izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 16. октобар 2017.

MEĐUNARODNA KOLONIJA FILMSKE KRITIKE U NIŠU

  

Evo jednog vrednog dešavanja u Nišu (16. 10 − 20. 10. 2017) koje s velikim zadovoljstvom imam čast da najavim – a biću i jedan od njegovih učesnika. Evo o čemu se radi: sledi najava koju je sročio njen idejni tvorac, filmski kritičar i v.d. direktora Niškog kulturnog centra, Srđan Savić.

Međunarodna kolonija filmske kritike Niš zamišljena je sa ciljem da se u domaćoj i regionalnoj javnosti reafirmiše jedna pomalo zapostavljena prateća kinematografska delatnost koja ima presudan uticaj na vaspitavanje i sazrevanje filmskog ukusa kod mlađih filmofilskih naraštaja. U vreme kada je najveći broj srpskih dnevnih novina lišen ozbiljnih kritičkih prikaza najnovijih filmskih ostvarenja, kada u Srbiji u kontinuitetu izlazi samo jedan filmski časopis, „Filaž“ (a drugi je tek u početnim fazama očekivanog časopisnog uspona – „Kinoteka“), kada na televizijama s nacionalnom frekvencom jedva da katkada promakne poneka emisija o filmu, internacionalna kolonija filmske kritike čini se nasušnom potrebom, jer predstavlja idealnu priliku da se na jednom mestu, u filmski prepoznatljivom ambijentu kakav je Niš (u njemu se svake godine odigrava Festival glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma i Međunarodna dečja kolonija animiranog filma Pantelej, a sedište je „niškog filmskog kritičarskog kruga“ i filmskog časopisa „Filaž“), okupe filmski kritičari iz Srbije i inostranstva, pripadnici različitih kritičarskih generacija, estetičkih i ideoloških usmerenja, ne bi li razmenili iskustva, učestvovali u pažljivo osmišljenim programskim aktivnostima i preneli svoja znanja učenicima pojedinih niških srednjih škola, navikavajući ih da analitički pristupaju delima sedme umetnosti.
Međunarodna kolonija filmske kritike Niš 2017 trajaće četiri dana i imaće šesnaest učesnika i gostiju iz zemlje i inostranstva. Prvog dana, 16. oktobra, očekuje se dolazak gostiju Kolonije, njihov smeštaj u gradu i zajednički večernji sastanak radi preciznog dogovora o rasporedu učesnika Kolonije po školama u kojima će se odvijati radionice filmske kritike. Drugog dana, 17. 10, biće upriličen okrugli sto pod nazivom „Smisao filmske kritike“, tokom kojega će se iz najrazličitijih uglova osvetliti pozicija kritike i filmskih kritičara u „digimodernističko“ doba. Trećeg dana, 18. 10, u nekolikim će niškim srednjim školama (gimnazije „Svetozar Marković“, „Bora Stanković“, „Stevan Sremac“ i „9. maj“ i Srednja umetnička škola) učesnici Kolonije, razvrstani u parove ili grupe, zajedno sa zainteresovanim i prethodno selektovanim đacima razrađivati temu „Ko to tamo peva – najbolji srpski film 20. veka“, kako bi se učenicima ukazalo na načine analize, ocenjivanja i vrednovanja slavnog Šijanovog filma; kruna ove radionice biće zadavanje zadatka njenim polaznicima da napišu kritički esej o filmu Ko to tamo peva, da bi svi ti eseji naknadno bili objavljeni u formi svojevrsnog kritičarskog zbornika a najbolji mladi kritičari nagrađeni prigodnim nagradama. Četvrti dan Kolonije, 19. oktobar, biće posvećen „autoru u fokusu“, a to je ovaj put čuveni američki autor srpskog porekla Piter Bogdanovič, o čijem će se opusu takođe razgovarati za okruglim stolom. Petak, 20. 10, rezervisan je za oproštaj s gostima i njihov povratak u matične sredine.
Na koloniji ove godine učestvuju filmski kritičari, istoričari i teoretičari iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Makdonije i Bugarske.


UČESNICI KOLONIJE:

- Beograd
1. Aleksandar  Erdeljanović
2. Bora Anđelić
3. Ivana Kronja
4. Ivan Velisavljević

- Vrnjačka Banja
5. Milan Nikodijević

- Podgorica
6. Radoslav Stanišić

- Skoplje
7. Igor Stardelov
8. Stojan Sinadinov

- Sarajevo
9. Duško Dimitrovski
10. Dževdet Tuzlić

- Sofija
11. Petar Kardžilov


ORGANIZATOR: NIŠKI KULTURNI CENTAR
POKROVITELj: MINISTARSTVO KULTURE REPUBLIKE SRBIJE



RASPORED DEŠAVANjA NA 1. KOLONIJI FILMSKE KRITIKE

Ponedeljak, 16. 10. 2017.

15:00 – 20:00 Doček učesnika 1. Međunarodne kolonije filmske kritike u Nišu 
Mesto dešavanja: Regionalni centar pored GO Medijana u parku Sv. Save.


