ZAVODNIK

уторак, 02. септембар 2014.

Doktor strave: dva nova horor intervjua


U drugoj polovini jula bio sam gost festivala "Kratkofil" u Banjaluci. Moj izveštaj otuda stiže uskoro, a do tada – evo ih dva intervjua data tim povodom: ovaj prvi dao sam uoči, a onaj drugi – na samom festivalu. Prilično su iscrpni i ne tiču se samo ZAVODNIKA, kojeg sam tamo promovisao, nego i mnogih drugih pitanja vezanih za razna obličja horora na ovim prostorima, a i šire. Uzgred, moram da napomenem da je organizacija festivala radila perfektno, uključujući i deo koji se ticao promocije i medija – pored ova dva intervjua dao sam ih nekoliko i za radio i TV, ali neka ovi dole budu dovoljni. Organizatorima hvala na odlično obavljenoj promociji svog gosta.
Fotografije uz ova dva intervjua koje ovde ekskluzivno obznanjujem nastale su 22-24. jula 2014. u Banjaluci.


Doktor strave: Ljudi su daleko veća i gora vrsta čudovišta 
od onih koji tako izgledaju

Razgovarala Maja Isović
za internet portal BUKA


U opisu poznatog bloga „The Cult of Ghoul“ koji vodite stoji „strava, užas, mrak, ludilo, horor književnost i film“. Šta Vas je privuklo ovom žanru?

---Strava me je privlačila još pre nego što sam bio svestan postojanja žanra koji se njome bavi: od najranijeg detinjstva voleo sam bajke sa ’mračnijim’ sadržajima, čudovištima i mračnim šumama, a naročito babine priče o navodno stvarnim ukazanjima duhova i vampira i drugim susretima s natprirodnim što je sve zajedno koren moje ljubavi prema stravi, a u romanu ZAVODNIK upravo se vraćam tim korenima, ali na jedan kritički način, iz zrele perspektive.

Da li je horor kao žanr dovoljno zastupljen i cijenjen, na svjetskoj, ali i regionalnoj, književnoj sceni?

---U svetu je cenjen uglavnom u onoj meri u kojoj je komercijalan, ali kako to obično biva – ono što se najviše prodaje retko je zaista i najbolje, naročito u umetnosti. Drugim rečima, uz sve moje poštovanje prema Stivenu Kingu, on nije ni približno najbolji savremeni pisac horora, već su to pisci izdavani u daleko manjim tiražima čija imena vama neće ni biti poznata. Dakle, žanr jeste zastupljen kao jedan od popularnih oblika masovne kulture dok su njegovi ozbiljniji umetnički aspekti cenjeni tek kod uskog kruga ljubitelja i proučavalaca sposobnih da kopaju ispod onoga što im je marketinški nametnuto kao ’naj’ i ’in’.


Koja su Vama najzanimljivija mistična, strašna, bića i u kojim odnosima su oni sa stvarnim ljudima?

---Nadimak pod kojim sa nekima poznat jeste gul (ghoul), što je termin koji pokriva najmanje dva stvorenja – izvorno je to arapski nekrofilni psoglavi demon, a u prenesenom značenju se koristi i za zombije, o kojima sam napisao nekoliko priča i one će, nadam se, već idućeg proleća izaći u mojoj novoj zbirci. U njoj se vidi koji je njihov odnos s ljudima – naime, da su ljudi daleko veća i gora vrsta čudovišta od onih koji tako izgledaju.

U pop kulturi danas su vampiri veoma popularni, međutim koliko serije, filmovi romani vjerno prikazuju vamire?

---Zavisi od toga šta je ’original’ u odnosu na kojega prosuđujete ’vernost’. Ako je to srpski koncept vampira, kao stariji i izvorniji od zapadnjačkog koji nam dolazi iz američih i engleskih romana, filmova i serija, onda to nije nimalo verno. Zapravo, ja sam iznenadio i samog sebe kada sam, osmišljavajući svoj roman ZAVODNIK, shvatio da se on može čitati i kao vampirski roman, ali upravo u tom izvornom smislu kako je osmišljen u srpskoj narodnoj tradiciji.

Zbog čega su su se baš vampiri izdvojili od drugih „strašnih bića“, šta je ono po čemu su oni toliko posebni?

---U zapadnjačkom obliku koji je uobličio Brem Stoker, vampir je ujedinio dva ključna tabua zapadne civilizacije – seks i smrt, i povezao ih na tako upečatljiv način da oni deluju istovremeno zastrašujuće i zavodljivo, grozno i privlačno, a ta ambivalencija je ključni efekat žanra. Naime, ako bi nas horor samo zgražavao i prestravljivao, a ako ne bi imao i zavodljivi učinak fascinacije zabranjenim, on ne b imao ni približnu popularnost i učinak koji ga čini trajnim.


Koliko su ljudi kod nas upoznati sa našim nasljeđem „strave, užasa i mraka“ iz domaćih predanja?

---Nažalost, vrlo malo, rekao bih. Mlađi ljudi gutaju američke filmove i stripove i video igre, i iz njih se ’upoznaju’ sa tradicijom koja je i njihova sopstvena, ali prikazan u krivom ogledalu, pervertirana, izopačena, sasvim rekontekstualizovana. Kada izumru bake koje su prenosile tzv. ’bapske priče’, njihov sadržaj ostaće samo predmet bavljenja etnologa i folklorista, a nove generacije će svoje ’znanje’ o vampirima i živim mrtvacima crpeti iz ’Silent Hill-a’ i ’Walking Dead-a’.

O Vama se može pročitati da ste prvi „doktor strave“. Šta Vam ova titula znači? Recite nam nešto o Vašem doktoratu?

---Doktorat na temu ’Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti’ odbranio sam pre dve godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, kod mentora prof. Dr Zorana Paunovića, vodećeg našeg angliste. U njemu, praktično, definišem ovaj složeni i kontradiktorni žanr, i prikazujem njegov nastanak i razvoj od gotskog romana u 18. veku pa sve do početka 21. veka. To je opsežna studija i presrećan sam što mogu da najavim da će se već ovog oktobra, na Sajmu knjiga u Beogradu, pojaviti kao velika, debela i lepa knjiga pod naslovom POETIKA HORORA, u izdanju Orfelina iz Novog Sada.


Oni koji prete Vaš blog mogli su primjetiti da ste ostali bez angažmana na fakultetu na kojem ste radili. Kakva je trenutna situacija, da li se u međuvremenu nešto promijenilo?

