MINI FEST - POSLEDNJA BIOSKOPSKA PREDSTAVA

Mini Fest u Nišu od 24.02 – 02.03.2010.

Bioskop Kluba Vojske Srbije

Organizatori: Niški kulturni centar i Distributerska kuća Pro Vision

Pokrovitelj: Gradska opština Palilula

Cena po filmu je 250,00 dinara. Svako uz kupljenu ulaznicu dobije po jedan DVD po izboru.

Prodaja ulaznica počinje od 15.02. na blagajni Kluba Vojske Srbije.

Napomena 1:

Specijalno za ovu priliku iznajmljena je nova tehnička oprema za kvalitetnu sliku i ton (a za razliku od onih na koje ste inače navikli u Klubu Vojske).

Napomena 2:

Film VUKODLAK nije bilo nikako moguće dobiti za ovu priliku, a nije da se nije pokušavalo.

Napomena 3:

Zvezdicu (*) sam stavio ispred onih naslova koji imaju moju preporuku za obavezno gledanje!

Napomena 4:

Slogan ove revije - POSLEDNJA BIOSKOPSKA PREDSTAVA – treba shvatiti doslovno: posle revije na ovoj lokacije više neće raditi bioskop.

Dakle, evo bukvalno poslednjih filmova i termina u kojima možete, po poslednji put, uživati u ovom poslednjem bioskopu u Nišu.

Sreda, 24.02.

20.00

32. DECEMBAR (Republika Srpska, 90`)

Režija: Saša Hajduković

Uloge: Dragana Marić, Nikolina Đorđević, Anja Stanić, Ljubiša Savanović, Aleksandar Blanić, Nataša Ivančević

Priča o ljudima koji u novogodišnjoj noći prelaze u 32. decembar umesto u 1. januar...

Premijera (sa delom ekipe kao gostima)

22.00

* OZBILJAN ČOVEK (SAD, V.Britanija, Francuska, 105`)

Režija: Džoel i Itan Koen

Uloge: Majkl Stalbarg, Ričard Kajnd, Fred Malamed, Sari Lenik

Priča o običnom čoveku koji želi jednostavne stvari Jefferson Airplane na radiju i F-Troop na televiziji. Godina je 1967, Lari Golnik profesor fizike na mirnom univerzitetu Midvest upravo saznaje da ga žena napušta, jer se zaljubila u jednog od njegovih najprepotetnijih kolega.

Toronto 2009, Nagrada R. Altman – Indipendent Spirit Awards

Četvrtak, 25.02.

20.00

TAKING WOODSTOCK (SAD, 120`)

Režija: Ang Li

Uloge: Henri Gudman, Edvard Hibert, Imelda Stonton, Demetri Martin

Godina je 1969, a Eliot Tajber, enterijerista sa Grinič Vilidža mora da se preseli kod roditelja i pomogne im u vođenju hotela. I dok on pokušava da nađe način da im pomogne, banka se sprema da zatvori hotel...

Kan 2009.

22.00

*ANTIHRIST (Danska, Nemačka, Francuska, Švedska, Italija, 104`)

Režija: Lars fon Trir

Uloge: Vilijem Defo, Šarlota Gensbur

Ožalošćeni par odlazi u svoju brvnaru Raj, u nadi da će u šumi zaceliti svoja slomljena srca i narušeni brak. Ali, priroda preuzima kormilo i sve kreće od zla nagore.

Kan 2009 – Nagrada za glavnu žensku ulogu, Nordic Council – Nagrada Nordijskog saveta Larsu fon Triru

Petak, 26.02.

20.00

LIBAN (Nemačka, Izrael, Francuska, Liban, 94`)

Režija: Samuel Maoz

Uloge: Joav Donat, Itaj Tiran, Osri Koen, Mihael Mosonov, Zohar Štraus

Film govori o 24 sata straha, usamljenosti i beznađa sa kojima se suočava četvoro mladih vojnika u unutrašnjosti jednog tenka.

Festivali

Venecija 2009 – Zlatni lav, Solun 2009 – Nagrada za ljudske vrednosti

22.00

SAVRŠEN DOM (SAD, V.Britanija, 98`)

Režija: Sem Mendez

Uloge: Džon Krasinski, Maja Rudolf, Džef Denijels, Megi Džilenhal

Bert i Verona, stabilan par u tridesetim, treba da dobiju bebu. Iznenada, međutim, saznaju da se njegovi roditelji sele u inostranstvo. Kreću na putovanje po zemlji u potrazi za mestom gde bi se nastanili.

Subota, 27.02.

20.00

TRAŽEĆI ERIKA (Francuska, Italija, Belgija, Španija, 116`)

Režija. Ken Louč

Uloge: Erik Kantona, Stiv Ivets, Džon Hemšo, Stefani Bišop

Poštaru Eriku sopstveni život izmiče iz ruku. Nema mnogo pomoći ni od haotične porodice, ali ga do ivice dovodi njegova sopstvena tajna. Može li da se suoči sa ženom koju je voleo pre trideset godina.

Kan 2009.

22.00

SVI SU DOBRO (SAD, Italija, 100`)

Režija: Kirk Džons

Uloge: Robert de Niro, Dru Barimor, Sem Rokvel, Kejt Bekinsejl

Rimejk filma Đuzepea Tornatorea Stanno tutti bene prati udovca koji je ceo svoj život proveo u fabrici za proizvodnju žica, a svaki zarađeni dolar davao za izdržavanje porodice. Kada je penzionisan, shvatio je da je malo vremena provodio sa svojom decom.

Zlatni globus 2010 – nominacija za originalnu pesmu

Nedelja, 28.02.

20.00

* PISAC IZ SENKE (SAD, Francuska, V.Britanija, Nemačka, 128`)

Režija. Roman Polanski

Uloge: Juan Mekgregor, Pirs Brosnan, Olivija Vilijems, Kim Katral, Džejms Beluši

Glavni junak je bivši britanski premijer Adam lang koji se povukao na ostrvo kraj istočne obale Sjedinjenih Država da bi napisao memoare. Kada se njegova dugogodišnja pomoćnica udavi, profesionalni pisac iz senke dolazi da mu pomogne da završi knjigu.

Berlin 2010.

22.00

* PROROK (Francuska, 150`)

Režija: Žak Odijar

Uloge: Tahar Rahim, Nils Arestrup, Adel benšerif, Reda Kateb, Hičem Jakubi

Povodljiv i ranjiv Arapin dopadne u ozloglašeni zatvor i otkriva bolje prilike za uspeh, no što ih je ikad imao izvan rešetaka. On je sitni kriminalac osuđen na kaznu od šest godina. Podvrgnut je svim uobičajenim brutalnostima kroz koje prolazi većina zatvorenika.

Kan 2009 – Nagrada Žirija, Evropski Oskar – za najboljeg glumca, Zlatni globus 2010 – nominacija za strani film, Oskar 2010 – nominacija za strani film

Ponedeljak, 01.03.

20.00

AKVARIJUM (V. Britanija, 124`)

Režija: Andrea Arnold

Uloge: Keti Džarvis, Majkl Fasbender, Kirsten Varing, Rebeka Grifit, Hari Tredavej

Glavna junakinja je Mija, hirovita petnaestogodišnjakinja koja jedini izlaz iz svakodnevnih životnih problema nalazi u plesu do ekstaze, uvek sama sa slušalicama na ušima. Pošto uvek izaziva nevolje, isključuju je iz škole, a prijatelji je odbacuju.

Kan 2009 – Nagrada Žirija, Čikago 2009 – Specijalna nagrada za režiju i Nagrada za sporednu mušku ulogu, Edinburg 2009.

22.00

* ZLI PORUČNIK: NJU ORLEANS (SAD, 121`)

Režija: Verner Hercog

Uloge: Nikolas Kejdž, Eva Mendez, Val Kilmer, Majkl Šenon

Policajac Terens Mekdou je heroj Nju Orleansa, nakon što je spasao žrtvu uragana. Zbog povrede koju je zadobio u toku akcije, počinje da uzima sredstvo za umirenje bolova, što ga vodi u zavisnost.

Venecija 2009, Toronto Film Critics Association Awards – najbolji glumac

Utorak, 02.03.

20.00

LJUDI KOJI ZURE U KOZE (SAD, V. Britanija, 94`)

Režija: Grant Heslov

Uloge: Džordž Kluni, Juan Mekgregor, Džef Bridžis, Kevin Spejsi

Reporter Bob Vilton je u potrazi za svojom novom velikom pričom, kada upoznaje Lina Kasadija koji tvrdi da je deo eksperimentalnog programa američke vojske, što treba da dovede do promena u načinu ratovanja.

22.00

* ZATVORENO OSTRVO (SAD, 148`)

Režija: Martin Skorseze

Uloge: Leonardo di Kaprio, Mark Rufalo, Ben Kingsli, Maks fon Sidou

Dvojica američkih šerifa, Tedi Denijels i Čak Oli pozvani su na udaljeno i pusto ostrvo da istraže misteriozni nestanak žene ubice iz bolnice za lečenje duševno obolelih kriminalaca.

Berlin 2010.

PS: Ako idete na beogradski FEST, evo naslova koji NE igraju u Nišu, a koje obavezno treba overiti:

Kako smo preživeli rat / Life During Wartime
Buđenje Valhale / Valhalla Rising
Divne kosti / The Lovely Bones
Vukodlak / The Wolfman
Morfijum / Morphia
Metastaze / Metastaze
Očnjak/ Kynodontas / Dogtooth
Film je: devojka i pištolj / Film ist: A Girl and a Gun
Centar za pranje filmova / Washing Films

HAUTE TENSION (2003)

U najnovijem broju ZBORNIKA FDU (Fakulteta Dramskih Umetnosti), koji izlazi uskoro, pored ostalog možete pronaći i moj esej ROD, POL I "MONSTRUOZNA" SEKSUALNOST U SLEŠER FILMU NA PRIMERU KRVAVE ROMANSE.

