The Cult of Sweet 16!

 

Danas je 16. rođendan ovog bloga! JESTE – već punih 16 godina, na svakih nekoliko dana, počastim vas nekim rivjuom, vestima, tiradama, exkluzivnostima, najavama i koječime. Jer to je moj križ…

Ali neću sad da smaram uobičajenim tiradama, pecanjima pohvala i komplimenata, niti statistikama o posetama. Ukratko, još uvek su solidne, tako da i dalje imam utisak da me neko tamo s druge strane čita i prati!

Možda je na mestu gromopucatelna proslava 16. rođendana (hej, ipak je to ulazak među starije maloletnike!), ali i ovaj jubilej proslaviću radno, pisanjem osvrta, i još nekih stvari o kojima ćete uskoro čitati ovde.

 

U narednim danima i nedeljama čitaćete ovde: prikaze dva nova vrlo dobra nehorora (jake trojke!), foto-putopis iz Nosferatuovog zamka, biće dodela Zlatnih Gulova, lista najboljih horora 2024 (ali prvo da pogledam i prikažem još nekolicinu), prikazi nekih odličnih stripova, a možda bude i deo najava horor planova za ovu godinu, čim se neke stvari još malo razbistre...

Ne menjajte kanal 666!

R.I.P. DAVID LYNCH (1946-2025)

            Čovek je otišao, filmovi su ostali… Ukratko o njima…

Prvi film Dejvida Linča koji sam u životu pogledao bio je ČOVEK SLON, na TV Beograd, negde u prvoj polovini 1980-ih. Sećam se TV najave koja se sastojala od početne scene koja je nešto između košmara i ne-baš-flešbeka, sa slonovima koji preplaše i umalo gaze trudnu ženu. Sećam se tog čudnog efekta vriska u slou moušnu, tresenja glave sa pretapanjima… Oho, ovo je nešto zanimljivo, kao za mene, pomislio sam. I bilo je!

            ČOVEK SLON mi je dugo, dugo, tokom celih osamdesetih, bio najdraži film u životu.  Onda mi je, s dolaskom punoletstva i sklonosti ka oštrijim, ljućim stvarima, zasmetala njegova romantična zaslađenost, taj šmalci momenat (nežna duša što u čudovišnom telu operu sluša), pa sam ga zato malo pomerio s trona, ali je i dalje ostao negde pri vrhu.

            Ipak je to body horror at its best + Pakao, to su drugi ljudi + „civilizacija“ i njena mašinerija = totalna bespomoćnost pred silama na koje ne možeš nikako uticati... Vrhunska fotografija, maska, gluma...

            DINA: pamtim insert iz filma, prikazan na TV, da li u najavama programa ili u nekoj filmskoj emisiji – scena borbe sa onim uključenim štitovima. Privukla mi je pažnju neobičnim vizuelnim efektima. Kasnije, kad sam pogledao ceo film, na TV, svideli su mi se poneki delovi (npr. navigatori u akvarijumima), ali ne i celina. Moj detaljan osvrt na nedavnu reprizu ovog filma imate OVDE.

            PLAVI SOMOT sam takođe premijerno gledao na televiziji, krajem osamdesetih, ili možda 1990, tu negde. Oduševljen, naravno, ali u tim naivnim danima mladosti kvalitet mi se podrazumevao, nisam dovoljno umeo da cenim koliko je genijalnost nešto retko, koliko je unikatno ovako nešto. 

Bio mi je ovaj film dovoljno važan i vredan da citat iz njega upotrebim u mojoj prvoj priči koju sam napisao („Neljudska hladnoća“, 1991). To nije objavljeno, niti zaslužuje da bude, ali samo navodim zbog podatka koliko se meni Linč podrazumevao, negde u pozadini stvari koje sam radio, od samog početka.

