ZADUŠNICE: intervju i promocija

  

Nakon vanredno uspele, dinamične i lepo posećene promocije Zadušnica u Kragujevcu (sa koje u ovom postu vidite nekoliko fotki, a načinili su ih urednici knjige), vreme je za još jednu – ovog puta u Nišu!

Četvrti horor roman Dejana Ognjanovića Zadušnice biće predstavljen u četvrtak 7. decembra u 17.30 sati u Maloj sali Niškog kulturnog centra. Na promociji će pored autora Dejana Ognjanovića govoriti urednici knjige, Ana Marija Grbić i Igor Stanojević.

Ovom prilikom moći ćete da kupite ZADUŠNICE, kao i druge moje knjige (osim ZAVODNIKA – njega tražite kod Orfelina). Dođite, dakle, u rekordnim brojevima, masama i gužvama, barem za niške standarde!

Tim povodom dao sam intervju za najbolji (i jedini) niški dnevni list, Narodne novine. Pitanja postavila stalna novinarka zadužena za kulturu, Aleksandra Gojković. Intervju je izašao u izdanju za sredu, 6.12. Evo kako to izgleda.

INTERVJU: DEJAN OGNJANOVIĆ, PISAC

 

CRNI HUMOR JE ZAŠTITA 

PRILIKOM SUOČAVANJA S MRAKOM

 

*Moja inicijalna zamisao bila je sumorna i egzistencijalistička, zasnovana na pitanjima: ko smo, šta smo, kakvi smo, zašto smo? I još: da li je ovo život, koja je razlika između živih i mrtvih, da li možda živi zavide mrtvima, i zbog čega? Međutim, u razradi te tematike, u niškom okruženju, humor se nužno nametnuo kao jedan od mehanizama preživljavanja

 

   Iz pera Dejana Ognjanovića, pisca, filmskog i književnog kritičara, prevodioca i esejiste, pred čitaoce je nedavno došao njegov novi horor roman “Zadušnice”. Knjiga je objavljena kao samizdat, uz brojne pretplatnike.

   Ognjanović je do sada objavio više teorijskih knjiga o žanru horora, koji je bio i tema njegovog doktorata, (“Faustovski ekran”, “U brdima, horori”, “Poetika horora”, “Više od istine: Kadijević o Kadijeviću”...), kao i romane “Naživo”, “Zavodnik” i “Prokletije” i zbirku priča “Divlјa kapela”.

   Filmske kritike i eseje objavlјivao je u vodećim srpskim časopisima, kao i u inostranim magazinima, popularnim knjigama i akademskim zbornicima (SAD, V. Britanija i Kanada). Stalni je saradnik vodećeg svetskog horor magazina “Rue Morgue” i urednik edicije „Poetika strave“ u “Orfelinu”. Bio je u najužem izboru za vodeću svetsku horor nagradu „Brem Stoker“ 2022. godine, u kategoriji eseja, a za najbolјi članak o klasičnom hororu dobio je nagradu “Rondo Haton” (2023). O temama koje se dotiču ovog žanra redovno piše i na svom blogu.

 

Roman “Zadušnice” ima dugu predistoriju, koja obuhvata 25 godina. Njegova prva “inkarnacija”, znatno sažetija, seže u 1998. godinu. Šta je presudilo da knjiga tek sada doživi zaokružen oblik?

 

Moja inicijalna zamisao imala je formu novele, i kao takva bila je nezahvalna za zasebno objavljivanje. Još važnije, sadržinski gledano, pre četvrt veka nije bila dovoljno očigledno povezana s ambijentom u kojem se dešava, odosno Nišom, Niškom Banjom i jednim selom u blizini. Trebalo je da horor naših neživota u poslednjih par decenija dotakne dno, a zombifikacija stanovništva maksimum, pa da ova priča dočeka svoj čas da u potpunosti profunkcioniše.

 

“Živi mrtvaci” iz romana nisu tipični zombiji, a vreme i jeste i nije ovo...

 

Vreme koje se u romanu implicira sasvim izvesno jeste ovo, sadašnje, ali namerno nisam hteo da imenima i konkretnim referencama tekst „zakucam“ u određenu godinu, već sam se trudio da zbivanja učinim univerzalnim i prepoznatljivim i čitaocu koji će ovu knjigu čitati za deset ili više godina. Moji živi mrtvaci sasvim sigurno nisu preslikani iz američkih uzora, već su i po ponašanju i po reakcijama koje izazivaju indikativni za ovdašnje okruženje i mentalitet.

 

Knjigu prati osobeni humor, u kombinaciji sa prepoznatljivim narodnim običajima i jezikom u kome je mnogo lokalnog kolorita...

 

Moja inicijalna zamisao bila je sumorna i egzistencijalistička, zasnovana na pitanjima: ko smo, šta smo, kakvi smo, zašto smo? I još: da li je ovo život, koja je razlika između živih i mrtvih, da li možda živi zavide mrtvima, i zbog čega? Međutim, u razradi te tematike, u niškom okruženju, humor se nužno nametnuo kao jedan od mehanizama preživljavanja. Za moje likove, on je nusproizvod preteranih i grotesknih načina na koje reaguju kad ih pogode vanredno stanje i epidemija. 

