NOPE (2022)

**

2-

            Ovo nije kritika. Ni prikaz. Pa čak ni rivju. Ovo je UPOZORENJE.

            Ne bacajte dragocene pare na bioskop da biste gledali NOPE, najnoviji (treći) film jednog od najhvaljenijih novih žanrovskih reditelja, Džordana Pila. Njime on krupnim korakom nastavlja silaznu putanju svoje karijere, od solidnog GET OUT, preko upitnog ali mestimično pristojnog US, do – ovog JOKA. Sačekajte da procuri na net, ako baš morate da ga pogledate, iako NIŠTA nećete propustiti i ako ga sasvim i zauvek preskočite.

šarena laža, da se dzvere budale

            NOPE je retko nezanimljiv i neuzbudljiv film, sa promašeno odbojnim glavnim likovima (a ni sporedni nisu mnogo bolji) i lišen prave misterije, uzbuđenja ili bilo kakvog pravog entertainment value-a.

oće li nešto da se desi? - JOK!

Ovo je toliko u fundamentu promašeno da će osobe slabije volje, oni povodljivi, prosto morati da pomisle: „Hej, mora da ovde ima nešto strašno duboko i dobro kad ga svi hvale – jedino što ja ne vidim NIŠTA, ali bolje da mudro ćutim kako ne bih ispao glup u društvu!“ Čik nek neko kaže: "U cara Trojana kozje uši!" Čik nek neko kaže: "Car je go!"

mrtvo puvalo

Film je predug i predosadan: bar polovinu mu čini ekspozicija i priprema terena, tokom koje imamo gledati jedno u analima filma retko viđeno ovoliko odbojno mrtvo puvalo koje je sve vreme namrgođeno i lakonski-skoro-mutavo + njegovu iritantno-brbljivu sestru + jednog retko antipatičnog azijata kako se, polaaako, pooolaaaakoooo upliću u „misteriju“…

katatonija

A „misterija“ je toliko slow burn i toliki anderstejtment i toliko lišena bilo kakvog spektakla ili barem set-pisa vrednog pažnje i pamćenja (ne vucite me za jezik za značenja, ideje, poruke i poente, jer to je nevredno pomena) da sve ovo deluje kao scenario za jednu od epizoda Pilove nove ZONE SUMRAKA, one negledljivo razvučene i nezanimljive smaračine koja je neslavno zacvilela i nestala pre nekoliko godina.

evo, sad će, samo što nije

Da se ova priča, sa malo zanimljivijim likovima, sabila u 50-ak minuta, umesto ovako, u dva jebena sata i dvajes jebenih minuta, to bi bilo onako, okej. Gledljivo. Prihvatljivo. Ali ovo davljenje gugutki koje traje barem duplo više nego što bi trebalo zaista nema opravdanje da u ovom obliku postoji.

avinjone, pušti mi bombone!

A tek tvist. Ček da vidite tvist. Ili bolje – nemojte!

Oćete da vam ga spojlujem?

OK. Evo.

SPOJLER:

najzad! spektakl!

Na kraju ispadne da taj prividni NLO, odnosno leteći tanjir, ili leteća džinovska krofna, sakrivena u oblaku, možda uopšte nije iz dalekog svemira (ne zna se odakle je, možda je iz svemira, možda iz središta zemlje, paralelne dimenzije, Ktuluovog dvorišta…) zapravo uopšte nije leteća sprava, stvar, mehanika, tehnologija, metal, nego – živi stvor, koji izgleda kao velike bele na froncle iscepane gaće koje lelujaju na vetru!

novi spilburger je tu! ji-haaa!

I za to hoćete da bacite 500 ili koliko već dinara u bioskopu? Ili duplo toliko za IMAX, gde ima?

Ja vam kažem: JOK!

NOPE!

majmun ko posumnja

(Izvin’te što nisam sad mnogo ni vickast ni analitičan, ali ovo govno me je toliko iznerviralo da ne želim na njega da potrošim nijedan minut svog vremena više nego što već jesam! Pametnima dosta, a ostali – nek se uvere sami.)

MEN (2022)

 

**
2

U okviru akcije „Toxic Male Avengers“, da počnemo od muškorežirane tirade protiv Toksične Muškosti (zeeev). Sa Alexom Garlandom nema neizvesnosti – posle onog plitkoumnog, duše lišenog i mrtvopuvalasto dosadno-glupog ANNIHILATION (klikni pa se podseti moje tirade), bilo je dovoljno videti naslov i trejler za njegovo novo gomno, pa znati tačno šta ćemo dobiti.