Utorak, 17. 10. 2017.
12:00 – 14:30 Okrugli sto: SMISAO FILMSKE KRITIKE (1. deo sesije)
16:30 – 19:00 Okrugli sto: SMISAO FILMSKE KRITIKE (2. deo sesije)
Mesto dešavanja: Regionalni centar Niš


Sreda, 18. 10. 2017.
Školska radionica filmske kritike: „KO TO TAMO PEVA“ – NAJBOLjI SRPSKI FILM 20. VEKA

10:00 – 11:30 Gimnazija „9. maj“
11:30 – 13:00 Gimnazija „Bora Stanković“
14:15 – 15:45 Gimnazija „Stevan Sremac“
16:30 – 18:00 Umetnička škola Niš
18:00 – 19:30 Gimnazija „Svetozar Marković“


Četvrtak, 19. 10. 2017.
12:00 – 14:30 Autor u fokusu: PITER BOGDANOVIČ (1. deo sesije)
16:30 – 19:00 Autor u fokusu: PITER BOGDANOVIČ (2. deo sesije)
Mesto dešavanja: Regionalni centar Niš


Petak, 20. 10. 2017.
10:00 – 12:00 Ispraćaj učesnika 1. međunarodne kolonije filmske kritike u Nišu

***  
U ovom času nisu mi poznate teme izlaganja ostalih kolega, ali ono što znam, i što će vas, čitaoce ovog bloga, naročito zanimati jeste da u okviru okruglog stola SMISAO FILMSKE KRITIKE izlažem rad „Filmska kritika na blogu - lični ugao (The Cult of Ghoul)“.
Ulaz na ovo dešavanje je slobodan – ko god poželi da svrati i sasluša izlaganja navedenih kritičara, dobrodošao je.


петак, 13. октобар 2017.

Snovita potraga za neznanim Kadatom - H. F. Lavkraft



Drago mi je što mogu da najavim da će se uskoro na srpskom najzad pojaviti Lavkraftov treći i manje znani kratki roman, Snovita potraga za neznanim Kadatom (The Dream Quest of Unknown Kadath by H. P. Lovecraft), po prvi put onako kako valja i kako Azatot zapoveda! Knjigu izdaje beogradski izdavač Makondo s kojim sam već do sada više puta sarađivao (pisao pogovor za Čudni slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda R. L. Stivensona, kao i za novi prevod Drakule koji još nije izašao – valjda će dogodine, itd).
Roman je sa engleskog preveo dr Dejan Nekronomikon Ognjanović (poznat još i kao Šaptač u tami) pa će domaći ljubitelji Lavkrafta najzad moći da uskliknu „Treća sreća!“ budući da je ovo isto delo pre par godina bilo izašlo u sramotnom, piratskom izdanju, vrlo nevešto „posrbljenom“ sa hrvatskog (detalji o tome su OVDE), a ranije ove godine izašao je i slabunjav prevod sa ogavnim koricama i u mekom povezu kod jednog drugog izdavača.
Šta vam, tačno, nudi Makondovo izdanje?
1) Prvi kvalitetan i profesionalan prevod na srpski jezik kratkog romana Snovita potraga za neznanim Kadatom, koji je radio stručnjak za Lavkrafta.
2) Dodatne priče koje se sada prvi put nalaze na srpskom, a pripadaju istom fantastičnom svetu koji se opisuje u romanu. Konkretno, osim Kadata, u ovoj knjizi naći ćete i priče „Mačke Ultara“ (The Cats of Ulthar), „Drugi bogovi” (The Other Gods), „Selefais” (Celephaïs) i „Niarlatotep“ (Nyarlathotep). Od pomenutih, samo je kratki ali slatki „Niarlatotep“ ponovoljen iz Nekronomikona zato što je naslovni antijunak fundamentalno prisutan i u ovom delu; ostale tri su kod nas premijerne. I ove priče je takođe preveo dr Dejan Ognjanović.
ilustracija Dejana Nenadova

3) Stručan i izdašan pogovor pod naslovom „H. F. Lavkraft: sanjar između fantazije i košmara“ u kojem se govori o Lavkraftovom odnosu prema fantaziji, snovima i drugim temama u vezi sa ovim delom. Autor je dr Dejan Ognjanović.
4) Najzad, u ovoj knjizi ćete naći i „Rečnik Zemalja sna“ u kojem se opisuju bogovi, stvorenja, mesta, osobe i knjige koji značajno figuriraju u Kadatu. Ako je baš nužno napomenuti, i ovo je sastavio dr Dejan Ognjanović.
5) Poslednje, ali nikako najmanje bitno – knjigu krase vrhunske ilustracije koje je specijalno za ovo izdanje uradio novosadski i svetski umetnik Dejan Nenadov, čuven po genijalnom strip-albumu Elazar – za moj groš, jednom od najboljih nastalih u ex-Yu!
ilustracija Dejana Nenadova
Ima ih ukupno devet (računajući onu na korici), s tim što su tri među unutrašnjima „duplerice“, odnosno prikazuju pejsaže na dve uzastopne strane. Evo jednog primera (gore).

Pored njih, tu su i prikladni ukrasi na svakoj strani: vidi dole.

ilustracija Dejana Nenadova

Knjiga je u tvrdom povezu, većeg formata (isti je kao za ediciju „Liga izuzetnih džentlmena“), šivena, sa platnom na hrbatu. Ima oko 130 strana, na ćirilici. Trebalo bi da se pojavi tokom Sajma knjiga u Beogradu. Planirana sajamska cena je 990 din, a kasnije će u knjižarama i drugde biti oko 1300.

            Na zadnjoj korici nalazi se sledeći  citat kojim počinje moj pogovor:
„Ono što sam ja jeste – mrzitelj svega stvarnog: neprijatelj vremena i prostora, zakona i nužnosti. Ja težim svetu bajoslovne i divovske misterije, sjaja i strave, u kojem ne vladaju nikakva ograničenja osim onog neobuzdane mašte. Telesni život i iskustvo, sa sužavanjem umetničke vizije koje izazivaju kod većine, predmeti su mog najdubljeg prezira.“
- H. F. Lavkraft, pismo Frenku Belknapu Longu, 13. maj 1923.

            Evo sada i ekskluzivne prilike da bacite oko na početak mog pogovora koji će vas, nadam se, podstaći da sebi obavezno nabavite ovo izdanje.