Za mene i moje čitaoce, crni humor je jedna vrsta zaštite prilikom suočavanja s mrakom koji bi, nerazblažen smehom, bio previše gorak. Osim toga, ja sam veliki ljubitelj sočnih, narodnih, niških idioma i izraza, i njima sam obilato začinio ovaj tekst kao svedočanstvo ovdašnjeg karakterističnog, neuništivog duha.

 

Deo radnje romana dešava se u akademskom svetu, na fakultetu, gde će se nauka sresti sa fenomenom koji je naučno nemoguć...

 

Tako je. Ja sam potekao iz tog sveta, deset godina sam predavao na Anglistici, na niškom Filozofskom fakultetu, nakon čega sam otuda, praktično, oteran; stoga je bilo logično da i ta institucija dobije moj mali „omaž“ u romanu. Mada, za zaplet značajnije stvari dešavaju se na Medicinskom fakultetu, na času anatomije tokom kojeg leš oživi pred studentima. Jedan profesor i njemu blizak student pokušaće da se razumom i naukom suprotstave plimi iracionalnih sila koja preplavljuje sve.

 

Geografija u kojoj se dešava radnja romana ista je, kako otkrivate u pogovoru, kao u Vašem prethodnom romanu “Zavodnik”. Čime se selo Špaj “preporučilo” kao posebno zgodna lokacija za romaneskne priče sa horor zapletima?

 

Svi moji dosadašnji romani, i „Naživo“, i „Zavodnik“, i „Prokletije“, pa sada i „Zadušnice“, opisuju Srbiju u izumiranju, zemlju moralno posrnulih i egzistencijalno ugroženih. U tom smislu, selo Špaj, odnosno ovde Vrgudinac, opustelo, ruševno, poluraspadnuto, s nekolicinom staraca s jednom nogom u grobu, bez mladih, bez budućnosti, savršena je paradigma ove zemlje živih mrtvaca.

sa promocije u Kragujevcu, razgovor vodio Miloš Milojević

 

I ovaj roman ste objavili kao samizdat, uz brojne pretplatnike pobrojane na kraju knjige. Kako se dolazi do tako širokog kruga čitalaca koji su spremni da blanko kupe vašu novu knjigu?

 

„Minuli rad“ najbolja je preporuka: zadovoljan čitalac postaje stalni čitalac. Iako moje knjige ne mogu da računaju na intenzivan marketing i napadni plasman kao one kod tzv. velikih izdavača, one put do starih i novih čitalaca nalaze usmenim putem, ali i preko preporuka na društvenim mrežama, na Gudridsu, Instagramu, Fejsbuku, na raznim blogovima, gde ih hvale i jedni drugima preporučuju strastveni čitaoci, a ne sve ograničeniji i sve opskurniji književni kritičari.

Olga, sačekaj još jedno 18 godina pre nego što otvoriš te stranice

 

Iako je reč o žanrovskoj knjizi, roman “Zadušnice” iskoračuje i ka čitaocima koji nisu nužno vezani za žanr horora... Označava li on možda i neki poetički zaokret kada je Vaša proza u pitanju?

 

U ovom romanu ima sasvim dovoljno napetosti, jeze i groze da ljubitelji horora budu zadovoljni. Ipak, istina je da tu postoji osvrt na našu tužnu svakidašnjicu više i eksplicitnije nego u mojim ranijim delima. Ovaj roman neki već opisuju kao spoj Nušića ili Domanovića sa Džordžom Romerom i Sinišom Pavićem. Prosto, pred hororom u kojem živimo ne mogu da zatvaram oči i rezultat toga je ova realistička dramedija sa zombijima, našim komšijama.

na slici je stvarna inspiracija za jednog od likova mojih ZADUŠNICA

 

* * *

                 

Neke od fotki u ovom postu uslikao sam u niškom parku kod škole Sveti Sava (ex Edvard Kardelj!), prilikom snimanja priloga za RTS. Eh, da, bio sam na TV Bastilji! Emisija Kulturni centar (TV RTS, 22.11.2023.) imala je temat o samizdat izdanjima, pa sam ja tu bio sasvim logičan izbor, kao jedan od trojice sagovornika. 

Zašto izdajem samog sebe, umesto da me izdaju drugi? Evo, objasnio sam u prilogu (traje desetak minuta) koji možete pogledati OVDE:

 

https://www.youtube.com/watch?v=DC0ybqOxgIA

 

Uzgred, štrajk poštara je efikasno slomljen, pa je velika većina knjiga poslatih još pre mesec dana najzad stigla na svoja odredišta. Samo još desetak primeraka se gnjavi ili čuči negde, neuručeno, ali i to se menja iz dana u dan. U ovom postu upotrebio sam i nekoliko lepih fotki zadovoljnih pretplatnika.

