Ghoul u Paukovoj mreži!

 

Veoma sam počastvovan što je radio-drama po mojoj horor priči „MLADEŽ“ emitovana u okviru ciklusa „Paukova mreža“ na Radio Beogradu 2 u utorak 10. decembra.

Ciklus „Paukova mreža“, koji se emituje utorkom od 18.32 na Radio Beogradu 2, kultni je serijal koji obuhvata radio-dramska dela domaćih autora ili dramatizacije klasičnih dela domaće i svetske književnosti u žanrovima fantastike, horora, naučne fantastike, krimi-priče.

„Ova žanrovska serija u potpunosti koristi imaginativni potencijal radija kao medija“, kaže Vesna Perić, odgovorna urednica dramskog programa Radio Beograda. „Zvuk – glas, muzika, šum, efekti – daleko potentniji od slike, dovode slušaoca u stanje jeze, straha, saspensa, bliske i neposredne opasnosti. I takve priče ostaće prijemčive za slušaoca bez obzira na to koliko spoljašnje ubrzanje (digitalnog) sveta naizgled ne ostavlja prostor za otkrivanje ovog unutrašnjeg oka u slušaočevim ušima.“

U ovom ciklusu, tokom prethodnih decenija, emitovane su radio-adaptacije čitavog niza klasika horora: Frankenštajn, „Pad kuće Ašera“, „Karmila“, „Doktor Džekil i gospodin Hajd“, Drakula, „Okretaj zavrtnja“, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda… a od domaćih „Posle devedeset godina“ Milovana Glišića i „Darovi moje rođake (Marije)“ Momčila Nastasijevića.

Njima se sada pridružila moja „Mladež“, prvi put objavljena u zbirci Divlja kapela, 2022. godine, a skoro istovremeno i u književnom časopisu Gradina.

Priča prati razgovor jedva punoletnog autostopera i čoveka srednjih godina koji ga je primio u autombil, dok se voze ruralnim predelima Srbije u gluvo doba noći. Tok razgovora vremenom poprima sve zlokobnije, predatorske konotacije…

Uloge tumače: Vukašin Jovanović i Branislav Platiša.

Dramatizacija: Vladimir Kolarić.

Lektorka: Olga Babić.

Ton-majstor: Milan Filipović.

Muzički urednik: Dragan Mitrić.

Producentkinja programa: Aleksandra Rajić Žikić.

Reditelj: Zoran Rangelov.

Urednica emisije: Olivera Kolarić.

Proizvodnja: Dramski program Radio Beograda, oktobar 2024.

Ovo je, verovali ili ne, prva adaptacija nekog mog proznog dela u drugi medijum. Ništa moje još nije pretvoreno u strip (bilo je neko mlako interesovanje za Zavodnika – pa ništa), niti u film (Mladen Đorđević je hteo da radi Naživo, ali se to nije desilo zbog „kreativnih neslaganja“), niti u TV seriju (za koju bi recimo Prokletije ali i Zadušnice bile idealne). U dva navrata sam se javljao sa sinopsisom za scenario po Zavodniku na Konkurs za razvoj scenarija FCS-a, ali sam tamo oba puta bio odbijen. Imate ovde negde na blogu navedena obrazloženja žirija… 

I tako, prvo pa – radio! I to, rekao bih, zahvaljujući Vladimiru Kolariću, koji je i uradio vrlo dobru adaptaciju moje priče u format radio-drame.

Sad, radio ima svoje prednosti i svoje mane, kao i svaki medijum: neke od prednosti navela je Vesna na početku ovog teksta – sugestivnost, apelovanje na maštu, na „fill in the blanks“. Neke od mana su odsustvo slike, zbog čega je radijski prikaz akcije vrlo sveden. Ako treba da se nešto odigra na vizuelnom planu, da se neko pobije, da neko nekoga ubije, zvučni efekti mogu preneti samo najelementarniju informaciju (bum! tras! cangr! aaaarghhh!) ali ko je kome šta tačno uradio i kako… to će se preneti malo teže u ovom mediju.

Ova konkretna priča zahvalna je za ovaj medij jer se većim delom sastoji od dijaloga – ali, pred kraj, ipak ima i akcije, i stvari koje bi lepšte bilo videti, nego samo čuti (prepričane). Ipak, s time na umu, mislim da je urađen odličan posao u zadatim okvirima, i ja stvarno nemam većih zamerki. Ponegde je, na par mesta, dijalog malko konkretniji, na ivici objašnjavanja, tamo gde to kod mene nije, ali to je moralo tako, zbog kondenzovanja teksta i zbog davanja nekih konkretnijih znakova onoga što je u mom tekstu skoro pretežno između redova. Ipak, i to malo više direktnosti prisutno je s merom i ne smeta mi.

