske sa početka sedamdesetih su maestralno dočarani. Ništa manje nisu efektne kreacije Sheena i Spalla, kao udarnog tandema.

Inače, harmoničan odnos Taylor-Clough je u epicentru zbivanja filma, i njegov je motor pokretač. Njihovi zajednički usponi i padovi, dileme i sukobi su verno i iskreno porteretisani kroz glumu vodećeg dua.

Kao antiteza, u filmu imamo i istorijski sukob između Clougha i Don Revija, na čije mesto u klub dolazi Clough, a koji u međuvremenu postaje menadžer Gordog Albiona. Sudar sportskih filozofija je iskazan i kroz televizijjski duel iz 1974-e.

Film može biti dopadljiv i ljudima koji ne vole i ne poštuju previše ovu igru, jer se pretežno fokusira i na manijakalnu posvećenost poslu, beskompromisnost i tvrdoglavost, kao stubove ljudske sujete i usuda. Filozofski dualizam se nazire između, naizgled, prozaičnih sportskih rečenica. Nažalost, teško je ovakvu jednu karijeru oslikati u dva sata pokretnih slika. Ipak, na sreću, film staje upravo tamo gde treba, poručujući na kraju da se upornost i posvećenost, u sistemu u kojem se barem malo naziru prave i istinske društvene vrednosti, na kraju ipak isplati. Ovo naravno nije baš tako patetično i otvoreno prezentovano, ali ako Brain Clough stoji kao simbol sportskih i ljudskih vrednosti, onda The Damned United funkcioniše dugoročno na više različitih nivoa, a najviše kao uvod u jedan ozbiljan projekat koji će se baviti njegovom epskom epizodom u Nottingham Forestu.


THE ELDRITCH INFLUENCE OF H.P. LOVECRAFT (2003)

režija:

Shawn R. Owens


***

3+


učestvuju: S.T. Joshi, Ramsey Campbell, Neil Gaiman, Brian Lumley, Stuart Gordon, i neki manje bitni.


fino se potrefilo da prvo pogledam noviji dokumentarac o lavkraftu, LOVECRAFT: FEAR OF THE UNKNOWN (2008) pa tek onda ovaj, 5 godina stariji, jer, bizarno, to je bolji redosled, pa i vama preporučujem, ako niste već požurili, da ih gledate tim redom. znači, prvo FEAR OF THE UNKNOWN pa onda ELDRITCH INFLUENCE.


zašto? zato: FEAR je jedan dosledan, hronološki, sveobuhvatan pregled života i rada velikog HPL-a, pa je kao takav savršen kao uvod. ELDRITCH, počinje u sličnom maniru – familija, detinjstvo – ali onda vrlo brzo napusti ambiciju da pruži zaokruženu i potpunu sliku bilo života ili rada, i u svojoj nekoherentnijoj strukturi naglasak stavlja na HPL-ov uticaj. dakle, baš ono što sam zamerio FEAR-u, kao nedovoljno obrađeno, tj. zbrzano pred kraj, ELDRITCH pruža – i to 5 godina ranije.


zadivljujuće, ali uprkos većini istih sagovornika u oba filma – joshi, campbell, gaiman, gordon – ponavljanja praktično i nema, i ova 2 dokumentarca se savršeno nadopunju, kao volume 1 (život i delo: FEAR) i volume 2 (uticaj: ELDRITCH). tako, recimo, u ELDRITCHU, možemo da vidimo brojne snimke sa HPL FILM FESTIVALA u portlendu, oregon, s jeseni 2003. oko koga se vrti dobar deo ovog filma.


