RESOLUTION (2012)

***

3+

            Ovo na prvi pogled ne izgleda kao potencijalni hit: vizuelnost je osrednja, mrljavo-realistična (samo prirodno svetlo, ništa fensi reflektori i sočiva, ništa video-spot estetika), što je tim gore ako vidimo da se 4/5 filma dešava u jednoj prozaičnoj kolibi bez ikakvog eye candyja; glavni junaci su srednjaci ne naročito simpatičnih fizionomija a još manje karaktera, a tematika je pomalo opskurna i vodi ka ezoteričnom završetku (if at all). Čak i poster je loš. Daleko gori filmovi imali su izvanredne postere. A opet, kad se sve sabere, RESOLUTION je jedan od ubedljivo najboljih novih horora koje videh od početka godine.

            Kako to? Deluje jednostavno, ali stvarno deluje: jer, kad imaš magiju, onda sve ide samo od sebe; kad je nemaš, onda se oteže i kilavi i napreže i gnjavi na mišiće, ali silom ne vredi. Magija koja je ovde na delu zove se: odlični glumci, živi likovi, sočni i ubedljivi dijalozi i – nećete verovati – motivacija i ponašanje likova zasnovani na psihologiji, logici, zdravom razumu, kontekstu i uopšte onome kako se živi ljudi inače ponašaju!

            Zvuči zapanjujuće, zar ne? U 99,7% novih američkih horora zaplet je omogućen isključivo time što su glavni junaci IDIOTI koji se ponašaju kao MORONI i ništa im se zapravo ne bi desilo, ili barem horora ne bi bilo, da su ispali malo manji IMBECILI i da su uradili ono što im svako iz publike uzvikuje, umesto onoga, RETARDIRANOG, što im je lenji scenarista zamislio i napisao da govore i rade.  

Kakvo je samo osveženje, kakvo okrepljenje, kakav nalet svežeg vazduha i čiste izvorske vode kad naiđete na film kao što je RESOLUTION, u kome 3-D likovi govore i ponašaju se kao 3-D likovi, kao živi ljudi, a gde im, opet, ni sav zdrav razum i dobre namere i logika i sve ostalo na kraju opet NE pomognu baš mnogo pred naletima ludila koje ih spopada.

            Ukratko: Majk je sveže priženjen čovek koji dobije video na kome je njegov najbolji prijatelj, inače dugogodišnji ovisnik, prikazan kao samouništiteljski razvaljen dok se ludira i glupira negde u divljini. Shvativši to kao poziv upomoć (mada se kasnije ispostavi da te snimke ovaj nije poslao; nije ni znao da postoje), reši da ode u kućicu koju je ovaj iznajmio u indijanskom rezervatu, da ga doslovno veže lisicama za zid i spasi mu život primenom terapije poznate kao "ladna ćurka", tj. nedelja dana bez miligrama droge, skidanje "na suvo", umri ili ostavi.  

Jedini problem: kad krene "terapija", počnu da nailaze na fotke, gramofonske ploče, slajdove, vhs-kasete i digitalne snimke uznemirujućeg sadržaja (ništa eksplicitno gadno, ali to što se vidi uglavnom je uvrnuto, nadrealno i zabrinjavajuće). Iz svih njih ispada da ih neko, možda, posmatra i snima dok ne slute; da čudne energije vladaju tim mestom; da se tu prostor i vreme drugačije ponašaju; a kad počnu da dobijaju snimke iz budućnosti (nimalo vesele), e tu đavo odnese šalu, i počne borba protiv zacrtane (?) sudbine, kako ono sa snimaka ne bi postalo stvarnost! Ali, ima li beganja?

Nisam baš neki ljubitelj formule "manje = više", ne zato što je ona pogrešna po sebi, nego zato što je toliko zajebano odraditi je kako valja da 96,3% naslova koji uopšte pokušaju da je realizuju na kraju ispadnu samo – isprazne smaračine u kojima se ništa ne dešava. Zbog toga je formula "više = više" bolja iz razloga čiste statistike jer, čak i ako film ne uspe, ipak od svih tih pokušaja u pravcu "više" barem neki neće da ispadne ćorak, pa tako dobijemo bar NEŠTO. E, ali zato je postignuće RESOLUTIONA veće, jer definitivno se radi o jednom od najuspelijih (manjinskih) predstavnika horora koji dokazuju da "less is more", bar ponekad, MOŽE da bude formula za uspeh.