Odavno sam na blogu ovaj film ovako koncizno opisao. Vrhunski triler sa povremenim bliskim dodirima sa najkošmarnijim hororom: apsurd i nadrealni mrakovi ispod privida „normalnosti“ = kvintesencijalna Linčova tema koju nikada nije bolje, nadahnutije, jezgrovitije i memorabilnije obradio nego ovde. Tu je maltene svaka scena, skoro svaki kadar – ikoničan, i to već od uvoda (gradić iz razglednice – drečava bašta – srčani udar – monstruozni mravi...) pa sve do samog kraja (uključujući i crvendaće)!

            TVIN PIKS je bio senzacija te 1991. kada je prikazivan na našoj televiziji. Zaljubio sam se u njega od 1. epizode (koja je remek-delo unutar remek-dela, i sažetak genijalnosti koja se potom rasprostirala i pomalo razvodnjavala). Taj kick premijernog gledanja te epizode – ta misterija, ta opčinjavajuća lepota, ti dirljivi momenti koji se pletu oko impakta smrti te devojke na celu zajednicu – to se ne može dovoljno nahvaliti. Scena kad u srednju školu postepeno dospeva vest o Lorinoj smrti, kad Dona posmatra prazno mesto u klupi, pa gužvu u dvorištu, Bobija koji besni, neke učenice napolju koje plaču, i spaja dva i dva – pa to je nešto najgenijalnije režirano i najpotresnije u univerzumu.

Obožavao sam tu seriju najsnažnije, s nestrpljenjem čekao svaku epizodu – nije bilo interneta, bindžovanja, moralo se čekati po 7 dana za svaku novu – i mada mi nisu prijali ni idolatrija FBI-ja, ni pite od višanja i prokleto dobre kafe, mračno jezgro svega toga, a naročito nagoveštaji onostranog, paranormalnog zla dirali su me naročito zato što su bili „na kašičicu“, u nagoveštajima, usred konteksta koji je povremeno bio i banalan.

Gutao sam to sve do otkrića toga „Ko je ubio Loru Palmer“, što je bilo zastrašujuće i grozomorno, ali me je i nervirao pad serije u II sezoni; i dalje sam je pratio, ali sve više razočaran tim rasplinutim „weird for the sake of weird“ glupiranjima, sve dok se Linč nije iznenada vratio u poslednjoj epizodi II sezone kao neki otpisani fajter koga su dotad već samleli u ringu, a koji se nekako („kao na filmu!“) uspravi na noge, i onda kad se više niko tome nije nadao, POMETE iz ringa sva ta glupavljenja do tada, i zada takav NOKAUT – mislim, čitava ta pregenijalna epizoda je izuzetna, jedan od vrhunaca njegovog filmmejkinga, ali taj kraj, taj kraj („How’s Annie?“) je bio nokaut unutar nokauta. Antologijsko nešto.

Moj osvrt na taj izvorni TVIN PIKS možete čitati OVDE.

Iskren da budem, bio sam žešće frustriran i razočaran filmom TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME kada sam ga pogledao, prvom mogućom prilikom, na piratskoj video kaseti, 1992, ali ne toliko da ga ne bih reprizirao kad je, ubrzo potom, izašao i na legalnom originalu. Veći deo razloga tome već sam elaborirao OVDE, pa da se ne ponavljam.

DIVLJI U SRCU me nigde nije dirnuo: ta parada iživljavanja napadno odbojnih mi likova ni sa čime u meni nije rezonirala kad sam ga pogledao, valjda na videu, ili možda TV-u. Od Linčovih opšteobožavanih rulja-seče-vene filmova, ovaj mi najmanje znači. Ali moraću da ga pogledam ponovo i proverim svoje tadašnje izrazito nedopadanje.

ERASERHEAD sam dugo tražio: znao sam za njega, i maštao o njemu na osnovu šturih podataka, a najzad sam ga nabavio tek zahvaljujući Robertu Nemečeku, koji mi je negde sredinom 1990-ih, pozajmio svoju originalnu kasetu. On ga je i vrteo na Pinku, ali Pink se tada nije mogao videti u celoj zemlji, pa tako ni u Niškoj Banji. Bio sam, naravno, oduševljen. 