---Proteklih pet godina proveo sam kao nezaposleno lice jer sam, posle deset godina rada na Filozofskom fakultetu u Nišu, posao izgubio zbog bolesne sujete moje profesorke i mentorke na magistarskom radu. Žalosno je da sam svoje najzrelije godine, koje bi trebalo da budu i najplodnije, proveo bez posla, bez stalnih primanja, bez mogućnosti da napredujem – ali nisam klonuo duhom. Za to vreme završio sam i odbranio doktorat, napisao i objavio novi roman, a postoje neke indicije da će se krajem ove ili početkom naredne godine nešto popraviti i u pogledu mog zaposlenja, ali tek ostaje da se vidi da li će se to i desiti ili ću i ja, kao i mnogi pre mene u sličnoj situaciji, morati da počnem da pakujem kofere i sreću potražim negde gde se kvalitet nagrađuje, a ne kažnjava.

Na čemu trenutno radite?

---Upravo sam objavio roman, i radim na njegovoj promociji. Takođe upravo sam završio finalni tekst POETIKE HORORA, mog Magnum Opusa, koji je malo doteran, sređen i dopunjen u odnosu na verziju koju sam odbranio. Najzad, upravo sam završio novu novelu, najdužu koju sam dosad napisao, i nadam se da će se i ona naći u novoj antologiji koju priređuje Goran Skrobonja. U planu mi je da proširim svoju knjigu U BRDIMA, HORORI tako da uključi ex-Yu filmove kao i one snimljene posle 2007. a posle toga, videćemo. Možda se najzad uskoro bacim u svoj dugo pripremani roman PROKLETIJE…


U Banjaluku dolazite na festival Kratkofil Plus. Već ste jednom bili na ovom festivalu. Čega se sjećate i čemu se nadate u Banjaluci?

---U Banjaluci imam dosta prijatelja, poznanika i čitalaca: sećam se odlične posećenosti mom predavanju o horor filmu koje sam na Kratkofilu održao pre pet godina, kao i vrlo živahne, radoznale publike koja mi je ružila odličan feedback. Jasno je da interesovanje za ovakve sadržaje postoji, da su ljudi ovde gladni i dubljeg, nekonvencionalnog promišljanja strave, i ja se nadam da će se i ovom prilikom roditi zanimljiva razmena, da ću pobuditi interesovanje i onima koji do sada o hororu nisu naročito razmišljali ili su ga smatrali nevrednim promišljanja, kao i da ću upoznati nove čitaoce i nove prijatelje.


Ovo je izvorno izašlo 22.07.2014. OVDE:


A evo i drugog intervjua koji je rađen naživo, odmah posle promocije ZAVODNIKA.


Doktor strave Dejan Ognjanović: 
Plašim se ludila, gubitka kontrole i razuma
 
nedjelja, 27 Juli 2014 16:44

Autor Vanja Stokić
za portal E-TRAFIKA

Prvi i trenutno jedini doktor strave u Srbiji Dejan Ognjanović za sebe kaže da je on prvenstveno pisac, a zatim kritičar tuđih djela. Prati inostrane autore, ali inspiraciju za svoje knjige nalazi isključivo u domaćim predanjima. Za njegovu ljubav prema hororu zaslužni su baka i djed koji su mu kao malom pričali strašne priče sa anegdotama, a upravo njima je posvetio novi roman „Zavodnik“, koji je nedavno imao i svoju banjalučku promociju.

Ognjanović kaže da su sva bića u hororu ustvari metafore i simboli nekih strahova koji su vezani za neke naše temeljne strahove, kao što je strah od smrti, mraka, gubitka razuma. Ipak, treba razlikovati strah od fobije, jer se horor bavi samo strahovima koje svi imamo, a ne pojedinačnim bojaznima. Nakon romana „Naživo“ koji je smješten u urbanoj sredini, radnja „Zavodnika“ odvija se u selu Špaj u jugoistočnoj Srbiji. Asistent sa fakulteta dolazi u zabačeno selo kako bi dvoje blizanaca podučavao srpski i engleski. Tu se susreće sa potpuno drugačijim načinom života i počinje da sumnja da nešto nije u redu sa tom djecom i njhovim ocem koji je umro pod nejasnim okolnostima. Uskoro kreće u istraživanja priča koje kruže po selu i ima iskustva koja nisu ovozemaljska i pod uticajem su mračnih sila.

Za Ognjanovićev rad karakterističan je ambijent koji uspijeva učiniti jezivim čak i u scenama koje se dešavaju tokom ili u smiraj dana. Kako kaže, ako je nešto jezivo, ono to treba biti i u podne i u ponoć.


Publika je vaš novi roman čekala čitavu deceniju. Zašto toliko dugo?

---Publika koja čita samo moju prozu je čekala 10 godina na novi roman, ali publika koja prati esejističku i kritičarsku aktivnost imala je itekako šta da čita. „Naživo“ je potpisao diplomirani filolog, a „Zavodnika“ potpisuje doktor nauka. Bilo je i životnih i profesionalnih obaveza koje su me spriječavale da se posvetim romanu koji je ambiciozna stvar. Tek sada su se slučile okolnosti za njegovo objavljivanje.

Stalno ističete uticaj bake i djeda na vaš rad, odnosno narodnih priča i predanja. Koliko ih modifikujete u svojim djelima?

---Jako mnogo, ja nisam etnolog, nije moj posao da ih sakupljam. Ovaj roman je u suštini metažanrovski, preispituje same priče i uzima ih kao prototip horora i kritički preispituje i sam žanr. Nije to toliko dubokoumna proza da čovjek mora biti doktor nauka ili mnogo upućen u teoriju književnosti da bi ga razumio, to su neki slojevi koje možda primijetite, a možda i ne. Poželjno je da ih primijetite jer ćete vidjeti neke dopunske slojeve, ali mislim da je potpuno razmljiv i čitljiv kao jedna priča o duhovima. 

Kažete da ne volite vampire. Imate li neko omiljeno biće?