Branislav Platiša, vozač

Sviđa mi se i što se kroz glumačku podelu vidi taj jaz generacija, koji je u središtu priče, gde ovaj stariji glumac zvuči kao ovejani radio-beogradski spiker od pre 50 godina, a ovaj mlađi – zvuči prilično mlađe. (Uzgred, „mladež“ u ovoj radio-drami igra Vukašin Jovanović, koji je u novom HELLRAISERU bio „Maska“, odnosno onaj najupečatljiviji kenobit, dakle horor mu nije stran…)

Vukašin Jovanović, stoper

Da su obojica veterani iz naftalina, t.j. da glume i zvuče isto, to ne bi valjalo, ubilo bi poentu. Važno je da ima taj jaz između njih, da se čuje.

Pred kraj zbirke DIVLJA KAPELA postoji i moj opširan osvrt na svaku od priča u njoj, a povodom „Mladeži“ napisao sam sledeće:

 

„Mladež“ je najnovija moja priča. Premijerno se pojavljuje u ovoj knjizi.

Ovo je priča kakvu je mogao da zamisli i napiše samo neko ko je zašao u tzv. „srednje godine“. I mada je donekle inspirisana dugim razgovorima i prepiskom sa nekolikim osobama bar duplo mlađim od mene (jedan sestrić, nekoliko fanova, itd), u suštini ovo je razgovor između mene sadašnjeg i mene nekadašnjeg, ili barem jedne alternativne verzije mladog mene. „Pitaćeš mladost gde ti/joj je starost“, ili tako nešto.

Normalan pisac iz ovih krajeva dohvatio bi se ove tematike pod kišobranom „žala za mlados’“ Bore Stankovića; ja je, međutim, obrađujem u senci filmova čiji je vrhunski predstavnik Autostoper (The Hitcher, 1986), jedan od najdražih mi horora iz mladosti. Oduvek sam bio fasciniran vožnjom kolima, iako nisam vozač, nemam položeno za vožnju, niti sam ikada to želeo. Neke od najprijatnijih trenutaka u životu proveo sam vozeći se kolima sa prijateljima. Nešto od toga bilo je u Srbiji ili bliskom okruženju (Hrvatska i Slovenija). Mnogo, mnogo toga bilo je u Americi. Amerika je, inače, savršena zemlja za „road trips“. Samo ona je mogla da izrodi podžanr „road movie“.

Šteta je što je Srbija suviše mala, gledano geografski, da bi se njom bogzna koliko dugo putovalo kolima. Ipak se ova zemlja s kraja na kraj može preći za najviše sedam-osam sati dobrim autom, što donekle komplikuje zaplete koji bi podrazumevali neku dugotrajniju vožnju. Zbog toga sam, recimo, moju prvu dobru, objavljivu priču „Rastakanje“, iako nerado, morao da smestim u američku pustinju, na američke drumove, u američke motele, jer samo tamo postoji i ikonografija i geografija koja mi je bila neophodna za nešto što treba da potraje barem tri dana i tri noći. U slučaju „Mladeži“, mnogo čvršće ukorenjene u ovdašnje tlo, amerikanizaciju nisam ni mogao ni hteo. A i njenom zapletu ne treba toliko vremena i prostora: ta priča prirodno traje par sati, na potezu od manje od dvesta kilometara. S druge strane, u kontekstu Srbije, nisam hteo da „Mladež“ precizno geografski odredim: zamišljajte je gde god hoćete, na jugu, istoku ili zapadu zemlje.

Pored teme starenja i žala za mlados’, ključna stvar koja me je opredelila baš za ovu i ovakvu priču bila je formalna: naime, hteo sam da se oprobam u horor priči koja bi se čitava sastojala iz dijaloga. Maltene kao radio-drama. U suštini, iskren da budem, mene radio kao medij ne zanima, čak uopšte ne slušam radio-drame, pa tako ni ovo nisam pisao s tim medijem kao odredištem na umu. Niti sam nužno ovo pisao ciljano za (kratki?) film, iako sam bio svestan da će zbog mnogo dijaloga ličiti na scenario. Ne. Ono što sam hteo da isprobam bilo je da do krajnosti dovedem nešto što sam već, čini mi se sa popriličnim uspehom (sudeći po mom utisku, a i po reakcijama čitalaca), uradio u romanu Prokletije, u sceni u ludnici, dakle: prolongiranu, dugačku scenu strave u kojoj se jeza i napetost grade pretežno kroz dijalog. U romanu je dijalog bio kontekstualizovan, pripremljen, uokviren dešavanjima, pa čak i akcijom (borba, pucnjava, klanje). U ovoj priči forma kratke priče omogućava mi da sakrijem kontekst, da ukinem pripremu, i čitaoca ubacim in medias res u taj auto, da sam pokuša da odgonetne ko je taj vozač, ko je njegov putnik, i šta se tačno zapliće među njima. Svesno i namerno sam se ograničio na to da akcije bude minimalno, želeći da najveći deo sačinjava taj razgovor, da on bude srž svega, svih značenja i efekata, da se strava gradi kroz pažljiv izbor reči…

Sad, neko će možda biti ugnjavljen tim pristupom. Neko će možda biti nestrpljiv: „Dokle će ovi više da kenjaju? Kad će najzad nešto da se desi?!“ Takvoj osobi, ako je bude, promaći će velika istina da je, kao i u životu, svaka komunikacija, razgovor, dopisivanje, takođe – dešavanje. I da se, ako se pažljivo čita, bez žurbe i preletanja, nego polako, red po red, svašta nešto ovde, u ovoj priči, dešava – kroz taj razgovor.