I tačno to smo i dobili: vizuelno šareno izmetance, ponegde videospotovsko, baš kao u sestri mu, SHE WILL (o kojoj uskoro detaljnije).

Ponegde je to nadahnuto gnusno i originalno, mora se priznati. Ima ovde nekih prizora s kojima se malo toga u dosadašnjoj istoriji horora može uporediti, i tim više je šteta što su pretežno izvedeni CGI efektima, a ne „u mesu“, praktično.

Nažalost, tematski je to praznjikavo i glupo. U ovom slučaju muška toksičnost je toliko originalna da spada strogo u žanr #nikadsenijedesilo – naime, našu antipatičnu junakinju njen dragan emocionalno ucenjuje: ako ga ona ostavi, on će da se ubije! Ona na to kaže: „Jes, boli me kurac!“ On skoči s vrha zgrade, proleti u slow motionu kraj prozora gde ona stoji i spljeska se na pločniku.

Krindž kreće odma, od „Hello!“ Još od te njihove „svađe“ i tog kretenskog samoubistva, i njene prazne face, i toga kako se ovaj polomio dole… Eto kako joj se posro u život!

I sad ona jadna ode na selo, da se oporavi od traume, a kad tamo neki niđe-veze-s-temom-i-zapletom folk-horror znaci i sugestije. I tako kreću simboli plodnosti, kurci-palci, Machen sugestije, Panovi i fauni, al to nigde ne vodi. Vidimo Zelenog Čoveka (muški simbol plodnosti)…

i vidimo raskrečenu Šila-na-Gig (ženski simbol plodnosti)…

I oni bi nekako da se kontrastiraju, valjda da nagoveste praiskonski rat polova? Ali to je bezveze, jer su značenjski istovetni, t.j. nose istu simboliku, nisu to međusobno suprotstavljeni simboli, nije to npr. Hrist vs. Šila, pa da kažemo „OK, to je Uškopljeni Pustinjak nasuprot Žene Zelene…“ Ovo su Muž i Žena, istih konotacija…

I sad njoj svi muškarci tu, u tom selu, izgledaju isto. Zašto? Zato što je uspela da se zalepi za jednoga koji je bio tetkasti histerični kreten? Ali ovi što joj se ukazuju sad nisu kao njen afrički-crni histerična-tetka dečko, nego svi izgledaju kao prirodno ružni britanski-bledunjavi Rori Kinear

– baš svi imaju njegovu odbojnu njušku, svi, čak i neki random klinja na kojega je matora faca nalepljena u stilu legendarnog Aphex Twin spota „Come to Daddy“… ili IV sezone What We Do in Shadows…

Nekoliko je problema ovde: što je temeljna postavka glupavi krindž; što je glavna glumica –ali i lik koji igra- nepodnošljivo iritantna (što ne bi trebalo), baš kao i njena drugarica s kojom ćakula telefonom, baš kao i Rori (koji je valjda namerno odabran da bude odbojan);

što se tokom većeg dela filma ne dešava ništa naročito zanimljivo ili podsticajno osim nekih kratkih golicanja: neki tunel nešto nešto… neki golokurasti Rori joj se mota po bašti… pa ga uapse… pa ga puste.. pa drugovi ovako ćemo, pa drugovi onako ćemo… krindž do krindža…

Sve dok pred kraj stvari naprasno ne odlepe i odu u nešto što bi kod živog reditelja bilo DELIRIJUM, ali kod ovog mrtvog puvala Garlanda čak i nepatvoreno LUDILO koje krene da se dešava u zadnjih pola sata inscenirano je, režirano, prikazano u nekakvom neverovatno neinvolvirajućem fletlajnu.

I koja nam se duboka poruka želi preneti tim vizuelno zabavnim, mada CGI prikazom osunećenim slikama muškaraca koji stalno iznova iz sebe, iz vagina u svojim međunožjima (!), a onda i kroz stomak i usta, „rađaju“ replike samih sebe?

I mada ne izgledaju ko njen upokojeni crni dečko, ovi beli smradovi na sebi imaju iste povrede kao on kad se smandrljao na pločnik (ruka zasečena šiljkom ograde, jedno stopalo prelomljeno ustranu).

Toliko muke da nam se kaže kako ona, kad joj se jedan toksični kreten posro u život, sad nadalje u svakom muškarcu ima da vidi njega? Dva sata ove smaračine i ludorija kako bismo došli do TOGA??! Wow.

