izabrana dela

izabrana dela

петак, 13. септембар 2019.

U Beogradu FRANCUSKI HOROR, u Vrnjačkoj Banji NAŽIVO i KULT GULA!


  
            Dragi ljubitelji horora, evo vesti i najave dva horor događaja koja će se desiti ovih dana, a u kojima učestvuje Dr Ghoul.
           
Promocija:
 NAŽIVO i KULT GULA 

Mesto: Vrnjačka Banja
Gde tačno: Salon biblioteke „Dr Dušan Radić“
Vreme: petak 13. septembra, u 19 h
Ko: dr Dejan Ognjanović i domaćin, Srđan Čeperković
Šta, tačno: vidi dole zvaničnu najavu.

Simbolično, u petak 13. septembra sa početkom u 19 časova, gost vrnjačke biblioteke biće prvi doktor strave na Balkanu, dr Dejan Ognjanović (Odbranio na Filološkom fakultetu u Beogradu disertaciju koja se bavi nastankom i razvojem poetike horora).
Kult gula: prvih deset godina, sadrži izbor najboljih tekstova (liste i izbori, skrajnuti horori, mejnstrim horori, dokumentarci, festivalski izveštaji, domaća i strana horor književnost...) objavljenih na Ognjanovićevom blogu u protekloj dekadi.


Roman Naživo donosi priču egzistencijalne strave, smeštenu u vreme napetosti i krvavih ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, potpune dekadencije društva, dezorijentacije pojedinca i njegovog suočavanja sa potpunim beznađem.“ 

U pitanje je treće ultimativno izdanje romana koje uživa kultni status kod ljubitelja horor literatutre o kojem su pisali i govorili, između ostalih, Ranko Munitić, Đorđe Kadijević, Jovica Aćin, Vladimir Kopicl, Ivan Velisavljević, Dimitrije Vojnov...
Nakon prošlogodišnjeg veoma zapaženog gostovanja sa režiserom Đorđem Kadijevićem i dramaturgom Ivanom Velisavljevićem, dr Dejan Ognjanović je ponovo u Vrnjačkoj Banji.
O knjigama će razgovarati autor i Srđan Čeperković.
Petak 13. septembar, 19 časova, salon biblioteke „Dr Dušan Radić“.
Dobrodošli!


* * *


Predavanje:
 Francuski horor film 



Mesto: EU info centar, Beograd
Gde tačno: Kralja Milana 7


Vreme: ponedeljak, 16. septembra, u 17 h
Ko: dr Dejan Ognjanović

Šta, tačno: vidi dole zvaničnu najavu.

  
            Dr Ognjanović nastavlja seriju predavanja o hororu u evropskim kinematografijama. Nakon veoma posećenog i lepo ispraćenog predavanja o italijanskom hororu, održanom krajem jula (fotke sa tog eventa imate uz ovu najavu), 

evo sad novog predavanja, ovog puta o doprinosu koji su Francuzi dali svetskom hororu.

            Francuski horor film je postao globalni fenomen početkom 21. veka, zahvaljujući međunarodnim uspesima filmova kao što su Haute Tension (2003), À l'intérieur (2007), Ils (2006), Martyrs (2008) itd. koji su postali deo pravca nazvanog „Novi francuski ekstremizam“, koji je začeo Gaspar Noe.
Ali koreni francuskog horora idu mnogo dublje i dalje, sve do pionira filmske umetnosti, Žorža Melijesa, koji je snimio prvi horor u istoriji (Le manoir du diable, 1896).
            Ovo predavanje će ukazati na manje znane prethodnike novijih francuskih horora, kao što su La chute de la maison Usher (Jean Epstein, 1928), Les yeux sans visage (Georges Franju, 1959) and Et mourir de plaisir (Roger Vadim, 1960) i mnogi drugi.

            Predavanje će biti ilustrovano insertima iz filmova o kojima se govori.
            Ulaz je slobodan.


среда, 11. септембар 2019.

Izašao je PAUK! I drugi užasi, pride!

  
S velikim zadovoljstvom obaveštavam vas da je knjiga PAUK I DRUGI UŽASI Hansa Hajnca Eversa, moj izbor najboljih horor priča klasičnog nemačkog autora s početka 20. veka, izašla iz štampe pre desetak dana.

