Dilan Dog – MAJKE I OČEVI

  

            Upravo su se navršile tri decenije od srpske (pa time, tada, i jugoslovenske) premijere stripa DILAN DOG! Nadležni drugovi iz Veselog četvrtka, nakon opsežne istrage i proučavanja više izvora (od sorte „reko mi jedan čovek, ne bi lagao!“) došli su do zaključka da je 1. epizoda Dilana, DOKTOR KSABARAS, kao spec. izdanje Zlatne Serije, u izdanju novosadskog „Dnevnika“, na balkanske kioske izašla 15.08.1987.

Legendarni Broj Jedan, iliti: Ground Zero

            Holy shit! Kao juče da je bilo (dobro, okej, možda – prekjuče, ili prošle nedelje...) kad sam tog vedrog i toplog avgustovskog dana kupio prvi broj na trafici u Niškoj Banji – nakon višemesečnog potpaljivanja putem reklama i najava u drugim „Dnevnikovim“ strip-izdanjima. U to vreme ja sam odavno već bio „zreo“ horor fan, samo što sam imao VRLO malo objekata svoje žudnje, jer u to vreme nije bilo ni stripova, ni knjiga, ni časopisa, ni... Uf, ali neću sad o tome. Ukratko, za mladog horor fana u najboljim godinama (ČETRN'ES'!) koji tad još nije imao ni svoj video, a kamoli horor biblioteku kakvu ima sada, tri dekade docnije, DILAN DOG je leg'o kao... kombi sa petoro mladih prijatelja u šumi tamo nekom ludom koljaču.

Krećemo odmah posrid sride! Horor, nema zezanja!

            Eeee, deco moja, ne možete vi ni zamisliti koja je razlika otkriti – tj. dobiti – DILANA *niotkuda*, usred pustinje zvane SFRJ, gde se horor dobijao na kašičicu, svake prestupne godine, i gde sam u nezasitoj gladi za hororom kupovao čak i šugavo bedni JU VIDEO kad god bi ovaj ŽLJ magazin objavio kakav članak o hororu (uglavnom neznalački i posprdan) a kamoli poveću horor fotku ili poster preko cele strane ili ampak duplerice! Jer, ničeg boljeg nije bilo!

I tako, tokom celih 1980-ih: ništa, ništa, NIŠTA, pa – DILAN!

Bolje UAARRGH nego AAAAAAAAAAAAAAAAA!

            To ova današnja mladež ne može da pojmi, ovi što su Dilana otkrivali 10 ili 20 godina kasnije, u vreme interneta, dostupnih horor dvd-a i divx-a i e-bookova i skeniranih horor stripova i legalno objavljenih horor stripova i albuma i graf. novela na svakom koraku, ovi kojima je Dilan tek još JEDAN OD mogućih horor stripova... Ali dobro, ne bih sad izigravao Broja Jedan, samo me malo drmnula emocija, evo, šmrc, neću više o tome šta je NEKAD davno bilo kada bejah mlađan hororac ja...

Kraven, Krejven, biće dobro pečenje...

            Umesto toga, osvrnuću se na jedno vruće, vrelo izdanje kojim je Veseli četvrtak ovih slavljeničkih, jubilarnih dana objavio kako bi obeležio tri banke jednog od najpopularnijih strip junaka na ovim prostorima. Dakle, povodom tridesetogodišnjice od datuma premijere kultnog serijala Dilan Dog na srpskom jeziku, na festivalu STRIPORAMA u Nišu premijerno je predstavljeno specijalno izdanje na kom su Četvrtkovi fanatici radili dugo i brižno – gigantsko, megalomansko, ludačko izdanje pod naslovom Majke i očevi!

            Šta tu ima?

            Tri kompletne strip epizode, i to:

            1. PRIČA O DILANU DOGU (premijerno na srpskom! + premijerno igde na Balkanu u boji!)

            2. MATER MORBI (premijerno u velikom formatu!)

            3. MATER DOLOROSA (premijerno igde na Balkanu!)

"Moji ste!" To se zove "Had me at Hello!"