Inače, kraj je sasvim zbrkan jer ni reditelj ne može da se opredeli šta je od ovoga što se desilo bilo METAFORA i vizija u njenoj glavi, a šta je u tzv. objektivnoj stvarnosti u koju u zadnjoj sceni dođe njena drugarica i vidi nekakve krvave tragove oko ulaza kuće… Ko je to bio klan i da li je doklan, ko je preživeo i šta je ostalo od njih – nema veze.

Važan je finalni osmeh omoćene žene, koja je, izgleda, naučila da se nosi sa idejom da su svi muškarci isti, i da sad ima sa sobom sekiru (nadam se, metaforičku a ne doslovnu, u torbici), pa idući put kad joj se neki nakači i traži od nje LJUBAV, a njoj nije do toga, može smesta da ga nasekira i da ne čeka da se ovaj histerično samoubija i prlja pločnik.

Ima u mom kraju izreka koja savršeno opisuje ovaj film i njegovo završno „otkrovenje“, i sa njom ću vas ostaviti da nad njom meditirate: „Na vr’ brdo za kašiku pilav.“

P.S. Ako nekome moram da crtam: #metoo je legitiman pokret, s razlogom pokrenut; tema toxične muškosti je takođe validna i legitimna, treba da se obrađuje svuda, pa i na filmu – ALI, na pametan, smislen, filmski slojevit način, a ne kao OVO.

PREY (2022)

 ***

3-

Predator među Komančima, tamo negde početkom 18. veka. Tuce mladih i besnih ratnika, ogrezlih u rvanje s pumama i međedima, ne mož’ da se meri s jednim Predatorom: zaginu ko malji deca. Još tuce ili dva okorelih francuskih trapera koji su upravo genocidirali krdo bizona – ni oni ne mož’ da se mere s Predatorom. Zaginu ko Švabe pred Batom Životinjom.  

Ali zato je tu neki komančanski curetak, tinejdžerka, ima je trijes kila sasve perdušinku – e, ONA može da se meri sa Predatorom koji ima dvesta kila žive vage (mišića) i supernaprednu međuzvezdanu tehnologiju, lasere, džidža-bidže i čuda koja lete, skeniraju, eksplodiraju… Džaba mu sve, jer ovo je redak zver, (post)moderno čudo: omoćena žena.

U čemu je njena moć? Njena tajna uspeha? Gul će vam objasniti. U tome što je svi preziru i nipodaštavaju, od rođenog brata pa preko saplemenika-lovaca i smrdljivih Francuza sve do samog Predatora. Čak i on, koji je preleteo pola svemira da bi lovio po Zemlji, i on sa svojim X-ray vidom ispadne slepac: ni on u njoj ne vidi svoj top-trofej nego samo neko levo smetalo. Svi su u fazonu: „Bež’ bre, curo, ne smetaj, ne zaplići mi se u noge, pusti odrasle muškarce da završe poso! Idi u vigvam i krpi čarape il nešto.“

„E, tu sam vas čekala“, kaže ona! „Baš tad, kad mi okrenete leđa kao nevrednoj pažnje, ja ću iz svoje prezrene i potlačene pozicije da vas višfulfilmentski šutnem u guz’cu i pokažem šta može jedno ženče od trijes kila sa sekirče, luk i strele protiv hipertehnološki opremljenog brda mišića s druge strane svemira!“ I onda (spojler?) – to i učini. Who’s laughing NOW?

Lepo je što su, čujem, snimili i verziju filma klot na komančanskom, kakti da bi bili „autentični“; ali niko normalan, a kamoli ja, nije čekivo da će ovo biti ozbiljna kulturološka studija o životu među Indijancima pre trista godina, akuratna u bilo čemu izvan (možda!) šminke, a svakako ne u međuljudskim odnosima, nazorima, običajima, vrednostima…

Mislim, ipak je ovo direct-to-streaming nastavak SF-akcione franšize, a ne antropološki dokumentarac, pa zato ne zameram previše što su odnos Indio-brata i sestre, i svi dijalozi među Indijancima, vrlo moderni, kao da je to grupica današnjih mladića kostimiranih za Noć veštica (iako su zbog "autentičnosti" doveli neke po poreklu Indijance, a ne zagaravljene Belce).

