THE SUBSTANCE (2024)

***

3+

 

Jedan od najiščekivanijih horora ove godine dolijao je, odnosno premijerno je prikazan, na upravo završenom SLAUGHTER FESTU u Doljevcu kraj Niša.

Bio je iščekivan iz više razloga:

1) ne viđaju se baš tako često velike holivudske zvezde u horor filmovima, a ovde su ocvala (ali dobro-držeća!) Demi Mur i Denis Kvejd pojačani zvezdom u usponu, Margaret Kvejli;

2) oni koji su bili oduševljeni debitantskim filmom Korali Faržea, REVENGE (u koje se ja ne ubrajam; to je, za mene, jedan okej ali tek malo ljuće začinjeni film osvete, za 3-), bili su nestrpljivi da vide njen drugi film;

3) počele su da pristižu glasine o spektakularnim efektima maske, o transformacijama i kreaturama kakvi odavno nisu bili viđeni, a naročito ne u filmu pristojnog budžeta;

i najzad, 4) iščekivanje je postalo neizdržljivo kad je ovaj creature-fest i splatter-fest u jbnm KANU – dakle, na najprvorazrednijem od prvorazrednih filmskih festivala – dobio NAGRADU ZA SCENARIO!

Na svu sreću, kada se ukazala opcija da, pored ostalih filmova, za SLAUGHTER FEST, možda možemo dobiti THE SUBSTANCE, ja sam, kao programski direktor tog festivala, snažno naglasio da taj film apsolutno MORAMO imati – pa su organizatori, podgrevani mojim ubeđivanjem, posle nešto komplikovanog pregovaranja (jer naravno da su neki „veći“ festivali hteli da imaju premijeru kanskog dobitnika!) uspeli da ga obezbede. I tako je THE SUBSTANCE imao ne samo srpsku premijeru u Doljevcu; imao je i regionalnu (biće npr. prikazan u Puli tek za par nedelja, a možda bude i na Paliću, ali reprizno, he he), a i u celoj Evropi je do sada bio prikazan na samo još par festivala.

Pa, sad kad su se slegli utisci, da odgovorim najzad na pitanje koje mi stalno upućuju ovih dana: kakav je THE SUBSTANCE?

THE SUBSTANCE je kao film Brajana Juzne (npr. body-horror satira SOCIETY), samo u slow-motionu. Ono što Juzna nabije u sat i po, ovde je razvučeno na dva i po sata.

Međutim, ako mislite da je to zato što su Juznini likovi „tanki“ jer im nije dat prostor da se razmahnu, a ovde se u tih extra sat vremena razvila neka „drama“ i „slojevitost“ i „motivacija“ – ne, nije u tome stvar, uopšte.

THE SUBSTANCE je, u pristupu likovima i temi, isto tako „dubok“ i „suptilan“ koliko i neki film Brajana Juzne! Dapače, ovo je Juzna na steroidima: ovde se karikatura i kliše i parodija uzimaju kao polazna osnova, a onda se hipertrofiraju do… eh, maltene, besmisla.

Ovaj film je skoro VULGARNO SIMPLICISTIČKI i pamfletaški.

I ovo ne kažem nužno kao osudu; nekima će to sigurno smetati, a nekima će biti zabavno. Meni je bila simpatična doslednost i samosvest u tom postupku. Dakle, nije se ovde jednodimenzionalnost nekako „desila“, nije se omakla; ne, ovde je ona u startu prigrljena, a onda je, kažem, stalno i svuda, u svakom minutu filma sve do odjavne špice, primenjivana na svim nivoima i u svim postupcima.

Glumačka preterivanja najočiglednija su u hiper-karikaturi lika ljigavog TV producenta kojeg igra Denis Kvejd: u poređenju s njim Korbin Bernsen u Juzninom DENTISTU deluje kao bergmanovska studija karaktera i mikro-glume. Ovo je kao da je Džon Voters uzeo da nad-juznuje Juznu. Ovo nije žvakanje scenografije – ovo je gaženje scenografije buldožerom dok se buldožerdžija Kvejd cereka BWAHAHAHAHAHAAA!!!

Rediteljska preterivanja ogledaju se na milion načina, ali recimo: krupni planovi, zumovi, brza montaža, isticanje svakog detalja, svakog pokreta, deformacije slike ribookim objektivom… Sve to i mnogo toga drugog primenjuje Korali kako bi svoju tanku priču napumpala do nivoa BILBORDA, kako bi svoju jednu rečenicu u koju može da stane zaplet povećala na FONT 72, pa mu udarila BOLD, pa ga metnula za svaki slučaj i u ITALIK, a za one iz zadnjih redova ipak to sve i PODVUKLA.

Pravila vezana za Supstancu ispisana su u krupnom BOLDU, a rediteljka nas često, u fleševima, podseća na njih kad zatreba (mada, realno, i ne treba – ali rekoh, ovo je jedna velika vežba iz preterivanja i redundantnosti).

Za slučaj da živite na Marsu, ne pratite horor i ne znate o čemu je ovaj film, evo: Demi Mur je omatorela za ukus ljigavih šovinističkih producenata koji traže mlado meso; zahvaljujući tajanstvenoj supstanci, ona iz svog tela vadi to mlado meso, u vidu Margaret Kvejli, koje uvaljuje producentima za debele pare. Fora (jer uvek ima neka fora! neka kvaka! zajeb, uslov, fusnota: čitaj ono sitnim slovima!) je u tome da se matora koka i pilence moraju smenjivati, naizmenično. Prvo 7 dana jedna hiberniše a druga hara, pa onda rokada. Naravno da će pilence, kojem je zinulo dupence za lovu kojom je obasipaju tako mladu i jebozovnu, poželeti da produži period svog haranja – ali to košta: košta njenu matricu, koja počinje da se gužva i deformiše… Things are gonna get UGLY!

