DOOMSDAY: Sedmi pečat, Glad, Plač, Kuga, Smrt

Želim da vam skrenem pažnju na jedno retko izdanje koje nećete videti u knjižarama, u reklamama, na bilbordima, u izlozima, podkastima, i većini drugih mesta – a ono zaslužuje da bude viđenije i čitanije. Zato imate Kult Gula, da vam otkriva manje znane i manje izvikane, a vredne stvari mračne provenijencije…

U pitanju je petotomni tematski zbornik naučnih radova međunarodnog značaja, pod naslovom Doomsday. Izdavač je Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu, a sadržaj zbornika čini 55 radova koji su tematski raspoređeni u 5 tomova: Sedmi pečat, Glad, Plač, Kuga, Smrt. 

Glavni urednici zbornika su prof. dr Dragan Bošković i prof. dr Marija Lojanica.

Kako doznajem, inicijalna ideja bila je da se sudnji dan oglasi u tri zbornika, a sada ih je pet: pristiglo je mnogo više vrednih radova, što i ne treba da čudi. Ako se malo osvrnete oko sebe, ako malo dignete nos iz stripova, knjiga, telefona, bindžovanja serija i filmova – ako se načas trgnete iz snobovskog stupora „Ja vesti ne pratim – mene politika ne zanima!“ i pogledate poneki naslov u novinama, videćete da je propast sveprisutna, i lokalno i globalno, i da nade svakim danom ima sve manje.  

Sedmi pečat je polomljen, i sad Glad, Plač, Kuga i Smrt imaju prevlast nad svim.

A zašto je tome tako, i šta o svemu tome misle domaći akademski građani, možete i sami proveriti i pročitati u ovom petoknjižju.

U elektronskom i štampanom obliku pojavilo se još juna 2021. godine, ali akademci ionako stvaraju za večnost, pa tako i ja, skoro slučajno, tek nedavno saznadoh za postojanje ovih knjiga, a zahvaljujući ljubaznim ljudima sa kragujevačkog FILUMA i dođoh do ovih zbornika in vivo.

Šta bi vas naročito moglo (moralo?) zanimati u ovim zbornicima? Evo, izdvajam šta ću ja prvo pročitati:

 

1 Doomsday: Sedmi pečat

Сергеј Беук КА ДАНУ СУДА: ТРЕЋИ ХРАМ И СУКОБ У ДОЛИНИ БРДА МЕГИДО

Александар Ж. Петровић Александра П. Стевановић АПОКАЛИПСА ОГЛЕДАЛА

Горан Станковић ЧЕРНОБИЉ КАО ХРАМ ИНЖЕЊЕРА (РУИНЕ БУДУЋНОСТИ)

Јелена Н. Арсенијевић Митрић АПОКАЛИПСИС У РОМАНУ БРАЋА КАРАМАЗОВИ Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ

Марко Р. Чудић АПОКАЛИПСАВАЊЕ – ЈУНАЦИ ПРОЗЕ ЛАСЛА КРАСНАХОРКАИЈА И ЊИХОВА СМЕТЕЊАЧКА ПОТРАГА ЗА СМИСЛОМ,

Александра Д. МАТИЋ БОЛАНИ ДОЈЧИН У (ПОСТ)АПОКАЛИПТИЧНОМ СВЕТУ (УСМЕНА ЕПИКА И ФИЛМ ЧУДО ЂОРЂА КАДИЈЕВИЋА)

 

2 Doomsday: Glad

Светлана М. Рајичић Перић ДВА ПОДВИЖНИКА, ДВЕ ПРАКСЕ И ПАРАБОЛЕ ЈЕДНЕ ГЛАДИ: АСКЕТА И УМЕТНИК У ГЛАДОВАЊУ

Василије K. Милновић СОЛАРИС СТАНИСЛАВА ЛЕМА КРОЗ ДВА СТВАРАЛАЧКА ОДЈЕКА: ПРЕДАЊЕ И/ИЛИ ЗНАЊЕ,

Владимир Б. Перић ЦРНИ КОЊ ДАДАПОКАЛИПСЕ: CANIBALISM ANTE PORTAS

 

3 Doomsday: Plač

Драган Бошковић IT’S TIME TO SAY OUR LAST GOODBYES!: DISCHARGE И ХАРДКОР/ МЕТАЛКОР ДУМЗДЕЈ,

Tomislav M. Pavlović ELIOTOVI ŠUPLJI LJUDI ILI „SVET SE NE ZAVRŠAVA SA PRASKOM ...”

 

4 Doomsday Kuga

Весна С. Алексић и Александра А. Фостиков ДРУШТВЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ СТРАХА ОД ЕПИДЕМИЈА КРОЗ ВЕКОВЕ,

Biljana Vlašković Ilić BLACK DEATH IN HETEROTOPIA: BOCCACCIO, CHAUCER, AND LANGLAND

Сања М. Лазаревић Радак ВИРУС КОРОНА И СУДЊИ ЧАС: НУЛТА ТАЧКА ПАНДЕМИЈЕ И НОВИНСКИ ДИСКУРС О КРАЈУ ГЛОБАЛНОГ СВЕТА

Андрија З. Антонијевић ДЕКОНСТРУКЦИОНИСТИЧКА АНАЛИЗА ЗНАКА „ВИРУС” КАО ПОКРЕТАЧА АПОКАЛИПСЕ У РОМАНУ БЕСНИЛО БОРИСЛАВА ПЕКИЋА,

Василије K. Милновић СМЕХ У ДОБА КОРОНЕ: ПАНДЕМИЈА И НАРОДНА РЕЧ (ФОЛКЛОРИСТИЧКИ АСПЕКТ)

Милош М. Ковачевић СТИЛСКО-ЈЕЗИЧКА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА СРПСКИХ ПРОТАГОНИСТА КОРОНАВИРУСНОГ „СУДЊЕГ ДАНА”

APPENDIX Предраг Тодоровић ОД ЦИРКУСА (КОРОНА) ДО ВИРУСА (КОРОНА): ДНЕВНИК БОЛЕСТИ (ОДЛОМЦИ).