E, TO je bio LINČ kao za mene, to je onaj Linč u koga sam se zaljubio u ČOVEKU SLONU, a ne kreveljenja Nika Kejdža i Lore Dern i frikšoua oko njih. Kao što već rekoh drugde na blogu povodom tog filma: košmar i pakao retko kada su bili ovako plastično uhvaćeni na filmu, a još ređe su bili tako direktno (i smisleno) povezani sa ženidbom i decorađanjem. Savršena c/b fotografija i standardno košmarni Linčov sound design + mladi Sloba Milošević u svom horror debiju.

 Ubrzo potom ovaj film je došao i u naše bioskope (!), samo sa 20 godina zakašenjenja, pa sam ga overio i u tom izdanju, s podsmehom prateći reakcije novopečenih „fanova“ kupljenih sapunicom Tvin Piksa, a zbunjenih nesputanim košmarom morbidarije bez komik rilifa (sem od najcrnje, jedva opazive sorte). Zatim je izašao i na originalnoj kaseti, ali ja sam već imao presnimak sa Nemečekovog originala.

Pisao sam o njemu za rubriku „Kult horor“ za niški studentski list Pressing, i bio sam ubeđen da sam to kačio na blog – ali sad ne uspevam da to pronađem. Moraću da okačim ovih dana.

Izgubljeni auto-put (LOST HIGHWAY, 1994) je bio najavljivan kao „tehno-horor noar za 21. vek“, pa sam ga s tim većim nestrpljenjem očekivao. Pogledao sam ga prvo na srednje-slabom piratu koji nije bio blag prema senkama i crnilima kadrova tog filma, naročito u prvoj deonici. Svejedno, ono što nisam video, to sam dosanjao. Overio sam ga čim je došao u bioskope.

Priznajem, smorila me je „normalna“, odnosno gangsterska deonica, mada je rečito da je uslovno govoreći najrealističniji deo filma zapravo – san, laža, varka, iluzija, kako se na kraju ispostavi. Ali zlokobna prva polovina i košmarni rasplet kupili su me za sve pare. Taj film, koji mnogi ne svrstavaju u horor (!), sadrži neke od najjezivijih scena 1990-ih, uključujući i moju omiljenu sortu: horor na suncu, ili barem pod jakim svetlom sijalica: prvi razgovor Misteri Mena s Bilom Pulmanom na žurci, usred razdragane svetine.

Otkidao sam i na saundtrek, čak i na Bouvijevu pesmu, mada su mom tadašnjem metal-tehno-indastrijal duhu lepše legli Ramštajn i NIN.

O ovom filmu pisao sam u mojoj prvoj esejističko-kritičkoj knjizi, FAUSTOVSKI EKRAN. Kada to budem apdejtovao u ĐAVO NA FILMU, biće ponovo dostupno.

THE STRAIGHT STORY – od ovog filma ništa nisam očekivao, i to sam i dobio. Ipak, overio sam ga u bioskopu čim nam je došao. Valjalo bi da ga ponovim, ipak, iako sam prilično siguran da tu (i dalje) nema (skoro) ništa za mene. Taj panegirik običnim, malim ljudima stvarno nije moja šolja kafe, možda zato što mi je to više Abdulah Sidran nego Dejvid Linč. OK, svestan sam toga da i TO jeste Linč, gledan u totalu; ali Linč je, takođe, i Mahariši Maheš Meditacija, pa ipak nisam obavezan da i to gutam.

MULHOLLAND DRIVE me, začudo, NIJE kupio na prvo gledanje. Sećam se kako sam sa premijerne projekcije na FEST-u izašao iz Sava centra prilično razočaran i našao se usamljen unutar delom zbunjene, a delom egzaltirane publike: zaplet mi je bio do nerazumljivosti proizvoljno smućkan, a naročito mi je smetala ta više televizična nego bioskopska vizuelnost, nekako zrnasta, neoštra slika.

