недеља, 14. јул 2024.

LONGLEGS (2024)

**

2

 

Bio sam zaprepašćen kad sam u poslednjih mesec-dva zamjetio sve glasniju kampanju kojom se hajpuje film LONGLEGS kao „najbolji film o serijskom ubici još od UMIRENE JAGNJADI“ i kao „najstrašniji horor film ove godine“, pa još pride, kao nešto gde ljudi padaju u fras, u plač, u šok, što im izaziva košmare i šta sve ne.

Čekajte, mislio sam, oćete reći da je tako nešto uspeo da režira potpisnik dva najdosadnija „horor“ filma koja sam imao nevolju pokušati da budan do kraja odgledam?! Od tvorca one nehumane smaračine u prvom licu I AM THE PRETTY THING THAT LIVES IN THE HOUSE (nešto kao SKINAMARINK, samo dosadnije, a bez trunke strave) dolazi nekakvo u-gaće-useravajuće čudo da seje košmare? Hm… Od tvorca onog leka za nesanicu, one preispoljne gnjavaže bez kraja, konca i smisla, THE BLACKCOAT'S DAUGHTER (aka FEBRUARY) stiže nešto što može da se uopšte pomene u istom pasusu s remek-delom Džonatana Demija? Hmmm…

Istina, taj isti lik potpisuje i GRETEL & HANSEL, koji mi se umereno dopao – ne zbog priče (koje priče?), nego vizuelno-atmosferično, ali ipak… „najstrašniji horor film ove godine“? I još treba da poverujem da takve etikete može da zasluži film u kojem PAJAC Nikolas Kejdž igra satanističkog ubicu?! Ma, dajte, nemojmo se zajebavati – Kejdž već par decenija unazad u nečemu nalik hororu može biti podnošljivo upotrebljen samo u kontextu zajebancije, sprdačine, jezika u obrazu, parodije ili nekakve pulpe. Kad ga se pokušalo ubaciti u nešto kao čist ugaćeuseravajući horor, u čist dramski kontekst, rezultat je bio predvidiv: nenamerni kemp, sprdačina, koještarija (vidi npr. COLOR OUT OF SPACE). Poslednji put, hronološki gledano, kad je Kejdž KAO hteo biti „ozbiljan“ u nečemu hororolikom bio je onaj nesrećni, glupi ARCADIAN (ako ga se iko više seća, iako je izašao ove godine, pre samo par meseci).

Ali dobro – moj optimizam je neizlečiv koliko i moje čovekoljublje, pa zato, kad mi se nedavno pružila prilika da bacim oko na skriner ovog filma, iskoristio sam je. Ajd baš da vidim i to čudo, rekoh: smarač će da napravi hiper-napet i jeziv film.

I, naravno, sve moje slutnje i bojazni pokazali su se sasvim opravdanim.

Deco, I TOLD YOU SO!

Don't believe the hype until it's Ghoul's hype!

Ovo je vrlo slabo, za moj groš. Zaista neverovatan overhype jedne overindulgent budalaštine. Ovo je trol-prevara, isto ko onaj IN A VIOLENT NATURE, samo još gore, sporije, dosadnije, praznije, s više iritacije – uključujući još jedan totalni FUCK YOU kraj.

Najavljuju vam najstrašniji horor godine – a dobijete imbecilno (standardno) Kejdžovo kreveljenje i preglumljavanje umesto toga... Čekajte, zar stvarno postoji neko toliko neprobirljiv i glup da mu je još uvek smešan tristoti po redu KEJDŽ REJDŽ? Jel stvarno postoje ljudi kojima je i po osamstoti put smešno i zabavno kad Kejdž (obligatorno: verovatno mu u ugovorima postoji Obavezni Član o tome) počne da se dere iz sve snage?! Nekome se stvarno diže patka kad dođe (obavezni!) trenutak u filmu u kojem Kejdž odvrne sebe na 11 i počne da URLA IZ SVE SNAGE? Pa jebo vas Kejdž da vas jebo dabogda u lobanje šuplje kroz očne duplje!

Ne stvarno, ko se primi na ovaj napumpani marketing, ko ovo pogleda, pa se još od ovoga nešto kao uplaši - i nije za bolje.

Šta imamo ovde?

Mrtvooka braindead fletlajn Majka Monro tetura se u kliničkom stuporu kroz ceo film kao FBI agent (!) koja je pala u komu, samo je niko nije o tome obavestio, pa sad poput zombija mora da rešava slučaj serijskih ubistava čitavih familija (kao u RED DRAGON / MANHUNTER). Ne znam da li je njeno zombiranje ovde bilo pokušaj da čeneluje pregenijalnog Vilijama Pitersona (by far najboljeg Vila Grejema, i jednu od najboljih uloga u nekom horor-trileru u istoriji tog žanra), ali je mizerno propalo. Osoba koja se vuče u stuporu poput njenog bila bi poslata kući na nekolko dana da se odmori i dođe sebi sve i da radi u nekoj usranoj fotokopirnici, a kamoli u FBI-ju! Ali ne, oni ovaj hodajući stupor šalju da rešava ozbiljan slučaj serijskog ubice!

Fastforvardovaću kroz beskrajni niz spooriiiih scena (lepo frejmovanih, simetrično uslikanih, vizuelno pristojnih, ali klinički mrtvih), sa obiljem tišine, sporosti i nedešavanje, ili sa minimumom dešavanja, i preskočiću proizvoljna, neubedljiva i glupa ponašanja i akcije i brdo neodgovorenih pitanja o koja će se sapleti svako ko s uključenim mozgom pokušava da isprati ovaj zaplet, i mrzi me da potanko zalazim u sve situacije u kojima naša vrla FBI-jevka radi stvari koje apsolutno NISU po PS-u (upucaju joj kolegu, a ona SAMA kreće u mračnu kuću da juri ubicu; sama sa šefom, dakle samo NJIH DVOJE SAMI, bez pratnje i pojačanja, idu, i to usred noći, jer što bi po danu, u kuću koja krije neku tajnu i ko zna šta, možda i samog ubicu, itd. itd) i reći vam samo to da je njena vilgrejemovska „intuicija“ na kraju dovede do „strašnog“ naslovnog lika.