            RESOLUTION uspeva da bude jeziv maltene bez ijedne klasične horor scene: bez pipkanja u mraku, bez dosadnih "Hello, anybody there?", bez naglog iskakanja mačaka i puštanja golubova i sličnih jeftinih fazona. I nema skoro nimalo krvi. A opet, film uspeva da bude prožet zlokobnošću i pretnjom, jezivim slutnjama, misterijom (tim davno zaboravljenim činiocem USA horora!) – i najređim od svih kvaliteta: uspeva da vas zainteresuje, da vas bude briga za te likove, da vas involvira u situaciju i sudbu dvojice protagonista. Takođe je blaženo lišen na silu ubačenih "dama u nevolji" ili pak obaveznih romantično-ljubavnih zamešateljstava. Ovo je jedan čist buddy film; i jedan od najboljih od te sorte, vaistinu.

     Uostalom, šta reći, koju posluku porati, kad je jedna od najjezivijih u filmu zapravo scena RAZGOVORA – kada glavni lik dospe do prikolice nekog Francuza, antropologa i čudaka koji je došao u Ameriku da proučava indijanske narodne umotvorine, pa ostao tu, i onda ovaj creepy lik (izgorelog lica – reklo bi se, zaistinski, a ne šminkom-maskom) krene da raspreda o tome kako je dospeo tu, i kakve sile tu vladaju, uključujući i opskurna naklapanja o stvarnosti, univerzumu i svemu ostalom (uz malu pomoć ogledala, radi demonstracije). 

            Umesto da se, kao u 98,75% novih američkih horora "zabavljate" pitanjima tipa "koga li će sledećeg, i kako, da ubiju?" ili "kako li su ovo snimili? mora da je cgi" ili "na koji me video spot podseća ovaj kadar i ovo svetlo?" ili pak "na koji film/podžanr je ovo aluzija? odakle ovaj citat? gde sam već video ovaj prizor ili scenu?" ovde ćete biti zabavljeni pitanjima "šta se ovde, dođavola, dešava" i "kako li će ovi naši iz ovoga da se izvuku, sto mu muka?"

            Zbog tih retkih kvaliteta, ni ja neću da spojlujem – uostalom, višeznačni naslov odnosi se, pored ostalog, upravo na ljudsku prirodnu potrebu za rezolucijom, u smislu svršetka, okončanja, ali takvog koje je logično, smisleno, koje vezuje mašnicu na priču i pruža nekakav osećaj kraja, ili, što bi rek'o naš narod "closure".  Ali, nije li "smislen kraj" samo još jedna fikcija koju smo projektovali na haos u kome obitavamo, ne bi li nam egzistencija bila malo lakša? (SPOJLER: naravno!)

Neće svi biti prezadovoljni okončanjem ovog filma – a iskreno, nisam ni ja baš sasvim, mada sam slutio nešto u tom stilu. No, ne mogu reći ni da sam razočaran ili naročito nezadovoljan. Možda je moglo malo bolje, ali… prihvatam ga. Ako ništa drugo, bar će vas ova REZOLUCIJA navesti na razmišljanje, diskusiju (ako ga gledate u društvu) i još jedno gledanje. Sva sreća pa je film više nego dovoljno dobar, zabavan, duhovit, jeziv, tajanstven i odlično odglumljen (baš bih voleo da vidim koji će glumac ovom Viniju Kuranu, koji igra adikta, idućeg januara da preotme Zlatnog Ghoula za mušku ulogu!), pa zbog svega toga pomisao na još jedno gledanje uopšte ne zvuči kao loša ideja.

RESOLUTION nije samo jedan od najuspelije jezivih novih horora; on je, takođe, i jedan od najduhovitijih: smejao sam se ovde više i dublje i slađe, iz stomaka, mnogo češće nego u bilo kom recentnom patetičnom pokušaju horor-komendije (a la COCKNEYS VS ZOMBIES i sl.), a pritom humor sve vreme proističe iz karaktera i odnosa, i nije zasnovan na gegovima i "vickastim" one-linerima. Najzad, ovo je i jedan od najhumanijih (!) horora u poslednje vreme: uz sve dosetke i gimike i fore i fazone on ne gubi iz vida svoje ljudske likove, i njima se pametno bavi sve do same rezolucije. 