Prema tome, ako ste se do sada suzdržavali zbog štrajka i zagušenja u pošti – nemojte više. Naručujte ovaj masterpis što pre, dok nisu počele prednovogodišnje gužve. Kako? Lako!

            Pišite mi na mejl dogstar666@yahoo.com i recite da li hoćete samo ZADUŠNICE, i koliko primeraka. Cena je 1000 din + ptt (extra 180 din za preporučenu tiskovinu, extra 210 din za paket). Ako nemate moje ranije knjige, možete u istom cugu poručiti i NAŽIVO (4. izdanje, 1000 din), PROKLETIJE (1000 din) i DIVLJA KAPELA, (priče, 900 din), kao i na izmaku KULT GULA (kritike i prikazi filmova i knjiga, 1000 din).

            Plaćanje na žiro račun: Eurobank Direktna 150-5101006370720-88

            A ako ste ZADUŠNICE već pročitali, ne zaboravite da ostavite ocenu i rivju na sajtu GUDRIDS, ovde: https://www.goodreads.com/book/show/200315572-zadu-nice

Umrla je dr Dragana R. Mašović

 

Umrla je dr DRAGANA R. MAŠOVIĆ, profesorka koja me je 1999. odabrala za asistenta i koja me je 2009. oterala s tog mesta, nakon par godina mobinga i posle mukotrpno odbranjenog magistarskog rada kod nje kao mentorke.

„O pokojniku sve najbolje“ je maksima koje ću u ovom kratkom osvrtu pokušati da se držim, mada ne baš kao pijan plota. U svakom slučaju, nije mi namera da seirim ili pišem bilo šta nedolično; ako ste me zamislili kako na ovu vest pevam, pucam i slavim, znači da me nimalo ne poznajete. To bih možda radio pre 14 godina, kad su mi rane bile sveže a osećaj nanete nepravde gorući. Ali neću sada o tome.  

Moja osećanja su pomešana, ali dominira tuga – tuga zbog njene prerane smrti, i tuga što se naš odnos okončao tako kako je ona odabrala da ga okonča. I što od tada do danas to nije bilo bar malo izglađeno.

 

Ime Dragana R. Mašović prvi put sam zapazio 1991, u najprelomnijoj i najbitnijoj godini mog života. Imao sam tada 18 godina, intenzivno otkrivao stvari oko sebe i u sebi, pa tako i jednu od najbitnijih knjiga u životu, GOLI RUČAK Vilijama Barouza. Smesta mi je postala, i do danas ostala, jedna od najznačajnijih i najdražih knjiga – i nedostižni parametar prema kome se odmerava svako drugo umetničko crnilo, grozomornost, humorističnost, surova satiričnost, mizantropija, hororičnost, perverznost, morbidnost, grotesknost... (Senka Starog Bila prisutna je, naročito, u mom najnovijem romanu, ZADUŠNICE; dakle, još ga nisam „pregoreo“, niti ću.)

            Pored ostalog, bio sam fasciniran i vanrednom sočnošću jezika i čitavim nizom beskrajno duhovitih idioma i replika koje sam smesta upio i beskrajno ih ponavljao i varirao sa kolegom iz Gimnazije, koju sam te godine skoro pa završavao (ujesen te godine pošao sam u IV razred). Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam naredne godine (1992), upisavši anglistiku na niškom Filozofskom fakultetu, shvatio da će mi predavati profesorka Dragana Mašović koja je zaslužna za genijalni prevod te genijalne knjige.

            Kako sam već na prvom njenom času zapazio, bila je zahtevna i stroga. Studente odocnele na čas, makar i ako bi pokušali da uđu samo 5 sekundi nakon nje, vraćala je nazad, terala sa časa. Brecala se na šaputanja u klupama, često i zajedljivim, sarkastičnim primedbama na račun onih koji joj i najmanjim činom remete predavanje. Ispiti kod nje održavali su se u vanredno stresnoj atmosferi, sa strogom procedurom kakvu nijedan drugi profesor sa anglistike nije praktikovao: studenti su morali da u prvi red amfiteatra odlože sve svoje stvari, kapute, jakne, kese, torbe i sl, i samo sa olovkom odu na mesto koje im ona i/ili asistent odredi. Deset godina sam, kao njen asistent, bio zadužen za sprovođenje te discipline koja je čak i meni, kao izvršiocu tih zapovesti, bila izrazito neprijatna i stresna.

            Ipak, kao student, bio sam uglavnom pun poštovanja prema njoj i njenim zahtevima, simpatične su mi bile njene ekscentričnosti, sklonost brutalnoj ironiji i sarkazmu, a pošto su me predmeti koje mi je predavala naročito zanimali, istakao sam se u njima dovoljno da me zapazi. U tim godinama me je zaista gotivila; valjda je volela to što mislim svojom glavom, postavljam pitanja na času, pa čak se usuđujem i da je povremeno ispravljam. U nekom bojažljivom trenutku čak sam joj prišao, na jednoj pauzi između dva časa, i kazao koliko cenim njen prevod Barouza, i pitao/molio ima li još šta njegovo, na engleskom. Bilo je to u mračnom srednjem veku, pre interneta, pre Bukdepozitorija, usred sankcija, kad je nabavka inostranih knjiga bila nezamisliv pojam. Tom prilikom me je otkačila; tek mnogo kasnije, kad sam joj postao asistent, pozajmila mi je svoj omnibus u kojem su, u jednoj knjizi, WILD BOYS + SOFT MACHINE + NOVA EXPRESS.

