петак, 24. мај 2024.

FURIOSA: A MAD MAX SAGA (2024)

****

4+

 

Uživao sam u ovom filmu više nego što sam očekivao, dok je trajao. Ukratko, to je vrhunski, imaginativni, inventivni spektakl s obiljem dosad neviđenih fora i fazona. Mileru, eto, ne smeta breme od 79 godina da izruči nešto ovako dinamično i žestoko.

Ipak, blago sam sumnjičav da li će imati isti staying power (i jačinu priče) kao FURY ROAD. S druge strane, FURIOSA traje pola sata duže od FURY ROAD, pa prema tome – teško mi je sad reći kojem bih dao prednost. Nijanse su u pitanju, i akademski gledano dlaka prednosti možda pada na FURY ROAD, ali 2,5 sata su 2,5 sata divote na strani FURIOZE. Jedino kraj ozbiljnije zašlajfuje, ali to je u prikvelu maltene neizbežno.

Da li je ovaj prikvel bio NUŽAN? Da li nam popunjava neku RUPU iz prošlosti koja nam je krnjila užitak u FURY ROAD? Naravno da ne. Ništa više nego ČIKOVO DETINJSTVO. Kao i 99% svih prikvela, tako i ovaj je suštinski redundantan: cedi suvu drenovinu već ispričane priče zarad komercijalnih potraživanja, kako bi publici dao more of the same or similar – isti taj svet, isti ili slični junaci, slične situacije…

O Furiozi (Čarliz Teron) smo sasvim dovoljno saznali u FURY ROAD, i uopšte nam nije NEOPHODNO da je gledamo dok je bila cura mlada (Anja Tejlor Džoj), a kamoli devojčurak (Alajla Braun) – ali je zato LEPO i ZABAVNO. Kao i ČIKOVO DETINJSTVO. Ukratko, film se rodio i valja ga ljuljati – tim pre kad je ovako SLADAK non-stop! Oh, da: 2,5 sata će proleteti ko tren, a balans akcionih deonica i predaha je besprekoran. (Žale se neki što je najveća spektakl sekvenca na sredini filma a ne na kraju; pih, nemam s time veći problem, odlična je i akcija na kraju, mada sam samcit završetak jeste malkice anti-klimakteričan.)

Pre svega, da se razumemo, tj. da nacrtam očigledno: postoje samo tri MAD MAX filma, i to: prvi (odličan), drugi (genijalan) i treći (srednje-gledljiv). Ja ponekad i zaboravim da postoji onaj treći, toliko je slabiji od prva dva, ali ajde, recimo da je i on deo te celine.

FURY ROAD je nešto sasvim drugo (a sa njim i FURIOZA), i samo se uslovno šlepa na Maxa Rokatanskog, koji manje-više statira u tom „četvrtom“ filmu, gde polovinu provede vezan kao salama, odnosno kao ukras za haubu. I nije to jedina distinkcija: od tog filma imamo drastičan vizuelni zaokret, koji se ogleda u najmanje dva „detalja“:

1) toplije boje, živahniji kolorit, skoro spotovske zlatno-narandžaste koje ulepšavaju onaj opustošeni grundgy Pakao koji pamtimo iz prva tri filma – dakle, uz svu rđu i „prljavosti“ likova, ovo je jedna znatno upeglanija, visokobudžetna postapokalipsa sa stotinama složenih džidža-midža tehnike, tehnologije, vozila i čega ne, a s tim ide i mekana stilizacija prikladnija za najšire narodne mase;

2) CGI! Jbg, deco, kompjuteri su znatno uznapredovali otkad su se zadnji put po Vulf Kricima Australije kaskaderi strmopižđavali na pustim autoputevima – i zato sad više nemamo, kao u prva tri dela (THE REAL MAD MAX), kolko-tolko realističke preteranosti i ludiranja, nego potpuno nadrealna preterivanja koja sav ovaj (prezabavni, da se razumemo!) Cirkus pretvaraju u Mnogo Veći od Života (uz to, mestimično, poluanimirani).

Nepovratni deo fascinacije ROAD WARRIORA je taj što tu ZNAMO da je u svakom trenu svaki od onih likova mogao ozbiljno da se sjebe – kao kad gledate hodača na žici preko ponora od 1000 metara, bez mreže ispod; a, s druge strane, danas nam je ubijena magija, jer ma koliko sumanute stantove da gledamo na ekranu, znamo da je tu bilo i žica (kompjuterski obrisanih), i docrtavanja, i kompozicije i dorađivanja i manipulacija svih vrsta koje vizuelni efekti danas mogu za velike pare da proizvedu – i to, posto, nije ONO.

Ako s tim možete da se nosite i da ne kukate za begonijama, nego da se prepustite filmu koji je igrao pošteno koliko god je mogao, a gde nije – tu je, naravno, varao --- pred vama je još jedna božanstveno maštovita i zajebana parada neslućenih ludila. Da, to više nije „ako ne budemo pazili, naš svet za 10 godina“ – ovo, počev od FURY ROAD, a sa još bogatijom razradom u FURIOZI, je jedan potpuno stripski svet. Pa čak, nažalost, i videoigričasti – jer, moram reći da se malko, za moj groš, preteralo sa „first person shooter“ perspektivom, naročito pred kraj, u onom kao-kamenolomu.

Najkrupnija razlika FURIOZE u odnosu na FURY ROAD je u narativnoj strukturi – iscepkana je na poglavlja, koja donose skokove od po nekoliko godina. Ja sam starovremenski čovek i više volim jedinstvo mesta, vremena, radnje i tona, ali ovde mi ta skokovitost („pet godina kasnije“, „deset godina kasnije“) nije naročito smetala. Više mi smeta usiljenost i tankoća priče, gde su preokreti (npr. rušenje postignutog dogovora) proizvoljni, da bi bilo povoda za još akcije, a protok vremena je sumnjivo tretiran (kolko dugo je Furioza vozila za Velikog Šefa pre nego što mu je ukrala neveste?)...

