izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 23. јун 2022.

CRIMES OF THE FUTURE (2022)


**

2+ 

Žao mi je, ali novi-stari Kronenberg je do negledljivosti dosadna i krindž smaračina, serija statičnih kvazi-zaumnih dijaloga i monologa koja niotkuda vodi nikuda i koja sveukupno deluje kao da je mrtvi Džarmuš uzeo da napravi fletlajn fan-fikšn od otpadaka iz Videodroma, Egzistensa i Golog ručka koji deluje samo kao nenamerna parodija ovih odličnih filmova, isisana od svakog traga života.

Zašto „novi-stari Kronenberg“? Zato što je to novi film po starom scenariju, napisanom pre 20 godina. Tada se zvao PAINKILLERS, i bio je slab, nedorađen, i s razlogom nesnimljen, a onda ga je ovaj sad pod stare dane izvuko, provetrio, ali ga nije skoro nimalo bitnije popravio, i još ga snimio kilavo i ružno.

Ukratko, naš Kroni je odavno kreativno umro: moj opširan i emotivan RANT o tome, a povodom one bljuzge A DANGEROUS METHOD (2011) imate ovde na blogu (klikni na naslov!), i ne bih se ponavljao sada: sve sam već rekao o tome. Kad sam se tim povodom istresao, posle toga više nisam imao ni snage ni potrebe da se detaljno bavim njegovim filmom MAPS TO THE STARS: zalepio sam mu dvojku (** / 2), OVDE, i napisao samo ukratko ovo:

"Boli me čak i prisećanje na ovaj film. Slično kao što se ČOVEK-TICA pravi da nikad nismo videli satiru na pozorište, glumce itd. tako se i Kronenberg ponaša kao da niko nikad nije razotkrio sjaj i bedu Holivuda, pa je zato snimio ovu ružnu i glupu telenovelu na tu temu. Oh, kako boli kad veliki padnu! Jedini donekle zabavan podzaplet u svemu ovome tiče se nadobudnog antipatičnog skota od deteta-zvezde i njegove već u korenu zatrovane (ne)čovečnosti, što je povod za nekoliko baš-baš crnohumornih scena. Ali za pravi crni humor sačekajte sam kraj, gde ćete videti wannabe dramsku, ozbiljnu scenu CGI vatre koja bi bila ismejana iz GHOST RIDER 3: HOLLYBALLOO!"

 

Drugim rečima, Kroni je ušao u svoju Arđento-fazu, i jezive su paralele između ovog ZLOČINA i ranije ove godine viđenih CRNIH NAOČARA (vidi rivju OVDE). U oba slučaja imamo:

- starog, nekad velikog, a sada kreativno senilnog reditelja koji se više ne unosi u svoj posao;

- stari scenario, izluftiran i snimljen 20 godina nakon nastanka;

- bolno očigledno prenizak budžet;

- kilavu staračku pešačku režiju koja ne stvara osećaj „povratka u formu“, nego utisak bednog, netalentovanog imitatora-plagijatora, „poor man’s“ varijantu jedva vrednu jednog gledanja (samo za najzadrtije fanove);

- potencijalno dobre ideje, od kojih bi neko drugi mogao napraviti nešto bolje, ali od ovog reditelja to očigledno više ne treba očekivati;

- loša fotografija, sterilno-statične scene;

- muzika mnogo bolja nego što je film zaslužuje;

- glumci koji deluju kao kreteni, delom zbog svojih ograničenja, delom zbog onog što ih scenario tera da rade i govore…

 

Nemam ni snage ni volje ni vremena da sad u sitna crevca (sic!) radim autopsiju ovog zlodela. Tužno je gledati nekadašnjeg velikana kako se koprca u onome što je nekada bio NJEGOV materijal, ono što je upravo on izneo na vrhunski nivo (kod Arđenta – đalo, kod Kronija – telesni horor), a sada u svojoj kreativnoj jalovosti, izgubljenosti, baulja i brlja i pravi nenamernu autoparodiju, neku vrstu ESEJA o samom sebi i svojim temama. On pretenciozno kvaziintelektualistički pokreće neke teme kroz reči koje likovi ubeskraj izgovaraju, zaboravljajući da u filmu ne treba samo da se PRIČA i da se tako tovare nove horde beslovesnih "akademskih" tupadžija koji će da analiziraju NE film, nego ono o čemu se u njemu GOVORI, nego treba nešto i da se RADI, da se DEŠAVA. Avaj, drame niđe, zapleta niđe, upečatljivih i memorabilnih scena niđe, osmišljenog i ubedljivog sveta - niđe. 

