izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 29. август 2016.

2016 NON-HORROR (Pregled kod doktora)


Prošlo je već 2/3 ove godine a, ako se ne varam, još od zimus se nisam zbirno i masovno osvrtao na nehorore viđene nedavno, pa evo, da počnem, manje-više redom kojim sam ih gledao. Ukratko, jer malo je tu stvari vrednih detaljne analize. Ovi ispod ipak zaslužuju bar kratke komentare.

EMELIE
USA, 15
**(*)
3-

Bebisiterka iz pakla najavljuje vrlo wicked film, i on je umereno zabavan i obećavajući u prvoj polovini, kad se dešavaju (ili barem prete) neke gadne stvari toj dečici, ali onda to gubi i ritam i poentu i skreće u znatno nemaštovitiju i konvencionalniju i nezanimljiviju teritoriju prema kraju, što je šteta za potencijal kako premise tako i te glumice (Sarah Bolger) koja igra naslovnu psiho-Emeliju. Uprkos tome, ima ovde nagoveštaja nečeg prljavijeg i zločestijeg nego što inače dobijamo u generičkim trilerima, pa zbog svoje prve polovine ovo vredi overiti.


I, Olga Hepnarova
CZ, 15

** 
2+

Devojka (preslatka Michalina Olszanska) sa nerešenim lezbo-sklonostima u soc-Češkoj krajem 1970-ih (što vidimo po tome što je film crno-beo; tad tamo još nije bilo kolora) odlepi u jednom trenutku, sedne u kamion i usklikne, zajedno s Radovanom III: „Da pobijem govna i gotova stvar!“ I tako ona pogazi gomilu slučajnih prolaznika koje pretežno čine neke tetke s cegerima s pijace, nekakvi dede i babe. Njena mržnja prema celom svetu je zabavna kao polazišna emocija, i neko vreme boravka u njenoj sjebanoj sociopatskoj mizantropskoj lezbo-samomrzećoj glavi može biti prijatno (ako je to prava reč) gledaocima sa sličnim emocijama i sklonostima, ali sve je to za moj groš previše eliptično, presporo, nejasno, nedokuvano, prevelika je distanca od te junakinje (inače, izvrsno i saživljeno, predano odglumljene) a film čini grubu grešku kada pred kraj (anti)junakinju koja je mogla simbolizovati neke univerzalne emocije i stanja razotkrije kao PACIJENTA, kao mentalno obolelu osobu sa poremećajima u percepciji stvarnosti, tako da se poništava njen autsajderski status i sve svodi na jedan patetični case study. Da, rađeno je po istinitom događaju. Sporo, dosadnjikavo, usiljeno arty i samo na vrlo kratke momente dirljivo ali mnogo češće – krajnje otuđujuće. Time ovaj film postaje sasvim nalik svojoj junakinji: vidite da ima problem, želite da mu pomognete, hoćete iz sve snage da ga volite, ali on vam to ne da, drži vas na distanci, ne trebate mu, dovoljan je samom sebi, frustrirajuće samodovoljan...


MOJAVE
USA, 16
**(*) 
3-

Umereno zabavna ali nedokuvana triler-drama-akcija o ne baš mnogo simpatičnom suicidalnom bogatunu koji ode u pustinju da se ubije, pa se predomisli, i tamo mu se nakači psiho nejasnih intencija i motivacija, sem da sjebe ovoga. Počinje igra mačora i... mačora. Nije loše dok traje, ali nakon kraja neće u pamćenju dugo da potraje.