Ali, pre nego što počnete da bljujete na samu reč "humano", žurim da dodam da je RESOLUTION takođe jedan od najmračnijih novih američkih horora, i to NE u površnom, mehaničkom smislu na koji to skoro svi ostali pokušavaju da budu (npr. "bu-huu, glavni junak stradao na kraju" – iz'em ti pesimizam!) nego u dubinskom, psihološkom, pa i u antropološkom smislu. Prosto, crnilo ove situacije sa narko-ovisnikom i njegovim sjebanim životom NIJE samo plitki alibi da se zaplet gura dalje pre nego što ovo bude gurnuto pod tepih (kao što to, recimo, biva s tretmanom narkomanije u rimejku EVIL DEAD). Ni na koji način taj očaj i propast nisu razvodnjeni ili "kao na filmu" ulepšani i umanjeni nekim lakim, jeftinim vađenjem: zapravo, ovi likovi i ova drama dovoljno su zabavni da bi film bio zanimljiv i kad ne bi bilo ikakvih horor dešavanja. Za koliko horora to možete da kažete, novih ili starih, a?

Zbog svog respekta prema svojim likovima (i prema gledaocima!), RESOLUTION i od mene ima respect, i pečat preporuke!

Uwe Boll's ASSAULT ON WALL STREET (2013)

         Pretežno zloglasni, a samo za manjine kultni Uve Bol izbacio je novi film, ili nešto nalik filmu. Tema, nominalno, nije nezanimljiva, štaviše napadno je aktuelna. Ukratko, opis plota kaže ovo:

Jim is an average New Yorker living a peaceful life with a well paying job and a loving family. Suddenly, everything changes when the economy crashes causing Jim to lose everything. Filled with anger and rage, Jim snaps and goes to extreme lengths to seek revenge for the life taken from him.

Ne verujem da ću ovo pogledati, ali svejedno mislim da Bol inače, a ovim filmom naročito, ima svoje mesto na ovom blogu. Meni lično on nije zanimljiv (sem kao fenomen), ali nekim čitaocima bloga verujem da jeste, a dovoljno je blizak profilu i tematici po više osnova (žanr, treš, poluhoror, crnilo & ludilo, crni humor, anti-USA...). Na svu sreću, povremeni saučesnik ovog bloga, Nikola Popević, spada u manjinu onih koji pomno prate, pa čak na neki način i poštuju Bolov "opus", pa zato imam zadovoljstvo da ovde okačim njegov kratki rivju najnovijeg Bolovog doprinosa filmskoj umetnosti ranog 21. veka.

Rivju © by Nikola Popević, for The Cult of Ghoul, Inc.

Pogledao sam "Napad na Volstrit". Imam utisak da sam gledao neki običan DTV film, prilično rutinski režiran, bez uvebolovština. E sad... Reč "uvebolobštine" sam upravo sad izmislio i u pitanju je neka vrsta Roršahove mrlje šta nama ili smeta ili nas oduševljava kod Boleta. U mom slučaju, reč je opet o nečemu što sam izmislio da bih objasnio opus ovog zanimljivog autora, a to je "estetika preteranog (ili još bolje preterivanja)", nešto što sam osmislio za esej koji nije i verovatno nikada neće biti napisan.

Ukratko, Uve je posao odradio relativno kompetentno i prilično smireno. Dakle, jebiga, nije to to.

Prvih sat vremena reč je o nekoj vrsti doku-drame gde se Bol prevashodno bavi dajdžest pričom o uzrocima, mehanizmu i posledicama ekonomske krize u Americi, sa preteranom melodramom oko bolesne supruge Dominika Parsela. Ako je neko imao strpljenja da pogleda Inside Job dokumentarac, zna da je Bol prilično dobro prokljuvio mehanizme i lepo ih inkorporirao u priču, ali kako je za njega izazivanje bilo kakve empatije prema likovima još uvek neosvojena teritorija (ali dobro, čovek uvek pomera granice), onda se u emocionalno najdramatičnijim trenucima film najviše i klima. Tim više što te scene Parsel, naravno, nije u stanju da iznese, ali je zato maestralan u svim ostalim, gde sve pizdarije koje ga zadese, ljigavi broker i advokat, kao i isprazno društvance (svi iz organa reda, mira i zaštite)... Na sve slegne širokim ramenima i tupo tera dalje. Biće bolje, samo što nije.