Film sam skapirao i zavoleo tek na reprizu – jer, treba naglasiti ovo: Linčovi filmovi su uvek zanimljivi za gledanje i naknadno otkrivanje, i ja sam mu se uvek vraćao, i kad me oduševi (zato da uživam ponovo) i kad me razočara (zbog zato da vidim zašto se to desilo, i da li će opet, i je li problem u meni ili njemu). 

Većina drugih reditelja kad me razočara, ne dajem im drugu šansu. Linč je među retkima koji imaju toliko jak kredit kod mene da mu se povremeno vratim, i omiljenim filmovima, a i manje dragima. Uglavnom, moj kritički osvrt na ovaj film možete čitati OVDE.

INLAND EMPIRE, verovali ili ne, nikad nisam pogledao ceo. Počinjao sam ga bar dvaput, pa odustajao. Gledao sam, osim prvih pola sata, i ponešto dalje, na preskok. RABBITS sam znao od ranije, i voleo snažno, izvan konteksta ovog filma.

Pa, odavno se nakanjujem da stisnem zube i ovo odgledam ucelo, i eto, sad kad je izvesno da nikad više nećemo videti novi film Dejvida Linča, niti njegovu novu seriju, vreme je da dam treću šansu ovoj video-tvorevini. Siguran sam da, unutar te izluđujuće mase koječega, ima bar 20-30 minuta genijalnosti (izvan RABBITS). Samo treba izdržati sve te weirdo home movies da se dođe do njih.

Na kraju, Linč je ipak otišao u velikom stilu, sa III sezonom TVIN PIKSA. Onda kad su ga svi otpisali i prestali da se nadaju, čiča je deliverovao filmčinu od 18 sati! Iskreno, i tu ima barem 2 sata koja bi se mogla i izbaciti, i mnogo trolovanja i zajebancija, ali onda kad puca iz obe dvocevke u ovoj seriji – to su neki od najžešćih, najgenijalnijih momenata koje nam je Linč ikada dao.

Moj UVOD u OSVRT na 3. sezonu imate OVDE.

Pravi, puni osvrt nisam napisao. Većim delom zbog slutnje da tu nema šta da se analizira u sitna crevca – to nije pravljeno da se TUMAČI i secira, nego da se DOŽIVI i sanja i dosanjava. Ali, jednog dana, uzeću da ponovo izvrtim CEO Tvin Piks, u cugu, zajedno sa 3. sezonom, pa ako iz toga izađem pametniji, javiću se nekim textom.

Odmah da kažem, to se neće desiti mnogo skoro. Imam daleko važnija i bitnija pisanja ovih dana i meseci, jer nisam ni ja spring chicken, i moram požuriti s mojim nenapisanim knjigama…

Zato, umesto zaključka, sve što bih imao reći o Linču – već sam, manje-više, kazao, OVDE. Šta, niste znali, ili ste zaboravili, da sam imao tu privilegiju da malo popričam sa Linčom? Ako je tako, eto razloga više da bacite oko na text + slike + video o tome kako je do toga došlo, šta smo pričali i kako je sve to izgledalo. Znači, ovde: Razgovarao sam sa Dejvidom Linčom.

Ukratko rečeno, Linča sam naročito voleo, i nastaviću da ga volim, zbog sledećih kvaliteta: bio je unikatan, uvek svoj i beskompromisan, nije kočio ni zbog koga (osim u DINI, zbog čega se do kraja života kajao); imao je vanredno plodan i originalan uvid u prirodu košmarnog i redak talenat da to živo i ubedljivo prenese na film; a opet, sa svim tim, imao je dar umetnika i sklonost ka lepoti, odnosno umeće da užasu, živopisnijem nego kod većine drugih umetnika, pruži prilično snažnu protivtežu u vidu lepote, ljubavi i životnosti. Svoje lične i uopšte životne protivrečnosti otelotvorio je u opusu koji se ne može uporediti ni sa čijim, i bez kojega bih se ja osećao znatno siromašnijim. Hvala na svemu, Dejvide...

