ZAVODNIK

петак, 22. август 2014.

NOVA SRPSKA PRIPOVETKA (priredio Goran Skrobonja)


            U prodaji je, najzad, velika, debela, kapitalna NOVA SRPSKA PRIPOVETKA – odnosno, izbor najboljih priča iz antologija koje je Goran Skrobonja do sada objavio (BELI ŠUM, ISTINITE LAŽI, APOKALIPSA... i U ZNAKU VAMPIRA/VAMPIRICE). U knjizi se nalazi i moja priča "Noćenje", iz antologije U ZNAKU VAMPIRA, gde je izašla pod naslovom "Niotkuda". Ovo izdanje zaista izgleda monumentalno: 644 strane velikog formata (16,5 x 24 cm), tvrd povez, zaštitni omot, šiveno, sa platnenom trakom-bukmarkerom. Može se naći u knjižarama, po ceni od 2.420 din. a direktno od Paladina: 1.600 din, pa vi vidite šta vam se više isplati.
            Ovde sam, strogo ali pravedno, već prikazao sve ove antologije (osim VAMPIRICE), pa koga ne mrzi može da se podseti mojih prikaza pretragom na blogu. U donjem sadržaju boldom sam istakao one priče koje su meni najviše prijale i koje smatram baš dobrim.

            Na slici: Ghoul (gore, levo), teleća glava u saftu (dole), knjiga (desno), "Stara Drina" (svuda okolo)
            PS: Za sajam knjiga u oktobru izlazi i najnovija Skrobonjina antologija, HAARP I DRUGE PRIČE (na temu teorija zavera) kao i njegova nova zbirka priča, POKLADE. O tom – potom!
            A evo kako izgleda SADRŽAJ knjige NOVA SRPSKA PRIPOVETKA:


Goran Skrobonja - PREDGOVOR
Aleksandar Gatalica – VEK
Jelena Lengold – DA, LJUBAV NESTAJE
Zoran Ćirić – NOĆNA KRETANJA
Laura Barna – TOPČIDERSKI RUBIN
Miomir Petrović – VIDOSAVA
Mirjana Marinšek Nikolić – OPUŠAK IZ FRIDINE URNE
Ivan Nešić – PRAVIMO SE DA ZNAMO SVE O LJUBAVI
Darko Tuševljaković – DOK NE DOĐU ŠEJTANI

Verica Vinsent Kol – S ONE STRANE VREMENA I VARKE
Đorđe Pisarev – MOJ DRUG BOG ILI 5364
Mirjana Đurđević – KO TI GLEDA PROFIL
Oto Oltvanji – U TEHNIKOLORU, VEČNO MLAD
Neda Mandić-Spasojević – DIREROVA POSETA
Adrijan Sarajlija – HRONOVIZIJA

Vladimir Kecmanović – BAJKA
Dejan Stojiljković – DRUGA STRANA PONOĆI
Milivoj Anđelković – POSLEDNJA POBEDA KIRA VELIKOG
Spomenka Stefanović Pululu – MARA
Marko Pišev – GOSPODIN PEPERMINT
Jovan Ristić – GODINE U MAGLI
Petar Petrović – AJDE DOBRO, SVAKOM SE TO DESI...

Branka Selaković – IZVIN’TE, ŠTA JE S MOJOM KIFLOM?
Mina Todorović – CIGARETE
Vasa Pavković – VAMPIRDŽIJA
Ilija Bakić – KAMENO SAĆE

Vule Žurić – TAJNA CRVENOG ZAMKA
Srđan Srdić – Golem
Zoran Pešić Sigma – GLAD
Đorđe Bajić – CRNA ZVEZDA
  Dejan Ognjanović – NOĆENJE (ex-NIOTKUDA)  
Pavle Zelić – DODIRI

Aleksandar Bjelogrlić – FEBRUAR
Boban Knežević – VAMPIRIJADA
Goran Skrobonja – PROJEKT: SUNCE, ili Anka, ubica vampira


среда, 20. август 2014.