            Već na časovima Uvoda u američke studije, na II godini, zapazila je moje duboko interesovanje za američku kulturu (pa i izvesno njeno poznavanje, valjda), i već tu sam osetio naklonost prema meni, u smislu da je sa mnom razmenjivala znalačke opaske, pošalice, tražila moje mišljenje o ovome i onome, i sve u svemu, ti su časovi za mene bilo „pesma“. Toliko je to daleko išlo da je na ispitu iz tog predmeta svima drugima nametnula teme o kojima će da pišu, samo je meni kazala da mogu da napišem dva duga eseja na koju god ja hoću temu, iz širokog kruga ponuđenih. Tako sam i učinio, i dobio desetku, ocenu koju je u to vreme retko davala. (Uzgred, nisam se puno desetki nadobijao tokom studija; oduvek probirač, unosio sam se duboko samo u ono što me je stvarno zanimalo, a ovo ostalo odrađivao samo koliko se mora. Zato mi je krajnji prosek ocene na redovnim studijama bio jedva nešto malo preko 8 – tačnije, 8,038).

            Nažalost, predmet Američka književnost na III godini predavao mi je užasan duet: suvoparna polusenilna baba pred penzijom, Brankica Pacić, i njena zombifikovana fletlajn asistentkinja Tanja koju su studenti od milja zvali Čanja (ja sam je, za sebe, zvao „zombi“). Ipak, čak ni ovaj duet mrtvih puvala nije uspeo da mi ogadi taj predmet: eskivirao sam većinu nepodnošljivo dosadnih „predavanja“ (diktiranja) i sve časove „vežbi“ i uprkos tome na kraju dobio devetku.

            Na magistarskim studijama sam, tokom 1998., pored ostalog išao i na Draganin kurs American Short Story – maltene jedini na kojem sam nešto zaista korisno naučio, a pre svega „close reading“ teksta. I tu sam se isticao, bile su to živahne i sočne diskusije o odabranim delima i njihovim interpretacijama, u intimnijem okruženju (nekolicina studenata u kabinetu, manje presije i saspensa nego što je bilo u učionici, sa 50 studenata). I tu sam glatko dobio desetku, i verovatno u njenom umu zapečatio tada neiskazanu, ali tinjajuću odluku…

            Naime, odmah potom prinudno oteran u vojsku, baš usred najgoreg rata i sranja na Kosovu: decembar 1998. na Topčideru, Beograd; mart 1999. u Đakovici, a zatim u Prištini od kraja marta pa sve do juna (čitav period NATO bombardovanja!); ostatak (jun-decembar) u Leskovcu, u izmeštenoj Komandi Prištinskog korpusa. Bio sam u Leskovcu, nakon upravo okončanog rata, kada su mi roditelji preneli da me je zvala profesorka Dragana i kazala da joj se javim što pre. Imao sam njen telefon, kao i nekolicina studenata sa postdiplomskih. Kad smo se čuli saopštila mi je: da je baba Pacić otišla u penziju; da je ona, Dragana, preuzela predavanja iz Američke književnosti; da je nezadovoljna radom asistentkinje Čanje, da će napisati negativan referat za njen reizbor, i da će tražiti novog asistenta; da, ukoliko ja to želim, mogu da se javim na taj konkurs. Tako je i bilo: iako još vojnik, otišao sam na odsustvo, prikupio potrebnu papirologiju i odneo na faks šta treba. Napisala je pozitivan referat za moju prijavu, i ja sam od decembra 1999. postao i zvanično zaposlen kao asistent na predmetu Američka književnost. Profesorka je na sebe uzela da drži sve vežbe tokom celog I semestra, što znači od oktobra do januara, a ja sam u nastavu ušao tek od februara 2000. Do tada me je ona polagano uvodila u posao, u predmet, u način rada…

            Fine su bile te prve tri godine rada: mada sam pravio neke početničke greške – uključujući to da sam preuzimao od njene strogoće u radu sa studentima, što sam kasnije ublažio – u suštini je to bila jedna dobra saradnja gde je bilo i srdačnosti i šege i šale. Njen odnos prema meni primetno je zahladnio kada sam dobio stipendiju JFDP i otišao na godinu dana u Berkli, Kalifornija (avgust 2003 – jul 2004). Kad sam se vratio iz Amerike bilo je više distance, cinizma, sarkazma prema meni. Olak tretman rokova za moj prvoprijavljeni magistarski (o Lavkraftu) doveo je do toga da mentor (Dragana, naravno) dopusti da mi rok istekne. Zbog toga sam morao da prijavim potpuno novu temu i radim magistarski ispočetka, ovog puta o Pou. Do tog trena naš odnos je već bio prilično zategnut, sve neprijatniji s njene strane, dok pred kraj, poslednjih par godina (2007-09) nije poprimio razmere mobinga.