Sve što je moglo ovde da se pretera – preterano je: recimo, beskrajno je smešno što, radi akanja s tom Supstancom, obe iteracije (i kokoš i pile) moraju da barataju ŠPRICEVIMA koji su preterano preveliki čak i za konje i bikove a kamoli za nežne cvetiće, ali… nema veze.

E, sad, ako neko već doživljava predorgazmičke trzajeve čitajući ove redove i zamišljajući ovo kao najdivnije nešto što je ikada postojalo, moram vas upozoriti: ja, u načelu, volim preterivanje, obožavam hiperbolu, crni humor i druge stvari koje zavise od jakih začina. Međutim, čak i za moj ukus, ovde se ponegde PREĆERALO s prećerivanjem, u smislu da to počne da gnjavi bez potrebe: ono što bi Juzna raskadrirao u tri kadra, ovde je u devet! Najnebitniji detalji, pokreti, činovi, ovde se bez nekog pomena vrednog učinka rastežu, i to vremenom počne da opterećuje film, da ga rasteže, da mu ubija impakt.

Tim pre što je sredina preduga, a nedovoljno zanimljiva i maštovita.

Početak je jak, tu se uvodimo u likove i situaciju i premisu sa Supstancom, i to je OK.

Kraj je orgija preterivanja i kulminacije nad kulminacijom kakva nije skoro viđena.

ALI, ta sredina filma donosi popriličnu dozu gnjavaže, jer to je ionako predvidiva faza u ovoj vrsti zapleta, a ovde nije oživljena i svežena dovoljno da bi se smanjilo nervozno lupkanje nogama i vrtenje palčevima publike koja čeka da stvari krenu PO ZLU. Jer, zato smo ovde, da se ne lažemo. Ovo sve što gledamo u sredini samo su beskrajne varijacije na karikaturu i parodiju sasvim plastično oslikanu već na početku. Yeah, yeah, I heard you the first time! OK, u redu je, muške šovinističke svinje tretiraju lepe mlade žene kao meso, balave nad njima, turaju ih u reklame i na bilborde, mlate pare, a one se prodaju, nemaju dignitet, suštinski se prostituišu (prodaju svoja telesa), samo se mladost ceni, jednom kad malko ostariš već si izduvana lopta koju nemilosrdno bacaju, ne ceni se duša nego telo, ne ceni se emocija nego poza i grimasa („PRETTY GIRLS SHOULD ALWAYS SMIIIILLEEEE!“) itd itd itd.

Ono što je tu sveže i ređe viđeno jeste prikaz interiorizovane mizoginije i šovinizma, samomržnja sopstvenog „ostarelog“ tela koje, kao, nameće muškošovinistička kultura, pa su žene zato „primorane“ da se pumpaju silikonima i plastikom – mada bi trebao neki ozbiljniji i dublji film od ovoga da nam pokaže kako i zašto one to „moraju“… Takođe je relativno novi momenat unutarnji rat: ne rat polova, muško-žensko, nego rat starih protiv mladih žena, i obrnuto: ta borba „u blatu“, koju im, kao, nameću zli muškarci pa onda one, kao, „moraju“ da se valjaju u njemu, itd.

Dakle, ako vam ne smeta ova hipertrofija preterivanja, najveći problem filma je ta faza koja dolazi između „Ajd da probam ovu Supstancu; šta je najgore što može da mi se desi?“ i „ŠTA je zaista najgore što može da joj se desi?!“

Ima i nekih „detalja“ koji su bezvezni i glupi. Rekoh već da su mi vrlo smešni ti ogromni špricevi – ili recimo taj bilbord direktno ispred prozora glavne junakinje sa njenim telom (ili, kasnije, s telom njene „naslednice“ – pileta koje se izleglo iz koke). To je okej. Za film koji je pisala i režirala žena, ovaj je nesvakidašnje duhovit, prilično često. Ali nije mi okej dizajn njenog kupatila – jer koja bi mega-zvezda, bogata ko Krez, imala kupatilo s tim običnim četvrtastim belim pločicama kao iz vojničkog kupatila iz neke kasarne, ili iz Aušvica? Razumem ja hiperstilizaciju i sve to, ali ovde to dovodi do vizuelne praznine i šupljine i do idejno upitne asocijativnosti – ako je to kupatilo uopšte trebalo da asocira na poprište genocida nad ženskošću, ili tako nešto.

Narativno je to, u suštini, feminističko prežvakavanje DŽEKILA I HAJDA uz dvije žlice DORIJANA GREJA, namerno treširano, sa totalnom (tipično ženskom) nezainteresovanošću za NOVUM: neki reditelj bi makar malo pokušao da osmisli i opravda ovu Supstancu, da joj da zrnce ubedljivosti, ali ne, naša rediteljka je tretira kao nešto iz BAJKE, kao čarobni napitak koji, kao i u bajkama, ima uz sebe neku zabranu (ne posle ponoći, ne posle 7 dana, nemoj ovo, nemoj ono…). Nekome će možda zasmetati totalna odmaknutost od stvarnog života toga kako to sa Supstancom funkcioniše (reklama, kupovina, plaćanje, nabavka, korišćenje), ali ona je zapravo Hodajuća Metafora i MekGafin. Drugima će zasmetati BAJKOVITO delanje Supstance, u tome da mlada verzija doslovno izlazi iz stare, kao velika i već formirana, kroz procep na leđima koji se posle, kao u bajci ili crtanom filmu, zašije najgrubljim šavovima…

Trećima će možda zasmetati narativna simplifikacija, po kojoj naša Zvezda (i dalje privlačna sa svojih 60 godina!) živi sama samcita: ni muža ni deteta ni kučeta ni mačeta… Razumem da bi tako nešto unelo dodatne komplikacije u zaplet, ali come on – ko je ikada video lepu i bogatu ženu samu? U kom svetu se ovaj film dešava? Zašto onda ovde nisu kuće od čokolade a prozori od marmelade?!