LAVKRAFT u EMITORU (Prikaz)

  
            Svake godine ovde na blogu prigodno obeležim Lavkraftov rođendan (20. avgust) pa eto, i ove godine, nečega vezanog za njega. Ovog puta – detaljni osvrt na spec. broj EMITORA koj isadrži nove domaće priče pisane u omaž ovom piscu. Kratka najava ovoga, zajedno sa još nekim lavkraftovskim dešavanjima i izdanjima, nalazi se OVDE, ali sada je red da kažem i nešto konkretnije o sadržaju. Inače, ovaj EMITOR je izašao otprilike negde za Lavkraftov smrtovdan (15. mart) i mada sam ga pročitao ubrzo potom, sticajem okolnosti i prečih poslova, moj osvrt na njega došao je na red tek sada.

            Osnovni podaci:
  Emitor #486  
64 strane, 115 x 235 mm

11 proznih, 3 poetska, 18 grafičkih dela
cena: 250 din
+ptt,
kupiš 4 dobiješ 5

Naslovnica: Dragan Paunović

Ilustracije: Asterian, Boris Radujko, Dejan Ognjanović, Ivan Tomić, Milivoj Kostić, Miroslav Lazović, Nemanja Radovanović, Relja Antonić, Stefan Mrkonjić, Vladimir Topalović, Zlata Milić

sadržaj:
(ocene su od 1 do 10)

Dejan Ognjanović, DAGON, BOG SRBA
ocena: ?
       Ranija verzija ove priče bila je odabrana među 30 najboljih na crnogorskom (regionalnom) konkursu IZVAN KORIDORA, najbolja kratka priča, 2010. O tome sam već pisao OVDE. Ta priča je, dakle, bila objavljena u Crnoj Gori, a sada, četiri godine kasnije, najzad će se premijerno naći i pred čitaocima u Srbiji. U pitanju je crnohumorna antiglobalistička lavkraftovština smeštena u Niš i Nišku Banju.

Sanja Pavošević Alisa, PROCEP
ocena: 4-
Akciona minijatura od palp sorte, s tvistom, i relativno tankom vezom s Lavkraftom – ne samo po duhu, gde nema ni L od Lavkrafta, nego i po tematici: nekakav "procep" na nebu iz kojeg povremeno iskoči neko čudo da proguta nekog od loših momaka koji jure protagonistu...

Goran Segedinac, U DUBINAMA
ocena: 5+
Lepo je to napisano, atmosferično, pitko i intrigantno, mada je sâmo kalemljenje Lavkrafta na srpski kontinentalni, slatkovodni ambijent ("Pitoma dolina" podno Divčibara) izvedeno klimavo i neubedljivo, kao i povezivanje sa podzemnim vodama. Plus što je preokret prilično besmislen a priča bez prave poente.


Ivan Tomić, SONET O MORSKOJ SATVORI
ocena: pih, poezija
Brod plovi, satvora ga proguta, kraj.
Praćeno simpatičnom karikaturalnom ilustracijom Ktulua nad Beogradom, od istog autora (Tomića).

Filip Rogović, DOLAZAK AZATOTA
ocena: 5
Solidno pisano, pohvalno prisustvo ljudskog (i socijalnog) faktora, ali ovo prilično proizvoljno spajanje "Pikmenovog modela" i "Muzike Erika Zana" umesto kosmičke strave završava sa vrlo prizemnim, prozaičnim "otkrovenjem" da živimo neživot i da nam se crno piše ovde gde smo (tj. Beograd).

Nenad Pavlović, IZMEĐU
ocena: 4-
Čovek se vrati u kuću u kojoj je odrastao, zaspi – a kad se probudi, ona pretvorena u neraspoznatljivi i haotični lavirint koji ga, na kraju, prebaci u drugu dimenziju, gde zatekne još neke izgubljene, pa onda i njima uspe da sjebe maleni procep u "normalan" svet. I to je to. Šta, čemu, zašto, kako...? Eto, tako.