Ženski Indijanac predvodi grupu muških Indijanaca, Amerika 1719, kolorizovano

Ali zameram što grupa Indijanaca pre trista godina, koja jedva da je naživo videla vatreno oružje u vidu neke kubure, izdaleka, i smatra je za vrhunsko čudo i mađiju, a kad im Zagor (dva veka POSLE ovog doba u filmu) izvede neki smešan trik s ogledalima oni popiju priču da nije čoek od krvi i mesa nego Duh sa Sekirče – e, ti isti sretnu neljudsko čudo visoko dva i po metra sa svetlucavim očima i svetlucavim zracima i moćima i snagom, i niko nijednog trena ne pomisli i ne zavapi da je to možda nekakav njiov Bog, ili dapače Demon, tako mi Manitua i svih bućkuriša mog čukundede-vrača!

I ne samo da to kaže, u nekoj uzgrednoj replici, nego niko da se zamisli nad tom činjenicom i da je inkorporira u svoj vrednosni sistem: „Čekaj bre, ovo je možda Vatanka-Natanka sišo s Večnih lovišta da me kazni što sam drkao u šumi prošle nedelje kad sam mislio da me niko ne vidi?“ Ili: „Ovo je iz Velike Rupe izašo demon Pazuzu-Naguzu, ne mogu na njega sa strele i praćke, treba mi velika magija, treba da zovemo Vrača-Pogađača i njegovu medicinu!“ Jok, naš curetak-zanovetak na tog demona kojega je, za razliku od drugih, lično videla kako dolazi sa neba, referiše samo kao na „onog stvora“ („that Thing“), i tol’ko. Vrlo sekularno za 1719. godinu e.v.! Pa to je stvarno samo da čovek glasno uzvikne: VOAH!

Fotografija je osrednja, konvencionalna, pešačka. Nema se dovoljno osećaja za lepotu skoro-netaknute prirode, njene surove divote, to se sve uzima zdravo za gotovo u nekoliko dron-snimaka, šuma ko šuma, brda ko brda, umesto da budu jedan od likova, upečatljivi, opipljivi, živi, samo su konvencionalna skrinsejver-razglednica.

CGI is here to stay, nažalos, i ne bih da zvučim kao deda koji zanoveta na oblak, ali jače je od mene: moram da kažem da sam i ovde izrazito neuzbuđen, a u nekoliko navrata i snažno razočaran kompjuterskim efektima. Ne vredi sav „fotorealizam“ nekakve (ionako osrednje renderovane) pume, ako ona, kad se kreće po grani drveta, tu granu ama baš ni za milimetar ne zaljulja, ne zatrese, ne povije nadole, nego ta grana stoji nepokretno kao da je betonski stub… Džaba vam to sve što ste nacrtali kad u taj kompjuterski program još ne umete da ubacite gravitaciju, inerciju i još poneke bazične elemente ponašanja tela u 3-D prostoru.

Akcija je prihvatljiva, za današnje standarde. Nije to ništa što bi nateralo da se prevrću u grobu jedan MekTirnanić, pa čak ni Stiventoni Hopkins, ali uglavnom se vidi ko šta kome kako. Nema žešće energije, sočnosti, ludila, ali eto. Pregledno je. Bar nešto.

Krv je krajnje svedena u prikazu, iako nije u zamisli: odnosno, to što piše u scenariju da se desi mestimično je prilično gadno. Ali u inscenaciji, i naročito u montaži, to se ili ne vidi uopšte, ili samo u magnovenju, ili trepni-i-propusti. Kad se tome doda često posezanje za CGI efektima čak i u splateru, onda je logična posledica da skoro ništa od toga nema nikakav impakt. A valjda je to i poenta današnjeg filmmejkinga: da nikome ništa ne bude neprijatno.

Razni tu neki ostaju bez udova, bivaju probodeni šiljcima i ovo-ono im se desi, jednoga čak supermreža iseče na froncle, ali ništa od toga nema onaj osećaj opipljive znojave i krvave telesnosti koji je postignut u prvom Predatoru, i naravno da ništa nije ni približno gnusno kao ona sekunda-ili-dve u kojima vidimo odrana i obešena telesa na drvetu, negde pri početku tog filma… (Uzgred, jeste li pohvatali sve reference na Predatora u mojim Prokletijama? Šta, još mi niste pročitali roman? Pa, šta čekate? Da snime film?! Ali, kod mene nema omoćene žene da se skine u belu majicu na bretele i doaka Zlu…)

Ali ajde, da ne gunđam previše. Glavna curica je OK za tu šminkersku koncepciju lika, njen bata takođe drži vodu, ostali su statisti/topovsko meso. Predator je previše u oklopu i pod maskom a skoro nimalo s golom picoustom facom, što je šteta. S druge strane, svaki dan na TV imamo picoustog Grabljivca, pa ne gubimo mnogo.