A on je toliko košmarno sveužasavajući i haniballektorski zlokoban da izgleda kao karikatura u kojoj su spojili Bufalo Bila (iz JAGNJADI) i Merilina Mensona, a govor i mimika su mu preslikani od onog rokenrol klovna, Doktora Rokzoa, iz METALOCALYPSE!

Verni pratioci ovog bloga znaju moje staro pravilo: „Govno se ne može spojlovati!“

Zbog toga, sad ću vam reći i kuda sve to, do kraha, vodi. Sledi ono što bi se u dobrom filmu nazvalo SPOJLERIMA… ali ovde nema šta da se spojluje. Film je sranje, to vam je najveći spojler, sve su ostalo nijanse.

 

Oh, well, zapravo REKAO BIH VAM spojlere, kad bih mogao, ali to što se ovde na kraju razotkrije toliko nema veze s mozgom, da moj moždani aparat odbija da se s time nosi. To nije zaplet, nego rešeto. Ali, ukratko, ta niđe veze budalaština ide ovako nekako: daleke 1966. (zašto baš tad? zato!) neki lutkar-Satanista (uuu! godinu dana pre osnivanja Crkve Satane od strane onog cirkuzanta) nešto oće od jedne 9-godišnje curice. Šta? Jebem li ga! Što baš od nje? Because fuck you, that’s why! Al njena mama je ne da, i kako bi je zaštitila, pristaje (kako, zašto, zaštooo?) da služi ovome ubici kao šegrt. Vidite, ona će da se maskira u nekakvu hrišćansku lujku (tj. i dotad je već tako nešto bila) i ići će po kućama i ljudima poklanjati lutku u prirodnoj veličini koja predstavlja njihovo dete. I ovi će, naravno, da prime u dom ne samo očiglednu ludaču, nego i taj jebeni zlokobni poklon, creepy-lutku (Trojanskog konja!), a onda će iz te lutke noćom da izađe crni dim (skriveno Zlo) koje će da opsedne nekoga iz familije, i onda će taj neko da pobije familiju, a onda i sebe.

Kakve to veze ima sa Satanom? Šta Princ Tame ima od toga što će nekolko desetina ljudi da se poubija na ovaj glupi način, dok istovremeno traju ratovi širom sveta gde se u jednom danu poubija sto puta više nego tokom tri decenije „vladavine“ zlog Longlegsa? (Eh, da, sve se ovo dešava 1990-ih, zašto, zato! Da ne bi bilo interneta i mobilnih, valjda.) Postoji li uopšte Satana, ili je na delu samo jedan ubica sa šegrticom? Smrtan čovek, ili s natprirodnim moćima – i odakle mu one? Jebem li ga!

Eh, da: ta curica iz ’66. je naša fletlajn detektivka, i na kraju joj se vrati sećanje i otkrije saznanje da je njena keva sve vreme pomagala ubici kojeg ona juri, i onda mora da se obračuna s kevom, što i učini, metkom u čelo, u izrazito neuzbudljivoj, predvidivoj i uštogljeno izveštačenoj „kulminaciji“ ničega, nakon što se prethodno Longlegs naprasno samoubio u ćeliji udaranjem glavudžom o sto (!) – a zašto je to učinio, tako niotkuda? Zašto je sebi presudio nasred filma, ničim izazvan?! Jebem li ga, eto tako mu došlo! Suprajz madafakaz!

I na kraju, kad Majka ubije majku, imamo neki kao flešbek na scenu koja se nije nikad desila, u kojoj se Longlegs cereka na tipično kejdžovski način („hi hi hi, ja uzeh još jedno milionče za max pet minuta filmske pojave sveukupno, a vas ko jebe, suckers!“) i kaže: „HAIL SATAN!“ i to je taj pančlajn, taj genijalan završetak kakav, tvrde potplaćeni „kritičari“, nismo videli još od antologijskog „Imam jednog prijatelja za večeru“…

Pa, prema tome, dabogme.

Ima tu kadrova u izolaciji koji lepo izgledaju. Ima pokušaja da se tiha, pritajena strava kreira sporim napregnutim scenama i sumornom, svedenom muzikom. Ponešto od toga ne deluje loše, ali čak i kad neka scena počne kao OK, uglavnom se završi glupo, ili kao ćorak, ili se razvije u nekom imbecilnom pravcu, ili se prekine i nikad više ne dobije pay-off.

Šta je reditelj, Oz Perkins (sin od Entonija) imao na pameti (if any) zaista mi izmiče, ali ovo je jedna velika PREVARA, jedna taština praznine, jedna gomila proizvoljnih slika (da, neke do njih JESU jezive) nasumično nabacanih u potrazi za zapletom koji je čekićem i dletom skarabudžen od nekoliko klišea žicom zavezanih za ideju (s lutkama) koja je mogla biti daleko pametnije i bolje iskorišćena, ali NIJE. Sve to je, deco moja draga – NIĐE VEZE.

Volem ja stil iznad supstance, ali ako ćemo već tako da se igramo, onda mi daj BRDA STILA, a ne ovaj šugejz mamblkor „stil“ na kašičicu, dok me smaraš tim svedenim, minimalističkim sredstvima i totalno uvredljivo besmislenim izgovorom za zaplet, motivaciju, priču, bilo šta.

