Ministarstvo Nekulture protiv Djordja Kadijevića

  

            A sad malo loših i neprijatnih vesti, koje su sasvim prirodne i normalne u nenormalna vremena u kojima živimo. Ovo što se dogodilo sa knjigom VIŠE OD ISTINE paradigmatično je za to gde smo i s kim smo (na vlasti), i zašto ćemo kao narod (sa ovima i ovakvima na rukovodećim mestima) neminovno propasti.

            Da vas podsetim: VIŠE OD ISTINE je knjiga razgovora sa našim velikim rediteljem, istoričarem umetnosti, likovnim kritičarem, intelektualcem i piscem, Đorđem Kadijevićem, koju je prošle godine objavio Orfelin. 

Želim da naglasim da ova publikacija prevazilazi uobičajene, naizgled slične knjige razgovora i intervjua, da je ovo mnogo više od knjige o filmu: u njoj Kadijević, govoreći o svojim filmovima i o svojim nazorima, zapravo govori o istoriji ovog našeg regiona od II svetskog rata do danas i dotiče se brojnih pitanja estetike, filozofije, metafizike, religije, i uopšte života (gledanog pre svega iz egzistencijalističke vizure) da je u određenom smislu ograničeno smatrati ovo „samo“ knjigom o filmu: ovo je knjiga o životu i smrti, knjiga u kojoj sagovornik pleni svojom rečitošću i dubinom uvida – ukratko, knjiga koja se po lepoti izraza može smatrati jednim oblikom ispovedne proze, odnosno, lepe književnosti – dakle, izdanje u kojem ćete sigurno, na svakoj drugoj strani naći bar poneki citat koji ćete zabeležiti i kojem ćete se vraćati...

Uprkos tome što se radi o kapitalnom izdanju u svakom smislu i pogledu, ova knjiga pre dve godine na konkursu Ministarstva „kulture“ i (dez)informisanja za podršku izdanjima od naročitog nacionalnog značaja NIJE dobila podršku rečenog Ministarstva i njegove vajne komisije (sačinjene pretežno od nekih sumnjivih, anonimnih N.N. lica). To šta jedan od najvećih intelektualaca i stvaralaca ovih balkanskih prostora ima da kaže o tome ko smo, gde smo, odakle smo i dokle ćemo – nije za ovu komisiju i ovo Ministarstvo bilo dovoljno vredno da zasluži podršku. Bilo je nacionalnijih, patriotskijih, pravoslavnijih, kosovskijih, esenesovskijih projekata koji su tu, ionako skromnu, pomoć te godine dobili.

Ali, taj šamar nije bio dovoljan.

Novi se desio preneki dan, kada je obznanjeno REŠENjE o dodeli sredstava izdavačima, distributerima i autorima koji samostalno izdaju svoje knjige (u daljem tekstu Izdavači) po Konkursu za otkup publikacija za biblioteke za 2018. godinu.

U teoriji, ovaj konkurs trebalo bi da bude još jedan način pomoći nadležnog Ministarstva izdavaštvu. U teoriji, stručna komisija bira najvrednije naslove koje zatim preporučuje bibliotekama u Srbiji za otkup.

U praksi, kako to obično biva, stvar se izvrgnula u svoju suprotnost: pre četiri godine uvedene su ZVEZDICE (*) kojima Komisija naročito snažno preporučuje određene naslove, a pre tri godine, na mala vrata, ta „preporuka“ se pretvorila u OBAVEZU: dakle, ono što sada od komisije dobije zvezdicu – bibliotekari MORAJU da otkupe. Budući da su njihovi budžeti drastično srezani, jer zaboga u „Zlatnom dobu“ u kojem Srbija danas, navodno, obitava, nema mesta za kulturu, oni kada nakupuju pod moranjem sve čemu je Ministarstvo metnulo svoj asterisk – najčešće imaju malo ili nimalo para da kupuju nešto izvan toga...   

