KRALJ PETAR I (2018)

**(*)

3-

            Nije lako koncizno i precizno reći kakav je ovaj film, jer on je svašta i svakakav: može mu se prilaziti sa različitih strana i mogu se u njemu nalaziti razne uspele i manje uspele stvari, ali uopšteno i ukratko rečeno, u sramotno skromnom arsenalu naših filmova o I svetskom ratu, može se reći da je znatno bolji od bruke zvane SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU, ali da ne poseduje snagu niti originalnost autorske vizije PUKOVNIKOVICE, niti doseže arhetipsku mudovitu i srčanu precizno usmerenu snagu MARŠA NA DRINU. Ali to je, uprkos svemu, jedan više nego korektan film, mada je mogao i morao biti još snažniji i dostojniji epskih i konotativnih potencijala u temi stradanja Srbije u I svetskom ratu. (Ne, nisam gledao ZASPANKU ZA VOJNIKA, pogledaću je na manjem ekranu.)

            Kao film radi kojega je Lazar Ristovski založio (i prokockao?) svoj ugled kako bi se dodvorio psihotično-kvislinškom Neronu koji nam je zaseo na tron Srbije danas, titrajući ga čak i na njegovim naci „mitinzima“, moram reći, pre svega, da je uloga koju je u filmu pružio vrlo dobra, ali da ne predstavlja sam samcit vrh njegovog opusa (radi toga bi se verovatno moralo ići čak u 1980-te, eventualno, najkasnije, u 1990-te). Laza ima pojavu i harizmu, i oni nesumnjivo doprinose izvesnoj snazi ovog lika – problem je samo što taj lik, na nivou scenarija, nije sasvim izbrušen, a i što se to glumački moglo još malo bolje uraditi, da je neki reditelj tu prisutan (ovde: sin rođeni) smeo da Lazu vrati da ponovi neki dubl.

            Što se ovog prvog tiče, početak filma prikazuje nam kralja Petra kao osobu umornu od svega, i od vladanja, a naročito od vojevanja. On čak tu ima jednu podužu tiradu o tome koliko je rat strašan, pre svega zato što učesnicima ubija dušu – nešto kao, „najsrećniji su oni koji prvi stradaju“ (što je, uzgred, jedan od slogana filma BRDA IMAJU OČI), ali oni koji u ratu požive, pa ga i prežive, od njih ostaje samo ime i malo toga drugog; duša im je mrtva. „A ja sam se baš naratovao,“ veli Pera.

            Imam samo dve zamerke ovim povodom: prva, da je ovaj lepo napisan (mada možda malko predug i pre-deklarativan) monolog morao biti još snažnijom emocijom izrečen. Neću reći da ga je Laza fulao niti otaljao, nije ga baš samo odrecitovao, ali nije ni pružio glumački maksimum da nas ubedi kako stvarno misli i oseća to što govori: ne čuje se dovoljno mraka, tuge niti umora u njegovom glasu dok implicira da je dotadašnjim ratovanjima pretvoren u olupinu od čoveka. 

Niti nam ostatak film (a to je druga zamerka) uopšte pokazuje takvog čoveka. Mislim, jeste on star, pominje se neki artritis na početku, i ima on poteškoće da se popne na kola ili konja, ali ipak to gura sam, i doslovno i metaforički ipak se drži u sedlu. A docnije, u gudurama Aljbanije, skakuće po stenama kao divojarac, trči uzbrdo da ga pratioci ne mogu sustići, i uopšte, živnuo je skroz, opsednut misijom da odnese vunene čarape jednom vojniku koji ih je, krećući u boj, zaboravio kod kuće, pa ih majka, goneći ga od ratišta do ratišta, i ne našavši ga, dala ni manje ni više no Petru Kralju.

            Što me dovodi do narednog problema: predložak ovog filma je roman Čarape kralja Petra Milovana Vitezovića. Na svu sreću, film je promenio taj naslov, ali i scenaristu, odnosno Vitezovićeva adaptacija sopstvenog romana, od koje se krenulo, intenzivno je i temeljito prerađena i dorađena. O tome svedoči Dimbo Vojnov, koji je bio u komisiji FCS-a koja se, kako on kaže, podelila oko dodele sredstava ovom filmu: „KRALJ PETAR I ne samo da nema isti naslov kao projekat za koji su tada iznuđene pare, nego nema ni istog reditelja, ni istog scenaristu, ni isti scenario. Barem dve poslednje stavke su bitno unapređenje. 

Umesto jednog labavo povezanog niza anegdota o Kralju Petru pre i za vreme Velikog rata, sada imamo film koji prati dva toka - jedan je sudbina Kralja Petra, druga je sudbina mladog vojnika Marinka. Te dve sudbine se ukrštaju na polovini filma kada Marinkova majka Makrena daje ispletene čarape Kralju ne bi li ih ovaj predao sinu... Imajući u vidu šta je nuđeno komisiji, a šta smo na kraju dobili na ekranu, udali smo se neuporedivo bolje nego što smo se nadali, i Vladimir Ćosić je očigledno od nule ispravio Vitezovićevu adaptaciju vlastitog romana pa je sada on prvopotpisani scenarista, pre književnika i reditelja Petra Ristovskog.“ 

            A sad opet ja: dva su aspekta mojih problema s tim, objektivni i subjektivni. Objektivni: scenario se suviše uzda u gledaočevo poznavanje Petra Kralja pa se ne trudi naročito da ga detaljnije portretiše (toga će, možda, biti u TV seriji koja se radi iz ovog materijala za RTS); previše se toga podrazumeva, pa i taj ključni aspekt karaktera – njegova blagost, liberalni nazori i čovekoljublje (inače, krajnje atipične osobine za jednog kralja!) – čime je izostala priprema za taj ključni čin po kojem je roman nazvan, tj. anegdota o kralju koji nosi čarape jednom svom seljaku-vojniku. 

Nešto toliko vanredno, van svih normalnih svetskih tokova, takav jedan presedan – morao je biti bolje pripremljen u filmu. Inače, bez toga, kasnije to zaista deluje kao fiks-ideja jednog polusenilnog starca koji čak i usred planinčine i snega gde mu vojska svakodnevno umire, zaneseno traga samo i jedino za tim jednim vojnikom, da se njemu noge ne ohlade, dok se smrzavaju tolikima drugima, tu, pred njegovim očima...