Ako ovaj film zgrne dobre pare, a sva je prilika da hoće, biće to trijumf marketinga nad filmmejkingom: značiće da se SVAKAKVO GOVNO može narodu prodati kao punjena pljeskavica, i svi će da ga polapću i da traže repete.

Ako fanovi horora ovo prigrle i kažu – uuu divan film, strašan film, jeziv film, najbolji horor godine itsl. onda će to biti poraz filmofilije, kolektivno slepilo i masovna hipnoza, i to će starog Ghoula da baci u depresiju i vajkanje nad besmislom svega…

Ipak, ja kazah i spasih dušu svoju!

Hail Ghoul!


четвртак, 11. јул 2024.

THE SUBSTANCE (2024)


***
3+

 

Jedan od najiščekivanijih horora ove godine dolijao je, odnosno premijerno je prikazan, na upravo završenom SLAUGHTER FESTU u Doljevcu kraj Niša.

Bio je iščekivan iz više razloga:

1) ne viđaju se baš tako često velike holivudske zvezde u horor filmovima, a ovde su ocvala (ali dobro-držeća!) Demi Mur i Denis Kvejd pojačani zvezdom u usponu, Margaret Kvejli;

2) oni koji su bili oduševljeni debitantskim filmom Korali Faržea, REVENGE (u koje se ja ne ubrajam; to je, za mene, jedan okej ali tek malo ljuće začinjeni film osvete, za 3-), bili su nestrpljivi da vide njen drugi film;

3) počele su da pristižu glasine o spektakularnim efektima maske, o transformacijama i kreaturama kakvi odavno nisu bili viđeni, a naročito ne u filmu pristojnog budžeta;

i najzad, 4) iščekivanje je postalo neizdržljivo kad je ovaj creature-fest i splatter-fest u jbnm KANU – dakle, na najprvorazrednijem od prvorazrednih filmskih festivala – dobio NAGRADU ZA SCENARIO!

Na svu sreću, kada se ukazala opcija da, pored ostalih filmova, za SLAUGHTER FEST, možda možemo dobiti THE SUBSTANCE, ja sam, kao programski direktor tog festivala, snažno naglasio da taj film apsolutno MORAMO imati – pa su organizatori, podgrevani mojim ubeđivanjem, posle nešto komplikovanog pregovaranja (jer naravno da su neki „veći“ festivali hteli da imaju premijeru kanskog dobitnika!) uspeli da ga obezbede. I tako je THE SUBSTANCE imao ne samo srpsku premijeru u Doljevcu; imao je i regionalnu (biće npr. prikazan u Puli tek za par nedelja, a možda bude i na Paliću, ali reprizno, he he), a i u celoj Evropi je do sada bio prikazan na samo još par festivala.

Pa, sad kad su se slegli utisci, da odgovorim najzad na pitanje koje mi stalno upućuju ovih dana: kakav je THE SUBSTANCE?

THE SUBSTANCE je kao film Brajana Juzne (npr. body-horror satira SOCIETY), samo u slow-motionu. Ono što Juzna nabije u sat i po, ovde je razvučeno na dva i po sata.

Međutim, ako mislite da je to zato što su Juznini likovi „tanki“ jer im nije dat prostor da se razmahnu, a ovde se u tih extra sat vremena razvila neka „drama“ i „slojevitost“ i „motivacija“ – ne, nije u tome stvar, uopšte.

THE SUBSTANCE je, u pristupu likovima i temi, isto tako „dubok“ i „suptilan“ koliko i neki film Brajana Juzne! Dapače, ovo je Juzna na steroidima: ovde se karikatura i kliše i parodija uzimaju kao polazna osnova, a onda se hipertrofiraju do… eh, maltene, besmisla.

Ovaj film je skoro VULGARNO SIMPLICISTIČKI i pamfletaški.

I ovo ne kažem nužno kao osudu; nekima će to sigurno smetati, a nekima će biti zabavno. Meni je bila simpatična doslednost i samosvest u tom postupku. Dakle, nije se ovde jednodimenzionalnost nekako „desila“, nije se omakla; ne, ovde je ona u startu prigrljena, a onda je, kažem, stalno i svuda, u svakom minutu filma sve do odjavne špice, primenjivana na svim nivoima i u svim postupcima.

Glumačka preterivanja najočiglednija su u hiper-karikaturi lika ljigavog TV producenta kojeg igra Denis Kvejd: u poređenju s njim Korbin Bernsen u Juzninom DENTISTU deluje kao bergmanovska studija karaktera i mikro-glume. Ovo je kao da je Džon Voters uzeo da nad-juznuje Juznu. Ovo nije žvakanje scenografije – ovo je gaženje scenografije buldožerom dok se buldožerdžija Kvejd cereka BWAHAHAHAHAHAAA!!!

Rediteljska preterivanja ogledaju se na milion načina, ali recimo: krupni planovi, zumovi, brza montaža, isticanje svakog detalja, svakog pokreta, deformacije slike ribookim objektivom… Sve to i mnogo toga drugog primenjuje Korali kako bi svoju tanku priču napumpala do nivoa BILBORDA, kako bi svoju jednu rečenicu u koju može da stane zaplet povećala na FONT 72, pa mu udarila BOLD, pa ga metnula za svaki slučaj i u ITALIK, a za one iz zadnjih redova ipak to sve i PODVUKLA.

Pravila vezana za Supstancu ispisana su u krupnom BOLDU, a rediteljka nas često, u fleševima, podseća na njih kad zatreba (mada, realno, i ne treba – ali rekoh, ovo je jedna velika vežba iz preterivanja i redundantnosti).