Pretplatnici su svoje primerke do sada verovatno već dobili, a svi vi ostali, koji ste se premišljali, čekali platu, ili bar uplatu od tetke iz Kanade, knjigu sada možete potražiti u svim ozbiljnijim knjižarama u zemlji (sa uobičajenom knjižarskom maržom), odnosno direktno kod izdavača Orfelina.


Nešto malo primeraka ima i kod urednika, tj. mene, ko iz moje ruke više voli... Ali u tom slučaju, pišite što pre na dogstar666 at yahoo dot com! Cena je 900 din + 100 za ptt

(Da, poštarina je poskupela od 1. avgusta, zahvaljujući Pošti Srbije, ako niste primetili; nažalost, na to ne mogu da utičem. Toliko je koliko je...) U knjižarama je cena veća...
Ne bih se ovde ponavljao – sve podatke o ovoj knjizi već imate OVDE: i sadržaj, i ilustracije, i ukratko o pričama i o Eversu, pa čak i početak predgovora.


PAUK je 15. po redu knjigu Orfelinove edicije „Poetika strave“, iduće nedelje u štampu već kreće 16., apsolutno spektakularna i pregenijalna zbirka novela MRAČNI BOGOVI T.E.D. Klajna.


Više detalja o tome zašto nju nikako ne smete propustiti dobićete za koji dan: pretplatu raspisujemo početkom iduće nedelje (zajedno sa jednom lepom fantasy knjigom)!


Uzgred, moj izbor od 10 najboljih horor priča Roberta E. Hauarda *neće* izaći kod Orfelina, nego kod jednog drugog izdavača. Možda već za ovogodišnji Sajam knjiga, mada za sad ne smem da obećam. Bićete veoma uskoro obavešteni o svemu tome.


Kako stvari stoje, 17. knjiga ove edicije, koja izlazi do kraja ove godine, biće klasik OKRETAJ ZAVRTNJA i druge priče o duhovima Henrija Džejmsa. Pratite ovaj blog i bićete uvek o svemu na vreme, najranije moguće, obavešteni!



недеља, 08. септембар 2019.

IT, CHAPTER 2 (2019)

  