 

Ovo je samo MOJ izbor, a unutra ima mnogo više, i vama će možda da legne (i) nešto drugo.

Za razliku od većine akademskih izdanja u Srbiji, ali i u svetu, dizajn ovog petoknjižja je originalniji i nadahnutiji nego inače, i time ne mislim samo na korice, nego i na unutrašnjost, koja sadrži mnogo slika i ilustracija.

Dakle, od mene snažna preporuka, a vi vidte da li ćete i kako da ovo konzumirate.

Imate nekoliko opcija.

Sve ovo možete, potpuno besplatno, i sasvim legalno, čitati onlajn, na sajtu FILUMA, i to baš OVDE. A sa istog mesta možete skinuti PDF svakog od pet zbornika, pa onda kindlovati ili šta god i gde god.

A ako više volite da ovo imate na papiru, ovako lepo štampano i povezano, evo podataka o tome.

Cena svih pet je 2.500 din.

Ne morate uzimati komplet, možete i na komad – 500 din po primerku. Verovatno i plus ptt.

Pišite na ovaj mejl i dogovorite se o plaćanju, slanju i svemu što želite: djordje.djurdjevic@filum.kg.ac.rs

Ja kazah, a vi vidite šta ćete.

Uglavnom, ne čekajte kraj sveta, savetujem da požurite i ovo nabavite pre toga. Kad sve ode dođavola, pa i struja, pohranite ove štampane stvari u svoju postapokaliptičnu zemunicu za duge, hladne i mračne dane koji dolaze.

P. S. Inače, jedna neobičnost ovog zbornika sastoji se i u tome što na početku svakog rada možete videti QR code, koji možete očitati, a koji će Vas voditi do melodije na YouTube. Naime, svaki autor teksta je birao muzičku temu koju bi voleo da čuje u svom sudnjem času.

Dva JAPANSKA horora: Novi Miike i Kurosava

              Još pre par meseci je na net procurio novi horor Takašija Miikea, ali ne vidim nešto da su ga domaći „fanovi horora“ uopšte registrovali, pa evo da vam ja skrenem pažnju i kažem koju reč o njemu; a uzgred da najtoplije preporučim i odnedavno dostupni, i znantno bolji, novi horor Kjošija Kurosave!

 

LUMBERJACK THE MONSTER (2023)

**(*)

3-

Najnoviji horor koji potpisuje Takaši Miike nije moderni klasik, ali simpa je. Suviše je to rutinsko za nekadašnjeg vunderkinda; onaj njegov horor-triler LESSON OF THE EVIL bio je bolji. A ovo je isto ko novi Bustillo & Maury, SOUL EATER: solidan ali zaboravljiv horor-triler po šablonu. MPD PSYCHO this ain't.

Akira Ninomija je nemilosrdni advokat koji ne okleva da eliminiše svakog ko mu stane na put. Jedne noći ga je brutalno napao nepoznati napadač koji je nosio "masku čudovišta". Iako je nekim čudom preživeo napad, Ninomija postaje fiksiran na pronalaženje napadača i osvetu. 

U međuvremenu, dešava se serija jezivih ubistava gde su žrtve pronađene s mozgom izvađenim iz tela. Dok policija sprovodi intenzivnu istragu, Ninomija traži osvetu protiv napadača. Ko će prvi otkriti istinu?!

Da ovo nije potpisao Miike, ne znam dal bi neko uopšte pomislio gledajući ga: „Hej, ovo kao da je Miike ili neki njegov epigon pravio“... Sem kao daleki eho… U par kadrova ili scena, uglavnom u prvoj trećini filma.

Nije baš čista rutina, korektno je to ali u krajnjem saldu neupečatljivo. Ona scena sa prevrnutim kolima i početak su prilično Miikeovski, i ono na parkingu... ali to se brzo zatrpa gomilom naklapanja i rutinskih stvari.

Kraj je baš umoran, kao da se sa svakim minutom Miike sve više gnjavio tim materijalom kao reditelj: ispucao se na početku, a kad je trebalo vezati mašnicu, ispalo je samo glasno MEH. Reko je par stvari kroz dead pan dijaloge i to je to. 

Ovo je školski primer tri minusa. Ali, ako ćete već gledati neki tri minus (jer nema ništa bolje) – svakako pogledajte MIIKEOV tri minus!

 

CHIME (2024)

***(*)

4-

Novi Kjoši Kurosava, međutim, za razliku od Miikea, ISPORUČUJE! Dapače, ovo je potpuni povratak u formu reditelja remeka kakvi su CURE i PULSE, i vrlo je blizak njihovim postignućima.

Moram priznati da sam od Kurosave digao ruke pre više godina, ne pamtim više ni koji sam mu film poslednji overio: ono što je radio u novije vreme delovalo mi je blatantno i blamantno nezanimljivo. Međutim, isplatilo se sačekati njegov povratak hororu!