Rezultat tako nakaradnog nametanja „izbora“ je da je knjigu VIŠE OD ISTINE na ovom vajnom upravo obznanjenom otkupu odabralo svega 10 (i slovima: DESET) biblioteka, otkupivši ukupno 16 (i slovima: ŠESNAEST!) primeraka knjige!

Konkretno, evo kako je po bibliotekama izgledao otkup Kadije:

Velika Plana - 2

Kladovo - 1

Matica srpska - 4

SANU - 1

Šabac - 1

Čačak - 1

Pančevo - 2

Negotin - 1

Aranđelovac - 1

Univerzitetska biblioteka Beograd – 1

Dakle, samo 10 biblioteka je mislilo da im treba Kadijević. Pri tome je zanimljivo da nijedna biblioteka grada Beograda, od njih 17, nije uzela bar 1 primerak. U kom li je to gradu Kadija proveo skoro ceo svoj život?

Treba li se pitati gde je na ovom spisku čuveni univerzitetski centar, drugi (ili treći?) po veličini grad u zemlji, grad kulture, grad Konstantina (i njegovog petparačkog Raskršća) – tzv. „grad“ NIŠ? Ne, osim retorički, jer ime tog grada je samo skraćenica za NIŠTA.

Dakle, sa 16 otkupljenih primeraka ova knjiga se svrstava u rang tamo neke nebitne zbirčice poezije kakvog zavičajnog pesnika, ili tako neke efemernosti kakve po principu ćorave koke zalutaju na ovakve spiskove.

Kadija sada ima 85 godina i svakako nije „spring chicken“; pitanje je još koliko dugo ćemo uživati privilegiju da ga imamo među nama. Već unapred me ogorčava slutnja da će jednog dana nad njim krokodilske suze liti i izraze saučešća izražavati, pa možda i govore držati, ministri poput sadašnjeg, ili još gori od njega (ako zaista ona ispod-svakog-nivoa-preletačica postane g-đa „ministarka“!), koji su ga za života ignorisali...

Postoje i druge nelogičnosti i besmislenosti u vezi sa time kako ovaj konkurs funkcioniše. Recimo: da bi izdavač učestvovao na ovom otkupu mora da besplatno ustupi po šest primeraka knjige Narodnoj biblioteci, ili Matici srpskoj i po jedan primerak Ministarstvu. Ministarstvo knjige otkupljuje sa 40% rabata (što je potpuno besmisleno: kao da će biblioteke te knjige nadalje prodavati!). Potom je izdavač obavezan da svim bibliotekama dostavi knjige o svom trošku, a Ministarstvu potvrde da su knjige dostavljene, na šta ode još 10% vrednosti. Kad se sve sabere izdavaču ostane oko 35% od ukupne vrednosti knjige što najčešće nije dovoljno da pokrije troškove njihove proizvodnje. Ministarstvo kulturne otimačine i dezinformisanja pritom ovo svoje razbojništvo predstavlja kao „pomoć“ izdavačima.

Moglo bi se još koješta reći o konkretnim rezultatima ovog konkursa, o tome ko je dobio a ni po čemu (osim po sumnjivim vezama) to ne zaslužuje, odnosno o tome ko je po svakom kulturnom merilu morao da dobije, pa nije. Ali neću sad i ovde o tome, jer ne želim da ovaj tekst bude shvaćen kao kukanje: „buhuhuu, nisu otkupili našu knjigu nego neke druge!“

Ono što sam hteo, to sam i rekao, i ilustrovao: tretman upravo ove konkretne knjige, o Đorđu Kadijeviću, nesumnjivo prvorazrednom velikanu naše kulture, od strane Ministarstva „kulture“, prvo na konkursu za podršku izdanjima od nacionalnog značaja (gde njen značaj NIJE bio prepoznat), a zatim i na konkursu za otkup (gde je otkupljeno uvredljivo malo primeraka, na nivou statističke greške), rečiti je, paradigmatični primer o slepilu ove vlasti i njenih slepih poslušnika po pitanju bilo čega vezanog za tzv. kulturu.