PANAMA
SRB, 15
** 
2

Ovo je KLIP za fensere, sa boljim muškim i slabijim ženskim glumcima, bez folka, bez sirotinje (ovde imamo na nedelu dobrostojeću stoku) i bez kuraca, pravih ili lažnih, svejedno. Dakle, ova priča o „ljubavi“ među totalnim IDIOTIMA svoje predvidive i površne truizme nema ničim naročito zanimljivim da podvuče i ilustruje, sem natprosečno dobrom fotografijom. KLIP je bio znatno snažniji, hrabriji, maštovitiji, nekonvencionalniji film na sličnu temu – pored ostalog i zbog smele odluke da svoju antijunakinju (Isidora Simijonović) ne čini simpatičnom, ne brani je, nego je prikazuje bez šminke, kao šuplje, prazno Govno od lika. PANAMA, pak, pokazuje previše simpatije prema lepuškastom šmekeru (Slaven Došlo - najzad jedno muško lice u domaćem filmu koje, za promenu, NE izgleda rođeno da igra ratnog zločinca!) i njegovim imbecilnim prijateljima s kojima se takmiči u „udaranju recki“ toga koliko je, kojih i kakvih fufa namamio u krevet i na koje ih je sve radnje naveo... 
PS: Čak i scene sexa su ovde u svakom pogledu oskudnije nego u KLIPU.


SMRT U SARAJEVU
BIH, 16
**(*)
2+

Još jedan bosanski plačipičkasti film (Oskarovac, Penis Tanović, prema dramici Bernarda-Henrija Levyja Hotel Evropa), ali ovog puta ne plaču protiv Srba – barem ne kao glavne mete, što ne znači da nema uzgrednih pljuckanja – nego protiv toga koliko im je „dobro“ sad kad su „nezavisni“, u raljama novog svetskog neoliberalnog kapitalističkog bezdušnog poretka. Ćekaj, ba, ne valja vam „nezavisnost“? A nije valjala ni Jugoslavija, ba? Pa, đe vam je, ba, Alija? Ne, nego je Gavrilo Princip opet kriv (pošto se deo filma vrti i oko 100-godišnjice početka I svetskog rata), a i jedan njegov današnji potomak je prikazan karikaturalno, tipična Srbenda (neobrijani impulsivni divljak), iako na kraju balade (too little, too late) on bude nešto kao pozitivan, pa čak ispadne i žrtva. Ipak, on je epizodna žrtva, a zna se ko su dežurne žrtve za exploataciju i silovanje ovde... OK, nije to sve baš tako crno, film je umereno gledljiv za nešto što dolazi s ovih prostora i bavi se ovim (jezivo prepoznatljivim) temama, ali ipak je to samo za hardkor fanove novog bosanskog filma (i za CHEX-radoznalce, poput mene).


ghost graduation
SPA, 16
**(*) 
3-

Dobra, duhovita i čak mestimično dirljiva ghost-komedija o profesoru koji u jednoj srednjoj školi ima da pomogne nekolicini problematičnih učenika da prođu završni ispit i pređu S One Strane. Eh, da, ti učenici su mrtvi, odnosno – duhovi, zatočeni su tu na tavanu, i samo žele da što pre odu odavde. Don’t we all? Stvari ne idu tako glatko, ali na kraju je sve ipak gorko-slatko. Solidni likovi i glumci i pošalice čine ovo simpatičnom razbibrigom.


SACRIFICE
SCO, 15
** 
2

Ova kliše pričica sa Radom Mičel se ponegde izdaje za horor, ali zapravo je mlaki triler o sekti koja vlada jednim škotskim ostrvom – što, zapravo, verovatno zvuči zabavnije nego što u praksi ova gomila predvidivih klišea jeste. THE WICKER MAN this ain’t! Više je neki generički movie of the week (or weak).


11 minut
POL, 16
**(*) 
2+

Stilska vežba odnosno egzibicija kojom se na silu ispreplete gomila slabo zanimljivih epizodica (sve se odviju tokom istih 11 minuta jednog popodneva) što sve kulminira u totalno preposterous nemreš bolivit završnici sasve klifhengerima i melodrama-akcija-pirotehnikom, ali sve je toliko mehanički, usiljeno i besmisleno da je prosto neverovatno da se jedan nekad ozbiljan reditelj (Jerži Skolimovski) zamlaćivao ovako nečim, odnosno filmom koji bi više priličio nekom mladom nadrkanom a šupljoglavom tarantinoidisanom „jooo, mama, vidi me kako montiram!“ FDU debitantu.