Međutim, čim se Bol posle tačke 01:00:00 prebaci na svoju teritoriju, film kida za sve pare. Jer tu se javlja lajtmotiv kasnog Boleta, bes, što Parsel samo naglašava svojim anderplejem, naoruža se i onda krene ono što smo i čekali. Ali Bole tu ima neke neočekivane kečeve u rukavu, jer ako je neko očekivao reprizu potpuno genijalnog Rampagea, zezno se. Odnos prema žrtvama je hladan, ubistva su na distanci, a potpuno fenomenalno (ali bez zezanja) osmišljena scena koja je rezultat poslednjeg zakazanog susreta s brokerom, zapravo ima odjeke "Američkog psiha" (ali romana) gde su ljudi iz finansija toliko obezljuđeni da je potpuno nevažna njihova realna uloga u sistemu; u Boletovom slučaju, svako je legitimna meta i on tu ne ostavlja trunke prostora za moralno preispitivanje (dokle god osvetnik drži distancu).

Drugi adut je pejof naizgled beskrajnih i repetitivnih scena okupljanja malog Parselovog društvanceta u jednom dajneru, kad Parsel prizna da je on ubica i onda postoji niz kadrova koji vrište "Neki od ovih će te izdati! Ko? Ko?" – međutim, ko je malo gledao Boleta i vidi da su u društvancetu Edi Furlong, Majkl Pare i Kit Dejvid, zna da od izdaje nema ništa i da će ovaj moći da ode u finalno rokanje i fini i pomalo hau konvinijant tvist. 

Sve u svemu, da malo i ja sad spustim loptu, svaka čast Boletu što je jedan od retkih koji se bave SEKom i bilo bi lepo kad bi bilo još SEKaploatacije, makar da gledamo masakre presipača iz šupljeg u prazno kad se već deratizacijom niko ne bavi stvarno. Međutim, Bole bi trebalo da se okane potrebe da ispriča ljudsku priču, pogotovo da grebe na vratanca empatije. Boletovi zaista vrhunski filmovi, Rampage i pogotovo Stoic zapravo su ekranizacije unutrašnjeg besa, u prvom slučaju eksplozivnog, u drugom potiskivanog i sadističkog. Uz svu opasnost da snimi drugi Rampage, Assault on Wall Street bi funkcionisao bolje kad bi sebe ipak shvatao malo manje ozbiljno.

MANIAC (2013)

**(*)

3-

            Evo nama još jednog rimejka: pošto je malo šta ostalo neoskrnavljeno od istinski vrhunskih klasika, sad se polagano prelazi na trash klasike, sleaze klasike, B i C klasike. Originalni (ako je to prava reč!) MANIJAK iz 1980. godine jedan je isprazan i napadno glup film bez ikakvog razloga da postoji sem kao showcase Toma Savinija i njegovih koljačkih efekata – koji su, istinu da kažem, retko kada i gde bili sočnije upotrebljeni i adekvatnije uslikani.

            Izvorni MANIJAK bio je dežmekasti, patetični nikogović (Džo Spinel) koji svoje zločine obavlja na mozgu toliko nepojmljivo početnički način da nije jasno ko je ovde veći retard: da li on koji radi to što radi, da li policija koja ga ne uhvati ODMAH na prvom ubistvu, da li scenarista koji se nije ni potrudio da osmisli bilo šta po pitanju psihologije, motivacije ili barem modusa operandi ovog nekompetentnog a opet neshvatljivo uspešnog serijskog ubice. Kako je ta serija otišla dalje od pilot-epizode, stvarno nije jasno!