            Povrh toga, ima još preko 100 strana dodataka: pratećih tekstova urednika edicije, pratećih tekstova scenariste Rekionija i crtača Kavenaga, alternativnih tabli, skica i ogromnih full-page i duplerica-ilustracija... I sve to na velikom formatu, u super-tvrdom povezu, na masnom papiru (svih 410 strana!) i u punom koloru!

            Mesecima unazad slušao sam opise ovoga od strane urednika edicije ali kada sam pre nekoliko dana u Nišu najzad uhvatio u svoje ruke ovu grdosiju formata 32 x 24 cm i težine oko 2,5 kila žive vage, i kad sam je žudno prelistao, shvatio sam da je količina ljubavi, znanja i posvećenosti uložena u ovo još veća nego što sam se usuđivao da očekujem! Respect, deco! Siguran sam da će i tata Sklavi i sinčić Rekioni biti presrećni kad u svojim rukama budu imali ovo spektakularno neprejebivo izdanje – i biće im krivo što oni u Italiji nemaju ništa slično ovome!

Điđi, Zlatibor, neki reper i Dušman

            Dobro, reći će hronično nezadovoljni Srbi, sve je to lepo ali – zašto baš ove epizode, zašto ovo, zašto ne ono, što je ono malko ukrivo, što ono nije upravo, što je font onaj, što hrbat nije onaj, kako će ovo na mojoj polici... itd. Sad, ne mogu ja umesto Četvrtka na sve to da odgovaram, ali glavno pitanje ovde svakako jeste: „Zašto baš ovaj koncept, baš ove tri epizode, baš sada?“

Koja majka crnu vunu plete?

            Na to je odgovor već dao urednik i inicijator i idejni tvorac ovog izdanja, Dušan Mladenović, u svom predgovoru pod naslovom „Bolest koja se bira”. Evo, ekskluzivno, jednog malo dužeg ali rečitog i ilustrativnog citata iz njega:

Pred vama su jednostavno tri dobre priče, čija se snaga ogleda u veličanstvenosti autora koji su ih stvorili: scenarističkoj grandioznosti i likovnoj ekstrapolaciji koje su vapile za formatom makar donekle srazmernih dimenzija. Uveravamo vas i da ovo nisu neka tri tek tako slepljena grafička romana. Brižljivo su odabrana i spojena u jedne korice zato što, uprkos tome što ih možemo posmatrati kao celinu, istovremeno gordo nose različite nijanse krvave crvene boje kao simbol tri Dilanove epohe. 

Puška okačena u 1. broju opalila je u 100-om!

          Prvi je originalni stoti broj (prva ikada objavljena epizoda ovog junaka u boji, sada napokon i na našem tržištu), predstavnik i zaključna tačka prve, klasične faze, koju je roditeljski tandem prave prve epizode (Sklavi i Stano) zamislio kao moguće finalno poglavlje sage, jer stotinu mahom vrlo kvalitetnih epizoda priličan je uspeh za jedan serijal, nije li? Dobro znate da se priča o Dilanu Dogu ovde, međutim, očigledno nije okončala, jer u suprotnom nikada ne bismo bili u prilici da čitamo 280. broj, „Mater Morbi“. Kada smo ovaj moderni klasik objavili polovinom 2013. godine, nadali smo se da ćemo jednoga dana imati privilegiju da mu se pažljivo vratimo onako kako bismo svakom stripu želeli, u izdanju velikog formata odštampanom na najkvalitetnijem papiru, sa dodatnim tablama u boji i gomilom dodataka za stripovske sladokusce.  

Zagor priča! 

Bez preterivanja, radi se o punokrvnom Rekionijevom i Karnevaleovom remek-delu, prekretnici s razlogom ovenčanom brojnim nagradama, koje preti da nadraste Dilanove okvire, što i jeste najčešće mu upućena kritika: „To nije priča o Dilanu Dogu!“ E pa, upravo taj argument pobija treća priča u knjizi, spektakularna „Mater Dolorosa“ (361. broj), vizuelno nenadmašni dragulj koji zatvara onaj krug što su dve epizode pre nje započele. Predstavnik je najnovijeg, modernog Dilana, stvorena povodom tridesetogodišnjice od objavljivanja prve epizode u Italiji 26. septembra 1986. i simbolizuje konačno (?) stavljanje tačke na njegovu mračnu prošlost, te okretanje ka, ehm, mračnijoj budućnosti. Otud je njena naslovna strana uredničkom odlukom poslednja koju je veliki Stano nacrtao za Dilana, nakon čega je u to sedlo uskočio Điđi Kavenago lično, lucidni genije devete umetnosti XXI veka i autor ikonične ilustracije na prednjoj korici, zbog čega smo posebno ponosni. Upoznavanje domaće publike sa Kavenagom kroz ovaj svojevrstan prozor u budućnost definitivan je kraj jedne i početak neke nove ere.