COSMOS
POL, 16
** 
2+

O pokojniku sve najbolje, ali testamentarni film dragog mi Zulavskog uopšte nije moja šolja kakaa (čaj ne pijem!) a otprilike je namenjen jedino njegovih najtvrdokornijim mrljama, odnosno fenovima. Ja verovatno nisam baš toliko tvrd jer me je hladnim i skoro ugnjavljenim ostavila ova „anything goes“ kvazifilozofijada, prelepo uslikana ali iritirajuća na svim pojmljivim nivoima, od scenarija i dijaloga pa do kastinga dvojice glavnih „junaka“ koji su bolni za oko; lepa argentinjanka (Victória Guerra) ublažava stvari ali nema je ni približno dovoljno često na ekranu dok ova dvojica mrsomude!


Hardcore Henry
RUS/UK, 16
**(*)
2+

Šta reći o ovome a ne upotrebiti otrcanu floskulu o posmatranju, preko nečijeg ramena, drugoga kako igra video-igricu (od „1st person shooter“ sorte)? Na formalnom planu nije to nezanimljivo posmatrati sa zapitanošću „Kako li su OVO snimili?“ i „Da li je ovde, i gde, bio CGI a odakle dokle je bio pravi kaskaderizam?“ Ali to je otprilike jedina intriga u ovoj savršeno uninvolving paradi besmislenog nasilja gde su i likovi i zaplet skroz naskroz otrcani i bezveznjački, odnosno prilagođeni ciljnoj grupi ovakvih igrica i filmova, što će reći, deci i infantilnima svih uzrasta.

    +++    
A ovo dole - mrzi me i da ih komentarišem! Muka mi je od same pomisli na ove filmove: zaobiđite ih!

NINA FOREVER
USA, 16
**              2

PRINS
HOLL, 15
**              2

Ava’s Possessions
USA, 16
**              2

Hail Ceaser
USA, 16
**(*)        2+

LES DEMONS
CAN, 16
**(*)         2+

SYMPTOMA
GRE, 16
**             2

L
GRE, 16
**(*)        2+

VICTOR FRANKENSTEIN
USA, 15
**(*)         2+

Kill Command
USA, 16
**              2

Observance
AUS, 16
*               1+


субота, 27. август 2016.

SON OF SAUL (SAUL FIA, 2015)


 **(*) 
 3- 

Naturalistički prikaz o tome kako su Jevreji patili u II sv. ratu – ovog puta „iz prvog lica“: ne baš bukvalno, kao u HARDKOR HENRIJU, ali fokalizovano tako da je pozicija i vizija glavnog lika privilegovana, pa ne vidimo mnogo više od onoga što je njemu u vidokrugu.
Vešto su snimateljski-rediteljski izbegnute eksplicitnosti zverstava, tako da se sav taj užas genocida u gasnim komorama i okolo predočava indirektno, kroz pripreme za to i posledice, kroz detalje, ovlaš spažene. I to je efektno, neko vreme.
Ali kad se film pretvori u saspens oko sakrivanja leša jednog dečaka kojeg je naš Savle rešio da sahrani po propisu, kako Knjige indžijele nalažu (dok desetine i stotine njegovih vršnjaka iz tog istog logora to neće dobiti nego će biti spaljeni ili bačeni u rupu bez obreda iz „svetih knjiga“), i kad se krene sa svim tim usiljenim situacijama, to priđe previše blizu nenamernoj grotesci.
Saživljavanje s tim likom i njegovom motivacijom skoro je nemoguće – barem meni – jer njegov „simbolički gest“ je, u datom kontekstu, toliko snažno obesmišljen razmerama i intenzitetom okružujućeg zločina da je „spas“ jednog tela/duše sasvim beznačajan. Da, u teoriji, jasno je on ne spasava dečakovu nego svoju dušu; ali u praksi, u predugačkom filmu koji nam ostavlja previše vremena da razmišljamo o tome šta gledamo, ja ne vidim čoveka u borbi za svoju dušu, nego patološki tvrdoglavu budalu koja besmisleno rizikuje ne samo svoj nego i živote mnogih drugih oko sebe radi jednog jalovog simboličnog gesta.
Uprkos tome, ima ovde zaista memorabilno odvratnih „less is more“ scena, sugestivno košmarnih i retko-viđeno klaustrofobičnih, a naročito oko gasnih komora, kao i nešto saspensa u tim ne baš mnogo verovatnim, skoro holivudski preteranim i “how convenient” preganjanjima sa Švabama i njihovim slugama u logoru… sve do kraja koji je besmislen kao i sve što je dotad naš Savle radio.