Za slučaj da živite na Marsu, ne pratite horor i ne znate o čemu je ovaj film, evo: Demi Mur je omatorela za ukus ljigavih šovinističkih producenata koji traže mlado meso; zahvaljujući tajanstvenoj supstanci, ona iz svog tela vadi to mlado meso, u vidu Margaret Kvejli, koje uvaljuje producentima za debele pare. Fora (jer uvek ima neka fora! neka kvaka! zajeb, uslov, fusnota: čitaj ono sitnim slovima!) je u tome da se matora koka i pilence moraju smenjivati, naizmenično. Prvo 7 dana jedna hiberniše a druga hara, pa onda rokada. Naravno da će pilence, kojem je zinulo dupence za lovu kojom je obasipaju tako mladu i jebozovnu, poželeti da produži period svog haranja – ali to košta: košta njenu matricu, koja počinje da se gužva i deformiše… Things are gonna get UGLY!

Sve što je moglo ovde da se pretera – preterano je: recimo, beskrajno je smešno što, radi akanja s tom Supstancom, obe iteracije (i kokoš i pile) moraju da barataju ŠPRICEVIMA koji su preterano preveliki čak i za konje i bikove a kamoli za nežne cvetiće, ali… nema veze.

E, sad, ako neko već doživljava predorgazmičke trzajeve čitajući ove redove i zamišljajući ovo kao najdivnije nešto što je ikada postojalo, moram vas upozoriti: ja, u načelu, volim preterivanje, obožavam hiperbolu, crni humor i druge stvari koje zavise od jakih začina. Međutim, čak i za moj ukus, ovde se ponegde PREĆERALO s prećerivanjem, u smislu da to počne da gnjavi bez potrebe: ono što bi Juzna raskadrirao u tri kadra, ovde je u devet! Najnebitniji detalji, pokreti, činovi, ovde se bez nekog pomena vrednog učinka rastežu, i to vremenom počne da opterećuje film, da ga rasteže, da mu ubija impakt.

Tim pre što je sredina preduga, a nedovoljno zanimljiva i maštovita.

Početak je jak, tu se uvodimo u likove i situaciju i premisu sa Supstancom, i to je OK.

Kraj je orgija preterivanja i kulminacije nad kulminacijom kakva nije skoro viđena.

ALI, ta sredina filma donosi popriličnu dozu gnjavaže, jer to je ionako predvidiva faza u ovoj vrsti zapleta, a ovde nije oživljena i svežena dovoljno da bi se smanjilo nervozno lupkanje nogama i vrtenje palčevima publike koja čeka da stvari krenu PO ZLU. Jer, zato smo ovde, da se ne lažemo. Ovo sve što gledamo u sredini samo su beskrajne varijacije na karikaturu i parodiju sasvim plastično oslikanu već na početku. Yeah, yeah, I heard you the first time! OK, u redu je, muške šovinističke svinje tretiraju lepe mlade žene kao meso, balave nad njima, turaju ih u reklame i na bilborde, mlate pare, a one se prodaju, nemaju dignitet, suštinski se prostituišu (prodaju svoja telesa), samo se mladost ceni, jednom kad malko ostariš već si izduvana lopta koju nemilosrdno bacaju, ne ceni se duša nego telo, ne ceni se emocija nego poza i grimasa („PRETTY GIRLS SHOULD ALWAYS SMIIIILLEEEE!“) itd itd itd.

Ono što je tu sveže i ređe viđeno jeste prikaz interiorizovane mizoginije i šovinizma, samomržnja sopstvenog „ostarelog“ tela koje, kao, nameće muškošovinistička kultura, pa su žene zato „primorane“ da se pumpaju silikonima i plastikom – mada bi trebao neki ozbiljniji i dublji film od ovoga da nam pokaže kako i zašto one to „moraju“… Takođe je relativno novi momenat unutarnji rat: ne rat polova, muško-žensko, nego rat starih protiv mladih žena, i obrnuto: ta borba „u blatu“, koju im, kao, nameću zli muškarci pa onda one, kao, „moraju“ da se valjaju u njemu, itd.

Dakle, ako vam ne smeta ova hipertrofija preterivanja, najveći problem filma je ta faza koja dolazi između „Ajd da probam ovu Supstancu; šta je najgore što može da mi se desi?“ i „ŠTA je zaista najgore što može da joj se desi?!“

Ima i nekih „detalja“ koji su bezvezni i glupi. Rekoh već da su mi vrlo smešni ti ogromni špricevi – ili recimo taj bilbord direktno ispred prozora glavne junakinje sa njenim telom (ili, kasnije, s telom njene „naslednice“ – pileta koje se izleglo iz koke). To je okej. Za film koji je pisala i režirala žena, ovaj je nesvakidašnje duhovit, prilično često. Ali nije mi okej dizajn njenog kupatila – jer koja bi mega-zvezda, bogata ko Krez, imala kupatilo s tim običnim četvrtastim belim pločicama kao iz vojničkog kupatila iz neke kasarne, ili iz Aušvica? Razumem ja hiperstilizaciju i sve to, ali ovde to dovodi do vizuelne praznine i šupljine i do idejno upitne asocijativnosti – ako je to kupatilo uopšte trebalo da asocira na poprište genocida nad ženskošću, ili tako nešto.