Nisam od ovog filma očekivao skoro ništa, pa sam dobio više od toga. Ako se zažmuri na sve gorerečeno i skicirano (a mogu da pojmim da mnogi neće umeti ili hteti da zažmure), ovo je jedan solidan, dinamičan, umereno zabavan film koji može poslužiti za sasvim prijatnu razbibrigu i za puštanje prokuvalog mozga na otavu tokom ovih vrućina. Malo li je? Većina drugih novih stvari koje su ovih dana dostupne (RESURRECTION – kakva smaračka bednost! NOPE – kakva neverovatno dosadna prevara!) ne pruža čak ni to!

U svojoj neambicioznosti i nepretencioznosti, banalno-zaboravljivo-nazvani PREY nudi barem neko kratkotrajno mlako osveženje (ako već ne antologijsko remek-delo koje ću citirati u svojim narednim romanima); s druge strane, mega-ambiciozne i nepodnošljivo pretenciozne smaračine kakve su RESURRECTION i NOPE ne nude ni trun zabave, ni trun pameti (ma koliko se upinjali u tom pravcu) i jedino što zaslužuju jeste nemilosrdni masakr s moje strane, što će uskoro i dobiti.

MORT SINDER – Alberto Breća

 

 

Jedan od najboljih stripova na svetu dostupan je već neko vreme na srpskom, u izdanju Darkwooda. Preporučivao sam vam ga već ovde, na blogu, ali sada – za sve one kojima moje preporuke ranije nisu bile dovoljne, ili su im nekako promakle – ekskluzivno nudim moj pogovor, pisan specijalno za ovo Darkvudovo izdanje.

S dopuštenjem izdavača plasiram ga čitaocima ovog bloga kao poslednje podsećanje: ovaj album će ubrzo biti rasprodat, i ako vam je do sada nekako promakao, naručujte ga što pre, dok ima! Jer, ovo dolazi sa najsnažnijim mojim pečatom preporuke! 

Izdavač: Darkwood
Naslovna strana: Alberto Breccia
Scenario: Héctor Germán Oesterheld
Crtež: Alberto Breccia
Naslov originala: Mort Cinder
Format: 240 x 315 mm
Povez: tvrdi
Boja: crno-belo
Broj strana: 256

Cena: oko 2.100 din

https://darkwood.co.rs/prodavnica/darkwood/biblioteka-supernova/mort-sinder/

 

 

Ugarak u tami

© Dejan Ognjanović

originalno objavljeno u MORT SINDER, Darkwood, Beograd, 2018.

 

            Ko je – ili šta je – i odakle je Mort Sinder?

            Naizgled sporedan lik u sopstvenom stripu, uveden tek u drugoj epizodi, on se ukazuje kao misterija, a barem na planu naracije, misterija i ostaje do kraja. Odakle on dolazi, da li je čovek ili nešto više od čoveka, kako mu polazi za rukom da stalno vaskrsava, da li je zaista postojao bezbroj puta kroz istoriju – i kako je to uopšte moguće? Reinkarnacija ili nešto još čudnije, složenije, luđe?

            Scenarista Osterheld i umetnik Breća nisu u njemu stvorili tek još jednog strip junaka, niti je njihova saga o njemu obična petparačka „misterija“ koja će se završiti manje ili više domišljatim razrešenjem. Misterija je ta koja ostaje, a ne njeno rešenje, znali su to dobro, ali u svojoj za to vreme (početak 1960-ih) skoro revolucionarnoj nezainteresovanosti da čitaocima pruže makar najelementarnije odgovore na legitimna pitanja o poreklu i prirodi glavnog  (ili barem naslovnog) junaka stripa oni su se odvažili da im taj lik bude Misterija sa velikim M. Shodno tome, storija o njemu nije klasična detektivska misterija sa elementima antikvarstva i arheologije, već ni manje ni više nego metafizička priča u kojoj taj junak oličava smelu apstrakciju.

            U liku Morta Sindera stvoren je gotovo savršen koncept: čovek (ili nešto više od čoveka?) koji postoji otkad ima ljudi, u svim epohama i na svim meridijanima, i svedoči (ili sam oličava) temeljne, pa stoga univerzalne ljudske drame: volja za moć i kontrolu drugih, izdaja i praštanje, hubris (iliti arogantno pružanje preko gubera), ljubav i žrtvovanje, porobljenost i sloboda, prevara i kazna, patnja i osveta, hrabrost i odanost...