Da je ovaj film FRANKENŠTAJN, ceo bi se dešavao u nekom sterilnom, minimalističkom fakultetskom amfiteatru gde dobri doca drži predavanja i diskutuje s kolegama i protivnicama svoja naklapanja o životu, energiji, smrti, oživljavanju - a nikad se ne bi leš digao sa stola i otišao u svet, među šume i ljude, da hara i obara...

Rezultat toga je metapoetička nenamerna autoparodija. Samo što ona nije ni približno toliko smešna, a ni provokativna, kao neki koji su se na srodne teme pametno i smelo zajebavali pre 50 godina...



Ovo je jedan beskrajno dosadan, beskrajno pretenciozan, a isprazan film, jedna wannabe „kontroverzna“ pozorišna predstava u kojoj se, scena za scenom, scena za scenom, neprestano KEEEENJA, svi likovi neprekidno jedu govna, filozofiraju, deklamuju mini-eseje, „promišljaju“ koješta, to je jedna serija „photographs of people talking“, ispresecana tek ponekim „body horror“ momentom koji je toliko KRINDŽ glup (čovek-igrač koji na telu ima dvadesetak ušiju – ne vašaka nego ušesa) ili patetično „oh-so-shocking“ (autopsija deteta, podrivena delom slabim efektima, delom lošom motivacijom tih likova da to uopšte urade, delom odsustvom svake konotacije, ili bar emocije, koju bi ta scena morala da nosi).

Žao mi je, deco. Pisao sam već mnogo o Kronenbergovim ranim, odličnim filmovima: objasnio sam njegovu raniju poetiku OVDE, prostudirao knjigu o njemu OVDE, pisao sam čak i o njegovom romanu čim je izašao, OVDE, ali sad, nakon ovog nesrećnog ZLOČINA (uzgred, debilno nazvanog, i sa sasvim nepotrebom zbrkom, jer šta mu je trebalo da od samog sjebe krade naslov već postojećeg, ranog, intrigantnog filma?) stvarno ne vidim zašto bih bičevao mrtvog konja i radio obdukciju nekad voljenog reditelja.

Naravno, on je svojim ranim radovima stekao kredit i zasluge zbog kojih ćemo, dok je živ i vredan, gledati SVE što snimi, pa tako i vi – pogledajte sami, uverite se sami, ali spremite se na najgore. Spremite se da vam bude NEPRIJATNO – ali ne zato što je ovo mnogo uznemirujuć i šokantan i grozomoran film, nego imaćete krindž kakav istančana publika najčešće oseća gledajući „domaći“, odnosno srpski film.

Gledajući ove ZLOČINE nisam znao da li mi je više neprijatno zbog reditelja koga sam nekad obožavao ili zbog glumaca koji umeju bolje ali ovde deluju kao debili. Kristen Stjuart, zaaaštoooo taaakooo??? 

Vigo, sto mu muka, kakva je ovo parodija na Betmena sa tim smešnim grlenim glasom i smehotresnim imidžom matorog gotičara sa predugačkim crnim rukavima i kukuljicom?! 

Jedino Lea Sejdu izgleda moćno, predobro, rođena za jednu veliku, memorabilnu Kronijevu junakinju, ali avaj, dato joj je premalo materijala da zaista oživi tu likinju.

Jadno, tužno, siromašno, nedostojno dugo čekanog i maštanog Kronenbergovog povratka na „svoj“ izvorni teren. Paradoksalno, jedan od njegovih početnih (ali nikako početničkih!) filmova, CRIMES OF THE FUTURE (1970) izgleda znatno profesionalnije i ozbiljnije, lepše i pametnije od ovog nominalno „zrelog“, Kanom-počastvovanog CRIMES OF THE FUTURE (2022)…

Time destroys everything! 

недеља, 19. јун 2022.

YOUNG SHELDON (TV, 2017 - )

****(*)

5-

 

S najvećim uživanjem sam tokom prethodnih par meseci, u ugrabljenim časovima odmora, odgledao svih dosadašnjih pet sezona ove serije, što će reći pet puta po 20-ak epizoda od po 20-ak minuta. I kao što su mi kao nastavniku nekako draži bili „slabiji“ studenti koje uspem da zainteresujem i od njih nešto „napravim“, isto tako su mi kao kritičaru najdraži filmovi – ili, ovde, serije – od kojih ništa ne očekujem, koji ne spadaju u moju zonu komfora niti u žanrove koje inače pratim i volim, koje bih vrlo lako mogao da zaobiđem, ignorišem, da mi prođu ispod radara, a ispostavi se da mi, na neki način, zbog nečega, protivno svim mojim ili tuđim očekivanjima - legnu.