---Kod vampira i zombija ne volim njihovu ofucanost, to su stvorenja koja su svuda prisutna da je toliko izlizana njihova upotrebna vrijednost. Toliko smo vampira vidjeli na filmu, pročitali romana i priča, da kad ih vidite nemate osjećaj susreta sa nečim neobičnim. Zanimljivija su mi stvorenja koja su manje korištena ili ona koja su amorfna, koja nemaju stalan oblik, koja se transformišu. Suština horora je ta amorfnost, to mijenjanje. Kada horor zarobite u neki oblik vi ga na neki način i kontrolištete, a kada nema oblik on je strašniji. 
Vampiri su mi jedna od najnezanimljivijih stvorenja u hororu pa sam iznenadio sam sebe kada sam shvatio da sam napisao roman koji se može smatrati i vampirskim, u izvornom srpskom smislu. Razlika između zapadnjačkog i srpskog vampira jeste u tome da se na zapadu vampir doživljava kao osvajač iz tuđine, kao neki stranac koji dođe u neku zajednicu i krene da širi neku vrstu zaraze i da korumpira tu zajednicu iznutra tako što perobraća njene članove i pretvara ih u vampire. Taj motiv zaraze i osvajanja je veoma bitan. Srpski vampir je sve suprotno od toga, on nije došao iz tuđine, to je čovjek iz te iste zajednice koju napada. On se obraća svojim ukućanima, a ne strancima. On dolazi u svoju kuću, a ne u tuđu. Svojoj ženi, djeci, roditeljima... 


Vjerujete li u bića i pojave o kojima pišete?

---Ne vjerujem, ali sam otvoren za to. Skeptik sam za sve u šta se nisam sam uvjerio, ali nisam zadrt. Otvoren sam da saslušam i da primim sve dokaze. Nisam imao nikakvo nadrealno iskustvo, ali sam slušao ljude koji jesu. Ima priča kada čovjek mora da se zapita, niz slučajnosti je takav da ne postoji racionalno objašnjenje. Malo ih je, ali čovjek ne može da ih otpiše tek tako. Otvoren sam za mogućnost da ima mnogo toga o silama života i smrti ili paralelnih entiteta o kojima ništa ne znamo i koje ne možemo da opazimo.  

Šta vas plaši?

---Plaši me gubitak kontrole, mogućnost gubitka razuma, ludilo i oko mene i u meni.

Zašto ste odabrali baš Prokletije za mjesto radnje narednog romana? Zbog naziva ili nečeg drugog?

---Odabrao sam Prokletije kada sam shvatio da je to usred Evrope jedna bijela mrlja, da je to toliko nepristupačan teren da se samo preko nekih satelitskih snimaka može naslutiti čega tu ima. U tim pećinama i planinama može biti bilo šta i one su užasno stare, što je za moj koncept bilo veoma važno, da tu može biti prežitak nečeg pradrevnog, nečega što je tu milenijumima a neotkriveno je jer se nalazi na mjestima koja su nepristupačna ljudskoj nozi. Ideju za narednu knjigu imao sam još prije nego što sam uobličio ovu. To je neka vrsta nastavka romana „Naživo“ i dešava se u kosovsko-albanskom dijelu Prokletija. On zatijeva mnogo istraživanja jer su likovi odmaknuti od mog svakodnevnog iskustva. To su specijalci, vojnici, eksperti u nekim strukama...

Drugi put se pojavljujete na Kratkofilu u Banjaluci. Možemo li naredni put očekivati da dođete sa nekim filmom?

---Toliko me često to pitaju da bih ga snimio i kada ne bih toliko volio, mada ne bih svoje ime povezivao sa nečim što nije po nekim mojim mjerilima vrhunsko, a bavljenje filmom zahtijeva i tehnička predznanja. Nisam baš siguran da li bih se pod zrele dane posvetio medijumu koje ima svoja pravila, iako sam ih svjestan, ali naći se iza druge strane kamere i napraviti nešto zahtijeva niz tehnikalija i praktičnih vještina. To zahtijeva truda, vremena i napora. Mogu samo da obećam da ću se truditi i ako se dese neke okolnosti da ću vrlo rado to uraditi. Uvijek je rezerva da dođem kao kritičar, analitičar, predavač...


Kako je biti jedini doktor strave u Srbiji?

---Usamljeno. Volio bih da nisam jedini, da imam više kolega koji se studioznije bave hororom, ali možda ja kao pionir zainteresujem neke nove. Interesovanje postoji, ali ne u smislu posvećenosti tome. Postoje naučni i seminarski radovi koji su posvećeni određenim aspektima strave, ali se niko nije usudio da se posveti cijelom žanru, njegovoj poetici, nastanku i razvoju. Sad kad sam ja to uradio nadam se da će to zainteresovati nekoga, možda i iziritirati da kaže da to ništa ne valja pa da napiše nešto što bi bila kritika mog rada. Kakva god reakcija da bude, super je dok je ima. 

Primjetan je ogroman uticaj koji je film „Leptirica“ ostavio na vas.

---Leptirica je za mene prototip prave strave, onako kako ona treba da se uradi. Zasnovana je na priči, ali nije preslikana priča, već adaptacija i to veoma originalna. Kao što sam ja uzeo bapske priče i od njih napravio nešto što je potpuno moje, tako je za nju uzet jedan književni predložak, ali je autorski senzibilitet Đorđa Kadijevića to nadogradio i napravio nešto potpuno svoje.

Vaše knjige se ne mogu naći u knjižarama, kažete da ste frustrirani jer ste prinuđeni da sami radite sve oko promocije i prodaje knjige. Jeste li razmišljali o izlasku na strano tržište?

---Jesam, radim na tome, ali postepeno. Prevodim neke kraće priče, prevoditi roman je daleko ambicioznije i veći posao u smislu finansija i izrade svega toga. Moj plan je da isprobam teren sa kraćim pričama, da ih plasiram na neka relevantna mjesta na zapadu, a onda zavisno od reakcije možda se ozbiljnije posvetim prevođenju.

Koliko je prosvjeta zapala u horor, kakvo je stanje tamo?

---Strava i užas. Kao doktor nauka sam užasnut sada kada se dovode u pitanje doktorati i kada se razotkriva nešto što je bilo javna tajna, ali nije bilo predmet medija i šireg bavljenja. Na svojoj koži sam iskusio horore srpskoj akademskog života. Ostao sam bez posla nakon 10 godina rada na fakultetu, zato što sam povrijedio sujetu jedne nesrećne i neostvarene žene, kojoj je smetalo da ima asistenta koji ima više objavljenih knjiga od nje. Ona je redovni profesor, ja sam bio asistent tako da se rezultat unaprijed znao. Ja se nisam predavao ni ovih pet godina koliko sam bez posla. Možda će se nešto pozitivno riješiti vrlo uskoro, ali o tom potom.


Ovaj intervju izvorno je izašao OVDE.


недеља, 31. август 2014.