Na ovom primeru ogleda se sve što se o tome ima reći, i ja više nemam reči. Pametnima dovoljno.

PS: Ovu knjigu još neko vreme možete kupiti u boljim knjižarama – ili direktno od izdavača po najpovoljnijim uslovima. Pišite na orfelinns@gmail.com i obezbedite svoj primerak ODMAH, jer eto, ako ste se nadali da je pozajmite u svojoj lokalnoj BIBLIOTECI – od toga slaba vajda. Ministarstva „kulture“ je procenilo da vam ova knjiga nije potrebna.

Horor na niškoj televiziji Belami!

  

            Ja sam u svom gradu i svojoj banji uglavnom nepoznat, i tako mi najbolje i odgovara. Nije baš da sam grdno slavan ni izvan Niša, dapače, ali u Beogradu i drugde me poneko ponegde još i prepozna, zaustavi, pozdravi, a u rodnom mi mestu – jok. Ali, nema veze. Doktor Zoća, recimo, stalno kuka da nije prorok u svom selu, a ja baš volim što je tako.

            Ipak, nedavno sam nešto malo bio u lokalnim medijima, takvim kakvi jesu. Posle duže pauze, na praktično jedinoj kolko-tolko pravoj televiziji u Nišu, pod nazivom Belami (aka Belle Amie), pozvali su me da snimim čak dva priloga. Njih možete pogledati ispod.

            Oba su rađena za emisiju iz kulture „Apostrof“, koju uređuje Miljana Nikolić. U ovom prvom prilogu, emitovanom 13. maja 2018. u udarnom terminu (nedelja, 20.30h), govorim o svom bavljenju hororom u književnosti i na filmu, s naglaskom na ediciju „Poetika strave“. Govorim i o hororu u svetskom filmu, o srpskim hororima, o Zavodniku, o knjizi Više od istine... Prilog traje 15 minuta.

Dejan Ognjanovic, prilog iz emisije Apostrof from Dejan Ognjanovic on Vimeo.

            Ovaj drugi prilog biće možda još zanimljiviji stalnim čitaocima ovog bloga, jer ima sasvim drugačiju formu i u njemu govorim o stvarima o kojima do sada nisam ni u jednom drugom intervjuu. To je, zapravo, nešto kao intervju u duetu, sa dvojicom aktera koji odgovaraju na ista pitanja, pa se onda ona u montaži manje-više sučeljavaju.

            U prilogu „Kulturni dijalog“, takođe u emisiji „Apostrof“, ali emitovanoj 3. juna ove godine, takođe u 20.30h, učestvovao sam kao sparing-partner Srđanu Saviću, filmskom kritičaru, direktoru Niškog Kulturnog Centra, gloduru filmskog časopisa Filaž u čijoj sam redakciji, itd.

            Ovaj prilog traje 22 minuta, a evo na koja pitanja nas dvojica tu odgovaramo:

KULTURNI DIJALOG - unakrsni dijalog

Srđan Savić, filmski kritičar / Dejan Ognjanović, filmski kritičar i esejista

1.      Vaš najveći profesionalni uspeh...

2.      Opišite jednim pridevom kulturnu scenu u Srbiji...

3.      Opišite književnu scenu u Srbiji

4.      Koliko je kultura zastupljena u medijima...

5.      Kvalitet bioskopskog života u Srbiji...

6.      Šta vam najviše smeta u srpskoj kinematografiji...

7.      Najznačajniji filmski festival u regionu

8.      Zašto imamo više filmskih festivala nego filmova godišnje...

9.      Kako vidite Filmske susrete u Nišu nekad i sad..

10.  Internacionalizacija Filmskih susreta u Nišu da ili ne....

11.  Venecijanski, Berlinski ili Kanski festival...

12.  Zašto je ceremonija dodele Oskara postala svetski fenomen...

13.  Kakav film treba da bude da bi dobio Oskara...

14.  Položaj filmske kritike danas...

15.  Da li je filmska kritika isto što i tumačenje filmske priče...

16.  Kolonija filmske kritike u Nišu kao pokušaj reafirmacije  filmske kritike u zemlji

17.  EU ili Rusija...

18.  Ćirilica ili latinica..