            Sve je bilo protiv YOUNG SHELDONA: kao prvo, ne pratim sitkome odavno, osim ako nemaju i horor aspekt (poslednji takav koji sam gledo bila je SANTA CLARITA DIET: okej, ali ništa posebno, 3-); kao drugo, likovi i tematika ne zvuče na prvu loptu bogzna kako prijemčivo, svakako ne kao nešto što bi mi, da mi neko prepriča, zvučalo kao „Wow, pa ja to moram da gledam!“; 

kao treće, ova serija je zapravo prikvel, u smislu da prikazuje detinjstvo tog nekog lika, Šeldona, iz ranije, kako izgleda masovno popularne serije BIG BANG THEORY, koju niti sam gledo, niti me zanima, i nisam siguran da ću je gledati, čak ni sad, nakon SHELDONA.

            A svega toga ne bi bilo da neki moj fejsbuk frend nije bio okačio kratki insert, iz jedne od prvih epizoda prve sezone, u kojoj mali Šeldon u crkvi smehotresno precizno proziva propovednika i njegovo hristijanstvo… Evo ovde:  

čekaj malo, pope... stani malo...

            U čemu je fora? Zašto bi čak i poneki slobodoumniji čitalac ovog bloga mogao pomisliti da da šansu ovoj seriji, iako nema veze sa hororima, mrakovima i ludilima koje inače ovde najčešće promovišem?

            Da vidimo…

            Kao prvo, veoma je inteligentna, zabavna i smešna. Humor izvire iz likova, a ne iz one-linera ili outrageously weird zamisli na nivou zapleta (Šeldon sreće vanzemaljce! Šeldon zaustavlja svetski rat! Šeldon sreće Gorbačova!). Većina „humorističkih“ serija meni, u najboljem, jedva ako iskrivi usne u osmeh. Ovde sam se vrlo često, skoro u svakoj od tih stotinak epizoda, naglas smejao. (Evo, preporučiše mi neki juče IT'S ALWAYS SUNNY IN PHILADELPHIA kao ne znam kolko smešnu i dobru. Meh. Nijednom se naglas nisam nasmejao u prve tri. Plus, ne mogu bre da gledam taj polusvet od "junaka", prlja me njihovo društvo, odvratni su i oni i njihove situacije i zamešateljstva. Ćao! SUNNY ide s harda u ništavilo...)

Ne, nije ovo humor za grohot, nisu to te jebotebog-situacije da se ISKIDAŠ od smeha pred time kakvo se nezamislivo LUDILO desi zbog ne znam kakve dosetljivosti scenarista da osmisle neki jebotebog slepstik set-pis ili twist. Ovo je humor nižeg ali dubljeg intenziteta jer izvire iz strašno zabavnih likova koji imaju svoje uhodane šeme i odnose, pa time i neizbežne varnice u međusobnim sudarima.

brawn vs brain

Kao drugo, likovi su izuzetno zabavni, a glumačka podela je SAVRŠENA, besprekorna, ne može se dovoljno nahvaliti, ja ne znam seriju izvan TWIN PEAKSA i RIGETA gde je jebeno SVAKO, ali svako, do poslednjeg epizodiste i kameo pojave, besprekorno savršeno pogođen baš za taj memorabilni lik.

Da počnem od Šeldona. U prvoj sezoni (2017) je valjda imao 7-8 godina. Do sada (5. sezona) već je dobacio do 12, do ivice puberteta. Šeldon je dečak-genije, pre svega za fiziku i matematiku, ali mozak mu je natrpan i gomilom drugih „znanja“, odnosno podataka koje nemilice sipa okolo, iako nikoga ne zanimaju. Ima nešto meni skoro neizbežno u identifikaciji sa prepametnim dečakom, a naročito ako egzistira u zatucanoj sredini (Texas!) i u sasvim prosečnoj, nimalo genijalnoj familiji: tatko osrednji fuzbalski trener u školi, keva bogomoljka, raducka neke papirologije u crkvi, stariji brat tupoglavo-uspaljeni tinejdžer, seka-bliznakinja potpuni konformista (sledi sve što vole curice njenih godina, pop muzika, idoli, šminka) i baba –vrhunski zabavan lik! – nestašna udovica sa bogatim ljubavnim životom, čak i u tim godinama, uz to strastvena kockarka.

Na toj pozadini zatucanosti i mediokritetstva, dakle, sija Šeldonova genijalnost i gradi se ta arhetipska „riba izvan vode“ komedijska situacija. Ne dečak-genije u porodici raketnih naučnika u Kaliforniji ili u Njujorku, nego dečak-genije u zadrtom Texasu koga živo zabole i za tatkov sport, i za kevinog boga (dečko je, naravno, militantni ateista), i za cure kojima je stariji bata opsednut, i za TV i pomodarske trendove koje mu seka-vršnjakinja prati. Uostalom, zbog svoje prerane zrelosti, bar po pitanju nauke, Šeldon je na početku, kao baš-klinja, stavljen u više razrede osnovne škole, sa starijim bratom u odelenju, a tokom serije preskoči i to kao suviše ograničavajuće (na veliko olakšanje nastavnika) i dospe na fakultet, iako nominalno balavander, da tamo gnjavi profesore i vrlo vickastu dekanicu.