To je esej koji se bavi jednim od najboljih horor filmova nastalih u 21. veku, HAUTE TENSION (Visoka napetost, kod nas prikazivan pod alternativnim naslovom Krvava romansa, zasnovanom na distributerskom naslovu za Englesku, SWITCHBLADE ROMANCE).

U pitanju je jedan od najneshvaćenijih horor filmova ikada: ne samo da su brojni horor fanovi ostali slepi kod očiju pred njegovim divotama, nego je naišao na poprilično nerazumevanje čak i kod velike većine respektabilnih svetskih kritičara. Ovaj esej pokušava da definiše problem, da postavi prava pitanja, i da na njih ponudi prave odgovore, kako bi neodumice vezane za ovaj film napokon bile rešene, ili barem bolje shvaćene.

Kao svojevrstan teaser, ovde vam nudim odlomak iz eseja u kome se definiše problem i postavljaju pitanja, a ako vas odgovori na njih zaista zanimaju, potražite uskoro ZBORNIK FDU i pročitajte esej u celosti. Mislim da je ovaj odlomak dovoljan ne samo da vas zagolica, nego i da promućurnijima nagovesti u kom se pravcu, otprilike, kreće moje rezonovanje.

Da ipak ne biste suviše lutali u slutnjama, možda će vam pomoći i apstrakt ovog rada, koji prethodi odlomku.

Za slučaj da još uvek ima živih ljudi koji ni nakon 6 godina od pojave HAUTE TENSIONa još uvek nisu gledali ovo remek-delo, pre čitanja donjeg odlomka preporučuje se da prvo skinu i pogledaju film, recimo – ODAVDE.

Apstrakt:

Ovaj esej bavi se napetošću i šokom proizvedenim nestabilnošću (rodnog) identiteta ubica u horor filmovima. Esej istražuje ambivalentnost slešera (pod-žanra horora) prema pitanjima seksualnosti, i s njim povezanim konceptom "monstruoznosti". U središtu pažnje je analiza francuskog slešera Krvava romansa (Haute Tension / High Tension / Switchblade Romance, 2003) Aleksandra Aže. Njegova izražena žanrovska samosvest proizvodi podsticajan "dijalog" sa prethodnicima i njihovim konvencijama, a "rodni preokret" je centralan za njegov zaplet i značenje. Film je inovativan jer u jednu figuru spaja dva tipska lika slešera: "Poslednju Devojku" (eng. "The Final Girl"), onako kako ovaj lik definiše Carol J. Clover, i "Monstruma", odnosno ubicu. Ovim postupkom se tradicija slešera obogaćuje, reinterpretira, ali i ogoljava. Namera eseja je da rasvetli ambivalentnosti slešer horora kroz primere iz filma Krvava romansa i da, oslanjajući se na definicije slešera kod Carol J. Clover i određenje "monstruoznog roda" kod Judith Halberstam, rastumači odnos ovog pod-žanra prema pitanjima muškosti i ženskosti, normalnosti i monstruoznosti.

Ključne reči:

slešer, horor, rodni identitet, šok, preokret, napetost, monstrum, homoseksualnost (lezbijstvo), "Poslednja Devojka", Krvava romansa

Odlomak iz eseja ROD, POL I "MONSTRUOZNA" SEKSUALNOST U SLEŠER FILMU NA PRIMERU KRVAVE ROMANSE

Dejan Ognjanović

Poslednja Devojka i Monstrum

Brojni su kritičari, iz najprestižnijih filmskih časopisa, pali na razumevanju preokreta u filmu KRVAVA ROMANSA. Rodžer Iber ga je optužio da ima rupu u zapletu dovoljnu da se kroz nju proveze kamion (Ebert 2005); kritičar San Francisco Gate-a zaključuje da film "na kraju krajeva nema nikakvog smisla" (LaSalle, 2005); autor kritike u Village Voice-u misli da "preokret 'izduvava' film" (Holcomb 2005), dok Mark Kermoud iz Sight and Sound-a piše da "jedina pogrešna nota je završni preokret, koji dolazi više kao zbunjenost nego kao iznenađenje" (Kermode 2004).

A zapravo, ključevi za razumevanje filma nalaze se na dva mesta: u činjenici da sva dešavanja u filmu kazuje nepouzdani narator, i u alternativnom naslovu - KRVAVA ROMANSA. Onog trenutka kada se dešifruje smisao specifične perspektive iz koje se dešavanja prikazuju, i kada se shvati priroda romanse koja je u centru tih zbivanja, film je savršeno smislen, bez rupa u zapletu ili pogrešnih nota.

KRVAVA ROMANSA počinje mozaičnim, isprva nepovezanim kadrovima (iz ugla subjektivne kamere) u kojima izgleda da jednu devojku neko juri kroz šumu. Ti kadrovi su ispresecani stroboskopskim bleskovima farova automobila, i prizorom auta od čijeg vozača devojka traži pomoć. Zatim je vidimo, s leđa, sa ozbiljnim ožiljcima i modricama, u nekoj nedefinisanoj instituciji (bolnica?) gde neprestano ponavlja "Nikome neću dozvoliti da stane između nas..." Ovakav početak navodi nas na pomisao da je devojka za dlaku umakla nevidljivom ubici, i da će njena naracija koja sledi predstavljati flešbek na događaje koji su je doveli u stanje šoka u kome je sada. "Da li snimate?" pita ona, a zatim počinje.

Njena priča: ona se zove Mari (igra je Cecile de France) i zajedno sa drugaricom Aleks (Maiwen) odlazi u njenu porodičnu kuću na selu. Već prve noći, neki krupan, stariji muškarac (Philippe Nahon) upada u kuću, ubija Aleksinog oca, majku i mlađeg brata, a devojku otima u svoj kamion. Mari se ušunja u kamion u nameri da nekako spase drugaricu, što nakon brojnih krvavih događaja i uspe. Međutim, umesto zahvalnosti za spas, odvezana drugarica je neobjašnjivo napada i ranjava...

Stvarna priča: Mari je psihički nestabilna devojka sa jakom fiksacijom na Aleks, prema kojoj je vrlo posesivna. Mari ubija Aleksinu porodicu i vezanu Aleks vozi u svom autu kroz noć, dok fantazira o psiho-ubici koji je, navodno, oteo njenu dragu, i o sebi kao o vitezu na belom konju koji joj nesebično hrli u spas. Ne postoji drugi ubica sem Mari; monstrum koga igra Nahon samo je projekcija njene podeljene psihe, otelotvorenje potisnutog dela koji je vremenom deformisan i pretvoren u nakazu. Ne postoji ubičin kamion: taj deo priče, vezan za Aleksinu otmicu, plod je Marine fantazije. Aleks je sve vreme bila na zadnjem sedištu Marinog auta. Pažljivim gledanjem filma moguće je videti suptilne naznake o Marinoj podeljenoj prirodi i o pravoj prirodi dešavanja.

Revolucionarni preokret koji KRVAVA ROMANSA uvodi u horor žanr ne sastoji se u tome što se za ubicu za koga smo verovali da je muškarac ispostavlja da je zapravo žensko; preokret je dublji od mehaničke maskarade. Šok koji uvodi KRVAVA ROMANSA proizvodi spoznaja da je lik koji je jasnim filmskim znacima na početku filma predstavljen kao "Poslednja Devojka" – do kraja razotkriven kao "Monstrum".

"Poslednja Devojka" je tipski lik slešera, koga Kerol Klover ovako definiše:

Ona je ta koja pronalazi unakažena tela svojih prijatelja i opaža pune razmere prethodećeg užasa i svoje ugroženosti, koju proganjaju, pritešnjuju i ranjavaju; koju vidimo kako vrišti, tetura se, ustaje i ponovo vrišti. Ona je peronifikacija totalne prestravljenosti.... Jedino ona gleda smrti u oči, jedino ona nalazi snagu bilo da zadrži ubicu dovoljno dugo dok je neko ne spasi (završetak A) ili da ga sama ubije (završetak B) (Clover 1992:35).

Slešer je drama koja se, u suštini, vodi između Poslednje Devojke i Monstruma; svi ostali, bilo da su to predstavnici poretka (policija, psihijatri, profesori, roditelji...) ili njeni drugovi, samo su sporedni likovi, najčešće predodređeni za žrtve. Iako su po definiciji ova dva lika međusobno suprotstavljena i osuđena na borbu do istrebljenja, ono što ih čini zanimljivim upravo je njihova sličnost: po mnogo čemu, Poslednja Devojka je blizanac, ili odraz u ogledalu Monstruma. Koren njihove sličnosti je to što su oboje otpadnici, odbačeni, sami i različiti od ostalih.

Poslednja Devojka je, jednom rečju, dečkasta. Baš kao što ubica nije potpuno muško, ona nije sasvim žensko – u svakom slučaju, ne toliko kao njene drugarice. Njena pamet, ozbiljnost, sposobnost u mehaničkim i praktičnim stvarima, kao i seksualna suzdržanost izdvajaju je od ostalih devojaka i približavaju samim momcima kojih se pribojava ili ih odbacuje, a da i ne govorimo o samom ubici (Clover, 1992:40).

Dve stvari ovde vredi istaći:

1) Poslednja Devojka ispoljava brojne osobine koje se obično smatraju muškim, i često je čak i po izgledu muškobanjasta: kratke kose, obučena u farmerice i neutralnu košulju ili majicu (bez dekoltea), sa malo ili nimalo šminke... Ona oscilira između registara, i upravo ta nestalnost je osobina koju deli sa Monstrumom.