Još jedna ambicija koju sam imao pišući „Mladež“ bilo je nešto naizgled paradoksalno: iako zbog prevlasti dijaloga ona nekome može delovati prozaično, maltene kao scenario za film, zapravo sam je pisao s ambicijom da postignem zgusnutost poezije, odnosno pesme u prozi, u smislu da napišem priču u kojoj će svaki detalj, slika, motiv, svaka rečenica i svaka reč u njoj da budu pažljivo odabrani i znakoviti, baš kao što se iz dobre pesme ne može izbaciti nijedan stih bez gubitka. (Uzgred, aluzije na klasičnu poeziju i na savremenu pop-rok muziku prirodno su se rodile tokom vožnje.) Koliko sam u tome uspeo – vi prosudite. Meni je svakako bilo veoma zabavno u ovoj vožnji, i mislim da ću se i ubuduće vraćati ovoj vrsti horor scena…

 

Inače, DIVLJA KAPELA je moja najslabije prodavana knjiga: romani idu odlično, ali ova zbirka priča, jedina moja, pokazala se kao upadljivo manje privlačna mojim čitaocima. I to nakon 36 knjiga „Poetike strave“, gde sam priredio bar 30 zbirki priča, i kroz njih pokušao da pokažem da je KRATKA PRIČA kao stvorena za horor žanr, da je kraća forma mnogo više prikladna hororu nego roman… Ali, šta da se radi, narod više voli romane…

U svakom slučaju, ovu dramu možete sad poslušati na RTS Planeti – ALI, potrebno je da prvo tamo otvorite nalog. To je besplatno i krajnje lako, date e-mail, ime i prezime, registrujete se, i gledate/slušate šta hoćete.

Moja MLADEŽ je ovde:

https://rtsplaneta.rs/live/radio/16086/radio-beograd-2?programme=6040093

i ovde, bez prijave:

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5597524/dejan-ognjanovic-mladez-premijera.html

 

Ako ste priču čitali, poslušajte njenu radio-verziju, pa dojavite kako vam se čini.

Ako je niste čitali – ZAŠTO niste? Svakako bi bilo bolje da prvo pročitate, pa onda poslušate…  

DIVLJA KAPELA je kod mene još uvek samo 900 din + ptt, i možete je naručiti na dogstar666 at yahoo dot com.

P.S. A ako vam se usladilo da slušate Ghoul-related horor-drame, ove godine je u „Paukovoj mreži“ bila emitovana i adaptacija priče Vernon Li „Fantomski ljubavnik“ iz istoimene genijalne zbirke koju je objavio Orfelin. Nju možete poslušati OVDE:

https://www.rts.rs/radio/radio-beograd-2/5409237/vernon-li-fantomski-ljubavnik-premijera.html

SPEAK NO EVIL (2024)

***

(3)

 

Pre dve godine pojavio se odličan danski horor pod naslovom SPEAK NO EVIL. Da sam dobio 1000 dinara od svakoga ko me je pitao (na blogu, na fejsbuku, mejlom, uživo…) da li sam ga gledao i šta mislim o njemu, na konto toga dobio bih najmanje 17.642 dinara. A sve zato što ljudi ne prate blog, ili ne čine to pažljivo, ili ih mrzi da obave najobičniji SRČ (search) – jer o tom sam filmu svoje misli iskazao u jednom grupnom pregledu novih horora, i to baš OVDE.

            Za sve one kojima je teško da kliknu, preneću i ovde šta sam tom prilikom napisao:

 

SPEAK NO EVIL (2022)

***

3

Vrlo dobar danski horor-triler, o prosečnoj liberalnoj danskoj familiji koja na letovanju u Italiji upozna par iz Holandije koji im se učini simpatičan, ali kad prihvate da im odu u goste u njihovu holandsku zabit, počnu da otkrivaju mračnu stranu tog para i njihovog naizgled mutavog detenceta. Veći deo filma sastoji se iz hanekeovske socijalno-psihološki uslovljene neprijatnosti i nelagodnosti a ne horor scena, mada kad stvari eskaliraju, bez brige – to zaista ode u horor (uključujući najmanje jedan neočekivano gadan detalj). U ovom slučaju, baš kao i u holandskom VANISHINGU, predvidivost nije nedostatak nego deo ugođaja: imate posmatrati naizgled dobre ljude kako, sporo, neumitno, ne videći to, sve više tonu u pakao iz kojeg im, smesta je jasno, nema izlaska ni beganja.