Điđi Karavađo (aka Kavenago) u Nišu

            I dobro, pitate se sad vi, koliko zelembaća treba izdvojiti za ovu ljepoticu? Pa, cijena je prava sitnica ako se ima na umu šta dobijate zauzvrat – tj. luksuzno izdanje od sorte retko viđene na ovim prostorima, odnosno sadržaj koji ne postoji na jednom mestu i ovako krasno, fetišistički uobličen ni u Italiji ni u Hrvatskoj niti igde drugde! (OK, imaju ponešto od ovoga, ovde-onde, rasparčano, ali ne na jednom mestu i ne ovoliko luksuzno!)

Doktor preporučuje!

3.300 din (manje od 30 EU) je puna cena, ali toliko će koštati samo u Vulkanima, Delfima i sličnim mestima (a moguće je da i oni daju neki popust). U striparnicama, maloprodajnim objektima Trafika i preko Kluba čitalaca VČ svako dobija pravo na popust od 20%. To će reći: 2.640 din je cena u Trafikama i Darkvudu, a i u "Alan Fordu" će biti negde oko toga. Na niškom Striporama sajmu je bilo (a toliko će biti i na beogradskomu, jelte) 2.310. Dakle, na BG Sajmu knjiga u oktobru će opet važiti popust od 30%, ako neko hoće da čeka zbog 300 dinara kako bi tada ovo izdanje kupio po ceni od 2.310 din (ukoliko se tiraž od samo 500 komada ne razgrabi dotad).  

Toliko od reklame, najave i inicijalnih pohvala.

Ne, ovde ne stojim pored originalnog izdanja nego pored reklamnog panoa!

Osvrnuću se detaljnije i na sadržaj ovog izdanja, odnosno daću detaljniji rivju sve tri strip epizode + kazaću koju i o pratećim tekstovima i ilustracijama, ali da ovaj tekst ne bi bio megalomanski glomazan kao ova knjižurina, o tome u nastavku, za koji dan!

Ali, i bez toga, stojim vam prav da je ovo izdanje koje mora imati svaki fan horora i svaki fan Dilana koji razume srpski i zna šta valja!

  

Đorđe Kadijević govori – a govore i drugi o njemu

Nedavno izašla knjiga razgovora VIŠE OD ISTINE – KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU uveliko već živi svoj život u medijima, na promocijama i u rukama istančanih čitalaca, kako dolikuje i priliči jednom ovako kapitalnom izdanju.

Evo dva najnovija dokaza toga.

Kao prvo, imam zadovoljstvo da vam predstavim sken odličnog prikaza ove knjige koji je pre oko mesec dana izašao u Kulturnom dodatku POLITIKE. Autor je Igor Stanojević, i za razliku od mnogih Politikinih fantomskih eksperata on je provereno autentičan. 

To ćete i sami videti ako kliknete na sken – ili ga skinete odavde pa otvorite u nekom programu gde možete da zumirate.

Kao drugo, ova knjiga je već dobila i svoju inostranu premijeru. Na nedavno završenom festivalu Grosman u Sloveniji promociju su imala dva nova Kadijevićeva naslova: gorepomenuta knjiga razgovora, i nešto manje izvikana ali jednako vredna knjiga njegove proze, BOŽIJA VOLJA.

Detaljan izveštaj sa ovog festivala imate na gornjem linku, a sada sam okačio i ekskluzivni audio-snimak razgovora koji sam s Kadijevićem vodio u Ljutomeru pred publikom voljnom da čuje ovog velikog intelektualca, istoričara umetnosti, kritičara i filmskog i TV reditelja. Fajl je na Mediafire, pa ako želite da čujete uvek pametnog i uvek zanimljivog Kadiju, kliknite OVDE, skinite i slušajte!