2) Poslednja Devojka poseduje brojne osobine kao i ubica, što joj, na kraju, i omogućava da ga uništi.

a) Oboje se razlikuju od svih drugih.

b) Oboje su prikazani kao stidljivi, introvertni, naspram ekstrovertne, promiskuitetne grupe adolescenata od koje se Devojka distancira a koju Monstrum direktno napada.

c) Oboje su monogamni, i strpljivi da čekaju onog Pravog/Pravu.

d) Oboje ispoljavaju velike doze sadizma: od Monstruma se on i očekuje, ali na kraju filma i Poslednja Devojka je primorana da pronađe "ubicu u sebi" i da se Monstrumu suprotstavi sa podjednakim, ako ne i većim sadizmom ako želi da preživi. Upravo taj skriveni sadista u njoj, koga okolnosti isteraju napolje, jeste kvalitet koji je izdvaja od gomile "normalnih" i približava "Monstrumu".

Ovako izgleda situacija u klasičnom slešeru, na koji se KRVAVA ROMANSA samosvesno osvrće i koga nadograđuje. Sada je potrebno pronaći odgovor na pitanja: šta se postiže osobenom vizurom pripovedanja (nepouzdani narator), o kakvoj se romansi u ovom filmu radi, na koji način ovako konstruisana priča osvetljava pitanja roda, pola i seksualnosti u hororu, te kako KRVAVA ROMANSA obogaćuje koncept monstruoznog u ovom žanru. Do odgovora na ova pitanja može se doći kroz još konkretnija pitanja, koja se tiču najvećih odstupanja ovog filma u odnosu na tradiciju slešera:

1) Zašto Mari uopšte ima dvojnika, koga igra drugi glumac?

2) Zašto je Marin alter ego – muškarac?

3) Zašto Marin dvojnik ne korespondira sa njenim izgledom? Odnosno, zbog čega ga igra znatno stariji, neprivlačan glumac?

...

Nastavak eseja u ZBORNIKU FDU!

...

Navedeni odlomci iz knjige

Clover, C. J. 1992. Men, Women, and Chainsaws: Gender in the Modern Horror Film. Princeton.

DO VIĐENJA, GOSPODINE

Scenario: Olivije Mo

Crtež: Remi Mabzon

Veseli četvrtak, 2009

Tvrd povez, A4 format, crno belo

80 strana

U ruke mi je nedavno došao ovaj strip album i osećam potrebu da kažem par stvari o njemu.

Ja nisam veliki expert za strip, a veći znalci su već kazali svoje, pretežno pohvalne, reči posvećene ovom delu, pa ću zato biti kratak.

Priznaću, naslov DO VIĐENJA, GOSPODINE baš i ne zvuči preterano nadahnuto a kamo li privlačno. Narandžasta korica sa grubo nacrtanom probodenom ribom takođe nije umetnina koju bih okačio na zid. Pa opet, bacio sam se na ovaj strip i pročitao ga u cugu.

Najveća misterija za mene jeste samo postojanje ovog stripa. Naime, njegov zaplet sačinjava jedna mala, intimna priča koja bi možda mnogo adekvatnije ležala proznoj formi. Kratka priča ili novela, a ne strip na 80 strana. Bila bi to nemilosrdna proza – nešto između nimalo romantizovanog detinjstva iz VELIKE SVESKE Agote Kristof i nesputane a pronicljive vrlo francuske mizantropije L. F. Selina. Ukratko, mračna, teška priča. Šta će to u jednom stripu, mediju namenjenom pre svega eskapizmu klinaca i nedoraslih matoraca, zaista ne razumem. OK, u belome svetu (ovakve) stripove možda čita i poneki kulturni matorac širokih shvatanja, ali mene najviše iznenađuje i oprezno raduje optimizam Veselog četvrtka da i u Srbiji ima dovoljno ljudi (i klinaca) koji će kupiti i čitati jedan ovakav strip.

Zaplet, ukratko. Klincu umrla baba. Tačnije, ubijena je. Još tačnije, dečkov ćale je gurnuo niz stepenice. Ćale je pijana svinja. Baba je dečaku bila najdraži rod. Mama je tiha, životom (i mužem) zgažena ženica. Glavna dilema je: izdati oca, ili se praviti da ne znaš ono što znaš? A čak i ako ga izdaš, kako ćeš dokazati da nije u pitanju samo nesrećan slučaj?

Ima li pravde? Da li će istina izaći na videlo? I kome ona treba? I kome će na kraju balade biti bolje zbog toga?

Osim što je u pitanju bolna i mračna priča o odrastanju i suočavanju sa gorčinom sveta odraslih a ne spektakularna, vickasta superherojska priča o invaziji, kataklizmi, eksplozijama, čudovištima i sisatim junakinjama, DO VIĐENJA, GOSPODINE se karakteriše i crtačkim stilom koji, moram priznati, ni meni samom ne leži. U pitanju je svedeni, visokostilizovani, gotovo karikaturalni (ali ne komični) stil, debelih i grubih linija, sa malo senčenja i mnogo belih i crnih površina u jakom kontrastu. ASTERIKS ovo svakako nije. A ni TORPEDO.

Što se tiče scenarija, tu nemam većih zamerki: ambijent je odlično uhvaćen, ta francuska provincija sa svojim pravilima ponašanja deluje proživljeno i uverljivo, kao i dobro skicirani likovi i njihove interakcije koje su sve samo ne crno-bele. Makar se isprva možda i opirali tom crtežu, ako se prepustite priči vremenom će vas ona uvući u zaista specifičnu atmosferu pažljivo građenu istančanim osećajem za detalj. DO VIĐENJA, GOSPODINE je svakako nesvakidašnji strip u domaćim okvirima, i treba pozdraviti hrabrost izdavača da ga ponudi srpskom čitaocu.

28 DAYS LATER (2002)

28 DANA KASNIJE

Režija: Deni Bojl

Scenario: Aleks Garland

Uloge: Kilian Marfi, Naomi Haris, Brendan Glison, Kristofer Eklston...

***(*)

3+

Grupa aktivista za zaštitu životinja upada u jednu laboratoriju i, nesvesni toga šta čine, oslobode šimpanzu zaraženog eksperimentalnim virusom. Oslobodilac je prva žrtva ugriza.

28 dana kasnije... Momak (za koga kasnije saznamo da se zove Džim) budi se u zaključanoj sobi bolnice. Kad izađe, nalazi praznu zgradu, puste ulice, čitav London ispražnjen od saobraćaja i ljudi. Ubrzo, međutim, shvata da u toj pustoši postoje i drugi: s jedne strane su mase zombifikovanih, pomahnitalih 'ljudi' gladnih krvi, s druge – nekolicina onih koji su izbegli zarazi, u očajničkim pokušajima da prežive. Oni zajedno putuju do vojne baze koja štiti grupu nezaraženih, ali kada jednom tamo dospeju počinju da na delu shvataju izreku: Čovek je čoveku vuk.

28 DANA KASNIJE je film koji pripada tradiciji takvih (post)apokaliptičnih SF-horora kakvi su POSLEDNJI ČOVEK NA ZEMLJI (1963), OMEGA MAN (1971), LUDACI (1973) i MAHNITOST (1976).. U svima njima centralna je tema prevlast 'divljačkih', nasilnih nagona u čoveku, kojima se svet pretvara u pustoš gde zakoni civilizacije kakvu poznajemo više ne važe i gde malobrojni neiskvareni (?) likovi pokušavaju da sačuvaju svoju humanost – ili da se bar nekako prilagode novom konceptu humanosti u drastično izmenjenom svetu.

Po tome, prva polovina filma u mnogome podseća i na Romerovu ZORU MRTVACA (1978), središnji i najuspešniji deo 'zombi trilogije', dok druga polovina neprijatno priziva poslednji, slabiji (DAN MRTVIH, 1985). Ovo se ne ogleda samo po militarističkom okruženju i sličnom odnosu autora prema njemu (gomila groteskno karikiranih i antipatičnih likova) nego i po tome što u ovom delu filma sa borbe ljudi i zaraženih u centar pažnje dospeva međuljudski sukob. Na žalost, ovo je najmanje uspešan deo filma.

Deni Bojl biva najefektniji onda kada su njegove preokupacije usmerene jasnim žanrovskim odrednicama (poput trilera u MALOM UBISTVU MEĐU PRIJATELJIMA, ili pod-žanra drug-movie-ja u TREJNSPOTINGU) pa se čini da je upravo žanrovska čistota (tačnije, hibrid bliskih žanrova: SF i horor) pomogla da nas, nakon nekoliko filmskih lutanja (NEOBIČAN ŽIVOT, PLAŽA), ponovo podseti na kvalitete svojih ranijih ostvarenja. Fascinantan je režiserov osećaj za tajming i saspens: iako film traje skoro dva sata, to vreme je maksimalno iskorišćeno kako za nezaboravne, zlokobne prizore opustelog velegrada (na početku) tako i za munjevite, dinamično montirane i žestoke scene okršaja sa pomahnitalima prošarane ponekom sporijom, ali dramski značajnom scenom.

Sve u svemu, reč je o pažnje vrednom filmu čije su ambicije, izgleda, ležale prevashodno na formalnom planu, pa tu počivaju i njegovi najveći kvaliteti (odlična režija, sjajna fotografija, atmosfera...) dok na planu scenarija ima nedostatke u vidu nedorađenih likova, logičko-motivacijskih nedorečenosti (mnoge stvari u vezi sa nastankom zaraze, ponašanjem zaraženih itsl.) i nedovoljne idejne osmišljenosti (od prvog velikog engleskog apokaliptičkog filma posle dugo vremena, pa još u Bojlovoj režiji, čovek bi očekivao malo izraženiji punk ugođaj i specifičnije engleski pristup, umesto omaža američkim uzorima).