Time što demonstrira kako bez insistiranja na grozotama, kroz veštu sugestiju, prikazati zločin ovih razmera, ovaj film ukazuje i na jedan mogući način da se pristupi skoro  nerešivom zadatku, odnosno neizrecivoj i neopisivoj temi kakva je, recimo, Jasenovac (i Jastrebarsko). Kad/ako se iko ikada na ovim prostorima drzne da to filmuje... Za sada to nije niko. 
Pri kraju je, trenutno, postprodukcija neke jezive amaterštine made in Serbia o onom famoznom ustaškom koljaču koji naiđe na starca koji mu mirno kaže nešto kao "Samo ti, sinko, radi svoj pos'o..." - slike i tekstovi i najave toga smrde do neba. Za to vreme, u Hrvatskoj se sprema film o Dijani Budisavljević, koja je spasila grdnu decu iz ustaških logora i o kojoj je svojevremeno Kadijević trebalo da snima film, pa je to propalo (čitajte kako i zašto u knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU, jednog dana kad bude izašla...). 


четвртак, 25. август 2016.

OTVORENA (2016)


 **(*) 
 3- 

Prijao mi je ovaj nesvakidašnji domaći arty crno-beli film o čudnom odnosu između dve cure, drugarice od kojih je jedna zaljubljena u drugu a druga baš i nije u prvu. I drago mi je što tako nešto postoji kod nas. Gluma je znatno bolja nego što je delovalo u trejleru – istina, ponekad se učini da glumci recituju tekst umesto da ga oživljavaju (naročito sporedni), ali u ovako stilizovanom filmu čak i taj otuđujući učinak ima smisla, makar bio i nenameran.
Crno-bela fotografija je odlična, na momente i izuzetna, svetska. Slowburn ritam je uglavnom dobar, stilizacija sa „odsecanjem“ lica svih osim glavnih junakinja je dobra fora, a čak i ta Lakobrijina full-body kreatura na kraju solidno izgleda.
E, sad, što se tiče značenja i simbolike, tu već nisam siguran koliko to sve ispravno stoji. Nominalno, film kao da stoji na strani LGBT populacije, ali u stvari, kroz prikaz patološke „ljubavi“ (ako je ta opsesija prava reč za to), kao da demonizuje i nju, pa time i ostale. Pretpostavljam da reditelj nije ni mislio da pravi film o lezbijkama nego o ljubavi „uopšte“, ali svejedno je ovakvo čitanje prilično nametnuto ovom dramaturgijom. Takođe mi naprasno pristajanje i lezbizacija dotad nezainteresovane cure pred kraj deluje ničim izazvano, naglo.
A tek o „monstrumu“ ne znam šta da mislim: čitav taj kraj mi, i vizuelno i konotativno, oscilira između sublimnog i ridikuloznog. Slično važi i za kulminaciju sa novim dečkom (kojeg „igra“ sam reditelj, i to ne baš dobro), koja  deluje psihološki i motivacijski da dolazi niotkuda – a u spoju sa sublimno-ridikuloznom odjavnom pesmom sve to kao da svodi  na nivo otkačene privatne šale.
Takođe, stiče se utisak da je OTVORENA neopravdano razvučeni kratki film jer nema tu „mesa“ dovoljno za glavno jelo, tj. dugometražni film (iako to traje jedva nekih 70-ak minuta) i u smislu gledalačkog užitka moglo se tu pružiti više, dinamičnije, zanimljivije.
Uz sve zamerke na tretman teme i ideja, stilski je ovo zadivljujuće. Reditelj Momir Milošević u svojim dosadašnjim kratkim filmovima (a pre svega MRAK i MRKLI MRAK, ali i INTENZIVNI UDARAC U GLAVU) pokazao je sklonost ka hororu i mračnoj tematici, kao i hvale vrednu vizuelnu kulturu, ali - što je u njegovoj generaciji prilično retko, naročito među žanrovcima - i izrazite ambicije u pravcu građenja karaktera i istraživanja međuljudskih odnosa, uz manje ili više krvoliptanja. Od Momira imam umereno visoka očekivanja i sa pažnjom ću pratiti njegove naredne projekte.
OTVORENA u bioskope kreće 29. septembra: overite je tamo dok možete.