Najmlađu Furiozu u Lolita dobu igra curetak iz paukohorora STING (koji nije loš, ali i ništa posebno, 3-, može se pogledati za jednokratnu, neambicioznu, mlaku zabavu), i baš je odlična, stoička, hrabra, žilava, ubedljiva da će da izraste u Zeznutu Curu (Anju).

Anja je, naravno, ubedljiva kao Jebačica Keve i akciona heroina (malo je manje ubedljiva, s onim krupnim očima, kao Dečak, dok se skriva kratkoošišana među War Boys u Citadeli i niko joj ne nanjuši ženskost, al dobro, to je jedno od onih Kao na Filmu, Nećemo da Brojimo Metke i tomu slično).

Od stvari koje mi malko više sreću kvare pomenuo bih i bezličnog, neupadljivog Muškog Dobricu: s jedne strane, dobro je što nisu ni pokušavali da od njega naprave Maksu2, a s druge ipak je suviše bledunjav i neupečatljiv, i kao pojava, i kao lik.

A ona Furiozina mehanička ruka – ipak bre ona ne može biti samo mehanička: da bi funkcionisala ona mora da podrazumeva robotiku, čipove i neurohirurgiju – mora IZ MOZGA da dođe komanda u to gvožđe na ruci, da bi se prsti mrdnuli, dakle nije to nešto što se može napraviti u nekoj ŠUPI s malo gvožđurije koja se prišrafi i pridelje ovde-onde na sirovo meso.

Nema se oko ove vrste filma šta mnogo filozofirati, pa ću zato samo pokušati da sažmem: jednom kad se pomirite sa gorenavedenim uslovnostima – da ovo nije film o Maxu, koji se ovde ne pojavljuje kao lik (sem, možda, u jednom kadru), da ovo nije ona prljava nego nova, našminkana apokalipsa, da ima i CGI-ja (ali ne previše; i lepo je, diskretno korišćen – naročito za poginuća nebitnog topovskog mesa, da se ne bi lomatali živi kaskaderi) i upeglane, stripovski videospotovski videoigričasto stilizovane vizuelnosti, 

da je prožeto sladunjavim optimizmom toliko da je čak i glavni zlikovac (Kris Hemsvort s lažnom nosurdom) simpatičan, i maltene vickasti one-liner dobričina, da je umesto skoro nihilizma prvog i cinizma drugog dela ovde na delu neka hipi Gaia wicca intonacija – ako se prepustite likovima i priči, vozaće vas dva i po sata kao niko i nikad u ovome veku, ili bar još od FJURI ROUDA.

Dinamično je to i živahno režirano, uzbudljivo u granicama gorerečenog, i nije izmislilo toplu vodu niti pomerilo granice – izuzev, donekle, u imaginaciji upotrebljenoj za neke vratolomne egzibicije i akcije – tako da je ovo jedan vrhunski bioskopski film koji je uživanjcija gledati na što ogromnijem platnu, sa grohotnim zvucima i basovima i drmusanjima.

Inače, moram dodati da je R-rejting ovog puta primetno tvrđi nego u FURY ROAD (koji mi je delovao na korak od PG-13): ima ovde u FURIOZI i otkinutih delova tela, i nešto malo krvi, i trulih leševa, i krupnih planova crva u truleži – mada je i dalje intonacija vedra i vesela i stripovska, i vrlo daleko od skoro nepodnošljivog užasa i horora prvog MAD MAXA.

Rekoh već, kraj mi šlajfuje na više nivoa, ali pošto to spada u SPOJLER, zacrniću – pa ne čitajte dok ne pogledate film:

1) nisam siguran da je seme u koštici breskve koja se skoro 20 godina sušila na australijskom suncu još uvek živo da bi, posle dve decenije, iz njega niklo drvo;

2) sve i ako nikne, izmiče mi simbolika (osim što „lepo“ izgleda) da to drvo raste iz međunožja skapanog zlikovca – zašto tako, i s kojom porukom? čak i iz zla nešto dobro može da izraste? pih;

3) a čitav taj hepiend mi je iskonstruisan ako se setimo da smo i sudbinu te breskve i čitavog Zelenog Mesta već videli u FURY ROAD – to je ona blatna kisela pustara sa horor stablima i horor mutantima na štulama; to je budućnost koja se smeši ovom mestu.

 

уторак, 21. мај 2024.

GOLEM Gustava Majrinka i NESMIRENA PRAŠINA Roberta Ejkmana

 

Poštovani prijatelji, Orfelin raspisuje pretplatu na 33. i 34. knjigu u ediciji Poetika strave: Nesmirena prašina Roberta Ejkmana (preveo Strahinja Mlađenović, grafički opremila Aleksandra Dević) i Golem Gustava Majrinka (sa nemačkog preveo Luka Račić, grafički opremila Aleksandra Dević).

Maestralne pogovore napisao je dr Dejan Ognjanović. Golem sadrži i 26 neprevaziđenih ilustracija Huga Štajnera Praga. Obe knjige imaju po 376 strana.

Knjižarska cena ovih knjiga biće 1540 i 1430 dinara, a u pretplati koštaju 1200 (Nesmirena prašina) i 1100 dinara (Golem). Pretplata traje od 21. maja do 25. juna 2024.

Knjige možete platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na mejl: orfelinns@gmail.com

Uz ove nove knjige možete sa značajnim popustom kupiti i ostala naša izdanja (videti na www.orfelin.info).