            Subjektivni problem s ovim aspektom storije tiče se moje militantne mržnje prema svakoj vrsti monarhije, pa stoga i prema svakoj promidžbi kraljoljublja, kraljevanja, kraljevine itsl. „Bez kralja ne valja“? Samo za govnovalja! Što se mene tiče, najsrećniji ću biti kada poslednji kralj na svetu bude zadavljen crevima poslednjeg popa, a onima kojima bez kralja ne valja preporučujem kuru putem u glavu malja. 

(Uzgred, baš ovih dana sam premijerno pročitao apsolutno genijalnu kraljomrzačku priču H. H. Eversa, „Srca kraljeva“, koju ćete dogodine čitati i na srpskom, i njeno kraljomrzilaštvo mi je baš onako fino zagrejalo srce.) Prema tome, čak i ako je ova anegdota o čarapama istinita – a izgleda da jeste, budući da je Pera posle rata čak i podigao spomenik toj ženi i njenom sinu (na čemu od mene ima veliki respect!) – smeta mi insistiranje na njoj i uopšte stavljanje toga u prvi plan.  

Samo zato što se nešto desilo ne znači da je dovoljno znakovito da bi se baš kroz to prelamala neka velika istina. Tu istu zamerku sam imao i povodom stvarne osnove za AŽDAHU (trećepozivci i invalidi poslati da ginu kao topovsko meso na Ceru), iz istog razloga – OK, desilo se i to, pored miliona drugih stvari, ali zašto da akcenat bude baš na tome?! A to isto velim i ovde: OK, bio neki kralj koji nije bio totalni ološ, dapače, izgleda da je bio redak Čovek među kraljevima, takoreći – Car, ali svejedno: Šta s tim? Koja se to Velika istina o tzv. Velikom ratu iznosi akcentovanjem baš te anegdote? Koliko smo mi veliki i nebeski narod da su čak i kraljevi – inače najgori i najnehumaniji ološ u tuđim kraljevinama – kod nas divni, saosećajni ljudi koji brinu za dobrobit običnog seljaka? Prc! Ja to ne kupujem. Taj izuzetak, za mene, NE potvrđuje pravilo.

             Takođe je, u vezi s našim Perom, za respekt i podatak koji nam film NE kazuje, nego od nas očekuje da to znamo (avaj, ja to otkrih tek posle filma, guglajući). Naime, početkom 1868. godine knežević Petar je u Beču štampao svoj prevod knjige engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila O slobodi sa svojim predgovorom, koji će kasnije postati njegov politički program. U predgovoru ovom delu budući srpski kralj zapisao je:

„U životu pojedinog čoveka, naroda i celog čovečanstva, nema ni jednoga, koje bi toliko važilo, a kamoli važnije bilo od – slobode. Svakome je čoveku od prirode urođeno, da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu, ovde na zemlji. Samo slobodan čovek ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline, kojima je obdaren, doći do svesti, kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti. Samo slobodan čovek, može osnažiti svoju volju, i založiti svu snagu, da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću, pripomogne unapređenju naroda, kome je po krvi, jeziku, otadžbini, sreći i nesreći srodan. Iz slobode članova jednoga naroda, niče ukupna sloboda toga naroda.“

Divne reči. Vredne da se izdvoje, pa i u bold stave.

ALI! U filmu one nisu dovoljno akcentovane. Zapravo, filmu nedostaje fokus: on kreće nakon što je priča već počela (Sarajevski atentat), i prati dva rukavca (jedan iz ugla običnog seljaka – onog koji je zaboravio da ponese pletene čarape, i drugi iz ugla liberalno-slobodoljubivog kralja) i to čini neko vreme, kroz neke od važnijih tačaka (Cerska i Kolubarska bitka, povlačenje preko Prokletija, stizanje u Grčku) ali se prekida pre kraja priče (Solunski front, oslobođenje... Jugoslavija). I zato se s pravom može postaviti pitanje: šta je priča ovog filma? Šta je njegov fokus? Koja je tema? Ilustracija toga „kako smo stradali u I sv. ratu“? OK, da smo stradali – jesmo, jebali smo ježa kao niko drugi u tom ratu,  i od toga se do danas nismo oporavili, ali ZAŠTO i za čije očešljane babe zdravlje? Šta smo s tim stradanjem uradili, u šta smo ga uložili, i da li je vredelo? O tome, ovde, ni prisenka.

Ako je to sve („jadni mi, baš smo patili, za patnju smo rođeni...“), onda OK, kao ilustracija to nije loše: solidno su inscenirane te dve velike bitke, mada zbrzano i vremenom koje imaju u samom filmu i načinom snimanja (previše sitno-seckane montaže i drhtave kamere, cimanja i drmanja), ima tu lepih prizora (PROKLETIJE!!! Spektakularno poprište mog narednog romana izgleda DA TI PAMET STANE!), dobro su kompjuterski pojačane scene u kojima su statisti umnoženi u scenama bitaka ali i povlačenja (nepregledne kolone kroz pejsaže), kao i ubacivanje ljudskih aktera u divlje prirodno okruženje u kojem inače stvarno nisu bili... Ima tu finih scena, gledano na parče. Ali celina? Poenta? Šta je crveni konac koji povezuje sve te likove i događaje? Te jebene čarape? To koliko smo divnog kralja nekada imali (pa bi, implicitno, i nama danas bolje bilo da imamo kralja – odnosno da krunišemo, i tako i formalno ozvaničimo, ovo jednoumlje i tiraniju Jednog (ne)Čoveka koji o svemu odlučuje)?

Čemu to nagvaždanje o SLOBODI (koje sam gore citirao, a u filmu se čini mi se čuje u nešto kraćoj verziji) u filmu koji je snimljen isključivo zahvaljujući dodvoravanju Najvećem Ubici Svakog Oblika SLOBODE u ovoj zemlji i njegovom SNS-u (Sekta Neljudi Skakavaca)? Šta vredi ta promidžba Džona Stjuarta Mila kad je plaćena (narodnim) parama koje je odobrio onaj koji je ubio svaku slobodu ovde, od slobode štampe do slobode govora, političkog delovanja, demokratije, istine, koji je ubio ljubav prema slobodi u svom zombifikovanom narodu, umesto toga podstičući uvlakaštvo, slugeranjstvo, ropski mentalitet, kukavičluk, autocenzuru, nagrađujući SLINE a kažnjavajući slobodnjake, i koji je PRODAO SLOBODU ovog naroda, pretvarajući mu zemlju u trećerazrednu KOLONIJU inostranih interesa kojima ovaj naš psiho očigledno služi?