19.  Najbolji film svih vremena...

20.  Najbolji srpski film

21.  Da ste ministar kulture i informisanja šta biste prvo promenili...

22.  Kako vidite Niš za pet godina...

23.  Omiljeni deo grada...

24.  Šta cenite kod drugog sagovornika dijaloga...

25.  Da li mu nešto zamerate...

26.  Šta biste mu poručili...

Kulturni dijalog 03-06-2018 SRDJAN vs DEJAN manji from Dejan Ognjanovic on Vimeo.

            Zahvaljujem TV Belami i urednici-novinarki Miljani na ovim prilozima!

            PS: Neki moji odgovori, recimo na pitanje „Da ste ministar kulture i informisanja šta biste prvo promenili“, bili su duži i sočniji od ovoga što je otišlo u (v)etar, ali OK, dobro da je išta uopšte preteklo.

NOVEMBER (2017)

  

***

3+

            Dugočekani Novembar dolijao je na samom kraju maja a ja ga overio 1. juna, čim sam fizički postigao, pošto je procurio tik pred moj polazak na put u Negotin, Bugarsku, Beograd itd. 

Naravno, kao što to inače biva, ispalo je da je film nešto slabiji od hajpa koji ga je pratio i od slutnji koje sam na osnovu rivjua i trejlera i drugih pokazatelja imao, ali to uopšte ne znači da je slab ili daleko bilo loš, nego da je „samo“ vrlo dobar dok sam se ja nadao da bi mogao biti čak i, jbg, odličan.

            Po pitanju vizuelnog ugođaja – tu nema greške: crnobela fotografija je fascinantna, izvanredna, spektakularna, vrhunska, istančana, atmosferična, suptilno nadrealna gde treba u svom oneobičavanju stvarnosti i u stvaranju ubedljivog sveta u kojem duhovi hodaju među živima a mađije (i magijski oživljeni predmeti) vladaju i delaju na sve strane.

          Dakle, ako želite ugođaj folk-horora, odnosno folklorne fantastike i strave, sa umereno-zabavnim i tek mestimično baš-baš interesantnim inscenacijama raznoraznih estonskih narodnih verovanja (iliti sujeverja), a naročito vezanih za komunikaciju sa mrtvima i za ljubavnu magiju („ja ga volim a on bi za drugu...“), onda će vas ovaj mistično-magličasti golograni skorozimski sivonebasti Novembar prijatno osvežiti na ovu letnju žegu i sparinu.

            I sve je to sasvim prijatno za oko, i sadrži obilje svežeg, egzotičnog folklora i ideja-stvorova-pravila koje možda do sada niste susreli, a koji imaju neku svoju prepoznatljivu logiku. Meni najzabavnije jesu oživljene metalne kreature (načinjene od otpada, šipki, poluga, sečiva, raznog alata + sa životinjskom lobanjom) koje seljani, naročitim postupcima, uprežu u svoju vlast i koje im služe kao neki familijari-poslušnici.

            I sve je to lepo videti i čuti i pratiti. Donekle.

            Šta mi ovde sreću kvari? Ukratko, dve stvari.

            Prvo, iako se u srži zapleta krije ljubavna priča – seljanka bi da zavede seljačića, al njemu se digo na gospu iz obližnjeg zamka koja je sklona mesečarenju i ima jezivog nagejičavog tatka i njega, naravno, ne registruje – film je previše distanciran i stilizovan i prepun digresija da bismo ove likove i njihove strasti percipirali i osetili kako treba, tj. dublje od lepih slika/likova.