Međutim, postoji tu i jedan složeniji, dodatni angle tumačenja, a to je – film se može posmatrati i kao brutalno surova satira na previše tolerantne i previše popustljive liberalne mediokritete koji dopuštaju, i maltene sami traže, da budu jebani – i kamenovani. Ima ovde retko viđeno okrutnog smisla za najcrnji humor. Vrlo solidno, ali može biti previše potresno i brutalno za neke (naročito ako su roditelji).

 

            Ovaj film bio je prikazan i na Slaughter Festivalu u doljevačkoj klanici, čiji sam umetnički direktor, što je dodatni dokaz da o njemu imam lepo mišljenje.

            Oko rimejka sam, pak, bio skeptičan: pre svega zato što je došao tako brzo, samo dve godine posle originala; činilo mi se da je nepotreban, da je ta priča sasvim lepo zaokružena i nema joj se šta dodati, a da će je amerikanizacija ili englezacija samo razvodniti, učiniti konvencionalnom.

            Sad kad sam najzad pogledao rimejk, moram pohvaliti svoje proročke moći, jer to se zaista jeste desilo – u smislu da ovaj film ide nešto utabanijim, već viđenim stazama čistog žanra, sa satiričnom dimenzijom tanjom, plićom, manje bitnom nego u danskom filmu, kao i u smislu da skoro nepodnošljiva brutalnost i crnilo originala ovde jesu primetno slađi i podnošljiviji.

            Međutim, to nije urodilo tek jednim od bezličnih, bezidejnih, zaboravljivih recikliranja tuđih ideja kakvi obiluju žanrovskom scenom danas, nego – jednim od boljih, zabavnijih, napetijih horor trilera ove godine. Ako je original satira na preteranu popustljivost i otvorenost liberalnih severnoevropljana („if you’re cold, they are cold, let them inside“, od promrzlih pasa preko migranata do… očiglednih psihoa) koji bukvalno TRAŽE DA BUDU JEBANI time koliko su kratkovidi u svojoj srceparajućoj, niđe-veze-s-realnošću ružičastoj viziji sveta, rimejk za potencijalne žrtve ima Amerikance, a ne Dance, a to znači malo više self-reliance, malo više ACTION, više pesnica i hladnog oružja kad psiho skine masku i ogoli se. Ako je danski film bio malo više HANEKE, ovaj malo više čeneluje pokojnog, neprežaljenog KREJVENA.

            To što je ovo ipak ispao relevantan i dobar film imamo zahvaliti pre svega reditelju, Džejmsu Votkinsu, od kojega sam ja imao baš velika očekivanja nakon njegovog debija, EDEN LAKE (klikni na rivju pa čitaj ZAŠTO), koja je on tek sporadično opravdao (npr. u okej rimejku THE WOMAN IN BLACK). Ovde se on vraća u modus IDEN LEJKA, koji mu odlično stoji – znači, ništa natprirodno, samo bezgranično ljudsko zlo, sadizam, poigravanje i iživljavanje – i apgrejduje ga, dižući mestimično napetost do skoro nepodnošljivih nivoa.

            Ako bih bio čangizava cepidlaka, kukao bih što i ovde za glavne junake imamo otrcani sine qua non današnjeg horora: Omoćena Žena™ i njen Kilavi njanjavi nesposobni mužić-pužić. Jer, taman posla da je neko nekad negde video, npr, nekog za promenu sposobnog i hrabrog muškarca a sa njim ženu koja stalno brblja a kad dođe stani-pani, pretvori se u histerični raspad nesposoban za samoodbranu ili bilo šta.  

O, ne, to ne postoji, to je dramski (i fizički, fiziološki, psihološki) nemoguće: danas u hororu kao protagonisti postoje samo žene-zmajevi kojima sevaju zubi i pesnice, a uz njih su kilavi ili, eventualno, toxični muškarci. Pritom se, u oba slučaja, bilo da je muž/momak kilav ili da je toxičan, gledalac logično upita: čekaj, ako je ova ženska toliko jaka (i pametna), šta je onda videla u ovom Šonji, odnosno Psihu?! Suprotnosti se privlače? Ma daj, to je otrcana budalaština.

            Omoćenost ove žene mogu da kupim i prihvatim, jer je odlično igra Mekenzi Dejvis, koja i izgleda i glumi kao to što joj je napisano, prirodno i ubedljivo. Ali njen mužić stvarno ne znam kako je završio u njenom zagrljaju, kako je baš ovaj kilavko nju oplodio i dete joj napravio? Ovaj skapani bednik kao da je došo u paketu s Ali-baba Expresa ili Temua, pa još malko ulubljen na carini i u pošti dok joj je stigao! Mislim, jebote, gde ovog trećepozivca nađoše!?

