izabrana dela

izabrana dela

среда, 22. новембар 2017.

Alberto Breća – IZVEŠTAJ O SLEPIMA




            Važno obaveštenje za sve ljubitelje mraka, ludila, delirijuma, košmara – naročito onda kada su ovi originalno i moćno estetski uobličeni: nipošto ne propustite najnoviji broj Stripoteke (tačnije, br. 1155), u kojem možete naći kompletan strip album IZVEŠTAJ O SLEPIMA velikog argentinskog umetnika, Alberta Breće.
            Ovaj strip je zasnovan na istoimenoj deonici romana Ernesta Sabata O JUNACIMA I GROBOVIMA ali mu, za razliku od većine drugih strip-adaptacija književnih klasika, nije neophodno oslanjanje na respektabilniju umetnost i poznatije delo kako bi, posredno, zadobio auru nečeg većeg i dubljeg od onog što jeste: ovaj strip je, nezavisno od predloška, naprosto izuzetno umetničko delo samo po sebi.
            Ako postoji nešto što fali čak i najvećim predstavnicima umetnosti horor stripa o kojima sam do sada pisao (npr. Korbenovi i Minjolini radovi, DILAN DOG, itd.) onda je to – atmosfera. Naravno, ima je tamo, u manjoj ili većoj meri, ali najčešće je kompromitovana potrebom da se ne prekida, bar ne zadugo, sa akcijom, da se čitalac slučajno ne ugnjavi sa previše kadrova na kojima neko nešto ne blebeće ili radi. 
U komercijalnom stripu stalno mora da se nešto konkretno dešava, da se negde jurca, beži, viče, pada, ubija; a tome treba dodati i neprestanu potrebu da ta dešavanja budu senzacionalistička: sisate dame, zubata čudovišta nakaznih, detaljno prikazanih fizionomija, otkinute glave, mlazevi krvi itsl. 
Horor je, na zapadu, već toliko dugo poistovećen sa splaterom da je taj brak danas već prihvaćen kao samopodrazumevajući, odnosno neupitan. To su, u svesti većine, a naročito u pop kulturi, sinonimi. Horor = splater / slešer. Ako nema pljuštanja krvi i jurcanja hladnim oružjem – nema horora.
E, pa – neće biti. Ovaj Brećin strip album savršeno pokazuje da je prava strava negde drugde: u mraku, u najcrnjoj tmini, ili bar u senkama, gde su stvari tek nagoveštene, jedva skicirane, poluopažene, nejasne i baš zbog toga dvostruko moćnije i strašnije od svih plastično iskeženih zveri i nakaza, ogoljenih pod crtačkim reflektorima do poslednje kandžice i komadića krljušti, do poslednje bradavice i rupice u ljigavoj koži.
Iako vrstan crtač, Breća ne robuje foto-realizmu ogromne većine strip industrije, već autorski, smelo, čak ludački hrabro, ide u apstrakciju, i pruža strip koji je manje crtan a više – slikan. I to slikan korišćenjem višestrukih tehnika čiji je zajednički imenitelj – razbijanje figuracije, rastakanje tzv. realizma, distorzija obličja i svođenje svega na primarne činioce, na osnovne konstitutivne elemente. 
Tako, krajnji rezultat najviše podseća na strip-verziju Kabineta doktora Kaligarija koju je naslikao Pikaso nakon što se nagutao LSD-a i načitao Ligotija.
Zaplet je minimalan, i 50 strana ovog albuma može se lako prepričati u par rečenica. Glavni junak naprasno stekne fiksaciju svetom slepih: on slepce doživljava kao fascinantnu, istovremeno odbojnu i baš zato privlačnu vrstu pod-ljudi hladne lepljive kože i neodređene mistike za koje sluti da predstavljaju zaseban, paralelni, podzemni svet – i rešava da im se po svaku cenu približi, da spozna carstvo tame u kojem obitavaju. 
Kada njegov prijatelj nesrećnim slučajem izgubi vid, ovaj krene da ga prati i da čeka da sekta slepih načini prve korake kako bi ovoga zavrbovala... A onda i ovaj naš krene za njima, kroz lavirinte tame...
Lavkraft je, svojevremeno, s pravom isticao atmosferu kao vrhunski kvalitet dobrog horora, ali je retko uspevao da dosegne visine Blekvudovih „Vrba“ i da svoje zaplete, porobljene i ograničene zahtevima palp magazina, rastoči toliko da se rasplinu u apstrakciji. Taj ideal daleko je bolje dosegao Lavkraftov jedini pravi naslednik, Tomas Ligoti, čijeg sam PISARA TAME nedavno doveo u Orfelinovu ediciju „Poetika strave“.
I zaista, nimalo ne čudi da je Brećin strip fundamentalno lavkraftovski – jer ipak je upravo ovaj umetnik zaslužan za daleko najvernije strip-adaptacije HPL-ovih dela koje iko ikada nacrtao. 