            Njihove težnje, i radnje koje preduzimaju u pravcu njinog ostvarenja (a oboje posežu za mađijom kako bi zarobili srce osobe koja ih ne zarezuje), nisu dovoljno akcentovane, nego su utopljene u masu drugih zbivanja koja s tim imaju malo ili nimalo veze. Na sreću, ta druga zbivanja dovoljno su slikovita i intrigantna po sebi, ali ipak odvlače pažnju od onog što bi trebalo da je emotivno središte, da ne kažem – srce filma.

            Drugim rečima, nisam se našao emotivno taknut prikazanim zbitijima, niti su mi zatrebale maramice na kraju, kad stvari, naravno, ne pođu po planu i čak se tragično završe. Film je izuzetan kao stilska vežba iz građenja prelepih folk-gothic slika, pa čak i kao vežba iz atmosfere i ugođaja...

...ali storiteling je previše nedisciplinovan a emocionalna distanca je (nenamerno?) prevelika, pa je stoga ovaj Novembar previše hladan i maglovit za ono što bi, nominalno, hteo (?) da govori i bude. Pomilovao mi je, nežno, svojim ledenim prstima, i oko i mozak, ali, avaj, srce mi ostade hladno.

            Drugo, a možda i ozbiljnije od gorepomenutog – ova tematizacija sujeverja nema dublji razlog za svoje postojanje od upravo toga: da inscenira i pokaže, i u neku kao dramsku celinu uobliči, svojevrsnu mini-antologiju estonskih folklornih verovanja. Sad, ne kažem da to nije zanimljivo po sebi, da nije pažnje vredno za one koji to vole (a ja sam svakako taj!) ali – ALI, fali mi nadgradnja koju očekujem od jednog zrelog filma 21. veka.

            Za moj groš, nije dovoljno samo da mi neko naslika – pa makar i nekim fascinantnim očnim bombonicama – to što su neki ljudi tamo negde tamo nekad verovali i radili. Umetnička nadgradnja te tematike je, u ovom filmu, za mene, nedovoljna, i svodi se na jednostavni moralitet tipa „Bolje vrabica u ruci nego golubica na grani“, ili „Uzmi curu koja te 'oće umesto što glavu gubiš zbog one koja te neće“, ili – na kraju krajeva – „Ko s Đavolom tikve sadi, tikvenik će na i nos i na uši i na dupe da mu izađe.“

            U pokušaju da artikulišem taj ž ne se kua koji mi ovde fali prisetio sam se mudrih reči Đorđa Kadijevića, iz našeg prvog intervjua, koji možete naći u knjizi VIŠE OD ISTINE. Ta knjiga ionako može da se koristi kao svojevrsni srpski JI ĐING, za proricanje ili barem objašnjavanje svega i svačega u životu: sve što vas buni ili vam nije jasno šta i kako i zašto u životu, budite sigurni da se negde u ovoj knjizi krije odgovor i objašnjenje – pa tako i objašnjenje toga šta mi fali u Novembru.

            Kada sam Đorđa, razgovarajući o njegovom SVETOM MESTU, pitao kako mu se čini ruski VIJ (1967), rađen po istoj Gogoljevoj priči, on mi je kazao ovo:

„Toj vrsti misticizma ja nisam sklon. To sujeverje... Mislim, ako mogu da se usudim da kažem tako nešto, ako smem da nešto zamerim Gogolju u “Soročenjskom sajmu”, onda je to suviše pregnantna tematizacija sujeverja. Ja od sujeverja nikad ne bih pravio literaturu. Ja znam da od toga može da se pravi, kao što je on pravi, i ne samo on, od toga mogu da se prave i filmovi, ali ja nisam hteo da mi osnovu filma čini stanje duha koje se identifikuje sa pojmom sujeverja. Ovo što sam ja radio je nešto sasvim drugo, izvan tog konteksta. U tome je i bio taj moj rizik. Gogolj uvek može da kaže: „Ovo nisam ja izmislio, ovo je narodna, folklorna mašta, ruske narodne priče...”

Ruski film je, zapravo, i rađen pre kao bajkovita, benigna fantazija.