Enivej, Demi Mur je vrlo dobra a Margaret Kvejli je odlična, i to ne kažem samo kao muška šovinistička svinja nego i kao filmski kritičar: obe dobro razumeju u kakvom su filmu, i verne su njegovom duhu, mada su tretirane s minimumom karikature (taj postupak je rezervisan za muške likove – i za ženske golišave statistkinje koje svojim sisićima i dupićima ukrašavaju sve što treba ukrasiti). Kad sam kod toga, moram reći da sam iznenađen (prijatno!) količinom golotinje od strane obe glumice, uključujući full frontal (moraće freeze frame da radi, ali ipak ima i toga)! Čak se čulo iz publike da se PRETERALO SA KRUPNIM PLANOVIMA GOLIH ŽENSKIH DUPETA: i zaista tih kadrova ima na desetine i desetine. Sad, šta god vam vaše preference govorile nakon pogledanog filma, nesumnjivo je da bi se sasvim druga pesma pevala da je ovaj isti film režirao muškarac.

Setimo se samo kako je neslavno prošao Verhoven svojevremeno sa SHOWGIRLS! Taj isti film da danas režira žena, bez trunke promene bilo kog aspekta scenarija ili bilo čega, bio bi slavljen kao feministički pamflet… Ako ćemo pravo, Koralin film mestimično podseća i na Verhovena: to je taj isti EURO duh koji uzima AMERIČKI POP/ŽANR i napumpa ga i drečavim farbama ofarba do komične prenapuhanosti. Jedina, ali krupna, razlika je u Verhovenovom besprekornom osećaju za strukturu priče, za ritam i dinamiku, za pripovedanje čak i usred preterivanja, što ovde ipak fali. A eto, bizarno da je ova curica dobila jebenu NAGRADU za jebeni SCENARIO u jebenom KANU, a da Verhoven nikad nije bio ni nominovan tamo a kamoli da nešto dobije… O tempora, o mores…

Nego, dobro, da kažem koju i o nagoveštenoj završnici.

Bez brige, neću da spojlujem, mada ko se boji čak i najmanjih hintova, nek ne čita dalje.

Elem, to što vidimo u poslednjih pola sata ovog filma takva je hit-parada telesnih transformacija i efekata maske da to nije viđeno od zlatnih dana Screaming Mad Georgea i Chrisa Walacea! Pa još sa dovoljnim budžetom da se to zaista besprekorno izvede! Ahhh, prava milina, ta skoro zaboravljena umetnost koja se u zadnje vreme, kad se negde i pojavi u blink-n-miss kadru, pretežno rešava CGI efektima…

Ti efekti, barem, dopuštaju da se ovaj film pomene u istoj rečenici sa THE THING (1982), THE FLY (1986) i SOCIETY (1989), mada, da budem jasan, po svojim ukupnim dometima ipak njih ne doseže. Recimo da je najbliži Sosajetiju, ali na tom nivou ne može biti jer on je bio pre 35 godina, sam samcit i ludo hrabar u neraskrčenom šipražju, a ovo je danas, igra na siguricu, ide utabanim stazama i dodvorava se sklonosti Kana da nagrađuje drečavo preterane satire (TRIANGLE OF SADNESS) a naročito kad ih režiraju žene (TITANE).

Još jedna razlika u odnosu na Juznu: on je čarobno uspevao da u svojim najboljim filmovima drži pod kontrolom značenje, i da postigne i dozu TRAGIČNOSTI usred nadrealističkog preterivanja i crnog humora; toga, kod Korali, nema dovoljno, zbog nedovoljnog angažmana s tim likovima, i zbogo prilično ispuštene, preterane završnice, koja previše ode u zajebanciju a nedovoljno u tragediju (za razliku od npr. de Palmine KERI, još jednog očiglednog uzora, koji je umeo i da pretera, kad treba, i da bude dramski pregnantan i dirljiv tamo gde je to nužno).

Da, na samom kraju se PREĆERA S PREĆERIVANJEM toliko da to, od dotadašnjeg usporenog Juzne, skoro doslovno ode u TROMA teritoriju (umesto u KERI teritoriju). Recimo, ono šikljanje je bilo baš nepotrebno i nezabavno. „Ništa mi tu nije smešno“, što reko Psiho… Ritam te završnice je slabunjav i, koliko god horor fan u meni uživao u svim tim efektima koji se tu gomilaju, ozbiljno gledano taj kraj se oteže ko gladna godina, ili kao ona opraštanja na kraju POVRATKA KRALJA, tako da se i šok i body horror i znakovitost razvodnjavaju a gledalac se u nelagodnom kikotanju pita: dobro, ima li ovome kraja, oće li ova već jednom umreti, itsl.

Dakle, SUPSTANCA nije groundbreaking film, bar ne po svojim estetskim dometima, zato što se svodi na (vrlo dobro izvedenu) hipertrofiju već odavno rabljenih tematskih i vizuelnih i narativnih matrica; nije pionir onako kako to npr. SOCIETY jeste, sem po činjenici po kojoj će zauvek ostati u analima – kao prvi horor koji je na festivalu u Kanu dobio nagradu, a onda, zahvaljujući Ghoulu, svoju srpsku premijeru (i jedno od prvih prikazivanja bilo gde u svetu!) doživeo na festivalu horora i hevi metala u jednoj bivšoj klanici na jugu Srbije…

PS: SUPSTANCA je kupljena za naše bioskope, ali ne verujem da će u njih doći pre septembra, a možda i kasnije – zavisno od planirane američke distribucije. Izgleda da u USA kreće 20.09, pa nije verovatno da će u naše bioskope doći pre toga.