Nažalost, odmah da naglasim, ovo je srednjemetražni film, traje oko 50 minuta, što je prvi frust oko njega; drugi je taj da će ovo za većinu publike (nenaviknute na Kjošija K) biti uzluđujuće neobjašnjeno, začudno, tajanstveno a bez ključa, nekima možda i bez kraja. Totalno mogu da zamislim da neko na kraju poskoči i opsuje: „Šta? OVO je kraj? Gde je JOŠ? Kamo ga objašnjenje svega ovoga?!“

Dakle, uđite u ovo spremni na to da će se neverovatne, nepredviđene, košmarne, šokantne, izluđujuće stvari dešavati, a da vam (verovatno) neće biti jasno zašto, kako, čemu…

Što se mene tiče, ja bih voleo JOŠ ovoga, ne nužno zbog „objašnjenja“ nego čisto zato što bih uživao duplo duže u filmu od 100 nego u ovom od 50 minuta, ali strogo gledano, iz moje vizure, film je sasvim zadovoljavajuć i u ovom obliku. Ovo nije toliko priča-zaplet koliko je niz scena povezanih na nekom dubljem nivou, manje klasičnom logikom i motivacijom, a više ugođajem, atmosferom i idejom da se pruži objektivni korelat košmarnosti japanske (a i šire) egzistencije danas: trula porodica, truli odnosi na poslu, truli pozni kapitalizam, trula ekološka i zdravstvena svest (ko je popio onolike limenke i gde će ono da se natrpa, čak i zgaženo?). Ukratko, na sve strane frust, pa evo malo da vam i Kjoši dosoli filmom bez ključa, konzervom bez otvarača!

Znači, za prosečnu masu, ovaj film nudi nekoliko veoma jezivih i gadnih scena (uključujući jedno baš baš memorabilno ubistvo kuhinjskim nožem), pa ga vredi barem zbog tih parčića pogledati, iako će celina (koja celina?!) frustrirati svojom preotvorenošću.

 Za prosvećeniju manjinu, ovo je jedno slasno parče japanskog košmara, pakla svakodnevne psihoze i osećaja klaustrofobije, vezanosti, nemogućnosti bekstva koji je oslikan logikom sna, ili bolje polusna tokom popodnevne dremke posle frusta na poslu i frusta za porodičnim ručkom, gde umorni mozak preživa celodnevne sitne i krupne traume i frustove i beznađe. To je pakao u kojem ne znate da li je jeziviji glavni lik (genijalan kasting i gluma!) ili ono što mu se dešava (prilično jezivo po sebi!) ili veza između jednog i drugog (nađite je između redova)!

Što se tiče značenja, neka vas, pored mojih reči, dopunski prosvetle ove reči samog Kurosave: „Pokušao sam da ispričam priču o običnom sredovečnom čoveku kojeg probudi zvono i nađe se kako luta između svakodnevnog i nadrealnog. On se plaši. Ali on ima veru. Ovaj apsurd je takođe neka vrsta slobode koja mu omogućava da se izvuče iz savremenog društva koje ga inače vezuje kroz pukotine svog morala, pravde i savesti.”

 

***

A kad sam već kod Japana i horora, evo vam i ovaj Post Scriptum:

Prošle nedelje je Marko Pišev bio u Tokiju gde je Japancima objašnjavao zašto ih Korejci prikazuju kao Demone u svojim hororima (THE WAILING i EXHUMA).

Usput je obišao i neke horor radnje, pa u jednoj uslikao NAŽIVO, što ima smisla budući da je taj moj roman, pored ostalog, i omaž onim extremnijim japanskim hororima…  

INTERSTATE (Jour de colère, 2024)

***

3-

 

A sad kratki predah između izvikanih naslova za koje ste svi čuli i već ih odgledali. Evo vam jedan intermeco s nečim što bi vam sigurno promaklo da vam upravo sad i ovde na njega ne skrećem pažnju.

Ako pažljivo pratite ovaj blog, onda ste ovde prvi put čuli pohvale za film SALOUM, mnogo pre nego što je postao dostupan na netu, jer sam ga gledao na nažalost u međuvremenu upokojenom festivalu KURJA POLT u Ljubljani. Taj kratki osvrt na odličan akcioni horor imate OVDE.

            Tom prilikom sam pohvalio reditelja po imenu Jean Luc Herbulot i kazao da sve njegovo treba gledati. E, pa evo nove prilike!

            Engleski prozaičan i nezanimljiv naslov INTERSTATE, kao i skoro isto toliko otrcan francuski naslov (koji znači DAN GNEVA), skrivaju najnoviji masama dostupni film Žana Lika Erbuloa! Izrazito neizvikan, neupadljiv, kao stvoren da prođe ispod radara: u ovom trenu na IMDB-u nema nijedan juzer komentari, i NIJEDAN RIVJU – ali zato upravo dobija osvrt i preporuku od mene.

            Elem, iako ovo nije na nivou postignuća SALOUMA, radi se o filmu sa prepoznatljivim, osobenim DNK-om njegovog autora: spoj krimi-akcije i natprirodnog horora, dinamično i energično režiran, s mnogo više duše i metafizičkog ugođaja nego što relativno prozaičan zaplet zahteva, sa harizmatičnim, baš odličnim crnim protagonistom, s egzotičnim je ne sais quoi koji ga izdiže iz sličnih rutinskih Odradek-odrađivanja, i s mestimičnim neviđenim i nadahnuto jezivim kadrovima-scenama-idejama.

            Premisa: crni plaćeni ubica koji u Belgiji radi za jednog velikog Italo kriminalca sažali se na osobu koju je trebalo da ubije jer je krao od ovoga; umesto toga, pusti ga, i reši da uzme te ukradene pare za sebe i svoju ljubavnicu koja Žabaru pripomaže u trgovini belim robljem (čitaj: ženama silom prodatim u prostituciju), a koju igra Asia Arđento, prirodno ubedljiva kao Eurotreš fuksa iz krimogenog sveta. Crni Dobrica joj javi da pokupi prnje i pare i da bega, i da se sutra nalaze Ona Zna Gde.

Međutim, tokom noćne vožnje ka mestu sureta, on sreće u jednom svratištu studenta šmokljana, patetičnu kreaturu izgubljenu tu, i reši da i njega poveze deo puta, tim pre što je postao pospan, pa će mu, kao, malo društva i ćaskanja dobro doći (kao u HITCHERU). Ali, dok si reko „Mladež“, ta benigna situacija izvrgne se u mračniju i jeziviju, a crnja će brzo shvatiti sve dimenzije užasnog naravoučenija iz izreke „Nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno“!