PS: OTVORENA je dobila spec. nagradu na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. To je lepo. Mada, kad pogledam koji su još „filmovi“ tu dobili glavne nagrade, ne znam baš koliku to sve težinu ima...
PPS: Zbog elemenata psiho-nadreal-horora ovo je naslov koji će dobiti detaljniju analizu u apdejtovanoj verziji moje knjige o srpskom (a sada i svekolikom ex-Yu) hororu, tako da je ovaj šturi rivju samo skica u tom pravcu. Tom prilikom ću i raščistiti s nekim stvarima oko kojih za sada, nakon jednog gledanja, nisam sasvim siguran.
PPPS: Ovde možete pogledati insert iz pomenutog kratkog filma INTENZIVNI UDARAC U GLAVU u kojem se načas javlja i Nenad Bekvalac, a u ubilačkoj ulozi je Dragan Mićanović:

уторак, 23. август 2016.

Unseaming: Fourteen Tales of Horror - Mike Allen



            U okviru akcije “Pisao sam za Ru Morg, a sad čitajte i vi ekskluzivno na srpskom”, evo prikaza jedne knjige vredne pažnje.

Unseaming: Fourteen Tales of Horror
- Mike Allen
Antimatter Press, 2014

(c) Dejan Ognjanović
 

Jednostavno ne možete skrenuti pogled sa ove korice by Danielle Tunstall: šavovi kože se raskidaju i otkrivaju novo meso ispod ... Ova slika je savršen uvod u nezaboravni svet Majka Alena (Mike Allen), jednog od najoriginalnijih praktikanata body horror podžanra koji se pojavio na sceni još od Clive Barkerovih Books of Blood.
Artwork na korici je inspirisan pričom "The Button Bin" (2008 Nebula Award Finalist for Best Short Story) i njenim nastavkom, noveletom "The Quiltmaker". Priča uvodi ideju o ljudima koji su u stanju da "rasparaju" nečiju kožu i uđu osobu, gutajući je celu. "Vertikalni šav na nadlanici iznenada se razjapio, poput otvaranja novog oka (...) Prestanite! kažeš, ali on raskopčava ručni zglob, koža se razdvaja kao manžetna, nešto svetlo i svetlucava i živo otkriveno je ispod." Ono što je otkriveno je više nego "samo" razigrani način da se izvrne fiziologija: opisani koncept se koristi kao moćno metafora za izopačene identitete, maske normalnosti i tajne skrivene odmah ispod kože.
"The Quiltmaker" je razrada istog koncepta do veličine novele, sa širim opsegom koji obuhvata ceo komšiluk kroz niz neverovatno filmskih, polu-apokaliptičnih set-pisova (zamislite: Brian Yuzna's Society meets Shinya Tsukamoto's Tetsuo trilogy).
Već samo ove dve priče vrede cene knjige, ali srećom postoje takođe i drugi dragulji ovde, kao što je "Her Acres of Pastoral Playground", sumorna priča o pokušajima jednog farmera da odloži invaziju Velikih Starih kroz mutirano telo njegove supruge; "The Hiker’s Tale" o mladiću zalutalom i zaglavljenom u kolibi starog nemačkog para koja se nalazi u blizini mesta opterećenog brojnim planinarskim "nesrećama"; "The Music of Bremen Farm" je prijatno staromodna priča o vešticinoj originalnoj osveti svojim neprijateljima, i još mnogo toga.
Ovo je sigurno jedna od najboljih zbirki horor priča u 2014. godini, i dobar pokazatelj moći pisca koga Laird Barron u svom uvodu, svrstava na čelo "novog novog talasa" moderne horor proze. Njegova sposobnost da prikaže stvarnost kao nestabilnu a tela / identitete kao plastično-promenljive sigurno ga čini dostojnim praktičarem savremenog horora i imenom koje ubuduće valja pratiti.