**(*)
3-

            Gledam nešto komentare na netu povodom drugog dela TOGA i stvarno mi nije jasno šta uopšte ovaj narod misli, ako uopšte išta misli: jedni kukaju kako im je bilo predugačko i dosadno – bilo im je MNOGO TOGA; drugi kukaju da je sve zbrzano, mnogo toga je izbačeno, fale im neki likovi i scene iz romana, bilo im je MALO TOGA; treći se žale na mnogo džamp skerova a „Penivajz više smiješan nego prijeteći, ništa novo nam glumac nije ponudio, totalni riheš iz prvog dijela“!
            Alo, bre! Pa jbt, „predugačko i dosadno“ dobro opisuje SVAKU Kingovu ciglu – neku manje, neku više. TO je i kao knjiga predugačko i dosadno. Sad, kad Kinga adaptira neko pametan, neki AUTOR, neko sa mozgom, vizijom i talentom (De Palma, Kjubrik, Kronenberg, Karpenter), onda se gluposti i gnjavaže saseku, izbace, očisti se to, a ono što ostane se unapredi, dotera, nafrizira tako da ne bude uvredljivo za mozak.
Kad to radi odradek, zanatlija, kao ovaj Musketi ili kako li se zove, onda dobijamo ekvivalent žvake za mozak, za trpanje u multiplekse, za zadovoljavanje širokih masa koje živo zabole za horor i koje, stoga, imaju krajnje infantilno i površno poimanje horora (džamp skerovi, neke iskežene face, neka sumanuta čuda i čudesa i CGI babaroge koji iskaču bezveze na svakih 10ak minuta...).
Fali vam razrada likova? Nema vaše omiljene scene iz knjige? BU-HU-HUUU! Pa čitajte tu knjižurinu od iljadu-i-kusur strana po ko zna koji put, kad već nemate pametnija posla u životu. To što može u knjizi – da imaš jebenih 7 ili 8 glavnih likova – to u FILMU ne mož, pa da jebe oca!
Ovo čudo ionako traje skoro tri jebena sata – alo, TRI sata; tačnije rečeno, traje celih 20 minuta duže nego ODISEJA U SVEMIRU 2001. Pa vi vidite. Zapravo, celo TO (oba dela) traje oko PET I PO SATI – što će reći, ovo mu zamalo pa dođe ko neki BERLIN ALEXANDERPLAC horora!
Može to tako potanko i u sitna crevca, od Kulina Bana, od „najslađe je đačko doba...“ pa do „27 godina kasnije“ PUTA SEDAM u TV seriji, al' luče moje malo nije nam se dalo... Procenili zli kapitalisti da će više para da namlate po multipleksima nego po televizijama, i izgleda da im je računica bila dobra: prvi deo je zgrnuo oko 700 miliona širom sveta, a i drugi će, verovatno još bar toliko – jer ovo je more of the same, samo još duže!
Al' najsmešniji su mi ovi što se iznenađuju kako je drugi deo TOGA isti kao prvi. Pa šta ste bre očekivali? Da dođe drugi reditelj pa da REIMADŽINIRA, da skroz izmeni stil, pristup, ugođaj, sve... usred priče? Pa ovo nije NASTAVAK u pravom smislu reči (kao kad, npr. imate HELLRAISER, pa onda to dobro prođe na blagajnama, pa neko drugi snimi DRUGI DEO); ovo je zapravo PRODUŽETAK, ovo treba da se glatko NALEPI na prvo (nedovršeno) parče, ne može to radikalno da odskače sad od onog što je bilo. Sad je dockan.
Pa još kaže – Penivajz isti! Totalni riheš! Umesto da dovedu novog glumca, da mu promene masku, da izgleda i nastupa drukčije, a on – isti onaj Bil Skarsgard s istom maskom koju smo gledali u prvom okrajku filma! ŽASU!!! Prevara! Šenanigans! Vratite mi pare za kartu!
Ja se ne žalim: otišao sam u bioskop znajući tačno šta da očekujem, i baš to sam i dobio! Šta sam dobio? Pa, rekoh već, isto ono kao u prvom parčetu (ne mogu reći polovini, jer drugi komad je znatno duži), čiji rivju imate OVDE, pa se slobodno podsetite – isto to, samo duže i nabudženije i, kakti, epskije.
Znači, jedna fundamentalno bezveznjačka, nedotupavna pričica o intergalaktičom zlu koje čami među govnima nekog američkog malog mista i povremeno iskoči da iz'ede neko detence, a onda hiberniše 27 godina kao neki Džiper Kriper, dok ne izleti opet Jovo nanovo. A onda tu „kosmičku zloću“ uspe da sjebe sedmoro balavaca (ćora, demba, crnja, ješa, hipohondar, mali King (budući horor pisac), i jedna pirgava koja nema drugarice nego se smuca s momcima po šumama i rupama ko neka profuknjača) uz pomoć praćki, palica za bejzbol, te, dakako, svog Drugarstva.
E, al oni ga nisu sjebali baš skroz po propisu – falio im neki Pečat – pa sad, 27 godina kasnije, kao sredovečni luzeri, moraju da ga dokusure tako što će u dnu kanalizacije svako od tih čiča (plus jedna teta) da spali po jednu memorabiliju iz svog detinjstva u nekakvoj indijanskoj džidžamindži, da recituju neku hipi frazu dok se drže za ruke, i da sve to začine obiljem svog čarobnog Drugarstva (iako se puuunih 27 godina nisu ni telefonom čuli ni naživo videli – jaki neki Drugari)!
Sad, istinu govoreći, u plotu drugog parčeta krije se potencijal za MOĆAN horor – zapravo, za ultimativni horor koji ikoga može da snađe: horor odrastanja. Horor „prerastanja“ detinjih iluzija i ambicija, horor kompromisa, horor predaje, horor ukalupljenja, horor postajanja onog što si u mladosti mrzeo, horor pretvaranja u svoje roditelje, horor ponavljanja istih grešaka, istih sjebanosti, horor začaranog kruga Samsare, horor „kuća poso žena deca poso“, horor „nebo više nije granica“, horor „jednom nogom u grobu“...
Ali to bi bio mučan i težak, ultimativno deprimirajući film za festivale i VOD, a ne za multiplekse; neki AUTOR bi to, možda, tako uradio (ne znam samo da li je Keri Đođi Fukunaga mogao biti taj), ali ovaj naš Musketar je nagoveštaje takve tematike, i uopšte svaki nagoveštaj uozbiljavanja, zatrpao obilatim dozama detinjarija i budalaština, i to je jasno već u Lost Me At Hello sceni prve zajedničke večere nekadašnjih drugarčina (i jedne drugarice) koja se izvrgne u nenamerno-smešnu CGI detinjariju i budalaštinu kad ovima „oživi“ večera i počne koješta nešto nacrtano da im puzi po stolu kineskog restorana... a onda puf! TOGA nije ni bilo!
Zato, umesto dramurde o hororu odrastanja, ovaj je odradek napravio ono što je od samog starta bio cilj: horor koji glumi da je EPIK zato što traje tri sata i ima šest glavnih junaka (jedan se odma na početku samoubio) i ima budžet za neke malo spektakularnije scene i scenografije i dronove i efekte nego što inače u ovom žanru gledamo (osim kad se ovaj ukrsti sa SF-om), tako da ovde, jer nam se tako može, čak i u američkoj vukojebini, u mestašcu sa par iljada stanovnika vašar izgleda kao neka superspektakularna skupocena prejebotina kakvu ćete teško i u Njujorku naći, pa se onda nabudženost tih zvona i praporaca prostoti može pričiniti kao VELIKA PRIČA, iliti priča o nečemu Velikom, iako ona to, u ovom izdanju i obliku, ipak NIJE.