Mada film prebrzo otkriva svoje karte, već negde oko 30. minuta, ja vam dalje od ovoga ipak neću prepričavati. Ali kazaću da mi je ovaj DAN GNEVA zagolicao nekoliko erogenih zona: mačo junak nežnog srca u akciji (kao u PROKLETIJAMA), noćna vožnja koja završava na gadnom mestu (priča „Noćenje“: DIVLJA KAPELA), 

noćna vožnja s autostoperom gde se tokom razgovora otkrivaju neke zlokobne namere (priča „Mladež“ : DIVLJA KAPELA), 

te fetiši prema noćnim vožnjama pustim drumovima (LOST HIGHWAY), prema uopštenim pričama o spiralnom propadanju debelo grešnih likova, a još konkretnije prema varijaciji toga u besprekornom spoju krimi-triler-noar-akcije i horora u ANGEL HEART (na kojega se ovde u bitnoj sceni za moj ukus i preexplicitno aludira).

Ocena gore (mlaka trojka) jasno pokazuje da ne treba očekivati remek na nivou ANĐELOVOG SRCA (petica ko suza). Takvo nešto ne znam da li ćemo IKADA više videti... Elem, prva polovina ovog filma je baš baš odlična, ali avaj, druga nije na tom nivou, kao da se sva energija i inovativnost ispucala na početku, 

i onda ta vožnja počne da šlajfuje, da biva sve manje originalna i uzbudljiva, prelazi u relativno predvidive i konvencionalne vode, nizak budžet i slabi sporedni glumci postaju obasjani dnevnim svetlom, a sve to završava se, mada dosledno temi, ipak u oblasti rutine i na granici MEH-a.

Takođe, budite spremni na to da horora ovde ima manje nego u SALOUMU, da je ta bizarna nesrazmera između dva disparatna žanra verovatno deo razloga što se ovo nije moglo dobro prodati ni ljubiteljima akcije (jer ima previše fantazije i gnusobe) ni ljubiteljima horora (jer previše je krimogenog polusveta, pištolja, para, kurava, jurnjave i tučnjave za jedan film strave), pa je zato i završilo ispod radara i jednih i drugih.

Neka vas moje gornje ograde ne spreče da mu date šansu. Na ovu sušu i bedu gde se bedna prežvakavanja NIČEGA prodaju kao hiper-hajpovani „horori“, čak i jedan krnji, skrnavi, poludupasti film poput ovog nudi barem POLA DOBROG DUPETA, što je više nego što ćete dobiti od velike većine svih tih longlegsa, oditija, romulusa, vrana, i ostalih ributova. A sigurno će vam dati barem neke trenutke, ako ne i čitave scene, ugođaje, ideje vredne pažnje… i košmara.

Inače, Erbulo ima već gotov i novi triler-akcijaš: izgleda da u njemu nema nimalo horora, ali ko zna? Svakako zvuči dovoljno zanimljivo da ću ga obavezno pogledati prvom prilikom. Evo: 

UK-based sales and distribution company Blue Finch Films has acquired worldwide rights to “Zero,” an action thriller directed by Jean Luc Herbulot, according to Variety exclusive report. Herbulot is known for his 2021 TIFF Midnight Madness selection “Saloum.”

“Zero” has been selected for the first wave of the Sitges Film Festival, with further festival announcements anticipated. The film’s plot revolves around two Americans who wake up in Senegal with explosive devices strapped to their bodies and a 10-hour deadline to discover why. Guided by a mysterious voice on the phone, they must complete a series of tasks that unintentionally wreak havoc in Dakar. Set against a backdrop of increasing anti-Western sentiment, the protagonists race against time for survival and redemption.

Više o tome OVDE.

ALIEN: ROMULUS (2024)

 

**(*) 

(3-)

 

            Ovaj rivju ima dva dela: prvi, BEZ spojlera, i drugi, čiji je početak jasno označen, u kojem ću morati da se pozabavim SPOJLERIMA kako bih obrazložio zašto sam ovim filmom prilično razočaran.

            Dakle, uopšteno rečeno i ukratko: ALIEN: ROMULUS je na kraju, i uz sav prenaduvani hajp, ipak samo jedna korektna ali zaboravljiva popcorn fast food A.I. generated generička blender-reciklaža greatest hits iz prva dva dela, plus ponešto četvrtog (!), lišena srca i duše i pumpajućeg saspensa za višestruko voršipovanje, ali lepo uslikana i dinamična da se može pogledati. Jednom.  

Nije ovo ni prineti timeless klasicima, ovo je samo ubijanje vremena između Ridlijevih misguided SF debilana i eventualnog ozbiljnog autora i prave reanimacije davno (već na 3. delu) posustalog serijala. Ali takvog Korporacija FOX-YUTANI neće zvati za prolongiranje „franšize“, jer javlja mi se da će ovaj ROMULUS da bude prava stvar za neprobirljive mase i da će da namlati vrlo fine pare takav kakav je, i BAŠ ZATO što je tako bljantavo bezukusan, ali korektan, kao prosečan Big Mek ili Crni Sok. Apdejt: film je za prvi vikend u USA uzeo oko 41,5 milion, a USA+SVET= oko 108 miliona. Vrlo obećavajuće za biznis. Pristojan je to film, na ovu sušu, za jedno bioskopsko gledanje, ali ko je od Fedea očekivo autorstvo i originalnost, u pogrešnoj se crkvi molio.

Šta je u ovome dobro?

1) Povratak hororu.