 H. F. Lavkraft: sanjar između fantazije i košmara  
           
Fragment sa ilustracije Dejana Nenadova

            Malo je, u svekolikoj istoriji literature, pisaca koji su toliko snažno i dosledno odricali značaj svakodnevnom životu, odnosno tzv. stvarnosti, i bili predani sanjarenju i fantaziji kao H. F. Lavkraft. Odmalena se osećao kao tuđin među vršnjacima i taj osećaj ga je pratio do kraja života: „normalnost“ nije bila za njega. Izrazito živopisni snovi (ne nužno košmari) pratili su ga od najranijeg detinjstva pa do smrti: neki od njih bili su lucidni, veoma detaljni, a neretko su se događaji iz njih nastavljali iz noći u noć. Ne treba, stoga, da čudi što njegova proza nije primarno utemeljena na realizmu i „stvarnom“ svetu, već na carstvu snova koje je za njega oduvek bilo stvarnije.
Fragment sa ilustracije Dejana Nenadova
            Ovo se u njegovom opusu ogleda najmanje dvojako. U doslovnom smislu, neke njegove kraće priče – kao npr. „Niarlatotep“ ili „Zli sveštenik“ – tek su neznatno obrađeni transkripti snova. Tvrdio je da je prvi pasus „Niarlatotepa“ napisao dok je još uvek bio u carstvu snova, jedva se kasnije i sećajući čina samog pisanja: „'Niarlatotep' je košmar,“ pisao je Rajnhartu Klajneru (14. decembra 1920) „— moje pravo snoviđenje, gde je prvi pasus napisan pre nego što sam bio potpuno budan. (...) Pored svih ovih nedaća imao sam i košmar svih košmara — najrealniji i najstrašniji koji sam imao od desete godine — čiju bih upečatljivu grotesknost i sablasnu brutalnost jedva mogao da odslikam u pisanim fantazijama.“
Fragment sa ilustracije Dejana Nenadova

U tom smislu, mnoge njegove priče predstavljaju skoro sirovu oniričku građu, preuzetu iz sveta s one strane i ostavljenu u amanet budnom čovečanstvu. To su svojevrsni tuđinski artefakti, ugrabljeni iz carstva koje svi mi, svake noći svojih života, posećujemo – ali uglavnom na način površniji, sa vizijom zamućenijom, više opterećenom svakodnevicom i prozaičnim brigama. Lavkraftovi snovi koje je, kroz sačuvanu korespondenciju, podelio sa prijateljima, ukorenjeni su dublje: oni probijaju pokoricu po kojoj bauljaju prizemne sanjarije većine čovečanstva i napajaju se arhetipovima kolektivnog nesvesnog na koje prosečni ekstrovertni i na „realnost“ oguglali ljudi nalete, možda, tek nekoliko puta u svom veku. Lavkraft je, kao iskusan sanjar, u tim svetovima obitavao čitavog svog života, življe i živopisnije negoli u mizernoj svakodnevici koja ga je okruživala.
            O njoj je Edvinu Beirdu pisao 3. februara 1924. godine: „Moj svakodnevni život svodi se na prezrivu letargiju, lišenu kako poroka tako i vrlina. Nisam deo sveta, već njegov pomalo zgađeni i podsmešljivi posmatrač. Prezirem ljudski rod i njegovo kočoperenje i poganost – za mene je življenje lepa umetnost i mada verujem da je vaseljena zapravo automatski haos bez ikakvog značenja, lišen krajnjih vrednosti ili razlikovanja dobra i zla, smatram veoma umetničkim uzeti u obzir emocionalno nasleđe naše civilizacije i slediti obrasce koji nanose najmanje bola delikatnim senzibilitetima.“
Fragment sa ilustracije Dejana Nenadova

            S druge strane, utemeljenost njegove proze u svetu snova ogleda se i na kompleksnije načine. U slučajevima takvih priča Lavkraft nije bio puki zapisničar snova, već je materijal preuzet iz njih obrađivao na slojevitiji način i ugrađivao ga u temelje svoje kosmogonije i poetike. Ovo važi za motive i elemente zapleta njegovih značajnih priča koji su potekli iz snova; recimo, čuveni „Zov Ktulua“ začet je u snu:
„Nalazio sam se u muzeju starina negde u Providensu, razgovarao sa kustosom, vrlo starim i vrlo učenim čovekom. Pokušavao sam da mu prodam jedan neobičan bareljef koji sam upravo sam načinio od gline. Starac me ismejao i pitao me šta sam hteo time što sam pokušavao da prodam novu stvar svojeručne izrade muzeju starina. (...) Rekao sam:
'Zašto kažete da je ova stvar nova? Ljudski snovi su stariji od sumornog Egipta ili mudrujuće Sfinge, ili Vavilona okruženog vrtovima, a ova stvar je izvajana u mojim snovima.'“
Fragment sa ilustracije Dejana Nenadova

U ovom primeru, ideja o skulpturi koja je istovremeno neizmerno drevna, i napravljena samo par dana ranije, poslužila je kao odskočna daska za mnogo slojevitiji zaplet – a u njemu snovi imaju značajnu ulogu, naročito u deonici koja se tiče mladog umetnika koji, kao u gorenavedenom Lavkraftovom snu, izvaja bareljef inspirisan onim što je video spavajući. Snovi su, u ovoj priči, način stupanja u dodir sa onostranim, dubljim saznanjem koje prodire dalje od onoga što budna svest vidi i zna...
U snovima je rođen i Lavkraftov alter-ego, Randolf Karter, koji se prvi put javlja u priči „Izjava Randolfa Kartera“ (1919), čiji je zaplet u potpunosti zasnovan na snu; u snovima je, kao što je gore navedeno, rođen i njegov nemezis, Niarlatotep; a isto tako je i čitav roman Snovita potraga za neznanim Kadatom ukorenjen u snovima – kako u uopštenom iskustvu sanjanja, tako i u konkretnim idejama, konceptima i stvorovima (npr. noćnici: vidi „Rečnik Zemalja sna“).
(...)