Dakle, jedan aspekt zabave jeste u situacijama u kojima blista njegova pamet i gde poneko može da projektuje svoje fantazije o nadmoći nad moronskim okruženjem. Inače, Šeldon je neodoljivo samouveren, samoljubiv i sociopatski-autistički nastrojen prema željama i potrebama prosečne rulje, koju (uglavnom tiho) prezire. On zapravo VOLI školu, učenje, testove, domaće zadatke, knjige, biblioteku… među bandom zabušanata i fun-loving pivopijućih sportogledajućih ženskaroških morona.

sin Džordži i tatko Džordž, iver i klada

Drugi aspekt zabave, vezan za njegov lik, jeste u ispoljavanju svih njegovih ograničenja, jer iako genije za fiziku i srodne nauke, on je totalni socijalni idiot, toliko zaokupljen sobom i svojim vrednostima da su mu nezamislive perspektive onih niščih, koji bi drugačije mogli gledati na stvari, pa često ispadne „glup“ u društvu zato što nije uopšte računao sa glupošću društva oko sebe. Školski primer ove situacije: na fakultetu ga upravnica titra i ugađa mu zato što im njegova genijalna prisutnost donosi donatorske novce, pa mu zato udovolje i daju mu jednu sobicu da u njoj odmara, dremucka i čitucka u pauzama između predavanja. Kad njegove „kolege“, studenti, dakle 18-22-godišnjaci, za to sopče saznaju, smesta ga spopadnu, a on počne čista srca da im ga ustupa, „za učenje“ i „odmor“ kad on nije tu, dakle noću, i njegov naivni, pošteni, aseksualni um uopšte ne posumnja da se njegova sobica za odmor može pretvarati u studentski jebarnik… 

Zapravo, da skratim – kazaću vam odmah koja je meni bila glavna udica, i glavni engl za ovu seriju, a siguran sam da sam ako ne jedini, a ono među jedinima (sic) u čitavom univerzumu koji su u njoj opazili taj engl, mada sad kad vam ga otkrijem, ako išta detaljnije znate o HPL-u, videćete i vi. Elem, mali Šeldon je, što se mene tiče, PLJUNUTI MALI LAVKRAFT!

Jeste, prebačen je iz Nove Engleske u Texas (u komšiluk Roberta E. Hauarda), u jednu prosečnu familiju, u pozne 1980-te, ali i po izgledu i po ponašanju i po temperamentu i po ekscentričnostima – ja u njemu vidim relativno savremenu reinkarnaciju H. F. Lavkrafta! Ili još bolje reći, savremenu sa mojim detinjstvom – u vreme dešavanja ove serije, prelom osamdesetih u devedesete, i ja sam imao svoj coming of age, samo sam bio nešto malo stariji od Šeldona u seriji. Dobro se sećam tog vremena koje je, pored ostalog, super rekonstruisano tada popularnim hit-pesmama, koje pamtim, kao i ranim verzijama današnje tehnologije u kojoj, avaj, tada nisam učestvovao: prastari kompjuteri, preteča interneta, alt grupe itsl.

Šeldon = Lavkraft!? Kako sad pa to?

Fizički liče pomalo: tamnokosi, zalizane kose, mršavi i bledunjave kože. Svakako deluje verovatnije da bi mali Šeldon izrastao u nekoga nalik Lavkraftu, možda malko simpatičnijem, nego onom gmazu koji ga u njegovim poznim 20-im i ranim 30-im igra u BIG BANG-u...

Ali karakterno!

Šeldon, pametniji od svoje sredine, i zna to. Elitista. Kao i Lavkraft.

Šeldon, knjiški moljac, fanatični čitalac, knjigoljubac, znanjeljubac, poznavalac najšireg spektra podataka. Kao i Lavkraft.

Šeldon, nerd. Kod njega se ogleda u fanatičnom Trekerovanju, kod Lavkrafta u ljubavi prema svakoj fantastici, a naročito weird tales. SF tamo, horor ovamo, ali u oba slučaja zadrta ljubav prema palpu.

Šeldon, bespogovorni, skoro fanatični pobornik nauke i razuma, racionalizma i materijalizma. Kao i Lavkraft.

Šeldon, kazaće istinu, tj. ono što lično misli, bez obzira na okolnosti, kontekst, društvo, pa šta košta da košta, makar i povredio nekoga i/ili naškodio sebi. Kao i Lavkraft.

