среда, 6. март 2013.

Brian de Palma's PASSION (2013)


**(*)
2+

            Evo nama novog-starog de Palme: novog, u smislu da mu je ovo najnoviji film; starog u smislu da nam po ko zna koji put servira svoje podgrejane fazone, dvostruko bajatije zato što su ovog puta u okviru rimejka francuskog filma od pre samo par godinica. Znači, ovo je DÉJÀ VU na kvadrat: gledali smo već Francuza, oguglali smo već na Palmine fore, a sad – ajmo sve to još jednom, ispočetka! Njegova kvazi-STRAST nudi nam samo još jednom pomešane, promućkane pa iznova servirane zaostatke (leftovers) sa ranijih, svežijih i bogatijih gozbi.
            I što je najzabavnije, naći će se izgladnela sirotinja raja kojoj će i ovog puta ti ostaci i otpaci biti slađi od većine svežih gozbi; i to je, što bi reko Dimbo, "legitimno". Tim pre što zadrti fanovi de Palme, ako ništa drugo, barem ne moraju sada da izvode salto mortale da bi voleli ovo kao što su morali s onim jalovim, ispraznim, na svakom nivou promašenim mlitavim đokom od filma, CRNOM DALIJOM (a pravićemo se da REDACTED nije ni napravio, okej?). Ova STRAST, mada kilava i staračka, barem iz aviona može da zaliči na Palmu kakvog smo nekad voleli. Ipak, neophodan preduslov da vam ovo bude kolko-tolko svarljivo jeste da niste ranije već probali francuski kroasan zvani CRIME D'AMOUR (aka LOVE CRIME, 2010).
            Taj filmić je zasnovan na jednom simpatičnom gimiku, i sav postoji zbog njega. Nema to neki bitniji podtekst. Dobro, postoji taj kapitalistički backstabbing, korporacije su zle i proizvode neljude, a naročito u lažljivom svetu advertajzinga, bla-bla, ali to je tanko, u pozadini, kao dekor, sasvim tanka kulisa od pirinčanog papira; nije čak ni podtekst, nego samo jedan od (manje bitnih) slojeva u priči koja je, kako izvorni naslov sugeriše, o LJUBAVI, dok se u de Palminom tumačenju radi o STRASTI. Taj francuski LOVE CRIME je sasvim okej trilerčić za jedno gledanje; moje najveće iznenađenje, i nešto što zaista nisam očekivao, bilo je da je Palmin rimejk na kraju ispao slabiji od tog okej-ali-ništa-posebnog filma!
            STRAST počinje kao izrazito tupav TV film: tako izgleda (banalno, ravno slikan i osvetljen), tako se zapliće (bedasta sapunica), i tako gnjavi sve do polovine, a za sve to vreme izruči samo jedan dobar fazon (ASS-CAM: vintage de Palma humor!). Tek od sredine film postane neznatno zanimljiviji: kadrovi su iskošeni, počnu grdne neke noir igre senki, više je mraka, sve postane ekspresionistički zasenjeno senovitim igrarijama, a de Palma najzad, pošto se skoro sat vremena suzdržavao od toga, počne da vadi stare izlizane plastične igračke iz svoje uobičajene vreće sa trikovima, kao neki ofucani mađioničar koji nam po dvestoti put izvodi isti trik s kartama i po petstoti put pušta goluba iz šešira, misleći da će ovog puta biti zabavno zato što je na lice stavio masku klovna i što, kao, drži jezik u obrazu.
            I tako, za sve DePalmofile i adikte na njegove fazone, i ovde dobijamo split screen, upotrebljen u svrhu varanja gledalaca (ili barem onih koji nisu gledali original), pa onda jedno 5-6 dosadnih "u-snu-san" odnosno "it was only a dream" buđenja (od kojih je poslednje čak i snimljeno kao varijacija na ono iz KERI, s kamerom koja se diže od kreveta ka plafonu), a sve kulminira paralelnom montažom, uz usputnu aluziju na Hičovu VRTOGLAVICU, i još jedno vađenje davno prepariranog zeca iz šešira, premijerno iznetog u RAISING CAIN, pa repriziranog u FEMME FATALE, a ovde – ako se nisam zabrojao, jer onu sam ogavnu DALIJU uglavnom izbrisao iz sećanja – po treći put u opusu prezentira toliko mu drag fazon: kad lik čučne, a time se otkrije da  direktno iza njega stoji preteća figura!