 * * * 
Nije što je naše izdanje, ali zaista, ako samo malo proguglate videćete da je ovo u pogledu dizajna korice i respekta prema delu maltene unikatno izdanje: engleska i američka izgledaju kao kič i treš, a o domaćim, dosadašnjim, bolje da više ništa ne govorim. Ko ima oči neka sam gleda...

среда, 11. октобар 2017.

NARACIJE STRAHA


            U četvrtak 12.10. biću u Zagrebu, gde ću učestvovati na naučnom skupu NARACIJE STRAHA: ISTRAŽIVAČKI UVIDI, TEORIJSKI PROBLEMI I METODOLOŠKI IZAZOVI koji organizuje Institut za etnologiju i folkloristiku, Zagreb (Šubićeva 42). Izlagaću rad pod naslovom „Strava ili užas: lažna dilema“. Budući da je ovaj blog čitan u celom regionu, nadam se da će ova obavijest zanimati i nekoga u Zagrebu tko bi mogao poželeti da svrati na ovaj skup i posluša koje izlaganje, jer ulaz je svima slobodan.
            Evo više detalja o skupu u zvaničnoj najavi koju prenosim:

NARACIJE STRAHA:
ISTRAŽIVAČKI UVIDI, TEORIJSKI
PROBLEMI I METODOLOŠKI IZAZOVI
Zagreb, IEF, 12. i 13. listopada 2017.

Namjera skupa Naracije straha jest istražiti kako se pripovjednim strategijama i pripovijedanim događajima strahovi oblikuju u svakodnevnoj interpersonalnoj komunikaciji, ali i u javnome diskursu, u medijima i na društvenim mrežama, u književnosti, vizualnim i izvedbenim umjetnostima i dr. Svako doba, svako društvo i svaka kultura ima svoje strahove. Suvremeni strahovi, fobije i tjeskobe uvelike određuju našu kulturnu imaginaciju, ali to nisu samo strahovi od Drugoga i drukčijeg nego i od bliskoga i poznatoga, kao i od skrivenoga i zatajenoga. Neki su strahovi globalni, drugi lokalni i tipični za pojedine slojeve društva ili (manjinske) skupine, neki su potaknuti recentnim događajima (npr. ratovi, teroristički napadi, prisilne migracije, korporativne i false flag ugroze, jačanje nacionalizama i fašizma i dr.), dok su drugi duboko ukorijenjeni u kulturnom i sociopolitičkom imaginariju dugoga trajanja.
Sve veće socijalne razlike, društvene napetosti i strahovi koji one proizvode ugrožavaju temelje društvenog ugovora, potiču agonalne odnose te stvaraju atmosferu neizvjesnosti, nepovjerenja, neslobode i (auto)cenzure. I velike zajednice i male grupe kako ih razumiju folkloristika i etnologija, ali prije svega pojedinci, osvještavanjem straha i pripovijedanjem o njemu mogu pružiti učinkovit otpor i protutežu onima koji strah proizvode, umnažaju i komodificiraju. Pripovjedno nam umijeće, od najstarijih zapisa do novih digitalnih krajolika, pokazuje kako strah može postati izvor hrabrosti, otpora, prkosa i smionosti. Ono što nas posebice zanima jest pitanje kako i u kojoj se mjeri strah oblikuje u sadržaju i značenju pojedinih pripovjednih žanrova i (folklornih) izvedbenih praksi te kako ove izvedbe proizvode emocionalne odgovore, vrijednosne sudove i odnose medu ljudima. Zanima nas i kako novi oblici kulturnog turizma, festivala priča i muzejskih postava koriste, recikliraju, resemantiziraju i predstavljaju predaje, legende, strašne i traumatične priče.
Skupom o (protu)naracijama straha želimo okupiti i povezati istraživače/ice iz različitih disciplina i sredina te potaknuti problemsku refleksiju koja traga za mogućim smjerovima (teorijskog, metodološkog, epistemološkog i terenskog) istraživanja straha i njegovih izvedenica. Uz folkloriste, teoretičare i povjesničare književnosti te one istraživače/ice kojima je fokus pripovijedanje pozivamo da se svojim prilozima pridruže kolegice i kolege koji strahu pristupaju iz drugih disciplinarnih usmjerenja poput etnologije, kulturne antropologije, psihologije, etno/psihoanalize, psihijatrije, povijesne znanosti, sociologije i dr.

            Društvo će mi na ovom skupu praviti dragi prijatelj i kolega po horor-pisaniju, MARKO PIŠEV. On će u četvrtak, u okviru sesije koja traje 16:00 – 17:15h izložiti rad „Strah i fantastika: antropološki pristup horor fikciji“, a u sledećoj, koja traje 17:45 – 19:00 h pričaću ja, na temu „Strava ili užas: lažna dilema?“


            Evo sažetka mog ozlaganja:

Strava ili užas: lažna dilema?