Ovaj film dolazi posle dva promašaja u kojima je deda-Ridli pedlovao nekakvu polusvarenu denikenovštinu i tupio letnji dan do podne o nekakvim bledim „Inženjerima“ a od podne do ponoći – o tome da li androidi sanjaju svoje tvorce, ili ovce, ili tako nešto. Ti su filmovi bili opšte ismejani, ali našlo se ipak u njima ponešto za pod zub, da se ne lažemo (kolko god to teško bilo da priznaju onima nesposobnim za druge ocene osim: „SRANJE!“ i „REMEK-DELO“). Istina, to što je kod Ridlija valjalo, ili bilo bar poludupasto okej, imalo je najmanje veze s alienima, jer jasno beše da se Didli-Ridliju fućka za horor („Oćete horor? Evo vam ženska pod tušem koju napada DžejsonX-Alien, jebo vas horor da vas ne jebo!“ reče nam on). Ali da se ne ponavljam, čitajte/reprizirajte šta sam imao reći o PROMETEJU i KOVENANTU tad kad su izašli.

E, pošto su fanovi bili vrlo nezadovoljni time što su alieni postali zadnja rupa na androidovoj frulici, prvo su iz serijala oterali Demona Lindelofa, pisca PROMETEJA, kriveći njega za to (kao da Ridli nije njime dirigovao i papetmasterovao), ali kad je i drugi Neo-ALIEN (posle preeeeduge pauze, jer 4. deo je izašao, podsećam, još praistorijske 1997!) prdnuo u čabar, fanovi su, putem svog glasanja na izbornim mestima – blagajnama bioskopa, oterali i Ridlija, i zatražili „svežu krv“. Ridli se nije mnogo nasekirao, jer sad sedi u producentskoj stolici i dobiće fine parice od ovoga, a da prstom nije mrdnuo.

Exit Ridli, Enter Fede.

„Sveža krv“ u varijanti za 21. vek.

U 1980-im i 1990-im „sveža krv“ je stvarno to bila: mladi, besni, dokazani AUTORI, sa SVOJIM, originalnim vizijama, režijskim postupcima i poetikama. Kameron, odmah posle TERMINATORA. Finčer, u to vreme istina „samo“ videospotovac, ali najbolji, sa snažnim vizuelnim pečatom. Žan Pjer Žene, doveden odmah nakon GRADA IZGUBLJENE DECE, jednog od vizuelno najraskošnijih filmova svih vremena. (Istina, ni Finčer ni Žene se nisu proslavili svojim ALIENIMA, umnogome zahvaljujući uplitanju bezdušne korporacije 20th C. FOX-YUTANI koja im je metnula betonske cipele na stopala i jednu ruku vezala na leđima, a drugu pažljivo navodila…)

Kao što rekoh, čak ni „tvorac“ ALIENA nije se naročito pokazao u pokušajima voskresenija serijala. Dobro, ozbiljno gledano, nije tu Ridli bio nikakav „tvorac“, on je bio šesti ili petnaesti po redu među pozvanima da režira već gotov, spakovan projekat; ali okej, mora se priznati da su njegov vizuelni rafinman i osećaj za razne stvari, uključujući da prepozna Gigera kao vizionara bez kojega nema tog filma, značajno izdigli taj B-materijal do nivoa remeka i večnog klasika. Zato je Korporacija uljudno Ridliju dala „ponudu koja se ne odbija“, ćušnula ga u senku da ne smeta, a da svojim imenom na špici i statiranjem u promociji ipak naivnima garantuje kvalitet koji sam (u ovom veku) nije bio sposoban da isporuči.

„Sveža krv“ u varijanti za 21. vek, međutim, ne znači ono što je značila onomad, pre nekoliko decenija. „Sveža krv“ sada znači samo: natprosečno talentovani ali poslušni Odradek, kompetentni zanatlija, vredan i predan, ali poslušan, koji ne dolazi s ne znam kakvim oreolom „autora“, „genija“ ili, daleko bilo bože me sačuvaj pu pu pu pomeri se s mesta „revolucionara“. Kada je Korporacija Fox-Yutani ubacila taj PROMPT u svoje CHATGPT mašine, sa zadatim parametrima savršeno se poklopio foto-robot Fedea Alvareza, reditelja koji se preporučio više nego kompetentnim, ali ne spektakularno upečatljivim horor-trilerima: jedan OK rimejk-apdejt (EVIL DEAD), jedno šlepanje na postojeću franšizu (THE GIRL IN THE SPIDER'S WEB) i jedan nisko-budžetni visoko-konceptualni hororčić (DON’T BREATHE). Zna s efektima, zna s malim budžetom da stvara čuda, ume s mrakom i sugestijom, ume saspens, ume i spektakl kad mu Gazda odreši kesu, dakle – savršeno! Majstor za TRI-MINUSE!

I tako, Fede nam pruža ono što smo dugo čekali, već više od četvrt veka: najzad ALIEN film koji je, iznad svega, HOROR.

Da, ima tu raznih neizbežnih SF „novuma“ koji služe ili za Ukras ili kao Odskočna Daska za Horor scene ili kao MekGafin – dakle, kao alatke koje se koriste samo po potrebi, povremeno, kad zatreba, a ne sve vreme, pa bi zato SF-frikovi odlepili koliko su zakoni fizike i drugih tvrdih nauka (npr. biologije, fiziologije itsl) ovde rastegljivo i „slobodno“ interpretirani i primenjeni…

2) I jednom kad film najzad krene s hororom, otprilike na isteku prve trećine, horor-akcija traje maltene non-stop – ako izuzmemo jednu kontroverznu info-dump scenu, o kojoj ću više reći u spojlerima, a ne sad.

3) Budžet je lepo potrošen, ima mnogo setova, solidno napravljenih i odlično uslikanih. Nešto se uštedelo snimanjem u Mađarskoj (pa je zato odjavna špica prepuna Nimroda, Gabora, Zoltana i Lajoša), ali ok, biznis je biznis, idi tamo gde za svoj dolar (tj. 80 miliona $) možeš najviše zauzvrat da dobiješ… Efekti su prilično dobri, kako vizuelni tako i maske i kreature – s jednim izuzetkom, u spojlerima.