A evo i malo više detalja o ovim naslovima.

 

GOLEM Gustava Majrinka

Ovo je klasični roman mračne fantastike/horora, opšte poznat, zasluženo slavan.

Za one koji se pitaju zašto izdajemo roman koji već postoji u prevodu na srpski, evo, ukratko.

1) Pre svega, zato što i ja i ko-urednik Bodirogić obožavamo taj roman.

2) A pošto ga obožavamo, želeli smo da ga po prvi put našoj čitalačkoj publici ponudimo u dostojanstvenom izdanju, adekvatnom njegovom kvalitetu – što do sada nije bio slučaj.

3) Dosadašnja izdanja Golema bila su u mekom povezu i sa slabunjavim, neprikladnim koricama i bez ikakvih ilustracija ili dizajna unutra. Ko voli nek izvoli, naravno, ali neki ipak smatraju da prvorazredna književna dela treba da budu čitaocima dostupna i u prvorazrednom obliku.

4) Urađen je potpuno novi prevod, naravno sa nemačkog, i naravno uz pomni nadzor i kontrolu obojice urednika, da taj tekst bude najtačniji i najbolji mogući. A uz to je, za razliku od ranijeg prevoda, vrlo pomno lektorisan.

5) Da li je novi prevod bio neophodan? Šta fali starom, pitate? Daću vam nekoliko primera, pa vi sami procenite:

a) U ključnoj horor sceni romana, glavni junak naiđe u jednoj zlokobnoj sobi na izvesnu Tarot kartu. Raniji prevod slepo sledi Majrinka, i koristi njegov arhaični i nikome poznat naziv za tu kartu: „Pagat“. Ta karta je od ogromnog simboličnog značenja za roman i njoj se tekst vraća nekoliko puta. U ranijem prevodu: Pagat pa Pagat. Nit fusnote nit objašnjenja igde. Ko je ikada među ovdašnjim čitaocima, čak i ezotericima, čuo za Tarot kartu koja se zove Pagat? Ja, recimo, imam izvesno poznavanje ove tematike, ali prvi put ovde videh taj Pagat. E pa, u novom prevodu koristi se opštepoznati a ne opskurni i zastareli oblik imena te karte – plus, govori se o tome i u opširnom Pogovoru…

b) Raniji prevod Golema nema NIJEDNU fusnotu, niti ikakvo pojašnjenje, a budući da knjiga obiluje istorijskim imenima, lokacijama i aluzijama na jevrejsku i druge mistične tradicije, fusnote su neophodne za puno razumevanje ovog okultnog romana. U novom, Orfelinovom prevodu Golema, naći ćete 21 prevodilačku i uredničku napomenu uz tekst romana.

c) Raniji prevod Golema bio je praćen Pogovorom prevodioca dugačkim tri stranice. Orfelinov Pogovor Dr Dejana Ognjanovića, pod naslovom „Gustav Majrink: Na granici Onostranog”, prava je disertacija, na ukupno 38 strana, gde se govori i o istoriji koncepta golema u hebrejskoj misli i mistici, preko simbolike Praga kao „evropske prestonice magije“, do konkretnih ezoteričnih simbola i značenja koja je Majrink tome pridodao.

d) Raniji prevod Golema je brojne pesmice i stihove prosto – ostavljao neprevedene. Pa zato, ako „već imate prevod Golema i ne treba vam novi“, onda uživajte npr. na str. 48, 49 i 50 Prosvetinog izdanja (isti prevod je preštampavan i kod drugih izdavača), gde su brojne stvari ostavljene na nemačkom; isto tako i pesmica na 112. strani (Frau Pick, Frau Hock…); ili kad se na kraju jedne vrlo važne scene na grudima glavnog junaka ukaže natpis na hebrejskom, krupnim slovima, raniji prevod ga samo reprodukuje, bez prevoda i fusnote, pa vi trljajte glavu šta se to ukazalo na telu glavnog lika: u Orfelinovom izdanju imate i prevod te fraze i opširno objašnjenje šta tu piše i šta znači; i tako dalje.

e) Ovo izdanje obilato je ilustrovano: videćete čak 26 ilustracija preko cele strane, iz prvog izdanja Golema, koje je uradio Hugo Štajner Prag – plus, u pogovoru još 10-15 fotografija starog jevrejskog geta, kadrova iz retkih filmova o Golemu, alhemijskih simbola, i drugih relevantnih stvari koje upotpunjuju i obogaćuju doživljaj ove knjige.

Hugo Štajner Prag

f) Osim opširnog Pogovora, urednik Dejan Ognjanović sročio je i vrlo detaljnu biografiju Majrinka, što je važno zato što je on, od svih pisaca fantastike i horora, imao jedan od najzanimljivijih, vrlo slikovitih života: od članstva u skoro svim važnim okultnim društvima s kraja 19. i početka 20. veka, preko boravka u zatvoru, dva braka, statusa bestselera, kritika, kontroverzi… sve to imate, po prvi put na srpskom tako detaljno sročeno o ovom velikom i važnom piscu, na punih 12 strana. Dakle, o značaju romana i njegovog pisca kod Orfelina imate ukupno 50 strana. U drugim, mekim i ružnim izdanjima Golema, o svemu tome zajedno imate ukupno tri strane.

g) Orfelinovo izdanje sadrži i dva veoma zanimljiva Appendixa koji se prvi put javljaju na srpskom: 1) Majrinkov esej „Grad sa tajnim otkucajima srca“, posvećen magiji Praga, najvažnijeg i najinspirativnijeg grada za ovog pisca (a i šire), i 2) „Jevrejske priče o Golemu“, iz starih izvora, o nastanku, osobinama i uništenju golema.

I još jednom – zašto GOLEM?