THE MATRIX REVOLUTIONS (2003)

  
  **(*)  
  2+  

Drugi deo ove sage, čiju kritiku sam nedavno obznanio OVDE, skroz je ubio bilo kakva moja očekivanja od trećeg i finalnog dela, i u tom procesu me naljutio, smorio i ugnjavio svojim isprazno-neubedljivim i usiljenim pokušajima melodrame, filozofije, ezoterije itd. Zbog toga, sve čemu sam od trećeg dela mogao da se nadam jeste = da ne boli previše.
Pošto mi je dvojka dovoljno otupila čula da bih stvarno bio povređen sunovratom kvaliteta u odnosu na I deo (koji i dalje smatram izuzetnim, odličnim filmom, posmatranim u izolaciji od nastavaka), trojku sam posmatrao sa rezignirane distance, pošto je svaki involvement ubijen jos u II delu, i zabavljao se odličnim efektima upotrebljenim za likove i priču za koje je odavno prestalo da me bude briga.
Prosto rečeno: drugi deo mi je trajao celu večnost, i tokom tog trajanja me konstantno iritirao. Treći mi je prošao relativno brzo, tj. jednom kad nešto, kao, počne da se mrda/dešava, i to je otprilike sve. Kada kažem da mi je treći bio zabavniji, to treba posmatrati u kontrastu sa drugim delom, a i "zabava" je od sasvim druge sorte nego ona koju pružaju vrhunski zabavni filmovi.
Ali, to mu je što mu je. Evo šta sam napisao u kritici objavljenoj u časopisu ZNAК SAGITE br. 14 (decembar 2003, str.2490-2492.) koju sada ekskluzivno obznanjujem onlajn čitateljstvu.


MATRIKS REVOLUCIJE 
(The Matrix Revolutions, USA, 2003)


            Dakle, sa pojavom trećeg dela, Matriks-priča je završena.
            Završena? Hm, vratiću se na ovo, ali prvo:
            Koja priča?
            O čemu se ono beše radilo u Matriksu? O borbi "probuđenih" ljudi protiv mašina koje ih (bukvalno) uljuljkuju u virtuelni svet lažne sigurnosti? O razlici između slatke laži i gorke istine? O oslobađanju od iluzija i suočenju sa realnošću? O uzimanju sudbine u svoje ruke? O tome šta znači biti čovek?
            Uprkos tvrdnjama braće Vahovski da je cela priča originalno zamišljena kao trilogija, teško je nakon kvazi-Revolucije trećeg dela Matriks "sage" poverovati da je ovo deo (i to završni!) one iste priče. Nije toliko problematično što se film "završava" sa tri tačke, koliko to što su slične rupe ostavljene u samim temeljima zapleta, čineći krajnji produkt i dramaturški i idejno neodrživim. Ako su se Reloaded-u (kako je u Srbiji "preveden") mogle oprostiti neke proizvoljnosti i nedoslednosti, u nadi da će ih treći deo pojasniti, nakon ovakvog okončanja preostali fanovi će morati dobro da se napregnu ne bi li opravdali mnogo toga. Jer, u Revoluciji, na svako "zašto" odgovor je "znaš ti zašto", na svako "kako" odogovor je "zar ne znaš kako?", na svako "šta" odgovor je – "znaš ti šta".
            Dokle?
            ("Znaš ti dokle – celim putem do banke!" javlja mi se glas Džoela Silvera, producenta.)
            Mislim, možda sam ja glup, možda su brat i sestra Vahovski precenili moju moć samostalnog razmišljanja i slaganja kockica bez uputstva za upotrebu, ali ja ne vidim kakvoj svrsi u zapletu služi Arhitetka i njegova priča o pređašnjim mesijama, ili Merovinžanin sa svojom statirajućom-u-kukuruzu Monikom Beluči, a i dalje ne razumem kako je Neo uspostavio kontrolu nad mašinama u stvarnom svetu. Niti vidim poentu u hindu-programima koji evoluiraju u brižne roditelje ili u "bogu"-železničaru koji izgleda kao klošar, ili u drastičnoj promeni ukusa kod Merovinžanina (od evropski-sofisticiranog restorana u Reloadedu do ekvivalenta londonskog Torture Garden SM-trans-sex-gay-fetish kluba u Revoluciji). Da li onda u kontekstu svega ovoga uopšte zamerati očajnu "glumu" slatke male hindu djevuške kad se u tome brukaju i oni koji su za to dobili milionske honorare?
            Nesposobni da se raspetljaju iz kolariću-paniću zavrzlama iz drugog dela, u trećem braća kao da kažu: "Ma sva ta razglabanja nisu ni bitna, 'ajde da se zezamo". I onda kreće dža-buuuum, bang-bang, vrrrr, štrc, zoooom bitka za ono podzemno skladište zarđalog gvožđa i njegovih patetičnih, odrpanih sionskih mudraca. Uprkos skoro-perfektnim vizuelnim efektima ova pompezna i preskupa scena ne uspeva da bude uzbudljiva, i to iz dva ogromna, i niza sitnijih razloga.
Prvo, nije nas briga za likove koji su podređeni mašinama unutar kojih se bore, pa tako čak i bukvalno, na vizuelnom planu, minimizirani i zasenjeni kompjuterskim efektima. Drugo, borba za Sion je koncipirana kao gotovo bestelesna video igra, bez smisla za opipljivost i autentičnost akcije koju majstori poput Kamerona, Verhovena i Mektirnana bez greške proizvode. Tako je udaljenost gledaoca od dešavanja na platnu dvojaka: niti su ga autori (dramaturški) vezali za klišetizirane likove niti su ga (režijski) ubacili u centar žestokih zbivanja tako da stvarno oseti svaki udar, i tresak, i plamen, i gar, i šrapnel, i krv, znoj i suze. Da budem iskren, skoro da me radovalo da vidim bezličnog vođu Sionaca (onog koji će mašinama da "pruži Pakao…") kao žrtvu sakaćenja kakvo nam ove godine ni Cabin Fever ni Teksaški masakr nisu pružili.
            Dakle, centralna scena trećeg dela zabavna je koliko i posmatrati nekoga preko ramena dok igra odličnu video igru. A to je još i najbolja scena filma (u ovakvim okolnostima)! Jer, ono što sledi je neobjašnjeno lak Neov prodor u (inače nedostupni) Grad Mašina, "plaćen" isforsiranom pogibijom Triniti (ovog puta ništa od masaže srca, uprkos Neovoj čarobnoj ruci, koja zaustavlja sve pred sobom) i okončan patetičnom i neubedljivom scenom njihovog oproštaja koja vas, normalno, ostavlja hladnim. Čitava ta "romansa" je u samom startu bila neubedljiva, puka konvencija koju bi trebalo da prihvatimo zdravo za gotovo, iako je hemija između aktera = nula. Kako da poverujem u snagu te ljubavi ako Triniti, videvši da je njen voljeni upravo unakažen (ostao bez oba oka!), reaguje mlakim zagrljajem i komentarom "Oh, ne," kao da joj je ovaj upravo saopštio da je priklještio prst vratima?
            "Kruna" filma je još jedna déjà vu scena lomatanja Nea i Smita po kiši (valjda je sa svom tom vodom scena više cool?), dok stotine Smitovih ni za kakvu vajdu kloniranih kopija statira u pozadini. Oni su uostalom jeftiniji kao pozadinci nego da su nam režiseri pokazali Matriks-verzije ljudi koji naprasno nestadoše iz tog sveta. Možda bi u završnim prizorima trebalo da osećamo napetost, uzbuđenje, neizvesnost (uostalom, sudbina dva sveta zavisi od ishoda te borbe!) – ali kako, zaboga, ako je do tog trenutka davno prestalo da nas bude briga za bilo koga i bilo šta u filmu čiji je Zlikovac, od nekada originalnog i jezivog tipa devoluirao do nivoa Sideshow Boba (iz Simpsona), sasve groteskno-ludačkim cerekanjem?! 
Pravila tih svetova ni njihovim tvorcima (bata i seka Vahovski), izgleda, nisu sasvim jasna, pa zašto bi se onda neko uzbuđivao za ishod borbe u kojoj učestvuju Zlikovac o čijim moćima ne znamo mnogo, ali znamo da ga je "naš" Dobrica već par puta dobro izmlatio, dok je potonji u međuvremenu stekao i moć da pokretom ruke pomera planine? Nakon još malo rutinske koreografije koja čak ni na formalnom planu više nije tako nadahnuta stvari se nekako privedu kraju.
            Kraju?