            Nema potrebe da idem u detalje oko toga; uostalom kome je to promaklo, imate ovde na blogu veoma detaljno o toj mračnoj strani našeg odnosa, uključujući to KAKO sam i ZAŠTO ostao bez posla, i kako sam se nekoliko godina koprcao u uzaludnim pokušajima da taj posao, ili bilo koji srodan, povratim. To vam sve stoji pod tagom OTKAZ pa kome je do te vrste horora, nek čita.

            Bez posla sam na Filozofskom fakultetu, Niš, ostao 18. novembra 2009.

Dragana R. Mašović je umrla 29. novembra 2023.

U periodu od kraja maja 2009 pa do novembra 2023. nismo razmenili nijednu reč, ni uživo, ni preko mejla, telefona i t.sl. Putevi nam se uglavnom nisu ukrštali, ako ne računam 4-5 slučajna susreta, na ulici u Nišu, ili u ponekoj instituciji, kojom prilikom bismo oboje ignorisali ono drugo.

Šteta. Više zbog načina tog prekida, nego zbog prekida kao takvog. Legitimno je da profesor ne bude zadovoljan svojim asistentom, pa i da ga zameni; ali moglo je to možda i malo nežnije i ljudskije nego što je bilo učinjeno. Naravno, mene nije lako voleti, naročito zadugo, i ja razumem da sam na ovaj ili onaj način nju razočarao, možda i naljutio, što voljno, što nevoljno. Teška osoba bila je ona, težak sam i ja, naročito kad mi se ugrožava ego, integritet, dignitet. Jake ličnosti oboje, tvrdoglavi, sujetni, nepopustljivi, Vodolije oboje… Na kraju je ispalo da je mene „šutnula“ zbog istih onih razloga zbog kojih me je prvobitno odabrala.

Ali tu sam ranu odavno zacelio i preboleo. Odavno nemam snažnih osećanja ni prema njoj, ni prema tom faksu, ni prema akademskoj karijeri, od koje sam digao ruke još pre jedno 6-7 godina. Zadovoljan sam time gde jesam i šta sam i kakav sam, radim to što volim za daleko manje para nego što bih imao kao profesor, ali je barem 100% mog vremena ispunjeno time što volim, bez trunke kompromisa i bavljenja ispitima, predavanjima, dosadnim radovima pisanim reda radi, zbog bodova, za circle-jerk sekta-konferencije, za zbornike koje niko nikad videti neće, za knjige koje skupljaju prašinu po fakultetskim bibliotekama.

Ona mi je zamerala, od samog početka, moju sklonost da se obraćam i van-akademskoj zajednici, da pišem knjige koje nisu samo za suvoparne profesore. A sad ispada da, u nekom smislu i njoj imate biti zahvalni za 32 knjige edicije „Poetika strave“, 3 u ediciji „Crna mačka“, 3 u ediciji „Gluvo doba“, za 4 moja romana i jednu zbirku priča i nekolicinu esejističko-teoretskih knjiga i bezbroj radova, eseja i članaka koje sam objavio u prethodnih 14 godina, dok sam bio na Birou za nezaposlene.

            Za kraj, hoću da naglasim da sam od nje jedine na celom tom faxu mnogo toga korisnog naučio što i danas primenjujem; učio sam od nje i kao student, i potom kao asistent, pa čak i kao magistrant. To sam svih ovih godina isticao. Meni je strogoća ponekad potrebna (zapravo, svima je!), i ona mi ju je dala. Na potrebnim dozama sam zahvalan, a na suvišnim više ne zameram. Sve je to sad voda ispod mosta.

I namerno i nenamerno učinila me je ovim što sada jesam.

Neka joj je laka zemlja.

 

P.S. U sredu 6.12. je na FilFucku komemoracija posvećena prof. Mašović, ali ja na nju neću ići. Ništa me ne vuče više u tu zgradu, a ponajmanje nekadašnje „kolege“; čak je verovatno da bi moje prisustvo bilo neprijatnije njima, nego što bi meni bilo njihovo. Ne bih na ionako mučnu situaciju dodavao dodatnu muku, i sebi i njima. To što bih imao tamo reći, napisao sam ovde. Ako nekoga od njih uopšte zanimaju moje misli o bilo čemu, a naročito ovim povodom, evo ih ovde; verujem da će do eventualnih interesenata pronaći put…

SUITABLE FLESH (2023)

**(*)

3-

S velikim sam nadama čekao ovaj film: kako i ne bih, kad mi je još pokojni Stjuart Gordon, pre tačno 13 godina, na Fantaziji, pričao na uvce, tj. u diktafon o ideji/scenariju koji je pisao zajedno sa Denisom Paolijem, svojim starim i čestim saradnikom na brojnim filmovima, uključujući HPL adaptacije.