*
A u međuvremenu izašla je i njegova nova zbirka, SPIDER TAPESTRIES, čiji jedan extra primerak imam ponuditi prvoj zainteresovanoj osobi koja mi se javi na mejl.
 
“Mike Allen will infect your subconscious with hallucinatory and alarming delight. This book is a must-read for fans of weird fiction and dark fantasy.”
—Helen Marshall, World Fantasy Award-winning author

“Surrender yourself to The Spider Tapestries and let these tales rewire your mind.”

—Scott Nicolay, World Fantasy Award-winning author


The Spider Tapestries, Mike Allen’s sophomore short story collection, takes a wrecking ball to genre boundaries, showcasing seven stories that mix transhuman noir, Lovecraftian horror, and surrealistic sorcery in an exploration of the further reaches of the Weird. Readers who savored the disorienting strangeness in Allen’s debut collection Unseaming, a Shirley Jackson Award finalist and Amazon.com horror fiction bestseller, will find The Spider Tapestries begins whereUnseaming left off.

Mike Allen

TABLE OF CONTENTS
Introduction by Nicole Kornher-Stace
-The Spider Tapestries
-Sleepless, Burning Life
-Twa Sisters
-Silent in Her Nest
-She Who Runs
-Stolen Souls
-Still Life With Skull

Paperback, 140 pages


субота, 20. август 2016.

Ghouls Feeding


Na današnji dan, 20.08.1890. rođen je H. F. LavkraftI to je datum kada se tradicionalno na ovom blogu prisetimo ovog genija.
Pominjemo ga, naravno, i tokom godine, kad bude prigode – a biće još jedna, uskoro – ali na ovaj dan obavezno.
Dovoljno sam o ovom velikanu horora već pisao, i u časopisima, i u knjigama, i u stripovima, i u izdanjima koja sam uređivao, pa i na ovom blogu, da sad ne znam šta bih još tome dodao, osim da mu uputim jedan veliki slikoviti omaž kroz ono što je i mene i ovaj blog definisalo, a to su – gulovi.
Moj nick (Ghoul), pod kojim me mnogi prevashodno znaju, kao i inspiracija za naziv ovog bloga (The Cult of Ghoul), potiču od Lavkrafta, odnosno kod njega sam prvi put za gulove čuo, kao i za naslov Les Cultes des Goules (iako je, strogo gledano, tu fantomsku knjigu izmislio Robert Bloh, nakon čega je bila pozajmljivana kod drugih pisaca iz HPL okruženja, pa i u par Lavkraftovih priča).
Zbog toga sam odlučio da na ovaj sveti dan podsetim sve vas (i edukujem one koji to još ne znaju) – šta su gulovi i čime se hrane.

