izabrana dela

izabrana dela

недеља, 02. август 2020.

TOUS LES DIEUX DU CIEL (All the Gods in the Sky, 2019)

***(*)

3+

Ložije se i dalje loži na mučenje žena, sa sve manje smisla; Noe pravi mlake pozerske omaže samom sebi; Aža otišo u Ameriku da snima praznoglave popkorn flikove; ostali Francuzi: kud koji mili moji. (Dvojac iz UNUTRA imao je za ovu godinu najavljena čak dva nova horora, ali onda dođe horor zvani Korona...) „Novi francuski ekstremizam“ je igrao jedno ljeto (ok, nekoliko ljeta, otprilike 2003-2009) a sad... kad se činilo da se otuda više nemamo čemu nadati – evo nam ga baja s umjetničkim imenom Quarxx, autor nekolicine kratkih filmova i spotova, da zaigra grč mrtvog nerva sa dugometražnim debijem lepo nazvanim SVI BOGOVI NA NEBESIMA.
            Pošto mi se ovca jagnji na padinama Prokletija i nemam vremena za Tuluz, reći ću samo ovo: radi se o ubedljivo najboljem hororu koji videh ove godine. Kvarks je jedan bolestan lik, a uz to i talentovan, i uspeo je da me zaintrigira, zavede, opsedne, zadivi, pa na nekoliko mesta i zgrozi (!) svojom nadahnutom body horror, ali još i više psycho-horror imaginacijom.
            Za standarde koje su gorepomenuti Francuzi postavili početkom ovog veka BOGOVI su skoro zapanjujuće blagi i svedeni u pogledu body count cifre i to malo krvi prolivene na ekranu, ALI ono što jeste, bolno je i gadno; a ono što je nagovešteno, što je neprikazano, ali se sluti – nevezano za klanja i mučenja, a vezano za psiho-torturu i zajebane odnose – mnogostruko je efikasnije i žešće.
            Zapanjujuće je kako Kvarks spaja skoro naturalistički realizam sa stilizacijom (film poprilično vizuelno nalikuje na HAUTE TENSION!), kako pravi horor koji to i jeste i nije, a u svakom slučaju ludački smelo izbegava skoro sve oveštale žanrovske trope, fore i fazone u tolikoj meri da sam mu se ja istovremeno divio i bojao za opstanak gledajući te deonice u prvoj polovini filma koje strpljivo, polagano, grade ugođaj morbidnosti i mraka a da ne nude neke konvencionalnije migove i sitne zanimacije hororistima za pod zub.
            Još je više zapanjujuće kako on ovde spaja psihološki horor, telesni horor i metafizički horor. Na psiho-realističkom planu, to je svet iz ranih filmova G. Noea – hladna, otuđena zemlja u kojoj su institucije bezdušne a ljudi (proleteri! neugledni, siroti fizikalci i poljoprivrednici a ne azdisala buržoazija) bespomoćni pred državnim aparatom koliko i pred sopstvenim nagonima i psiho-telesnim anomalijama.
            Na polju body horrora, Kvarks nudi nekoliko scena da ti zgrči stomak ili, recimo, da se spontano ukrste butine svakom gledaocu sa penisom. Pored toga, nadahnuto koristi usluge mlade žene rođene sa gadnim genetskim poremećajem: ne, ono nije izuzetno uverljiva maska – ono je njeno pravo lice!
            Ona se zove Melanie Gaydos, i ako vam je promakla u spotovima Ramštajna, možda ste je zapazili u INSIDIOUS 4 (ja sam to preskočio!); u svakom slučaju, proguglajte malo njeno ime i otkrićete jednu zadivljujuću ljudsku priču o ženi rođenoj sa likom čudovišta – koja je to prihvatila, i postala manekenka mračne morbidnosti i gotike...
            Što se tiče metafizičkog horora, on je nagovešten višestruko: povremenim prikazima planete Zemlje iz svemira; slikama Sunčeve kugle koja sve snažnije ključa solarnim olujama (nemoguće je ovde ne pomisliti na TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM, tatka iz kojega je toliko francuskog horora rođeno, a čiji dug se vidi u ovome); te nekim snovima, vizijama, zvukovima i nagoveštajima vezanim za neke možda vanzemaljske sile...