            Podsetiću vas: to je koljač koji svoje prve žrtve sredi na obali okeana, dakle na brisanom prostoru gde lako može biti opažen. Iako to čini u ranu zoru, širina je širina i pametan ubica ne ogoljava se tako, i ne bira PESAK kao podlogu na kojoj može da ostavi tolike tragove! Zatim, vrhunac (ili dno?) imbecilnosti: on pokupi kurvu na prometnoj ulici, dok ova stoji i ćaska sa koleginicom (svedok br. 1!) i s njom ode u hotel, gde iznajmi sobu – dakle, opazi ga gazda hotela i njegov neki kompanjon (još dva svedoka!), a onda u toj hotelskoj sobi prikolje i skalpira ovu nesrećnicu, gde ostavi toliko otisaka i tragova da je mogao ladno i ličnu kartu da ostavi, i posetnicu s brojem telefona.  

Kao da to nije dovoljno, i njegov sledeći zločin prosto vrišti: "Uhvatite me! U'apsite me! Drž'te me! Šta još čekate?!" Naime, naš genije zločina čiji niz ubistava drži ceo Njujork u strahu – ode da rašomoniše jedan par u autu parkiranom na slepom crevcu jedva 5-6 metara dalje od prometnog auto-puta: i upravo tu ovaj slešer-mastermajnd reši da se popne na šoferšajbnu i dvocevkom opali u vozača – kao da taj pucanj i blesak usred noći neće primetiti neko s auto-puta! Ali ne, on i tu prođe neotkriven, i na kraju strada u vrtlogu sopstvenog ludila (subjektivno: rastrgnut duhovima žrtava; objektivno: samoubijen).

            Prosto rečeno, MANIJAK je bio i ostao jedan jeftin, ružan i glup film čiji se jedini smisao postojanja iscrpljuje u nizu kretenskih set-pisova u kojima se taj paćenik sadistički iživljava nad ženama (poneki muškarac koji se tu zadesi strada brzo i lako), ali groteskna Spinelova pojava i odsustvo većih filmofilskih kvaliteta ubijaju čak i eksploatacijsku draž kakvu, recimo, ima Fulčijev NJUJORŠKI TRBOSEK (bolje režiran i slikan, i sa znatno boljim skorom, mada u srži jednako glup i mizogin).

            Novi MANIJAK donekle ispravlja neke od gorepomenutih gluposti: sada je njegovo ponašanje za nijansu ili dve manje moronsko, barem u smislu da žrtve ne ubija u hotelu (!) ili kraj auto-puta (!), nego to čini malko skrivenije – kažem, "malko", jer svoju prvu (u prologu filma) kolje u HODNIKU STAMBENE ZGRADE umesto da sačeka samo minut kasnije pa da je sredi kad ova uđe u STAN do koga ju je pratio… Nešto kasnije, jednu žrtvu ubije polagano i vrlo bučno (uz njeno glasno arlaukanje) na otvorenom parkingu okruženom stambenim zgradama, ali kako izgleda, ni to ne uspe nikoga da privuče da naviri na prozor ili terasu…

 

            Takođe, u rimejku manijaka ne igra karikatura: umesto lika koji izgleda kao ružniji brat Rona Džeremija (Spinel), sada manijaka otelovljava Frodo (Ilija Šumić, aka Elijah Wood), koji barem nije kazna za oči. Štaviše, njegova faca starećeg bebifejsa ima svoje spooky potencijale, mada njih ne viđamo baš često, pošto je film pretežno sniman "u prvom licu", pa Froda vidimo samo povremeno, kad prođe pored ogledala (i u jednoj bizarnoj, ničim opravdanoj sceni u kojoj kamera naprasno napusti njegovu vizuru i krene da lebdi oko njega – u sceni ubistva na parkiralištu).

            Ovaj gimmick sa kamerom kao ubicom genijalno je bio upotrebljen u HALLOWEENu, a onda zamorno kopiran kod petsto 'iljada Karpenterovih klonova. Tamo je to bilo samo sporadično, u pojedinim scenama, a u MANIJAKU je bez pravog smisla ili mere primenjen kroz čitav film. Umesto da nas efektnije ubaci u Frodove cipele (što je, valjda, bila namera), taj postupak samo potcrtava artificijelnost svega toga i izbacuje gledaoca iz radnje, neprestano ga podsećajući da gleda film (i nenamerno ga navodeći da, umesto da prati zaplet, zapravo traga za "šavovima" i snimateljskim trikovima kojima se postiže iluzija snimanja kroz Vudove plave okice).