Radoslav Slavnić, ĐAVO BEZ FILTERA
ocena: 3
Prilično nekoherentno i haotično, uninvolving, ravno, uprkos trudu (da ne kažem – naprezanju): mehaničko, zaboravljivo poigravanje klišeima.

Miloš Petrik, SMRT MUSTAFA-AGE DAMUZIĆA
ocena: pih, poezija
Mustafaga nabasa na devet kćeri Dagonovih kako se kupaju; željan da se priženi nekom od njih, umesto toga završi raskomadan. U desetercu.

Relja Antonić, SELO PLESAČA
ocena: 4+
Nevešt, ali mestimično simpatičan pokušaj da se Lavkraft prebaci u zabrđa i zaprđa Istočne Srbije i njihovog okult-folklora: previše je toga nabacano i početnički zagušeno referencama na hevi metal pesme, filmove, stripove i sâmog Lavkrafta. Ovaj fan-fiction deluje kao prva ruka premise koja je, s malo više researcha, pameti i ambicije, a manje prvoloptaških aluzija, mogla da pruži znatno više.

Dušan Kovijanić, BESANOST
ocena: 2
Rutinsko, epigonsko protrčavanje kroz neke teme i slike iznosi neuživljena i neubedljiva priključenija izvesnog Artura Birčama koji luta kroz kapije sna... i luta... i luta. Da bi ga na kraju odneo nightgaunt. Naravoučenije? Deco, ne radite ovo kod kuće.

Miloš Petrik, DANIĆKI UŽAS
ocena: 5
Partizani krenu da ruše staru crkvicu u nekom selu, smeštenu navrh stene-kule, a ne znaju da je ispod nje džinovski puž-golać, ili tako nešto... Živahno pisano, ozbiljno-zajebantski, ali nedovoljno je i jednog (ozbiljnosti) i drugog (zajebancije) + poenta je upitna.

Tanja B. Trkulja, STIGIJSKA KOB
ocena: pih, poezija
I to loša. Rimovanje po ključu aa bb cc dd, stihovi bez ritma i duše, krajnje prozaično i prozodično brbljanje koje je, eto tako, podeljeno na stihove sa rimama, ali od poezije – ni P, od Lavkrafta – ni L.


Marko Trivunčević, BALABAN
ocena: 4
Evo najzad Lavkrafta na (slanom) moru – crnogorskom. Simpatičan ali ipak neubedljiv pokušaj spoja nekih lokalnih legendi sa pipcima i HPL čudesima, previše veseo i razdragan, previše ovozemaljski, i previše, previše objašnjenja (tj. nimalo misterije, neizvesnosti, strave...). Ipak, slikoviti ambijent ima svoju draž, i priziva ono što je tu moglo biti...

Damir Mikloš, UŽAS BELINE
ocena: 3+
Majstor za grafite crpe farbu iz močvare na periferiji, ispod poda svoje kućice, a čak i kad njega više nema – užasi koje je oživeo počnu da prizivaju mamu Šub Nigurat iz dalekog svemira... Još jedna reakcionarna pričica s naravoučenijem: Deco, ne radite ovo kod kuće, odnosno – umetnici su prokleti, bolje bi bilo da ih nema, da ne prčkaju po zabranjenim istinama, da nam ne šire percepciju jer tako samo prizivaju ZLO koje će uništiti svet kakav (mislimo da) poznajemo. 