Gul - (eng. Ghoul) je zloduh ili demon iz bliskoistočne mitologije, nalik Harpiji ili Lamiji, za koga se verovalo da je najstrašniji od svih sličnih stvorova. Lavkraft se s njim verovatno sreo u romanu Vatek Vilijema Bekforda.
Naziv potiče od arapskog ghul (zgrabiti). Ponekad ga opisuju kao jednookog krilatog demona sa obličjem životinje (najčešće psa) koji se na grobljima hrani raspadajućim leševima. Očito je nastao inspirisan psima i šakalima koji su u pustinji običavali da raskopavaju grobove i komadaju sahranjene.
U prenosnom smislu se u engleskom često koristi za svaku osobu koja na opsceni i dijaboličan način koristi leševe, od onih koji ih iskopavaju radi medicinskih eksperimenata pa do klasičnih nekrofila. Ređe se može naći i kao sinonim za oživelog mrtvaca, odnosno zombija.
Gulovi su nešto što me je oduvek fasciniralo i što me kao senka prati: jedan od prvih mojih prevoda uopšte, inače moj prvi prevod Lavkraftove proze, i jedan od prvih ozbiljnih eseja koje sam o hororu napisao, tiču se upravo gulova, doslovnih i metaforičkih. Mislim na priču „Gonič“ i na esej „Nekrofilija – nekad i sad“...

U Lavkraftov priči „Pikmanov model“ pominje se jedna slika naslovnog umetnika, pod nazivom „Ghoul feeding“. A. B. Nedeljković je to svojevremeno preveo kao „Zveri se hrane“. Ovakvo rešenje potpuno uništava aluzivnost tog naslova.
Zveri se hrane – to može značiti nekoliko lavova koji rastržu gazelu, ili tako neki prozaičan prizor iz OPSTANKA. Ali sva suština je baš u tome KOJE su to konkretne „zveri“, i ČIME se, tačno, HRANE.  
Izvorni čitalac tu aluziju ima jasnu pred sobom, jer zna da se gulovi hrane – (ljudskim) leševima. 
Već sam taj naslov, „Ghoul feeding“, u svesti iole maštovitog čitaoca može da pobudi adekvatnu sliku, bez piščeve potrebe da opisuje detalje tog čina, kidanje trulog mesa, čerečenje i ostale eksplicitnosti. Sve je u mašti, gde horor i treba da bude.
Naime, u mašti čitaoca originalnog teksta. Srpski čitalac koji pročita naziv slike „Zveri se hrane“ teško da će zamisliti nešto bogzna kako fantastično ili grozno ili nadnaravno, i preći će preko toga ne osetivši ništa.
            Zato se u verziji priče „Pikmanov model“ u NEKRONOMIKONU ta slika zove – "Gul se hrani". A ako ima neko da ne zna šta je gul – piše lepo u NAPOMENAMA na kraju knjige. 
            Inače, pisao sam već na blogu o problemima sa prevođenjem Lavkrafta, pa i o ovom konkretnom gulovskom problemu; toga se možete podsetiti OVDE.
            Gulovi, inače, kod Lavkrafta najveću i najupečatljiviju ulogu, osim u pomenutoj priči, imaju u romanu SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM, koji će u mom prevodu izaći na proleće 2017.


            Toliko priče o gulovima; sad vas prepuštam slikama, uz preporuku da i vi, svako na svoj način (manje ili više gulovski), odate počast Tati Svih Gulova, velikom i besmrtnom H. F. Lavkraftu!
OVAKO JE LAVKRAFT NACRTAO GHOULA
OVAKO JE RASTKO ĆIRIĆ NACRTAO GHOULA
U KNJIZI 'ALE I BAUCI'
OVAKO JE IVICA STEVANOVIĆ NACRTAO GHOULA

OVAKO JE GHOUL NACRTAO GHOULA
(inspirisano jednim snom)


GHOUL SE HRANI