            Bilo bi lepo da se time barem postiže nekakva META- dimenzija, recimo da je taj postupak deo dekonstrukcije muškog ubilačkog GEJZA (gaze!), jednog od ključnih činilaca slešer filma. Takođe, lepo bi bilo da je film nekako tematizovao i problematizovao tretman žena kao "lutkica", kao sexualnih objekata (objekata ne samo GEJZA nego i svih ostalih faličnih i falusnih penetrativnih intencija), umesto što ih je iskoristio samo kao simpatičan ikonografski detalj, odnosno ukras. 

 

Nije da se nisam nadao da će Aža (inicijator, koscenarista i producent ovoga) time da na neki način nastavi pametnu diskusiju sa tradicijom slashera i njenu reimaginaciju, što je (nenamerno? nesvesno?) izveo u svom remek-delu HAUTE TENSION (vidi moje obašnjenje OVDE). Nažalost, ovim filmom Aža definitivno dokazuje da je TENZIJA bila slučajnost u kojoj ni on sam ne zna šta je uradio (trebalo bi da mu pošaljem englesku verziju tog mog eseja, da ga prosvetlim!), a ovde je dosetka sa "prvim licem" samo šuplji pokušaj da nekako, nečim "oplemeni" napadno sirotinjski, nesupstancijalni materijal, i da napravi nešto nalik piti od materijala od kojeg se pita, ipak, ne pravi.

            Paradoksalno, upravo elementi i postupci koji su u ovom MANIJAKU bolji i prijatniji za oko i uho nego u originalu – odlična kamera, izuzetno evokativni i elegični retro-elektro skor, bolja režija, bolja gluma, složeniji efekti maske (uz malu pomoć kompjutera), malo manje besmisla u "zapletu" – sve to što sa sobom nose veći budžet i talenat zapravo samo naglašava disproporciju sa šestorazrednim materijalom koji NE ZASLUŽUJE ni dobre glumce, ni fensi kameru, ni ovoliko dobru muziku (izvanredan skor nosi u sebi više naboja emocije nego bilo šta drugo u filmu, ali džaba: ne može skor da ZAMENI emociju…).

            Ako MANIJAK iz 1980. ima ikakav kvalitet, on se sastoji u priličnoj srođenosti sadržine i forme: znači, to je drugorazredno na svakom nivou svog postojanja, i tema i ideja i egzekucija su na istom nivou, pa taj film niti izgleda niti pokušava da bude nešto više od jednog jeftinog glupog komada mizogine exploatacije. Glazura koju MANIJAK iz 2012. stavlja na sav taj treš ne prianja uz njega, ne srođuje se s njim, nego samo naglašava tupost osnove čija bi nadgradnja htela da bude, kao kad bi neko hteo da uposli simfonijski orkestar da obradi uličnu melodiju sa slepačkog vergla.

            Novi MANIJAK, uz sve fensi detalje i vizuelne divote (npr. umesto da živi u zakrčenoj šupi naš današnji manijak ima ogroman stan-skladište napučen lutkama-manekenkama), i dalje je trećerazredni jadnik sa trećerazrednom psihologijom i trećerazrednom motivacijom – sasve otrcanom fiksacijom na mamu (kurveštija! privodila muškarce pred njim kao dečakom! ranila ga za ceo život!), tim zamornim slasher klišeom koji se rabio do nesvesti i nazad početkom 1980-ih, kao da ludaci nemaju drugog načina da polude nego zahvaljujući svojim mamama! 

            A uz sve pokušaje "realizma", u ovom slučaju je romansa sa prezgodnom i nadasve ekstrovertnom curom (uspešnom fotografkinjom privučenom njegovim lutkama) napadno neubedljiva: žene inače, a naročito žene poput likinje u ovom filmu, imaju šesto, sedmo i osmo čulo za odabir prikladnih mužjaka i za filtriranje manijaka i lujki, a naročito luzera. Potonje je najveći muški greh koji postoji (iz ženskog ugla): neka bude i siledžija, i ubica, i monstrum, neka je šutira u stomak do besvesti, ako baš mora, samo nemoj da bude neuspešan, propao, sirotanović, jadničko. 