A nakon svega toga, ako još niste nabavili ove dve njegove knjige – ne časite ni časa nego naručite od izdavača, Orfelina iz Novog Sada!

Ko više voli u knjižarama, može i tako: ima ih u većini dobro snabdevenih, a u Delfima i Vulkanu sasvim sigurno.

Kako je bilo na 13. Grosmanu? (2. deo: Besnilo, Kadija, itd.)

U 1. delu ove sage opisao sam mučan put vozom do Slovenije (EU) i razne detalje iz oblasti smeštaja, društva, vina, itsl. U središtu pažnje bio je osvrt na susret i intervju koji sam radio sa Harijem Kumelom. Sve to i još mnogo slikovitih horor čuda sa Grosman festivala možete videti OVDE.

A sad, samo zato što ste to glasno i uporno tražili, evo i 2. dela ove epohalne priče.

            GLAVNI GOSTI, 2. deo; STIVALETI: Stivaletija dobro znam iz Beograda, gde smo pričali i zvanično (imam veoma detaljan intervju s njim) i nezvanično (ćaskanje i ogovaranje Italo kolega). Nažalost, odnosno na sreću, on baš ovih dana priprema svoj novi film: režiraće torture porn RABBIA FURIOSA, prema istinitim događajima, vezano za borbe pasa i nekakve psiho-boksere, bildere-ubice i tako neki polusvet.

Taj njegov novi film mi ne obećava baš mnogo, deluje mi da će biti u regionu novog Deodata – dakle, jeftina exploatacija, siromašna i u budžetu i u idejama i u vizuelnosti. Zbog toga je kasnije došao na festival, na samo dva-tri dana, tokom kojih je uglavnom sedeo po strani i kuckao u svoj telefon – valjda instrukcije svojim ljudima u Rimu koji uveliko rade pretprodukciju (snimanje se dešava početkom avgusta).  

            Kao što već rekoh u prošlom nastavku, zbog Stivaletijeve prezauzetosti oko novog filma bio je nedostupan za dogovore sa organizatorima oko boljeg predstavljanja u Ljutomeru, pa je zato izostala izložba njegovih radova, maski i lutaka i nacrta i koječega, kao što je izostala i radionica SFX efekata. Šteta je što jedan ovako slikovit i potencijalno mega-upotrebljiv gost nije mogao da bude eksploatisan ni do 50% svojih potencijala.

Njegovo gostovanje svelo se na jedan jedini Javni Razgovor, a i on je morao da bude zbrzan zato što je u rasporedu bio poslednjeg dana, odmah pre Zombi Walka i Završne ceremonije na istom tom mestu, tj. na gradskom trgu.

I ovaj Javni Razgovor vodio sam ja; jeste, ove godine bio sam vođa priče sa oba glavna gosta. Organizatori su mi dodelili samo prekratkih 40 minuta, ali tu sam, čini mi se, uspeo da izvučem maksimum, iako je za moj ukus to bilo zbrzano. Naglašavam: ne mojom krivicom, pa ni njihovom; kriv je Stivaleti, tj. činjenica da je došao samo na poslednjih par dana festivala koji su gušće zakrčeni dešavanjima gde je njega trebalo uglaviti.

            Iako je tokom svog boravka u Ljutomeru bio prilično nedostupan, ipak sam s njim uspeo da detaljno popričam posle našeg Javnog Razgovora, čak mi je i pokazivao neke fotke na svom telefonu – ako ništa drugo, barem će maske u njegovom filmu biti dobre. Našao je super način da na njima uštedi: radiće ih njegovi studenti, iz škole za EFX koju ima na svom posedu u Rimu.

            A nakon oproštajne večere saopštio mi je, sav egzaltiran, na uvce, ODLIČNU VEST koju ne smem da obznanjujem, ali tiče se Soavija i DELLAMORTE-a... Recimo da postoje jake šanse da se najzad nešto konkretno tu desi... Već sama pomisao da Soavi ponovo režira horor je povod da se pali vatromet, ali... sačekajmo još malo sa šibicama dok ne stigne neko zvaničnije obaveštenje i početak radova...