PPS: Imao sam priliku da za SLAUGHTER dobijem i novog Kronenberga, SHROUDS, ali taj mi film smrdi do neba po svemu što sam video i pročitao, siguran sam da će to biti negledljiva smaračina, pa sam to prepustio drugim naiv… ovaj, festivalima, kao exkluzivu.     

SPS: Film Supstanca dobio je na SLAUGHTERU nagradu ZLATNA MACOLA za najbolji film festivala. To je, posle Kana, njegova DRUGA NAGRADA u dosadašnjem festivalskom životu...  

 

Kanski pobednik na festivalu horor filma Slaughter u Doljevcu

 

 

Dragi moji, sjajne vesti stižu iz Press službe Slaughter festivala umetničkog horor filma! Evo šta je upravo javio, odnosno iz Sloter Presa preneo, Gradski portal 018.

 

Film otvaranja trećeg izdanja Slaughter festivala umetničkog horor filma u Doljevcu kraj Niša biće najintrigantniji horor ove godine, Supstanca (The Substance) koji je na nedavno održanom festivalu u Kanu dobio nagradu za najbolji scenario. 

 

Biće to srpska premijera filma koji je tek započeo svoj festivalski život i nigde još nije ušao u distribuciju. U pitanju je izuzetno hvaljen ali i kontroverzan „telesni horor“ koji obiluje scenama telesnih preobražaja.

 

Demi Mur, koja se proslavila se ulogom u filmu Duh (1990), u glavnoj ulozi igra pedesetogodišnju glumicu koja zbog svojih godina ostaje bez posla. U trenutku očaja, ona poseže za tajanstvenom „supstancom“, nakon čega se preobražava u mlađu i seksipilniju verziju sebe, koju igra Margaret Kvejli (iz Tarantinovog Bilo jednom u Holivudu).

i Denis Kvejd igra u filmu; u sredini je rediteljka, sa Demi Mur, u Kanu

 

Horor filmovi retko bivaju prikazani u udarnim programima prvorazrednih festivala, a još ređe tamo dobijaju nagrade, pa je utoliko veća ekskluziva da horor koji je u Kanu nagrađen Zlatnom palmom svoju srpsku premijeru dobije upravo na Slaughter festivalu.

 

Kao svedočanstvo novih tendencija, da se u Kanu nagrađuju filmovi ženskih autora sa satiričnim pristupom, na Slaughteru će biti prikazan i film Titan koji je pre tri godine dobio Zlatnu palmu za najbolji film, a takođe ima snažne elemente horora.

 

Supstancu je režirala Korali Faržea, koja je debitovala 2017. brutalnim trilerom Osveta, a Titan potpisuje Žuli Dikurno, koja je debitovala 2016. žestokim hororom Sirovo.

 

Dobitnik kanske nagrade nadmetaće se u Doljevcu za nagradu „Zlatna macola“ zajedno sa nizom atraktivnih domaćih i stranih horor filmova najnovije produkcije.

 

Festival se održava od 5. do 7. jula u Doljevcu. I ove godine raspisan konkurs za kratki domaći film strave, trajanja od 5 do 30 minuta. Uslovi su: 1) da film obrađuje horor motive i teme, snimljene i režirane na horor način; 2) da film nije javno dostupan na internetu (Youtube i drugde); 3) da je godina produkcije 2023. ili 2024. a zemlja produkcije – Srbija. Konkurs traje do 28. juna.

 ***

Više detalja o programu festivala, gostima i programima biće obznanjeno iduće nedelje.

Ako vam je prva najava ovogodišnjeg izdanja promakla, pogledajte je OVDE.

ŠTA SAM GLEDO NA GROSMANU 2024.

  

Evo šta sam overio na ovogodišnjem, 20. Grosman festivalu. Većina ovoga trenutno nema na netu… 

 

STING

Australia, 2024

**(*)

3-

Lepo dok traje, ali brzo se zaboravlja. Fino uslikana pričica o vanzemaljskom pauku (jednom, ali koji vremenom raste, mada ne do preteranih razmera) koji spopada stanovnike jedne stambene zgrade. Srećom, ta zgrada, navodno njujorška, nije nastanjena najgorom krimogenom polusvet-ciganijom kao u Vermines, pa se to može podneti. Glavni lik je iritantna curica koja svojom glupošću i nebrigom omogući sve užase koji uslede, ali igra je odlična glumica (mlada Furioza). Sve je to moglo i moralo biti žešće, smelije, originalnije, preteranije da bi ofucani koncept diglo iznad proseka.

 

 

BITTEN (LA MORSURE)

France 2023

**(*)

2+

Simpatična „coming of age“ dramica koja se iz nekog razloga dešava krajem 1960ih, tokom jedne noći, kad curetak iz katoličke škole za đevojke dođe u dodir sa likovima koji možda jesu a možda nisu vampiri… Iako vrlo mlada, ona izdašno ogoli grudi na kraju, što je otprilike najmemorabilniji trenutak ovog ipak mlakog, bezubog, zaboravljivog filmića. Tim pre što je ovo žanrovski DRAMA, a „horora“ ima jedva za jednu kafenu kašičicu.