Naš Psiho bi možda voleo da sebe predstavlja kao nekoga ko brine o malom, običnom čoveku, a naročito o DECI – možda je zamišljao sebe kao kralja Petra kad je ono u Feketiću inscenirao „spasavanje“ onog Šiptarčeta iz snežnih smetova? Možda je halucinirao da se nalazi u snegovima Prokletija tada? 

– ali istina je drugačija, dijametralno suprotna: to je OLOŠ koji bezosećajno gazi male i slabe i nemoćne, a podržava moćnike i eksploatatore, domaće (njegovi sektaši koji bez dozvole grade na vrhu zaštićene planine i presušuju bistre potoke da bi ih pretvarali u novčanice) kao i inostrane, koji su ga doveli da im na tanjiru preda Kosovo (pa zato danas scene filma koje se na Kosovu dešavaju moraju da se snimaju uz obilato korišćenje kompjuterski nacrtanih kulisa, jer naš teren odavno nije naš i na njega ne smemo ni nogom da kročimo) i da im budzašto „proda“ ali praktično pokloni naše potoke, svu našu pijaću vodu, naše oranice, naša rudna i ostala bogatstva. I onda ćemo da budemo „slobodni“ da za 200 eu mesečno rmbamo na pokretnim trakama, bez ikakve slobode, čak ni da odemo u WC, u azijskim i arapskim fabrikama smrti koje "naša" država dodatno sponzoriše našim parama („Kolko god da vam drugi ponude, ja ću moj narod prodati za dodatnih 10% manje!“ hvališe se Onaj)...

I ti s takvim izdajnikom šuruješ da bi pravio film o borbi za SLOBODU?!! Da si ga barem i napravio, da je to stvarno do kraja konsekventno sprovedena storija o tome, pa da kažemo da si podrio sistem iznutra, uvalio zlikovcima kukavičje jaje, snimio prikrivenu kritiku tog izdajničnog i anti-slobodarskog ološa. Umesto toga, imamo jedan fino, pitko izveden niz sumnjivo povezanih scena koje nisu lišene zanimljivosti zato što je njihova pozadina toliko potentna da samo apsolutni duduk od toga ne bi umeo da napravi barem dobar, ako ne vrlodobar ili pak odličan film, a reditelj, Lazin Sin, duduk ipak nije, ni blizu - dapače, pokazuje ozbiljne nagoveštaje talenta. Ali na kraju nemamo ovde ni dovoljno pameti ni dovoljno emocije da se može govoriti o zaista potresnom i znakovitom, zaokruženom umetničkom delu. Dakle, KRALJ PETAR I jeste jedan OK, gledljiv, pristojan film, koji ipak više toga ilustruje (i to skokovito, na mahove, bez adekvatne pripreme za te slike, bez dovoljne kontekstualizacije, bez potpune razrade) negoli što radi ono što bi narativni film pre svega trebalo da radi – da pripoveda. (Kome nije jasno šta ovime hoću reći samo neka se podseti MARŠA NA DRINU, pa neka uporedi scene bitaka tamo i ovde.)

Šta je uopšte ovaj režim, preko svojih ispostava (institucija), želeo da poruči baš ovim i baš ovakvim filmom, koji je snažno podržao i finansijski i logistički (pred kraj je čak i onaj Psihov satrap, Kingpin Palma uskočio sa svojim Jagodincima!)? Na početku ima scena u kojoj kralj Petar predlaže da se prihvate Austrougarski uslovi, odnosno ultimatum koji, kako u prologu napisaše, „ne bi prihvatila nijedna suverena zemlja“ (a za razliku od grdnih „sporazuma“ koje je potkraj 20. veka i na početku 21. veka potpisala ova naša – neke od njih čak i lično Psihovom rukom). Petrovo opravdanje toga zvuči kao prepisano sa neke od svakodnevnih konferencija za štampu ovog našeg Kvislinga na kojima kuva žabe za pripremu terena svoje izdaje, tzv. „razgraničenja“. Pobojao sam se da će ceo film nekako biti u tom ključu, kriviti junake a vozdizati kukavice spremne na „kompromis“, sve samo radi „mira i stabilnosti“; ali, na sreću, nije tako. To bi bilo previše logično, a naša stvarnost je, baš kao i SNS i njen lider, mnogo haotičnija.

Istina je, zapravo, da je ovaj film shizofren baš kao i ova vlast i onaj na njenom čelu. I baš kao što je naš Psiho u stanju da, u istom govoru, u razmaku od par minuta, kaže da „svetskom politikom vladaju interesi a ne prijateljstva“, samo da bi odmah za tim krenuo da gudi o „velikom prijateljstvu našeg i (recimo) ruskog naroda“, tako i ovde imamo i apologiju pragmatičnosti (daj da sačuvamo živote, po svaku cenu, samo neka vladaju „mir i stabilnost“, a „kako i na koji način“ su postignuti, i koliko su „održivi“ – nema veze), 

...i apologiju junaštva i nekalkulantskog i nesebičnog polaganja sopstvene glave na „oltar otadžbine“; imamo i kletve upućene Nemačkoj (inače, našem današnjem „velikom prijatelju“, ako je verovati Kvisling-Psihu koji skoro doslovno puzi kao puž golać pred Merkelovom) i žaoke upućene našem divnom savezniku Francuskoj (koja je na proslavi 100 godina od okončanja I sv. rata našeg Psiha smestila u stolicu tamo negde uz kraj, do klozeta), zato što je tražila da joj se plati municija koju nam je jedva nekako nešto malo isporučila (pa makar bila i pogrešnog kalibra, što će u filmu videti i prepoznati samo upućeni, ali nepažljivi ili strani gledalac baš i neće jer nije akcentovano)...