            MANJI GOSTI: Uslovno govoreći „manji“, to su ljudi čija imena još nisu slavna; neki su početnici ili ljudi sa tek par filmova iza sebe, ali mogu biti zabavni za priču i druženje, dok drugi nisu zvezde zato što su kritičari, organizatori i sličan svet iza platna, iza pozornice. Ove godine je tu bila bolja ponuda nego prošle: naročito sam dobro popričao sa Robertom, bradatim Špancem koji je napravio NIGHT OF THE VIRGIN, koji je na kraju dobio Hudog Mačka za Najbolji film.

Uglavnom smo se složili po pitanju španskog horora. Javlja mi se da će ovaj uskoro da se proslavi i da će biti nešto od njega. Evo, recimo, na Fantaziji je dobio spec. nagradu za ovaj film...

            Pored toga, opširno sam pričao i sa Markusom koji mi je bio domaćin na Slash festivalu u Beču, pre 6 godina, o tome kako održavaju taj fest, kako dobijaju ekskluzivne nove filmove, o hororu danas, o gostima itd. Recimo, obradovao me je pričom o tome koliko je Arđento još uvek upotrebljiv kao gost; mislio sam da je on ispušena lula, zbog starosti, lošeg zdravlja itd. ali izgleda da još nije, ili bar nije bio pre 2-3 godine.

Bistar je taj Markus i bilo je uživanje podeliti mišljenja s njim. Pored njega bila je tu i kritičarka Marina – naša, Beograđanka, sada u Beču, a piše za Politiku i neke krupne austrijske novine, pored ostalog. Oboje su bili fascinirani Kadijevićem i zainteresovali se da nešto napravimo s njim u Austriji – ali o tom potom...

PROMOCIJE: Ove godine na Grosmanu sam održao i dve uspešne promocije.

Prvo je Nenad Bekvalac odlično i kvalitetno razgovarao sa mnom o Orfelinovoj ediciji „Poetika strave“ gde su ljubiteljima horora iz regiona predstavljeni moderni i nešto stariji klasici jezovite književnosti.

Mnogi su iskoristili priliku da nabave ove knjige po, za njih, više nego povoljnim uslovima („Cijena? Prava sitnica!“).

Zatim je održana i promocija moje knjige razgovora sa Đorđem Kadijevićem, VIŠE OD ISTINE.

Ljutomer je Kadiju već toplo dočekao pre tri godine masovnom posetom na prepunom trgu. Ovog puta, ko zna zašto, prisutno je bilo znatno manje sveta – jedva se skupilo dvadesetak njih, ali pokazalo se da se radi o zaista kvalitetnoj publici koja nije tu zalutala već je znala šta i zašto sluša.

Dapače, bili su vidno okrepljeni Kadijinim nazorima koje je on rečito i živopisno iznosio, a veći deo njih je na kraju i kupio knjigu i tražio Kadijin i moj potpis.

Nas dvojica smo odavno uigran tim i razgovor smo vodili ozbiljno i kvalitetno kao i uvek, nevezano za to da li pričamo pred 20 ili 200 ljudi.

Uskoro ću okačiti audio snimak ovog razgovora...

FILMOVI: Ah, da, umalo da zaboravim. Bili su prikazivani i neki filmovi. Moram priznati da su ovi u takmičarskom programu bili uglavnom manje atraktivni, i kad god sam bio u dilemi da li da gledam neku reprizu klasika iz programa „Retrospektive“ ili, ampak, da gledam nešto NOVO i premijerno, UVEK sam se opredelio da na velikom platnu radije gledam dobro znanog klasika. Zašto? Zato što su filmovi danas postali mali, pa je mali ekran njihovo prirodnije mesto.

Dakle, uživao sam po ko zna koji put u DEMONIMA (jebeno najzabavniji iflm ikada snimljen!), FENOMENI, KĆERIMA TAME, MALPERTUISU itd. ali na velikom platnu (poslednja dva po prvi put u tom formatu). Jedini novi film koji sam ceo pogledao na festivalu bio je već pomenuti THE NIGHT OF THE VIRGIN. On ima svoj zaseban rivju (klikni gore).