            Film za glavnog junaka ima antiheroja, lika sa smesta očiglednim teškim grehom iz mladosti, kojeg okajava na još drastično poremećenije načine. Ne postoji nikakav „stub normalnosti“ za gledaoca koji traga za tako nečim: ovaj film nas smelo baca u društvo tog i fizički i mentalno odbojnog lika, i njegove unakažene sestre s kojom želimo da saučestvujemo, ali njen izgled je toliko drastično dalek od onoga kako su nas bosanski filmovi navikli da treba „Žrtva“ da izgleda kako bi nam izmuzla sve zalihe simpatije da to sve percepciju ovog filma čini višestruko problematičnom, nejednostavnom.
            Ne treba ni da naglašavam ono što moji verni čitaoci odavno znaju: ja obožavam storije o antipatičnim, nenormalnim, ekscentričnim, „ludim“, neprijatnim likovima – a još više volim storije koje imaju putanju „Postepeni ali neminovni Pad, od lošeg ka gorem sve do Pakla.“ A ovo je, SPOJLER, jedna takva!
            Dobro, kad je sve to tako lepo i krasno, šta fali ovom filmu da dobije još veću ocenu?
1) Preočigledno je da je ovo pomalo na silu prošireni kratki film, ali doslovno: ovo je prvo postojalo u kratkom metru, kao Un ciel bleu presque parfait. Ima tu digresija, popunjavanja i ponavljanja koji nisu neophodni, mada uglavnom nisu dosadni (npr. barem petominutna scena u kojoj nekakvi degen-seljoberi, komšije našeg antiheroja, gledaju dvogledom kako im ovaj pravi krugove u žitu (!) i raspravljaju se među sobom, a niti se oni ikad više pojave /ok, jedan od njih se pojavi načas opet, bez mnogo važnosti!/, niti ta svađa među njima ičemu u zapletu služi).
2) Kad se ogoli od digresija, šminke, gomile sitnih ekscentričnih detalja i likova (npr. Lolita koja vidi duhove, a koja se prilično neuverljivo nakači našem antijunaku i njegovoj frik-sestri – uzgred, ova devojčica će biti zvezda ako nastavi da se bavi glumom!) ovo je zapravo jedna krajnje jednostavna i čak prvoloptaška priča, naročito taj skoro-retardirani aspekt sa vanzemaljcima (!).
3) Smisao svega toga, na kraju balade, ostaje pomalo upitan, kao da taj složeni, sjebani odnos u središtu svega nije dovoljno promišljen, odnosno da je previše toga ostalo između redova, if at all.
4) Kraj je predugačak, odnosno epilog se neumereno rasteže na nekih 15-ak minuta, a mlak je i mlitav, nedostojan filma koji mu je prethodio. Plus, te opatice su tu nalepljene ko sise na piletu, nisu mi nikako pre toga najavljene, nepripremljen sam za to da se u njihovom okrilju desi epilog.
5) Poslednje i najmanje bitno – ali kad me film natera da se bavim i „brojenjem metaka u pištolju“, što inače ne radim, to je pokazatelj nekih drugih, većih problema: naime, zasmetalo mi je što film gradi svoju „how convenient“ situaciju izbacujući iz nje i porodicu (gde su tatko i majka?), i širu familiju (zar bi baš svi prepustili ovu invalitkinju na staranje očito nestabilnom batici?), a naročito mi je smetalo neubedljivo ponašanje socijalnih službi koje tri decenije nisu našle za shodno da posete kuću ovog lika da vide kako se stara o sestri, u kakvom je ona uopšte stanju, a naročito imajući u vidu da je ovaj na teškim psiho lekovima.