Nijedna prepička (poput ove naše u filmu) ne bi u treznom, nedrogiranom stanju ni piće popila sa jadnikom kakvog Vud ovde igra, a kamoli da se s njim sreće u parku i ide u bioskop, pa još da gleda ne samo crno-beli (!) nego još NEMI film (!!!) – odnosno, KALIGARIJA! Pa gde postoje takve žene?! Ako i postoje, mora da imaju bradavice, brkove i 50-ak kila viška, ili su lezbejke, ali svakako ne izgledaju ko ova u koju se naš manijak zacopa, a ona ga još titra…

            Na kraju, dokaz stilske, idejne pa i žanrovske izgubljenosti i bauljanja ovog filma u potrazi za svojim identitetom i razlogom postojanja vidi se i u krajnje nepromišljenoj (ili, što bi reko naš narod: misguided) upotrebi –inače odlične- pesmice "Goodbye Horses". Ona je već bila na legendarno nezaboravan i antologijski način rabljena u masterpisu psiho-slešera, SILENCE OF THE LAMBS (u sceni u kojoj se Bufalo Bil šminka i krije đoku među butine), i zauvek će ostati vezana za njega. Veliki je auto-gol, dakle, to što su tu istu pesmicu uzeli, i iskoristili je skoro celu, u jednoj sceni zavođenja-i-ubistva. Od svih pop-pesmuljaka iz 1980-ih, zar su morali da odaberu baš taj, koji već ima svoj čvrst žanrovski pečat?

       Da sumiram: novi MANIJAK je gledljiv, okej filmić zahvaljujući svom tehničkom pakovanju (fotografija, scenografija, muzika, efekti…), pristojno je glumljen, ima dobru narativnu ekonomiju (srpski rečeno: ne gnjavi, ne smara, brzo se kreće, ne vrluda bez veze) ali ga svejedno sa obzorja stvarno relevantnih filmova izbacuje te ispod crte potapa neizlečivo petparački scenario i opšti besmisao (uključujući i nekritički preslikanu "idejnost" ubistva kao kazne za promiskuitetne žene, odnosno "sama si to tražila, bejbe" etitjud koji provejava kroz većinu klanja ovde). Aža (kao inicijator) i Kalfun (kao egzekutor) nisu ovog puta uspeli da opravdaju svoj film, osim kao jedno prilično izlišno omažiranje (prežvakavanje) nečega što je njima u mladosti puno značilo, ali što danas, u podgrejanom obliku, stvarno nema šta da traži ni u njihovim filmografijama, ni na našim ekranima.

Ghoul na Čegru

             Na današnji datum, mada ne baš i na današnji dan, odigrala se bitka na Čegru – jedan od junačkijih i po mnogo čemu srpskijih podviga u vasceloj istoriji ovog namučenog naroda. Hajlajt te akcije je ovo:

"Boj je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi uskoci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Sada je tek nastao pravi okršaj. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam. Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj. Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba."

Koga zanima ceo kontekst i detalji, neka ih pogleda OVDE, ili negde drugde. Sa svoje strane ja ću, skromno i iz svog osobenog ugla, ovaj datum da na blogu obeležim izborom fotki nastalih tokom posete spomeniku srpskim junacima koji se danas nalazi na brdu Čegar pored sela Kamenica. To je i inače jedna od nezaobilaznih lokacija za svakoga ko bi hteo da obiđe Niš i njegovu okolinu, pa evo kako to izgleda po letnjem danu, kad je nebo modro a zelenilo treperi na suncu. Ovaj slikovito zabeleženi obilazak spomenika odigrao se 17. juna 2012. godine, a društvo mi je pravio i fotke uslikao prijatelj iz Negotina, Siniša P.

Pored toga što ove ekskluzivne fotke oživljavaju ugođaj ovog svetog mesta onima koji tu (još uvek!) nisu bili, one pojedincima mogu pružiti i neke druge vrste uživanja, npr. da vide Ghoula iz ugla iz koga bi ga najradije gledali – kroz cev topa! 

 

Evo, gledajte, uživajte, maštajte, i nemajte ni najmanje sumnje da bi Ghoul rado, u sličnoj situaciji, opalio u barut, da pobije govna i gotova stvar!