Pre svega, Lavkraftova priča „Stvar pred vratima“ (imate je u Orfelinovom NEKRONOMIKONU) sadrži ozbiljne potencijale za savremenu reimaginaciju, sa svojim body-hopping i gender-hopping aspektima – a ko je bolji za to nego tandem Gordon-Paoli?

Istina, ovog puta samo Paoli potpisuje scenario, i nejasno je koliko je ova snimljena verzija menjana u odnosu na ono što je zajedno s Gordonom pisao, ali pošto nada umire poslednja, mislio sam da je i sam Paoli –veteran iz REANIMATORA i FROM BEYOND – bolji od ma kojeg današnjeg B-movie pedlera.

Tu su i drugi veterani – Brajan Juzna kao jedan od producenata; Barbara U Sve Se Meša Krampton, fino ostarila glumica iz REANIMATORA i FROM BEYOND, kao i prinove u vidu mlađih glumaca i ne tako mladog reditelja, Džoa Linča (koji potpisuje jedan dobar nastavak WRONG TURNA i malo toga zaista vrednog, sem ovde-onde, u tragovima).

I na kraju imamo – šta? Pa, jedan tek osrednji filmić, zabavniji na papiru/ekranu, nego dok traje, a još manje u „aftertejstu“, jer kad ga odgledate možete posle iritirajuće pesmice na odjavnoj špici samo da slegnete ramenima, kažete neku otrcotinu tipa „Pa, u današnje krizno vreme gledo sam i mnogo veća sranja“ i – zaboravite ga već par dana kasnije.

Šteta. Heder Grejem je bila itekako voljna i orna da se unosi više nego što ček nalaže, dala je sve od sebe, tj. koliko joj je scenario omogućio, a isto se može reći i za onog klinca iz THE BABYSITTER, Džudu Luisa, koji se takođe beči i krevelji za sve pare, i prilično ubedljivo prikazuje taj rascep u ličnosti – odnosno, upad druge, matore duše u svoje mlađahno telo.

Nažalost, scenario je poludupast, zadržava se na površini, na dosetci, na dobrom uan-lajneru, na zamisli, ali i ne pokušava da nešto ozbiljnije istraži, preispita, da nešto konzistentno podrije, nego sve onako, takne, makne, i odma ide dalje. Iako u sadašnjim permisivnijim vremenima ima mogućnost da ide dalje i dublje u perverziju, u explicitnost po rodnim i sexualnim pitanjima, bizarno je da je Lavkraftova „puritanska“ priča, sa svojim implikacijama, znatno morbidnija i provokativnija od ove, 21-vekovne!

Kod HPL-a smo imali Tatka, crnog maga, koji svoju „dušu“ (esenciju) prebaci u telo svoje Ćerke, faute de mieux, ali pošto su žene, je li, inferiorna bića (tako veruje taj lik), to je samo privremeno rešenje da izbegne propadanje svog matorog tela, pre nego što se prebaci u telo njenog Muža (jer ipak, suprajz, muško telo je prikladnije telo za obitavanje muškog duha, šta god vam današnji trans-ideolozi posthumanizma tvrdili).

Sve su ove HPL-ove ideje izrazito „problematične“ u današnje vreme: zato HPL i jeste kenselovan – ali ne sasvim, pošto je Zlatna Koka, pa zato svako ko ga muze šlepajući se na njegovo ime mora istovremeno da pere ruke od njega: „Oću HPL pare al mi malo gadno to o čemu on piše!“ Danas su „trans“ prava uber alles, pa se implicira --- svašta nešto što bi zgrozilo starog dobrog HPL-a --- ukratko, „normalizovano“ je obitavanje „ženskih“ duša u muškim telima, i obrnuto, i još razna hormonalno nakljukana hermafroditska među-tela pride. Ova bi HPL priča bila savršen povod da se preispitaju ti današnji (a i klasični) nazori, ali ipak u rukama nekoga ambicioznijeg i misaonijeg.

Iako Paoli nije budala – on je profesor književnosti i, ponavljam, koscenarista klasičnih genijalnosti REANIMATOR i FROM BEYOND – ali mora se reći da on takođe odavno nije ni prolećno pilence. Sa svojih sto godina, a BEZ GORDONA, koji je ipak bio primetno vickastiji i subverzivniji i luđi deo tog dueta, Paoli potpisuje scenario koji, kažem, ne ode dovoljno daleko ni u čemu – ni u implikacijama zapleta/ideja, ni u dramskim potencijalima premise, a vala ni u prostom entertejment veljuu – jer film je, ipak, prilično tanak i sa krvlju i sa drugim extravagancijama body horror provenijencije, na kakve smo navikli u ranijim Gordon-HPL-ludorijama.

Ovog puta zaplet počinje sa muškom dušom (tatka) u muškom telu (sina) – dakle, odbačena je cela ta fora sa muško-ženskim nadjačavanjem – ALI, kasnije saznamo da TO što skače iz tela u telo nije tatkov duh, nego duša koja je skakala kroz vekove, a tatko je samo bio poslednji, tj. prethodni crnomagijaš-recipijent, odnosno „prikladno meso“. Uzgred, naslov PRIKLADNO MESO smisleno bi legao na HPL priču, ali ne i na ovu njenu adaptaciju, jer nigde se u ovom ovde zapletu ne implicira da uopšte postoji tako nešto kao prikladno meso: SVAKO je meso u ovom scenariju prikladno, i muško i žensko.