Narativno je to, u suštini, feminističko prežvakavanje DŽEKILA I HAJDA uz dvije žlice DORIJANA GREJA, namerno treširano, sa totalnom (tipično ženskom) nezainteresovanošću za NOVUM: neki reditelj bi makar malo pokušao da osmisli i opravda ovu Supstancu, da joj da zrnce ubedljivosti, ali ne, naša rediteljka je tretira kao nešto iz BAJKE, kao čarobni napitak koji, kao i u bajkama, ima uz sebe neku zabranu (ne posle ponoći, ne posle 7 dana, nemoj ovo, nemoj ono…). Nekome će možda zasmetati totalna odmaknutost od stvarnog života toga kako to sa Supstancom funkcioniše (reklama, kupovina, plaćanje, nabavka, korišćenje), ali ona je zapravo Hodajuća Metafora i MekGafin. Drugima će zasmetati BAJKOVITO delanje Supstance, u tome da mlada verzija doslovno izlazi iz stare, kao velika i već formirana, kroz procep na leđima koji se posle, kao u bajci ili crtanom filmu, zašije najgrubljim šavovima…

Trećima će možda zasmetati narativna simplifikacija, po kojoj naša Zvezda (i dalje privlačna sa svojih 60 godina!) živi sama samcita: ni muža ni deteta ni kučeta ni mačeta… Razumem da bi tako nešto unelo dodatne komplikacije u zaplet, ali come on – ko je ikada video lepu i bogatu ženu samu? U kom svetu se ovaj film dešava? Zašto onda ovde nisu kuće od čokolade a prozori od marmelade?!

Enivej, Demi Mur je vrlo dobra a Margaret Kvejli je odlična, i to ne kažem samo kao muška šovinistička svinja nego i kao filmski kritičar: obe dobro razumeju u kakvom su filmu, i verne su njegovom duhu, mada su tretirane s minimumom karikature (taj postupak je rezervisan za muške likove – i za ženske golišave statistkinje koje svojim sisićima i dupićima ukrašavaju sve što treba ukrasiti). Kad sam kod toga, moram reći da sam iznenađen (prijatno!) količinom golotinje od strane obe glumice, uključujući full frontal (moraće freeze frame da radi, ali ipak ima i toga)! Čak se čulo iz publike da se PRETERALO SA KRUPNIM PLANOVIMA GOLIH ŽENSKIH DUPETA: i zaista tih kadrova ima na desetine i desetine. Sad, šta god vam vaše preference govorile nakon pogledanog filma, nesumnjivo je da bi se sasvim druga pesma pevala da je ovaj isti film režirao muškarac.

Setimo se samo kako je neslavno prošao Verhoven svojevremeno sa SHOWGIRLS! Taj isti film da danas režira žena, bez trunke promene bilo kog aspekta scenarija ili bilo čega, bio bi slavljen kao feministički pamflet… Ako ćemo pravo, Koralin film mestimično podseća i na Verhovena: to je taj isti EURO duh koji uzima AMERIČKI POP/ŽANR i napumpa ga i drečavim farbama ofarba do komične prenapuhanosti. Jedina, ali krupna, razlika je u Verhovenovom besprekornom osećaju za strukturu priče, za ritam i dinamiku, za pripovedanje čak i usred preterivanja, što ovde ipak fali. A eto, bizarno da je ova curica dobila jebenu NAGRADU za jebeni SCENARIO u jebenom KANU, a da Verhoven nikad nije bio ni nominovan tamo a kamoli da nešto dobije… O tempora, o mores…

Nego, dobro, da kažem koju i o nagoveštenoj završnici.

Bez brige, neću da spojlujem, mada ko se boji čak i najmanjih hintova, nek ne čita dalje.

Elem, to što vidimo u poslednjih pola sata ovog filma takva je hit-parada telesnih transformacija i efekata maske da to nije viđeno od zlatnih dana Screaming Mad Georgea i Chrisa Walacea! Pa još sa dovoljnim budžetom da se to zaista besprekorno izvede! Ahhh, prava milina, ta skoro zaboravljena umetnost koja se u zadnje vreme, kad se negde i pojavi u blink-n-miss kadru, pretežno rešava CGI efektima…

Ti efekti, barem, dopuštaju da se ovaj film pomene u istoj rečenici sa THE THING (1982), THE FLY (1986) i SOCIETY (1989), mada, da budem jasan, po svojim ukupnim dometima ipak njih ne doseže. Recimo da je najbliži Sosajetiju, ali na tom nivou ne može biti jer on je bio pre 35 godina, sam samcit i ludo hrabar u neraskrčenom šipražju, a ovo je danas, igra na siguricu, ide utabanim stazama i dodvorava se sklonosti Kana da nagrađuje drečavo preterane satire (TRIANGLE OF SADNESS) a naročito kad ih režiraju žene (TITANE).

Još jedna razlika u odnosu na Juznu: on je čarobno uspevao da u svojim najboljim filmovima drži pod kontrolom značenje, i da postigne i dozu TRAGIČNOSTI usred nadrealističkog preterivanja i crnog humora; toga, kod Korali, nema dovoljno, zbog nedovoljnog angažmana s tim likovima, i zbogo prilično ispuštene, preterane završnice, koja previše ode u zajebanciju a nedovoljno u tragediju (za razliku od npr. de Palmine KERI, još jednog očiglednog uzora, koji je umeo i da pretera, kad treba, i da bude dramski pregnantan i dirljiv tamo gde je to nužno).

Da, na samom kraju se PREĆERA S PREĆERIVANJEM toliko da to, od dotadašnjeg usporenog Juzne, skoro doslovno ode u TROMA teritoriju (umesto u KERI teritoriju). Recimo, ono šikljanje je bilo baš nepotrebno i nezabavno. „Ništa mi tu nije smešno“, što reko Psiho… Ritam te završnice je slabunjav i, koliko god horor fan u meni uživao u svim tim efektima koji se tu gomilaju, ozbiljno gledano taj kraj se oteže ko gladna godina, ili kao ona opraštanja na kraju POVRATKA KRALJA, tako da se i šok i body horror i znakovitost razvodnjavaju a gledalac se u nelagodnom kikotanju pita: dobro, ima li ovome kraja, oće li ova već jednom umreti, itsl.