Scene koje bi htele da budu horor uglavnom nisu efektne zato što su a) osmišljene pogrešno (zasnovane uglavnom na nekim brzim pokretima, na nečijem trčkanju, skakanju ili brzim rezovima) i b) izvedene debilno i nenamerno smešno. Potonji učinak naročito kvare kompjuterski efekti, koji su em slabi u smislu neubedljivosti, tj. očigledne nacrtanosti, em u smislu loše su dizajnirani, klovn tu izgleda groteskno na pogrešan način, kao da je u crtanom filmu, recimo u Beti Bup, a ne u ozbiljnom gaćeuseravajućem R-rated hororu!
Ukratko, jeziva gola baba u Kjubrikovom ŠAJNINGU je jedna od najkošmarnijih spodoba i stravoužasnih kreatura na filmu ikada viđena; a jeziva gola baba (skroz nacrtana) u TO2 je spoj Tima Bartona i Beti Bup koja tu nešto malo nekonsekventno protrči kroz kadar i ne uradi ništa bitno – kratki i bezvezni trenutni „šok“ kojeg se nećete ni sećati par sati kasnije, kad najzad krene odjavna špica.
Glumci se trude koliko mogu, tj. koliko im scenario dopušta, Džesika Častejn je naročito pametno kastovana i dobro je zaokružila taj lik, a i ostali „liče“ na svoje mlađe selfove, ali stvarno se u ta tri sata ne stigne bogzna šta uraditi sa njima: recimo, čak i ovaj što je izrastao u horor pisca, to se pomene u jednoj rečenici dijaloga, i kasnije začas u sceni sa sasvim izlišnim i iz-filma-izbacujućim kameom Stivena Kinga (kad sam kod toga, još više me je iz TOGA katapultiralo niđe-veze niotkuda ukazanije Pitera Bogdanoviča!!!).
Ali, ako ste hteli da se makar dotakne teme veze traume iz detinjstva i kasnije horor karijere – TO zaboravite! Ovo nije taj film! (A ko zna, možda je i bolje, jer ta veza je ionako sumnjiva, nategnuta i čizi po sebi...)
Takođe, vidljivi su neki dramaturško-karakterni „repovi“. Recimo, baš sam zapazio u filmu kao vrlo naglašeno, kad Penisvajz zadirkuje Ričija (ćoru) u stilu: „Nemoj da otkrijem tvoju tajnu, tvoju pravu tajnu, tvoju VELIKU TAJNU... Znaš ti koju!“ a onda to ne uradi, ni tad ni kasnije, i ja ostadoh da se pitam o čemu bre ovaj Psiho Klovn (koji nije Vučić) uopšte baljezga.