(srce mi plače što nisam za to zbitije saznao ranije, nego samo nedelju-dve pred dešavanje, kad sam već bio u berkliju, kalifornija. uostalom, bio mi je to prvi mesec u USA, tek sam se polagano snalazio, i nisam stigao da se organizujem i odem tamo. na svu sreću, joshija sam nahvatao u san francisku narednog proleća i družio se neko vreme s njim nakon promocije knjige priča lorda dansenija koju je priredio za pingvin.)


osim snimaka sa festivala, na kome su gostovali i joshi i gordon, tu su kratki razgovori sa selektorom festivala i sa nekoliko režiserčića kratkih (i, među nama, pretežno inferiornih) HPL filmčića, od kojih mnoge možete skinuti na surrealmoviez, mada, verujte, skoro nijedan nije vredan truda, a pretežno su na ivici negledljivosti. recimo da je NYARLATHOTEP pristojan: njegov reditelj se može videti ovde u filmu.


gaiman je u ovom dokumentarcu nešto ozbiljniji, i prema HPL-u pozitivniji; joshi je opušteniji i skloniji komedijašenju (naročito pred publikom, u snimcima iz portlenda), a i tako je nekako slikan da više liči na gancija nego u FEARU, kempbel je ozbiljan kao i uvek, a gordon otvoren, srdačan i skroman u pogledu svog poznavanja HPL-a i vrednosti svojih filmova po njemu. ovde, čak, za razliku od FEAR OF THE UNKNOWN-a, vidimo par kraćih prizora iz njegovog REANIMATORA.


od 'novih' učesnika, tj. onih koji nisu u FEAR-u, ovde je prisutan brian lumley, bedno piskaralo koje je solidno unovčilo svoje trećerazredne kvazilavkraftovske bljuvotine: u pitanju je škotska mrcina, rumenko koji puca od snage i energije, sve vreme drži u ruci čašu vina i njegov doprinos priči su uglavnom neke priproste pošalice i dobacivanja i tako neke prozaičnosti. naravno, čim ga vidite ovako zdravog i normalnog, jasno vam je da taj lavkrafta niti može da shvati, niti da piše u tom stilu – ovaj je sušta suprotnost HPL-u, u svakom smislu.



pored toga, u hajlajte filma svakako spada poseta jednom kultu ktulua, čime se pokazuje ono što svi dobro znamo, a to je da je HPL inspirisao ne samo neke velikane književnosti, filma, muzike, stripa… nego i gomilu lujki svakojake sorte. tako ovde vidimo neke nesrećnike koji u nekakvom šumarku, ispod skromnog obeliska sa ktuluovskom glavom na vrhu, 'prizivaju' stare, pri čemu je škrbavi 'sveštenik' u mantiji, dok je pastva u svakodnevnoj odeći.


prizivanje je na čistom engleskom, bez phnglui mwngglh zajebancija, ali je svejedno smešno + zabavno videti te kultiste. (HPL je, inače, inspirisao i neke malo ozbiljnije okultiste, ali ti ne bi bili tako slikoviti kao ovi za film, a teško i da bi pristali da se slikaju dok izvode svoje, mnogo mračnije, rituale.)


THE ELDRITCH INFLUENCE traje 80 minuta, dinamičan je, zabavan, ima nešto malo klišetiziranih inscenacija HPL-ovskih rituala, nešto malo glume, par vrlo retkih HPL fotografija koje ovde prvi put videh, a tu su i omoti nekoliko HPL-inspired muzičkih albuma, i nešto malo tonova sa jeftinijih od njih, tako da se ovim upotpunjuje slika o uticaju HPL-a na pop-kulturu poznog 20. veka (na žalost, malo je reči o stripu, sem pomalo proizvoljnog pominjanja SENDMENA, dok je o lavkraftu na filmu rečeno nedovoljno, a nije prikazano skoro ništa).


tehnički je to donekle siroviji film nego što je FEAR OF THE UNKNOWN: neki snimci su na ivici amaterizma, ili puke tv reportaže, što ih čini neujednačenim sa drugim, koji više izgledaju profi, ali – sve u svemu, ovo je još jedan vrlo dobar HPL dokumentraca koji svakako valja pogledati ako volite lavkrafta ili horor uopšte.


ovaj dokumentarac možete skinuti OVDE: The Eldritch Influence: The Life, Vision, and Phenomenon of H.P. Lovecraft (2003)