Jedna od učestalih podela unutar književnosti strave sastoji se u apostrofiranju suprotnosti između strave (eng. terror) i užasa (eng. horror), do te mere da se neretko predstavljaju kao različiti žanrovi. Ovakve distinkcije utemeljene su na podeli između strave i užasa koju je načinila znamenita spisateljica gotskih romana En Redklif u svom često navođenom eseju „O natprirodnom u poeziji“ (Ann Radcliffe, "On the Supernatural in Poetry") gde piše: „Strava i užas su toliko daleko suprotstavljeni da ova prva uvećava dušu i budi joj odlike sve do najvišeg nivoa života; onaj drugi ih sužava, smrzava i gotovo uništava.“ Ovaj rad ukazuje i na druge primere kod teoretičara i praktičara književnosti strave koji vrše ovu podelu, kao i njenu varijaciju, vezanu za distinkciju između retorike strave zasnovane na nagoveštaju nasuprot eksplicitnosti, pri čemu se onaj prvi uzdiže kao ideal, dok se drugi osuđuje kao vulgaran, niže vredan i sl. Rad problematizuje argumente zastupnika navedenih distinkcija tako što, kroz close reading više istaknutih primera klasičnog horora (Edgar Allan Poe, H. P. Lovecraft, Algernon Blackwood, M.R. James...), pokazuje da pomenuta distinkcija nije od naročite praktične vrednosti jer se u praksi ne nalazi čak ni kod brojnih autora slavnih pre svega zbog svoje poetike implicitnosti. Rad pokazuje da je poetika horor žanra zasnovana na stalnoj tenziji između strave i užasa, neizvesnosti i izvesnosti, sugestije i pokazivanja, iščekivanja i konfrontacije; da ne postoji nikakva inherentna vrednosna pretpostavka sadržana u jednoj ili drugoj krajnosti ovih dihotomija; i, najzad, da su brojni vrhunski umetnici strave i užasa sa podjednakim umećem baratali i jednim i drugim oblikom horora, odnosno njihovim prirodnim spojem, neretko u jednom te istom delu.  


            A evo o čemu će govoriti
Marko Pišev
Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet, Beograd

Strah i fantastika: antropološki pristup horor-fikciji

Narativi strave i užasa imaju dugu i bogatu istoriju u književnosti i kinematografiji Zapadnog sveta. No, horor-fikcija je odavno prevazišla parohijalne granice Zapada: nadovezujući se na lokalna kulturna podneblja, folklorne sadržaje i nezvanične, narodne religijske predstave, priče strave danas čine deo narativnih matrica prepoznatljivih globalno, od Japana do Nigerije. Ono što polje horora čini tako prijemčivim za društva i kulture širom sveta jeste, s jedne strane, njegova tematika, a s druge, neograničenost motiva i umetničkih postupaka kojima se postiže željeni autorski efekat: izazivanje straha kod publike. Horor-priče obrađuju određen skup univerzalnih problema koji zaokupljaju čovečanstvo u svim vremenima i na svim prostorima: biološke, društvene i moralne devijacije, ludilo, smrt, pogled u ustrojstva (ili odsustvo svakog ustrojstva) iza vela konvencionalne stvarnosti. Početna teza ovog izlaganja sadrži pretpostavku da horor-fikcija manipuliše svešću o kulturno projektovanim granicama (fizičkim, metafizičkim, psihološkim, moralnim, granicama poznatog i dr.), pri čemu se element strave u priči javlja uporedo sa njenim primicanjem tim granicama i njihovim konačnim prekoračenjem. Na ovu premisu dalje se nadovezuju sledeće dve pretpostavke: a) da nam horor fikcija pruža uvid u neki broj normi i tabua koji doprinose tome da se određena zajednica oseća bezbedno; i b) da nam horor-fikcija ukazuje na potencijalne nestabilne tačke ili liminalne zone (stvarne ili zamišljene) koje prete zajednici i ispunjavaju je osećajem straha. Antropologija, sa svojom dugom disciplinarnom istorijom proučavanja fenomena najšire povezanih sa konceptom granice i graničnosti, pruža bogat izvor teorijsko-metodoloških znanja za ovako koncipirano proučavanje horor-fikcije, što zaslužuje poseban komentar koji nameravam da razradim ovim izlaganjem.

            Program i satnicu celog skupa imate OVDE!
            Ako ste igde blizu, svratite da nas čujete i podržite! Ako ne, mislite na nas i držite nam fige...

            Za horor spremni!

недеља, 08. октобар 2017.

BLADE RUNNER 2049 (2017)


