среда, 15. мај 2024.

Horor na festivalu fantazije: ZADUŠNICE i TAJNI SVAT u Nišu!

 

            I ovog maja u Nišu se (16-19.05) održava festival fantastike: od ove godine zove se ZmajKon. To je fešta pretežno fantazije, ali i ovog puta, kao i uvek do sada, biću tu i ja da malko zapaprim hororom. Ovog puta pomagaće mi i kolega, Marko Pišev, iz Beograda.

            Konkretno, oaza horora u fantazi-festivalu biće ovo dešavanje:

NIŠKI ZOMBIJI I BEOGRADSKI OKULTISTI U BORBI ZA NINOVU NAGRADU 

Dr Dejan Ognjanović i dr Marko Pišev, poznati pisci i vrhunski poznavaoci horor žanra na tribini "Niški zombiji i beogradski okultisti u borbi za NIN-ovu nagradu" predstaviće svoje romane"Zadušnice" i "Tajni svat". Ova dva romana bila su u užem izboru za NIN-ovu nagradu ove godine.

Kad? U nedelju, 19. maja u 20h!

            Gde? U Niškom Kulturnom Centru, na Paliluli.

            Pošto? Ulaz besplatan! Izlaz takođe.



            Zašto? Počujte, iz prve ruke, kako se i zašto desio presedan da su ove godine u užem izboru za NINovu nagradu bila čak dva horor romana; sretnite autore, nabavite njihove knjige, dobijte potpise, posvete, dodatna pojašnjenja.

            Plus: tokom celog trajanja ovog festivala, od otvaranja u četvrtak pa nadalje, u holu NKC-a moći ćete da kupite i sva izdanja Ghoul Pressa – NAŽIVO, PROKLETIJE, ZADUŠNICE, DIVLJU KAPELU i KULT GULA. Oni najbrži moći će da kupe i Orfelinova izdanja: NEKRONOMIKON, KNJIGU EJBONOVU i KNJIGE KRVI (1. tom).

            Ako vas zanima fantastika, gosti su ove godine spektakularniji i veći no ikad, pa zato – bacite oko na zvaničnu najavu:

 

Trodnevni Festival fantastike i ove godine biće održan u Niškom kulturnom centru, od 16. do 19. maja. Posetioce očekuju izložbe o mitskim bićima, masterklas o stripu, nastup Galeta iz grupe Kerber, druženje sa piscima, radionica o slovenskoj mitologiji, filmovi i “Podrum društvenih igara”. Ulaz je besplatan.

Svečano otvaranje zakazano je za četvrtak, 16. maj, od 19 sati u NKC-u. Tom prilikom biće održan "Bazar fantastike" i biće dodeljena festivalska nagrada Minas Edel Stivenu Eriksonu i Igoru Kordeju.

Program će voditi niški pisac Miloš Petković, a kao muzički gosti nastupiće Gale iz grupe Kerber i Nišlijka Stanislava Petrović.

U 19:30 biće otvorena izložba “Naši svetovi” Jane Adamović i Igora Kordeja, dok je projekcija filma iznenađenja najavljena za 20 sati. Svakog dana Festivala od 14 do 20 sati Nišlije će moći da posete i “Podrum društvenih igara”.

Narednog dana posetioce očekuju izložbe o mitskim i fantastičnim bićima, masterklas “Detinjstvo, ljubav i strip”, tribina o “Internacionalnom Tolkinovom društvu”, razgovori sa piscima o knjigama i opet film iznenađenja.

Još jedan masterklas najavljen je za treći festivalski dan, a vodiće ga Bob Živković. Biće i priče o društvenim igrama, ali i pab kviza fantastike. Najavljene su i radionice koje će voditi Stiven Erikson, Damjan Silbaški, Igor Kordej, Jana Adamović i Bob Živković.

Festival zatvara tribina “Niški zombiji i beogradski okultisti u borbi za NIN-ovu nagradu” u nedelju, 19. maja, od 20 sati. Ranije tog dana u planu su takođe tribine o različitim temama iz oblasti fantastike.

Pridružiće se i pisci Jasminka Petrović, Dejan Ognjanović, Marko Pišev, kao i profesori, ilustratori, stripari i umetnici.

Festival šesti put zaredom organizuje Udruženje ljubitelja fantastike “Ordo DrakoNiš”.