Prikazivanje restaurisane integralne verzije METROPOLISA na otvaranju bilo je genijalan izbor i zaista retka prilika da se u ovom vizuelnom masterpisu uživa kako dolikuje. Istina, voleo bih da sam bio trezniji tom prilikom, ali fuck, ne može se sve imati...

Pogledao sam i veći deo filma REPLACE, engleskog pokušaja da se prežvakava body horror, nama najzanimljiviji zato što je Richard Stanley potpisan kao koscenarista – ali ispostavilo se da je ovo, izgleda, bila tezga za njega. Ili on nije bio naročito nadahnut. Ili najzabavniji njegovi doprinosi nisu završili u filmu. Možda ćemo jednog dana saznati pozadinu priče, ali kako god bilo, ovo je jedan šupalj, predug, dosadan, neinventivan film o devojci koja stekne kožnu bolest koja je pretvori u ubicu (dakle, vizuelno jadnija i konotativno praznija varijanta filma RAW).

Žao mi je što nisam pogledao kad sam mogao RON GOOSSENS, LOW BUDGET STUNTMAN – avaj, naslov i opis ukazivali su mi na neki od onih meni smrtno-dosadnih filmića koji se iz petnih žila upinju da budu KULT, da odaju omaž exploataciji 1970ih itsl sranja. Prekasno sam otkrio da je to novi film ludaka koji stoje iza NEW KIDS serijala (TURBO i NITRO), koji mi se prilično dopao uprkos svom retardiranom humoru, tj. baš zbog njega. Inače, ovi slikoviti likovi su bili gosti festivala ali ne stigoh da se i sa njima družim.

Eh, da, video sam i dokumentarac INDUSTRIAL SOUNDTRACK FOR THE URBAN DECAY ali o njemu ću zasebno, detaljnije. Ukratko, slabunjav je, prekratak i prepovršan. Missed opportunity!

ZEZANJE: Nije ni toga falilo ove godine. Na svu sreću, vreme nas je poslužilo, kišica je prsnula samo jednom, baš usred PHENOMENE (prikazivane na glavnom trgu, dakle – napolju) ali je ostalih dana vreme bilo sasvim podnošljivo. Nije bilo sparine koju sam ostavio u Srbiji, nije bilo kišurine koja je zasrala veći deo prošlogodišnjeg festivala, dani i večeri bili su prijatno topli...

Standardni rafting odrađen je mirnom Murom uz špricer u čamcima, i uz 'lebac, mast i beli lukac na „Ostrvu ljubavi“ – plus, uz još špricera!

Vanredno bogougodna hladovina ugostila nas je nadomak Dvorca Jeruzalem, gde smo pili špricere pre wine tastinga (sic!). Kažu da ne valja biti žedan pred tejsting, pa samo zato slistili grdne špricere pre te naporne ali neizbežne dužnosti u jednom obližnjem vinskom podrumu.

Zezanje uz bazen, špricer i – ghoulash (!) bilo je blago zasenjeno naoblačenim nebom, pa nije palo i brčkanje u bazenu (meni svejedno, jer nisam od tih, iako sam za svaki slučaj poneo svoj kupaći sa Džejsonom V) ali je zato u dobrom društvu bilo lepo posedeti i koju popiti...

Zombiji su gradom šetali, po ko zna koji put, ali ovog puta našminkani od strane lokalnih umjetnika. Eehh, davno prođoše vremena kad su autobusi dovozili legije šminkera iz Beograda za te svrhe.

„Subkulturna tržnica“ je takođe vrlo dobro prošla – prodao sam sve primerke velike knjige o Kadiji koje sam sa sobom poneo, kao i dobar broj onih iz edicije „Poetika strave“. Zaradio sam dovoljno da sebi priuštim kupovinu jedne, nove, predivne majice sa Majklom Majersom. Ma šta jedne – barem za jedno 25 takvih; ali srećom, nisam sve spiskao tu.

I tako, sve u svemu, bio je ovo jedan od uspešnijih i boljih Grosmana; ja nemam većih zamerki. Uostalom, ovo je bilo tek 13. izdanje: ima vremena da se neki propusti u organizaciji srede, da junoše nauče ponešto na svojim greškama, a ako to ne nauče do dogodine, čemu žurba – još su mladi, naučiće jednom, nekad. Valjda.