 

 

IN A VIOLENT NATURE

Canada 2024

**

2

Svake godine mora da se pojavi najmanje jedan horor koji po festivalima naduvaju nenormalnim hajpom, a ispostavi se kao golo gomno. Ovo je svakako moja ovogodišnja nominacija za Zlatno Gomno: all concept, no cinema! Kao, uzimamo slešer, jedan od najarteficijelnijih podžanrova horora, ali ga tretiramo kao braća Darden: „naturalizam“, nema muzičkog skora, glavnog antagonistu, slešera, veći deo filma prati kamera s leđa dok baulja po šumi u beskrajnim dosadnim kadrovima praćenim samo njegovim dahtanjem i krckanjem grančica…

Pošto nema ni filmske montaže ni filmske muzike, čak ni scene klanja nisu zabavne kao u slešeru nego su dosadne čak i kad su efekti odlični (protraćeni), npr. u sceni tranžiranja čoveka, ud po ud, na mašini za cepanje debala. Najbolja, najgadnija scena u filmu je fizički-fiziološki neizvodljiva i baca kroz prozor kvazi-naturalizam pre i posle nje – aha, može to tako, ali samo kad bi ljudsko telo bilo samo lagana gumena lutka, ili lutka od vezanih balona.

Anti-kraj je jedan od najuvredljivijih „JEBITE SE!“ gledaocima koji sam ikada video na filmu.

 

 

THE WELL

Italy 2023

***

3-

Sasvim zabavan retro splatter iz Italije: dovoljno je reći da ćete ga moći pogledati početkom jula u bivšoj Klanici na Slaughter Festu u Doljevcu.

 

 

DEUS IRAE

Argentina 2024

**

2

Produženo iz kratkog filma, i to se i vidi. Iritirajuće fragmentarno: nepovezane epizode, non sequitur scene, uninvolving, a što je najgore, ima ovde solidnih ideja, pa čak i vizuelnih kvaliteta i fora, samo što zaslužuju bolji film za sebe.

 

 

DASTUR

Kazakhstan 2023

***

3-

Vrlo solidna socijalna drama o korupciji savremenog Kazahstana koji je, kako izgleda, samo drugo ime za Srbiju: bahati moćnici i njihova još bahatija odurna mladež koja se iživljava i divlja okolo bez kazne jer im niko ništa ne sme – sve dok jedan ne pretera i ne siluje vrlu mladu djevu. Pošto fundamentolsko okruženje od žrtve pravi „oštećenu robu“ kojoj drugog spasa i koristi više nema nego da se uda za svog silovatelja – to dovodi do natprirodnih manifestacija tek u poslednjoj trećini filma. DASTUR je efektniji i bolji u svoje prve 2/3, mada je za nas, u ovoj srpskoj Tunguziji, tu skoro nepodnošljivo prepoznatljiv i kao iz naših crnih hronika prepisan.

 

 

THE SOUL EATER (LE MANGEUR D'ÂMES)

France, Belgium 2024

Directed by: Alexandre Bustillo, Julien Maury

**(*)

3-/2+

Sasvim korektan krimi triler o brutalnom višestrukom ubistvu i istrazi u jednom brdovitom, šumovitom mestu – na tragu bezbrojnih novih nordijski-nadahnutih brutalnih pa i morbidnih trilera koji gnusobom i krvoprolićem prilaze hororu. Od tvoraca INSIDE očekivalo bi se više, ali od tvoraca mnogo novijeg i nebitnijeg KANDISHA ovo je čak i korak napred. Film bi bio bolji da svoju zaista ogavnu ideju ne čuva za TWIST u poslednjih 10ak minuta, nego da je to razotkrio i prikazao i elaborirao mnogo, mnogo ranije. Ovako, dok dočekamo tu grozotu na kraju većina smo već zadremali, uljuljkani prilično konvencionalnim policijskim procedurama i preganjanjima po šumama koji čine glavninu ovog filma.

 

 

RED ROOMS

Canada 2023

*****

5

Najbolji film prethodnih godina je, naravno, na festivalu prikazan „van konkurencije“ – jer ovo i jeste VANSERIJSKI masterpis koji sam s najvećim uživanjem sada overio i na velikom platnu. Zašto? ZATO!

 

 

THE WAIT (LA ESPERA)

Spain 2023

**

2

Ostao sam neuzbuđen ovim ČEKANJEM da se nešto zanimljivo desi: film je bolji u prvoj, zlokobnoj trećini, dok se priprema teren da tatko izgubi sina, a potom i ženu, ali preostale 2/3 su skoro nepodnošljvo razvučene, a nedovoljno nabijene bilo čime: emocijom, senzacijom, originalnošću, koji bi opravdali da ovoliko dugo stojimo, bez veze, pod tim suncem, u prašini…

THE ANIMAL KINGDOM (Le règne animal, 2023)

***(*)

3+/4-

 

S velikim uživanjem odgledao sam ovaj film na Festivalu autorskog filma u novembru, ali pošto tada nije bio dostupan na netu, nisam hteo da vam stvaram zazubice rivjuom: zato pišem o njemu sad, kad je najzad procurio na net. Dakle, Gul, vaš verni videotekar, otkriva vam i snažno preporučuje THE ANIMAL KINGDOM! Potražite ga sami, nije baš vidljiv na svim najofucanijim mestima, ali, ima ga, ko bar malo ume da traži.

mnji njegaja našaja, panjimajet

            Ja ću ga pomalo na kvarno ugurati u horore, mada je ovo, strogo gledano, pre svega nešto kao fantastični realizam, ili poetska fantastika, ili tako neko tipično francusko arty čudo koje zrelo i duboko koketira sa žanrovima fantastike a da se ne uglavljuje ni u jedan smesta očigledan šablon. Ako volite horor, ne očekujte baš čistu stravu i užas i led u žilama, ali ima i džamp skerova, i jeze, i groze, i telesnog horora, i kreatura, i tipične horor tematike. A ako ne volite horor, svejedno ga pogledajte, jer ovo je horor uglavnom tek tangencijalno.

Premisa: neki ljudi naprasno, ničim izazvano (?), počnu da mutiraju u životinje – ili, preciznije rečeno, u humanoidne zvero-polutane, najsličnije stvorovima na ostrvu Doktora Moroa. To je prilika za neke zaista izuzetne, vrhunske efekte maske, kreatura i CGI-ja.