            Dodatni veliki plus koji ovaj film iz ranga „okej, nije loše“ diže u rang „ako voliš horor, OBAVEZNO pogledaj“ jeste – Džejms Mekavoj, koji igra uber-toxičnu mužjačinu koja, sa svojom pasivno-podređenom ženicom, na svojoj izolovanoj farmi primi u goste pomenutu asimetričnu familiju, koju čini još i neurotični raspad od ćerke koja s 12 godina još uvek ne može nigde bez svog Zeke lutkana.

            Uvođenje likova je obavljeno besprekorno, postavljanje situacije takođe, nema tu mnogo vunovlačarenja, a jednom kad Mekavoj počne da odvrće dugme svog Psiho-modusa – pa, to je milina gledati, jer ja odavno nisam na filmu video ubedljiviju i strašniju ljudsku pretnju od ovog bizgova! On je čas sirovina, čas hiper-lucidan i zabavan, čas je duhovit, čas je prljav i gusan, čas ciničan, čas pijan, pa trezan posle kraće dremke, i sve tako, ko da je neka podeljena ličnos: ko da je iz Splita (ne iz Splita u Hrvatskoj, nego iz Splita Šamalanovog).

            Da ne dužim: ako vam je do značenja, poruka, satire i crnila, gledajte danski original. Ali pogledajte rimejk ako vam je do izuzetno vešto realizovanog, vrlo napetog horor-trilera koji će vas uzbuđivati, držati u neizvesnosti, ježiti i plašiti, i koji će biti zabavan čak i kad ode u holivudski preterane palp otrcanosti (hej, ovo je Đejson Blam prodakšn!) koje uključuju čak i to da likovi u nekom trenu vise s ivice krova visoke kuće nad ambisom itsl. kliše situacije.

            Da ne pomislite da je ovo retardirano skroz, bez ikakve poente i smisla, samo mašina za plašenje: ne, ima ovde podteksta na više strana, ali meni najzanimljivije u prikazu toga kako se toxična sjebanost roditelja prenosi na decu – ovde, ne samo na Mekavojevog „sina“, nego i na psiho-sjebanu ćerčicu naših Dobrica jer njeni su roditelji takođe ozbiljno uzdrmanog braka… A da sve to nije „bez ništa“, u jednom trenutku filma Mekavoj odrecituje lepu pesmu Filipa Larkina koju ću vam i ja ovde navesti:

 

This Be The Verse

BY PHILIP LARKIN

They fuck you up, your mum and dad.

They may not mean to, but they do.

They fill you with the faults they had

And add some extra, just for you.

But they were fucked up in their turn

By fools in old-style hats and coats,

Who half the time were soppy-stern

And half at one another’s throats.

Man hands on misery to man.

It deepens like a coastal shelf.

Get out as early as you can,

And don’t have any kids yourself.

  

Čak i ono što bi bilo očigledno preterano i holivudizovano i pojednostavljeno i svedeno na rolerkoster vožnju, ovde je zahvaljujući vrhunski napetoj režiji, te izuzetnoj glumi svih involviranih (ali iznad svega Mekavoja), jedan krajnje pitak i gledanja vredan horor. Ako ste dosad imali skepsu i zazor pred ovim rimejkom – sad sam vam je razvejao. Slobodno mu se prepustite. Meni će ovo sigurno biti u top-10 horora iz 2024, a ko zna, možda bude blizu i da uđe u top-5.

Za razliku od gomile ovogodišnjih overhajpovanih poludupastih tvorevina koje vam pretežno prodaju muda za bubrege (uz max jedan gimik, dosetku ili scenu vrednu pomena), ovaj u startu potcenjeni („pih, rimejk! kome treba još jedan?!“) zapravo ISPORUČUJE napetost i stravu na old skul način koji baš prija u ovako veštoj izvedbi.

 

HERETIC (2024)

**(*)

3-/2+

 

HERETIC je, nažalost, samo još jedan u nizu poludupastih MEH hororčića iz ove godine (LONGLEGS, STRANGE DARLING, ODDITY, MAXXXINE…) koji su hajpom kritičara, podkastera, a delom i neprobirljivih fanova, naduvani do nivoa modernih klasika i remek-dela. Koješta, kažem ja – a evo i zašto!

            Kao i većina A24 projekata, ovo ima odličan polazišni KONCEPT: dve prozelitkinje jedne od sekti hristijanstva (ovde: morMonke) dospeju u dom Sumnjivog Lica koje će tu veru da im preispita – i ko zna šta još!

            Tu postoje najmanje dve UDICE na koje će narod beslovesno da se kači: jedna je tematska, goreskicirana (preispitivanje vere i religije u psiho-triler-horor ključu), a druga je vezana za pametan gimik-kasting – ovde, Hju Grant, ofucala zvezda rom-kom filmića od pre par decenija, koji svom šarmu dodaje mračne note i „iznenađuje“ koliko jedan švaler može biti zlokoban i jeziv.