Dakle, SUPSTANCA nije groundbreaking film, bar ne po svojim estetskim dometima, zato što se svodi na (vrlo dobro izvedenu) hipertrofiju već odavno rabljenih tematskih i vizuelnih i narativnih matrica; nije pionir onako kako to npr. SOCIETY jeste, sem po činjenici po kojoj će zauvek ostati u analima – kao prvi horor koji je na festivalu u Kanu dobio nagradu, a onda, zahvaljujući Ghoulu, svoju srpsku premijeru (i jedno od prvih prikazivanja bilo gde u svetu!) doživeo na festivalu horora i hevi metala u jednoj bivšoj klanici na jugu Srbije…


PS: SUPSTANCA je kupljena za naše bioskope, ali ne verujem da će u njih doći pre septembra, a možda i kasnije – zavisno od planirane američke distribucije. Izgleda da u USA kreće 20.09, pa nije verovatno da će u naše bioskope doći pre toga.

PPS: Imao sam priliku da za SLAUGHTER dobijem i novog Kronenberga, SHROUDS, ali taj mi film smrdi do neba po svemu što sam video i pročitao, siguran sam da će to biti negledljiva smaračina, pa sam to prepustio drugim naiv… ovaj, festivalima, kao exkluzivu.     

SPS: Film Supstanca dobio je na SLAUGHTERU nagradu ZLATNA MACOLA za najbolji film festivala. To je, posle Kana, njegova DRUGA NAGRADA u dosadašnjem festivalskom životu...  

 

уторак, 9. јул 2024.

Nagrada Veselina Lučića za roman TAJNI SVAT Marka Piševa

Dragi moji, evo jedne baš lepe vesti! Roman TAJNI SVAT Marka Piševa nastavlja da privlači pažnju stručne javnosti: nakon što je protekle zime bio jedan od dva horor romana koji su ušli u uži krug za NIN-ovu nagradu (drugi je bio moj, ZADUŠNICE), nedavno je obznanjeno da je dobio jednu manje znanu, ali itekako vrednu nagradu.


Nagrada Veselina Lučića za najbolje književno ostvarenje nastavnika i saradnika na Univerzitetu u Beogradu za 2024. godinu dodeljuje se za roman Tajni svat (Orfelin izdavaštvo d.o.o., Novi Sad, 2023), autora dr Marka Piševa, vanrednog profesora na Univerzitetu u Beogradu – Filozofskom fakultetu.

 

U zvaničnom saopštenju piše:

„Žiri imenovan Odlukom Odbora Zadužbine Veselina Lučića, nakon razmatranja prijave prispele na Konkurs sačinio je Izveštaj, u kome je predložio da se Nagrada Zadužbine
Veselina Lučića za 2024. godinu dodeli za roman Tajni svat autora dr Marka Piševa, sa
obrazloženjem u kome se navodi da roman predstavlja značajno ostvarenje srpskog romana strave.

 

„Autor vešto vlada konvencijama ovog žanra, uvodeći ezoteričnu motivaciju u fabularnu potku, što ovaj roman čini istinski jezovitim i svrstava ga u podžanr kosmičke strave. Autor uspeva da održi suštinsku ambivalentnost junakove perspektive i objektivne stvarnosti, koja je od početka romana uronjena u prepoznatljivu beogradsku topografiju. Po mišljenju Žirija, ovo je kvalitet koji romanu daje univerzalnost i simbolično ukazuje na večitu borbu dobra i zla, ogromnost nepoznatih zlih sila i neprozirnost stvarnosti.

 

„Roman govori o suštinskoj krhkosti normalne svakodnevice i potencijalnom kobnom uplivu razornih sila. Uverenje Žirija potkrepljuje i sugestivnost pandemije prikazane u romanu, na osnovu koje se Tajni svat može tumačiti i kao svojevrsna alegorija čovekove nemoći u apokaliptičnim godinama vladavine kovida. Imajući u vidu navode iz Izveštaja Žirija, Odbor Zadužbine Veselina Lučića odlučio je kao u dispozitivu.
PREDSEDNIK ODBORA ZADUŽBINE
prof. dr Dejan Nešić“

 

Voleo bih da se ova priznanja stručnjaka odraze i na popularnost kod domaće čitalačke publike naklonjene žanrovima fantastike i horora, jer za sada, nažalost, ne vidim da je ovaj roman uzburkao čitaoce u onoj masi i brojkama koje on svojim kvalitetima zaslužuje! Samo osam rivjua na Gudridsu, za više od osam meseci otkako je knjiga izašla iz štampe, svakako nije neki spektakularan hajp.

 

Ako ste pročitali ovaj roman, ostavite trag o tome u vidu ocene i kratkog rivjua na sajtu Goodreads!

Preporučujte ga dalje, pismeno, usmeno, na Instagramu, gde god, jer on drugi marketing neće imati.

 

A ako ga još niste pročitali – šta još čekate? Gulov Pečat Preporuke?

Pa, on ga već ima! Ima ga samim tim što smo ga odabrali za Orfelinovu ediciju „Gluvo doba“, što ga ja potpisujem kao ko-urednik (sa Milenkom Bodirogićem) i što sam autor njegovog Pogovora…

Pišev na Sloteru prošle godine. Uskoro stiže moj izveštaj sa Trećeg izdanja
 

Knjigu najpovoljnije možete nabaviti direktno od izdavača, OVDE.