Pa, zato što su o njemu najveći autoriteti za fantastiku i stravu već imali reći svoje hvalospeve.

U vreme pisanja izvorne verzije eseja „Natprirodna strava u književnosti“ Lavkraft nije bio pročitao Majrinkovog Golema, već ga je samo uzgred pohvalio na osnovu pogledanog filma, verujući da je on verna adaptacija romana. Kada je, docnije, došao do knjige i oduševio se njome, u dorađenu verziju eseja uneo je sledeću rečenicu u opsežan pasus o potencijalima jevrejske mistike i folklora za horor obradu: „Najbolji primeri njegove literarne obrade [jevrejskog folklora] su do danas nemački roman Golem Gustava Majrnika i drama Dibuk jevrejskog pisca sa pseudonimom ’Anski’. Radnja romana Golem, u kome su tajanstveni, proganjajući nagoveštaji strave i čudesa uistinu izvan našeg domašaja, odvija se u Pragu i Majrink sa istinskim majstorstvom opisuje stari geto toga grada i njegove sablasne, visoke zabate.“ (H. F. Lavkraft, „Natprirodna strava u književnosti, u: H. F. Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, BIGZ, Beograd, 1990, str. 170, prevod: Gordana Velmar-Janković)

Daleko nesputaniji izliv udivljenja Lavkraft je ispoljio u jednom pismu:

Hugo Štajner Prag

forzec knjige

„Nedavno sam pročitao Golema Gustava Majrinka, kojeg mi je pozajmio mladi Barlou. Najveličanstvenija stravična stvar na koju sam naleteo u eonima! Film sa istim naslovom koji sam video 1921. bio je puki surogat koji je iskoristio prazan naslov – bez ičega od romana u sebi. Kakva studija suptilne strave, sumornih nagoveštaja starije magije i nejasnih skretanja tamo-amo preko granice između sna i buđenja! Ne postoje očigledna čudovišta ili čudesa – samo simboli i nagoveštaji. Kao studija iz vrebajućeg, podmuklog regionalnog užasa, jedva da ima parnjaka – radi za drevni, trošni praški geto ono što sam uzalud pokušao da uradim za izvesne gnojne zabiti Nove Engleske u nekim mojim mučnim pokušajima.“ (H. P. Lovecraft to J. Vernon Shea, 11 Apr 1935)

Slične usklike Lavkraft šalje i samom Barlouu: „To ja zovem pričom! (…) Kako je roman sjajno suptilan — nema konkretnih čudovišta, već samo nejasnih nagoveštaja nezamislivih prisustava i uticaja! Roman prikazuje maglovitu, mračnu stravu drevnog praškog geta kao što sam ja slabašno pokušavao da uhvatim stravu nekih drevnih i zaostalih rukavaca Nove Engleske.“ (H. P. Lovecraft to R. H. Barlow, 20 Apr 1935)

A kada je, u svom zaraznom entuzijazmu, Golema preporučio svom bliskom dopisniku i kolegi, Klarku Eštonu Smitu, ispostavilo se da je on taj roman već bio pročitao, i da je delio njegovu ocenu: „Knjigu sam pročitao pre nekoliko godina, kada mi ju je pozajmio jedan mladi prijatelj iz oblasti Zaliva [San Franciska]. Slažem se s tobom da je to sasvim savršena i jezivo ukleta studija začudne atmosfere; verovatno jedna od najboljih stvari te vrste ikada napisanih.“ (Clark Ashton Smith to H. P. Lovecraft, Jun 1935)

 Kao što se može videti, pisci naročito senzitivni za građenje atmosferičnih ugođaja putem spoja realističkih detalja i jezovitih nagoveštaja ponajviše su reagovali upravo na ovaj aspekt Majrinkovog romana.

 

NESMIRENA PRAŠINA Roberta Ejkmana

 

Ovo je treća zbirka Ejkmana na srpskom – Orfelin ga je prvi i jedini otkrio srpskim čitaocima, u zbirkama HLADNA RUKA U MOJOJ i MORE, POPUT VINA TAMNO, tako da je pomnim pratiocima naših izdanja dobro znano da i ovde mogu očekivati vrhunskog majstora suptilne ali uznemirujuće jeze i strave.

U ovoj obilnoj zbirci, na skoro 400 strana, naći ćete sledeće priče:

 

Nesmirena prašina – Radnik jedne fondacija za očuvanje starina dolazi u staru palatu, u kojoj žive dve sestre, i tu zatiče metaforičke i doslovne duhove prošlosti koji imaju ljudske ali i sasvim amorfne oblike. Dok se prašina (?) kovitla u zgradi i oko nje, on ima da reši staru misteriju…

forzec knjige

 

Kuće Rusa – Mladić u poseti Finskoj na jednom sablasnom ostrvu u izmaglici nailazi na stare vlastelinske kuće u kojima se odvija neobična, a možda i nezemaljska živost… Detaljno sam o ovoj priči već pisao u POETICI HORORA, pa se podsetite ako ste zaboravili.

 

Kao cvetak krhka – Kada muž kaže ženi da bi mogla malo da povede računa o svom izgledu, ona nakon tretmana kod čudne osobe u sumnjivom delu grada kao da počne da se preobražava u nešto neljudsko…

 

Ciceroni – Priča u stilu M.R. Džejmsa: posetilac jedne belgijske katedrale tik pred zatvaranje suviše je zagledan u slike i freske i kipove koji prikazuju mučenja i mučenike a da bi primetio začudnost svojih vodiča koje tu susreće na putu ka katedralskoj kripti…

 

Naredni proplanak – Neobičan čovek (ako je uopšte čovek?) zavodi jednu domaćicu i vodi je u obližnji šumarak, gde se iza jednog proplanka kriju tajanstvene dimenzije i prizori…

 

Ravissante – Veliki obožavalac simbolističkih i dekadentnih slikara putuje u Belgiju kako bi, kod udovice jednog od njih, uživo pogledao njegove slike. Ali ta gnomolika žena bizarna je i sve napasnija, sve zlokobnija, kao i nagoveštaji prisustva još nekih entiteta u toj kući.