            
          Ono što je Lavkraftovu prozu činilo i još uvek čini posebnom jeste njen osobeni svetonazor - filozofija u njenoj pozadini, odnosno u njenom korenu. Sve njegove kreature, demoni, bogovi, sve teme i motivi, služili su iskazu njegovog viđenja čoveka i sveta. U ovim pričama ovde ne nazire se nikakav stav, ideja, a kamoli filozofija autora; ne samo što te priče nisu verne Lavkraftovim nazorima (to nisu ni dužne ni obavezne da budu) nego što se u njiam ne vidi ni neki alternativni, drugačiji, osobeni stav njihovih pisaca. Osim ako stav nije nešto tako otrcano kao "Ko mnogo čačka po zabranjenim stvarima sustići će ga kazna - a vrlo lako može da izazove i smak sveta!" Piscima je, takođe, promaklo da je Lavkraft bio pre svega pisac atmosfere pa onda akcije; u ovim pričama ima mnogo akcije, a malo atmosfere. Ukratko, priče u ovom EMITORU omašile su Lavkraftov DUH a oponašale samo njegove površno shvaćene motive (vodena čuda, pipci, apokalipsa, ludilo...) koji kao da su preuzeti iz druge ili treće ruke (filmovi, video igre, stripovi, epigonski pisci) a ne na samom izvoru, u pričama HPL-a.



          Sve u svemu – ovo izdanje je hvale vredno na nivou ideje, ali osrednje na nivou izvedbe. Podnošljivo je za jedan pionirski poduhvat; idući put (ako ga bude) nadam se da će se u ovoj tematici okušati i iskusniji, dokazani domaći majstori fantastike i horora – mada, realno, ne bih realno očekivao da se to desi, jer ovdašnji hororisti su uglavnom previše načeti Kingom, Herbertom i Simonsom da bi adekvatno pojmili i preobrazili jednog Lavkrafta. Ipak, ovdašnji ambijent će svakako biti dovoljno zanimljiv ovdašnjim (ne previše probirljivim) fanovima Lavkrafta da pruže šansu ovim pričama. Za sitne pare ipak dobijate lepo dizajnirano, nakićeno i čitljivim tekstovima popunjeno izdanje.

Gde se još može nabaviti:
sastanci Društva "Lazar Komarčić" ponedeljkom u Domu omladine
u knjižari Beopolis u Bg,
u Lemijevoj knjižari u NS 

A čitav broj može se sad čitati i onlajn, OVDE!

понедељак, 18. август 2014.