Zahvaljujući Bojlovoj režiji, solidnoj atmosferi i dobroj glumi 28 DANA KASNIJE i pored izvesnog osećaja nedorađenosti predstavlja vredan, iako ni po čemu revolucionaran, doprinos pod-žanru postapokaliptičnog SF-horora sa zombi-intonacijom (iako su vinovnici štete ovde 'samo' zaraženi i pomahnitali, ali ipak živi ljudi).

ZOMBI (1979)

Zombi 2

aka Island of the Living Dead

aka Zombie (USA)

aka Zombie Flesh-Eaters (UK)

***

3+

Nastao iz oportunističkih razloga (eksploatacija pomame za Romero-Arđentovom ZOROM MRTVACA, koja se u Italiji i većini Evrope prikazivala kao ZOMBI), Fulčijev film je uspeo da se izbori za svoj identitet i da, čak, bude originalan u odnosu na uzor. Umesto urbanog ambijenta, smešten je na antilsko ostrvo gde vudu vračevi i ludi naučnici istovremeno oživljavaju mrtvace. Umesto relativno svežih, modrih Savinijevih kreatura, mrcine koje je kreirao Đaneto de Rosi trule su, raspadnute i crvljive, gnjile i odurne u meri koju se nijedan dotadašnji zombi film nije usudio da prikaže. Umesto satire i društvene kritike, Fulči nam nudi senzacionalističku akciju začinjenu obilatim krvoliptanjem na nivou Savinijevih ekscesa, a u nekoliko scena uspeva i da ih nadmaši. Umesto Romerove drame profilisanih likova Fulči nam nudi površne karikature čija je jedina svrha da pretrče od tačke A do tačke B trudeći se da usput ne budu raskomadani. Naravno, većini to ne uspeva, na zadovoljstvo gledalaca.

Umesto čvrste i linearne priče, ZOMBI je iscepkan na samodovoljne fragmente i set-piece-ove; budući da Fulči i ne pokušava kreaciju koherentnog zapleta, film mu je strukturisan kao zbirka izolovanih, preteranih horor-gegova. Među njima se ističu: izvanredan početak sa naizgled napuštenim brodićem nadomak Njujorka gde se par policajaca suočava sa zastrašujućom zombi-grdosijom; često citirana scena u kojoj zombi hvata ženu za kosu i nabija joj oko na komad slomljene drvenarije (ranjivost ovog konkretnog dela fizionomije Fulči će eksploatisati i u brojnim svojim budućim filmovima, ali retko gde će prići visceralnosti ove antologijske scene); ustajanje mrcina sa groblja konkvistadora (jedna od najboljih scena voskresenija u istoriji zombi filma, tim efektnija što se zbiva usred dana); i naravno, besmislena, neverovatna i apsolutno ludačka scena u kojoj zombi, na dnu mora, napada omanju ajkulu i bori se s njom, pokušavajući da je ugrize!

Poslednje navedena scena savršen je primer strategije 'anything goes' koju Fulči ovde po prvi put primenjuje: naime, nakon niza horor-trilera u kojima je bio sputan prividom logike i smisla, počev od ZOMBIJA ovaj režiser se bez stida i srama okreće 'logici' iracionalnog, u kojoj je sve moguće, svako može da strada u bilo kom trenutku i na bilo koji način: sve opcije su otvorene, niko nije siguran, a svaki oblik predvidivosti možete da bacite kroz prozor. Naravno da ovakav pristup nije masovno popularan, i za većinu publike odgojene na američkom zdravorazumskom pristupu dramaturgiji fulčijevski ekscesi mogu da deluju kao besmislena preterivanja. Istini za volju, u ZOMBIJU se on još uvek oprobava u novom pristupu, i film se može optužiti za neujednačenost. Pored toga, nakon efektnog početka, film se skoro pola sata gega i rasteže beslovesnim scenama u Njujorku u kojima antipatične karikature od 'likova' pokušavaju da se okupe i usmere ka ostrvu gde počiva prava akcija… Klimaktični okršaj sa zombijima u brvnari deluje rutinski otaljan, bez bitnije količine saspensa ili preokreta, ali poslednji prizor ipak uspeva da bude jedan od onih ikoničkih (ovekovečen i na nekim verzijama postera): horde zombija teturaju se preko bruklinskog mosta ka Njujorku čija se silueta ocrtava u daljini.

Sa svim svojim vrlinama i manama, ZOMBI je doneo nekoliko bitnih prekretnica. Kao prvo, u Fulčijevoj karijeri označio je prelaz sa giallo-trilera na nadrealne, barokno preterane splatere kakve niko u to vreme nije pravio. U ovome mu je pomogla više nego srećna okolnost da je na ZOMBIJU oformio kvartet vrhunskih saradnika čiji će doprinosi doneti kvantni skok u kvalitetu zajedničkih filmova (i drastičan pad kada saradnja sa njima bude prekinuta). Najupadljiviji je doprinos Đaneta de Rosija, majstora za efekte koji je stvarao u svedenim budžetskim uslovima, u zemlji bez tradicije složenih efekata maske, pa opet - maltene od štapa i kanapa (i svog izvanrednog talenta) uspeo je da stvori komplikovane i nadahnute, do danas retko dostignute maske i efekte truljenja i svakojakog sakaćenja i krvoliptanja. U to spada i najlepša (po boji i gustini) filmska krv koja se ikada i igde mogla videti, sve do današnjih južnokorejskih horora.

Mnogo od ovih efekata bilo bi protraćeno da ih nije osvetlio i prefinjenom kamerom usnimio Serđo Salvati, čije kompozicije kadra, živahne boje i nadahnute igre svetla i tame znatno oplemenjuju (i gotovo transcendiraju) polazni materijal. Najzad, neshvatljivo zapostavljeni Fabio Frici, u senci precenjenih Arđentovih GOBLINA, zapravo je autor nekih od najboljih italo skorova, i svi su nastali upravo za Fulčijeve filmove. Njegove kompozicije - originalne, melodične, jezive, ponekad sa očitim špageti-uticajem, ali uvek pompezne i bogate - spadaju u sam vrh filmske horor muzike. Ovaj Trio Fantastikus kompletiran je upravo na ZOMBIJU, a njima se pridružilo i četvrto ime u vidu scenariste Dardana Saketija, koji zaslužuje zaseban osvrt.

Pored prekretnice u Fulčijevom opusu, drugu veliku prekretnicu ZOMBI je doneo na polju italo horora: sa giallo tematikom iznurenom tokom 1970-ih, Italijani su tragali za novom formulom pogodnom za jeftinu i brzu eksploataciju, a zombi tematika se zgodno 'namestila' kao idealna za to. Otud, počev od ZOMBIJA, na Apeninima nastaje pomama snimanja filmova o oživelim mrtvacima – čitav pod-žanr u kome, mora se priznati, niko nije uspeo da priđe ni blizu Fulčijevim bizarno-prelepim simfonijama splattera.

Najzad, ZOMBI je bio prekretnica i u tretmanu živih mrtvaca na svetskom nivou, i uticaj njegovog visceralnog, niskobudžetnog, bestidno žestokog pristupa proširio se i na ostatak Evrope (Španija, Francuska…). Ubrzo se odrazio i na američki film, najočiglednije u ZLIM MRTVACIMA (1982) Sema Reimija, ali i u drugim uticajnim zombi splaterima koji su usledili, poput REANIMATORA (1984), POVRATKA ŽIVIH MRTVACA (1985) ili MRTVIH U MOZGU (1992).

GO WEST (2005)

A sada slede užasi na kakve vas raniji napisi na ovom blogu još nisu pripremili. OK, možda donekle jesu recenzije nekolikih novijih srpskih filmova iz pera Ace Radivojevića, ali čak i to je slaba priprema za ponore i dna BOSANSKIH (bošnjačkih) filmova! U poređenju s njima, ovi srpski deluju barem jedva-gledljivo!
To su užasi pred kojima pokleknu i najjači hororisti, i ja otvoreno priznajem da sam i sam jedan od tih koji se još nisu usudili da 90-120 minuta svog života posvete nečemu TAKVOM! Nema šanse, not in this life...

Ali zato, na svu sreću, među saradnicima ovog bloga nalazi se i expert za mazohizam i samonaneti duševni bol putem najvećeg đubreta ikada pohranjenog na filmsku traku. On je bio pravi čovek za ovu zaista junačku žrtvu: odgledao je, samo da mi ne bismo morali, nekoliko ogavnih bosanskih kvazi-filmova, i vratio se da nam ispriča priču.
I te kakvu!

Dame i gospodo, s najvećim zadovoljstvom imam čast i radost da vam predstavim Aleksandra Janjića, i njegov osvrt na film GO WEST!




Pogledao sam Go West i moram odmah da kažem da je ispunio sva moja očekivanja. Dakle, u pitanju je sasvim sigurno najgori film koji sam ikad pogledao, uz Mjesec i sisa by Bigas Luna. Doduše, ovde možda nema jedanaestogodišnjaka koje simultano doje majka i neka fufica iz obližnje kamp prikolice, kao ni fufica koje imaju fetiš smrdljivih nogu, međutim Ahmed ima svoje adute - prvenstveno Mirjanu Karanović, ali to je samo vrh ledenog brijega.

Na IMDb-u ćete kao žanrovsku odrednicu za ovaj film pročitati Comedy/Drama/Western (sic!), a ja sam prije gledanja mislio da je u pitanju drama sa elementima ratnog filma. Kakva zabluda! Zapravo je u pitanju naučnofantastični film (podžanr: alternativna istorija) sa elementima drame i horora.