Njegovi LOS MITOS DE CTHULHU su apsolutni masterpis horor umetnosti u stripu čak i nevezano za Lavkrafta, naprosto to je toliko genijalno košmarno vizuelno fascinantno čak i ako se gleda izvan svakog poređenja sa književnim predloškom, ali što je još lepše – i u smislu adaptacije duha lavkraftovske strave, to u svetu nema premca.
Tim više raduje ovaj broj Stripoteke, jer već na prvoj strani, u okviru kratkog prigodnog teksta o Breći, najavljuje se da će Darkvud tokom iduće godine (verovatno negde oko Sajma knjiga) izbaciti ne samo KTULU MITOVE nego i integralni album MORTA CINDERA, još jednog prvorazrednog mračno-hororičnog stripa koji je Breća crtao (i slikao)!
IZVEŠTAJ O SLEPIMA je fundamentalno ligotijevski u svom insistiranju na tami, u svojoj razularenoj košmarnosti koja ni ne pokušava da bude „opravdana“ nekakvim tzv. zdravorazumskim logikama i motivacijama, u korišćenju unapred-izgubljenog protagoniste vođenog iracionalnim težnjama, u nalaženju užasa usred urbane monotonije i ispod najprozaičnijih lokacija – pustih stanova, beskrajnih hodnika, ruševnih kuća na periferiji i u potpunom crnilu svetonazora koji se prepliće sa tim zastrašujućim slikama.
Ako ste ikada sumnjali da se ugođaj košmara može efikasno i bez ostatka preneti slikovnim jezikom stripa, ne sumnjajte više nego pohitajte na kioske ili u striparnice i kupite sebi što pre Stripoteku br. 1155 sa albumom IZVEŠTAJ O SLEPIMA jer tu ćete otkriti možda dosad neslućene izražajne mogućnosti medijuma koji se često smatra umetnički infeoriornim, infantilnim, drugorazrednim, itsl.
 IZVEŠTAJ O SLEPIMA je zrelo, slojevito, opsesivno, zastrašujuće i zadivljujuće umetničko delo iz pera jednog od najvećih umetnika stripa koji je ikada živeo. Ovo je horor potpuno izvan uobičajenih BAU-BAU babaroga, klanja i vrištanja sisatih djeva – ovo je kosmička strava (da, u svojim finalnim stranama strip odlazi mnogo dalje od ovozemaljskih užasa) kakva je retko kad bila zarobljena u slici – a sve to, zahvaljujući Darkvudu i Stripoteci, za smiješnih 150 dinara!
Šta još čekate? Da se ovo rasproda?
Ovaj broj Stripoteke biće na kioscima još nekih 10-ak dana, a ko baš mnogo odocni neka ga posle juri po striparnicama, Kupindima, Limundima i drugde.
Po'itajte odmah, zahvaljujte mi se kasnije.

 

недеља, 19. новембар 2017.