Kompletan program sa satnicom imate u PDF-u ovde:

 

https://zmajkon.com/wp-content/uploads/2024/05/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5_compressed-1.pdf

 

            A kad smo već kod festivala, evo i plakata za ovogodišnji, dvadeseti (!) GROSSMANN… Naravno, biću tamo, ali detaljnije o tome kad se primakne…


субота, 11. мај 2024.

GODZILLA MINUS ONE (2023)

 

***(*)

3+

 

Za promenu, evo jednog novijeg filma koji NIJE (previše) overhajpovan. Već skoro godinu dana slušam mu hvalospeve, i sad kad je najzad dostupan za gledanje (nažalost, domaći slepci od distributera nisu ga kupili niti u bioskope doveli!), mogu sa zadovoljstvom reći da je ovim povodom bilo neuobičajeno malo preterivanja, odnosno da se zaista radi o skoro pa odličnom filmu.

 

To, možda, ima utoliko veće značenje zato što ja nisam nikakav poklonik filmova o Godzili – osim prvog, iz 1954, koji smatram odličnim, većinu ostalih sam preskočio. OK, pogledao sam zloglasni (preterano posrani) Emerihov, iz 1998, jer sam u to vreme baš često išao u bioskop, ali zaobišao sam čak i ove novije, što američke, što japanske. MINUS ONE nisam jer mi se javljalo da vredi izdvojenog vremena, i eto: ispostavilo se da mi je njuh bio u pravu. 

Dva su mu glavna kvaliteta:

1) Spektakl je spektakularno odličan – maštovito zamišljen, živopisno, dinamično režiran i neshvatljivo odličnim efektima oživljen. Kažem „neshvatljivo“ jer to što su ovi Japanci uspeli da naprave sa 10 miliona $ (!), Ameri danas ne bi umeli sa 100 miliona $! Ali bukvalno!

 

Mene, inače, CGI „extravagance“ iz Holivuda ostavljaju smrtno ladnim i neuzbuđenim, ali ima nešto ovde u fakturi slike, u veštini i trudu, u ljubavi s kojom je sve ovo napravljeno, a što se oseća u svakom kadru – što MINUS ONE u mojim očima čini PLUS TEN iznad drugih današnjih mehaničkih odradek „spektakala“ za decu i nedorasle. 

 

2) Prijemčiva priča i likovi! Ko bi pa to sad očekivao u filmu o Godzili?! Ustaljeno je pravilo da ovi filmovi postoje zbog GODZILLA SMASH prizora, a u deonicama između gaženja Tokija, rušenja zgrada i kidanja železničkih vagona, kad papirnati likovi nešto kenjaju (te „drugovi, ovako ćemo“; te „drugovi, onako ćemo!“), gledalac vrti palčevima, zeva, gleda na sat – ili, danas, u telefon, i čeka da opet počne MAYHEM.

 

Nije tako ovde! Za promenu, uzeli su dobre glumce i dali im nešto zanimljivo da rade kad Godzila nije na ekranu. Glavni lik je Kukavički Kamikaza, koji potkraj rata zaključi da mu je bolje preživjeti no junački zalud mrijeti, pa prijavi kvar na samoubilačkom avionu i ode u bazu, na ostrvce, gde mehaničari zaključe da mu avionu-s-bombom ništa ne fali.

 

Baš zgodno da razbije neprijatnu tišinu, tad iz mora izađe Godzila i sve ih pokida i pogazi, sem Kukavca – koji, u prilici da raspali mitraljezom po Godzili izbliza, ipak odluči da se odšunja i pravi mrtav. Avaj, iz tog gaženja preživi ipak, kao svedok kukavičluka, jedan od mehaničara – ali i savest preživelog Kukavca, koja ga goni po spaljenom i razrušenom Tokiju, gde se vrati.

 

Kao da teret savesti nije dovoljan, na grbaču mu navale i derište (bukvalno mu je tutnu u šake na ulici, a on nema srca da je ostavi), a onda i ženče, koja detetu nije majka… I tako, prođu tri godine, taman dovoljno da se Tokio ponovo izgradi, da bi Godzila imao šta da gazi i ruši… I on, naravno, izađe iz mora i dođe da radi Ono Svoje, što najbolje zna.