Šeldon, militantni ateista, obavezni prezirač svakog sujeverja, a naročito intitucionalizovanog (religija). Kao i Lavkraft.

Šeldon, povučenjak koji samoću voli, to mu je najprirodnije društvo, ne pati zbog toga, dapače uživa u njoj. Kao i Lavkraft.

Šeldon, pomalo suvoparan i uštogljen u držanju, govoru i staromodnom, neatraktivnom oblačenju; izdaleka deluje odbojno, dok ga ne upoznaš. Kao i Lavkraft.

Šeldon, nezgrapan u društvu, nelagodno mu, socijalno nespretan, izbegava gomilu, žurke, zabave, partijanje. Kao i Lavkraft.

Šeldon, potpuno aseksualan. Kao i Lavkraft. 

OK, donekle je prirodno da Šeldon to bude zbog svojih pre-teen godina (recimo da dečaci sa 12 godina negde oko 1993. nisu bili toliko ogrezli u pornografiju kao današnji!), ali budući da je intelektualno svestan bioloških i fizioloških činjenica vezanih za polno sazrevanje i da je u svemu drugom „mnogo ispred svojih godina“, on je svejedno intimno savršeno nezainteresovan za žensko društvo, za zaljubljivanje (iako je u nekoliko navrata bio u opasnosti da upadne u klopku) i uopšte za sve ono što je Lavkraft ljupko nazivao „amatory phenomena“. Biće zabavno pratiti ovaj lik kad hormoni krenu da divljaju, što se sugeriše u poslednjoj epizodi 5. sezone, ali njegova karakterna osnova teško da će čak i time bitnije biti poljuljana i promenjena. (Znamo već, kroz naraciju starijeg Šeldona koju povremeno i u ovoj seriji slušamo, da će kasnije naći neku, valjda nerdkinju, koju će oženiti i s njom izroditi dete ili dva – što je više nego Lavkraft. Ipak je ovo američka serija: u njoj breeder nema alternativu.)

aarghh! bubuljica! pubertet!

Ja ne mogu da naglasim dovoljno snažno koliko su likovi i situacije pametno osmišljeni i koliko se prirodno, logično, dosledno razvijaju njihovi odnosi.

I koliko su skoro svi sporedni likovi takođe vanredno dobro napisani i odglumljeni: ova serija prosto VRVI od zabavnih epizoda. Luckasti doktor Sturdžis, kao matora, otuđenija verzija Šeldona (jer on ipak izraste u neznatno socijalizovaniju personu); deadpan doktor Linkleter, koga Šeldon prezabavno smara; mrzovoljni trener Dejl, matorac kojeg igra Tatko iz POLTERGAJSTA, izuzetna epizoda; Pejdž, curica-genije i Šeldonova nesuđena devojka koju on vidi pre svega kao konkurenciju i protivnicu (ova curica se već istakla u nizu drugih serija i filmova i raste u ozbiljnu glumicu); i skoro svako drugi. Uz još jedan naklon babi, koja živi u kući preko puta, ali kao da je stalno sa njima: ovako živahna i vrcava i simpatična likuša tih godina retko se viđa…

Ukratko, ja nisam ovoliko uživao u nekoj toploj dramskoj humorističkoj seriji još od genijalnih DETEKTORISTA, pre 3,5 godine (uzgred: za predstojeći božić se sprema spec. epizoda DETEKTORISTA, u filmskom trajanju od 75 minuta! Jedva čekam!).

Ali, kad kažem topla, nikako nemojte misliti da je zaslađena, razvodnjena, blaga, njanjava – o, ne, pa ne bih tako nečemu davao peticu! Dapače, ima ovde i vrlo bolnih i gorkih tema, sa srcem i dušom obrađenih (naročito razvod, u više familija, ali i bolest, smrt, neželjena trudnoća), a kako serija odmiče, sve jači je dramski a nešto maaalkice svedeniji humoristički aspekt. Možda će neko ko je ovde došao samo zbog gegova da se time smori, ali ja sam toliko zaljubljen u ove likove da čak i ako im nadalje skroz zavrnu slavinu na humoru a odvrnu sapunicu iz sve snage, i nagaze dramu, neću se žaliti.

Mogao bih da pišem čitav esej ili dva o ovoj seriji, ali pošto me niko ne plaća za to, a druge obaveze zovu, neka ovo ovde bude dovoljno. Sapienti sat.

Jedva čekam 6. sezonu ove jeseni! Septembar ne može da dođe dovoljno brzo! 