 

Svežite kosu – Verenica ode na selo da upozna familiju svog budućeg muža, ali tamo, šetajući u maglovito predvečerje, nailazi na čudnu decu, čudna krda, čudne staze,  na kraju i na lavirint, i štovaoce nekih paganskih božanstava…

 

Mrlje – Ožalošćeni udovac ubrzo nakon ženine smrti odlazi u engleske pustare i vresišta, gde lutajući naiđe na čudnu mladu ženu koja ga privuče, i uvuče u sve jeziviji odnos – koji uključuje, indirektno, i njenog slepog, ali svejedno pretećeg oca od kojeg moraju da se kriju u toj nepreglednoj pustari i u napuštenoj kući u koju su se sklonili.

 

            Podrazumeva se da i ovo izdanje sadrži opširan pogovor urednika, Dr Dejana Ognjanovića – ovog puta pod naslovom „Robert Ejkman: Strava tihog očajanja“ u kojem detaljno, na 27 strana, objašnjava kontekst i simboliku ovih tajanstvenih priča.

            Pogovor je ilustrovan jezovitim slikama koje se pominju u priči „Ravissante“ i drugim relevantnim slikovitim materijalom.  

            Evo početka mog Pogovora.

 

Robert Ejkman: Strava tihog očajanja

 

„Život se još uvek može učiniti komfornim; ali ništa na vidiku ne može ga učiniti ljudskim – učiniti vrednim življenja.“

- R. Ejkman (R. Aickman, The River Runs Uphill)

 

 

Poetika proze Roberta Ejkmana antipod je velikoj većini savremenog anglo-američkog horora – toliko od njega disparatna da je razumljiv autorov otklon od njega i insistiranje da svoje pisanje okvalifikuje kao „čudne priče“. Njegove „strange stories“ nipošto ne izviru, poput većine današnje horor proze, iz onoga što je kanonizovano u magazinu Weird Tales (1923-1954). Čudne su i jedne i druge, ali na drugačije načine, a u izrazu sasvim različite. Suština je u ovome:

 

Poput Čehova, Ejkman retko pokušava da probudi naše emocije: on opisuje šta se dešava bez narativne histrionike. Čak ni najneverovatniji obrti događaja ne izazivaju mnogo iznenađenja ili čuđenja. Kao rezultat toga, taj bezosećajni, nepomućeni ton neizmerno doprinosi karakterističnoj, uznemirujućoj jezivosti njegovog dela. Događaju se čudne ili užasne stvari, ali to rade bez gužve, i posmatraju se s nepristrasnom, olimpijskom jasnoćom. (Matthew Cheney, „The Strange Horrors of Robert Aickman“)

 

U ovome je Ejkmanov ključni odmak od dominantnog horor diskursa: bilo da potonji pripada izrazito histrioničkom (roman Isterivač Đavola; celokupan opus Stivena Kinga) ili nešto suptilnijem, indirektnijem (roman Rozmarina beba), najneverovatniji obrti događaja podrazumevaju se, kao i reakcije likova na njih u vidu iznenađenja, šoka, užasa i groze. Pravljenje „gužve“ u hororu se podrazumeva, makar u kulminaciji, gde je očekivana izvesna doza retoričke eksplozivnosti, ako već ne i na predmetno-prikazivačkoj ravni.

Horor tekst najčešće ima formu otvorenog flerta, na čijem je kraju orgazmička katarza. Ejkmanove su priče „čudne“ i po tome što radije, nasuprot ovome, imaju formu sporog, uvijenog zavođenja na čijem je kraju neretko coitus interruptus. Ovaj pisac nam odriče katarzu, ne pruža nam uobičajeno „pročišćenje“ i, povrh svega, to čini svesno, a ne, poput kakvog mladog ljubavnika, iz neveštine. Ejkman, i sam „late bloomer“ (i kao pisac koji je debitovao u svojoj pedesetoj godini, a i inače), tačno zna šta radi.    

Ali, šta se tačno postiže time što nam, najčešće, odriče očekivani horor užitak, barem u obliku i dozi na koje smo navikli – i šta nam, onda, pruža, umesto njega?  

 

Prah prahu

 

Naslovna priča ove zbirke počinje naizgled konvencionalno: bezlični službenik nimalo zlokobne institucije (Fonda za zdanja od istorijskog značaja) dospeva, poslom, u jedno od drevnih zdanja u kojem nekadašnje vlasnice sada obitavaju kao podstanari. Realistička osnova, time uspostavljena, u konvencionalnoj horor priči poslužila bi kao kulisa za histrioniku zloduhâ i fantomâ, koji bi na kraju bili ili egzorcirani ili trijumfalni. Ali Ejkmana ta vrsta pravljenja „gužve“ ne zanima. Natprirodno, najavljeno odmah na početku, manifestuje se na sveden, nedramatičan način: isprva, neobjašnjivo brzim taloženjem prašine unutar pomno čišćenog doma; zatim, na prilazu domu, kovitlacem prašine koji kao da se kreće svojom voljom; i najzad, direktnim suočenjem sa sablašću, licem u lice: sablašću koja nije iskežena i krvava, niti kočijaški psuje, poput onih iz Kingovog „Vidikovca“, već bi se lako mogla, u pomrčini, pomešati sa ovozemaljskim uljezom u kući. Taj duh ne učini ništa strašnije od ovoga: „prosto se uputio hitrim korakom ka meni dok sam stajao kraj vrata, pogledao me pravo u oči (u to sam, naravno, siguran) i potom bez reči prošao kraj mene u hodnik izvan.“ Čak i na planu dramaturgije ovaj susret nije ostavljen za klimaks, već se odigra doslovno na polovini priče, a čitalac koji, tokom prvog čitanja, očekuje dalji, stupnjeviti razvoj ka kakvoj još jezovitijoj manifestaciji, od takvih očekivanja je odvraćen izjavom sobarice, sede Elizabet: „Onima kojima se išta dogodi, dogodi se samo jednom. U ovoj kući, u svakom slučaju.  