Tu su i žaoke na račun šiptara, ali nekako stidljive, da se neko ne uvredi i uvede nam još 100% taksi: vidimo ih samo kako lešinare nad već polumrtvim zaostalim vojnicima, ali ne i kako ubijaju one što na svojim nogama hodaju. Nažalost, potencijalno uzbudljiva i napeta scena u kojoj dva šiptara nabasaju na dva naša skrivena i isprva neopažena vojnika, prekida se kad je baš postala najzanimljivija i skoro hororična! Prekida se, kažem, i film skače na drugu lokaciju, bez razrešenja ove situacije; samo kasnije vidimo ove žive i zdrave. Nejasno je da li šiptari ove naše nisu ni primetili, ili je tu došlo do nekog offscreen puškaranja u kojem su šiptari najebali. Možda ćemo širu verziju videti u TV seriji a možda i nećemo; u svakom slučaju, u filmu je bio veoma bolan ovaj coitus interruptus, ovo lišavanje katarze kroz potencijalno ubivanje tih lešinara koje bi svaki reditelj vredan tog imena, i ljubavi publike (kao npr. Žika Mitrović) neizostavno pružio...

Dakle, baš kao i tok svesti iz nesvesti našega Psiha, koji u svojim govorima pokušava da zadovolji najširi mogući dijapazon najrazličitijih ciljnih i interesnih grupa, ne vodeći pritom računa o neminovnim kontradikcijama, nedoslednostima i apsurdima, tako i ovaj film (mada ne baš toliko loše, ne toliko patološki i skaredno) ubacuje u kotao previše različitih elemenata ali im ne podaruje potpunu koherentnost i osmišljenost, boreći se i sa Vitezovićevim predloškom i sa premisom, i sa njegovom adaptacijom, i sa željama reditelja i njegovog oca (koji je i producent i izvršni producent!) i sa potrebama da svi budu zadovoljni a da se niko, a pre svega iz režima, ne uvredi ili naljuti. (Recimo, Rusi i njihova pomoć, if any, samo se uzgred pominju; bez pohvala, ali i bez kuđenja.)

Glumački gledano, Laza je, kao što rekoh, vrlo dobar, ali ne vrhunski; Milan Kolak je tek podnošljiv, ali na granici neupečatljivog u ionako nezahvalnoj ulozi (nije on nikakav Marko Kraljević sa topom nego obično neupadljivo seljače u vrtlogu zbivanja koja niti razume niti na njih bitno utiče); Radovan Vujović je znatno bolji (s pravom sam ga hvalio povodom IZGREDNIKA!) kao njegov da kažemo drugar, iako ni njegov lik nema bogzna kakvu dimenziju izvan stalnog čurenja duvana (koje barem na kraju zaigra kad zdimi čitav kraljev prevod Mila); dečak Ivan Vujić kao Momčilo Gavrić u svojim prvim scenama je prilično slabašan, ali onda tokom filma se uspravi i postane nešto bolji, mada mu fali ekspresivnost jednog npr. Denisa Murića koji bi ovu ulogu pokidao da je bio u pravim godinama za nju.

Inače, Momčilo Gavrić je istorijska ličnost: najmlađi vojnik naše ali i bilo koje druge vojske u tom „Velikom“ ratu, osmogodišnje momče kojem su Švabe pobile celu familiju pa se on, nemajući nikog svog, priključio vojsci, dogurao do podnarednika, itd. Radije nego o čarapama i kralju, valjalo bi napraviti film o njemu, odnosno skroz iz njegove vizure – ali ne prekinuti priču na Krfu, kao ovde, nego je ispratiti do njenog daljeg, za Srbiju i srpstvo tako predvidivo mučnog razvitka (koji bi, uostalom, za nas danas bio daleko znakovitiji od ove „Eto ima i dobrih kraljeva“ bajke). Konkretno:

„Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице. За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ,  због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“.“

A kad smo kod „braće“, u filmu snažno izostaju žaoke na račun naših dojučerašnjih sunarodnika i „braće“ koja su u oba svetska rata bila na neprijateljskoj strani: naime, u sceni ubijanja civila i paljenja Gavrićevog sela u filmu se jasno i glasno čuje nemački jezik kojim govore vojnici, iako je opšte poznata istorijska činjenica da su to zlodelo počinili austrougarski vojnici iz Hrvatske domobranske 42. divizije (poznata i kao „Vražja divizija“). E, ali Laza verovatno sakriva tu Vražju diviziju iza Švaba kako bi mu film mogao laganije da igra i u tzv. „regionu“, uključujući Hrvatsku, iako ja čisto sumnjam da će njih ovaj film iole zanimati.

Eto, umesto što je epizodista u ovom filmu, mali Gavrić je trebalo da bude glavni junak, a ne kralj koji, jadan, mora na taljigama da se povlači (dok mu narod i vojska idu peške). Zašto ne dobismo film o njemu nego o Peri? Verovatno zato što, ma koliko veliki glumac bio, Laza Ristovski teško da bi danas mogao da igra osmogodišnjeg dečaka. A ovaj film postoji samo zbog Laze, da se ne lazemo. Đavola bi inače jedan debitant dobio tolike grdne pare za svoj prvi film... Čak i Lazin idol i mecena se od fašistoidnog radikalskog gmaza preko noći preobrazio u „evropejca“, ali ne vredi – od dede nikako dečak ne biva. I zato imamo ovaj film, o kralju Peri. Za sada...

P.S: Film, takođe, traći ni u šta likove srpskih vojskovođa: Putnik, Stepa i Mišić ovde jedva da imaju kameo pojave (ajd da vidimo seriju!), a čak ni s Apisom nije znao šta pametnije da uradi nego da ga šalje, kao nekog potrčka (!), da ide među vojsku i traži tamo nekog vojnika. Umesto da ga barem priupita: „Dobre, Apise, što mi ubi kolegu u Sarajevu?“ Ili, ako ne to, a ono: „Zašto si ubio Teslu?“

LONG DAY’S JOURNEY INTO NIGHT (2018)

  

***

3-

U okviru akcije „Šta sam gledo na Festivalu autorskog filma 2018“, evo Kineza koji je došao niotkuda i više mi se dopao od favorita, ASH IS THE PUREST WHITE. Za razliku od prozaičnog Đije, ovaj drugi Kinez na festivalu nije kao polazište i ishodište imao dnevne novine - nego knjige poezije. Nažalost, ja vrlo slabo čitam i jedno i drugo, i verujem da se ono najbolje nalazi IZMEĐU ovih krajnosti (beslovesno prepisivanje tzv. „stvarnosti“ VS. anything goes „poetizacije“).