            Većina rivjuera, kako amatera (fanovi) tako i profesionalnih (plaćenih da rivjuišu), i onih između (podkasteri i slični, koji dobijaju pare od Jućuba ili neke druge platforme gde plasiraju svoja dupeta, tj. mišljenja), debelo je zagrizla u najmanje jednu od ovih udica, a pretežno i u obe:

1) „Jao što je pametan ovaj film, nismo videli pametnije propitivanje vere još od upokojenja Luisa Bunjuela, anđeli šnjim, amin!“

i 2) „Jao što je jeziv Hju Grant, ko bi to reko, a bio je tako sladak i šarmantan u onim otužnim ljubićima za kokoši, onomad; ko se nadao da iza tog lišca i osmeha čuči Entoni Hopkis, ako ne i Perkins!“

Eh, kamo lepe sreće da to što se rulji prividelo stvarno i postoji na ekranu. Jer, ovo beskrajno naklapanje o religiji, tj. ta pop-dekonstrukcija hrišćanstva (uz reference na pop-muziku, Saut Park, Spajdermena…) zvučaće strašno otkrovenjski samo onima koji su prespavali celu srednju školu (ili, ako su išli u saobraćajno-metaloglodačku, rudarsko-tehničku, krojačko-cipelarsku ili dragstor-kasirsko-butik-prodavačičku ekonomsku), onima koje je sasvim zaobišao Niče (jer su imali preča posla dok im dlaka niče) i uopšte koji nikad nisu promislili neke temeljne pretpostavke religije, tj. Hrišćanstva.

Inače, ovde se uzgred samo, oprezno, načas, u jednoj rečenici, pipnu i druge monoteističke religije, ali NARAVNO da niko nije blesav da bude toliki JERETIK da  dekonstruiše, recimo, Islam… Jer, Hasan seckati!

Nama, ostalima, ostaje ova preduga radio drama / TV film, ova jednočinka na silu rastegnuta na tri čina, sa mnogo priče (dosadno očigledne) i malo akcije (too little, too late, too absurd), ovaj beskrajni RELIGION FOR DUMMIES koji nikako da se preobrazi u horor, a onda kad, kao, počne – to je ubi bože usiljeno, fejk i neubedljivo i dok traje, a kamoli na kraju kad se otkrije twist, i šta je sve Hju imao spremno pri ruci i šta je sve uradio da bi se Neke Scene odigrale baš kako treba… I šta mu je polazilo za rukom tako dugo a da niko ne posumnja na njega…

I koliko je glupo neubedljiva njegova agenda: jer, nisu ove cure nasumice nabasale na njegov dom: on se ranije PREDBILJEŽIO na njine usluge, znači imaju ga Mormoni u evidenciji, znaju da su baš na njegovu adresu poslali misionarke – i šta je Hju očekivao da će da se desi kad te misionarke nestanu na njegovoj adresi, a Mormon-Central zna da su tamo otišle? Kolko dugo je ovaj Pametnjaković mislio da Traži Đavola na ovako retardirano imbecilan način, a da ga ne uvate i sjebu?

Plus, ni taj mnogohvaljeni Hju Grant nije u filmu uopće tako strašan, dapače: NIJEDNOG trena, tokom 2/3 trajanja, nije delovao kao da je strašniji i luđi od nekog blago ekscentričnog profesora filozofije iz gimnazije, nimalo pretnje a kamoli saspensa nisam osetio gledajući njegovo poigravanje sa ova dva curetka, jer mi baš ništa nije ukazivalo da će im uraditi nešto strašnije od toga da im sruši Sneška (Džizusa).

Predugo je on nasmejan i šarmantan i vedar, predugo ove kokoši cvrkuću i pijuču  (sic!) s njim, predugo gutaju njegova sranja, a da bi ovo bilo iole ubedljivo, a kamoli jezivo, napeto, trilerično.

Zapravo, čitava struktura zapleta je usiljena i neubedljiva od samog starta. Znate one mimove koji vam u jednom stripiću od četiri kadra sruše Sneška, odnosno neki film, tako što u prvom ili drugom kadru neko zapravo, za promenu, uradi nešto RAZUMNO – i onda, voila, NEMA FILMA! Kao npr. ALIEN COVENANT: astronauti se spuste na alien planetu noseći kacige i skafandere, i naravno da nema ništa od zaraze mikro-alienima i svega što sledi.

Znate ono: „Svega toga ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju“?

Pa, tako i ovde. Svega toga ne bi bilo da su dve Mormonke sledile svoje Pravilo Službe, koje izričito kaže: „Ne ulazi u kuću nekog muškarca ako mu tu nije i žena prisutna.“ To se ovde pomene, na kućnom pragu, reda radi; on im kaže: „Ma evo mi je žena u kuhinji, gde joj i mesto, peče pitu, nego uđite vi slobodno.“ I one uđu.