Da, dok moj film uopšte nije bajka, ovo je anti-bajka, i baš na toj poziciji anti-bajke, na tom akcentualnom negativizmu, u stvari opet u smislu dejstva povratne sprege se definiše cela moja strategija. Cela se zasniva na tome.“

Novembar se, dakle, zadovoljava time da tematizuje sujeverje, i to na uglavnom benigan, bajkovit način, ali fali mu dovoljno autentičnog, svog, autorskog, umetničkog (a ne samo zanatskog) mesa da tu sirovu materiju preobrazi onako kako je to Kadijević pametno i zrelo uradio još pre 45 godina u LEPTIRICI, a onda, još bolje i zrelije i dublje i žešće – pre 28 godina u SVETOM MESTU.

Otud bizarni paradoks, da je jedan u svetu skoro nepoznat reditelj, kao Kadija, vrlo pametna i slojevita i moćna čuda na polju folklorne fantastike i njene umetničke obrade pravio pre mnogo decenija u mučenoj neznanoj opskurnoj Srbiji, tako da za njih izvan SFRJ granica skoro niko i ne zna.

Dok, s druge strane, ovaj Estonac, Rainer Sarnet (kojem želim sve najbolje i sa zanimanjem ću pratiti šta će dalje da radi), danas, sa većim budžetom i boljim marketingom, žari i pali po svetskim festivalima i dobija rave reviews za film koji je zaista skoro u svakom pogledu – sem fotografije – inferiorniji od jednog SVETOG MESTA.

Son cosas de la vida! Tu smo gde smo i šta da se radi?

Gledajte Novembar – lepo je to i pažnje vredno, ali ne očekujte čuda niti mađije najvišeg ranga.   

Ghoul u Crnoj Gori

            Po prvi put od njene nezavisnosti, boraviću ovih dana u Crnoj Gori. Tačnije, biću od četvrtka do nedelje (14-17. jun) u Bijelom Polju, a povod je regionalni festival fantastike, Refesticon.

            Šta ću raditi tamo? Dve su primarne stvari.

            1) Držaću predavanje na temu „Srednji vek kao inspiracija u horor filmu“ (sa video-insertima)

            i

            2) Promovisaću ediciju „Poetika strave“ koju uređujem kod Orfelina (Novi Sad).

            Dakle, radni narode Crne Gore, primite na znanje sledeće: Orfelinove knjige, nažalost, nemaju distribuciju u vašoj zemlji. Do sada su zainteresovani morali da se dovijaju preko svoje rodbine u Srbiji, ili su ih kupovali lično i naživo, kada bi došli ovamo, jer ove knjige nigde u CG ne mogu kupiti. Prekogranično slanje je neisplativo zbog ogromnih poštarina (minimalno 10 eu po knjizi, što praktično svakoj knjizi cenu duplira!) i zbog poteškoća sa plaćanjem.

            Ukratko, ako neki zainteresovani čitalac iz Crne Gore želi da dođe do Orfelinovih knjiga po povoljnijim uslovima, javite se radi dogovora, kako bih sa sobom poneo koji primerak. Naravno, knjiga će biti na samoj promociji, ali ako niste u stanju da lično dođete u B. Polje, možemo se dogovoriti da vam željene knjige pošaljem poštom IZ CG, što će biti daleko jeftinije nego da ih šaljem iz Srbije.

            Važno je samo da mi se što pre javite radi dogovora jer neću moći da nosim prevelik broj knjiga koje su, kao što znate, u tvrdom povezu, i nisu baš ni lagane, a edicija „Poetika strave“ već ima celih DESET različitih naslova... Dakle, ako ponesem samo po jedan primerak svake knjige, to je već pet kila.

            Zato, pišite na dogstar666 at yahoo dot com ŠTO PRE.

            Inače, ŠTA je taj REFESTICON?