Ipak, blagu prednost dajem ovom drugom pristupu. Da, zaplet (da TO tako nazovem) u ovom duuuugom PUTOVANJU je izrazito konfuzan na početku, a već do polovine je nepodnošljivo nejasan, dok to šta se zbilo na kraju, kako, i zašto – o tome sam posle filma od kolega čuo nekoliko uzajamno potirućih, zbunjenih pokušaja objašnjenja.

ALI NEMA VEZE! Ako ovo budete u prilici da gledate, ja velim: POGLEDAJTE, ali uopšte ne naprežite mozak time zašto je glavni junak zapeo da pronađe baš tu neku žensku, i kakve veze ona ima s njegovim nedavno stradalim „prijateljem“, i otkud ona fotografija onde, i kakve veze ima sa ženom u zatvoru, i čemu sve to itd. NEBITNO JE.

Ono što je bitno, ovde, jeste vrhunska vizuelnost i atmosferičnost. Svako umetničko delo gradi neki svoj svet (bez obzira da li i kolike veze taj svet ima sa tzv. „našim“, navodno „objektivnim“) – a svet ovog filma je svet raspada, potonuća, nagrižen vremenom. Reditelj ima fetiš na oljuštene zidove, stare građevine, metal izjeden rđom, prljava prozorska okna itsl. i slika ih sa istom onom zaljubljenošću kojom je Tarkovski slikao vlati trave, grane drveća, žubor vode...

Ne pominjem slučajno velikog Rusa, jer ovaj Kinez je bez sumnje njegov veliki fan, pošto prilično besramno krade neke njegove fazone – recimo, sobu koja „prokišnjava“ (kao u SOLARISU), tačnije u kojoj uprkos plafonu voda lije sa svih strana, kao iz kabla, što junaka ne sprečava da usred sve te vode do kolena ladno uzme da zašrafi sijalicu u svetlo što visi sa plafona. 

A umesto da ga odma ubije struja i tako ovaj dvoipočasovni film skrati bar za polovinu, počašćeni smo lepim slikama sitnih kapljica koje se odbijaju o zasun sijalice – i naravno vlagom izjedenih i oljuštenih zidova prostorije okolo. Šta taj lik traži tu, i zašto baš tu, i kakve veze to ima sa onom ženom i drugim ljudima, i otkud tolika padavina unutar kuće – NEBITNO JE. Ali prelepo izgleda.

Kasnije u filmu Kinez bez trunke srama prepiše završnu scenu STALKERA, sa čašom koja se „sama od sebe“ kreće po stolu, samo što je kod Rusa to bila telekineza a kod Kineza – prozaični prolazak voza od kojeg se sve u obližnoj kući trese, pa tako i ova čaša drhti i ide po stolu zbog toga. Znatno površnije, lišeno mistike, značenjski prazno – ali lepo izgleda.

I rekoh već, s ljubavlju s kojom Tarko slika prirodu i život, ovaj Kinez slika smrt: ima jedan vrlo spori tracking shot, ulevo, tokom kojeg neko nešto u pozadini kenja, nominalno to je scena dijaloga, ili beše monologa, u svakom slučaju neko nebitno brbljanje ide u pozadini, ali ovaj ne slika toga ko govori, nego polako, skoro ceo minut, vozi kameru izbliza slikajući jedan veliki metalni kontejner skroz izjeden rđom koja mu, zaista, daje neke fascinantne i skoro nadrealne „ukrase“ i „oblike“. Nas koji otkidamo na „ruin porn“ ovakve stvari bacaju na Sedmo nebo!

Glavni „fazon“ ovog filma je njegova druga polovina, koja se sastoji od jedne neprekinute sekvence u trajanju od skoro sat vremena: da, ciglih 58 minuta ovaj baja ne napravi nijedan rez, a lik mu se kreće tamo-vamo po nekakvom mestašcetu, ponajviše oko nekakve propale fabrike (koja je verovatno preseljena u Srbiju, zahvaljujući subvencijama Psiho-kamarile, jer Srblji će raditi za kikiriki čak i ono što ni Kinezi neće), i ovaj čak u jednom trenu tog neprekida i poleti u vazduh, i preleti dobar deo puta pre nego što se prizemlji, bez reza, u istom kadru, i nastavi dalje... Ali uprkos tom gimiku, osim na momente (a naročito u tom letu), ja time nisam bio impresioniran, i više sam uživao u prvoj polovini.

Ima ovde pojezije kolko nećete i patetike na lopate: Azijati kad krenu s tim (ne računam tu Japance, oni su vanzemaljci!) pa to je mili bože čuda velikoga kada stade Kinez pojeziju čitat, svi gledaoci nikom ponikoše... Da budem jasan. Nije to doslovno čitanje poezije u filmu, kao kad krenu da bombastično recituju kod Tarkovskog; ne, nego su situacije i dijalozi a naročito naracija gl. lika napadno zapatetizovani da to svakoj osobi od ukusa mora izazvati makar blagi napad mučnine. A ako ne od toga, muka vam ne gine kad dođemo do krupnog plana nekog Kineza koji, u stvarnom vremenu (real time) ždere, žvaće, srče, ropće, grokće i preživa jednu jabuku (jer jabuka je, je li, jedan od važnih Simbola u ovom kakti znakovitom filmu; drugi, vrlo Napadno Prisutni Simboli su – Časovnici i Voda – dakle, protok, vreme...).

Ali nema veze što je potraga tog lika za tom nekom niđe veze ženskom (stara ljubav zaborava nema!) preko pola Kine, uz susretanje bulumente likova nejasne veze sa njim i njom nebitna koliko i rasplet u kojem, ako sam ga uopšte dobro shvatio (ne garantujem!) on nju na kraju nađe, ali ga ona odjebe i ode nekim svojim poslom, a ovaj se skrasi kraj neke druge na koju je usput naišao: nisi dobio onu koju si tražio ali jesi dobio onu koju si zaslužio!

Reditelj ovog filma

Nema, kažem, zato što mi je boravak u svetu ovog filma prijao, i nije isključeno da bih mu se ponovo vratio: ne kako bih dokučio nepotrebno zapetljanu storiju i skontao, ovog puta zasigurno, za čije tetke zdravlje sve ovo – nego kako bih još jednom proveo preko dva sata u ovom lepo stilizovanom svetu debelo nagriženom vremenom, izjedenom, trulom, a opet lepo-ukletom u tom svom propadanju...