Go West u svom umjetničkom izrazu sadrži tri da tako kažem "toka" koji se međusobno prepliću:

1) Kako mali Ibrica zamišlja srbočetničkog agresora.

2) Kako mali Ibrica zamišlja homoseksualnu vezu dva muškarca.

3) Kako jedan osrednji pozorišni režiser zamišlja igrani film.

U detaljnijem razmatranju krenućemo, naravno, od druge tačke.

Već tokom snimanja filma (pa i prije) autori su se bombastično busali u prsa sa homoseksualnom tematikom svog filma, kao da je u pitanju nešto do sada apsolutno neviđeno na ovim prostorima. Dobro, možda i jeste, pošto teško da Bosanci gledaju druge filmove osim bosanskih, ali treba reći da je prije ovog filma u Hrvatskoj snimljen triler Fine mrtve djevojke, koji se takođe bavi homoseksualnim parom i borbom za preživljavanje u primitivnom i zatucanom balkanskom svijetu (ovom zagradom izvinjavam se Daliboru Mataniću što sam njegov vrlo interesantan i duhovit film spomenuo u opisu ove katastrofe).

Ali, to nije toliko bitno. Elem, prvo moramo da spomenemo da je sa homoseksualne strane film prilično moralno nepošten. Naime, ova dvojica se samo dva ili tri puta zagrle, ima čini mi se jedan poljubac u čelo i jedan "pravi" poljubac, na samom početku filma, ali u mraku i vrlo daleko od kamere. Sad ne znam da li je gospodin Imamović čitao nešto o homoseksualcima i da li bi se grozno iznenadio kad bi saznao da dotični, osim povremenog grljenja i držanja za ruke, upražnjavaju i... seks (juuuuuuuuuuuuuuuu!)

Ili, malo vjerovatnija mogućnost - htio je da gledaoci osjećaju simpatije prema njegovim likovima i smatrao je da će prikazivanje scene seksa da zgrozi poštenog bosanskog gledaoca. Koliko god to razmišljanje bilo ispravno, time već u startu puca sam sebi u nogu i lišava film ikakve legitimnosti. Niko ne voli nerealne filmove više od mene, ali ako si već navro da se baviš nekom konkretnom moralnom ili društvenom pojavom, onda to bar radi kako treba.

Sad bi možda bilo vrijeme i da kažemo koju o radnji filma. Violončelista Kenan i džudista (? (sori, ali sve te istočnjačke borilačke vještine su mi slične)) Milan su homoseksualni par koji živi u Sarajevu. Kad se stvari zakuvaju, njih dvojica zdime iz grada u obližnju selendru, gdje živi Milanov otac Ljubo ("sjajno" ga tumači Rade Šerbedžija). Tu je i lokalna droca i vještica Ranka ("odlična" Mirjana Karanović) koju iz nekog razloga niko ne podnosi, a pomalo je se i boje. Ona ima i nekakvog blesavog sina, a naravno ne zna se ko je otac.

E sad, jasno je da među primitivnim i zatucanim Srbima dva homoseksualca imaju šansi otprilike kao grudva snijega u Paklu (pa još tu vjerovatnoću pomnožite sa 10^{-20} zato što je Kenan Musliman), te stoga Milan dolazi na briljantnu ideju da Kenana maskira u žensko (nije morao mnogo da se trudi, by the way) i proglasi svojom vjerenicom Milenom. U obližnjoj selendri sjajno su dočekani, Ljubo je veseo kao Francuz koji je upravo izmislio pantalone koje se same skidaju. Međutim, Milan ubrzo mora na front. To bi bilo otprilike to što se tiče homoseksualnog dijela, koji kao što vidite i nije baš razrađen (tj. film bi bio potpuno isti i da je Kenan žensko).

Milan na početku pokušava da ubijedi Kenana da se tornjaju u inostranstvo, ali Kenan to ne želi. A kad mu dođe iz dupeta u glavu, tad je već kasno. Inače, prosto je strašno koliko je malo trebalo da Marija Drmača (glumca koji glumi Kenana) pretvore u ženu. Perika i haljina i već kad stoji pored Mirjane Karanović ne možete da znate ko je žensko a ko nije. Nakon te početne postavke, however, film potpuno gubi konce i zalazi u neke sumanute vode koje se povremeno graniče sa autoparodijom, ali ipak ne prelaze granicu jer sasvim sigurno Ahmed nije toliko inteligentan režiser. Više o ovom kasnije.

E sada, prva tačka (o srbočetničkom agresoru). Naime, dok npr. u Srbiji kad se snima film koji govori o ratu (direktno ili indirektno), obično se režiseri bave, više ili manje uspješno, svojom stranom (Lepa sela lepo gore, Srbija godine nulte i tome slično). Ne znam kako je u Hrvatskoj, pošto nisam imao prilike da gledam mnogo njihovih filmova, ali npr. već pomenute Fine mrtve djevojke su film kojim režiser pokušava da se pozabavi nekim negativnim osobinama ljudi svog grada (Zagreba). Dakle, i na istoku i na zapadu postoje filmovi kojima ljudi prstom upiru sami u sebe.

Međutim, kako su svi Muslimani jednoglasni u svemu, a prvenstveno u tome da su oni glavne i jedine žrtve svih sukoba, počev od onih u Bosni, preko Palestine, Čečenije, Somalije do američkog građanskog rata i rata za nezavisnost, jasno je da se u svojim filmovima neće baviti sobom nego drugim stranama. E, sad, interesantno pitanje je kako je Ahmed (koji sigurno tokom rata nije bio na srpskoj strani) došao do zaključka o tome kako je izgledao mentalitet prosječnog srpskog sela tokom rata. Odgovor: u maniru briljantnog džez muzičara - improvizovao je.

Stvari koje ćete u ovom filmu saznati o Srbima prosto su nevjerovatne (naravno, ima u nekim stvarima u filmu i istine, ali to nije posljedica neke režisersko-scenarističke vještine nego principa da i ćorava koka ponekad ubode zrno). Naime, ako niste znali, Srbi su rođeni koljači. Doduše, kolju isključivo Muslimane, a da li je neko Musliman saznaju tako što osmotre njegov juhu i ako je obrezan roknu ga. Ništa nije rečeno o tome kako raspoznaju Jevreje i eventualno Srbe koji su možda obrezani zbog nekih medicinskih razloga.

Takođe, ako niste znali, rat je počeo kad su na ulicama Sarajeva Srbi iz čista mira počeli da kolju Muslimane (nakon već opisane provjere nacionalnog identiteta). Eto, za one neobrazovane primitivce koji su odgledali dnevnik paljanske televizije jednom previše i pomislili kako je za vrijeme rata Sarajevo bilo u rukama Muslimana dolazi jezivo otrežnjenje. Dakle, da ponovimo još jednom - Srbi su klali Muslimane na ulicama Sarajeva. Elem, kad smo već kod spomenute sklonosti Srba prema muškim polnim organima, tu je i scena kad Milan naleti na neku srpsku patrolu i pokaže im ličnu kartu, međutim oni to ne smatraju za dovoljan dokaz njegove nacionalnosti i smire se tek kad im on pokaže svog vinkija. Srećom, to nije eksplicitno prikazano.

Inače, već u kratkom tekstu na početku filma eksplicitno je rečeno da je talas nasilja u Bosni počeo NAKON srpske agresije (naravno, ne treba se previše udubljivati u misli scenarista, ali ako znamo da, po njihovoj teoriji, RAT jeste bio srpska AGRESIJA, nejasno je na koji se to talas nasilja misli, tj. šta je to uslijedilo NAKON agresije, tj. rata). Film inače počinje Kenanovim intervjuom nekakvoj televiziji i on stanje u Bosni opisuje vrlo slikovito: "Srbi, koji su pravoslavci, mrze Muslimane. Muslimani, koji su muslimani (sic), ne vole Srbe. Tu su i Hrvati, katolici, koji malo vole a malo ne vole Muslimane." Naravno, jedini narod sposoban za mržnju jesu upravo Srbi.

Film se dotiče i uloge Srpske pravoslavne crkve, oličene u manijakalnom svešteniku bez nogu koji u crkvi svira gusle i pjeva četničke pjesme na parastosu, a mlade vjenčava riječima "Neka plod vaše utrobe stane na branik srpstva i neka nam Srbija bude od Njujorka do Tokija!" Tu sam se već ozbiljno zabrinuo za svoj siroti mozak koji je trebalo da istrpi još cirka pola filma u to vrijeme. Fenomenalna scena je kad Milan i Kenan prolaze kroz totalno pusto selo, nigdje nikoga (The Stand) a Milan opušteno konstatuje: "Nedelja je, svi su u crkvi."

I Ahmed Imamović, kao svojevremeno Danis Tanović u Ničijoj zemlji, povremeno izgleda zabrinut da ga zbog izrazitog šovinizma u filmu ne proglase šovinistom, pa je pribjegao istom receptu eliminacije te mogućnosti - nejmli, po filmu je slučajnim izborom razbacao nekoliko onih uopštenih patetičnih lamentovanja tipa "Svi se međusobno koljemo, o kako smo primitivni, a zapad je tako napredan, a mi se ovde međusobno koljemo i svi se mrze i to je tako ružno, mislim to što se mi međusobno koljemo a ja ne volim što se mi međusobno koljemo jer to nije lijepo, naime da se međusobno koljemo" i tome slično.

Međutim, prije je već jasno rečeno (dovoljno ubjedljivo) ko je isključivi krivac za to klanje, tako da nisu baš najjasniji ti uopšteni ljevičarski lamenti. But hell, kao da je Ahmeda ikad brinulo nešto što se zove konzistentnost izlaganja. On je čovjek koji očigledno kad vodi ljubav sa ženom želi istovremeno i penetraciju i blowjob, pa tako snima i film, a rezultat u filmu je otprilike isti kao i u pomenutom seksu - IT'S PHYSICALLY IMPOSSIBLE!!!!!!!!