Grossman 2014 (5. deo) – Hudi i ostali mački



U petak, 18. jula, žrtvovao sam organizovani odlazak na bazen, i to mi nije teško palo, jer niti plivam niti volim bazene, ali mi je zato teško palo naknadno saznanje da se i tamo služio gulaš. Ovo se, kako vidim, polagano pretvara u festival filma, vina i gulaša – i ja nemam ništa protiv ovakvog razvoja stvari!
Bila je to žrtva koju sam podneo kao član žirija – naime, zbog tehničkih problema prethodne večeri nije bio prikazan mađarski film HEAVENLY SHIFT (ISTENI MUSZAK, 2014) a pošto je delovao veoma obećavajuće, nije mi teško palo da posle doručka u hotelu odem do bioskopa i odgledam ga u vanrednom terminu, u rano popodne (13h!). Olakšavajuća okolnost je to što se ispostavilo da je BOŽANSTVENA SMENA najbolji film festivala (vidi moj rivju).
Pre svega toga, umesto brčkanja i ghoulašenja, u podne sam uradio intervju s Tilom Klajnertom, rediteljem filma DER SAMURAI (2014) a on mi se kasnije pridružio u bioskopu na projekciji filma INDIANA JONES AND THE TEMPLE OF DOOM pa smo ga zajedno, sa velikim uživanjem, uz mnogo smeha i komentara, odgledali sa 35mm trake! Kao zakleti mrzilac Spilburgera, ja sam taj film zaobišao u bioskopima, onih dana, i pogledao ga tek znatno kasnije, na TV-u. Ovom prilikom dao sam mu novu šansu – i on ju je itekako iskoristio. Egzaltaciju ovim filmom izručiću uskoro u zaseban tekst.
Posle ovog spektakularnog double bill-a bacio sam se u kraću popodnevnu dremku kako bih bio svež i čio za Master class koji sam uveče imao da vodim sa Đorđem Kadijevićem na trgu. Ono što mi naročito cepa srce jeste to što sam, uvek odgovoran, uvek pouzdan i profesionalan, zbog toga odlučio (ne bez žaljenja) da preskočim i drugu organizovanu konzumaciju vina u natjecanju za nagrade; prvu konzumaciju preskočio sam jer se delom poklapala s mojom promocijom ZAVODNIKA a delom s početkom MAMULE. Neučestvovanje na ovim konzumacijama jedina je krupnija senka i kajanje koje nosim sa ovogodišnjeg, otherwise odličnog, festivala. No, šta se tu može – trezan i lucidan otišao sam na javni razgovor s Kadijom (foto izveštaj + audio snimak toga imate OVDE) a kada se to sve završilo kako je jedino i moglo, s gromoglasnim uspehom, požurio sam da bar delom nadoknadim propušteno i napijem se...
...Ipak nisam bio pijan ni približno kao jedan mortus zateturani član žirija (koga neću imenovati – ali čisto da se zna da to NIJE bio Slovenac!) tokom večernjeg većanja koje je bilo pomalo naporno, delom zbog ovog pijanog, delom zbog njegovog militantnog nedopadanja prema SAMURAJU (koji je Slovencu bio najbolji), delom zbog pohotljive zaljubljenosti tog starkelje u sirene iz MAMULE (zajedno sa "all that S&M stuff in there...") ali sam, uz malo čvrste ruke i suzdržane, učtive ali stroge kontrole ono što je moglo da se pretvori u beskonačno repetitivno brbljanje do zore presekao i na papir stavio glasove nas trojice, tako da smo do nekakvih rezultata ipak došli, uz ogradu da ćemo ih korigovati sutra popodne u finalnoj sesiji, nakon što odgledamo i Mađara (koji je na kraju dobio naše glasove za najbolji film).
Poslednjeg dana festivala, u subotu 19. jula, razmahala se Subverzivna berza – odnosno mini sajam raznih đinđuva i tričarija, polovnih CD-a i ploča, nešto malo alternativnih knjiških (da ne kažem – fotokopiranih) izdanja itsl. Tu je svoje mesto našao i GHOUL SHOP, sa ZAVODNICIMA, NEKRONOMIKONIMA, filmskim posterima, originalnim DVD-ima i tako time – čisto da malo podignem nivo ovog dešavanja i popravim mu prosek, u smislu ponude koja je zaista vezana za festivalska, žanrovska dešavanja.
I to je prošlo sasvim solidno, barem na mom štandu: istina, na jednom ovakvom festivalu očekivalo bi se i još više fanova ovakvih knjiga i filmova, i još bolji biznis – ali ajde, ovo je bila tek prva godina, i uprkos svemu zaradio sam određenu količinu deviza, tako da neću da kukam. Naročito zato što su ljupke volonterke stajale na štandu nekoliko sati, na užarenom suncu, dok sam ja tu proveo oko pola sata, kada je najviše biznisa i ostvareno.