JUŽNI VETAR (2018)

***(*)

3+

            Opa, bato! Srpski film, a odličan! A čak se i ne zove SRPSKI FILM!!!

            Ko bi reko da će ova patetična „kinematografija“, koja je za punih osam godina (dakle, od premijere SRPSKOG FILMA, 2010) do danas uspela da proizvede samo jedan film vredan Gulovog Pečata Preporuke (i to: NIČIJE DETE, 2015) – da ovo čudo nad čudima postigne samo tri godine nakon prethodnog nezapamćenog uspeha? Da, dragi moji filmofili, „Dobro, a naše!“ Zvuči blesavo, ali istinito – neko je zapravo napravio film, ovde, među nama, koji stvarno vredi pogledati! Ne iz „patriotizma“, ne iz radoznalosti, ne zato što je tema aktuelna ili angažovana ili nas suočava sa „našim zločinima“ (ništa tako TERETično!) – nego zato što je u pitanju fucking dobar, uzbudljiv, sjajno napisan, režiran i odglumljen film.

            Čudo unutar čuda nalazi se u činjenici da režiju potpisuje Miloš Avramović, koji je debitovao pre 10-ak godina bizarnim otkačenim, ali jezivo promašenim filmom KROJAČEVA TAJNA... ali nećemo sada o njemu, niti o razlozima što na posteru JUŽNOG VETRA ne stoji „Od reditelja KROJAČEVA TAJNE“ (jer da stoji, teško da bi se pola miliona Srbalja zaletelo u bioskope da mu i drugenac overe)... Nećemo, kažem, jer evo retke prilike da nešto pohvalim, pa da ne kvarim slavljenički mood prisećanjima na davnašnje promašaje. Pravićemo se da KROJAČ ne postoji i da je ovo Avramu pravi debi.

            U čemu je moj najveći problem sa novim domaćim filmovima? Probaću da sažmem: loši scenariji, sa nekim nezanimljivim, nevešto iskonstruisanim pričam-ti-pričama koje ne korespondiraju ni sa čim aktuelnim kako ovde tako i u svetu, koje deluju fejk, kao da ih skockavaju neki beogradski fenserčići u svojim višespratnim kulicama od slonovače bez ikakvog direktnog kontakta sa Srbijom danas, čak i onda kad pokušavaju da budu „aktuelni“ (prepisavši nešto iz dnevnih novina i to, bez adekvatne nadgradnje, dramatizujući u ne-film); nema tu ni života, ni strasti, ni sočnosti, ni prljavosti, nego samo gomila pozerštine, fejkeraja, ringeraja, učmalosti, mrtvopuvalaštva, sterilnosti, gnjavaže... Nema tu ni pameti a kamoli emocije, osim hinjene, pozerske, fejk... Ništa da te zagolica, ništa da te potrese, zaplače, naljuti (u pozitivnom smislu, kao SRPSKI FILM, a ne u stilu: „U jebem ti, na šta bacih sat i po života!“), da te veže za likove i situacije, da te tera da o tome misliš i koji dan nakon gledanja...

            A onda još to pešački, neupečatljivo „režirano“, i slikano na neki sub-rumunski način mrljavo, ili ravno, ili pak (nešto ređe) videospotovski, ali opet ništa za priču; a onda još i dobiješ glumce koji, kakvi-takvi, makar i daleko bili od vrhunaca glumišta kakvo smo nekada imali (Paja V, Bata Ž, Bata S, Cica P, Zoran R, Gaga N...) ipak nisu baš sasvim za bacanje, ali uglavnom se, u goreopisanim projektima, ukazuju na auto-pilotu pod firmom „zgrabi lovu i beži“, bez naročitog unošenja – a i u šta bi se unosili?

           E, i onda dođe JUŽNI VETAR – film koji, da se razumemo, nije nešto gromopucatelno i spektakularno, po sebi, ali tako deluje na pozadini današnje tmuše – i bude lišen SVIH gorepobrojanih problema, i bude NORMALAN FILM kakav bi čak i ovde trebalo da bude pravilo, a ne izuzetak, i ta njegova normalnost je danas toliko nenormalna da se čovek neumitno upita: Jbt, odakle dođe, s kojih nebesa pade OVAJ film? I didn't see that coming!

            Za početak, ovde postoji priča, postoji zaplet, postoji fucking pripovedanje, neko je seo pa nešto osmislio i dobro napisao --- čak i dijalozi, ta velika boljka današnjih „scenarista“, koji kao da ne izlaze iz uskog kruga svojih dupe-u-svojoj-guzici sličnomišljenika pa im zato zvuče kao recitovanje opterećeno frazama, ekspozicijama i usiljenim psovkama i vicevima, čak i dijalozi, kažem, odlični su ovde, živi, i TAČNI (objasniću malo niže) --- pa onda imamo ritam, saspens, reditelj je bio prisutan na setu i nešto čak i zahtevao, na ponečemu insistirao, mešao se u svoj posao, jebote --- a najbitnije, postoje LIKOVI za koje vas je briga, a koji ili nisu klišei, ili ako jesu, sočno su osmišljeni i, suprajz, odlično odglumljeni pa to ne smeta: svi iz ekipe su se uneli u ovo kao da prave nešto značajno, jer i prave, nije bilo samo „Dobro, gde je moj ček“ – i to se jebeno VIDI na ekranu. I s uživanjem se gleda. 

Jer nije „E, aj da skockamo projekat našvrljan na salveti pa da maznemo/operemo neku lovu“, niti „Ček, daj da smućkamo nešto 'aktuelno' i 'angažovano' da se malo švrćkamo po festivalima II i III kategorije, da vidimo malo sveta paradirajući našom bedom i kriminalno-ratnom prošlošću, posipajući se pepelom i pijuckajući koktele po 'Regionu' i hvaleći se u rodnom selu plaketicama i statueticama otuda“ – nego neko seo pa rešio da napravi FILM, i ne samo rešio, nego i UMEO da ga napravi...