Ovde nema doktora Moroa; nema nikakvog pokušaja da se „novum“ naučno objasni (experimenti, radijacija, mutacija, kometa, virusi, Zemljini polovi, čuda, muda), pa zato nije SF. Niti se fantastični događaj prihvata zdravo za gotovo, kao normalni deo tog sveta, pa zato nije ni fantazija, ni bajka. Upad Drugosti tretira se krajnje realistično – sa čuđenjem, zazorom, strahom, paranojom, ksenofobijom, ali ipak i zdravorazumski, pa je zato ovo najbliže hororu.

Jedino što ta Drugost najčešće nije preteća, niti zlonamerna – iako ume da tako IZGLEDA, pa čak, kad je priterana uza zid, i da se ponaša: da pokaže zube, kandže, pipke. Otud, imamo i napete scene s tim čudima: na početku, čovek-ptica (humanoidno telo, ogromna pernata krila na rukama, pileća koža na torzu) bori se s lekarima koji ga silom voze na operaciju „unormaljivanja“; kasnije, u šumi, on napadne, pa čak počne i kandžama buši kožu našeg glavnog junaka, dok mu ne oseti u krvi… da je ovaj jedan od njih.

Ima tu i drugih kreatura: čovek-oktopod (sa pipcima), čovek-pangolin (s ogromnim krljušt-pločicama), dete-kameleon (uredno menja boje!), a neka su i teže odrediva jer nije najjasnije šta bi ta trololololika čuda trebalo da budu – ali „čudovišno“ svakako izgledaju. I glavna tema filma, reklo bi se, upravo je odnošenje prema toj Drugosti, prividnoj čudovišnosti koja uglavnom „preti“ i plaši samom svojom različitošću, a ne delima i namerama (isti je slučaj npr. kod Frankenštajnovog stvora).

Glavni lik je tinejdžer čija je majka počela da se pretvara u nešto dlakavo, vukodlakoliko. Ona je u novoosnovanoj instituciji za zbrinjavanje novomutanata, a njen muž i pomenuti momak sele se u kućicu u šumi kako bi joj bili bliži. Onda, tokom olujne noći, 40-ak stvorova (uklj. mamu) pobegne u divljinu. A onda – nije neki spojler jer ovo biva već u prvih pola sata ovog dvočasovnog filma – i dečkić počne da polagano mutira. U vučića! (Srećom, s malim slovom, jer da je s velikim, ovo bi bio čist horor!)

I tako pratimo dve tematske linije, blago isprepletene: tatko vapije za bivšom (?) ženom (?), iliti ženodlakom, pa zauzet time ne primećuje kako mu sinak mutira mnogo žešće nego što to pubertet inače diktira. Naravno, dečko to pokušava da sakrije od oca, a još više od novih drugova u školi (uklj. curicu), i čupa kandžice ispod noktiju i nonšalantno izbacuje ljudske zube iz vilice praveći mesto za vučje i brije dlake koje mu bujaju na leđima (mada, začudo, ne i na grudima i stomaku), ali kao što su nas filmovi o vukodlacima (ili, recimo, Kronijeva MUVA) dobro podučili, ta maskarada i skrivada ne može dugo da potraje… jer ono iznutra sve više se manifestuje spolja…

Tu je i treći narativni tok, sa čovekom-pticom, skrivenim u šumi, s kojim se vučić zbliži, i pokušava da mu pomogne u isprva trapavim pokušajima da poleti svojim novostvorenim kondor-krilima, a tu je i zametak četvrtog, u vidu ljubavisanja s curicom koja nije drugačija jer je mutant nego zato što ima ADHD, ili tako nešto, mada ova linija ostaje donekle nedokuvana i bez pejofa (da ne kažem mani šota).

Strogo gledano, nije ovo revolucionaran film ni u kom smislu: tematski, to je prilično direktan poziv na toleranciju Drugačijih („Oni su dobri!“) i na proširenje granica „normalnosti“ i „ljudskosti“, na rastegljivost dotad fiksiranih identiteta; dramaturški, to je drama o prihvatanju sebe/svog bližnjeg, o prepuštanju/prihvatanju gubitka, pri čemu tatkove emocije prema dlakoženi dekodirane u stvarni svet više nalikuju mirenju sa „smrću“ žene, dok su one prema sinu, vučiću, više u stilu: „dete poraslo, osamostalilo se…“ 

I nema tu ni nekog iznenađenja (mada, nekima će ovaj ovde pasus biti SPOJLER, pa ko hoće nek ga preskoči): već na početku je jasno da su promene nepovratne i neizbežne – niti se mogu usporiti, sem silom, nakaznom hirurgijom, i nekim neefikasnim retardirajućim „lekovima“, niti se mogu vratiti unazad. Dakle, od prve kandžice iščupane ispod ljudskog nokta za vučića postoji samo jedan kraj, a tatko tu ne može ništa sem da se s time pomiri i da sinu pomogne da umakne od opresivnih sila poretka (policija, lekari), koje bi da ga uapse, „tretiraju“, sputavaju; umesto toga, on ga otprati da otrči u – neizvesnost otvorenog kraja koji površnima deluje kao hepiend samo zato što je tu priča PREKINUTA. Imajući u vidu ono što smo dotad videli u filmu o snazi policije i rešenosti da povata zverinje, teško da ikakva sloboda i nesputanost čeka i vučića i njegove kompanjone u doglednoj budućnosti.

Prepričano, ovo sve može da zvuči kao deža vi – deo dr Moro, deo MUVA, tj. Vukodlak mitologija (BEZ treš ciganskih kletvi, punih meseca, srebrnih metaka i prokletstava, popevki i sl). ALI, prave čarolije ovog filma kriju se ne toliko u ŠTA koliko u – KAKO.