            Ukratko, kako vele na svom sajtu:

„Projekat je osmišljen tako da se u Crnoj Gori ustanovi prvi Festival fantastične književnosti regionalnog karaktera sa ciljem da se kroz književnost i druge umjetnosti (likovnu, muzičku i filmsku) afirmiše kulturna baština Crne Gore i njen kulturni identiten u cijelom regionu. Naročito njegujući pisanje legande, vilinske, epske i fantastične priče, najprimjerenije dobu o kome autori pišu.

Podcilj je da se kroz organizovanje kulturnih manifestacija stvaraju kontakti među umjetnicima u regionu i unaprjeđuje saradnja na međunarodnom nivou...“

Šta ima na festivalu ove godine?

Promocije

''Prvi kontakt i putovanje kroz vreme: odabrani eseji i priče'' - Zoran Živković (Beograd)

Novela ''Sin Čopora'' - Goran Skrobonja (Beograd)

Roman ''Poslednji cirkus na svetu'' - Branislav Janković (Niš)

Zbirka kratkih priča ''Trium reginarum'' - REFESTICON 2018

Zbirka kratkih priča "Kosingas - Neispričane priče" - Goran Skrobonja (Beograd)

Zbirka kratkih priča ''Priče o manjinama'' - Festival fantastične književnosti Pazin

Zbirka kratkih priča ''Greške u koracima'' - Istrakon Pazin

Zbirka kratkih priča ''Transreali'' - SFeraKOn Zagreb

Časopis ''Književna fantastika" - Dragoljub Igrošanac (Beograd)

Antologije ''Regia Fentastica 3'' - Tihomir Jovanović (Beograd)

Fanzini Terra i Sf Portal - UG SCI&FI (Beograd)

Izdavačka kuća ''Vrane'' Niš - Branislav Janković (Niš)

Edicija ''Poetika strave'' - Dejan Ognjanović (Niš)

I naravno, već pomenuto predavanje:

„Srednji vek kao inspiracija u horor filmu“ - dr Dejan Ognjanović (Niš)

Predstavljanje Festivala fantastične književnosti Pazin - Mirko Grdinić (Pazin)

Predstavljanje 40. SFeraKona Zagreb - Vanja Kranjčević (Zagreb)

Predstavljanje Festivala fantastične književnosti Art-Anima (Beograd)

Predstavljanje prvog Festivala fantastike TolkiNiš - Darko Stanković (Niš)

Performans - Srednji vijek - Udruženje vitezova Zmajeva griva (Niš)

Puni program, sa svim učesnicima, dešavanjima i satnicom, potražite na sajtu.

Ako ste iole blizu – a šta je pa u Crnoj Gori mnogo daleko od bilo kog mesta?! – svratite!

A EVO I SATNICE I KONKRETNIH PROGRAMA:

Izašao je GLAS U NOĆI

            Moj izbor 11 najboljih priča V. H. Hodžsona, pod naslovom GLAS U NOĆI, u izdanju Orfelina, upravo je izašao iz štampe kao deseta knjiga edicije „Poetika strave“!

autoru ove fotke fale Blekvudova DREVNA SVETLA!

Hodžson je svojevrstan prethodnik Lavkrafta, sa svojim pomorskim užasima (iz dubina, sa olupina, sa raznih ostrva itd), telesnim mutacijama, ateizmom, okultnim silama i onostranim Ktuloidno-svinjolikim entitetima koji žude da prodru u naš svet. Detaljnije o njemu i o ovoj knjizi vidite OVDE.

            Svoju svetsku premijeru knjiga je doživela na nedavnom Festivalu fantastične književnosti Art-Anima gde sam održao kraće (za moje standarde) predavanje o Hodžsonu i značaju njegovog dela. Fotke sa tog dešavanja krase ovaj post, a načinili su ih razni moji drugari i poštovaoci (Anđelija, Miloš P, Bane, Nikola itd), kojima zahvaljujem na tome, kao i Draži Igrošancu što me je i ovog puta pozvao da učestvujem na ovom vrednom zbitiju.