Da budem jasan – ako je stalnim čitaocima ovog bloga uopšte potrebno ovo reći: ova tematika (kriminalni polusvet, konkretno kradljivci automobila i nešto malo šverca droge) mene uopšte ne zanima, nemam vremena da se time bavim, i da je ovaj film danski ili norveški, a kamoli američki, ne bih ga ni takao. Pogledao sam ga zato što je „naš“, i što je od nekih ljudi kojima verujem dobio velike pohvale; inače kod filmofilije nisam „patriota“, dapače, od domaćih filmova jedva ako godišnje JEDAN novi pogledam, ali u slučaju JUŽNOG VETRA učinilo mi se da bi ovaj bio dobar izbor da ispunim ovogodišnju kvotu i štikliram nešto „naše“. (Istina, već sam u ovoj godini pogledao TERET, pa je ovo bilo manje radi štikliranja a više radi ispiranja i potiranja gorkog ukusa koje mi je ono đubre ostavilo... Više o njemu, uskoro...)

Ovo naglašavam zato što je time uspeh JUŽNOG VETRA veći, bar u mojim parametrima: kad me zaokupi i oduševi film iz miljea i na teme i u žanru koje vrlo retko pratim. Lako je mene kupiti dobrim hororom, ali ajde me oduševi filmom o fucking kradljivcima kola i njihovim peripetijama u Beogradu! Et voila, desilo se baš to!

Pričao sam više nego dovoljno šta ovaj film NIJE; i već i to šta on NIJE trebalo bi da bude dovoljna preporuka onima koji su se previše puta opekli o neki „novi domaći film“ pa sad i u JUŽNI VETAR duvaju. A sad da kažem šta on JESTE, za mene i po meni. Bez okolišanja, i u sredinu.

Kupio me je živošću i ubedljivošću. Verovao sam mu u svakoj sceni, svakoj replici, svakoj motivaciji, svakoj odluci, svakom preokretu. Ovo nije odlično nego genijalno promišljen film, snažan kako ukrupno tako i (za mene naročito bitno) na detaljima. Da, to je taj milje, to su ti likovi; tako razmišljaju, tako se ponašaju, tako govore! Ne, ne znam ih lično, ne družim se s takvima, ali nije da nisam sedeo u istoj kafani s njima sličnima, nije da nisam čitao o njima, i nije da nemam nekakvu stvaralačku intuiciju i simpatiju (as in: sympathy) da pojmim taj majndfrejm dovoljno da, gledajući JUŽNI VETAR, verujem da ti likovi baš to i tako i na takvim mestima jedu, piju i slušaju, da se baš tako jedni prema drugima ophode, itd.

I kad rekoh gore da su dijalozi zaprepašćujuće TAČNI, time htedoh reći sledeće: umesto fraza, umesto klišea, recitacija, ekspozicija, objašnjavanja (umesto pokazivanja) itsl. ovi likovi su uvek, neprestano „u liku“, i kažu baš ono što bi takav neko tu i tada reko, na prirodan i sočan, ali nerazmetljiv način; a ako je to, slučajno, nešto duhovito, to nije, kao inače u srpskom filmu, na silu ubačen geg jer autor ne veruje svojoj publici pa misli da svakih par minuta mora da je mune u rebra nekim vicem ili barem psovkom (najneprobirljiviji među njima ionako ne razlikuju ono prvo i ovo drugo: pa zato, ako već nemaš na raspolaganju dovoljno viceva da zapapriš čitav film, barem neka svako malo neko nekoga otera u pizdu materinu ili nek mu kaže da puši kurac, i eto smeha, eto probuđene publike, eto fidbeka, sala se ori grohotom!) nego je prirodno i smisleno uklopljena replika koja najčešće nosi i neku dublju konotaciju, pored psihološko-karakternog profilisanja datog lika.

Navešću jedan primer: ima scena u kojoj matori krimos Bjela i mladi krimos Biković zajedno čure džoint, onako uzgred, dok dogovaraju neke krupne akcije. I Bjela kaže, otprilike: „Jebote, kad sam bio mlad ja i moji ortaci tukli smo one koji su ovo duvali, zvali smo ih 'Narkomani', nisam imao pojma da je ovo tolko dobro, he he.“ To može da prođe i kao samo dobar vic, ali i kao jezgrovit prikaz evolucije i njega kao lika i društva u kojem funkcioniše, pa čak, ako ćemo baš filozofski, jedna slikovita ilustracija toga da za mnoge „sazreti“ znači pretvoriti u ono što si nekad mrzeo i aktivno se borio protiv toga. Ceo esej bih mogao da napišem samo o ovoj replici i njenim konotacijama.

A JUŽNI VETAR je obasut takvima, ne prođe 5 minuta bez barem jedne takve zanimljive, sočne i znakovite opaske koja ti daje instant dajdžest sliku lika/situacije. I namerno sam za primer uzeo relativno minorni detalj jedne inače odlične scene u kojoj ih ima još, npr. to kako se strašni Bjela krije od žene, koja naiđe dok duva, i kako ga ona smesta nanjuši, i ceo taj odnos – sve „na keca“, vrhunskom mikro glumom oživljeno, bez razglabanja, i ne kao show stopper, ne kao „zaustavite film da vam sad ja nešto objasnim“ nego USPUT, dok priča teče dalje, dok se zaplet dalje zapliće, bez stajanja, bez štucanja. I tako, 2 sata i 10 minuta, bez uobičajenog srpskog keeenjanja, razglabanja, zavlačenja, gubljenja, stani-pani, oću-neću, kakim-nekakim, nego bre samo krtnina bez hrskavice, to samo juri, cepa dalje bez pardona.

Ili, recimo, dramski daleko važnija scena, jedina u kojoj svoj mali i snažni kameo ima Berček: neću da spojlujem, ali to gde zateknu tog Šefa Službe, šta on tu tačno radi, kime i čime je okružen, kako sve to funkcioniše: to je fucking TO! Plus, kad imaš glumčinu sa instant-autoritetom kao što je Berček, jasno je da tu ne treba mnogo žvake: ne treba ti set-piece od 10 minuta. Ako se pametno napiše, kao ovde, i ako imaš vrhunskog glumca, u 2-3 minuta se sve jasno i glasno i memorabilno razreši, a da uopšte nemaš osećaj brzanja – dapače, svaka scena u ovom filmu ti daje EXTRA SOMETHING, svaki komad roštilja ovde ima svoj extra prilog, svež i dobar skoro kao glavno jelo...