Takvo isto, upitno i previše neubedljivo, je i ponašanje njegovog psihijatra, i socijalne radnice koja naposletku, 30 godina prekasno, dođe u njegovu kuću, a povrh svega i ponašanje dvojice pajkana koji mu na samom kraju zakucaju na vrata. Aha, pazi da neće neko da pošalje samo dva polismena u udaljenu, samotnu kuću lika za kojeg imaju ozbiljne sumnje pa i dokaze (iskaz svedoka) da je, može biti, ubica koji svoje žrtve baca svinjama. Pa nešto tako amaterski ni Doktor Slina ne bi naredio! Čak i on bi poslao bar desetoricu, plus ekipu Svinjformera da uslika ekskluzivne fotke sa uspešne akcije naših čuvara reda! A još ova dvojica koji dođu do vrata, kad ih potencijalni ubica zamoli da malo sačekaju tu ispred, sad će on, samo da se postara da mu se „golišava žena obuče“, a ovi ga puste da ode unutra i čekaju na vratima, strpljivo, trala la, ej babu riba, ko dileje, dok ovaj unutra... itd.
6) Post-poslednje: potencijali ove priče, i svih dotadašnjih kvaliteta, uključujući izuzetnu glumu svih involviranih, niz odličnih scena i detalja, predivnu fotografiju i scenografiju, masku, nagoveštaje itd. znatno su veći od onoga što nam rasplet pruži. Ne, nije se film tu baš posro po sebi, nije to ubi bože loše, ali jeste se tu spotaknuo, okliznuo i napravio nešto što bi naš narod nazvao misguided.
Ali hej, ovo mu je tek prvi film! Kvaliteti ovde viđeni ozbiljni su i ja želim da se nadam da će Kvarks nastaviti, i to što pre, da nas raduje novim i još pametnijim boleštinama poput ove! Ima ovde inteligentnih i prodornih uvida u ljudsku prirodu i stanje stvari: da imam više vremena ceo bih esej mogao napisati samo o sceni u kojoj batica dovede nepokretnoj, nakaznoj seki jebača - i o njenom potresnom, slojevitom pančlajnu! Ovaj čovek zna kako da učini da vam ne bude prijatno - dapače, operiše u širokom dijapazonu od nejasne nelagode do čistog telesnog gnušanja!
Čovek koji u blender ubaci sirovu ribu, lekove, Noea, Ložijea, Ažu, Linča, Lavkrafta, pa čak pomalo i Di Velza, a da rezultat ne bude pačvork nego jedan prilično respektabilan i originalan smuti – smuti i popij a ne smuti pa prospi! – taj zaslužuje i da mu se oproste poneka teturanja i zanošenja, i da se s respektom i nestrpljenjem čeka i navija da čim prije sočini svoje novo sočinjenije!
P.S. Apsolutno mi je neshvatljivo kako mi je film ovog ranga sasvim promakao do sada: ne samo što ne pamtim da sam igde pročitao ijedan tekst o njemu, pa mi zato nije ni bio na radaru, nego je uspeo da mi promakne još pre šest meseci kad se pojavio na najgenijalnijem polutajnom forumu za Euro filmove koji redovno, doslovno svakodnevno proveravam već godinama unazad! Tek kad mi je jedan dobri čitalac bloga („Gandalf 5000“!) pre par dana skrenuo pažnju na ovaj naslov, uspeo sam da nađem aktivni eng-hardcoded fajl na tom mestu (https://cinemaz.to/torrents). Pošto je to mesto nedostupno bez poziva, nek vam je srećna potraga negde drugde na netu; znam da će najuporniji uspeti da ga iskopaju.
            S.P.S. Narode, krenite stopama časnoga Gandalfa i slobodno predložite Ghoulu naslove za koje mislite da su mu možda promakli. Nemojte samo da parazitirate, ćutke, uzimajući ovde preporuke za sebe: dajte i vi uzvratite nečim! Više glava vidi i zna više! Ghoul vidi mnogo ali ne vidi SVE!
                  S.S.S. Jedan od kratkih filmova ovog lika možete pogledati na Jutjubu (sa eng. titlima): NUIT NOIRE nije horor, prikazuje mračne i gnusne slike iz života prostitutki i polusveta oko njih, ali ima telesnog horora i krvi i šokova i grozote i mraka (i nešto golotinje), pa eto, ko voli, nek izvoli: https://www.youtube.com/watch?v=HumgwHdbn-0