MUDBRICK (KULT MRTVIH, 2024)

 *(*)

2-

 

Ovo nije rivju: ovo je upozorenje. Ne nasedajte na bombastične najave o domaćem „folk hororu“, o „najstrašnijem filmu u novijoj istoriji“, itsl. Ova čatmara je dobra samo za potpalu.

Dobro, ako imate para za bacanje, možete ga ove nedelje pogledati u bioskopima. Ali, ako baš morate ovo da gledate, ako vam moja upozorenja tako malo znače, ako vam je radoznalost jača, ako vas primordijalni atavizmi gone da po svaku cenu pogledate jedan „domaći“ horor smešten u ruralne krajeve, u staro selo, u drevnu čatmaru (kuću od blata) – možete to uraditi i za dž. Ko zna, znaće… (Šifra: Yifi.)

Ovca mi se jagnji, knjige mi se pišu, pa stvarno nemam sad vremena da ovo raščlanjujem na sastavne delove: to ću ostaviti za moju knjigu o balkanskim hororima. Do tada, samo ukratko.

Ako hoćete horor – to nećete ovde dobiti. Ovo je jedna do negledljivosti razvučena, razbrbljana porodična drama u kojoj se odreda antipatični likovi valjaju u beskrajnim scenama ruralnog mizerabilizma, svađe, muke, patnje, nesreće, jauka, suza, gde se mnogo laje a (skoro) nimalo ne ujeda, gde su sve boljke domaćeg filma dignute na kub (loš scenario, mnogo blebetanja, blato neartikulisane psiho-patnje, odbojni i nemotivisani likovi za koje te živo zabole, itd).

Ako hoćete FOLK horor – ni to nećete ovde dobiti, bar ne u zadovoljavajućem obliku. Priča je apsurdna: u nekom selu u Istočnoj Srbiji seljani obožavaju Velesa tako što se mole drvenom totemu na fudbalskom igralištu-livadi ali i random drvetu izvan sela, drže u čatmarama drvene duboreze s nečim što nazivaju Velesom, i stalno ponavljaju „Slava Velesu!“ Hrišćansku crkvu u selu ne vidimo, lokalnu policiju (koju vidimo!) kult Velesa ne zanima, a šta on tačno podrazumeva, kakvo je to božanstvo, kako se štuje - o tome ne vidimo u filmu ni najmanji nagoveštaj.

U NEKAKVOJ vezi sa svime time su i NAVI (nekrštenici), ali to su sve samo krajnje nesuvislo, nedomišljeno ubačene mistifikacije, proizvoljno prepisane iz ovdašnjeg folklora. Glavni lik, Pavle, izgubio je dete dok je bio u Londonu. Nejasno zašto, tačno, nešto nije valjalo s fetusom, a onda ni s brakom… Sad se vraća u svoje rodno selo.

Svi njega nazivaju Navom. Neki ga teraju da se SETI, neki se boje toga da se seti (da je navodno Nav). Kako može Nav da bude odrastao, kad je nav zapravo revenant nekrštenog deteta umrlog pre nego što je moglo biti kršteno? Kako je Nav odrastao, zašto ga film tretira kao nekakvo božanstvo od kojega zavisi milost prema seljacima, letini, stoci… ako je on samo kreatura, poput vampira, vukodlaka, gula, todorca, a ne božanstvo? Zašto na Velesovom totemu stoji urezano NAV?

Ako hoćete DOMAĆI, SRPSKI horor – ni to nećete ovde dobiti. Film je 92% na engleskom, 7% na MAKEDONSKOJ inačici srpskog, i samo oko 1% na srpskom. Ni rečju se u filmu ne pominje SRBIJA, nego će samo ovdašnji gledalac, i to ako je baš oštrook i dovoljno dokon da zagleda sitnice, primetiti uniformu srpske policije, ili da su dokumenta koja lik gleda na srpskom, ili jedva čitljivo ime sela (ČINIGLAVCI) na jednoj zgradi, u jednom kadru.