            Šlag na ovoj promašenoj, zagoreloj, nejestivoj torti je naravoučenije o kompromisu sa mašinama, a gnjila jagoda na vrhu – završni prizor lažnog, virtuelnog sunca. Iz'em ti "revoluciju" koja se završava primirjem! Kako je tako nešto uopšte moguće među stranama dijametralno suprotstavljenim? Kako je moguće da mašine dozvole samo nekima, "koji to žele", da napuste Matrix (i tako ugase svoje "baterije" i nastave da se množe i kuju urote protiv mašina)? Uostalom, zašto bi uopšte jedna nadmoćna (veštačka, neljudska) inteligencija bila ograničena ljudskim konceptom časti i date reči, i poštovala primirje nakon što je jedini svedok i "potpisnik" hrišćanski prineo sebe na žrtvu, a protivnici su bukvalno na kolenima, sa glavom na panju? Ah, da, zaboravio sam: mašine su časnije i poštenije od ljudi ("What do you think I am? Human?" zgražava se Arhitetka na sumnju u svoju iskrenost). A to što parazitiraju na energiji čitavog porobljenog i učaurenog čovečanstva…? Eh, dobro sad, niko nije savršen, je l' tako? Mora se nekako izboriti za opstanak.
            Ovako gnusnim, kolaboratorskim krajem Vahovski kao da ilustruju najcrnje levičarske (Robin Vud, Slavoj Žižek, itd.) dijagnoze o ideologiji američkog žanrovskog filma. Sloboda (tj. njen privid) moguća je, kako nam je ovde pokazano, jedino unutar sistema koji je guši; istinski prevrat je nemoguć; revolucija je dugotrajan (tri filma!) i mukotrpan proces koji zahteva teške žrtve od svojih pokretača/nosilaca, uključujući tu i sopstveni život; pametnije je sačekati da neko drugi odradi posao, a onda, "ako želite", uživajte u izvojevanoj slobodi. Lažno sunce Matriksa je jedini dostupni simbol nade, budući da ono pravo, u stvarnom svetu, spazimo samo načas.
            Ovim su ogoljena sva naklapanja o navodnoj dubokoumnosti "filozofije" Matriks serijala: ako je ovo naravoučenije filma, braćo, niste morali da se trudite. O delotvornosti ovog "anarhičnog pamfleta" i "priručnika za revoluciju besnih adolescenata" najbolje govori uveseljavanje koje su mi priuštila dvojica crnaca u američkom bioskopu u kome sam film gledao. Njih je mimoišlo naravoučenije da će crnci naslediti Zemlju (stvarni svet, pun krša koji treba raščistiti) dok većina belaca uživa u Matriksovim zalascima sunca, ali su zato svoje razočarenje bedastim krajem ispoljavali sprdajući se sa reklamnim sloganom: "Everything that has a beginning has an end!"
            Matriks revolucije je tužno svedočanstvo o potpunom (?) gubljenju kompasa na putu jedne nekada obećavajuće karijere i još tužniji dokaz o zaludnosti očekivanja subverzije unutar sistema današnjeg američkog mejnstrim filma. Posle zelenih slova koja "čine" matricu virtuelnog sveta i dolarske novčanice mi izgledaju zelenije. Pilule Matriksa su suviše slatke, i koga je više zaista briga za "pustinju realnosti"?
            Eh, daleko je Sunce…

петак, 29. август 2014.

Dimitrije Vojnov o ZAVODNIKU

  
            Kao što možda već znate, svojevremeno sam se družio s Dimitrijem Vojnovim (2004-2008), pa prestao nakon što je njega veoma razočarala moja oštra, zgađena reakcija na MI NISMO ANĐELI 3, za koji je on pisao scenario; svaki kontakt smo prekinuli kada sam uvredio njegovu dvojicu tadašnjih poslušnika. Uprkos tome, i nekim drugim stvarima u međuvremenu, zadržao sam dozu poštovanja prema njemu, a naročito po pitanju – suprajz! – njegovih književnih sudova.
            Da, tako je. Njegovo pisanje o filmu, iako zasnovano na retko viđenom filmofilstvu i posvećenosti i znanju, ume da bude okrnjeno njegovim privatnim fetišima, ideologijom i drugim oblicima subjektivnosti – a to je posebno očito u napisima o domaćem filmu, gde je on "strana u sukobu", odnosno neko ko je upleten, bilo direktno kao (potencijalni) filmmejker, bilo kao prijatelj/poznanik brojnih aktera, bilo kao wannabe ideolog pokreta (tzv. "Novi srpski film"), pa se onda kao posledica toga hvale bezvredni (MILOŠ BRANKOVIĆ) ili veoma slabi (ZONA MRTVIH) filmovi zato što su po nekom ključu (ideološkom, poetičkom...) bliski Vojnovu. Dakle, pojedina dela se hvale strateški, a ne estetski - možda je to loše kao delo, ali je dobro kao trend, tendencija, namera, pa se pravimo da je bolje nego što jeste...
            S druge strane, njegovi napisi o žanrovskoj književnosti nisu opterećeni tim prtljagom, nisu pisani iz ugla "Starca sa planine" (odnosno druga "Starog", kako u poslednje vreme voli da sebe naziva) koji je sišao među nejač da OBJASNI, a pošto Vojnov nema ambicije da se bavi literaturom, niti ima mnogo prijatelja u tom svetu, njegovi sudovi o tome znatno su objektivniji i relevantniji. Njegovi osvrti na recentnu žanrovsku produkciju u Srbiji značajno su relevantniji od skoro bilo koga drugog ko se novijom srpskom fantastikom bavio, a naročito od niza aktivista, promotera, drugara, PR-a i drugih maskiranih "kritičara" i "fanova" koji, iz ovih ili onih razloga, stvari prikazuju ružičastijim nego što jesu. 
Uzgred, on je svojevremeno napisao i objavio par priča koje su se meni veoma dopale, pa sam čak pokrenuo topik o tome na forumu Znaka Sagite pod naslovom Video sam buducnost srpskog horora! Njegovo ime je:

            
           Tamo sam napisao:

Kripl ima jedan kvalitet koji nedostaje u 95 % srpske fantastike, a on ga jos rabi 100%totno i majstorski.
Vrlo prosto = ISKRENOST.
Ili sto bi rekao g. Knežević: 'egzibicionizam'.
Kripl se skida go pred nama. Kripl je prilično surov u samo-seciranju. Kripl razmišlja o sebi. Njegovo pisanje je rezultat toga.
Većina srpske fantastike je laž. Kao, ajde da malo kritikujemo nekoga/nešto drugo. Kao, ajde da smandrljamo neku, kao, satiru. Kao, gledajte kako su ljudi glupi. Ne ja, daleko bilo *ja* - nego tamo neki ljudi. Gledajte tu hipokriziju. Gledajte kako slabosti [ne moje, nikako ne moje, nego nekog fiktivnog lika, mog komšije, mog druga, jebem li ga koga, samo ne mene] dovode do twista na kraju priče. Bla bla. Itd.
Vecina srpske fantastike je extrovertna.
I zato je, bar za mene, irelevantna.
Čak i kad je u prvom licu, to je neki wish fulfillment fantasy: kao, divite se mom beskrajnom znanju i iskustvu. Ja znam znanje. Ja sam cool. Ja sam sveznajući narator koji oštricom svog ubitačnog jezika vickastim figurama sahranjuje sve ostale likove i pejsaže oko mene. Ja sam Hemingway. Ja sam Chandler. Ja sam Landsdale. Ja sam baja koji puši cigaru, pije ljuta pića, osvaja zene i ubija monstrume. Nekad monstrumi ubiju mene na kraju priče, ali čak i tada, to su neki bezlični, nelični monstrumi, ovaploćenja nekih sasvim bezličnih, apstraktnih opštih mesta od 'grehova'...
Kriplovo pisanje je introvertno.
Ono polazi iznutra.
I zato mislim da obećava.
On se ne stidi svojih slabosti. On svoje slabosti pretvara u kvalitete. Što je [barem za mene], oduvek bio najprostiji recept za dobro pisanje.
Da parafraziram L.F. Selina, koji je u jednom intervjuu kazao nešto kao: "Priče! Koga zanimaju priče! Otvorite dnevne novine i videćete da su pune priča! Priča imate koliko hoćete. Ali stil, bato... Stil! A stil polazi iznutra, iz karaktera pisca. Ako ne stavite svoju sopstvenu kožu na sto, ništa niste uradili."
Kripl piše na svojoj sopstvenoj koži.
To pozdravljam.

            Tako je to bilo pre 10 godina. Od tog Vojnova nije baš mnogo ostalo, ako je suditi po projektima koje je pisao, bilo kao tezgu, bilo "za dušu". Ako ništa drugo, ostalo je dovoljno barem za prilično pronicljivog čitaoca. Evo, dakle, šta je Vojnov, pod svojim internet nickom Crippled Avenger napisao na jednom opskurnom internet forumu na kojem, doslovno, aktivno učestvuje jedva pet učesnika, tako da je to manje pravi forum a više privatna prepiska nekolicine drugara koja se plasira u javnosti, pred svima. To je, ujedno, i jedini razlog što ovde ističem ovaj tekst: naime, o ZAVODNIKU su se oglasili i neki drugi pisci i značajna imena iz žanrovskog sveta, kao što su Lidija Beatović (PTY), Uroš Smiljanić (Meho Krljić), Ivana Milaković (angel011), Radmilo Anđelković (scallop) i drugi – ali oni su to učinili na posećenom, popularnom i opštepoznatom forumu za ljubitelje horora i fantastike, Znak Sagite, pa verujem da je svako koga ti žanrovi zanimaju to mogao tamo da vidi. Ako vam je to nekako promaklo, evo topika o ZAVODNIKU pa gledajte sad.
            S druge strane, Vojnov je svoj osvrt na ZAVODNIKA okačio samo na taj opskurni, slabo čitani forum, pa je to sigurno prošlo "ispod radara" većine potencijalno zainteresovanih čitalaca. Iz tog razloga sam rešio da taj njegov osvrt ovde prenesem. Evo ga dole.

Crippled Avenger
Post subject: Re: Dejan Ognjanovic - "Zavodnik" 2014.
Posted: Wed Jul 16, 2014 12:01 pm

Pročitao sam ZAVODNIK Dejana Ognjanovića. Posle NAŽIVO, očekivao sam velikom pažnjom njegov novi roman. NAŽIVO je roman koji je izašao u vreme kada je naša žanrovska produkcija prevashodno bila u domenu fandoma i u tim okvirima izdvojio se svojom dinamikom, žustrim izrazom, osećajem za stravu i ostaje jedno od najznačajnijih i najzaokruženijih dela horor-književnosti napisane kod nas, ako u obzir uzmemo pisce koji su se u to upustili sa velikim žanrovskim predznanjem i bili usmereni prema čisto žanrovskom ishodištu.

ZAVODNIK izlazi u trenutku kada je srpska žanrovska književnost potpuno potrošena, kada je knjigu objavilo i kuso i repato, i kada vidimo da iz kvantiteta nije proistekao kvalitet, uprkos pokroviteljstvu velikih izdavača. Štaviše, ko god je napravio kontinuitet, poput Skrobonje, samo je stagnirao, iako je sa svakim novim izdanjem imao sve bolje uslove.