среда, 29. јул 2020.

Hororskop: HELLRAISER


            Ako želite znati šta je dr Ghoul imao reći o prva tri HELLRAISERA, kliknite OVDE.
            Ako želite znati šta je dr Ghoul imao reći o dokumentarcu o prva dva HELLRAISERA pod naslovom LEVIATHAN: THE STORY OF HELLRAISER AND HELLBOUND (2015) – kliknite OVDE.
            A ako želite znati šta je A. Žikić u TAJNAMA imao reći o prva dva HELLRAISERA (jer treći u to vreme još nije bio snimljen), pogledajte njegov lepi, sočni, pametni osvrt u donjim skenovima, koje ekskluzivno imate samo na ovom blogu: Ghoul sačuvao, Ghoul skenirao, Ghoul obradio, i sada, 30 godina kasnije, Ghoul sa vama podelio...


субота, 25. јул 2020.

ZA PUSTO OSTRVO: 12 PESAMA

  

            U okviru akcije „Karantin – Pandemija“ i priprema za pusto ostrvo već sam ovde kazao kojih bih 12 KNJIGA i 12 FILMOVA obavezno, neizostavno, po cenu konzervi s hranom, poneo na pusto ostrvo.
            A sad – zamislimo da neki Zli Demijurg zapovedi da se na rečeno (metaforičko?) ostrvo mogu otisnuti samo sa 12 PESAMA koje imam slušati do kraja večnosti, tj. života. Od sveg izobilja dragih grupa i pesama moram napraviti najuži od uskih izbora (a vala i najbolniji, najteži!) – ni 13 ni 15 ni 20, nego samo jebenih strogih, u kamen urezanih DVANAEST! PAKAO!
            Izbor koji sledi je – treba li uopšte reći? – strogo subjektivan: na kraj pameti mi nije da tvrdim kako su ovo „objektivno“ najboljih 12 pesama nastalih u dosadašnjoj istoriji ljudskog roda; ceo ovaj „pusto ostrvo“ serija je najstrože subjektivan, a u ovom slučaju još sto puta više, jer ima li šta subjektivnije i teže za preneti drugome od MUZIKE? Ali, baš zato, ima li šta veće i intimnije nego kad se baš tim (neverbalnim, ne-naročito-racionalnim )putem ipak ostvari nekakva komunikacija, simpatija, saučestvovanje...?
            Uzgred, podsećam da moj detaljniji osvrt na temu najdraže mi muzike (što uključuje i listu 50 najdražih mi bendova, i grdne linkove) imate OVDE. Takođe, u knjizi KULT GULA (od koje mi je ostalo manje od 50 primeraka! šta čekate vi koji je još nemate? da se rasproda skroz?!) imate, exkluzivno, samo u knjizi, moj znatno prošireniji i sređeniji po žanrovima spisak bendova sa Gulovim Pečatom...
            Pri izboru pesama, dakle, nisam se rukovodio njihovim umetničkim postignućima i „objektivnim“ mesto u istoriji svojih žanrova, niti uticajem, značajem, popularnošću, niti formalno-sadržinskim pitanjima (o čemu su, koliko su virtuozno odsvirane) – JEDINI kriterijumi bili su: 1) što veća iznova-slušljivost, tj. da ih toliko volim da mi ne bi dosadilo da ih vrtim na repeat do kraja života; 2) intimni razlozi (s dva izuzetka, sve potiču iz 1980-ih i 1990-ih, dakle, moj formativni period života, onda kad se zapravo „zakucava“ nečiji ukus u svemu pa i u muzici); 3) maksimalna raznovrsnost svih dragih mi (pod)žanrova i grupa (gledao sam da bude minimalno ponavljanje iste grupe); 4) da ne prećeruju sa tmušom i mračenjem, odnosno da budu mračno-vesele, razumno feelgood, koliko je i ako je ikako moguće.
            Dakle, ovo je moj izbor (otprilike po redosledu količine moje ljubavi prema njima).