Gde je tu strava, upitaće naivni čitalac, ako se uljudni, neagresivni duh ukazuje najviše jednom, ako i toliko? Poenta je u tome da Ejkmana kao pisca onostrano slabo zanima (iako je lično nekoliko puta posećivao navodno posednute kuće, i tim prilikama nije susreo ništa natprirodno); prisenci fantastike njemu služe zarad finijeg oslikavanja realnog, ovostranog.

Dve teme dominiraju većim delom Ejkmanovog opusa, a obe se očitavaju i u „Nesmirenoj prašini“.

Prva je uzmicanje romantizovane prošlosti pred banalnom, mehaničkom, materijalističkom sadašnjicom i posledična melanholično-ogorčena rezignacija pred tim nezaustivljivim i ireverzibilnim procesom. Da je ta tema snažno zaokupljala Ejkmana svedoči njegova nekadašnja ljubavnica, spisateljica Elizabet Džejn Hauard, u svojim memoarima:

 

Ali glavni smisao celog našeg razgovora – na šta se sve vraćalo – bio je da je sve propalo. Pre početka [dvadesetog] veka život je obećavao više. Umetnost, arhitektura, hoteli, hrana, odeća, nameštaj, upravljanje državom – sve što ste mogli da zamislite – bili su bolji. Roberta je posebno razbesnelo zatvaranje tramvajskog sistema. To je kasnije dovelo do njegovog interesovanja za kanale i potonjeg osnivanja Udruženja za unutrašnje plovne puteve. Nije bilo ničega, od tih neodređenih i mirnih dana, osim stalnog smanjivanja svih standarda. Bližili smo se kraju jedne civilizacije. (Elizabeth Jane Howard, Slipstream: A Memoir)

 

            Na samom početku ovog posta imate detalje o pretplati, pa ako vas je ovaj opis zainteresovao, izvolite, naručite ove knjige što pre. Iz štampe ih očekujemo iza 20. juna, kada će biti poslate najnestrpljivijim pretplatnicima.

            I bez brige, uveliko se radi na narednim knjigama, čekaju vas neka lepa iznenađenja, samo budite strpljivi.

            A negde u septembru raspisaćemo i pretplatu za drugi tom KNJIGA KRVI, sa preostale tri zbirke, koje će izaći u oktobru. 


среда, 15. мај 2024.

Horor na festivalu fantazije: ZADUŠNICE i TAJNI SVAT u Nišu!

 

            I ovog maja u Nišu se (16-19.05) održava festival fantastike: od ove godine zove se ZmajKon. To je fešta pretežno fantazije, ali i ovog puta, kao i uvek do sada, biću tu i ja da malko zapaprim hororom. Ovog puta pomagaće mi i kolega, Marko Pišev, iz Beograda.

            Konkretno, oaza horora u fantazi-festivalu biće ovo dešavanje:

NIŠKI ZOMBIJI I BEOGRADSKI OKULTISTI U BORBI ZA NINOVU NAGRADU 

Dr Dejan Ognjanović i dr Marko Pišev, poznati pisci i vrhunski poznavaoci horor žanra na tribini "Niški zombiji i beogradski okultisti u borbi za NIN-ovu nagradu" predstaviće svoje romane"Zadušnice" i "Tajni svat". Ova dva romana bila su u užem izboru za NIN-ovu nagradu ove godine.

Kad? U nedelju, 19. maja u 20h!

            Gde? U Niškom Kulturnom Centru, na Paliluli.

            Pošto? Ulaz besplatan! Izlaz takođe.



            Zašto? Počujte, iz prve ruke, kako se i zašto desio presedan da su ove godine u užem izboru za NINovu nagradu bila čak dva horor romana; sretnite autore, nabavite njihove knjige, dobijte potpise, posvete, dodatna pojašnjenja.

            Plus: tokom celog trajanja ovog festivala, od otvaranja u četvrtak pa nadalje, u holu NKC-a moći ćete da kupite i sva izdanja Ghoul Pressa – NAŽIVO, PROKLETIJE, ZADUŠNICE, DIVLJU KAPELU i KULT GULA. Oni najbrži moći će da kupe i Orfelinova izdanja: NEKRONOMIKON, KNJIGU EJBONOVU i KNJIGE KRVI (1. tom).

            Ako vas zanima fantastika, gosti su ove godine spektakularniji i veći no ikad, pa zato – bacite oko na zvaničnu najavu:

 

Trodnevni Festival fantastike i ove godine biće održan u Niškom kulturnom centru, od 16. do 19. maja. Posetioce očekuju izložbe o mitskim bićima, masterklas o stripu, nastup Galeta iz grupe Kerber, druženje sa piscima, radionica o slovenskoj mitologiji, filmovi i “Podrum društvenih igara”. Ulaz je besplatan.

Svečano otvaranje zakazano je za četvrtak, 16. maj, od 19 sati u NKC-u. Tom prilikom biće održan "Bazar fantastike" i biće dodeljena festivalska nagrada Minas Edel Stivenu Eriksonu i Igoru Kordeju.