 

Mada su likovi i situacije tipski i često skoro nepodnošljivo melodramatični, oživljeni su iskrenošću pristupa i verom glumaca, pa će samo najveći cinici da kolutaju očima tokom svih tih Košmara, Monologa, Ostavljenih Koverti s Parama za Dete, ali i Patriotskih Govorancija („Hell yeah! Rat nije gotov! Idemo! Ovog puta da pobedimo!“)…

 

A kad se Kvalitet1 i Kvalitet2 spoje, dobijamo Uništenje koje je tim zanimljivije jer je usred njega, u masi statista, i jedna od glavnih Likinja, simpatična ne-majka ne-siročeta i ne-žena glavnoga junaka, koja visi u rutinski prepolovljenom tokijskom vozu u Godzilinim čeljustima, nad ambisom, pa u tom rušenju imamo i za koga da navijamo, a da to (za promenu) nije Godzila.

 

Sve je to lepo spakovano, iskonstruisano, s još nekim zanimljivim epizodnim likovima i sa obaveznim komplikacijama i u najbolje sročenim planovima, tako da dva sata neosetno, čak sasvim prijatno prođu u eye candyju, koji uključuje neke fascinantne prizore na okeanu, sa ogromnim brodovima – i sve to besprekorno ubedljivo: gledaš i pitaš se Ko im dade ovolike brodove za film da se igraju, i znaš da je CGI, a opet, oči ne veruju…

 

Ono što meni sreću kvari nije čak ni SPOJLERDVOSTRUKI Spas u Zadnji Čas: onaj prvi, sa Preživelim Kamikazom bio je očigledno najavljen, elipsom baš kad mu mehaničar kaže: „Tu ti je bomba, tu povučeš, a ima još jedna stvar…“ i to donekle prihvatam; ali kad na samom kraju ispadne da ni ne-mama i ne-žena NIJE bila zgažena nasmrt, nego samo ranjena, i eno je u zavojima, u bolnici, to je baš onako, previše; ali pošto je prikazana tako, kao zavijena Pijeta tom rascmizdrenom Hristu-Kamikazi, koji joj bukvalno rida u naručju, recimo da to možemo lakše prihvatiti.

 

Ne, ono što mi je sve vreme smetalo – a 98,5% publike neće ni registrovati, niti će im smetati, jer GODZILA GAZI, BRATE! WOW AKCIJA! VIDI, EFEKTI! IMA NEKI PODTEKST MADA NE ZNAM KAKAV TAČNO, NEŠTO S RATOM – jeste sledeće: i u ovom filmu se prolongira neiskreni i suštinski pokvareni japanski Nepokaj za njihova zlodejstva u WW2. Apsolutno NIKO u ovom filmu ne preispituje japansko ZAŠTO u ratu, nego samo japansko KAKO. Isto kao što Srbi ne mrze Slobu što je ratovao, nego što je ratove izgubio, tako i Japanci, uvek i skoro svuda, a nažalost i u ovom filmu, kukaju samo zbog NAČINA vođenja rata, a ne zbog uzroka tog rata i japanske uloge u njemu. 

 

Da li neko ovaj rant doživljava kao ANTIRATNI?

„Come to think of it... this country has treated life far too cheaply. Poorly armored tanks. Bad supply lines that resulted in that half of all deaths were due to hunger and disease. Fighter planes built without ejection seats. And finally, kamikaze and suicide attacks.“

Ne, deco, ovaj kuka što Japan nije bio efikasniji u ratu, što nisu bili bolji tenkovi i avioni i snabdevanje, a ne što je uopšte u njega ušao (pa još kurvinjskim napadom u zoru, bez objave rata).

 

Istina je da je uobičajeni Godzila militarizam ovde donekle relativizovan na pomalo mutno-nejasano-neubedljiv način – ovde protiv Godzile nisu Japanska Vojska i Mornarica, nego nekakvo Udruženje Građana (!) koje, misteriozno, ne znam kako, na raspolaganju ima neograničena materijalna sredstva, tehnologiju i ogromne (rashodovane, ali ipak) brodove, a i kad kamikazi zafale dve mega-bombe, one se rode ne znam odakle, ko zec iz šešira: voila, trebaju ti bombe, evo ih!

 

Znači, Japan je NA DNU, to je značenje plačipičkosanog naslova: to MINUS ONE znači da su ISPOD NULE, nakon poraza u ratu u koji ih niko nije bio po ušima da ulaze! Više puta tokom filma ponovi se da RAT NIJE GOTOV, jer za Japance nije gotov dok ne nađu načina da se pogledaju u ogledalo. I sad, 3-4 godine po okončanju rata – baš zgodno dođe Godzila, kao oličenje nedefinisane, neartikulisane ratne traume. Da vam pojasnim, braćo Japanci: to je trauma toga da ste bili ZLIKOVCI u ratu, na strani Hitlera, i genocidna đubreta koja su se ustaški iživljavala po Kini i Koreji tokom celog rata, a kad su vam američki bombarderi spalili Tokio i Openhajmer vam u atome rastavio Hirošimu i Nagasaki, onda vam kriv Đavo!