ZA PUSTO OSTRVO: 12 PESAMA

„Paint it Black“ – THE ROLLING STONES



„Emmeleia“ - DEAD CAN DANCE



„Ostia (The Death Of Pasolini)“ – COIL




„The Crown of Sympathy“ - MY DYING BRIDE



„Dream Destructor“ - THE PLASTIC NOISE EXPERIENCE



„Just One Fix“ – MINISTRY



 „One“ – METALLICA



„Harvester of Sorrow“ – METALLICA



„Cascade“ - SIOUXIE AND THE BANSHEES



„Sear Me“ - MY DYING BRIDE



 „Don't Fear The Reaper“ – BLUE OYSTER CULT



„Save Me“ - SUICIDE COMMANDO



*

Rekoh već gore, bilo je užasno bolno napraviti ovaj izbor, do zadnjeg časa sam se lomio, predomišljao, izbacivao, ubacivao, vagao, merkao... Kad bi Zli Demijurg bio bar maaaalo mekšeg srca i umesto 12 mi dopustio 20 pesama, evo kojih bih još 8 dodao na listu.

„Holy Wars... The Punishment Due“ – MEGADETH
„Black Candle“ – LEATHER STRIP
„Child in Time“ – DEEP PURPLE
„Murder“ – SUICIDE COMMANDO
„The New Mind“ – THE SWANS
„Happy House“ - SIOUXIE AND THE BANSHEES
 „Colours“ – SISTERHOOD
„Lay All Your Love for Me“ – ABBA

+++
U IDUĆEM NASTAVKU: 12  MUZIČKIH ALBUMA

понедељак, 20. јул 2020.

Hororskop: NOĆ VEŠTICA


U predstojećem periodu verovatno neću imati mnogo vremena za blogovanje, barem ne za dugačke tekstove, jer prezauzet sam nekim drugim stvarima ovih dana. Konkretno, očekujte uskoro, u narednih desetak dana, raspisivanje pretplate za 20. knjigu u Orfelinovoj ediciji "Poetika strave". Biće to zbirka najboljih horor priča Brema Stokera, pod naslovom DRAKULIN GOST. Ako ste mislili da je kapitalni horor roman mogao da nastane niotkuda, ove manje znane a odlične priče strave uveriće vas da nešto tako dobro kao DRAKULA nije došlo slučajno. Korice i sve ilustracije radi Ivica Stevanović.
            A već intenzivno radim na dve naredne knjige ove edicije (reći ću samo: jedan Belgijanac i jedan Poljak stižu najesen), plus, spremam se za pisanje sopstvene proze koju sam prethodnih godina skoro sasvim zapustio. Dosta sam pisao o drugima, red je da najzad malo pišem nešto svoje...
Dakle, ne očekujte dugačke i detaljne rivjue, kritike ni tirade, mada možda ću da ukradem vreme za neki grupni, masovni pregled novih horora (ionako nema ništa stvarno mega-dobro i vredno pomne analize ovih dana!).
Osim toga, povremeno ću na blog kačiti i tuđe tekstove, u okviru rubrike ARHIVA. Kao što stariji i verniji čitaoci znaju, ovaj blog je i stecište drugih, tuđih napisa o hororu, pa tako ovde možete naći skenove članaka, prikaza i drugih napisa od strane ljudi koje cenim, kao što su Ranko Munitić, Bogdan Tirnanić, Aca Radivojević, Bob Živković, itd.
Počeću sad da s vama delim izuzetno dobre, sočne, znalačke i stručne tekstove o horor filmu koje je u periodu 1988-1991. objavljivao Aleksandar Žikić (poznatiji kao rok-kritičar, ali inače i veliki fan i znalac horora) u magazinu TAJNE
Aleksandar Žikić
Meni su ovi tekstovi užasno mnogo značili, svaki broj TAJNI čekao sam kao žedan vode baš zbog njegovih napisa, a u to vreme maštao sam i o pokretanju horor časopisa u zemlji koja je bila na ivici sasvim drugih horora – i o tome PISAO TAJNAMA – vidite moja pisma, i smehotresne reakcije na njih, OVDE.
Inače, ja otvoreno priznajem da su na mene i moje pisanje o hororu, od domaćih kritičara, najviše uticali upravo Ranko Munitić, Bogdan Tirnanić i Aleksandar Žikić (pa pomalo čak i Bob Živković). Bobove i Tirketove napise o hororu već imate u izobilju ovde (potražite ih ako su vam promakli!), a evo, od sad pa nadalje, šerovaću s vama ekskluzivne skenove Žikićeve rubrike HORORSKOP iz TAJNI.
Uživajte!
(Govnjivi blogger mi otežava namere: bojim se da će mnogima od vas ovo najpraktičnije biti da skinete odavde pa da čitate odvojeno - jer mi govno govnjivo od bloggera daje samo 2 opcije: ili da slika bude cela vidljiva, ali sa presitnim slovima koja se ne mogu čitati, ili da bude dovoljno velika slika da se može čitati, ali onda kraj slike i treći stubac texta nisu celi vidljivi jer im blogger seče ivice...)