Čarolija 1) zadivljujuće nonšalantno realističan tretman fantastične premise 

...koji ako ne baš potiskuje njene eksploatacijske potencijalne, a ono ih svakako svodi na razumniju, neholivudsku meru – i to ne zato što nema para, štap-i-kanap prodakšn, seci uši krpi dupe pikčrs, krijemo u senke jer ne možemo/nemamo šta da pokažemo, NE, bilo je ovde budžeta, i kad reditelj reši da nešto pokaže, on ga POKAŽE, i to izgleda super. Ali on je dovoljno pametan da mu senzacionalizam te vrste nije primaran, nego uvek likovi i emocija i situacija, tako da su ponekad neka čuda izvan fokusa, ili na ivici kadra, ili banu niotkuda, bez najave, ili su usnimljena tako nekako, nekonvencionalno, ne vulgarno američki: „Gledaj me! Vidi ovu masku! Vidi ovaj efekat, šta kažeš, a? A?! Say no more!“

            Čarolija 2) ekstenzija prethodnog: režija! Ovo je ODLIČNO režiran film. 

Ne očekujte less is more, rumunsku estetiku mrljavosti i kvazidokumentarizma: ima ovde fascinantno insceniranih set-pisova, relativno nenapadnih, gde se u jednom kadru izdešava gomila stantova i efekata spojenih u celinu koju samo ozbiljan talenat i ozbiljna produkcija/budžet mogu da iznesu.

            Čarolija 3) efekti! Skoro besprekoran spoj praktičnih maski i kreatura sa CGI dodacima. 

Kažem „skoro“ jer neki kadrovi sa letenjem čoveka-tice nisu 100% uspeli, niti verovatno to mogu biti, danas, bilo gde, s ma kojim parama. Pritom, fino su dizajnirani ti stvorovi tako da budu drugačiji, i čudni, i kad zatreba preteće-strašni, ali ne više od neke divlje zveri, a svakako ne nalik demonima i sličnim zlobićima. Lepo je odmerena ta zavodljivost drugačijeg, fascinacija i jeza, zazor i neka tuđinska lepota.

            Čarolija 4) vrhunska gluma, a pre svega glavni lik, vučić, odnosno Pol Kiršer – mladac kojem vidim svetlu i bogatu budućnost. 

Ako bude pametan i ima dobrog agenta (tj. mudar izbor projekata) mogo bi postati novi Šalame, ili Di Kaprio. Te suptilnosti mikro-glume i govora tela i glasovnih modulacija koje izvodi da bi tokom filma prikazao svoju transformaciju stvarno su nešto što se retko ili nikad viđa u ovako superiornoj izvedbi, a naročito u tim godinama (npr. Goldblam u MUVI već je bio u svojim 30-im, a Kiršer je u vreme snimanja ovoga imao 20). 

a tu je i Adela kao pajkanka

U tome mu pomažu tatko, iskusna njuška koju ćete prepoznati iz drugih francuskih filmova, čiji je lik takođe nekonvencionalno i s dušom koncipiran: on je i trapav i tragikomičan, i zapravo najtragičniji lik u filmu, jer dok svi oko njega napuštaju ljudskost i idu u nepoznato, on ostaje sam samcit, prvo bez žene, pa bez sina, u svojoj tesnoj, ljudskoj, suviše ljudskoj koži.

            Čarolija 5) spoj drame i žanra, saspensa i duše, akcije i emocije 

...niko još na belome svetu celom nije naučio da prirodno izvede tako vešto i izbalansirano kao Francuzi, i ovaj film je još jedan dokaz u tom smislu. Znači, kako oni to spakuju da može da prođe i za festival autorskog filma i za redovnu bioskopsku konzumaciju, i za snobove u bundama i za publiku s farmerkama i kokicama, to niko ovako lepo ne ume. Čak ni kod Francuza ne viđa se ovakav film svake godine, pa ga tim pre treba poštovati i u njemu uživati. Meni će svakako biti u vrhu godišnje liste naj-filmova.

            P.S. Uzgred, još jedna francuska idiosinkrazija: i ovaj skoro-remek dolazi od reditelja koji ničim dosad nije ukazivao na potencijal za to. Isto ko onaj Paskal Plante koji je, posle nekoliko neupadljivih, nimalo žanrovskih filmića koji kao da su pravljeni za popunjavanje neambicioznih termina na FEST-u (DKC u četri popodne), snimio jebeni REMEK zvani RED ROOMS, isto tako je i tvorac ovoga, Toma Keli, dosad snimio 2-3 tako neke poludupaste nebitnoće, reklo bi se, na koje se neću zaleteti da ih smesta (ili ikada) odgledam, mada njegova SF mini-serija AD VITAM deluje zabavno, pa ću bar nju proveriti.

VRLO DOBRI NOVI HORORI!!!

 

            A sad, nekoliko reči o vrlo dobrim hororima iz 2021. o kojima nisam stigao zasebno i u detalje da pišem onda kad sam ih odgledao, pa zato ovako, na gomili, kraće…

 

THE MEDIUM

***

3

Od reditelja genijalnog filma CHASER i vrlodobrog WAILINGa, ali ovde u ulozi samo scenariste, znači u nečijoj tuđoj režiji, dolazi ovaj korejski mockumentary koji kreće iz antropologije, folklora i realizma (ekipa snima dokumentarac o baba-medijumu u nekim zabitim planinskim selima) a završava frenetičnom orgijom nasilja na kraju u verovatno najintenzivnijoj i najdužoj neprekinutoj sceni strave u nekom found footage filmu.