4) Lik „veštačke osobe“, Endi, počinje kao bezvezni kliše: u ionako šarenoliko-inkluzivnoj postavi on deluje zadužen da impersonira „osobu sa posebnim potrebama“, sa tikovima i vrskanjem i plačljivom bespomoćnošću (bukvalno ga deca tepaju u jednoj sceni na početku). Ali kasnije se situacija usložnjava kad dobije „apgrejd“ i tu se javlja zabavna džekil-hajdovska situacija, dobro odglumljena. Sad, zašto bi neko pravio CRNCA-robota da bude, suštinski, ROB, i što bi mu davao sve te tikove, ne znam, taj mi deo promakao dok sam preturao po lavoru s kokicama.

5) Sve u svemu, film je dovoljno dinamičan, i pruža dovoljno onoga što se očekuje od jednog ALIEN filma da može da, jedva ali ipak, dobije prelaznu ocenu za gledanje u bioskopu.

Ali, ovo NIJE film da hitate s kupovinom blu reja, za višestruka repriziranja – jer što biste reprizirali film koji je ionako već sav sačinjen od repriznih, već viđenih, ali drugde bolje urađenih scena? Niti je ovo film da izgarate da čujete Rediteljev Komentar, ili Komentare glumačke ekipe, ili da pomno pratite dvočasovni Making Of / Behind The Scenes dok. Ili da kupujete knjigu posvećenu filmu. Ili njegovu proznu novelizaciju.

Zašto?

Kazaću vam ISPOD, i tu će morati da budu i SPOJLERI.

Dakle, od sad pa nadalje i ubuduće sve do kraja – ne čitaj ako nisi gledo film i ako nećeš da prerano saznaš neke stvari…

 

Šta mi sreću kvari toliko da sam sa projekcije ovog filma izašao blago razočaran?

Priznaću da sam malkice bio dopustio hajpu pre premijere da poverujem izvesnim nagoveštajima i rivjuima kako je Fede ovde nalegao svim snagama da deliveruje nešto više od Produkta, da je hteo da maximalno udovolji fanovima i samom sebi i napravi jedan mamojebački grozomorni gnusni i supernapeti ALIEN film koji će da izrespektuje tradiciju i serijal i sve, a da sve zavrti jače i žešće i hororičnije. Avaj. Ako je toga i bilo, to je na kašičicu.

1) DERIVATIVNOST

Ovo je jedan pretežno generički film, suviše DERIVATIVAN, mestimično besramno prepisivački, sav zaokupljen dodvoravanjem – čas zadrtim fanovima (raznim „uskršnjim jajcima“), čas slučajnim prolaznicima i mlađariji koja nije bila ni rođena poslednji put kad je ALIEN ličio na ALIENA, dakle, kod Žana Ženea. Uzgred, taj je film možda i previše ozloglašen i omrznut: priznaću da je kasting slab, a neki likovi iritirajući, ali fuck to je jedan božanstveno slikan svemirski GOTIK (Dariuš Konđi!) u kojem se, kolko se sećam, proliva više krvi i svakako ima mnogo više ALIEN AKCIJE nego ovde.

ROMUL se besramno naslanja na prvog ALIENA time što počinje isto kao on (svemirska tišina i isti font najavne špice) i završava se isto kao on (Finalna Ženska TM izbaci čudovište iz broda i odjavi se audio porukom u Brodski Dnevnik koja zvuči skoro od reči do reči isto kao Ripli na kraju ALIENA).

Njegov zaplet bestidno vampirizuje ALIENA tim što je njime omogućen, tj. u ovoj franšizi već ustaljeni Kosmički Rio Tinto doslovno kanibalizuje telo prvog aliena, kojeg je Ripli izbacila u svemir, i genetskim inženjeringom iz njega proizvodi desetine i stotine Licogrlitelja. Kako? Bem li ga, nauka li je, mađija li je!

A besramno se iz ALIENA uzima i – suprajz! – „veštačka osoba“, Eš (Jan Holm). Zapravo, ovo nije baš onaj s Nostroma, jer je taj rasut na atome u finalnoj eksploziji broda, ali mu je nekakav rođak, iz iste ili srodne serije. U svakom slučaju, izgleda ISTO, ili barem onoliko isto koliko je deep-fake tehnologija mogla da učini u ne baš najefektnijem spoju animatronika i CGI blenda.

Ja nemam naročito veliki problem s ovime, per se: imali smo slična namigivanja unazad i ranije (Lans Henriksen, na kraju ALIENA 3, kao Tatko na Bišopa; Ripli u 4. delu je klonirana iz samoubijene na kraju 3. dela, itd). Veći je problem KAKO je to urađeno (nesavršeno, kao da gledaš A.I. pokretnu sliku koja se još nije sasvim izborila s ljudskim licem i njegovom mimikom) i ZAŠTO („da vam čiča objasni“ stvari koje su pretežno očigledne ili su se mogle i drugačije, originalnije pri/kazati).