U tim okolnostima, ZAVODNIK ponovo odskače od svojih savremenika, pre svega po izrazu a zatim i po ambicijama. U ZAVODNIKU nema senzacionalizma, nema pokušaja da se ukači na talas manje-više uspešnih srpskih kopija stranih bestselera iako direktno referiše na klasike gotskog romana i britansku lektiru, dakle nije reč o nekom barbarogenijskom spisu bez utemeljenja u tradiciji. Ali, u slučaju ZAVODNIKA ta tradicija nije King već Henry James, selo u kom se dešava priča nije Castle Rock već je bliže Nastasijeviću. U nekim aspektima bih rekao čak i da je bliže Nastasijeviću nego što bi trebalo da bude.

Da je ZAVODNIK uspeo u svojim namerama, Ognjanović bi ostavio za sobom već dva bitna, prelomna dela u žanrovskoj književnosti. Nažalost, ZAVODNIK ne funkcioniše kako treba zbog brojnih pleonazama kojima kvari svoju inače ispravnu i solidno ostvarenu minimalističku zamisao. Na previše mesta, ova "manje je više" direkcija biva opterećena rekapitulacijama, zaključcima, vicevima koji podvlače apsurd i humor koji je već jasan iz situacije.

ZAVODNIK na kraju liči na primerak romana koji je neki profesor u sklopu pripreme za predavanje malo rekapitulirao beleškama na kraju pojedinih deonica, a onda je taj fajl greškom otišao u štampu. Rečju, ZAVODNIK je mogao biti važan roman da je bolji. I mogao je biti bolji sa nešto, ne previše radikalnih, korekcija.

Ipak, to što ZAVODNIK ne dobacuje do svog punog potencijala ne znači da nije u svojim korenima zapravo korak u pravom smeru. Sad kad je žanrovski rukopis s jedne strane prostituisan i lagunizovan a s druge sveden na nedorađenu fanovsku skribomaniju, ZAVODNIK ostavlja utisak ozbiljnog pokušaja, promišljenog rada koji bi uz adekvatne uredničke intervencije postigao mnogo više. Međutim, u tom odsustvu stručnog urednika i atmosferi samizdata, ZAVODNIK barem uspeva da izbegne gnjecavost srpske žanrovske proze narendane na oštricama aktuelnog srpskog mejnstrim izdavaštva.

* * *

            Ja se, svakako, ne slažem sa svim ovim, a naročito ne sa glavnom zamerkom o navodnim "pleonazmima" – roman je u prvom licu i profa mora da preispituje svoju situaciju i važne odluke koje ga tište, to su previše važne stvari da bi se izbacile iz romana ili drastično redukovale, mada, istina, da je ovo film a ne knjiga, nešto od toga bi se dalo sažeti i/ili iskazati vizuelno a ne rečima. Dakle, pojedine "rekapitulacije" su nužne, a "viceva" – ipak nema. Takođe, javlja mi se da Vojnov nije pronikao u sve suptilnosti sitnog veza ovog teksta zato što on po svom pristupu i poetici nije ni naročito blizak onome što Vojnov inače voli da čita – ali, svejedno, mislim da je ovo jedan prilično pošten prikaz, sa nekim dobrim opservacijama, da je vredan pažnje, pa vam ga zato ovde i obznanjujem, a vi, dragi čitaoci, recite šta mislite.

среда, 27. август 2014.

DILAN DOG u koloru: Obojeni program

  
            Kao što znate, jubilarni brojevi redovnih epizoda Dilana rade se u koloru (broj 100, 200, 300...). A sada, najzad, evo i specijalaca na srpskom – iz edicije koja se u Italiji zove nemaštovito "Kolor fest", a kod nas – rokerski: "Obojeni program". Imajući u vidu uredničko nagnuće Dušana Mladenovića, možemo uskoro očekivati i specijalnu ediciju Zagora pod naslovom "Darkwood Dub", dok se o r'n'r nazivu za Tex-specijalce još duboko i intenzivno razmišlja.
            Šalu nastranima, valja istaći da ova edicija NIJE posvećena samo Dilanu, nego će se junaci smenjivati: pošto je Dilan u ovim krajevima najpopularniji (eto vam ga vaš Tex, žabari, najedite se!), kreće se s njim, i svaki drugi broj "Obojenog programa" biće Dilanov, dok će se s njim izmenjivati prvo Zagor, pa onda Tex. To nekima možda valja nacrtati, pa evo: OP1= Dilan, OP2= Zagor, OP3= Dilan, OP4= Tex, OP5= Dilan, OP6= Zagor, itd. Na zadnjoj korici prvog broja već je najavljena naredna epizoda – Zagor: "Duhovi kapetana Fišlega".
Veseli četvrtak svoju kolor ediciju Dilana Doga pokreće od broja 10 italijanskog "Color Fest" izdanja, ne zna se zašto: valjda im je namera da do kraja večnosti objave SVE epizode, ali zašto ovim (ne)redom – oh, sudbo kleta, ZAŠTO ovim redom, na to pitanje besnim kolekcionarima za sada još nema odgovora! 
Urednici, tim povodom ali ne baš o tome, kažu sledeće: "Radi se o ediciji koju smo nazvali biblioteka Obojeni program. U Italiji se, tokom zadnjih šest-sedam godina skupilo više Bonelijevih edicija koje sadrže epizode u boji. Radi se o edicijama Dilan Dog Color Fest, Color Zagor, Color Tex i još nekim drugim, o čemu ćemo neki drugi put pričati.
Mi smo odlučili da jednostavno objedinimo sve to u jednu ediciju i da naizmenično objavljujemo po junacima. Tako da prvi broj, koji će se pojaviti u prodaji tokom avgusta ove godine, jeste Dilan Dog. Drugi broj će biti Zagor, on će se pojaviti tri meseca kasnije, u novembru, iako će na sajmu knjiga već biti u prodaji. I moram da napomenem da se radi o kolekcionarskom izdanju, to jest da to ne ide na kioske, da se radi u tiražu od 500 komada i da ide u specijalizovane knjižare i naravno naš klub čitalaca."


            Tako kažu oni. Da vidimo šta kaže Dr Ghoul na sadržaj prvog broja. Brojevi u zagradama su moje ocene (od 1 do 5) za datu kategoriju (epizoda, crtež, scenario). Imajte na umu moje uobičajeno stroge ocene gde petica znači čisto savršenstvo (u epizodama, npr. OČI ZLA, NJUJORK, NJUJORK; USPOMENE NEVIDLJIVOG; POSLE PONOĆI; u crtežu: Kasertano, rani Pikato, Dalanjol, Stano...), četvorka – odličnost, a trojka, recimo, označava nešto sasvim pristojno, vrlo dobro, blago natprosečno.