Inostrani gledalac nema ama baš NIKAKAV signifajer da se ovo zbiva u Srbiji: film je na neku foru dostupan na stranim striminzima, valjda zato što svako govno koje krstiš „folk hororom“ danas ima prođu, ali za nekog Amera, recimo, ovo se možda zbiva u Bugarskoj, ili Makedoniji, ili Rumuniji, ili ko zna gde, u nekoj fantomski nedefinisanoj Ruritaniji, Stiriji, Transilvaniji, Slavistanu...

Zašto likovi (nominalno, po unutarnjim pokazateljima, Srbi) našem protagonisti govore na makedonskom? Zašto mu PIŠU na makedonskom? Zato što tvorce ovoga živo ZABOLE za domaćeg gledaoca, a Amer ionako ništa neće primetiti.

Pavle bi kao trebalo da se nečega SETI, ali ako je čovek decenijama živeo u Engleskoj, i za njega u filmu nema dokaza da uopšte zna srpski-makedonski, sem par fraza („Zdravo“), zašto mu onda pišeš poruku na ĆIRILICI, na makedonskom? 

Sve je ovde napadno fejk, usiljeno i neubedljivo od same premise: naime, čoveku koji je živeo u Londonu umre otac, i ostavi mu – bednu blatnu čatmaru u nekom selištu u izumiranju. I ovaj potegne iz Londona, u „Srbiju“, u to selo, i zapne da nasledi tu čatmaru, da se nastani u njoj, iako tu već odvajkada živi njegov brat Jakov sa svojom ženom i ćerkom! I tu se izrodi čitava frtutma oko te jebene polu-ruševine: čija će biti!

Film je, navodno, inspirisan istinitim događajem – problem je samo što se on, kao, desio posle II svetskog rata. Znači, pre 80 godina! U vreme poratne bede u nekom zabačenom selištu je imalo smisla da se dva brata žestoko i tragično posvađaju oko nasledstva očeve blatne kuće. Zašto bi se jedan Londonjanin u 21. veku svađao s rođenim bratom u nekim ČINIGLAVCIMA u planini oko neke kuće od ćerpiča (mudbrick) – to nam film čak i ne skicira.

Razne su tu stvari nabacane, ali dramaturški kranje nevešto i konfuzno, tako da proizvode frustraciju i otuđenje, a ne misteriju i involviranje gledaoca: ta ćerka je trudna, ali NE sa njenim momkom iz sela. Ne kaže se čije je dete. MOŽDA je čak i očevo (incest, dakle), ali ako je tako, to je krajnje smušeno (ne) nagovešteno. Momka ovaj, Jakov, ubije sekirom usred sela (u mraku, u leđa – ne očekujte splater, jer nema ovde krvi), i nikom ništa – život ide dalje, ni policije ni istrage ni familije ni ništa. Sutra je novi dan, idemo dalje, sve normalno: kam ga onaj – nema ga onaj, ko da nikad nije ni bio.

Inače, muzika je otrcana: ili dramljenje i buka za podizanje strave i napetosti u scenama u kojima ih zapravo nema, ili neki bezoblični ETNO horovi i popevke koje kao da je A.I. smućkala od „kako mali A.I. Đokica zamišlja istočnoevropski etno“.

Pavle ceo film ima istovetan zbunjeno-škiljeći izraz lica, jer ni njemu nije jasno ŠTA igra. Zato ceo film zamišljeno ŠKILJI.

Jakov ceo film ima istovetan namrgođeni izraz lica, ali on barem zna šta igra: Majkla Rukera sa Temua. Zato se ceo film MRŠTI i govori nekim grlenim glasom istočnoevropskog Tarzan-Ingliš zlikovca-krimosa.