            Do te scene sam se još i suzdržavao, ali kad je ofucani mađioničar de Palma tu pustio goluba i TO izvukao kao svoj pančlajn, nisam više mogao, i prsnuo sam spontano u grohot, i smejao sam se tokom cele odjavne špice i sve na putu do kuće vrteći u glavi taj njegov toliko-imbecilan-da-je-skoro-genijalan kraj!
            Od sada, pa nadalje u ovom rivjuu slede žestoki SPOJLERI, pa bih molio ljude koji ne žele da im otkrijem glavni gimik u ovom kao i u francuskom filmu, da nadalje ne čitaju.
            Otišli ste?
            Hvala.
            Dakle, što se tiče spojlera, CRIME D'AMOUR ima sledeći gimik: kad jednoj visokopozicioniranoj radnici dokurči iživljavanje njene šefice, ona je ubije, ALI tako što paralelno s time ubistvo namesti samoj sebi! Da, dobro ste pročitali: namerno ostavi svoj šal kraj tela, njenim mrtvim prstom krvlju napiše na podu prvo slovo svog imena, itd. itd. a kasnije, kad pajkani dođu po nju, ona čak i prizna ubistvo (mada, glumeći da je pod dejstvom lekova). Čitav saspens zasnovan je na čuđenju: čekaj, jel ova normalna, zašto sebi smešta to ubistvo, šta je motiv iza toga, kako misli da se izvuče?! A onda ispadne da šal izgleda isto, ali nije baš taj njen, da je uspela sebi da proizvede efikasan alibi, da je pravi šal prethodno podmetnula osobi čije ime počinje istim slovom (a koja ju je takođe prethodno zajebala, i zaslužila da trune u ćuzi)… I ovu na kraju oslobode, a ona se spanđa s momkom iz iste firme koji je pročitao njenu igru, ali mu to nimalo ne smeta…
            Šta je Palma novo uneo u ovo? Ništa bitno: sve do pola filma verno se drži originala, a onda počev od ubistva nadalje to postaje whodunit, jer nam on ne pokazuje KO je ubica, pa bi sad gledalac trebalo da se pita da li jeste ili nije ova naša (tj. Noomi Rapace). Tu involviranost je prilično teško izvesti, kao prvo jer nam je original suviše svež u pamćenju, zatim zato što naša junakinja i nema dovoljno čvrstu alternativu (ako nije ona – ko je onda ubica? onaj pijani skot? come on!), a najzad i zato što je Noomi prilično slaba u ovoj ulozi, pa tako ni sva Palmina zvonca i praporci ne uspevaju da ovo ožive više od utiska leša kojeg drmaju elektrode, pa on poskakuje i trese se, ali niko normalan to ne bi pobrkao sa životom.
            Palma se sasvim razulari tek u završnih 7-10 minuta, koji su potpuno njegov dodatak u odnosu na original – ali teško da bi se mogli nazvati originalnim! Tu on najbezočnije omažira/parodira samog sebe, praveći svojevrsni kondenzovani dajdžest svojih greatest (s)hits! Tek tu se stvarno oseti da je skor komponovao stari saradnik Pino Donađio (ta tema koja ide uz kulminaciju filma jedina je zaista na nivou vintage melodija ovog majstora), ali nepotrebnost i totalna besciljnost ovog filma tu dostiže kulminaciju, kao da tu i sam de Palma kaže: Hej, samo sam se zajebavao. Jedini problem je što treba izdržati preko sat i po prilično ispraznog i mlakog filmića da bismo došli do ove, paradoksalno (? kod nekog drugog, možda; kod de Palme, ne baš), i najapsurdnije, i najzabavnije deonice ovog de Palminog STRADANJA.
            Ne padajte na marketing, s tim strastvenim naslovom i još strastvenijim plakatima koji obećavaju obilje vrućih lezbijskih strasti: nećete se u ovom čednom i mlitavom filmu lezbijskog leba najesti. I time ne mislim samo na eksplicitne "vruće" scene (od kojih ima taman par sekundi /heterosexa a ne lezbosexa!/ tek kol'ko da se metne u napaljujući trejler: ništa više), nego i na bilo kakav ozbiljniji erotski naboj između dve glavne junakinje. Naravno, Palma voli žene, voli da ih slika, da ih fetišizuje, da ih gleda iz perspektive njihovih štikli, i toga ima kol'ko 'oćete. Ali dve protagonistkinje (sve vreme odevene!) suviše su slabe, i nema među njima nikakvih varničenja, a kamoli vatre ili pak eksplozije, je li, strasti! Jedina strast ovde biće, eventualno, ona -prema de Palmi- koju sami sa sobom od kuće donesete i projektujete je na platno, inače – ništa od toga u samom filmu.