**(*)
3-

Želeo sam da verujem! Zbog toga što je ovo ko-pisao ko-pisac originalnog BR-a Hampton Fenčer, zbog toga što režira Vilnev, koji je u ARRIVALu već pokazao da ume i sa slikom i sa pričom (mada, i da ne ume da ode dovoljno daleko...) i najzad zato što sve to slika Rodžer Dikins. Nažalost, ovaj nastavak nije opravdao moja očekivanja i, uprkos odličnoj fotografiji, svrstavam ga u isti koš sa PROMETEJOM i KOVENANTOM – kao film koji bi da se nastavi na priču koju niti je razumeo kako valja niti ima kapaciteta da joj priđe na puškomet pa zato samo ispada glup u tom pokušaju.
Da se razumemo: BLADE RUNNER (1982) je, za mene, sam-samcit vrh SF filma (drugi po redu posle ODISEJE U SVEMIRU 2001) i jedan od najboljih filmova ikada, bez obzira na žanr. Zašto to mislim – već sam na blogu pisao OVDE. I ne samo na blogu, nego i u belosvetskim knjigama, recimo OVDE. Reprizirao sam ga, po ko zna koji put, dan uoči premijernog gledanja njegovog nastavka, pa zato bez rezerve potpisujem svoj davnašnji sud. Odlično se to drži i dalje.
S tim što ovde sad valja da zastanete i polagano, reč po reč, pročitate i promislite sledeću trejd mark mudrost: odličnom filmu mogu se oprostiti kojekakve gluposti, a slabom – ne!
Naime, nije izvorni BR savršen, ima popriličnih rupa u scenariju: pre svega vezano za totalno odsustvo profesionalizma u sekjuritiju u toj budućnosti. Recimo, genijalna memorabilna milion puta citirana uvodna scena (intervju sa kandidatom koji ispadne ubilački replikant) omogućena je samo činjenicom da jebeni blejd raner (dakle, iskusan lovac na replikante a ne tamo neki amater, ćata) organizuje intervju na koji OČEKUJE da mu se javi neki od ubilačkih replikanata, a da pritom a) ne stavi na sebe neprobojni prsluk, nego lepo, u odelcu, dočekuje kandidate, i b) na ulazu u zgradu i u ofis ne postoji nikakav detektor za oružje nego mu potencijalno ubilački replikant ladno tu ušeta s pištoljem i od potencijalnog postane aktuelni!
Ali kome još to smeta kad nam pažnju odvraćaju zabavno-začudna pitanja intervjua i dobra gluma i odlična režija i još svi oni erkondišni iz 1940-ih (šta, u super-tehno-budućnosti ne postoji neka kulturnija klima od onih smešnih davno prevaziđenih vrteški na plafonu za mućkanje ustajalog vazduha?)… Da ne govorim koliko prosto i jednostavno kasnije ubilački replikanti upadnu u stan super-bogatog i super-moćnog Tajrela, vlasnika sega-mega korporacije koji, uprkos tome, nema baš nikakvo ljudsko, robotsko niti androidsko obezbeđenje, nego je dovoljan jedan smešni brzostareći čovečuljak da mu na legalo dovede gorepomenute tvorcoubice. 
Ali ko je još to i zapazio na prvo gledanje kad su tu hipnotičke luciferske plave oči Rutgera Hauera i fascinantni Džo Turkel (šef sale Overluk hotela!) i beskrajno zabavna i pregnantna scena koja se tu odvija sa izobiljem memorabilnih replika koje su posle milion puta bile citirane, varirane i semplovane kroz filmove, stripove, muziku!?

Da vam Ghoul kaže nešto. Za velike filmove važi što i za velike ljude: njima je sve oprošteno!

To što su veliki daje im za pravo i da brljaju. Koga je briga što je Barouz ubio svoju ženu i što je Lavkraft imao rasističke nazore i što je Polanski jebo tinejdž-radodajke u Holivudu? Samo morone, eto koga! Veliki su veliki, i što važi za male ne važi za velike. Quod licet Iovi non licet bovi! I zato su gorepomenute stvari – i još poneke koje bi se mogle navoditi – povodom BR-82 samo cepidlačenje koje VELIKOM filmu ne oduzima mnogo, tj. oduzima mu taman toliko koliko to što HPL nije voleo crnce umanjuje U PLANINAMA LUDILA. Znači, nimalo.

Osnovni problem BR-17 je u tome što to nije veliki film. Ne, nije veliki, ni blizu. A pošto nije – moraće da bude podvrgnut Ghoul-autopsiji™. To znači da odavde pa nadalje kreću obilati SPOJLERI!