P.S. Zanimljivo da su svi drugi veliki likovi dečaka koji su dostigli arhetipski status, od Haklberija Fina pa do Barta Simpsona,  Erika Kartmana i Kalvina - svi odreda nestašni, buntovni školomrzitelji, a Šeldon, koji po meni može mirno da stane rame uz rame s ovim (anti)junacima, prvi je meni znani lik koji je od bubalice, štrebera, nerda, Vukovca, Nobelovca-u-nastajanju uspeo da bude zanimljiv i čak uglavnom simpatičan (barem u junior izdanju; ono matorije mi zvuči iritantno i oklevam da u taj BIG BANG ulazim kako mi ne bi pokvario ovu magiju).

уторак, 14. јун 2022.

NOVI HORORI 2022

 

            Odavno se nisam ovde osvrtao na novu filmsku produkciju – uglavnom zato što i nema bogzna šta vredno priče, ali i zato što od drugih obaveza nisam stigao mnogo filmova ni da ispratim. Ipak, evo šta sam gledo u zadnjih nekoliko meseci a da mi nije sasvim isparilo iz mozga.

 

 

TEXAS CHAINSAW MASSACRE (2022)

*(*)

2-

Gomila iritantnih „likova“ dođe u „gradić“ sa šest stanovnika da otvara nekakvu artsy instituciju u šupi, a onda, kad na usiljeno glup način oteraju u smrt kevu krupnog retarda, ovaj se probudi iz hibernacije, seti se da je nekad bio Lederfejs, i krene da maše motornom testerom izvučenom iz zida (!)… Ovo je toliko sirotinjski na svim nivoima (budžet, scenografija, ideje, originalnost) i ima toliko iritantan kast negledljivih njuški da, čak i kad počnu da padaju pod-malj-bato i pod-testeru-bato, to ne donosi katarzu i užitak. Nesnosno glupo! Ima splatera, ko je očajan za malo krvopljusa, ali čak i to je uglavnom stejdžovano krajnje nenadahnuto i bedasto, bez trunke razumevanja, a kamoli respekta prema Huperovom masterpisu (iako ničim izazvano u film ubaci čak i glavnu junakinju tog filma, sada babu, koju igra druga glumica jer je ona prava umrla).

 

 

FRESH (2022)

***

3

Ovo počinje prilično dobro, kao romantična komedijica o problemima savremenog dejtovanja (mada je prva scena preterano groteskno karikirana za inače željeni „realizam“), i čovek prosto mora da delom saučestvuje sa glavnom junakinjom koja se maltene smorila od loših partnera – kad naiđe na lika koji joj se učini vrednim pažnje. Naravno, suprajz, ispostavi se da je taj šarmantni bogatun gori od svih prethodnih, i – spojler (ovo biva negde između trećine i polovine filma) zatoči je u svoje bogataške tamnice, zajedno s još nekim ženicama, koje naživo secka, malo pomalo, i njihovo živo meso prodaje na parče preko dark veba. Otud naslov: odnosi se na sveže meso. Parabola više nego providna: šta su žene za muškarce? Komadi mesa! Ali bukvalno! Film je donekle zanimljiv-uzbudljiv tokom inicijalnih pokušaja naše junakinje da se odatle izbavi, ali kulminacija je izrazito preterana i usiljena, kako narativno (progutati šta se tu sve i kako izdešava) tako i, naročito debilno, idejno – jer, ovo se pretvori u jedan muškomrzački pamflet koji oličava do karikature dovedene #metoo tendencije i pomodarstvo tematizacije muške (jer, postoji li ikakva druga?) toxičnosti… Btw. ovo su pisale i režirale žene koje su, ko zna zašto, izgleda imale vrlo neprijatna iskustva sa muškarcima pa rešile da ih generalizuju. Naravno, kad bi neki muškarac napravio ekvivalent ovog filma, bio bi izvrgnut ruglu: „Mizoginija!“ „Šonja! Mora da mu je mali!“ „Peder!“ „Nisu ti žene krive, nego ti, kretenu!“ Ali zato ovaj film obasipaju pohvalama kao izuzetno duboku studiju o muškoženskim odnosima, toxičnoj muškosti i omoćenim ženama koje ustaju protiv milenijumske muške tiranije…

 

 

YOU WON'T BE ALONE (2022)

*(*)

2-

Ne znam zašto, i ne znam što baš za taj film, ali mi je više ljudi pisalo i pitalo da li sam gledo makedonski „horor“ na engleskom, YOU WON’T BE ALONE. Pa, izgleda da sam u manjini, ako ne u jednini, po pitanju ove plitke pozerske smaračine koju inače većina opisuje kao „odličnu“. Da, odličan je za lečenje nesanice. Volim ja sporo ali samo kad je sadržajno.