 

Bu hu huuu, što mi krivo što ste pali ISPOD NULE… Ali, kažem, srećno naiđe Godzila da se torpedira, kao nekakav iskonstruisani proxy Ratne Krivice, kad već niste sposobni da se borite s punim obimom stvarne krivice, i – eto nama usiljenog kao-hepienda.

 

Ali, baš zato što je usiljen i neiskren, u poslednjoj sceni – suprajz? ali to zaista nije spojler! – Godzila se pod vodom regeneriše. Nije stvarno utepana jer se Japanci nisu stvarno pokajali. I zato – ćeraćemo se još!


уторак, 7. мај 2024.

Embrouz Birs: HALUCINACIJE (1973/74)

 

            Sasvim slučajno sam naleteo na jedan nadasve i višestruko zanimljiv srpski kratki horor film, pa ga, evo, smesta delim sa vama. Verujem da će mnogima biti otkrovenje i novina, kao što je bio meni.

            U pitanju je kratki, devetominutni ispitni film za FDU.

            Ime reditelja (a verovatno i scenariste) ne znači mi ništa: izvesni Miodrag Ćertić. Pogled na njegov IMDb ukazuje na krajnje bizarnu karijeru, sa velikim prazninama i vrlo proizvoljnim naslovima, pretežno dokumentarnim.

            Ono što ovaj film čini vrednim pažnje jesu najmanje dve stvari.

            1) Glavne (i jedine) uloge igraju dva velikana domaćeg glumišta, giganti kakvi su Zoran Radmilović i Slobodan Cica Perović.

            2) Scenario je rađen po priči Embrouza Birsa „Staley Fleming’s Hallucination“.

            Na skrnavoj „špici“ filma ne piše ni ko je šta radio ni po čijem je delu scenario, to sam sve morao da naknadno rekonstruišem, i autora i konkretni predložak, ali eto, iskopao sam jedan zaboravljeni dragulj iz praistorije srpskog horora, nastao te prelomne 1973. godine – godine u kojoj je TV premijeru imala LEPTIRICA, u okviru „Priča tajanstva i mašte“… i u kojoj je i izvesni Ghoul bio rođen…

            Film je krajnje rudimentaran, sveden baš kao i priča-predložak koja ima jedva tri stranice; idealno za jedan pravi školski rad, ali naziru se pokušaji „gotske“ stilizacije u upotrebi svetla i senki, a ovu dvojicu je uvek uživanje gledati i slušati, pa zato, bez dalje filozofije, evo vam filma ispod.

            Napomena: snimak je UŽASNO loš, naročito slika; zvuk je još i podnošljiv. Ja stvarno ne razumem čime je ovo snimano i na čemu, sto mu muka, pa ipak je ovo emitovano na RTS-u pre samo 15 godina, zašto onda izgleda kao da je snimano rektalnom kamerom iz nečijeg dupeta pa prebačeno na VHS, čega je ovo presnimak desete generacije?! Uglavnom, ja bolji video ovoga trenutno na netu ne vidim: ako vi imate ili negde vidite bolji snimak, javite i dajte. Do tada, za osnovnu grubu informaciju, poslužiće ovo…       

 

HALUCINACIJE (1973/74)

FDU

reditelj: Miodrag Ćertić

scenario po priči Embrouza Birsa „Staley Fleming’s Hallucination“

Kamera: Vojislav Opsenica

igraju: Zoran Radmilović, Slobodan Perović

Pogledajte ga ovde

https://www.youtube.com/watch?v=XZW01AatTjA

 

I još ova napomena: neka vas ne zaprepašćuje što je Embrouz Birs bio ekranizovan u dalekoj Srbiji, u vreme SFRJ. Njegova zbirka NEOBIČNE PRIČE bila je objavljena 1965. u uglednoj Nolitovoj ediciji „Orfej“, u izboru Branka Vučićevića, i s njegovim predgovorom.

Samo godinu-dve nakon ovog kratkog aperitiva, stiglo je i glavno jelo u vidu daleko razrađenijeg, odličnog TV filma po Birsu, PROKLETINJA, u režiji Branka Pleše.