Inače, zaboravio sam da spomenem da mi nije baš najjasnije bilo gdje se zapravo dešava radnja filma. Naime, Mirjana Karanović u jednom trenutku spomene kako su Srbi spalili neko muslimansko selo i tu se nalaze nekakve ruševine, ali ne znam da li je Ahmed implicirao da su se četnici naselili u zapaljenom muslimanskom selu (to bi bio malo previše stupidan potez čak i za njih, ali votahel).

Takođe, u filmu ima vrlo malo simpatičnih likova, što je očigledno jer su likovi većinom Srbi. Međutim, tužno je to što nijedan Srbin zapravo ni ne izgleda ni ne zvuči kao Srbin. Ali kad ste Ahmed Imamović, onda vjerovatno smatrate i da možete da dovedete bilo koga da glumi, samo mu kažete da ne govori "ba" pretjerano često i eto ga - Srbin sa dna kace!

Jedan od tih simpatičnih likova (odnosno kako mali Mujica zamišlja simpatičnog lika) je izvjesni Lunjo, ultrasposobni zezator koji u sekundi može da sredi lažne pasoše, papire, odlazak iz zemlje i sve to (film ne bi bio kompletan bez takvog šereta). Konačno, tu je još i muzika. Nažalost, Ahmed nije baš upoznat sa činjenicom da Srbi na svadbama najčešće slušaju narodnjake. Ovde glumci koji ne liče na Srbe slušaju neku bizarnu rok muziku sa latino elementima, uz pratnju predvidljivih tekstova tipa "harmoniku sviram sa tri prsta" ili "... već su prsti da se Srbin krsti" i tome slično. A te pjesme naravno izvode takođe neke kreature koje (opet) nimalo ne liče na Srbe. Mislim, da se sad ostavimo lažne ljevičarske političke korektnosti, razlike u izgledu i govoru između nacija sasvim sigurno postoje.

Mislim da sam iscrpio sve što sam imao da kažem o prvoj tačCi. Ostala je još treća i mislim da ćete biti vrlo iznenađeni kad saznate da sve ovo gore nije ništa prema onom što slijedi. Dakle, ono što čini Go West najgorim filmom svih vremena (uz Mjesec i sisu Bigasa Lune) jeste (vjerovatno) posljedica neiskustva - Imamoviću je ovo prvi igrani film, do tada je uglavnom radio u pozorištu (ovde ću dodatno ispoljim svoj primitivizam i zatucanost i otvoreno ću da kažem da pozorište kao umjetničku formu uopšte ne volim i smatram da je film nešto neizmjerno ljepše i prijatnije i da mi je muka od ljudi koji se zgražavaju nad faktom da je, eto, karta za pozorište samo tri marke a za kino, ZAMISLITE, čak četiri, pa to je strašno!).

Iz svojih pozorišnih korijena Imamović je implementirao ono užasno pozorišno dernjanje, glumatanje, izgovaranje patetičnih rečenica sa patetičnim prizvukom u glasu, kao i sheer besmisao nekih scena (dovoljno je, npr., da se neko iz čista mira iznervira i takođe iz čista mira nekog pošalje u materinu i onda iz čista mira plačući ode, a ovaj siromah ostane i gleda u daljinu, pa da se smatra da je to, eto, veoma sjajno režirana drama).

Besmisao u ovom filmu se, however, ne ogleda na pojedinačnim scenama, nego u cjelini - naime, ponašanje likova (pogotovo Kenana) je neviđeno bizarno. On je čas homić, čas žena, čas ponosni Musliman, onda doživi seksualno prosvjetljenje kad Mirjana Karanović izdrnda njegovog malog pa se vrlo brzo nakon toga pretvara u muškarčinu koja ga stjeruje (ponovo Mirjani Karanović) otpozadi sve u šesnaest, pa onda malo mrzi Milana, pa onda kad Milan odapne (uh, spojler, sori) odjednom ga ponovo voli, a mrzi Mirjanu Karanović itd. U tom suludom ponašanju likova (a pogotovo pomenutog Kenana i vještice Ranke), uz nasumice nabacane nacionalsocijalne elemente koji treba da prikažu primitivnost i zatucanost prosječnog srpskog seljaka, kao i težak život u ruralnim krajevima, jasno je da ćete vrlo rijetko da naletite na scenu koja ima ikakve veze sa scenom koja joj prethodi ili onom koja slijedi.

Kako film odmiče, stvari postaju sve luđe i luđe. Naime, ona Ranka (koje se svi boje), nakon što je otkrila kakva je muškarčina zapravo Kenan, izvrši neku bajalicu u namjeri da ukoka Milana. I gle vraga, to joj uspije. Ovo je izvedeno u horor maniru, u noći, uz jezive sjene, drveće i tome slično. Naravno, film ima i vestern elemenata, koji se ogledaju u povremenoj odgovarajućoj muzici i kadriranju (Ahmed je film posvetio, ni manje ni više, nego "svom Ocu i velikom Serđu Leoneu").

Elem, nakon što Milan odapne i ljudi dođu da obavijeste Ljubu, imamo vjerovatno najgadniju scenu u istoriji bosanskog filma (a zna se kakva je tu konkurencija), a i šire. Gadni pop nešto spomene kako je "junačka krv oplemenila i Ljubin dom", a ovaj se sav iznervira, uzima popa iz kolica i vitla njime okolo, psujući mu majku huškačku. Nešto ovako debilno (vjerujte mi na riječ, mnogo je gore nego što sam ja sposoban da to opišem) ne bi uspio uvjerljivo da izvede ni Marlon Brando, a kamo li odavno otrcani Rade Šerbedžija.

A kad smo već kod glume, ona zapravo i nije tako loša. Tarik Filipović je solidan u svojoj ulozi, Mirjana Karanović se samo iživljava u svojoj ulozi vrlo zahvalnoj za improvizaciju, Rade Šerbedžija je osrednji at best (mada je genijalno kako stalno ubacuje engleske izraze u svoj govor), dok je Mario (voditelj bosanskog Huge) u ulozi Kenana drven kao bukva i najčešće se njegova gluma svodi na izgovaranje groznog teksta iz scenarija potpuno jednoličnim tonom (da vjerujem da zombiji postoje, pomislio bih da je zombi).

Ako sve ovo nije bilo dovoljno da vas spriječi da gledate ovaj film, poslušajte posljednje upozorenje:

Mirjana Karanović pokazuje grudi u dvije scene. U jednoj se pere na nekakvoj česmi, a u drugoj ni manje ni više nego masturbira u kadi. You have been warned. Upravo sam shvatio da sam potrošio dva sata života pišući revijev za ovaj užas od filma. I kao da će mi neko reći hvala.

PLAGA ZOMBI (1997)

*(*)

2-

PLAGA ZOMBI je školski primer tvorevine "skupilo se društvo ortaka, namazalo se kevinom šminkom i glumilo zombije prskajući se kečapom i sve to snimalo ćaletovom starom video kamerom".

'inovacija' je u tome što se radi o argentinskim tinejdžerima (NIKO u filmu nije stariji od 20 godina!), ali to je otprilike sve.

oni koji vole lakobrijine PACIJENTE i slične radove voleće i ovo, ali odmah moram da upozorim da je ovo TOLIKO jeftino a da su efekti toliko rudimentarni i trash da u poređenju s ovim lakobrija deluje kao rob bottin! ne zezam se, ovi ovde (skoro) da i nemaju nikakvu prostetiku za zombije, nego samo najobičniju FARBU na licima. svi efekti kao da su urađeni od materijala koje SVAKO ima u svojoj kući, i oko njih zaista nema ništa specijalno. boja za hranu i kevina šminka, to je sve. malo testa i malo voska u vr glave.

o ovome se zaista teško može i govoriti kao o FILMU, jer izvan neprobirljivih i teorijom nedodirljivih trash razina, te vršnjaka-sličnomišljenika, OVO ne može imati drugu publiku.

istina, moram priznati da ima nešto dražesno u naivnosti tih mladunaca, u energičnosti režije (iako amaterska, barem je dinamična i funkcionalna, za razliku od nekih mnogo skupljih i efektima specijalnijih ali znatno dosadnijih zombi-trešina, npr. onog nesrećnog džej ar bukvaltera!), i u harizmi glavnog junaka, pabla paresa (istovremeno i scenariste i ko-reditelja; 19 godina u vreme snimanja ovoga) koji izgleda kao solidna poor teenage man's replika brusa kempbela.

takođe, tema je za neko drugo mesto i priliku ta momačka opsesija zombijima, robotima, godzilama, vukodlacima, monstrumima svih sorti, te njihova sklonost da se okupljaju i iz čista mira snimaju igrarije poput ove. butgerejt je počeo slično. pa, najzad, i piter džekson i sem reimi. samo što neki dečaci odrastu (?) i prestanu da se igraju plastelinom i kevinom šminkom, i nađu producente koji će da im daju odrešene kese da bi se igrali svojim džinovskim majmunima, dinosaurusima i čudima, a neki, poput ovih simpatičnih argentinaca, ostanu zauvek srećno zarobljeni (?) u granicama houm-muvija i treš-masturbacije. dokle god su srećni s tim što rade… inače, na imdb-u se može videti da je ovaj neumorni pares u prethodnih 13 godina snimio još desetak dugometražnih (!) naslova, da ne kažem – filmova, od kojih je jedan - Jennifer's Shadow – sa fej danavej!

u svakom slučaju, PLAGA ZOMBI (iliti ZOMBEJSKA KUGA) se može (ali zaista ne mora) pogledati ako ste neizlečivi fan zombija, treša, jeftinih filmova i jeftinih zadovoljstava ili, prosto, ako imate manje od 20 godina.