Krupna inovacija/odmak od HPL priče je u motivaciji „duše“ za re-inkarnaciju. Kod HPLa je to bilo: „Bem ti ovaj krš od matorog, sve nesposobnijeg tela da nosi moj velelepni duh, moram ga utrapiti u mlađe, jače telo – poželjno muško, jer samo mi još menstruacije i hormonalne bure fale na svu muku Cogito Ergo Suma.“ Kod Paolija to je: „Bem ti ovu beskrajnu egzistenciju kroz vekove, dosadno bre, smorih se od stalno jedna te ista sranja, daj da malo isprobam neke nove stvari, nove uglove, da osetim kako je ženi kad je jebe muškarac a da ne moram zbog toga da postanem peđer i tomu slično“.

Ovo je legitimna izmena. Ako ja nisam sasvim zadovoljen ovim filmom, to nije zato što sam zadrti Lavkraftovac koji traži da se u dlaku poštuju teme i ideje Velikog Starca: jok, pa i Gordon se zezao s njima i ranije; legitimno je i Paoli da nešto sasvim drugo pokuša s tom pričom, i tema koju sam skicirao gore u navodnicima više je nego potentna, zabavna i plodotvorna – u teoriji. U praksi se od ovog „ajd da malo stvari vidimo/osetimo iz ženskog ugla“ svodi na jedva razrađeni gimik i par sitnih fazona, dok se i likovi i motivacije i međuigre svedu na nedokuvanost i lejm kraj u kojem je sasvim nebitno ko je u čijem telu kada i kako završio/la/lo/li/le/la jer je već znatno vreme pre tog kraja prestalo da nas bude briga za inicijalne likove i njine preobražaje.

Plus je kod HPL-a izvučen maximum iz ogavne ideje: da ti duh bude zarobljen u mrtvoj telesini, u gnusno trulom lešu, u vreći pokvarenog, nimalo prikladnog mesa – što je istovremeno genijalno duboka egzistencijalna ideja (jer svi smo mi vreće creva i mesa, u laganom truljenju) i moćno jeziva horor zamisao za košmare koja u duboku senku baca klasični košmar „živ sahranjen“. Šta je gore nego biti živ sahranjen (E. A. POE)? Biti „živ sahranjen“ tj. zarobljen u truloj lešini (H.P. LOVECRAFT)! Avaj, u filmu je to jedva nagovešteno, jer njega više zanima pubertetlijsko vaćarenje na nivou direct to video soft erotic filmića iz 1990-ih.

Plus su kamera + scenografija neupečatljivi, baš kao i izrazito nenadahnuta muzika, kao i svi sporedni glumci (izuzev ok Barbare K), koji su tim upadljivije slabiji pored Grejemove i Luisa koji se baš muški, odnosno ženski trude!

Ovaj film po ko zna koji put pokazuje da je HPL-ov „palp“ zavodljiv: sebi privlači isključivo B-filmmejkere, zainteresovane (i sposobne) samo za pulpu, a zapravo se radi o materijalu koji zahteva A-level mislioce, stvaraoce, umetnike koji će imati kapaciteta i umeti da se rvu sa gigantskim temama i idejama koje im je HPL lukavo i potentno zavukao u redovima i između njih. 

WHEN EVIL LURKS (2023)

**(*) 

3-

Da sam dobio 200.000 din svaki put kad me je neko u zadnjih mesec dana pitao „Gule, jesi gledo ovaj film WHEN EVIL LURKS, kakav je, valja li?“ – sad bih već bio milioner!

Valjda se internetima proširila fama da je to nekakav horor strašno šokantan, žestok, uznemirujuć… Pa, ok, nije da u ovom Argentincu nema gadnih stvari, a ni đeca ih nisu pošteđena kao u američkim filmovima, ali to teško da je kvalitet po sebi.

U svakom slučaju, od reditelja precenjenog ATERRADOS / TERRIFIED dolazi još jedan preterano hajpovani horor sa odličnim, gadno-gnjecavim maskama i splaterom, sa nekoliko jezivih, inventivnih horor scena ili bar zamisli, sa spremnošću da se ide u morbidariju i beznađe – ali to, ponovo, kao i u prethodnom mu filmu, dolazi u klimavoj dramaturgiji, sa uninvolving likovima i sa, ponovo, nedovoljno definisanom „mitologijom“.

Kao što u TERRIFIED nismo imali ni naznaku ko/šta je ono čudo koje spopada (nezanimljive) ljude u jednom predgrađu, tako i ovde nemamo ni nagoveštaj o tome koji i kakvi demoni (iz koje mitologije, if any) opsedaju ljude, i kako ih biraju, po kom principu, ulaze li u bilo koga, bilo kako, ili s nekim odabirom, intencijama – da li ih je iko ikako prizvao, dal doslovno, invokacijom, dal prenosno, nekim zlodelima i gresima. Ništa od toga ne znamo. Oni su tu, i ulaze u neke ljude, a u neke ne, i to je već prihvaćeno kao premisa na nivou celog društva.