Kao što mu ime sugeriše, taj lik je onaj žar čovečnosti koji tinja, od postanka sveta, usred mrakova ljudske i okolne prirode, pa čak i usred tmine smrti. A, značajno je istaći, ni smrt ga ne ubija, jer on se uvek iznova vraća, ili rasplamsava, negde drugde, u drugo vreme, neugasiv i večan, pokazujući svojim nehajem prema njoj da ima stvari većih i jačih od smrti.

            Od drevnog Vavilona i Egipta preko docnije Termopilske bitke pa preko doba osvajanja Amerike i Asteka, do vremena trgovine robovima i, mnogo kasnije, američke prohibicije, sve do ludih naučnika današnjice, stari antikvar Ezra Vinston, uz pomoć Morta Sindera, traži odgovore na retoričko pitanje kojim se prva epizoda završava: „Je li prošlost tako mrtva kao što mislimo?“ Pokazuje se, naravno, da nije. Ona živi kroz određena mesta, predmete, pa čak i mirise, a delimično i kroz naslovnog junaka... 

            Zahvaljujući vanrednom crtačkom umeću Breće starijeg, koje je oplemenjeno nesumnjivom inteligencijom (kvalitetom koji uglavnom nedostaje tehničarima crtanja, ma koliko veštim, kakvih danas u strip izdavaštvu ima u izobilju), tzv. stvarnost nikada nije delovala krhkije i poroznije za prodor Misterije, bila ona iz prošlosti ili iz paralelnih, neslućenih slojeva sadašnjosti.

Visokostilizovane igre crnog i belog, svetla i senki, stvaraju svet na ivici onog iz ekspresionističkog remek-dela, Kabineta doktora Kaligarija (1920); to je svet u kojem ne postoje čvrsti autoriteti i konačni odgovori, to je svet kulisa i optičkih varki kroz koji paralelno sa opsenama prodiru i metafizičke istine.

            Svet Morta Sindera je mračan i nesiguran, često prožet fantastikom, naučnom fantastikom, pa čak i hororom, pri čemu se mora istaći da je prva i najduža epizoda u kojoj se Mort Sinder javlja, „Ljudi olovnih očiju“, prvorazredno i antologijsko remek-delo horora u stripu, kako scenaristički tako i crtački, praktično bez pandana po svom vrhunskom korišćenju dva kvaliteta ključna za uspešan horor, a to su nagoveštaji i atmosfera.  

Kao što smo već pisali povodom Brećinih adaptacija Lavkrafta, sakupljenih u albumu Mitovi o Ktuluu (Darkwood, 2018), „horor se ne sastoji u motivima i ikonografiji kao takvima: možete imati ma koliko ubistava, kostura, sablasti i čudovišta, vaše delo i dalje neće zasluživati da se nazove hororom u punom, vrhunskom smislu – neće izazvati stravu kod čitaoca! – ukoliko ne sadrži gustu atmosferu neobjašnjivog užasa i nagoveštaje poništavanja zakona prirode.“

A usred ingeniozne, savršeno tempirane i nepredvidive storije, dostojne vrhunskih priča M. R. Džejmsa, tog majstora antikvarne sablasnosti, i Roberta Ejkmana, genija sugestije i nelagodne začudnosti, Osterheld izvodi sjajan preokret u tome da prividnog antagonistu, pogubljenog ubicu Morta Sindera, pretvara u dubioznog, ali nesumnjivo ipak pozitivnog protagonistu.

            Dakle, usred tame, kriminala, svakovrsnog ovozemaljskog i natprirodnog horora, usred smrti žari se ugarak ljudskosti, plemenitosti, odanosti, požrtvovanja, ljubavi. Taj ugarak zgasnuo je u Brećinim pomenutim adaptacijama Lavkrafta, kao što i treba, jer u tom košmarnom i mračnom svetu za njih nema mesta, ali upravo taj ugarak u Mortu Sinderu ove priče, ispunjene gustom egzistencijalnom teskobom i metafizičkim mrakovima, oplemenjuje i čini prijemčivijim.

Veliki mračnjak i cinik, francuski pisac Luj Ferdinand Selin pisao je: „Čovek je human onoliko koliko kokoška leti.“ Mort Sinder je strip saga o onim kratkotrajnim trenucima letenja, utoliko vrednijim baš stoga što su okruženi tamom prizemnosti i prizemljenosti. 

Dr Dejan Ognjanović