Plus, morali su da namignu fanovima time što su od Eša uzeli njegovu poslednju rečenicu u ALIENU i nalepe je ovom Ne-Ešu da je papagajski ponovi: „I can’t lie about your chances, but you have my sympathies.“

Ima i drugih prepisivanja, tj. „omaža“: iz ALIENS imamo to prebacivanje iz jednog u drugo vozilo, iz jedne u drugu klaustrofobiju i hodnike, iz broda u brodić, iz brodića u džip-tenk, iz njega u hodnike baze; imamo hodnik čiji su zidovi „oblepljeni“ alien-ljigama koje spajaju hibernišuće ili upokojene ljudske žrtve – e, sad, što to u ALIENSU čini velika Matica, kakve ovde nema, pa koga je briga za te tehnikalije, ionako je alienov životni ciklus ovde sasvim silovan i proizvoljan, nije ni bitno šta i kako, od scene do scene se to poštuje ili zaobilazi ili premišlja i domišlja šta iz čega kako i zašto nastaje: ANYTHING GOES; zatim, ima doslovno ponovljen onaj kratki kadar kad vidimo nekoliko aliena koji puze kroz tesan hodničić, tj. prostor za ventilaciju, ka kameri/posmatraču; i najimbecilnije od svega, apsolutno neoprostivo i 100% glupo. Ja ne znam čija je ideja bila da je mudro uzeti ikoničnu repliku iz ALIENS, izvući je iz kontexta u kojem je vrlo pregnantna i moćna, i metnuti je u scenu koja je tom kontextu neadekvatna, i čak besmislena, u usta nebitnom liku, koji se čak i ne obraća ženskom čudovištu, nego muškom, kada vikne: „GET AWAY FROM HER… YOU BITCH!“ Potpuni krindž i debilana za katran-i-perje tretman!

Isto kao i ofucani i dvesta miliona puta u međuvremenu varirani kadar iz ALIEN3, kad se alien primakne protagonistkinji, faca uz facu, pa joj nešto dahće u obraz, dok ona užasnuta skreće lice, a ovaj umesto da joj otkine glavu, ili je proburazi mini-vilicom, ili tako nešto, samo dahće uz nju ko neki kosmički Dirty Old Man…

Prepisivanju tu nije kraj: iz četvorke su uzeli antipatične likove nekakvih svemirskih pljačkaša i – još gore, i direktnije – borbu sa genetskim hibridom čoveka i aliena. Pritom je taj hibrid (čija je pojava nesuptilno bila najavljena još na pola filma) vrlo debilno dizajniran i izveden, isto kao u četvorci, pa još gore. Kod Ženea je to bilo nemaštovito i ružno dizajnirano, ali bar tehnički dobro oživljeno. Kod Fedea su loši i dizajn (nimalo gigerovski, kao loš PROMPT kojega je lenji A.I. isporučio a Fede uzeo i metnuo u film bez daljih ljudskih intervencija) i izvedba u kojoj se nelagodno spajaju cgi i lutka/čovek/maska, sa primetnim šavovima.          

2) LIKOVI.

Iritantni, nezanimljivi, neprijemčivi. Sreća što su polit-korektno rasno šareni, jer da su svi beli stvarno ne znam kako bih ih razlikovao.

Najjeftinija „karakterizacija“ na nivou Komandanta Marka: npr. ako je neki lik definisan kao JERK, onda je to njegovo JEDINO određenje, koje on ispoljava UVEK, stalno, neprestano, prema svima, u svim situacijama, jer šta bi drugo i radio i kako se ponašao kad A.I. koji je ovo sve „napisao“ nije dobio nijedan drugi prompt?!

A onda još veći „cheese“ – saznamo da se namerio na „robota“ zato što mu je jedan drugi indirektno usmrtio (tj. nije spasio) roditelje.

3) GLAVNA JUNAKINJA

Ni glavna junakinja nije bogzna šta kao lik: mislim, glumica je simpatična, ali previše krhka i tanka za akcionu junakinju u koju se, prema KLIŠEU, pred kraj izmetne. To je već postalo toliko OTRCANO da odavno više nije ni smešno: pošto je Ripli Keva Na Sve Ženske Herojke u Hororu, onda mora ONA (u prva četri filma), uz sve grdne nabildovane i žestoke mužjake, da bude ta koja će da doaka alienu. A u daljim Ripley-free nastavcima, MORA da bude neki Ripli-klon. Kako god da sastaviš posadu, šta god da imaš: prekaljene kriminalce, ogrezle ubice, naučnike, genije, budale, marince, tinejdžere, svemirske gusare, patuljke, džinove, nebitno – sve je to TOPOVSKO MESO pred nekom nežnom Cvetankom koja se izmetne u Veneru Muholovku i Alien-o-Dušmanku, u Jebačicu Keve bez mane i straha, u Omoćenu Ženetinu koja, začudo, NIKAD u ovim filmovima ne izgleda kao Iman Helif

…nego UVEK izgleda kao da ne bi imala snage ni da sama, bez muške ruke, otvori teglu krastavaca a kamoli da se rve s nekakvim trometarskim Inženjerima i Alienima. Ova osoba ovde čak i nije Lik, nego samo Klon, tačnije Ripli4. Imali smo Ripli1 (Sigurni), Ripli2 (Nomi Rapače), Ripli3 (Ona Neka Neupečatljiva Kakosezvaše), i sad imamo Ripli4 (Kejli Nešto). No, šta da se radi, nije to najveći greh prema Logici, Statistici ili Biologiji koji ovaj film čini.

4) NEORIGINALNOST

Najveći greh prema Žanru je to što nam ovaj ALIEN nudi premalo svežih i neviđenih stvari, a previše varijacija (ili kopija) već viđenog. Dobro, nije loša prolongirana jurnjava sa Licogrliteljima, iako već viđena u ALIENS (gde je bila napetija, jer smo brinuli za Ripli i devojčicu, a ne za neke nebitne debile, i jer je režiro Kameron pre doba Štrumpfova).

Ili, ako i priđe nečemu zanimljivom i ranije neviđenom, on ustukne, jedva ga pipne – npr. kad najzad bude u prilici da nam pokaže dejstvo alien kiseline na živo ljudsko telo (što dosad ne pamtim da smo videli, bar ne detaljno i jasno), Fede se ukaki, usklikne „Less is more!“ i pobegne ko pičkica neka. Isto to uradi kad smandrlja Grudoprobijajuću scenu, koja je mogla biti gnusna i žestoka, ali je umesto toga samo trepni-i-propusti. „Upotrebi imaginaciju!“ Isto kao i mikro-sekund alien-vilice u lubanju (mada je to ovde možda samo prepis-„omaž“ isto tako prebrzom mikrokadru iz ALIENA?)