VURDALAKI (2017)


**
2+

Još jedna ruska adaptacija znamenite novele Alekseja Tolstoja „Porodica vurdalaka“ (slavne pored ostalog i zato što se zbiva u Srbiji). Tu novelu, na engleskom, i svašta nešto vezano za nju imate OVDE
Što se ovog filma tiče, potrošene su neke pare, ima tu budžeta više nego obično u ruskim hororima, ima vizuelnih odnosno CGI efekata, ali džaba sve kad nema duše. Ruskaja dušaja – nemaja!
Ovo je toliko jezivo generički i beskrvno (!) odrađeno, toliko mlako i nikakvo da je to kao da su vurdalaci ispili i krv i mozak svima ovde involviranim kako bi rezultat bila takva orgija bledoće, mehaničkog odrađivanja i beživotnosti da je to jedino stvarno jezivo u vezi s celim ovim anemičnim filmom.
Jeste, lepo je slikano, ambijenti su dobro odabrani za turizam barem, ako već ne za horor, lepa je i ta glavna glumica na svoj ruski način (liči malo na vintage Anicu Dobru, samo s mladežom na čelu) ali... 
ovo je napravljeno sa takvim antitalentom (ili kuroboljom) za atmosferu, za jezu, za stravu, za horor, da je teško zamisliti nešto ovoliko mehanički odrađeno. Kao da su reditelju zapretili, zbog ko zna kakvih grehova: ili ćeš u Sibir, ili ima da snimiš generičku beživotnu budalaštinu koja lepo izgleda a glupa je ko kurac glupog čoveka.
Najviše boli to koliko je ovo malo ruski film: u pokušaju da „vurdalaku“ pripišu nekakvu istoriju i motivaciju (što u priči niti ima niti je potrebno) – ovde su izmislili nekakvu beslovesno imbecilnu fantaziju, tj. „mitologiju“ kao prepisanu iz neke retardirane video-igrice koja kopira ionako debilnu NOĆNO-DNEVNU STRAŽU! 
A tako izgledaju i vampiri – precrtani iz američkih treš stripova i igrica, a ne iz slovenske tradicije.
Svetlo koje sija jednom u 50 godina! Krv sasvim konkretne device (jer ona je moroi, spoj vampira i smrtne žene)! Klanovi vampira i njihove viševekovne sapunice! 
Melodrama ali na fletlajnu, zahvaljujući najbanalnije-izgledajućem zlom baronu u istoriji dosadnih, nestrašnih vampira! Ovaj čikica treba da prodaje karte na železničkoj stanici a ne da glumata barona-vampira koji bi da osvaja svet!
„Od davnina ovaj svet pripada nama, višoj rasi, vampirima. Šest moćnih klanova je hiljadama godina vladalo tamom. Ali tada su se pojavili moroi. Pola ljudi, pola vampiri. Imali su moć vampira i nisu se plašili svetla. Moroi su stali na stranu patetičnih ljudi i naš svet se srušio. Ali ja, Vitold Pištefi... ću vratiti vampirima izgubljenu veličinu i vlast.“
PRC! Jedini bezličniji i nezanimljiviji od ovog zlikovca jeste naš ćosavi dobrica, nevredan pomena, drveniji od Vuka Kostića.
Niti imamo monstruma za plašenje niti heroja za navijanje, ostaje nam ona OK Ruskinja i nešto lepih predela za parenje očiju, i to je sve. Film je toliko nemušt da nije jasno ni GDE se zbiva – samo jednom u dijalogu se pominje „bajka o srpskom kralju“, ali imena likova u selu – ako je ono srpsko – nemaju veze sa nama, kao ni arhitektura tog sela i ambijent u kojem je ono smešteno.
Nominalno, trebalo bi da je to Srbija, tim pre što je zlikovac, izgleda, Mađar (Vitold Pištefi!), ali sve je toliko bljuzgavo sročeno, da bude svuda i nigde, u nekoj međuzoni lišenoj ikoje nacije, ikoje tradicije, folklora, mita, bilo čega... 
Sve živo smućkano je bez smisla i reda, valjda da bi se tako bolje prodalo američkoj melting-pot naciji, pa se zato propušta prilika za tematizaciju kako unutar-slavjanskih odnosa (Srbija i Rusija!) tako i njinog odnosa sa „zapadnim“ svetom, odnosno EU koju bi mogao da oličava ovaj Pištefi.

Avaj, ništa slično nije se motalo po praznim glavama tvoraca ove prozaične slikovnice... Burn it!

среда, 15. новембар 2017.