Završna ceremonija i dodela nagrada ove godine nije imala uvertiru u vidu vinskog posluženja (kriza? u Sloveniji?! u EU?!!), ali je zato samo dešavanje bilo lišeno nepotrebnog kićenja, scenografije i ekstravagancije (kao npr. one godine kad je bio Kristofer Li) a kamoli preteranog blebetanja. Bilo je odmereno i kulturno, taman kako treba.
Sedeo sam pored Kadije i video da se nije meškoljio niti gunđao – štaviše, kada je došao red da izađe na pozornicu, on je, kako to samo on ume, na licu mesta improvizovao jedan dirljiv i duševan kraći govor, pravo iz srca, i pobrao je salve aplauza. Bilo je očigledno da mu je iskreno drago što je ovde, i što i na ovaj način dobija priznanje, makar i sa zakašnjenjem, i daleko od Srbije – iako je on i ovog puta ponovio pomalo jeretički, ali njemu se može: da i Sloveniju doživljava kao svoj dom podjednako kao i Srbiju.
I publika, i mediji, i gosti – svi su mu jeli iz ruke, i bilo je to okrepljujuće videti, naročito nekome ko zna u kako neveselom stanju se on inače nalazi već skoro dve godine. On je, potom, otišao na trg da proveri kakvog je kvaliteta kopija SVETOG MESTA koja je išla sa DVD-a: naime, prekasno je sročen ovaj deo programa a da bi se zaobišle sve gnjavatorske procedure sa YU Kinotekom oko dobijanja 35mm kopije koje uključuju i mesec dana čekanja na odobrenje ministra kulture da odobri izlazak kopije filmske trake iz zemlje da bi išla na festival!
Usledio je afterparty – ali ja sam pre njega mudro ipak otišao u hotel na večeru jer sam upozoren da nas posle toga čekaju neke skromnije grickalice i sendvičići i pizzice. Bio je to mudar potez, iako je i after-posluženje bilo sasvim OK, kao i vino.
Tom prilikom je Arpad Slančik festivalu poklonio svoj najnoviji uradak, mini-skulpturu - kažem mini samo u poređenju sa full-body egzibicijama kakve je inače ovde izložio – izrađenu na licu mesta, u Ljutomeru, tokom trajanja festivala.
Ovaj spoj ljudske glave i vodenice za meso izazvao je adekvatnu pažnju okupljenih, kao i isprobavanje toga da li mašinerija radi.
I Kadiji se to očigledno dopalo, kao i druge Slančikove skulpture – čuo sam ga kako hvali njihovu materijalnost, telesnost, opipljivost, taktilnost, fakturu... Eto, sad kad su Grosmanovci dobili ovu divnu vodenicu za meso, od sledeće godine mogu da organizuju festival filma, vina, gulaša, pljeskavica i ćevapčića. Šta je festival ako se stalno ne razvija u novim pravcima?!
To veče sam se maksimalno potrudio da nadoknadim propušteno prethodnih dana, kako u vinu tako i u zezanju s Markom i Tomažem, tako da finalni skor nije bio tako loš, kao ni oproštajni paketić koji su mi spremili u znak zahvalnosti za svu pomoć i saradnju na festivalu i oko njega.
Narednog dana, u nedelju 20. jula, valjalo je krenuti nazad – "zaaa Beeeeograd" – ali ne s firmom Krstić, nego novim, dobrim, brzim autom kojega obezbeđuju domaćini. Elem, Kadija se hvalio da ga je spec. vozač dovezao iz Bg do Slovenije za oko 4 sata pa sam rešio da to proverim, i umesto sa Bekvalcem (koji je planirao da nazad krene kasnije tog dana) nazad odem ranije, tim bržim autom koji je vozio Kadiju. Istina, u zadnji čas su se u to vozilo udenule dve šmizle iz beogradskog Doma omladine koje su, inače, tu bile u gostima; ni na koji način nisu učestvovale u programu. Njima nije baš bilo po volji i moje prisustvo, na koje nisu računale, jer bilo nas je troje na zadnjem sedištu, a najnesrećija je bila cura koja je imala da sedi na sredini. Ipak, na njihove uzdahe i gunđanje nisam se obazirao: nakon kratke ali odlučne replike da sam ja deo paketa sa Kadijom, te mi je mesto tu, i da ne znam otkud sad one tu i šta uopšte hoće, nisam se dalje upuštao ni u kakav razgovor sa njima, i u potpunom miru i tišini (ako ne računam mozgoubijajući pop mjuzak sa radija) glatko smo se dovezli u Beograd, sa minimalnim zadržavanjem na granici sa Srbijom.
I tako je, eto, okončana prva faza ovog mog radnog, plaćenog letovanja (po principu Business + Pleasure). U Beograd sam otišao da malo dođem sebi od pet dana na Grosmanu i da ostavim deo prtljaga koji mi neće uskoro trebati. Proveo sam jednu noć kod Kadije, jedno pre-popodne kod Piševa i drugo veče-noć kod Ace Radivojevića a već u utorak me je čekao put na drugi inostrani festival: Kratkofil u Banjaluci. Slikoviti izveštaj i otuda sledi, uskoro... 