субота, 11. јул 2020.

SWANS: WHERE DOES A BODY END? (2019)



*****
5

            Ovogodišnji Grosman festival (upravo u toku!), nažalost, zbog Kovid-19 pandemije, neću osveštati naživo, ali to me neće sprečiti da overim odličan filmski program na daljinu, koliko se to može, poštujući maksimalnu moguću socijalnu distancu. Gde telo prestaje, tu počinje virtuelni svet, te tako, preko astralne ravni i međudimenzionalne petlje kroz crvotočinu ipak sam, bestelesno, uspeo na Grosmanu pogledati ovaj masterpis i želim ga preporučiti vašoj pažnji; ubeležite ga u svoje mentalne beležnice i odbrojavajte dane do njegovog net procurenja.
            SWANS je jedan od najboljih bendova u poznatom univerzumu, a njegov osnivač, mastermajnd i pevač, Majkl Džira ima najlepši muški glas u svim svemirima koji postoje ili mogu postojati. Taj glas, gospode, to je instrument za sebe... Voleo bih da jednog dana budem toliko cool da Džira čita naraciju u priči o mom životu. Ali to se, naravno, avaj, neće desiti.

            Zašto čista petica ovom dokumentarcu?
Prosto rečeno, zato što
1) uzima Veliku i Vrednu Temu (jedan od najboljih bendova u svemiru...);

2) obrađuje je iz mnogo uglova – govori Džira, peva Džira, govore brojni ključni saradnici i saučesnici (Sonik Jut, E. Nojbauten) bivši i sadašnji članovi benda (Džarbo, naravno, prisutna), gledamo ih pre, posle i tokom brojnih nastupa, imamo savremene ekskluzivne nedavne snimke (nažalost, ne i sa Bg nastupa, koji sam overio pre par godina!), imamo stare, retke, arhivske snimke, fotke, dokumente, pisma, sveeee;