            O njemu ste mogli detaljno čitati u mojoj knjizi U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE (2007). A ako vam je film nekako promakao, imate ga na Jutjubu, u sasvim pristojnom izdanju, pa ga obavezno pogledajte ovde:

https://www.youtube.com/watch?v=S9P_CYaIUws

 


субота, 4. мај 2024.

ARCADIAN (2024)


**
2-

Jao, kakva je misguided budalaština ovaj postapokaliptični „horor“ s Nikolasom Kejdžom... Trainwreck in slow motion, što bi reko naš narod... A pošto se, po meni, govno ne može pokvariti, evo i zašto!

Delovalo je kao da se pokušava nešto ozbiljno, prava gluma, bez Kejdž rejdža ™... SF horor drama... s tvistom... ovo ono... kad tamo, a ono... Najveći tvist je da je ovo daleko veći krindž nego što je iko mogo zamisliti.

2/3 bi teo biti IT COMES OUT AT NIGHT, i isto je toliko nezanimljiv, dosadan i naporan, i ružnomrljavo slikan, s drhtavom kamerom i prirodnim polumrakom i tmušom, a onda u zadnjoj trećini reši biti A QUIET PLACE s Ali-Expresa…

Ali s nekim džinovskim mutant pacov-krticama, šta li su... koje kao da su pobegle iz nekog TROMA filma...

A ovo gomno, čak i kad se pojave te kreature-karikature (kažu, za dizajn ih nadahnuo Diznijev – Šilja!) i dalje hoće biti „ozbiljna“ drama i „realizam“... sa tim cvokoćućim čudima... sa vilicama-štipaljkama… sa King-Rat uplitanjima… i čas su veliki ko Šilja, čas ko kuća, od scene do scene…

A ponašanje likova je sa svakim odmičućim minutom sve više i više krindž... Tatko ti je ozbiljno povređen i u nesvesti, možda će ostati bez ruke – ali ti ćeš, pošto pokušaš da zadaviš brata nakon bratskog koškanja, ipak odlučiti da ostaviš i ranjeno-nesvesnog tatu i samotnog i žgoljavog batu da si trljaju glavu i snalaze se kako umeju u kući opkoljenoj čudovištima, jer tvoj tinejdžerski kurčić kao igla na kompasu neodoljivo hrli ka Severu - tj. tinejdžerki na farmi gde redovno ideš da „pripomažeš“, pa zato i odeš k njojzi, a tatu i batu ko jebe. A njen tatko te, tako uspaljenog, stalno ostavlja nasamo sa svojom ćerom-jedinicom…

ćera, kad se razgoropadi...

A tek završetak… Ako baš morate, na ffw prelistajte prvi sat, a zadnjih pola sata gledajte samo da biste videli antologiju najdebilnijeg ponašanja likova i uopšte najkretenskijeg scenarija u istoriji univerzuma... Uključujući i zlatni evergrin: dižem kuću u vazduh a krijem se u (isključenom) zamrzivaču, jer zamrzivač ima tako dobru izolaciju i od vatre i od udara i od isisavanja kiseonika prilikom eksplozije da je to praktično čarobni plašt. Ji-haaa!

Ako na kraju ove tužne balade budete zbunjeni količinom natrpanih gluposti, stvari postaju malo jasnije ako znamo da je ovo pisao agent Nikolasa Kejdža... Dakle, niko normalan.

Ajd za Kejdža, njega ko jebe, on je svoje milionče rutinski strpao u džep i produžio ka sledećem govnetu na koje je pristao, al greota ove đece: tako mladi, i ne bez talenta (ovaj Martel je od IT-a i LODGE-a spao na MR HARRIGANA i sad na OVO!), a bačeni da se rvu s ovim debilnostima. Deco, menjajte agente dok nije dockan, inače…

понедељак, 29. април 2024.

LOVE LIES BLEEDING (2024)

***

3 

Puno sam očekivao od ovog filma, javljalo mi se da će biti super na osnovu trejlera i koncepta, a uz aktivno zaboravljavnje/potiskivanje činjenice da ovo potpisuje rediteljka opšteobožavanog a meni jedva-srednjačkog, plitko-dosadnjikavog SAINT MAUD. Pa, eh, ovo je nešto malo bolje od MAUD, ali nije to TO.