A kad ste već tamo, možete sebi uzeti i dve najnovije knjige iz edicije „Poetika strave“ – GOLEM Gustava Majrinka i NESMIRENA PRAŠINA Roberta Ejkmana, koje ovih dana izlaze iz štampe…

среда, 3. јул 2024.

SLAUGHTER FEST SATNICA i drugi detalji



Dragi moji, u ovom postu ćete naći SVE što treba da znate o ovogodišnjem SLAUGHTER FESTU!

 

Od petka do nedelje (5-7. jul) u Doljevcu kraj Niša odigraće se Treći festival horora i hevi metala, SLAUGHTER.

 

Prostor: bivša klanica.

Adresa: Šarlinska 4.

 

Besplatan prevoz iz Niša polazi svakog dana u 18:30 sa parkinga Doma vojske Srbije, a povratak je svake večeri po završetku programa sa kapije Slaughter Festivala u Doljevcu. Dodatne rezervacije nisu neophodne.

 

Besplatan kamp: ima mesta za sve koji budu poneli svoj šator, a za svaki drugi vid smeštaja preporučujemo specijalizovane portale za tu oblast.

 

Po prvi put će i deo otvaranja festivala biti održan i u Korvin gradu. Pred-otvaranje počinje u 20h, u četvrtak 4. jula, a tom prilikom biće projekcija LEPTIRICE, premijerno izlaganje skulpture LEPTIRICA Arpada Slančika, gosta festivala (i druge njegove skulpture krasiće ambijent Klanice) i mini-koncert COBYS DEATH.

 

FILMSKI PROGRAM sam vam već detaljno predstavio OVDE, pa ako vam je to promaklo, podsetite se: kliknite i čitajte.

 

Pred vama je satnica filmskog programa i raspored nastupa muzičkih sastava.

 

 

Prvi muzički nastup je u 20:15, pa do kraja, sa jednog na drugi stejdž na svakih sat vremena.

 

 

NAGLAŠAVAM: Srpska premijera filma Supstanca (The Substance) koji je tek započeo svoj festivalski život i nigde još nije ušao u distribuciju, dešava se u petak, u 19.30, u Klanici!

Film Supstanca sa Demi Mur u glavnoj ulozi predstavlja najintrigantniji horor ove godine, a na nedavno održanom festivalu u Kanu dobio je nagradu za najbolji scenario.

 

A evo i koji će domaći kratki horor filmovi ove godine biti u konkurenciji za Zlatnu Macolu.



U gornjoj satnici potražite kad ih i gde možete pogledati.

 

1. Porodične tajne (11.00)

Godina produkcije: 2024.

Reditelj i scenarista: Petar Pešut

Gvozden se suočava sa smrću svoje nerođene sestre.

 

 

2. Mijazma (10.30)
Godina produkcije: 2024
Reditelj & scenarista: Petar Tkalec
Mladi naučnik pokušava da izleči staricu uz pomoć eksperimentalne mašine koju je napravio, tokom čega polako gubi razum.

 

3. Isprani (13.30)

Godina produkcije: 2023/24.

Scenaristi: Ostojić Nemanja, Lazin Jovana

Rediteljka: Lazin Jovana

Darko, propali beogradski inspektor za ubistva, tražeći devojku koju voli, otkriva nešto što nije mogao ni da sluti.

 

4. Moje Carstvo Ispod (22.00)

godina: 2023.

reditelj: Dušan Popović

scenario: Dušan Popović, Marko Mihailović

Nikola vodi monoton život sa svojom pastrmkom, dok noću ne počne da ga progoni greška iz prošlosti, bacajući ga na ivicu između realnosti i fantazije.

 

O dobitnicima Zlatnih macola odlučuje žiri u sastavu: Romen Rol, Luka Bursać i Arpad Slančik.

 

Dva filma (koja ovde neću imenovati) nisu ispunila uslove za nadmetanje: jedan zato što je iz 2022. (propozicije traže 2023 i 2024), a jedan zato što nije horor.

 

Nemojte propustiti TRIBINU U NIŠU!

Dr Ognjanović će u subotu, 6. jula biti moderator tribine pod naslovom „HOROR U VIDEO KLUBOVIMA“.

Biće održana u DELI prostoru, kod Sinagoge (Davidova 2A), s početkom u 13 časova, a učesnici su: Luka Bursać, scenarista i reditelj filma VIDEOTEKA koji se prikazuje na Slaughter Festu, Miško Jančić, vlasnik video-kluba MB i Nenad Bekvalac, stručnjak za retke horor naslove i ko-autor emisije ŠOK KORIDOR. Tema tribine je video-klub kao hram zaljubljenika u horor i prisećanje na zlatno doba 1980-ih i 1990-ih, na potrage za retkim, kultnim naslovima i druge horor avanture. Istovremeno, to je i predstavljanje domaćeg horor omnibusa, VIDEOTEKA, inspirisanog hororima iz video-klubova.

svake godine novi murali u Klanici!

 

Napomena: na SLAUGHTERU ćete moći da kupite nekoliko Orfelinki (NEKRONOMIKON, KNJIGA EJBONOVA, POETIKA HORORA i KNJIGE KRVI) i nekoliko izdanja Ghoul Pressa (NAŽIVO, PROKLETIJE, DIVLJA KAPELA, ZADUŠNICE i KULT GULA), pa i da naživo dobijete potpis i posvetu. Knjige su kod MERCH štanda festivala – sa majicama, kačketima i drugim memorabilijama.



Čujem da će se tu vrzmati i neki brkati fanzinaš iz CRNOSLOVLJA, pa savetujem da razmotrite i taj zločesti funzine ako ga negde spazite, kao i brkinu zbirku VRAGOVESTI!

 

Za kraj, evo vam 8,5 minuta svežeg priloga sa N1, snimljenog na licu mesta – u doljevačkoj KLANICI.