Obojicu glavnih likova igraju trećerazredni engleski glumci za koje niko nije čuo, i to s pravom. Poneko ih je možda video u ponekoj epizodici u nekom trećerazrednom filmu ili drugorazrednoj TV seriji. Zašto su baš oni angažovani da igraju SRBE u filmu koji je skoro ceo NA ENGLESKOM? Jel će možda neko da plati da gleda ovaj film zbog njihovog star powera?! Razumem da Tuki dovede Kena Forija ili Franka Nera na tezgu u Srbiji, jer posle s tim imenima može da proda svoj film u tuđini. Kome će OVO da se proda na konto imena Endrju Hauard (Jakov) i Filip Brodi (Pavle)? Što je najgore, oni se muče, bore, koprcaju s tom konfuzijom koja im je napisana – možda po sebi i nisu tako loši glumci kako ih ovaj film prikazuje, ali nedokuvan scenario im vezuje ruke i tu nema beganja.

Ko je uopšte zlikovac ovde? Pavle-Nav, Velesov poslanik (?!) iz Londona (!) koji je zaboravio šta je (!!!)? Ili Jakov-portret seoskog ubice, žrtva bratove pohlepe, a možda i otac svog unuka? Za koga uopšte da navijamo ovde, i zbog čega? Šta je uopšte dramski konflikt: udario brat na brata? OK, ali to nije psiho-socijalna studija, niti je arhetipska parafraza Kaina i Avelja – ako je jedan od njih natprirodno biće (nav)!

Umesto horora imamo neubedljivu, razbrbljanu i repetitivnu dramu bez ikakvih prijemčivih elemenata. Umesto drame imamo motivacijsku i karakternu konfuziju gde ljudi rade nemotivisane i GLUPE stvari sve vreme, bez posledica.

Samo jedan mali detalj: Pavle je zapeo da dobije Potvrdu o smrti svog oca, kako bi mogao da sredi nasledstvo, tj. da sebi prebaci tu jebenu blatnu kuću. Začudo, ovo zabačeno selište sa jedva 20 duša IMA nekakvu zgradu lokalne uprave, i u njoj ŠALTER (!), na kojem piše „Šalter“. 

Iz nejasnih razloga su prema njemu neljubazni i tetka za šalterom, i pajkan koji ga TERA ODATLE (Zašto? Zato!). Malo kasnije, taj pajkan uzme i ode iza te štale koja glumi policijsku stanicu – i napolju, naočigled okoline, zapali taj dokument. Zašto pajkan pali taj papir uopšte? Zašto ga pali napolju, na vidnom mestu, a ne u klozetu ili negde zaklonjeno??!!

Debilana, nebuloza i – silovanje. Jer, ako na ovo prvo nema smislenog odgovora, na ovo drugo imamo bar nekakav: scenarista i reditelj ga je naterao da tu nemotivisanu i glupu radnju obavi napolju kako bi ga neko VIDEO i potom odneo dopola sagoreli dokument Pavlu. Na kojem je ĆIRILICOM, na makedonskom, napisao da TREBA DA SE SETI. Umesto da mu lepo KAŽE u lice to čega treba da se seti…

Po svojim dometima, ali i opštem pristupu, ovaj film je sasvim uporediv sa nedavnim VAMPIROM, od pre par godina, koji nisam stigao da vam na blogu prikažem, jer nije ni vredan rivjua (ista ocena: 2-). Znači, nesuvisla exploatacija lokalnog ambijenta i folklora od strane netalentovanih mistifikatora nesposobnih da skockaju smislenu (a kamoli jezivu) priču, nego trpaju sve čega se dosete, ali pošto su im kapaciteti ograničeni, rezultat je samo udica za naivne, odnosno dosadan, prazan, glup film bez jeze i bez smisla.

P.S. U filmu ne postoji nikakav KULT MRTVIH, dakle čak i u (pod)naslovu vas lažu…

P.P.S. Da ne bude da imam nešto protiv tvoraca ove budalaštine, priznaću im dva kvaliteta: 1) direktorka fotografije je odradila odličan posao i uslikala ovo daleko bolje nego što zaslužuje, odnosno na svetskom nivou za ovaj (nizak) nivo low budget produkcije, i 2) CGI efekti sa zmijama su, takođe, na svetskom nivou za ovaj (nizak) nivo low budget produkcije.