Sad, ja sam TO čito kad sam imao 18 godina (uf, pre skoro 3 decenije!), i mrzeo sam ga još i u tim mladim i neiskusnim, znatno tolerantnijim godinicama: „Šta, TO je jedan od najboljih romana tzv. 'Kralja Horora'??!!!“ I naravno da sam do danas pozaboravljao sve te „finese“ ko je šta bio i u šta izrastao i šta se sve u toj sapunici izdešavalo sa tih 300 likova u dva vremenska perioda i između njih; ali posle odgledanog filma slučajno na Fejsu videh link ka OVOM textu, koji sugeriše da je Riči izrastao u geja, što film izgleda nije imao muda da pomene, a kamoli tematizuje (valjda da se đeca po sineplexxxima ne šlogiraju). Bezveze...
Kraj je prenabudžena šit-parada čizi scena i CGI „spektakla“ koji me je ostavio hladnim (dobro, ajde, lepa je parafraza scene iz STVORA, sa glavom iz koje izrastu paučje nožice – lepo je to napravljeno sa današnjom tehnologijom, al opet nije prevazišlo oriđinal), i fino je što su barem izostavili Jebenu Kornjaču (fala Azatotu na sitnim milostima!), ali sve se okončava apsolutno nepodnošljivo prepatetično-prezašećerenim vojsoverom koji ću morati kod nekog psihića da idem na hipno-seanse kako bi mi se izbrisao iz mozga! Nije mi ovoliko smetalo opraštanje na kraju DRUŽINE KRALJA koliko me je iziritirala ta popujuća kvazi-celomudrena tirada kojom se tri sata TOGA skončavaju.
Ali, hej, šta pa ja znam o hororu? Šesto šezdes i šes miliona cineplexxxila će kupiti karte za ovo i žvakaće kokice i gutaće gaziranu šećernu vodicu i kukaće posle, naravno: te bilo im malo te bilo im mnogo te falio ovaj lik te što nije bila ona scena iz knjige, al sve u svemu, producenti će da trljaju ruke i prave JOŠ TOGA.
Ne mislim nužno na nastavke ovog filma, koliko More Of The Same infantilno-jevtinog pristupa „hororu“ za mase: bau-bau babaroge, vašar, šarlatanstvo, klovniranje, šećerna vuna, ćiribu-ćiriba...

уторак, 03. септембар 2019.

CRKNI, ĆALE (aka Why Don't You Just Die!, 2019)



*** 
(3+)

Veoma prijatno iznenađenje – iz bratske Rusije! Sasvim netipičan za ono što otuda očekujemo, jer ako nas uopšte nešto otuda dotakne, to su neke umetnosti, drame, festivalski filmovi (LEVIJATAN, TEŠKO JE BITI BOG itsl) a ne žanrovski, zabavni filmovi. 
A zahvaljujući Grosman festivalu, eto, pogledah nešto drugačije i neočekivano. Otprilike u isto vreme je, na Fantaziji u Montrealu, dobio jednu od glavnih nagrada (za najbolji debi-film)...
Ovaj film, čiji originalni naslov zapravo glasi CRKNI, ĆALE (Папа, сдохни), je bizarni, pankerski bezobrazni spoj Tarantina, ranog Bojla i (avaj, pokojnog) Balabanova, mladalački besan i rediteljski neverovatno nadahnut, vickast, duhovit (da! ruski film, a duhovit!), veoma krvav, dražesno morbidan i sa originalnim idejama za šok i zgražavanje! Dakle, i gegovi i geg refleks rade punom parom. Ima najmanje jedna baš-baš gadna, dosad neviđena scena, u kupatilu...
ne, to nije ova!
A još se 90% ovoga dešava u jednom stanu, sa samo par nekih skromnih extra lokacija izvan – dakle, nizak budžet, ali visoka kreativnost.
Pa zašto ovako nešto ne nastane u Srbiji? Večita kuknjava (NEMA PARA!) ovde ne pali! Ovakav film mnogo ne košta. Pravi razlog je taj što u Srbiji vladaju i niski budžeti i niska kreativnost. Zato što ovde niko nema etitjud. Iliti muda. 