 

Najava na TV N1 (3. 7. 2024): SlaughterFest 2024, festival horor filma i hevi metala u Doljevcu kraj Niša

понедељак, 1. јул 2024.

Šta su žene ikada učinile za nas?

 

Šta su žene ikada učinile za nas – osim što nas rađaju, što nam kuvaju, peru, puše, čiste…?

 

Još konkretnije, u horor filmu – koji je i koliki doprinos rediteljki? Koliko horora iz 20. veka možete da nabrojite, a da su baš odlični, i režirale ih žene? Da vidimo: NEAR DARK (Ketrin Bigelou), PET SEMATARY (Meri Lambert), RAVENOUS (Antonija Bird)… AMERIČKI PSIHO (Meri Haron), za one koji ga računaju u horor (ja nisam baš načisto po tom pitanju, morao bih da ga repriziram, ali rekao bih da ipak nije horor)… I, šta još? Ja lično, recimo, u ovom kontekstu uvek volim da podsetim na jedan koji svi stalno zaboravljaju, a to je splatterfest HUMANOIDS FROM THE DEEP (Barabara Piters)…

 

Naravno da ima toga još. A naročito ako se okrenemo i 21. veku, gde dobijamo pravcatu poplavu rediteljki u žanru… da ih ne nabrajam, propustiću neku pa će da bude „a gde ti je ova, a što ne pominješ onu?“

 

Elem, genijalni izdavač HEADPRESS će ovog avgusta objaviti obimnu studiju I SPIT ON YOUR CELLULOID: THE HISTORY OF WOMEN DIRECTING HORROR MOVIES koju je napisala Heidi Honeycutt. Možete je naručiti OVDE.

 

Ova obimna knjiga nije samo istorija žena režisera u hororu: ona takođe opisuje promene u žanru tokom 20. veka zahvaljujući pokretima za ženska prava i građanska prava, novim tehnologijama distribucije, uništavanju klasičnog studijskog sistema, plus uspon digitalnih kamera i društvenih medija u 21. veku, moderne ideje o rodnoj i rasnoj ravnopravnosti, prihvatanje LGBTQ i još mnogo toga. Zapanjujuća veličina knjige, sa preko 450 ilustrovanih stranica u velikom formatu, uvećana je činjenicom da je autorka načinila stotine intervjua i pogledala hiljade filmova kako bi napisala ono što je kultna rediteljka Stefani Rotman (The Velvet Vampire, 1971) označila kao „knjigu koju je trebalo napisati”. A ko bi mogao da se ne slaže sa Džoom Danteom? Po njegovim rečima: „Napokon je rasvetljen kriminalno zanemaren aspekt istorije filma. Hanikat dobro poznaje stvari, a bogatstvo informacija je fascinantno. Ovo je prvorazredno delo.”


SADRŽAJ:

 

Preface

Acknowledgements

Foreword by Mary Lambert (Pet Sematary, 1989)

Introduction

1: Mother of All Evil: 1896–1945

2: A Land of Both Shadow and Substance: United Kingdom and United States in the 1950s and 1960s

3: A Woman’s Place is in Exploitation Films: Drive-Ins, Art Films, and Feminism

4: Obras maestras del terror: Non-English Language Horror

5: Some Nudity Required: Strippers, Sequels, and VHS

6: Sometimes Dead is Better: Theatrical Horror of the 1980s & 1990s

7: Pieces of Jennifer’s Body: Theatrical and mainstream horror of the 21st century

8: 21st Century Viscera: Digital technology, short films, and innovation

9: Promising Young Women: The Changing Nature of Horror

Sources & Notes

Index

 

U najnovijem broju magazina RUE MORGUE možete pročitati moj ogroman članak DAY OF THE WOMEN, na pet strana, povodom ove knjige, a koji je u velikoj meri zasnovan na razgovoru s autorkom ove kapitalne knjige. Ona tu iznosi svoje expertsko mišljenje na temu kojoj se tako dubinski posvetila i odgovara na niz mojih pitanja kojima baca dodatno svetlo na materiju.

 

Pored toga, u okviru tog članka možete pročitati i moj kratki intervju sa rediteljkom Meri Lambert, gde sam iz njenih stisnutih usana pokušao da doznam ponešto više o ženama-rediteljima.

 

U istom ovom broju RUE MORGUE magazina možete pročitati i moj hvalospev najnovijem, dopunjenom i redizajniranom izdanju knjige THE SATANIC SCREEN, takođe od HEADPRESSA, pa vam savetujem da to pročitate, a da svoje novce ne spiskate ovog leta samo na sladolede i letovanja, nego da deo svog budžeta za knjige prosledite HEADPRESSu, jer su zaista objavili, tj. tek što nisu, dve fundamentalne, baš-baš obavezne knjige za svakoga koga horor film zanima.

 


U ovom istom broju (verovali ili ne!) imate moje prikaze još dve knjige koje vam apsolutno preporučujem da nabavite ako ste baš pri ozbiljnim parama (obe su luksuzna, skupa izdanja, avaj).

A Doorway to Joe: The Art of Joe Coleman (Fantagraphics) 

– ogromna knjižurina sa morbidnim artworkom legendarnog Džoa Kolmana.

i

Michigan Basement – Thomas Ligotti and Brandon Trenz (Chiroptera Press) 

– luksuzno izdanje nikad realizovanog scenarija za dugometražni igrani film zasnovan na Ligotijevoj priči „Poslednja arlekinova gozba“ koju imate u Orfelinovom izdanju PISAR TAME.


Novi RU MORG možete naručiti OVDE, a tu vam i detaljnije piše šta sve ima u novom broju...