NAJBOLJI HORORI 2017 (1. deo)



Cele ove godine nisam pravio grupne osvrte na nove horor filmove – delom zato što nisam imao vremena (treba nešto i pisati, prevoditi, priređivati...), delom zato što me mrzelo da se bakćem jedva-osrednjom masom naslova. Ipak, godina je već na izmaku, pa je red da projurim kroz nju i razvrstam šta je šta od novijih horora, premijerno viđenih u njoj. Krećem sa najboljima – iliti, najmanje lošima.
Neki od njih već su dobili zasebne, detaljnije rivjue, pa vas podsećam da možete kliknuti na njihove naslove dole i čitati o njima.


USA-FRA, 17
***            3

USA, 17
***             3

USA, 17
***             3

USA, 17
***             3-

USA, 17
**(*)          3-

SPA, 17
**(*)            3-

USA, 17
***            3-


A sad, evo novih dobrih horora koje premijerno pohvaljujem i ukratko analiziram na blogu.


Better Watch Out
USA, 17
***
3+

Odlična crna komedija / horor, po duhu donekle slična mom velikom favoritu (i boljem filmu) SATAN’S LITTLE HELPER – dakle, vrlo smelo, bezobrazno, provokativno, sa neočekivanim preokretima i vickastim situacijama koje nisu samo gegovi nego imaju itekako dobru poentu. Jeste, ovo je horor „s pričom“ – samo priču ne smem da spojlujem pa ću samo reći da počinje tako što jedan dečak na pragu puberteta ostaje SAM KOD KUĆE sa bebisiterkom kad neko počne da se vrzma oko kuće... Šta dalje biva – najbolje sami otkrijte, u ovom filmu vredi uživati čisto, sa što manje predznanja. Klinac u glavnoj ulozi je zaista pokidao i najozbiljniji je kandidat za Zlatnog Ghoula u kategoriji ĐECA, a društvo mu pravi onaj takođe vickasti mališan iz Šamalanovog VISITa (dok siterku igra njegova "seka" iz istog filma - ala je mali taj Holivud!). BOLJE SE PRIPAZITE spojlera. Reći ću samo ovo: prijatno iznenađuje danas sve ređe viđena situacija da je čak i sam-samcit kraj vrlo dobar, ako znamo da je to mesto gde i najbolji novi horori pucaju.


THE BABYSITTER
USA, 17
**(*)
3-
Ovo je idealan kandidat za drugi film u double-billu u kojem je prvi i jači film Better Watch Out. I ovo počinje tako što jedan dečak na pragu puberteta ostaje sam kod kuće sa bebisiterkom – ali ovde taj početak ima drastično različit razvoj situacije, tako da se ne radi o preklapanju, ponavljanju ili prepisivanju nego o zabavnoj koincidenciji. Ono što je slično u oba filma jeste za američke prilike iznenađujuće smeo tertman teme dece i tinejdžera i njihovog prvog suočavanja sa seksualnošću, ali u crnohumornom-hororičnom a ne dramskom ključu. Dakle, provokativno, samo u ovom slučaju urađeno površnije (režirao MEK DŽI!): BEBISITERKA je palp, preterivanje, sa karikaturama umesto likova i sa stripski grotesknim situacijama (bolje reći set-pisovima), sa većim rupama u logici i manjom trajnom vrednošću – ali kao neobavezna hororično-komična razbibriga, ovo je sasvim fino za uz činiju kokica.


The Devil's Candy
USA, 15
**(*)
3-
Više sam očekivao od ovog filma o mladom porodičnom čoveku kojeg opsednu mračne sile dok slika nekakve pop-satanističke slike i sluša hevi metal. Upitno je povezivanje metala sa ubilačkim nagonima, a razvoj zapleta i, naročito, njegova kulminacija, prilično su predvidivi, konvencionalni, nedovoljno snažni i upečatljivi (kraj je dodatno pokvaren slabim CGI efektima vatre, tj. požara). Ipak, ima tu dovoljno šarma, solidne glume i zanimljive situacije da ga vredi pogledati.