Odnosno, ako NE UĐU – to je kraj filma. Nema ga. Ne postoji.

One, naravno, uđu, i ne samo što ne traže odmah da vide ženu, nego se raspištolje tu, raskomote se, gutaju njegove izgovnore, njegove pričam-ti-priču, pijuckaju čaj koji im kuva neznanac sa ženom-predugo-tihom-u-kuhinji – pa izvinte, cure, sve i ako ste pale na šarm Hjua Granta (u godinama u kojima može DEDA da vam bude!), ako su vam proradili ti hrišćanski hormoni-mormoni, predugo to traje, previše toga vi tu gutate i prihvatate. I još se sve vreme kikoćete, cičite, skičite od veselja. Gde vam to u Bibliji piše da budete tako slatke i opuštene i vedre? Pa ko je još video ovoliko vesele i razdragane i rascvrkutane Mormonke?

I nemojmo ni načas preskočiti drugi nepreskočivi KAMEN SPOTICANJA: Pa ko je još video ovoliko lepe, mlade i seksi Mormonke? Ili ovako filmsko-zvezdasto holivudski privlačne zilotkinje bilo koje druge vere, osim onih iz Crkve Svete Radodajke, ili Hrama Velike Dojke?

Znači, mene je ovaj film izgubio u prvih 10 minuta: čim sam u prvom minutu video seksi mlade preljepe Mormonke (naročito onu crnu, Sofi Tačer), reko sam filmu ZDRAVO. Čim su one pre isteka desetog minuta ušle u Hjuovu kuću („Evo tu mi je žena, majke mi, sad će ona da izađe, čim ispeče pitu“), ja sam reko MA ZDRRRRAVO!

A na ta dva temeljna kamena mog spoticanja da uđem u ovaj film i komotno se osjetim u njemu, da se raspištoljim ko ove dve u njemu, da mu poverujem ko ove dve što čine, zapravo se sa svakim krindž minutom ove usiljenosti i neubedljivosti gomilaju novi kamenovi: fejk priča Hjuova, fejk krindž reakcije curica, fejk teatralni ambijent te kuće, fejk testovi za vernice kasnije, i MEGA-FEJK podrum i njegov sadržaj i ta „proročica“ dole…

I tako, odgledah ovo tek mlako zabavljen: a) lepom crnom devojkom; b) Hjuovim rezidualnim šarmom koji nikako da se preobrati u MENACE 2 MORMON SOCIETY; c) kvazi-ljuljanjem temelja religije, dok traje (ali ako mislite da je ovo film sa ateističkom agendom, HA-HA, onda ste naivniji, blago rečeno, nego što od čitalaca ovog bloga očekujem! NARAVNO da će pred kraj da se ponudi i apologija vere; hell, pa to imate čak i u exploatacijskoj klanici TERIFAJERA 3, naravno da ćete to dobiti i u HERETIKU, jer u VERU se u Holivudu ne dira, no-no, pec-pec!) i d) s to malo „horora“ pred kraj, mada ni njime ne bejah sasvim zabavljen, jer mi je sve to bilo napadno usiljeno, preterano, fejk i neubedljivo da bih na duže od trenutka doživeo SUSPENZIJU NEVERICU kao sine qua non horor užitka.

Ovaj me jeretik ni u šta nije ubedio – ni na početku, ni u sredini, ni na kraju.

Da li sam se dosađivao? Pa, ne naročito.

Da li sam uživao? Ne preterujmo!

Da li ću ikada ponovo poželeti da ovo gledam? Teško. Možda ako izađe Extended Cut sa scenom u kojoj ona crna negde oko polovine filma kaže Hjuu: „Izvinite, preznojila sam se od ove naporne teološke rasprave, mogu li da se u vašem kupatilu istuširam?“

KUPITE NOVE HOROR KNJIGE!

U okviru ponude GHOUL SHOPA od danas su dostupne i sledeće knjige – neke od njih u malom broju primeraka, pa ne čekajte i ne oklevajte predugo! Šta možete sada naručiti od mene? Evo!

 

KNJIGE KRVI, 2. tom – Klajv Barker

 

U 2. tomu KNJIGA KRVI, dakle, imate kompletan sadržaj koji je ranije bio podeljen u 4, 5. i 6. Knjigu krvi.

U Orfelinovom izdanju je prevod Gorana Skrobonje, ranije objavljivan, ali pomno redigovan za ovo izdanje, i s nekoliko bitnih fusnota dodatih tamo gde ih ranije nije bilo.

Pored toga, ovaj tom krase originalne ilustracije domaćih autora, rađene specijalno za ovo izdanje, u duo-tonu (crno-crveno), istao kao i u 1. tomu. Svaka od 14 priča i novela u ovom tomu ima svoju zasebnu ilustraciju, a tu su i dodatne pregradne ilustracije koje je uradio Ivica Stevanović.