SHAUN OF THE DEAD (2004)

Režija: Edgar Rajt

Scenario: E. Rajt i Sajmon Peg

Uloge: S. Peg, Nik Frost, Kejt Ešfild, Lusi Dejvis...

Ocena: ***(*) 3+

Zamislite da vam je najbolji drug debeli luzer čiji životni ideali osciliraju isključivo između dve aktivnosti: video-igrica i lokanja piva u pabu. Zamislite da pored zajedničkog stana (u stanju totalnog haosa) s njim delite i osnovne životne ideale i ambicije. Zamislite da ste zaglavili na dosadnom poslu gde vas niko ne poštuje a svi vam se podsmevaju. Pored toga imate očuha koga ne podnosite (osećanja su uzajamna!), i on vas podseća da treba da posetite majku. Povrh svega, uspeli ste da izvedete onu poslednju brljotinu koja preliva čašu i posle koje vam cura daje nogu. A vaš najbolji prijatelj vas uz pivo 'teši' bezveznim fazonima. Zamislite, onda, da baš tada mrtvaci ožive i počnu da izazivaju haos na ulicama.

Treba li se onda čuditi što vam unutrašnji haos skoro potpuno zaklanja onaj spoljašnji, i što vam treba više od 24 časa da uopšte primetite kako je kraj sveta od sasvim intimne katastrofe zadobio razmere globalnog fenomena?

U takvoj situaciji nalazi se Šon, naslovni junak kultne zombi-komedije SHAUN OF THE DEAD. Neke od najzabavnijih scena u filmu vezane su za nedoumicu: da li pred sobom imamo zombije ili žive ljude, i u čemu je razlika? To je bila centralna tema klasičnog remek-dela Džordža Romera, DAWN OF THE DEAD, kojem SHAUN odaje omaž svojim naslovom, glavnom temom, naglaskom na drami i likovima, i simpatičnim 'migom' u vidu prepoznatljivog muzičkog motiva otuda koji ide preko distributerskog logoa.

Šon je staro momče od 29 ljeta koje se, na početku, ne razlikuje mnogo od zombija: prvi put ga srećemo dok se ukočeno tetura i ispušta neljudsko mumlanje – dok ne shvatimo da je to samo prozevanje, dok baulja još uvek grogi od sna, silom prekinutog nuždom da ide na posao koji mrzi. Njegovo okruženje je podjednako zombifikovano: londonska periferija u kojoj odrpani uličari i mehanizovane kasirke u supermarketu i rutinirani službenici na autobuskoj stanici i zombifikovana omladina tupo obuzeta zvucima sa vokmena otelotvoravaju ideju živih mrtvaca. Paralele između metaforičkih i pravih zombija izvedene su duhovito, ali realno – dakle, sa jasnim smislom za satiru. Šon, utopljen u ovu žabokrečinu, dobija korpu od svoje cure pre svega zbog nesposobnosti da sredi prioritete u svom životu, odnosno da se malo odmakne od igrica, vulgarnog prijatelja-luzera, i stalno istog jeftinog paba kao jedinog mesta za izlazak.

Bliskost sa kojom su postavljeni likovi i situacije, prepoznatljivi i najširim masama (za razliku od ekscentrika i autsajdera kao likova, i laboratorija i mrtvačnica kao ambijenata, u ranijim kultnim zombi-komedijama kakve su RE-ANIMATOR ili POVRATAK ŽIVIH MRTVACA) glavni su razlog što je SHAUN postigao cross-over uspeh kakav njegove egzotičnije kolege nisu mogle – prosto, SHAUN je film koji se može dopasti i onima koji nisu nužno ljubitelji horora. Sa dobro profilisanim likovima i njihovim odnosima (a u uvodu smo skicirali samo neke od njih), SHAUN je opravdano reklamiran kao 'romantična komedija – sa zombijima'. Romantične komedije su i inače popularan žanr, a ako tome dodate zombije, koji su takođe u modi poslednjih nekoliko godina (RESIDENT EVIL 1 i 2, HOUSE OF THE DEAD, 28 DAYS LATER, DAWN OF THE DEAD rimejk, Romerov dugo čekani LAND OF THE DEAD koji je finansije dobio zahvaljujući uspehu svojih epigona) – imate formulu za uspeh.

I uspeh nije ni izostao. SHAUN je, baš kao i godinu dana ranije Deni Bojl sa slično-tematskim 28 DANA KASNIJE, postao jedan od najkomercijalnijih britanskih filmova godine, a solidnu prođu je imao u Americi i ostatku sveta; brzo je postao kultni naslov, a onda i preskočio tarabe kulta. Vešto miksujući univerzalnu tematiku bazičnih ljudskih odnosa (sa roditeljima, prijateljima, poslodavcima i, na kraju ali zapravo najbitnije – sa voljenom osobom) SHAUN se pokazao kao dovoljno prijemčiv i za one kojima na pamet ne bi palo da gledaju tamo neki horor.

Sajmon Peg (Šon) odgovoran je ne samo za ulogu koja se, u okvirima žanra, već može nazvati antologijskom, već i za izvanredno pažljivo konstruisan i nadasve duhovit scenario, osmišljen zajedno sa Edgarom Rajtom, režiserom. Njih dvojica vrlo uspešno prelaze sa formata skeča i TV serije SPACED (kultnog produkta sa Channel Four-a) na dugometražni film koji je napisan, snimljen i režiran kao da im nije prvi. Nadahnuto izvlačenje maksimuma iz situacija u kojima junaci tek saznaju za pošast i otkrivaju kako da se s njom nose, u besprekornoj prvoj polovini filma, čini upadljiv kontrast sa konvencionalnijim, gotovo rutinskim i manje nadahnutim dešavanjima u drugoj polovini, kada Šon i družina odluče da se zabarikadiraju u svom omiljenom pabu.

Ne samo što je ovakva situacija već bezbroj puta viđena, već se iz nje, takve kakva jeste, ne izvlači dovoljno. Tu počinju i nepotrebni skokovi u tonu, između groteskno-komičnih i (melo)dramatskih situacija, a završnica, iako nije baš deus ex machina, ipak dolazi naglo i ostavlja utisak nedorađenosti. Žanrovski fanatici mogli bi zameriti i to što su zombiji previše marginalizovani, i upotrebljeni pretežno kao zamajac: samo par njih uopšte ima 'lik', a dizajn je razočaravajuće klasičan i bez ekstravagancija maske i prostetike kakve se u ovom pod-žanru očekuju. Sve to je, donekle, izvučeno kroz savršenu poslednju scenu, koja nas zapravo i vraća na početak (tj. kvalitete prve, bolje polovine).

Retko se dešava da se žanrovska samosvest i inteligencija udruže sa smislom za dramu i satiru, a ovi opet sa nadahnutim humorom i prijemčivim likovima, ali SHAUN je takav biser: najbolji film o zombijima još od BRAINDEAD-a (1994), najbolji horor na engleskom jeziku u 2004, i prosto – jedan od najboljih filmova godine bez obzira na žanr. Kod nas je na DVD-u izdat pod ultra-imbecilnim naslovom NOĆ GLUPIH MRTVACA (!!!), ali neka vas taj 'prevod' ne spreči da ga potražite i pogledate ako do sada već niste. Sigurno ćete u filmu prepoznati i sebe. Da li je to razlog za stravu ili smeh – odlučite sami.

Najbolji horori XXI veka!

Dobri ljudi sa Popboksa angažovali su me da napravim listu 10 najboljih horor filmova protekle dekade. Smesta mi je bilo jasno da će mi samo 10 mesta biti malo, pa sam ih ubedio da prvih 10 detaljnije obrazložim, a da dodam još 15 naslova koji su takođe vredni najužeg izbora. Prebirući po glavi, i po svojoj evidenciji gledanja, došao sam, ipak, do još većeg broja, pa zato na ovom mestu gde se ipak okupljaju pre svega horor fanovi, a ne normalna, obična čitalačka publika Popboksa, mogu sebi dopustiti da iznesem baš sve što mi je na srcu, odnosno listu od 40 horora koji su, po meni, najuspešnije i najpametnije koristili potencijale svog žanra.

Ovu listu, sa obrazloženjima za prvih 10 naslova, možete videti OVDE.