Program će voditi niški pisac Miloš Petković, a kao muzički gosti nastupiće Gale iz grupe Kerber i Nišlijka Stanislava Petrović.

U 19:30 biće otvorena izložba “Naši svetovi” Jane Adamović i Igora Kordeja, dok je projekcija filma iznenađenja najavljena za 20 sati. Svakog dana Festivala od 14 do 20 sati Nišlije će moći da posete i “Podrum društvenih igara”.

Narednog dana posetioce očekuju izložbe o mitskim i fantastičnim bićima, masterklas “Detinjstvo, ljubav i strip”, tribina o “Internacionalnom Tolkinovom društvu”, razgovori sa piscima o knjigama i opet film iznenađenja.

Još jedan masterklas najavljen je za treći festivalski dan, a vodiće ga Bob Živković. Biće i priče o društvenim igrama, ali i pab kviza fantastike. Najavljene su i radionice koje će voditi Stiven Erikson, Damjan Silbaški, Igor Kordej, Jana Adamović i Bob Živković.

Festival zatvara tribina “Niški zombiji i beogradski okultisti u borbi za NIN-ovu nagradu” u nedelju, 19. maja, od 20 sati. Ranije tog dana u planu su takođe tribine o različitim temama iz oblasti fantastike.

Pridružiće se i pisci Jasminka Petrović, Dejan Ognjanović, Marko Pišev, kao i profesori, ilustratori, stripari i umetnici.

Festival šesti put zaredom organizuje Udruženje ljubitelja fantastike “Ordo DrakoNiš”.

Kompletan program sa satnicom imate u PDF-u ovde:

 

https://zmajkon.com/wp-content/uploads/2024/05/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5_compressed-1.pdf

 

            A kad smo već kod festivala, evo i plakata za ovogodišnji, dvadeseti (!) GROSSMANN… Naravno, biću tamo, ali detaljnije o tome kad se primakne…


субота, 11. мај 2024.

GODZILLA MINUS ONE (2023)

 

***(*)

3+

 

Za promenu, evo jednog novijeg filma koji NIJE (previše) overhajpovan. Već skoro godinu dana slušam mu hvalospeve, i sad kad je najzad dostupan za gledanje (nažalost, domaći slepci od distributera nisu ga kupili niti u bioskope doveli!), mogu sa zadovoljstvom reći da je ovim povodom bilo neuobičajeno malo preterivanja, odnosno da se zaista radi o skoro pa odličnom filmu.

 

To, možda, ima utoliko veće značenje zato što ja nisam nikakav poklonik filmova o Godzili – osim prvog, iz 1954, koji smatram odličnim, većinu ostalih sam preskočio. OK, pogledao sam zloglasni (preterano posrani) Emerihov, iz 1998, jer sam u to vreme baš često išao u bioskop, ali zaobišao sam čak i ove novije, što američke, što japanske. MINUS ONE nisam jer mi se javljalo da vredi izdvojenog vremena, i eto: ispostavilo se da mi je njuh bio u pravu. 

Dva su mu glavna kvaliteta:

1) Spektakl je spektakularno odličan – maštovito zamišljen, živopisno, dinamično režiran i neshvatljivo odličnim efektima oživljen. Kažem „neshvatljivo“ jer to što su ovi Japanci uspeli da naprave sa 10 miliona $ (!), Ameri danas ne bi umeli sa 100 miliona $! Ali bukvalno!

 

Mene, inače, CGI „extravagance“ iz Holivuda ostavljaju smrtno ladnim i neuzbuđenim, ali ima nešto ovde u fakturi slike, u veštini i trudu, u ljubavi s kojom je sve ovo napravljeno, a što se oseća u svakom kadru – što MINUS ONE u mojim očima čini PLUS TEN iznad drugih današnjih mehaničkih odradek „spektakala“ za decu i nedorasle. 

 

2) Prijemčiva priča i likovi! Ko bi pa to sad očekivao u filmu o Godzili?! Ustaljeno je pravilo da ovi filmovi postoje zbog GODZILLA SMASH prizora, a u deonicama između gaženja Tokija, rušenja zgrada i kidanja železničkih vagona, kad papirnati likovi nešto kenjaju (te „drugovi, ovako ćemo“; te „drugovi, onako ćemo!“), gledalac vrti palčevima, zeva, gleda na sat – ili, danas, u telefon, i čeka da opet počne MAYHEM.

 

Nije tako ovde! Za promenu, uzeli su dobre glumce i dali im nešto zanimljivo da rade kad Godzila nije na ekranu. Glavni lik je Kukavički Kamikaza, koji potkraj rata zaključi da mu je bolje preživjeti no junački zalud mrijeti, pa prijavi kvar na samoubilačkom avionu i ode u bazu, na ostrvce, gde mehaničari zaključe da mu avionu-s-bombom ništa ne fali.

 

Baš zgodno da razbije neprijatnu tišinu, tad iz mora izađe Godzila i sve ih pokida i pogazi, sem Kukavca – koji, u prilici da raspali mitraljezom po Godzili izbliza, ipak odluči da se odšunja i pravi mrtav. Avaj, iz tog gaženja preživi ipak, kao svedok kukavičluka, jedan od mehaničara – ali i savest preživelog Kukavca, koja ga goni po spaljenom i razrušenom Tokiju, gde se vrati.

 

Kao da teret savesti nije dovoljan, na grbaču mu navale i derište (bukvalno mu je tutnu u šake na ulici, a on nema srca da je ostavi), a onda i ženče, koja detetu nije majka… I tako, prođu tri godine, taman dovoljno da se Tokio ponovo izgradi, da bi Godzila imao šta da gazi i ruši… I on, naravno, izađe iz mora i dođe da radi Ono Svoje, što najbolje zna.