Plus, demoni (ili, prostije, Zlo) ovde nemaju moralističku/metafizičku motivaciju kao u skoro bukvalno svim filmovima o posednutosti od EXORCISTA pa nadalje do danas: odavno je prihvaćena konvencija da Demon zapravo hoće da pažljivo odabranu Osobu s Greškom iskušava (čačkajući taj neki greh iz dalje ili bliže prošlosti), navodi na Zlo, na Odricanje od Boga, odnosno da indirektno nevernika kroz suočenje s Demonom privoli dobrom Bogu jedinome, amin.

Ništa takvo nemamo ovde – i to je donekle osvežavajuće. Zlo ovde nikoga ne kuša, a ponajmanje teži da nekog nepoćudnog Ateistu na kraju natera da prigrli Majčicu Crkvu i da joj donira sva svoja zemaljska blaga (jer Crkvi nikad dovoljno blaga! vole popovi/trutovi raskoš, pa to ti je!). Zlo je ovde primarno, primordijalno, pagansko u svojoj banalnoj prostodušnosti: ono će da vas natera da ubijete svoje najvoljenije, a onda i sve ostale, i to je sve. Crkve su mrtve, bog je mrtav, kaže nam se u filmu. A Demoni se još koprcaju, mada zašto u trulim ljudskim telima, nije najjasnije.

Dobro to počinje, pucnjima u noći, i nalaženjem jednog čudno napola presečenog ljudskog tela; ali kako se dalje razvija, storiteling sve više zavisi ili od proizvoljnosti ili od zaista imbecilnih odluka likova, od kojih šnjur nosi ta da jednog gnusno trulog posednutog debeljka prosto bace u prikolicu i odvezu jedno 400 km dalje od svojih kućeraka, i da ga tamo bace u jarak, pa nek neko drugi trlja glavu s njim – kao da je to lipsala srpska svinja koju srpski domaćin odveze da baci u obližnju srpsku reku ili mrtvaju da trune, a ne Zlo inkarnisano koje će da se širi po tuđem komšiluku.

I nakon toga imamo trpeti nesnosno iritantne glavne likove (dvojicu braće) i njihove debilne odluke i ponašanja (pravilo: „nikako ne raditi ovo!“; *debil: uradi; sranje usledi; i stalno tako, sve do kraha), a sve što nam je motivacija da istrajemo u tome jeste – koju li je neprijatnu zamisao reditelj imao sledeću na pameti. Pritom, nadalje, njegova imaginacija je sve tanja, narativni drajv sve mlitaviji, a njegovi pokušaji da ga oživi i prodrma prilično su jeftini, previše vulgarno melodramatični za moj ukus.

Školski primer ovoga: u jednoj sceni se dešava jedno 5-6 stvari istovremeno, niko nikog ne sluša, i svi se deru, ili jauču, ili se svađaju – došo bivši muž bivšoj ženi da pokupi svoju nebivšu decu, ali bez najave, i dok se ona i njen novi mužić raspravljaju s ovim, istovremeno njegova ćerčica prilazi preblizu kućnom kučetu u koje je ušlo Zlo, dok istovremeno (!) njegov autistični sin sve više neartikulisano njače i jauče, i onda kuče zgrabi zavrat curicu i odnese je odatle – i onda kreće jurnjava po komšiluku za njim, pri čemu se na sceni pojavi i policija, i svi se opet deru na sve, a autista i dalje njače i zavija, a majka uplakana urliče i vapije do nebesa, a tatko se raspravlja s pajkanima, a kuče juri dalje s curom kao s lutkom u zubima, i tako dalje i tako bliže… Ukratko, prava jedna sinišopavićevska zavrzlama i ujdurma, jedna usiljena frenetičnost koja je više iritirajuća nego zastrašujuća.

A nešto nalik toj presudi može se nalepiti i na čitav film: njegove narativne i motivacijske nekoherencije i proizvoljnosti više iritiraju nego što zastrašuju – iako, ponavljam, efekti maske su odlični, i ima tu nekih nadahnutih gadosti i krvopljusa, i rediteljskih egzibicija, i mračnih (nerazrađenih) idejica, zbog kojih ovo vredi pogledati, ali sa smanjenim očekivanjima.

P.S. Kad smo već kod opsednutosti demonima, obaveštavam vas da još nisam pogledao THE EXORCIST: BELIEVER (2023), i ne znam kad ću. Treba da se nađem u zaista posebnom moodu za hate watch, jer sam apsolutno siguran, na neviđeno, da je film neopevano govnište: počinitelj prethodne tri HELOVIN travestije može od te ionako pipave priče, na kojoj su se i daleko veštiji i umniji saplitali, da napravi samo paradu kiča i budalaština. To nema teorije da bude više od ** (2), u najboljem, a verovatno je više nešto kao 1+.