Ja mislim da je YOU WON'T BE ALONE neopevana idiotska smaračina koja bi htela biti arty ali je samo farty, plitka i patetična kao da je rađena po random zapisima iz spomenara neke predtinejdžerke (scenario piso i režiro peđer čiji najnoviji film govori o srpskom baletanu i njegovoj 24-časovnoj romansi sa prijateljevim bratom), užasno iritirajuće uninvolving, traje ko gladna godina i nigde kraja, i toliko je to sve živcokidajuće kretenski da sam 20 minuta pred kraj glasno i masno opsovao ovaj „film“ (i ko ga napravi) i kazao drugaru s kojim sam ga gledao da ga ugasi.

Mnogo je filmova koji mi se ne svide, pa ih ili zaobiđem skroz, ili počnem pa ugasim posle 15-ak min. Malo je onih poput ovoga koje, iako smrde od početka, rešim da trpim dalje i koje, sa svakim proteklim minutom, sve snažnije mrzim. Ovo je jedini film u novijoj istoriji kojeg sam otrpeo skoro do kraha, a onda ga tik pred „kulminaciju“,  u zadnjih 20 minuta, bukvalno oterao u 3 pm i požurio u krevet s rečima: „Ja moram ovog trena da zažmurim, začepim uši čepovima i onesvestim se jer neću da postojim u istom univerzumu u kojem postoji ovaj "film".“

 

 

X (2022)

**(*)

2+

Taj Vest, nešto talentovaniji i zanimljiviji filmski brat Larija Fesendena, u još jednom svom konceptualno zanimljivom a u izvedbi poludupasto-zatupastom filmu sa glupim krajem. Iako ovo nije loše uslikano, ima nešto od grungy ugođaja 1970s exploatacije, poenta svega toga mi sasvim izmiče – odnosno, to malo što sam dokučio, zvuči mi previše glupo. Preeeviše se gluposti ovde mora progutati – nekakvi bezvezni pornićari dođu usred jebenog Texasa da snimaju pornić u štali nekakvih staraca (!), pa još s crncem u glavnoj ulozi, a iako je Mia Gotičarka jedna od tih jebulja, nju (za razliku od neke nezanimljive plavuše) u akciji vidimo u samo par prekratkih kadrova!!! Talk about cockteasing!

Previše vremena provedemo s tim tupim likovima i njihovim banalnim „pornićem“, a ne znam tačno zašto; a onda, kad krene klanica, ispadne da moramo progutati da je koljač – ta baba koja jedva hoda na obe noge! I sad ja treba da padnem u saspens i stravu dok gledam kako muškarac u najboljim godinama, konjina od trijes godina, vrišti ko curica dok ga oštrim oruđem napada kilava baba od 80 godina koja jedva da ima snagu da prdne… (PS: Da, primetio sam da babu takođe glumi Mia pod maskom, ali šta s tim?)

Ima tu nešto malo gonzo šarma, ovde-onde excentričnosti, ali sve je to protraćeno, sporadično, too little too late i frustrirajuće besmisleno.

 

 

HISTORY OF THE OCCULT (2020)

**(*)

3-

Intrigantna premisa o direktnom TV prenosu pretponoćne emisije u kojoj nekakav okultista (nesrećno nazvan Adrijan Markato, tj. odrasla Rozmarina beba!) tačno u ponoć treba da otkrije NEZNAMTAČNO ŠTA i da URADINEŠTOSTRAŠNOGADNO, a tokom emitovanja pojedini tehničari i zakulisno osoblje te emisije otkrivaju, mada uglavnom ne i sklapaju, deliće slagalice. Opšti ugođaj je bolji od zapleta i (anti)raspleta: inspirativan, retko viđen osećaj pretnje i slutnje jezivih, nikad-do-kraja artikulisanih nagoveštaja NEZNAMČEGA.

 

 

HATCHING (2022)

***

3

Vrrrlo intrigantan, potencijalno odličan film koji spaja coming of age jedne devojčice (odlično odabrana i vrlo obećavajuća plava Šveđanka) sa Džekil-Hajd tematikom – koji, nažalost, zastane prerano, prekine se pre vremena, ne razvije svoju priču još malo dalje, ne pruži joj još jedan okretaj zavrtnja, 

ne veže joj mašnicu kako treba, izostavi jagodu na vrhu šlaga i zato ostane ne baš na pola puta, ali ipak nedorečen, sa svojih skromnih 80-ak minuta. Šteta, jer to što postoji je vrlo nadahnuto slikano i glumljeno i ima solidne efekte. Samo mu fali još 15-20 minuta prave kulminacije.