 

Mada su likovi i situacije tipski i često skoro nepodnošljivo melodramatični, oživljeni su iskrenošću pristupa i verom glumaca, pa će samo najveći cinici da kolutaju očima tokom svih tih Košmara, Monologa, Ostavljenih Koverti s Parama za Dete, ali i Patriotskih Govorancija („Hell yeah! Rat nije gotov! Idemo! Ovog puta da pobedimo!“)…

 

A kad se Kvalitet1 i Kvalitet2 spoje, dobijamo Uništenje koje je tim zanimljivije jer je usred njega, u masi statista, i jedna od glavnih Likinja, simpatična ne-majka ne-siročeta i ne-žena glavnoga junaka, koja visi u rutinski prepolovljenom tokijskom vozu u Godzilinim čeljustima, nad ambisom, pa u tom rušenju imamo i za koga da navijamo, a da to (za promenu) nije Godzila.

 

Sve je to lepo spakovano, iskonstruisano, s još nekim zanimljivim epizodnim likovima i sa obaveznim komplikacijama i u najbolje sročenim planovima, tako da dva sata neosetno, čak sasvim prijatno prođu u eye candyju, koji uključuje neke fascinantne prizore na okeanu, sa ogromnim brodovima – i sve to besprekorno ubedljivo: gledaš i pitaš se Ko im dade ovolike brodove za film da se igraju, i znaš da je CGI, a opet, oči ne veruju…

 

Ono što meni sreću kvari nije čak ni SPOJLERDVOSTRUKI Spas u Zadnji Čas: onaj prvi, sa Preživelim Kamikazom bio je očigledno najavljen, elipsom baš kad mu mehaničar kaže: „Tu ti je bomba, tu povučeš, a ima još jedna stvar…“ i to donekle prihvatam; ali kad na samom kraju ispadne da ni ne-mama i ne-žena NIJE bila zgažena nasmrt, nego samo ranjena, i eno je u zavojima, u bolnici, to je baš onako, previše; ali pošto je prikazana tako, kao zavijena Pijeta tom rascmizdrenom Hristu-Kamikazi, koji joj bukvalno rida u naručju, recimo da to možemo lakše prihvatiti.

 

Ne, ono što mi je sve vreme smetalo – a 98,5% publike neće ni registrovati, niti će im smetati, jer GODZILA GAZI, BRATE! WOW AKCIJA! VIDI, EFEKTI! IMA NEKI PODTEKST MADA NE ZNAM KAKAV TAČNO, NEŠTO S RATOM – jeste sledeće: i u ovom filmu se prolongira neiskreni i suštinski pokvareni japanski Nepokaj za njihova zlodejstva u WW2. Apsolutno NIKO u ovom filmu ne preispituje japansko ZAŠTO u ratu, nego samo japansko KAKO. Isto kao što Srbi ne mrze Slobu što je ratovao, nego što je ratove izgubio, tako i Japanci, uvek i skoro svuda, a nažalost i u ovom filmu, kukaju samo zbog NAČINA vođenja rata, a ne zbog uzroka tog rata i japanske uloge u njemu. 

 

Da li neko ovaj rant doživljava kao ANTIRATNI?

„Come to think of it... this country has treated life far too cheaply. Poorly armored tanks. Bad supply lines that resulted in that half of all deaths were due to hunger and disease. Fighter planes built without ejection seats. And finally, kamikaze and suicide attacks.“

Ne, deco, ovaj kuka što Japan nije bio efikasniji u ratu, što nisu bili bolji tenkovi i avioni i snabdevanje, a ne što je uopšte u njega ušao (pa još kurvinjskim napadom u zoru, bez objave rata).

 

Istina je da je uobičajeni Godzila militarizam ovde donekle relativizovan na pomalo mutno-nejasano-neubedljiv način – ovde protiv Godzile nisu Japanska Vojska i Mornarica, nego nekakvo Udruženje Građana (!) koje, misteriozno, ne znam kako, na raspolaganju ima neograničena materijalna sredstva, tehnologiju i ogromne (rashodovane, ali ipak) brodove, a i kad kamikazi zafale dve mega-bombe, one se rode ne znam odakle, ko zec iz šešira: voila, trebaju ti bombe, evo ih!

 

Znači, Japan je NA DNU, to je značenje plačipičkosanog naslova: to MINUS ONE znači da su ISPOD NULE, nakon poraza u ratu u koji ih niko nije bio po ušima da ulaze! Više puta tokom filma ponovi se da RAT NIJE GOTOV, jer za Japance nije gotov dok ne nađu načina da se pogledaju u ogledalo. I sad, 3-4 godine po okončanju rata – baš zgodno dođe Godzila, kao oličenje nedefinisane, neartikulisane ratne traume. Da vam pojasnim, braćo Japanci: to je trauma toga da ste bili ZLIKOVCI u ratu, na strani Hitlera, i genocidna đubreta koja su se ustaški iživljavala po Kini i Koreji tokom celog rata, a kad su vam američki bombarderi spalili Tokio i Openhajmer vam u atome rastavio Hirošimu i Nagasaki, onda vam kriv Đavo!

 

Bu hu huuu, što mi krivo što ste pali ISPOD NULE… Ali, kažem, srećno naiđe Godzila da se torpedira, kao nekakav iskonstruisani proxy Ratne Krivice, kad već niste sposobni da se borite s punim obimom stvarne krivice, i – eto nama usiljenog kao-hepienda.

 

Ali, baš zato što je usiljen i neiskren, u poslednjoj sceni – suprajz? ali to zaista nije spojler! – Godzila se pod vodom regeneriše. Nije stvarno utepana jer se Japanci nisu stvarno pokajali. I zato – ćeraćemo se još!