From a House on Willow Street
USA, 17
**(*)
3-
Sasvim gledljiv hororčić o grupici otmičara koji otkriju da je njihova „žrtva“ zapravo devojka opsednuta demonom, tako da ubrzo u jednom napuštenom skladištu gde su je priveli – oni postaju njene žrtve. Jadni oni... Ima tu solidnih scena i vizuelnih egzibicija, lepih efekata maske i kompjuterskih pipaka, ali ne baš mnogo jeze, jer kako sažaljevati te bednike? Sami su to tražili! Tanki likovi i logika, ali prihvatljivo za jednokratno horor zezanje.


The Bye Bye Man
USA, 17
**(*)
3- / 2+
Prekomplikovana a ne naročito zanimljiva (niti razrađena) neo-mitologija o bezvezno nazvanom Ćao Ćao Čoveku koji vas navodi u halucinacije, ludilo i ubijanje bliskih osoba. Zanimljivije na nivou pojedinih scena nego kao dramaturški konfuzna celina. Neuspeo pokušaj da se zasnuje franšiza oko ovog Aj’ Zdravo Lika.


A Dark Song
UK, 17
***
3-
Čovek, ekspert za okultizam, i žena kojoj su teen-satanisti oteli i ritualno ubili 7-godišnjeg sina, povuku se u jednu kuću u provinciji (Vels) kako bi u njoj, sami samciti, izveli višemesečni, složeni ritual. Jedan od glavnih uslova je da sve to vreme ne smeju da izađu izvan kruga nacrtanog oko kuće. Počinju tenzije, kako unutarnje, između njihovih ličnosti, tako i „spoljašnje“, kad se u kući i oko nje počnu javljati suptilni natprirodni fenomeni... Rezultat njihovog odnosa baš i nije najjsrećnije rešen, ali kulminacija filma nudi lep, pametan twist na motiv osvete kojom se žena dotad vodila. Tretman okultizma je pametniji i nešto ozbiljniji nego inače u horor filmovima (ali ne baš onoliko koliko površno izgleda), mada se i ovde to ipak svodi na metafore psiholoških stanja. Gluma odlična, naročito Stiv Oram, i ima puno dobre atmosfere i tihe jeze.


SECLUSION
(Seklusyon)
FIL, 16
**(*)
3-
Odlična premisa: dete sa darom za lečenje koji nije od boga nađe se u udaljenom samostanu gde su na ritualno samovanje došli i iskušenici na pragu sveštenstva. Demon u detetu njih zavodi putem njihovih potajnih grehova i ljudskih falinki – kao, fora, to je zadnja šansa da ih „otrgne od boga“... Šteta što su likovi i glumci toliko neupečatljivi da involvment pa time i drama nikad ne profunkcionišu, što su demonski „testovi“ preočigledni a vizuelno slabo zanimljivi, i pre svega – što se ovde zahteva da, zajedno s likovima, hrišćanstvo posmatramo kao pozitivnu silu a popove kao dobre momke. Ipak, ima nešto solidne atmosfere i lepih demonskih slika u ovom filipinskom hororu.


--- NASTAVIĆE SE: Još solidnih horora stiže za oko nedelju dana, kad apsolvirate one koje ste odozgo propustili.




недеља, 12. новембар 2017.

VIŠE OD ISTINE u Nišu i Loznici


Zadovoljstvo mi je da najavim još dve promocije knjige koju svaka domaćinska kuća u Srbiji treba da ima u svojoj biblioteci - VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU - Knjiga razgovora sa Đorđem Kadijevićem.
Obe promocije imaju, u izvesnom smislu, prisenak povratka kući: prva promocija je u rodnom gradu autora knjige (Niš!), a druga je u Loznici, blizu Tršića, rodnog mesta Vuka Karadžića gde je Kadija obilato snimao svoju epohalnu seriju i gde će se sad, posle duže vremena, vratiti...
Ko god je u ovim mestima ili njihovoj razumnoj blizini, neka iskoristi priliku da uživo čuje Kadijevića, jednog od najinteligentnijih i najživahnijih govornika koje ćete ikada čuti. U oba slučaja zainteresovani će moći da kupe i primerke ove knjige sa potpisima autora i aktera... Spremite se i – dođite!