Sve je ovde promašeno.
Srž zapleta je bezvezna jer se vrti oko činjenicu da su Dekard i Rejčel imali dete, i sad je to dete moneta za potkusurivanje nekakvih odmetnutih robova koji spremaju revoluciju a činjenica da je robo-Rejčel zanela od homo-Dekarda je, kao, presudna stvar da se dignu potlačeni i bedni ovoga sveta (inače ne bi).
Sad, zabavno je to što se ovaj film (u produkciji Ridlija Skota) posrao na Skotovu glupu ideju da je Dekard bio replikant (jednorozi, bato!), jer ovde ga vidimo a) kao grdno ostarelog i zbrčkanog starkelju, baš ko da je živ čovek, i b) kao spermonosno-plodotvornog roditelja. Ipak, to nam i dalje ne kazuje kako je uopšte njegov punoglavac oplodio Šon Jang, a još manje nam kazuje zašto bi IKO, ma i u najdubljem frankenštajnovskom ludilu, pravio robo-sekretaricu koja je u stanju da zatrudni! Holy macaroni, pa SVAKI šef bi zlatom platio baš onu koja je provereno jalova, a ne obrnuto! Em zasigurno ne mora da brine da joj plaća porodiljsko (šta, oćeš platu godinu dana a da ništa ne radiš? ja da ti plaćam dok ti dojiš svoje žgepče? pa to nije u duhu kapitalizma!), em može da je trpa po volji bez brige oko kasnije gnjavaže sa očinstvom, ucenama i koječime!
Mislim, ako ćemo pravo, ni u izvornom BR-82 nije baš najjasnija fiziologija tih replikanata: mogu li oni, recimo, da se napiju, ili to prolazi kroz njih kao kroz sunđer? Treba li njima hrana, i da li je svare i izbacuju u vidu robo-fekalija baš isto kao ljudi? Kako im funkcioniše seksualnost, šta te lutke-manekeni uopšte imaju među nogama i da li je baš 100% funkcionalno kao kod ljudi? Long story short, izmiče mi sasvim zašto bi neko u PRENASELJENOM svetu koji videsmo u BR-82 uopšte POMISLIO da pravi STVAR koja može da zatrudni sa čovekom (!), a kamoli trošio energiju, vreme i resurse da TO zapravo i napravi, pa i pusti u svet!? A BR-17 nam tvrdi upravo to.
Naravno, BR-82 je imao super-zanimljive likove, vanredno-intrigantnu priču i vrhunsku režiju koja je natrpala ceo jedan fascinantni svet u svojih 117 minuta – jeste, bato, sva ta genijalnost traje manje od dva sata, i u tom impaktu-za-impaktom čovek i nema vremena da razmišlja da li robo-Rejčel može da ima menstruaciju! It's that kind of a movie! S druge strane, BR-17 ima dosadne likove, mrtvački ritam i traje ko gladna godina, pa čovek, od muke, nema druge nego da počne da... razmišlja...
A sve i da prihvatimo tu fantomsku Rejčelinu trudnoću kao nekakav divine intervention, opet je nategnuta ta motivacija: kao, robovi neće da ustanu protiv ljudskih zavojevača (tvoraca!) zato što ih ovi izrabljuju i tlače, nego će da se dignu (da prostite) tek kad otkriju da je jedna od njih pre 30 godina rodila dete (bez epruvete)! I onda imamo konvencionalno tretiran podzaplet o krčkanju pobune robova koji zauzme oko DVA MINUTA filma – što će reći, sve to tretirano je kao plot gimmick, da bi se oko nečega vrteo ionako sumnjivo utemeljeni zaplet, a ne kao ozbiljno osmišljena tema i ideja filma.
Pored toga, filozofski gledano, očito je glupa degradacija u sledećem: poenta BR-82 bila je u tome da “stvar” postaje nešto VIŠE od čoveka i stiče dušu time što voli i žrtvuje se iako za to nije programirana, a poenta BR-17 je u tome da “stvar” postaje nešto VIŠE čineći evolutivni korak UNAZAD, ka ljudskom, organskom, ka trudnoći i rađanju. Znači, nešto što je NAPRAVLJENO s potencijalom da izraste u luciferijanskog Buntovnika sada DEVOLUIRA u nešto što ima da se vraća korak unazad, ka ljudskom, ka porodici, i da se bakće sa sluzavim krvavim usranim old-school životinjskim rađanjem.
Uostalom, gle'jte kako je Rejčel prošla u filmu: umrla na porođaju! Eto vam vaše superiorno biće, eto novog koraka evolucije, eto ga “more human than the human”! Kurac! Nazad u 19. vek (ili u Srbiju 21. veka) gde žene umiru na porođaju. Napredno, nema šta! Brže, jače, bolje! Ala ste ga opravili, svaka vam čast!
Kao drugo, glavni (anti)junak je promašen. I time ne mislim samo na kasting – izgleda da sam ja u veoma malobrojnoj manjini onih koji Rajana Gusana smatraju osrednjim, neupečatljivim i jedva prosečnim glumcem; pa, ok, neka vam bude, prokleti bili, ali istorija će pokazati da sam ja bio u pravu a ne vi!
Ne, mislim da je sama koncepcija tog lika promašena, jer od mene se traži da se identifikujem sa likom koji se zaljubljuje u hologram! Da, kunem vam se. Ako smo u BR-82 imali sasvim prihvatljivu situaciju da se čovek od krvi i mesa zaljubi u stvar (hell, ako stvar izgleda kao Šon Jang iz ONIH dana, kad je bila young, ko ne bi?), ovde imamo budalaštinu sa Goslingovim ljubavisanjem sa neopipljivom, nematerijalnom, eteričnom hologramicom!
Pa izvin’te ali manje mi je patetičan i bliži razumevanju neko ko se zaljubi u lutku na naduvavanje nego u jebeni hologram! Znači, to ovog baju čini toliko ozbiljno poremećenim i jadnim da ja s tim ne mogu da saučestvujem, dapače! Lost me at hello! Uostalom, vidim da Gusana ženski rod smatra nepojmljivo seksipilnim, turaju ga na liste najpoželjnijih mužjaka Holivuda i sve u tom stilu. Pa ako je tako, zašto onda taj He-Man u 2049. godini ne može sebi da nađe neku seksi domaćicu od krvi i MESA nego mora da se druži i voli sa treperavom pokretnom 3-D sličicom iz koje mu stalno iskaču nekakve coitus interruptus notifikacije?
Promašeni su i ostali likovi, ali oni su toliko nezanimljivi da me mrzi njima i da se bavim... Slepi Džared Leto Jesen Zima i njegovi monolozi... A još svi u filmu govore onim grlenim polušapatom, kao, sve su to neke celomudrenosti, arty misli što ne govore se svima, no se samo nekom šapnu… ti ih znaaaaš…
Promašen je i ritam, sa namerno usporenim tempom, kao – ako se svaka scena traje duplo duže nego što bi bila u prosečnom holivudskom blokbasteru, to onda znači da ovde radimo Tarkovskog. Pa, žao mi je, đeco, ali ne ide to tako lako. Nije se ovde dobacilo ni do asistenta na Tarkovskog, genijalnog i nedovoljno hvaljenog K. Lopušanskog, iz čijih prelepih SF-filmova kao da se ovde malo kraduckalo. Pisao sam odavno o njima, podsećam: PISMA MRTVOG ČOVEKA (1986) i POSETITELJ MUZEJA (1989).