 

 

THE GRANDMOTHER (2022)

**(*)

3-

Ovo će se jednog dana izučavati u udžbenicima kao školski primer „Kovid filma“: jedna glumica sama (s babom) u jednom stanu, u celom filmu sretne još max dva-tri lika, minimalna interakcija, sve na daljinu, jedna zatvorena lokacija… Reditelj Pako Plaza muze maximum iz svedene premise koja je istovremeno strašno predvidiva i – neartikulisana: kako, tačno, funkcioniše taj transfer starosti u mladost, i zašto baš tako, i zašto baš ta curica? Mnogo rastezanja i nasilnog naduvavanja oskudnog testa (dovoljnog za pogačicu, nedovoljnog za veknu leba), mnogo „atmosfere“ i muvanja uprazno, previše opskurantske mistifikacije – ali nije to neprijatno za gledanje.

 

 

THE CURSED (2022)

**(*)

2+ / 3-

Ovaj mnogohvaljeni i nagrađivani film o vukodlacima mene je ostavio hladnim i uglavnom nezadovoljnim: kao prvo, ne volim nepotrebne vremenske skokove; kao drugo, debilno mi je da u 21. veku imamo film koji ozbiljno tretira taj kliše o vezi između cigana-čergara i vukodlaka; kao treće, fotografija je izrazito slaba, bledunjavo-isprana, neupečatljiva – ako se film dešava krajem 19. veka to nije razlog da sve bude maltene u sepiji; kao četvrto, likovi su nezanimljivi i sve je to prilično uninvolving (iako ambiciozno i nekonvencionalno sročeno); kao peto, previše CGI efekata kreatura ne valja jer a) daleko su od savršene izvedbe, i b) ubijaju osećaj telesnosti koji je u storiji o vukodlaku temeljan, suštastven. Ipak, ima ovde dovoljno nekonvencionalnosti i čudnosti da mu vredi dati pažnju, ali sa smanjenim očekivanjima.

 

 

SHEPHERD (2021)

**

2+

Jedan lik, sa teretom tragične traume (smrt žene, poginule u survanom autu), dođe na pusto ostrvo da žvaće gumu, čuva ovce i izgubi razum – a onda ostane bez žvakaće gume. Sve je to beskrajno predvidivo, i beskrajno rastegnuto, ali nije bez šmeka za ljubitelje ruin-porna i lepih, pustih, fotogeničnih predela u kojima se premalo bilo čega dešava.

 

 

SPEAK NO EVIL (2022)

***

3

Vrlo dobar danski horor-triler, o prosečnoj liberalnoj danskoj familiji koja na letovanju u Italiji upozna par iz Holandije koji im se učini simpatičan, ali kad prihvate da im odu u goste u njihovu holandsku zabit, počnu da otkrivaju mračnu stranu tog para i njihovog naizgled mutavog detenceta. Veći deo filma sastoji se iz hanekeovske socijalno-psihološki uslovljene neprijatnosti i nelagodnosti a ne horor scena, mada kad stvari eskaliraju, bez brige – to zaista ode u horor (uključujući najmanje jedan neočekivano gadan detalj). U ovom slučaju, baš kao i u holandskom VANISHINGU, predvidivost nije nedostatak nego deo ugođaja: imate posmatrati naizgled dobre ljude kako, sporo, neumitno, ne videći to, sve više tonu u pakao iz kojeg im, smesta je jasno, nema izlaska ni beganja.

Međutim, postoji tu i jedan složeniji, dodatni angle tumačenja, a to je – film se može posmatrati i kao brutalno surova satira na previše tolerantne i previše popustljive liberalne mediokritete koji dopuštaju, i maltene sami traže, da budu jebani – i kamenovani. Ima ovde retko viđeno okrutnog smisla za najcrnji humor. Vrlo solidno, ali može biti previše potresno i brutalno za neke (naročito ako su roditelji).

 

+

Možda ste čuli da sam programski direktor festivala horor filma Slaughter Fest u bivšoj klanici u Doljevcu kod Niša, od 1. do 3. jula ove godine? Pa, kazaću vam više o tome uskoro, a do tada ovo: preko veze sam, preturajući po skrinerima, pogledao najnovije filmove troje reditelja koje inače veoma volim, a koji su svi na granici horora, mada nisu baš horori.

Dakle pogledao sam novu Lusilu Hadžihalilović, novog Di Velza i novog Striklenda – i sve troje su me razočarali i smorili.

EARWIG je najlepši za oko, ali gnjaaaavi nasmrt. INEXORABLE je solidan, prosečan, ali suštinski zaboravljiv triler, ne baš sasvim tezga, ali ne ni nešto u čemu vidim di Velza punim srcem. FLUX GOURMET je predugačka bizarnost koja je nešto podnošljivija utoliko što barem nema onu ružnu crnu kokni majmunicu iz IN FABRIC već neke malo oku podnošljivije face, ali je ipak njegova otkačenost meni bila otuđujuća i vrlo slabo zanimljiva. Sva tri filma su, numerički izraženo, negde oko 2+ i nijedan još nije dostupan na netu, ali nema ni razloga da umirete od nestrpljenja da procure.