5) MALO ALIENA

A greh je i to što u filmu koji se zove ALIEN ima razočaravajuće malo aliena! I alien-akcije! A to malo što bude… Ili je generičko, već viđeno, bez ijednog kadra za STRAHOPOŠTOVANJE i DIVLJENJE (najbliže tome je scena bizarnog „rađanja“ čitavog, formiranog, velikog aliena iz nekakve vaginoidne „čaure“ – mada ne znam gde tačno ova faza dolazi u CIKLUSU koji odranije znamo). Ili čini onaj jedan, ali veliki greh ALIENSa, a to je da svodi neuništive zastrašujuće mašine za ubijanje na – životinje koje se lako mogu ubijati rafalnim paljbama na buljuke, kao da su Švabe u nekom filmu protiv Bate Životinje s mitraljezom.  

Mnogo je hvaljena scena pred kraj, kad problem alien kiseline bude „rešen“ na vizuelno zanimljiv, ali logički imbecilan i neizvodljiv način: naša Ripli4 se doseti da isključi gravitaciju u hodniku, pa onda rafalno razbuca aliene, od kojih misteriozno ostanu samo lebdeće amorfne bljuzge njihove „krvi“ (koja ovde više liči na spermu). Kam gi tela? Nema gi tela! Parčići lobanje, udovi, repovi, kam gi oni? Nema gi! Ostade samo bljuzga! Koja se, how convenient, drži u masi koja je laka za izbeći, a nigde zasebnih kapljica koje bi doletele i spržile rupice u koži i mesu Ripli4. A kad se ponovo uključi gravitacija, šta onda s tom kiselinom i metalnom oplatom broda? Koj ga jebe!

6) BZVZ KRAJ

Završno lomatanje s alien-čovek mutantom je rutinsko akcijanje bez ičega za pamćenje: nešto malo bezveznjačke abre-ubre rutinske gimnastike uz rutinsko ODBROJAVANJE DO UNIŠTENJA. Eh, da, to mi poznato odnekle… kao da je to, kad ženski glas na svemirskom brodu odbrojava minute do kraha, prepisano iz nekog mnogo boljeg filma? A onda epilog: rekoh već, rutinski „omaž“-prepis iz prvog ALIENA.

„Ripli4 se odjavljuje… Kraj epizode. Nastavak u sledećem broju, ako vas dovoljno kupi ulaznicu. Over and Out.“ 

ALIEN ROMULUS je, dakle, film koji ide na siguricu. Ambicije su mu skromne, svedene na dodvoravanje fanovima i masama, bez velikog talasanja i izmišljanja rupe u saksiji: preživanje, prežvakavanje, citati, migovi, lakat u rebra, uskršnja jajca (uključujući milion njih prema igricama i ne znam čemu izvan samih filmova)… Ona tišina iz prvog minuta filma (koja „omažira“ ALIENA) brzo se zaboravi i zameni non-stop bukom, vikom, galamom, brbljanjem, pucnjavama, explozijama, urlikanjima, siktanjima – ukratko, horor i saspens uglavnom se svode na AKCIJU, na RATATATATATATA – KA-BOOOOM!!! Ali pošto Fede nije Kameron, niti ima na raspolaganju živopisno-zabavni i prijemčivi kast likova, najbolje što ume jeste da nam na kraju da varijaciju na bezveznjački kraj ALIEN: RESURRECTION. Meh…

A bilo je potencijala, značenjski, da se urade velike stvari sa jedva-taknutim konotacijama, naročito sa prikazom delatnosti ovog Kosmičkog Rio Tinta (u filmu, iz legalnih razloga, prekrštenog u Vejland-Jutani). Recimo, da se explicitno pokaže da ovaj film počinje u Srbiji za oko sto godina: rudarska kolonija, pakao na zemlji, blato, rđa, sunčanih dana u godini: NULA, svi su musavi i odrpani i gladni i porobljeni i obespravljeni i nema im beganja. (Osim ako, kao ova klinčurija, nekako nemaju u svom posedu moćan brod za let u svemir. Otkud ovoj sirotinji, gladnoj i bosoj, onaj brod? Prema ovom scenariju ovi bednici ne bi trebalo da imaju ni neki jači džip za vožnju po jalovini, a kamoli ovo čudo što leti u svemir!)

Ali i ja se zamlaćujem, dokon, logičkim rupicama u filmu koji je sav zasnovan na ogromnoj crnoj rupetini u zapletu. Naime, treba da poverujem da je Rio Tinto, kad je doznao da se Neko Sranje zbilo u brodu-laboratoriji, to sve naprosto pustio da lebdi u svemiru i da čeka neke gusare ili lopove da mu tu vršljaju, umesto da su odmah poslali tim marinaca, ili experata, ili bilo koga, iskusnog, starijeg od 25 godina! Ali ne, onda ne bismo – kažu marketing stručnjaci Korporacije – imali produkt prijemčiv Gen-Z ciljnoj grupi…

Čak i njihova mladost je mogla da se upotrebi pametno: ako već komercijalni razlozi nalažu da niko neće da gleda čilagere i milfove u svemiru, ok, to razumem, ni ja to ne volim; ali ako već praviš kast od ove mlađarije, daj mi to scenaristički ispleti tako da od toga sagradiš neku poentu: stari su zajebali, pustili su Rio Tinto da im zatruje planetu, živote, sve, i sad đeca nemaju kud nego u ruke tuđincima… Ali jok, Fede sve to što je metno u prolog brzo zaboravi, a tokom filma samo reciklira „Zla Korporacija“ štih i „Zli android“ kliše, i tolko mu beše od poruke i značenja. Ostali samo dugmići…