Ili savršeno pogođeni detalji koji su me kupili, kao što je orkestar u kafani gde se krimosi nalaze: i izgled tih faca (autentičnih), i pesma koju pevaju, i ponašanje, i sve sve sveeee oko njih je jebeno TO, tačno TO što je video i uvatio neko ko je BIO TAMO a ne neki beogradičasti fenser sa FDU koji je o kriminalcima i podzemlju samo gledao reciklažu kod Tarantina.

Pa onda glumci! Rak rana novijeg srpskog filma o kojoj se retko govori, jer po nekoj inerciji im i novinari i publika jedu iz ruke, kao: „Srbija tradicionalno ima velike glumce“ – pa jeste, ima ih, u Aleji velikana, ispod mermera, ali na platnu sve manje, sve ređe, eventualno kameo (vidi gore pod: Berček) – ali ovo je film u kojem je čak i Bjela, čije dežmekasto šmiranje inače ne podnosim, vrlo dobar, i Biković, lepotančić, sasvim solidan nosilac filma (mada, trebalo bi malo da zategne torzo ako oće ubuduće pred kamerom da trči bez majice), i Žika Todorović odličan, iako u prepoznatljivom maniru koji je još njegov ćale trejdmarkovao a on ga savršeno čeneluje (dakle, lik pičke, kukavice, ljigavca, ali ovde perfektno, i na svež način, otelotvoren – i sa hororično memorabilnom odjavom!). Ovo je bre film u kojem je markantan i odličan čak i Miloš Timotijević, kojeg sam ovde ismevao zbog karikature zlog srpskog vojničine u onoj travestiji NAJLEPŠA JE ZEMLJA MOJA (dobro, to mu je izgleda bilo rano, mladalačko iskliznuće, jer on je svoju karmu popravio još u NIČIJEM DETETU, a za ovaj lik ovde zaslužio je i sarmu!). Ovo je film u kojem, takođe, debituju – ili ih barem ja prvi put zapažam – nekoliki mladunci sasvim obećavajućih fizionomija i talenata (ovaj što igra Bikovićevog mlađeg brata; i onaj Glogovčev henčmen sa ožiljkom na očnom kapku; pa i Bikovićev napaljeni pajtaš). Ovo je, najzad, film u kojem Glogovac ostvaruje životnu, vrhunsku ulogu, pa još u neočekivanom ključu – kao patološki, sadistički zlikovac: i to kako je pokidao, pa to je MLJAC, OĆU JOŠ, MORE PLEASE! Avaj, to nam je što nam je, o sudbo kleta...

Pa onda splater gde ga ni u ludilu nisam očekivao! Kakvo šikljanje!!! Pa scene jurnjave i pucnjave sasvim pristojno urađene – i s merom, da budu prikladne ovom ambijentu, da se ne prećera s fantazijom i ameromažima, da ne traži neko jurnjave od 10 minuta ulicama grada u kojem čim padne kišica nastane zakrčenje saobraćaja i krkljanac na prvi snježić, ili gužva svakog dana po svakom vremenu oko 15h kad ljudi krenu s posla u svoje spavaone... Ko će u tim tesnacima da se jurca kad iza prvog ćoška – svi stoje i ni makac.

Ali to bi sve bila šminka, šarada, da nema suštine: LJUDI, LIKOVI U SOČNOJ, ŽIVOTNOJ priči – relevantnoj, danas i ovde, a opet bez popovanja, bez pridika, bez jeftinih fora... Sa dobrim osećajem za „sive zone“, što pre svega podrazumeva smelu koncepciju glavnog lika... I sa vrlo tačno usmerenim cinizmom prema pravdi i istini u zemlji lažnih doktora (uključujući onoga što slinavo vodi tzv. policiju) i lažnih vesti i lažnih medija i lažne borbe protiv korupcije (savršeno odraženo u vestima sa RTS-a koje se vide u filmu)... Besprekorno odmeren spoj mraka sa nešto malo svetla i feelgooda (bez kojeg ovo ne bi ni moglo biti hit), žanra i arta, zabave i angažmana (nenametljivog ali prisutnog etitjuda)... i sve to, najbizarnije (svuda, osim u Srbiji) od ljudi bliskih režimu i iz firme koja se, ingeniozno, zove REŽIM... Ispašće, maltene, da je ovaj film nešto kao današnji ekvivalent Sloboproduciranih RANA (samo znatno bolji kao film).

PS: Inače, scenarista ovog VETRA takođe je i autor najboljeg novog domaćeg scenarija koji sam pročitao, a da ga nije pisao Aca Radivojević ili njegov ćale; čitao sam ga u svojstvu člana žirija FCS-a na jednom od prošlogodišnjih konkursa, pa zato ne smem ništa konkretnije da otkrivam (mada postojanje tog scenarija, ni njegovo autorstvo, nisu nikakva tajna), ali dodaću samo da SNAŽNO navijam da i on bude snimljen, jer radi se o još sočnijem, mračnijem, životnijem, aktuelnijem, gadnijem (u najboljem smislu reči) filmu kakav nam je potreban – i koji sigurno neće biti takav crowdpleaser kao VETAR, ali koji ima potencijal da bude umetnički još bolji, teži, vredniji, pa možda i kontroverzniji, samo ako bude režiran i odglumljen kako zaslužuje... Slučajnos? Videćemo...

Do tada – sledi JUŽNI VETAR na RTS-u, kao TV serija; JUŽNI VETAR nastavak (bioskopski), itd. Izlišno je reći: kad se ovi nastavci pojave, rado ću i njih overiti. A ko još nije u bioskopu pogledao JV, nek izvoli, dok još igra. Mada, ako niste u fazonu „Podržimo domaće, u retkim slučajevima kad je zaista dobro“, možete ga već sada overiti (ili bar proveriti) i u kućnim uslovima, ako ste voljni da rizikujete... Ali svakako mu dajte šansu, jer ovo je stvarno kao da u ozračenom Černobilu gde se rađaju samo zbogomčići sa dve glave i šest ruku – neko rodi zdravo i normalno dete koje ima i glavu i noge i sve što treba, bez viškova i bez falinki (za černobilske standarde); dapače, i da ga izvedete u neozračeni svet, sasvim bi se glatko uklopilo.