Naravno, i sasvim očigledno, Ivica je zaslužan i za božanstvenu prednju i bogohulnu zadnju koricu.

Pored Barkerovih priča, na kraju ovog toma naći ćete i veoma detaljan Pogovor pod naslovom „Klajv Barker, Zapisano u krvi i mesu“ koji je napisao Dr Dejan Ognjanović.

To je praktično mini-disertacija o poetici Klajva Barkera i značaju ove zbirke u istoriji horora, na punih 70 strana velikog formata ove knjige.

Ukupan obim 2. toma je 592 strane, što je nekih 15-ak strana više od 1. toma.

Kliknite na zaplavljeni naslov, gore, za više detalja!

Cena je 2.800 din + ptt.

 

Imam i par primeraka I toma KNJIGA KRVI (koji sadrži prve tri zbirke), po ceni od 2.600 din. Ako ga do sada niste kupili, možete i sada, od mene. Samo požurite.

 

Imam i po 1 kom. antologija NEKRONOMIKON (Lavkraft; 2.500 din) i KNJIGA EJBONOVA (Klark Ešton Smit, 2.400 din). Ko voli, nek izvoli!

 

Tu je i jedna POETIKA HORORA Dr Ognjanovića: ako je još nemate, sad može biti vaša, s posvetom autora. Cena: 2.300 din.

 

 

SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA - H. F. Lavkraft

 

Novo izdanje preveo je dr Dejan Ognjanović.

Novi prevod ima više fusnota od starog, jer ovaj roman obiluje referencama.

Tu je i Appendix: OKULTNI REČNIK koji na 14 strana pojašnjava IMENA, KNJIGE, POJMOVE i FORMULE koji se pominju u romanu.

Ovo Orfelinovo izdanje sadrži i dodatak u vidu Lavkraftove novele „Kroz Kapije Srebrnog ključa“; ona do sada nije bila objavljena u drugim Orfelinovim knjigama Lavkraftovim, a ovo je potpuno novi prevod te novele, takođe by dr Ognjanović.

Na kraju knjige je i detaljan POGOVOR pod naslovom „Grobovi bez dna“.

Uz pogovor ćete videti i nekoliko prikladnih ilustracija: kuću u Providensu koja je poslužila kao uzor za dom Č. D. Vorda; prvu stranicu Lavkraftovog rukopisa (sa originalnim naslovom romana) i još ponešto.

Sve ovo dizajnirao i svojim genijalnim ilustracijama ukrasio Ivica Stevanović!

Kliknite na zaplavljeni naslov, gore, za više detalja!

Cena je 1.200 din + ptt.

 

 

NE GLEDAJ SADA - Dafne di Morije

 

Ovo je moj izbor najboljih priča spisateljice koju je Hičkok naročito voleo i čak tri puta ekranizovao!

Orfelinova zbirka će vam otkriti prvorazrednu gospodaricu strave kakvu niste ni slutili.

Njena proza je često veoma slična Robertu Ejkmanu, ali je nešto komunikativnija.

To je suptilna, psihološka strava – ali kad reši da vas plaši, to čini kao malo ko. Druga moguća paralela: Širli Džekson. Da, Dafne kao da je nastala ukrštanjem Roberta Ejkmana i Širli Džekson.

Za ovu zbirku odabrao sam sedam priča i novela.

Ova knjiga ima ukupno 416 strana i najobimnija je do sada knjiga u ediciji „Poetika strave“.

Tu je i detaljna biografija autorke i obiman pogovor urednika i priređivača, dr Dejana Ognjanovića.

Kliknite na zaplavljeni naslov, gore, za više detalja!

Cena je 1.300 din + ptt.

 

Sve tri nove Orfelinke zajedno koštaju 5.300 din + ptt.

Ptt & pakovanje bi za paket ove veličine i težine bili 400 din.

 

 

Takođe, i ovom prilikom, zajedno sasvim gorepomenutima, možete naručiti i izdanja Ghoul Press-a:

KULT GULA (horor kritike, eseji i liste), 1000 din.

NAŽIVO (roman), 1000 din.

PROKLETIJE (roman), 1000 din.

ZADUŠNICE (moj za sada najnoviji roman), 1000 din.

i DIVLJA KAPELA (zbirka priča), 900 din.

 

Dobio sam i jedan broj primeraka zbirke DECA NOĆI, koju sam ja priredio i napisao joj pogovor.

To je moj izbor najboljih horor priča Roberta E. Hauarda, tatka na Konana. Kliknite na naslov za više detalja o sadržaju i izgledu ove unikatne knjige.

Cena je 1000 din. + ptt.

 

Na kraju: imam još samo 1 primerak ove teško nalažljive knjige, objavljene u sloveniji, na engleskom jeziku.

GROSSMANN TALES!

20 mojih intervjua s 20 majstora horora.

cena 3000 din + ptt, ili 27 e + ptt.

Prednost onome ko uzima još neku knjigu od mene...