3) to čini na znalački način, umešno montirajući sve to tako da bude dinamično a nezbrzano, razumljivo i jasno, pregledno, slojevito, da nema brbljanja i ispraznog vrludanja i digresija nego je sve bez slaninice samo čista krtnina;
4) odmereno koristi muzičke inserte iz čitave karijere, iz svih faza, od najbučnijeg nojza do najmelodičnijih pjesmica za curice i nazad u nojz;
i 5) sve to smešta u ambicioznu ali razumnu masu od okruglo 123 minuta, što nije ni premalo ni previše nego taman koliko treba da se kaže i pokaže SVE što je stvarno bitno.
            Naravno, svaki fan date teme reći će: „Ali ja bih gledalo i šest sati ovoga bez problema!“ I to je legitimno. I ja bih. 
Ali to treba razlikovati od činjenice da je u ovom filmu data ZAOKRUŽENA I POTPUNA slika, dovoljna da se tema iscrpi bez iscrpljivanja gledaoca, i da je to sve izvedeno na moderan, vizuelno bogat način, sa besprekornim balansom talking heads izjava, sadašnjih snimaka i intervjua, arhivskih videa i upotrebe starih fotki i tekstova. 
Zaista ne mogu dovoljno da naglasim koliko je reditelj Marko Porsia zaslužio Gulov Pečat što je uspeo da svoju temu obradi sa savršenim znanjem i poštovanjem, plus talentom da uobliči u nešto što je sve vreme zanimljivo za gledanje i slušanje, i što sve vreme služi da se produbi i dodatno osvetli priča.
            Sve je tu: i filozofija života, i mračna priča o sjebanom detinjstvu, familiji i mladosti, i problemi s alkoholom, vidimo i neke dobronamerne ali neulepšane izjave o problemima u komunikaciji s njim, čujemo i njegovo priznanje o određenim stranputicama, greškama u karijeri (stvaralačkim)... ukratko čujemo ga i vidimo ga i kao čoveka i, iznad svega, kao umetnika, a čak i mestimični „prljavi veš“ zapravo to nije, nego samo služi da ovo ne bude ispeglani 2-D nego lepi, zaokruženi 3-D portret.
            Mada sam Džiru video naživo, iz prvih redova, u Domu Omladinki, onomad, ipak mi je drago zapaziti i u filmu koliko je lepo ostario: naime, imajući u vidu koliko ga život nije mazio i koliko se on ionako 110% daje na nastupima, moram naglasiti koliko delija moćno, prelepo, junački super-cool izgleda i danas, kad većina njegovih savremenika izgledaju ili kao debele naduvene babe ili kao usahle mumije, zbrčkane plišane lutkice, ofucali švaleri sa rivijere ili tako neki isceđeni limunovi izjedeni drogom, šljokanjem, sexom, razvratom i bludom.  
Ne i Džira! Taj čovek što je stariji, to je vitalniji, ko Klint Istvud, ko Hodorovski, ko Kadija! Njegova mudračka faca, njegov govor tela, to kako hoda, kako se kreće, pa to je perfekcija balansa duha i tela, to je čovek koga je milina i gledati kako sedi i priča, i kako šeta po pustinji, i kako peva i kako na bini cedi zadnji atom snage iz sebe – to je, bre, više nego ljudski!
            A tek slušati ga kako govori... Tako lucidne, pametne opservacije, tako inteligentni i pronicljivi odgovori, to je da se čovek rastopi od miline ko čokolada ostavljena na zadnjem sedištu auta. 
Toliko se često dešava da, gledajući intervjue s ljudima čiju muziku gotivim, poželim da uskočim u kadar i kažem: „E, brate, ajd uzmi mikrofon i pevaj, zajebi to plitkoumno sranje, nisi ti za priču!“ Ali NE i Džira. Džira ima šta da kaže, i UME to da kaže.
            I kao što je Džira lepo ostario, još je lepše ostarila njegova muzika – kao što se i u filmu lepo čuje, i kao što svako može i sad da proveri (ako do sad nije slušao), odnosno da se podseti (ako jeste).
            Pošto sam ja seljak koji u prozi voli da ima priča (makar i nekonvencionalno ispričana) a u pesmi da ima melodija (makar i nekonvencionalna), meni su draži melodični od nojzičnih SWANSA, ali vi uzmite pa proberite sami gde vam duša i sa čime lepše i dublje vibrira. Za moj groš, na pusto ostrvo od njih nosim, u najmanju ruku, barem album CHILDREN OD GOD, a vi kako 'oćete.
            O muzici se nema šta pričati, to su druge sfere, pa zato ne tražite od mene dalje da tupim ni o ovom bendu, ni o ovom filmu. Bend je genijalan, a i film o njima je sasvim prikladan tome. Slušajte ih dok ne dođete u priliku da ovo i pogledate.