Bukvalno mu fali više steroida, i to svuda – više ljubavi, više strasti, više nasilja, više ludila Eda Harisa, i još fantazmagorije i delirijuma! Da je ovo maximalno nagaženo bilo bi remek delo za sva vremena: ovako je samo jedan natprosečan seksi krimi triler koji vredi pogledati… i vajkati se nad svim onim što je uz relativno malo truda i pameti moglo daleko bolje.

Znači, ja bih bukvalno, da sam neki producent, dao još 3-4 miliona, da se dosnime kadrovi i scene koji fale (a neki od postojećih da se izbace), da se nalepe ovome što postoji, i bilo bi lepotica! Avaj, prerano se samozadovolje sa svojim „U, al sam pametan/a, vidi šta sam se setio/la!“ Aim for the starz, dammit!

To počinje genijalno, i prvih pola sata čovek misli: jbt, gledam najzad jedno remek-delo! Scena je postavljena maestralno – sažeto, kondenzovano, ali slikovito i upečatljivo, sa svim bojama i zvucima i smradovima i detaljima: 

nekakva srednjeamerička nedođija (valjda Texas, mada ne znam dal je tačno rečeno), gde se sve vrti između Teretane gde se znoje napumpane rmpalije i Streljane gde puca i muško i žensko i staro i mlado ko da neće svanut sutra: bang bang bang! Jebena Amerika, u malom, nikad grotesknija, nikad tačnije uhvaćena u svojoj grotesknosti!

I na toj i takvoj slikovitoj pozornici, likovi: lokalna lezbejka (Kristen Stjuart) sa smorenom facom, kao da je digla ruke od šanse da će ikad naći ljubav u toj rupetini gde doslovno šakama (u rukavicama) kopa govna iz začepljenih WC šolja, i došljakinja, bilderka na proputovanju (Keti M. O’Brajan, otkrovenje!), krenula u Las Vegas na takmičenje bilderki. Između njih se rodi stras, ali onda dođe bum-tras i ode sve u propas! Ali ne baš!

Neću da spojlujem niti imam vremena da razglabam, samo ću reći: jednom kad se artikuliše prvi čin (odličan!), kad se postave slikovita Pozornica i Likovi, rediteljka nažalost ne zna s tim da uradi ništa zabavnije i originalnije od bajate reciklaže Braće Koen od pre oko četvrt veka, i mada svoj sve neuverljiviji, sve predvidiviji, sve manje spektakularan, sve bušniji plot preliva ljutim sosom fantazmagorije (simpa vizija kada bilderka bukvalno iz sebe izbljuje čitavu ljigavu Kristen!) – ali na kraju mišić ostaje mlitav, i to se skončava not with a bang but with a whimper

Nažalos, meni dražesna Kristen je ograničenog talenta, upotrebljivog samo za projekte gde ne treba mnogo da emotira (npr. PERSONAL SHOPPER) pa zato nije baš zasijala ovde, jer njenim emocijama ne verujem. Njena bilder-partnerka je mega-uverljiva, ali ne može sve sama.

Ed Haris je super kao jezivi, preteći rednek-bandit, lokalni „kontroverzni biznismen“ koji se bavi trgovinom oružjem i ko zna čime, a ima i zgodnu jamu za bacanje kola, leševa i ostalog otpada… ali nije on na kraju tako opasan baja kako na početku deluje, niti ima ikakve spodobe i obezbeđenje oko sebe kakve krimosi tog profila imaju, nego ga sjebu samog ko nekog lokalnog džeparoša.

Već na pola filma osećaj opasnosti i pretnje i toga da je SVE OKO NJIH NEPRIJATELJSKO (nagovešten u genijalnom početku, nepodnošljivo klaustrofobičnom i paklenom) počne da splašnjava, umesto da se uvećava; a konotacije i ambicija da se pipaju neke stvari između redova, da se kritikuje današnja Amerika, njeno ludilo, opsesija snagom, moći, mišićima, vatrenim oružjem, njena ksenofobija, homofobija, paranoja, njena podeljenost, njena karikaturalnost, njena nesvest o sopstvenoj nesvesti --- sve je to samo taknuto, ali nije razrađeno, niti zaista obrađeno.

Gledajte ovo, ipak; zabavno je, neobično, drugačije… ali ako ste iole probirljivi, neće vas sasvim zadovoljiti. Ovo je mogla biti jedna velika tragična brutalna ukleta ljubavna priča – ali smo na kraju dobili samo skicu za to. Radnu verziju. Nezaboravan one night stand, ali ništa za večnos… Fill in the blanks…