Sad, lepo je to i zabavno donekle, ali odnekle je prilično frustrirajuće iz bar dva razloga: 1) treba prihvatiti da ima nešto stvarno iza prilično dalekih i egzotičnih i preteranih sujeverovanja, 

a 2) jednom kad ih prihvatite – ispadne da ni takozvana pravila ne važe, i da ni ti šamani i medijumi nemaju pojma, zle sile ih zajebavaju kako oće, a kad krene taj anything goes, ja se malko izgubim u tome, naročito kad se predugo otegne.

Jeste i u životu i u hororu nekako najstrašnije kad shvatiš da nema pravila, da te ništa stvarno ne može (na duži rok) odbraniti od zla, da si slamka među vihorove itsl. ali postoje načini da se to dramaturški predstavi na smisleniji i prijemčiviji način, da to deluje osvešćeno, kao poenta filma, a ne kao prilično proizvoljni bunch of scary stuff that happened…. and happened… and happened… and kept happening until it ain’t even funny.

 

 

THE DEEP HOUSE

***

3-

 

Ovo je kao LIVIDE, samo pod vodom. Dvojac iza tog filma (i nedostignutog INSIDE) ovde je pružio više nego solidan eksperiment u formi. Onu divotu koju smo do sada, u podžanru „podvodna ukletost“, imali samo u sitnim ali slatkim parčićima, na kašičicu, (besprekorno u Arđentovom INFERNU i sasvim solidno u Džordanovom IN DREAMS), ovde dobijamo na kutlače, tokom većeg dela trajanja ovog filma.

Dakle, mladi par ronilaca zaglavi u podvodnoj kućerini na dnu jezera, gde ih ubrzo spopadaju natprirodne sile. Jednom kad se razjasni priroda tih sila to je razočaravajuće šupalj kliše i budalaština na nivou Mikijevog Zabavnika, 

a i kraj je morao biti razrađeniji i žešći – deluje zbrzano, kao da je i rediteljima ponestalo kiseonika, da su im se umorili mišići u tolikom džilitanju pod vodom da su izronili prerano i prebrzo, i kao rezultat tako nagle promene pritiska ostali pomalo braindead.

Ipak, svako ko ima fetiš na snoliko-košmarni ugođaj koji je neizbežan u ovakvom ambijentu uživaće u većem delu ovog indirektno-mutno-lavkraftoidnog filma. Ne, iako je pod vodom, nema ovde Ktulua i njegovih minjona, ali naglasak na ambijentu i atmosferi, sa tim vodenim konotacijama, nije dalek od njegovih priča.

 

 

POST MORTEM

***

3

Mrtvoladni Mađari, fotograf specijalizovan za slikanje leševa – a ima ih kolko nećeš kad, odmah posle I sv. rata krene i Španska Groznica – jedno izolovano ravničarsko selo u kojem mrtvi ne ostaju mrtvi nego počnu da lupkaju, prave sranja i – lebde visoko iznad krovova, i čine da živi ljudi takođe lebde i bacakaju se po vazduhu…

Ima tu zanimljive atmosfere i nekoliko odličnih, vrlo jezivih scena prave strave. Plus, ja zaista imam fetiš na levitirajuće užase, obožavam kad se neke jezive stvari dešavaju telima koja se bacakaju u vazduhu – npr. zaginuće Abdula Alhazreda, ili prvo ubistvo u prvoj STRAVI U UL. BRESTOVA, ili ono pred kraj FURIJE – 

ali čak i ja, koji to obožavam, moram reći da se s tim ovde malko prećeralo, kao da se reditelj zaneo svojim mehaničkim i vizuelnim efektima, nauštrb priče i likova.

Ali, s tom rezervom na umu, u ovom hororu ima šta da se vidi – pa zato, gledajte!

 

LAST NIGHT IN SOHO

**(*)

2+

Stil iznad supstance, ali u najgorem mogućem smislu reči. Zapetljano ispripovedana a zapravo, kad se rasplete – uvredljivo trivijalna i prazna pričica, nevredna pričanja. Jeste, prelepa je Anja Tejlor Džoj kad igra, peva i glumi izmučenu superpevaljku, superigraljku i silom-kurvu, ALI, niti je ko nju pištoljem u čelo naterao na to, niti je njeno prisustvo u filmu dovoljno veliko da bi ga nosilo i opravdalo.

Umesto nje, imamo da pratimo jednu apsolutno nesnosnu kreaturu – em je kasting iritirajući, em je lik napisan ogavno debilno, kao (nenamerna) karikatura krupnookog spetljanog nevinašceta, 

em je takav lik u oštrom kontrastu sa suštinski mračnom i neprijatnom storijom koja se oko nje plete, em je hepiend posle svega toga usiljen i kretenski i neadekvatan, em je rediteljeva instrukcija da ova žena-miš sve vreme govori nekim imbecilno-retardiranim poluvrskanjem i mekim šuškanjem stvarno kap koja prevrće ovu čašu govana prelivenu sa mnogo šlaga i zaslađivača i veštačkih farbi što su mnogi, očito, pokusali ubeđeni da su dobili vrhunski dezert.

Nisu. Pojeli su šareno govno. Jedan prazan fejk film bez ičega u svom srcu, bez duše, jedan veliki pozeraj, jedan kvazihoror kojem je priprema predugačka a deliverovanje uvredljivo banalno i kliše (nožekanja i kuća koja gori!). Ima tu eye candyja i izvan Anje (naravno, kad stvari slika Čanvukov kamerman), nesumnjivo ima i dobre režije mestimično (Rajt je dobar tehničar, odradek bez duše, koji pravi filmove bez poente onda kad mu je Sajmon Peg ne došapne) – ali sva ta zvonca i zviždaljke i šarene laže upošljeni su u svrhu debilnog zapleta nevrednog truda.