Naslovnicu nacrtao: Davide De Cubellis (3)

Zbogom, Gručo (4-)
Tekst: Alessandro Bilotta (3+)
Crtež i boja: Paolo Martinello (4)
U bliskoj, mračnoj, zombijima zaraženoj budućnosti, Dilan ne može da se pomiri sa sudbinom i okači pištolj o klin, već započinje svoju poslednju istragu, ne shvatajući da će najveću cenu platiti… upravo on! Odnosno, Gručo. U nedavnoj epizodi Martija Misterije pod naslovom "Zbogom, Java" to "zbogom" bilo je privremeno i nije se ticalo životnog nego samo bračnog pitanja junakovog prišipetlje (eng. sidekick), mada je razlika tu, često, običan sofizam: oženio se, umro, ista stvar. Za razliku od mrljavog Jave, ovde Gručo stvarno... hm, ode. Kako, zašto, i gde... videćete. Ali priča je iznenađujuće sumorna i nihilistička, naročito za nešto što otvara prvi broj! Što se crteža tiče, skoro-slikarski stil naročito je zahvalan za prizore raskidanog i mutiranog mesa, i podseća na Serpierijev u serijalu DRUUNA (samo što ovde nema toliko pipaka, a ni guzica).

Pegava traka (3-)
Tekst: Antonio Serra (3-)
Crtež: Alessandro Bignamini (3)
Boja: Overdrive Studio (4-)
Mlada i lepa klijentkinja zvoni na vrata broja 7 u Krejven roudu. Dočekuje je neobično obučeni i formalni Gručo, a pre svega detektiv, čiji način istrage podseća na izvesnog… Šerloka Holmsa! Ova varijacija na jednu priču A. K. Dojla, smeštena (naravno) u viktorijansko doba, nije bogzna šta – previše je linearna, obična, nimalo dilanovska. Razrešenje "misterije" je obično: dođemo na lice mesta, prenoćimo-sačekamo, vidimo šta je posredi, upucamo, i doviđenja. Jedini twist je – eh, da ne otkrivam. SPOJLER: Ispada da su Dilan i Gručo (PRE rođenja pravog Gruča!) odbačeni Dojlovi likovi, šutnuti prozaičnom uredničkom logikom ("Daj narodu realne likove i akciju!") pre nego što se posvetio realističnijem detektivu, Šerloku. Crtež je ravan i neupečatljiv, korektan ali zaboravljiv: nažalost, komercijalni kolor strip uglavnom podrazumeva baš takav, valjda se generički crtež lakše farba od osobeno stilizovanog, pa i ne čudi što u ovom izdanju ne vidimo nijednog od najboljih Dilanovih crtača.

Mračni dani (3)
Tekst: Chiara Caccivio (3)
Crtež: Raul & Gianluca Cestaro (4-)
Boja: Overdrive Studio (3+)
Šta bi se dogodilo da mali Dilan nikada nije doživeo sadašnjicu, te da je odrastao u 17. veku sa svojim ocem Ksarabasom? Da li bi svejedno postao neustrašivi lovac na čudovišta? Sa takvim ocem – naravno! Još jedna zombi-priča, ali u davnoj prošlosti i sa još jednom rutinski prekinutom romansom, te snažnim edipovskim podtekstom: taman kad se naš dečkonja zaljubi, uskoči mu ćale koji bi, umesto Xabaras, trebalo da se zove Coitus Interruptus! Ipak, ovo je slikovita, simpatična varijacija na Dilanov kanon. Šteta je što u ovom prilično svedenom krvopljusu za priču sa zombi tematikom crvena farba ne šiklja i prska slobodno nego je zarobljena unutar strogo proskribovanih linija: mrzim kad to rade u kolor stripovima!

Dvostruki indentitet (3-)
Tekst: Giovanni Gualdoni (2+)
Crtež: Luca Raimondo (3-)
Boja: Overdrive Studio (3-)
Tridesetogodišnjak bez posla i bez ambicija. Uvek u svađi sa roditeljima, živi u svojoj sobici surfujući po internetu, čitajući stripove i sakupljajući figurice. Jednom rečju – "stripadžija", s licem Dilana Doga. Zajedno s drugaricom (drugaricom, a ne devojkom!) pokušava amaterski da ulovi serijskog ubicu koristeći nju kao mamac, sve do zaprepašćujućeg otkrića identiteta koljača!!! Svi klišei o strip-geekovima su tu, s tim izuzetkom da ovaj ima mišićavo telo sasve pločicama na stomaku, izvajano kao u modela za gaće (otkriva ga kratka, ničim izazvana scena tuširanja) a ne telesinu nekoga ko po ceo dan bleji u kompjuter i stripove. Ah, da: ovde otkrivamo da ovaj alternativni Dilan sluša Lejdi Gagu i Emi Vajnhaus, u sobi drži na blu-reju sve sezone serije LOST, ima modele koji upućuju i na Star Wars i na obožavanje Kapetana Amerike, a usred sve te mainstream mass-market bljuzge – ima i poster nimalo izvikanog, čak kultnog, odličnog italo-horora HOUSE WITH THE LAUGHING WINDOWS Pupija Ghoul-Approved Avatija! Koješta! U ovoj epizodi crtež je najslabiji a kolor najnepotrebniji, tj. baš ničemu ne služi, ništa ne dodaje. Sećate se kad mi je Rekioni u intervjuu nedavno kazao da Gvaldoni nikad više neće pisati Dilana? Pa, evo, pogledajte zašto!


Sve u svemu, ko voli Dilana, valja ovo da ima. Priče nisu za u nesvest, ali – koje pa jesu u poslednje vreme? Ipak ovde ima dovoljno zanimljivih i slikovitih varijacija, negde oko proseka pa i blago iznad ponegde, a ako ste već navučeni na ovog junaka u crno-belom izdanju, onda će vam to isto, ali u koloru, biti samo još bolje. Čista logika, zar ne? 
Papir je deblji i bolji nego za redovne epizode što se odražava i na kvalitet kolora, štampa je dobra (ali mogla bi biti i za dlaku ili dve bolja), prevod kao i uvek odličan i pismen, prateći tekstovi (uvodni, by Dušman, i odjavni by Marčelo) stručni i korisni, a ako ste članovi sekte VESELI ČETVRTAK, to znači da ne plaćate punu cenu od 990 din, nego imate popust koji će to dovesti negde u blizinu cifre od 666, pa prema tome – ne premišljajte se mnogo, jer ovo je rađeno u tiražu od samo 500 komada...