Niko od srpskih reditelja nije mlad i besan, nego svi snimaju filmove da ih puštaju svojim babama i majkama. „Vidi, mama, kako NE montiram!“ Da se dopadnu i Dudi Lakić i deda Vlaji i prosečnom srpskom bioskopdžiji...
Uh, ne vucite me za jezik! Nazad na ovo simpatično zlodelce. Zaplet, ukratko: cura ubedi momka da joj ubije ćaleta jer je ovaj, navodno, sexualno zlostavljao i život joj upropastio. A ćale je pajkanska drmatoriks mrcina. I ne da se umlatiti tako lako.
A obilje preokreta otkrije da tu ima i neka ukradena lova, da je cura možda malo kreativno tretirala stanje stvari, upletu se tu još neki likovi, i naše naivno momče ima mnogo svoje krvi da propljuje (ali i tuđe da prolije) pre nego što, možda, umakne iz tog stana...
Film je nepredvidiv jer, u svojoj vizuelnoj i narativnoj hiperstilizovanosti, nije ograničen dosadnim slovenskim plauzibilnostima i „realizmom“ – razmahan, često bliži vrlo crnohumornom crtiću nego igranom filmu, nikad ne možete znati šta je sledeće i s koje strane dolazi.
Dobro, u retrospektu baš i ne toliko, ALI, dok traje, zahvaljujući vanrednoj dinamici, ne daje vam mnogo vremena da razmišljate. To je sve vanredno pitko i zabavno ispripovedano da to stvarno nema nikakve veze sa uobičajenim Srbo-Ruskim pripovedanjem koje ću ja ovde kopirajtovati pod nazivom „Slovenska Antiteza“ (c) Ghoul Inc.
Šta je „Slovenska Antiteza“ pitate sada vi? Pa ono, dal je snijeg, dal su labudovi, nit je snijeg, nit su labudovi nego prođe sat vremena tamte-vamte zamajavanja dok vam kažem šta je! Te „drugovi, ovako ćemo“, te „drugovi, onako ćemo“... Idi, bre! Ovo ovde je samo čista Teza!
Ali, pored sve te pitkosti i zajebancije i obilja duha, CRKNI, ĆALE ima još najmanje dva kvaliteta: prvo, ovo nije bezdušni gajričijevski galimatijas plot tvistova i krvoprolića bez reda i smisla, nego storija koja ima etitjud u kojem se predivno seciraju dva glavna autoriteta Rusije: Patrijarhat (oličen u tatku viđenom za utepavanje, i to kako je on portretisan) i Vlast (oličena u pajkanima).
Vlast se ne vidi samo u pomenutom tatku, nego i u njegovim kolegama i podređenima, koji svi zajedno oličavaju jedno duboko korumpirano društvo u kojem je, kao i u srpskom, danas, zaludno od policije očekivati zaštitu. 
Mnogo je verovatnije da budeš prebijen, izjeban ili prosto prepušten sebi (ako si srećan) nego da ti ovi, ovakvi, nešto pomognu ili te od Zla zaštite. Jer, em sa Zlom oni šuruju (krimosi su im najbolji drugari), em Zlo i sami po sebi jesu...
Pored toga, ispod sve te krvi i sadizma i mučenja i gnjusoba kuca jedno nežno srce, što se sluti tokom celog filma (kroz lik glavnog momka, zavedenog naivčine-dobričine), a što se jezgrovito, explicitno vidi u poslednjem kadru i poslednjoj replici filma koja nije neki bezveznjački pančlajn za cerekanje prostote pred odjavnu špicu, nego sama srž filma, poenta, naravoučenije, ali tako lepo i skoro detinje naivno sažeta da je to neodoljivo, kao neki lep grafit koji vidite negde i kažete: DA! TO JE TO!

Film je režirao Kiril Sokolov, mladoliko momče od kojih 30 godina (od toga je već 8 u braku!) s kojim sam se upoznao na Grosmanu i slatko ispričao o savremenoj ruskoj, a i šire kinematografiji.
društvo - i sliku - pravio Miki Lakobrija


Bistar mladi čovek kojem prognoziram svetlu budućnost, naročito ako je potraži van Rusije; mada, uz malo mudrosti, možda može ovako nešto da nastavi i u Rusiji? Svoj sledeći film opisao mi je kao vrlo sumanuti road-movie u kojem moćna baba i njeni henčmeni jurcaju za otetim joj unukom... Zvuči odlično. Bring it ON!