субота, 16. август 2014.

HEAVENLY SHIFT (ISTENI MUSZAK, 2014)

 ***(*)       
 3+ 

            Dezerter beži iz ratnog Sarajeva – u Mađarsku. Malo čudna putanja, ali dobro: valjda je i toga bilo. Tamo ga ubrzo zaposle na crno kao ispomoć u hitnoj pomoći, gde postane asistent grupici ciničnih, sebičnih, politički nekorektnih lekara kojima je spasavanje ljudskih života poslednja stvar na pameti. 
Kako se ispostavlja, u određenim slučajevima, zahvaljujući biznisu sa mutnim mrtvozornikom, ljudi su vredniji mrtvi nego živi. Iako nevoljno, pridruži im se u nizu slikovitih nedela kako bi zaradio dovoljno para da može i svoju ljubu, bolničarku u Sarajevu, da prebaci u Mađarsku specijalnom šemom, vozilom koje iz Sarajeva izvozi leševe...
            Kad bismo cepidlačili, mogli bismo se upitati: kojoj od tri zaraćene grupacije iz Sarajeva pripada naš glavni junak? Zove se Milan. Reklo bi se: srpsko ime. Na početku ga vidimo u uniformi koja najviše liči na onu iz JNA (mada, u to vreme, a naročito na početku rata, svako je nosio svašta, pa to nije po sebi dokaz bilo čega). Ali, ako je naš Milan Srbin, kako onda shvatiti to što u javljanju svojoj curi on telefonom kaže da je pobegao iz rata zato što "nije mogao ubiti jednog četnika"?
            Da li je bilo muslimana s imenom Milan? A možda je Hrvat? Hmmm... Njegova cura radi u bolnici usred bombardovanog Sarajeva. Dakle – mora biti muslimanka? Ah, tko bi to znao. Izgleda da research ovog filma nije zalazio tako duboko, ili ove finese (zbog kojih stotine hiljada ljudi izgiboše bezveze) nisu smatrali važnim. 
S druge strane, junački su se potrudili da njihovi, mađarski glumci u nekoliko scena govore srpski/hrvatski sa popriličnim uspehom: naravno da će ovdašnji gledalac osetiti da to nisu nejtiv spikeri, namirisaće da nisu naši, ali izgovor je sasvim solidan za strance, i nije ni blizu uvredljivom brukanju Džontra Volte u KILLING SEASON (2013). Svakako to više liči na srpski nego ono što svojim govornim aparatom izbacuje naš "prestolonaslednik".
            No, ako apstrahujemo ove zamerke, sve ostalo vezano za HEAVENLY SHIFT je izrazito pohvalno i pažnje vredno, čak i ako filmu ne dajemo popust zato što je debitantski, te mu zato ovog puta gledam kroz prste i ipak dajem Gulov Pečat. Naime, u pitanju je odlična crna komedija od sorte kakvu samo filmofilski Euro-krem može da pruži, a Mađari su naročito podobni za ovakav dead-pan.
            Milan je, dakle, amalgam – SrboHrvoMusli – ukratko, Jugosloven, naivčina, nevinašce koje iz tiganja Sarajeva upada u vatru nominalno civilizovane europske Mađarske, samo da bi tamo spoznao relativnost državnih i srodnih granica, jer i tamo zatiče bezobzirnost, amoral, poroke, dekadenciju i postkomunističku neljudskost koja je, istina, pokrivena glazurom "zapadnih vrednosti" (ipak tu nema klanja i puškaranja na ulicama), ali je zato, iza tankog vela, i ovde čovek čoveku vuk – onda kada nije svinja!