            Na predavanju je bilo nekih tridesetak posetilaca koji su – uprkos vrelom danu i sparnom, nerashlađenom, skoro nesnosno zagušljivom prostoru kafića „Polet“ bez erkondišna (!) – s pažnjom i interesovanjem saslušali moju priču. Možda je tropska sparina u tom ambijentu bila atmosferska priprema za zbirku koja, pored ostalog, sadrži i priču „Tropska strahota“? Ili kako bi publika bila žednija, pa naručivala više pića? U svakom slučaju, u „Poletu“ je bilo i tropski i strahotno, bez obzira na skromni ventilatorčić koji sam namestio da direktno u mene duva...

Nažalost, u tom trenutku, tj. za tu priliku, specijalno za promociju, izdavač je od štampara uspeo da iznudi samo 8 prvih još vrućih primeraka knjige, pa mnogi zainteresovani nisu uspeli da je kupe na licu mesta. Ali, ne berite brigu: veći deo tiraža u međuvremenu je isporučen izdavaču i prvi pretplatnici bi trebalo već da su do sada dobili svoje primerke – a oni koji nisu, neka se strpe do iduće nedelje. Knjige su na putu.

Pretplata ionako traje do 10. juna, pa ako do sada još niste knjigu naručili direktno od Orfelina, to možete još par dana učiniti po pretplatnoj ceni od 900 din. Na gornjem linku imate detalje.

Ako više volite da knjigu kupujete u knjižari – nema problema. Uskoro će je biti u svim većim knjižarama u zemlji, a knjižarsku premijeru imaće u lancu knjižara DELFI, u „Noći knjige“ – danas, u petak, 8. juna od 17h do ponoći! Naravno, tom prilikom će biti nešto skuplja nego kod izdavača i urednika (mene), ali ipak povoljnija nego u redovnoj prodaji, sa uobičajenom maržom. Konkretno, za izdanja ne-Laguninih knjiga u toj noći popust je 20% na punu prodajnu cenu (a puna je za 40% veća od Izdavačeve).

Dakle, imate sada sledeće opcije: 1) naručiti direktno od izdavača (Orfelin) za 900 din; 2) naručiti direktno od urednika (mene) za 900 din – ali požurite, imam vrlo malo primeraka; 3) kupiti u lancu knjižara DELFI, u „Noći knjige“, za oko 1.050-1.100 din; 4) kupiti u knjižarama u redovnoj prodaji počev od iduće nedelje, za oko 1.250 din...

Gde god da je kupite, svejedno, važno je da je kupite i tako podržite našu akciju plasiranja vrhunskih primera horor književnosti na lep, pametan, stručan i trajan način – akciju koja uveliko traje i u kojoj vam već uveliko spremamo nove naslove i nove horor radosti.

Inače, valja reći i to da smo promenili štampariju: GLAS U NOĆI je prva knjiga koju smo uradili u novoj štampariji, i moram reći da je ova knjiga još čvršća, lepša i kvalitetnije izrađena od dosadašnjih, koje su se tim kvalitetima ionako isticale.

Dakle, ne časite ni časa, i pre nego što krenete na more – nabavite ovu knjigu ispunjenu vodenim i pomorskim strahotama i užasima!

* * *

A evo i nekoliko fotki koje ilustruju kako je bilo na Draža-festu u „Poletu“ i ispred njega.

Skroz pozadi, levo: SF dr ABN. 
Stoji i slika ko zna šta: Mića Milovanović, proučavalac domaćeg SF-a. 
Naguzio se: Draža, direktor festivala.  
Nešto se objašnjavaju: abominablični dr Ghoul i Zakk iz "Laze" za SF ludake. 
Na stolu: upravo raspakovan paketić svežeodštampane knjige GLAS U NOĆI.

Mića Milovanović, SF proučavalac i dr Ghoul, horor osoba

dr Ghoul potpisuje Zavodnika jednom fanu dok se Beki Bekvalac smeje u pozadini (vidi dole zašto)

Tekst koji je taj isti fan napisao o dr Ghoulu na fejsbuku mesec dana ranije.
Na gornjoj slici razgovaramo upravo o tome.