Ovaj film je bez problema mogao da traje bar kojih 20-ak minuta manje. Dođavola, pa da li je normalno da film traje koliko vožnja busom od Bg do Niša (ako idete Niš-Expresom, direktno)? Naravno da nije! Pa nisu ljudi replikanti – imaju bešike, a neki čak i prostate, imajte bre dušu! Čak i taj bus zastane negde oko Velike Plane na 10-min. piš-puš pauzu, a ovi ovde – jok, nego samo Vozi, Mile!
Muzika je, posle mnogo piši-briši iza kulisa, na kraju dovedena do nivoa podnošljivog ali neupečatljivog ejpinga epohalnog Vangelisovog skora. Vangelis je napravio najmanje 3-4 zimzelena hita na tom skoru, plus brdo sitnijih finih radova. A ovo što su na kraju potpisali Hans Cimer i njegov cimer nema nijednu zaista memorabilnu temu nego gomilu vežbica iz obožavanja Vangelisa, ali potisnutih, suzdržanih, laganih, sa više dronova nego melodije. Slušljivo je to, ali ništa za legendu...
I tako, imamo sumnjivo motivisani zaplet sa bledunjavo postavljenim glavnim junakom i letargičnim pripovedanjem koji se upinje iz petnih žila da se pravi pametnijim nego što jeste (zaplet, ne junak) ali mu kolena klecaju (zapletu, pričam metaforički) pod teretom sopstvene neutemeljene pretencioznosti. Ako smo u BR-82 za junaka imali čoveka za kojeg posumnjamo nije li možda replikant, ovde imamo replikanta za kojeg posumnjamo nije li možda ipak čovek. U oba slučaja naše sumnje se pokažu netačnim, šta god onaj Skot lupetao o tome!
BR-82 je legendaran delom i zbog svoje revolucionarno genijalne scenografije + fotografije, koje udruženim umetničkim poduhvatom kreiraju jedan upečatljiv (ne nužno ubedljiv, ako se nad time zamisli – ali ko ima vremena da misli pod tim baražom genijalnosti?) tech-noir svet čija je slikovitost obeležila decenije koje su usledile. BR-17 kaska za time, i mada na raspolaganju ima beskrajno naprednije resurse jer ne zavisi samo od minuciozno pravljenih maketa i poluprimitivnih matte slika i praistorijskih vizuelnih efekata – krajnji rezultat je jedan daleko manje ubedljiv svet: više kulisa za video spot nego mesto gde neki ljudi žive i rade… Istina, leteće vrdalame ovde ubedljivije lete po vazduhu, i to je sve od uverljivosti što su postigli za 35 godina.
(Uzgred, 30 godina nakon dešavanja iz BR-82 nisu samo žutaći osvojili L.A. nego su sad tu, zajedno sa njima, i Rusi! Otkud to, ne zna se, ali savremena današnja paranoja pred tom svetskom silom uplela se nekako i u ovu distopično-ćiriličnu viziju budućnosti! Food for thought!)
Odlična fotografija i preterano nenormalna scenografija mogu vas zavesti u pomisao da gledate bolji film nego što se zaista odvija na ekranu. Ali koliko je on daleko od VELIKOG vidi se po tome što je BR-82 imao vrhunsku glumačku podelu u kojoj je SVAKO, od glavnih likova do poslednjeg epizodiste, računajući i žutaća koji prodaje nudle, imao nešto memorabilno da uradi i/ili izgovori: svi odreda su tu odlični, da ih ne nabrajam, jer izuzetka nema. SVI su izvanredni. 
BR-17 nema nijednu glumačku kreaciju vrednu pamćenja, sem, možda, donekle, vrlo kratke epizode na samom početku – mislim na onog krupajliju kojeg Gusan dođe da testira i privede, odnosno penzioniše. Sve ostalo je korektno, OK, prihvatljivo – ali sasvim zaboravljivo.
To važi i za previše ostarelog i vidno umornog Harisona Forda koji i nema pravog razloga da bude u ovom filmu – tj. on lično ima, da pokupi ček i smeška se celim putem do banke, a imaju i producenti, jer on je i dalje najveće ime u ovom filmu i privući će neke mase da kupe kartu, iako on u ovom zapletu samo statira i ništa pomena vredno ne donese niti odnese.
Nećemo se tih likova sećati onako kako su snažan pečat ostavili oni iz BR-82, a još manje ćemo pamtiti njihove replike – jer sentenci, fraza i mudrolija za pamćenje u BR-17 NEMA NI ZA LEK! BR-82 je bio i ostao neiscrpno tlo za svakojake semplove u EBM i industrial muzici decenijama kasnije; u BR-17 ja zaista ne vidim šta bi moglo da se vadi i sempluje. 
BR-17 je samo jedna fina šarena laža za gledanje u bioskopu sa smanjenim očekivanjima, jedan fan fiction koji si umišlja da je strašno pametan i dubok pa je zato ceo u slow motionu, ali koliko je to sve njanjavo najbolje se vidi u činjenici da su dva najbolja momenta u ovome – oni u kojima imamo flešbek na prvi, superiorni film, naime: 1) kad nam jedini pravi Blejd Raner (pa makar bio i mator) prvi put iskoči iz mraka i vidimo ga s uperenim pištoljem (nažalost, ovaj trenutak je spojlovan već u trejleru!)
i 2) kad se, posle par audio-video zapisa, naživo pojavi Rejčel Mlada, ko nekada. I sve je to lepo ali prekratko traje, ali svejedno, više je nego znakovito kad ti u „novom“ filmu daleko najbolje legnu stvari koje te podsećaju na „stari“.
I pre nego što neki mudrijaš iskoči sa zaključkom da je BR-17 nešto skroz drugačije i originalno i da ne treba očekivati od njega da bude isto što i BR-82 (kao da ja tražim da kloniraju super-zimzeleni masterpis, pa da gledam isto to, samo prelakirano?!) – samo ću ga vratiti na gornje deonice gde objašnjavam zašto je OVAJ film slab na nivou zapleta, likova, motivacije itd. i da njegov glavni problem nije u tome što ne ponavlja i ne kopira BR-82, nego "jedino“ u tome što NIJE VELIKI FILM. Samo je dugačak.


Neki ljudi su veliki, a neki su debeli. Neke knjige su velike a neke su debele. Neki filmovi su veliki a neki su dugački. BR-17 je dugačak. Eto, toliko mu priznajem.