            Za pohvalu je istančani pristup reditelja Marka Bodžara koji uspeva da pronađe pravu meru u nečemu što je, u trapavijim (čitaj: balkanskim!) rukama moglo da se izvrgne u Bosanski kotao, bućkuriš svega i svačega. Umesto toga, HEAVENLY SHIFT vešto balansira na žici i pronalazi pravi ton za priču koja se dotiče stvarnosti toliko blisko da je to, zapravo, neprijatno. Traljavost, neažurnost, nesposobnost i nezainteresovanost službe hitne pomoći je, nažalost, nešto s čime sam se direktno suočavao prošle godine, dok se moj otac četiri meseca (bezuspešno) borio za život, a verujem da će i mnogom ovdašnjem gledaocu ovaj film delovati previše prepoznatljivo, imao on ili nemao bliske susrete s našim "zdravstvom".
            Bodžar ovde secira neke akutne tačke svog društva: jaz između generacija, rasizam i neonacizam, kontroverzni biznismeni i njihove mutne radnje, narkomanija itd. Pred kraj, istina, groteska ode u ekstreme tarantinovskih razmera, naročito kad se u dešavanja uključi jedan samurajski mač – ali to biva na sasvim drugi način nego u DER SAMURAI
Valjda je reditelj osetio potrebu da publici pruži i nešto eksplozivnije zabave veće od života sa svom tom wtf akcijom, probodenim ljudima, jurnjavom ulicama u vozilu bez vozača itsl. Srećom, to se sve, mudro i nadahnuto, vrati u pakao Života, u odličnoj završnoj sceni koja će gledaocu iz ex-Yu imponovati još i više nego bilo kom drugom… Divno, mračno, tužnosmešno, sa knedlom u grlu…
            Kao što fotke pokazuju, fotografija je izvanredna: ogroman deo filma dešava se noću, ali osvetljenje je vrhunsko i puno kolorita koji ne ulepšava korumpiranu stvarnost, ne zaslađuje je vć ističe, ali tako da se sve prati s uživanjem (u kontrastu sa rumunskim i ex-Yu nakazno "realističkim" insistiranjem na kvazidokumentarizmu).  
Glavni glumci su savršeno pogođeni, a naročito cinični doktor i ladan-ko-špricer vozač: slikovite fizionomije, savršena mikrogluma i isporuka vickastih dijaloga – komedijski tajming doveden do perfekcije o kakvoj današnji "domaći" filmovi mogu samo da sanjaju. Muzika je takođe odlična, čak je i dizajn špice veoma dopadljiv, i ukratko, HEAVENLY SHIFT funkcioniše na skoro svakom nivou svog postojanja pa je zato ovo bio naslov kome smo mi iz žirija na Grosmanu bez problema, jednoglasno, dali nagradu za najbolji film festivala.

            Ne, nema ga na netu trenutno; moraćete da se malo strpite, ali upamtite ovaj naslov – sasvim sigurno će biti na mojoj top-10 godišnjoj listi. Za sada mi je i u top-5.

четвртак, 14. август 2014.

Razgovor s povodom: ZAVODNIK na TV-u


            Niška televizija Belle Amie je prošle subote (9. avgusta) u udarnom terminu, u 20.30 h, emitovala emisiju Razgovor s povodom, čiji je gost bio Dejan Ognjanović. Povod za razgovor je izlazak njegovog novog romana pod naslovom Zavodnik i nedavna promocija u Nišu (u petak 13. juna), o kojoj Belle Amie nije uspeo da izvesti (bilo je želje, ali ne i mogućnosti). Razgovor je vodila iskusna Ivana Antović, a pored priče o samom romanu, u ovih 17 minuta govori se i o mestu horora u srpskoj književnosti, o njegovom plasmanu kod domaćih izdavača, o ruralnom hororu, o opredeljenju za samizdat, o održanim i planiranim promocijama...
            Sve to sada ekskluzivno možete pogledati u donjem prilogu.