 NIŠ 
 Ponedeljak 13.11. 
 19.00 h 
Mala sala NKC-a (Palilula)
Promocija knjige Više od istine – Kadijević o Kadijeviću
Učestvuju: Đorđe Kadijević, Dejan Ognjanović i Dejan Dabić
Organizator: NKC (Niški kulturni centar)

 LOZNICA 
 Petak, 17.11. 
 19.00 h 
Galerija Miće Popovića i Vere Božičković-Popović
Promocija knjige Više od istine – Kadijević o Kadijeviću
Učestvuju: Đorđe Kadijević, Dejan Ognjanović i Dajana Đedović
Organizator: Centar za kulturu „Vuk Karadžić“

            Podsećam na osnovne podatke o ovoj knjizi.

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU
Knjiga razgovora sa Đorđem Kadijevićem

Autor: Dejan Ognjanović
Izdavač: Orfelin, Novi Sad, 2017
Uz pomoć FCS-a,
i fondova za kulturu grada Novog Sada i pokrajine Vojvodine

VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU je knjiga razgovora sa rediteljem Đorđem Kadijevićem koje je vodio i priredio Dejan Ognjanović.

Razgovori sa ovim velikanom srpskog filma pokrivaju njegov celokupan opus, i to hronološki, od filma Praznik (1967) pa do, za sada, poslednjeg – dokumentarnog TV filma Tito i umetnost (2014) iz serijala „Titova soba tajni“. Knjiga sa podjednakom pažnjom govori i o TV projektima Đorđa Kadijevića: serijalima „Fantastika“ i „Beogradske priče“, kao i o velikoj TV seriji „Vuk Karadžić“.
U otvorenom i iscrpnom razgovoru Kadijević minuciozno izlaže osnove svog svetonazora i svoje filmske poetike: govoreći o sebi i formativnim događajima svoje biografije on govori i o ključnim dešavanjima u Srbiji od II svetskog rata naovamo i pretvara se u pronicljivog svedoka jednog vremena. Kao autor čija su dela često bila posvećena istorijskoj tematici, Kadijević govori o svom odnosu prema vremenu, istoriji, prolaznosti i večnosti – ali i o svom odnosu prema srpskom narodu i njegovom mestu u istorijskim procesima.
Osvrćući se na uslove u kojima su njegovi filmovi nastajali, Kadijević govori i o svojim saradnicima – pre svega o svom stalnom direktoru fotografije, Aleksandru Petkoviću – Petku, ali i o najvećim glumcima srpskog filma s kojima je sarađivao, kao što su: Slobodan Perović, Pavle Vujisić, Aleksandar Berček, Miki Manojlović, i drugi. Kadijević otvoreno govori o brojnim kulturnim poslenicima nekadašnje srpske kinematografije i Televizije Beograd, uključujući i svoje kolege, reditelje, i tako upotpunjuje sliku uslova u kojima su filmovi nastajali u vreme SFRJ, i u vreme posle njega, sve do današnjih dana.

Lucidni i intelektualno potkovani Kadijevićev um suvereno se kreće kroz kulturu i umetnost svih epoha, a posebno XX veka, povlačeći brojne paralele sa filozofijom, politikom, istorijom i drugim oblastima. Njegov smisao za humor i ironiju daje posebnu draž i bogatstvo ovoj knjizi.
Razgovori su potkrepljeni uvodom autora, Dejana Ognjanovića; kratkim podacima o zapletu i ekipi svakog pojedinog filma ili serije; nužnim komentarima i objašnjenjima u fusnotama; bogatim i ekskluzivnim fotografskim materijalom iz Kadijevićeve lične fototeke, kao i iz arhive RTS-a.
Rezultat razgovora Dejana Ognjanovića i Đorđa Kadijevića, zabeležen u ovom rukopisu, mnogo je više od puke knjige intervjua: ovo je temeljita autopoetička studija, utemeljena i faktografski i teorijski, i obogaćena obiljem ekskluzivnih fotografija koje dodatno doprinose njenom statusu prvorazrednog dokumenta kakav je nužno potreban našoj kulturi.