A opširniji spisak nego na Popboksu, kao i žanrovsko-specifični neformalni osvrt na prethodnu dekadu, naći ćete ispod. Pa, evo najboljih, po meni:

1. BATTLE ROYALE

Kinji Fukasaku

Japan, 2001

*****

5

2. AUDITION

Takashi Miike

Japan, 2000

*****

5

3. HAUTE TENSION

Alexandre Aja

France, 2003

****(*)

5-

4. VINYAN

Fabrice Du Welz

UK-FRA-THAI, 2008

****(*)

4+

5. LÅT DEN RÄTTE KOMMA IN (LET THE RIGHT ONE IN)

Tomas Alfredson

Sweden, 2008

****(*)

4+

6. ANTICHRIST

Lars Von Trier

Danemark, 2009

****(*)

4+

7. MARTYRS

Pascal Laugier

France, 2008

****(*)

4+

8. THE OTHERS

Alejandro Amenabar

USA/Spain, 2001

****

4

9. 28 DAYS LATER

Danny Boyle

UK, 2002

****

4-

10. FRAILTY

Bill Paxton

USA, 2002

****

4-

11. PULSE

Kyoshi Kurosawa

Japan, 2001

****

4-

12. THREE: EXTREMES

Takashi Miike, Fruit Chan, Chan-Wook Park

Japan, HK, South Korea, 2004

****

4-

13. SHAUN OF THE DEAD

Edgar Wright

UK 2003

***(*)

4-

14. ZOMBIELAND

Ruben Fleischer

USA, 2009

***(*)

4-

15. EL ESPINAZA DEL DIABLO

Guillermo Del Toro

Spain, 2001

***(*)

3+

16. THE DESCENT

Neil Marshall

UK, 2005

***(*)

3+

17. OTTO, or Up With the Dead People

Bruce La Bruce

GER/CAN, 08

***(*)

3+

18. NOROI

Koji Shiraishi

Japan, 2005

***(*)

3+

19. THE UNKNOWN

Michael Hjorth

Sweden, 2000

***(*)

3+

20. ACACIA

Ki-hyeong Park

S. Korea, 2003

***

3+

21. LES REVENANTS

Robin Campillo

France, 2004

***

3

22. THE HOST

Bong Joon-ho

S. Korea, 2006

***

3

23. NIGHTMARE DETECTIVE

Shinya Tsukamoto

Japan, 2006

***

3

24. REC

Jaume Balagueró, Paco Plaza

Spain, 2007

***

3

25. WILD ZERO

Tetsuro Takeuchi

Japan, 2007

***

3

26. SAW

James Wan

USA, 2004

***

3

27. EL ORFANATO

Juan Antonio Bayona

Mexico/Spain, 2007

***

3

28. EL LABERINTO DEL FAUNO

Guillermo del Toro

Spain/Mexico/USA, 2006

***

3

29. GINGER SNAPS

John Fawcett

Canada, 2000

***

3

30. À L'INTÉRIEUR aka INSIDE

Alexandre Bustillo, Julien Maury

France, 2007

***

3

31. EDEN LAKE

James Watkins

UK, 2008

***

3

32. MAY

Lucky McKee

USA, 2002

***

3

33. JEEPERS CREEPERS

Victor Salva

USA, 2001

***

3

34. DOG SOLDIERS

Neil Marshall

UK, 2002

***

3

35. BUBBA HO-TEP

Don Coscarelli

USA, 2002

***

3

36. SESSION 9

Brad Anderson

USA, 2001

***

3

37. THE HILLS HAVE EYES

Alexandre Aja

USA, 2006
***

3

38. GRUDGE

Takashi Shimizu

USA, 2004

***

3

39. 28 WEEKS LATER

Juan Carlos Fresnadillo

UK/Spain, 2007

***

3

40. THE THE HOUSE OF THE DEVIL

Ti West

USA, 2009

***

3

Specijalni pomen:

MULHOLLAND DRIVE

za najjeziviji film koji, valjda, nije (ili jeste?) horor!

HELLBOY

za najbolji monster-movie natprirodne provenijencije

Ukratko:

prva decenija 21. veka nije se preterano proslavila. Jedva 4-5 filma koja bi se mogla nazvati remek-delima u strožem smislu reči, pregršt odličnih, i gomila vrlo dobrih.

Nije da nije bilo dobrih stvari za gledanje, jer jeste. Ali ako ovu deceniju uporedimo sa prethodnima, ona pokazuje ozbiljan zamor materijala i pretežno jalove pokušaje regeneracije. Previše nastavaka, previše rimejkova, previše adaptacija, previše omaža, previše persiflaža, citata, referenci, parazitiranja, previše oslanjanja na nešto prethodno, previše zurenja u prošlost, premalo istinske vizije za budućnost...

U ovoj dekadi nije se pojavio nijedan vizionar ranga, recimo, Richarda Stanleya (koji je debitovao početkom 1990-ih, a onda posle fijaska sa OSTRVOM DOKTORA MOROA, prešao u ilegalu i na snimanje fascinantnih dokumentaraca). Odnosno, pojavilo se nekoliko solidnih pretendenata na titulu novog mastera horora, ali svaki od njih je, bez izuzetka, odmah požurio da jaka obećanja izneveri. Nakon genijalnog HAUTE TENSION, Alexandre Aja goes to Hollywood i bavi se rimejcima, neinspiritavnim reciklažama azijskih fora i fazona, i vašarskim house of horrors zabavljaštvom. Nema u tome ništa katastrofalno loše: njegov THE HILLS HAVE EYES je, sa svim svojim manama, još uvek jedan od najboljih ako ne i najbolji horor rimejk ove dekade (sorry, ali američki RING je za mene beslovesna boza koja vetri pri samoj pomisli na savršenstvo japanskog originala). MIRRORS je imao svoje trenutke nadahnuća i zabavnog krvoliptanja, a sigurno će ih biti još više u njegovoj 3-D PIRANI (2010). Ali... da li je to budućnost horora?

Čovek koji potpisuje najčistije i najbesprekornije remek-delo u ovoj deceniji, Kinji Fukasaku, umro je ubrzo potom, a njegov sin je uspeo da potpiše samo izrazito razočaravajuć nastavak BATTLE ROYALE-a. Nedavni X-CROSS Fukasake juniora bio je gledljiv, umereno zabavan treš, ali ništa što bi ukazivalo na ozbiljnije prisustvo tatinog DNK-a.

Guillermo Del Toro potpisuje par mračnih bajki, ali njegova sklonost da "prećeruje s fantazijom" i da zašećeruje svoje novije filmove sa sve više baroka, striparsta i videoigričarstva razvodnjava mrak i stravu koje inače ume da proizvede, te tendencije ka bozi sve ga manje čine verovatnim potpisnikom nekog novog horor remek-dela.

Neil Marshall je krenuo simpatičnom popkorn zabavom DOG SOLDIERS, produžio izvanrednim klaustrofobičnim hororom DESCENT, a onda – potpisao DOOMSDAY, jedan od bezveznijih i negledljivijih omaža exploataciji na prelomu 70-ih u 80-te. Možda sve još nije izgubljeno, ali za sada je i on samo 1-trick pony, kao i većina njegovih horor kolega poniklih u 90-im (Lucky McKee, Brad Anderson, James Wan, Ti West...).

Pascal Laugier je, istina, potpisao izvanredno žestoki horor MARTYRS, ali zabrinjava njegov jezivo neinspirativni debi ST AGNES, kao i koketiranje sa Hollywoodom i Ajinom putanjom. Od njega će biti nešto samo ako uspe da odoli sireninom zovu Holivuda, odnosno ako uspe da nametne svoja pravila igre i ne proda dušu prokletom masonskom dolaru. Velika je šteta što tupave američke šićardžije nisu uspele da ga puste da napravi svoj rimejk HELLRAISERA.

John Fawcett je nakon vrlo duševnog GINGER SNAPS pukao sa filmom THE DARK, a onda (s pravom?) nestao sa radara.

Mnogo bolje su se pokazali horor-vikendaši, odnosno reditelji koji nisu exkluzivno posvećeni hororu, ali su svojim jednokratnim akcijama postigli značajne stvari: Bong Joon-ho, Lars Von Trier, Alejandro Amenabar, Danny Boyle, Bill Paxton, Edgar Wright, Ruben Fleischer, Bruce La Bruce, Robin Campillo, Tomas Alfredson i Shinya Tsukamoto.

Nekadašnjih majstora strave nema nigde ni od korova: učmali, zaboravljeni, polu-senilni, otupelih očnjaka, oni odavno više ne grizu – a kad pokušaju, to je najčešće ponižavajuće i za njih i za njihove fanove (najzadrtiji, nekritički molioci u njihovim hramovima se ne računaju). U tu grupaciju spadaju svi nekadašnji majstori: Carpenter se zabavlja jakim drogama i lakim igricama, Hooper je u direct-to-DVD areni, Argento je u vlasti sopstvene demencije, sve dublje utonuo u treš, de Palma je nestao u akciji, Cronenbergu se usladilo da bude "respektabilan" pa se žanru više i ne javlja na ulici, Larry Cohen se javi ponekim B ili C scenarijem, ali daleko je to od nekadašnjih njegovih radova, deda-Romero i dalje cedi suvu drenovinu zombi filma, sa sve manje i manje uspeha, Craven i dalje pokušava da napravi novog Fredija – i zapravo, od ove grupice, jedino on pokazuje znake da bi mogao da isporuči još poneki natprosečan, možda i zaista relevantan naslov. Želim da verujem i u Carpenterov povratak – ipak je to čovek koji je potpisao čak dva besprekorna horor remek-dela (HALLOWEEN i THE THING) – ali... videćemo već jesenas, kad izađe THE WARD.

Od novih imena, jedino ime na koje bih se, osim pomenutog Pascala Laugiera, kladio u veće pare jeste Fabrice Du Welz: mada je njegov debi CALVAIRE bio problematičan i neodmeren u ponekim segmentima, ipak je to jedan ludo hrabar experiment koji nije baš sasvim explodirao u njegovu facu nego je i mestimično proizveo izvesne retke kvalitete. Potonji su u skoro savršenom stanju prisutni u zasad najnovijem mu, zaista izvrsnom VINYANU, tako da... Želim da verujem u njegovu uzlaznu putanju.

Od starih kajli, jedini siguran bet ostaje Takashi Miike: mada se hororom retko bavi, svaki put kad mu priđe bar na puškomet, proizvede nešto unikatno i (barem) natprosečno. Takashi Shimizu tek treba da se pokaže izvan beskrajnog recikliranja svog bezveznog, fragmetarnog JU-ONA: on evidentno ume da napravi jezivu scenu (to se vidi i u njegovom low-budget experimentalnom MAREBITU); ali tek treba da pokaže da ume da ispriča priču, i da tu stravu upotrebi u nešto višu svrhu od pukog: BU! Koji Shiraishi je pokazao da ume i da uplaši (NOROI) i da zgadi (GROTESQUE) – nadajmo se da će svoje talente češće i pametnije da koristi.

I to je, za sada, sve.