izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 13. јун 2019.

NOVI HORORI VREDNI GLEDANJA

 
  

Prethodni nastavak činila su uglavnom UPOZORENJA – tipa, ne zaleći se na ovo, osrednje je u najboljem slučaju. Te osvrte možete videti OVDE. U ovom nastavku uglavnom se radi o PREPORUKAMA – donji filmovi uglavnom vrede gledanja.
Pa, da ne dužim više, ovca mi se jagnji a 300 prevoda, promocija i čuda me čeka, pa zato probaću da budem kratak, kao što reče jedan patuljak drugome.
Ovo su filmovi gledani krajem prošle i početkom ove godine; dakle, neki od njih, ako ne i većina, dostupni su organima skidanja bar pola godine.


KNIFE + HEART
SWI, 18
***
3-
Švajcarski neo-đalo smešten u svet gej-porno produkcije krajem 1970-ih, fetišistički snimljen, naravno sa muškim žrtvama i krvavim ubistvima. Zanimljivi likovi i situacije, mada nedorađeno je to, i na kraju razočaravajuće, jer izdaje se za whodunnit, a onda otkrijemo da je ubica neki lik koga dotad nismo ni videli. Plus, ima ozbiljnih problema sa ubedljivošću nekih scena, uključujući tu i kulminaciju, mada, ako vam to nije smetalo u klasičnom đalu, progutaćete i ovde. 
U smislu rekreacije epohe i vizuelnog ugođaja filmova iz 1970-ih ovo je u samom vrhu sa Katet-Forzani (AMER / BODY TEARS) filmovima, mada ne toliko uglačano, više je gritty.


LUCIFERINA
ARG, 18
**(*)
3-
Storija i poenta su možda pomalo upitni, ali je zato ovaj lepo slikani argentinski horor nabijen autentičnom erotičnošću – i nepatvorenim satanizmom (u dobrom smislu reči). 
Opatica sebi dopusti mali dopust i ode sa sestrom i njenim ortacima u džunglu da traže neku mističnu biljku – a u jednoj slikovitoj ruševini međ zelenilom nađu Đavola...


POSSUM
USA, 18
**(*)
3-
Ovo je u suštini Poor Man's SPIDER (Kronenbergov) – dakle, ceo film iz prvog lica, gledamo polagano potonuće u ludilo lika koji još na samom početku nije bio sasvim čitav. Umesto opsesije pletenjem mreža ovaj ima nekakvu jezivu krpenu lutku sa sobom, koja mu se pričinjava živom, ali njegovo mrmljanje i paćenje i bauljanje po polusrušenim i oronulim ambijentima i pustarama vam je ceo film – dok na kraju ne vidimo twist koji pojasni još ponešto. Atmosferično, spoooroooo, ali fino slikano i glumljeno, creepy na svoj slowburn način, pa ko voli...


THE LITTLE STRANGER
UK, 18
***
3+
Za moj groš, ovaj film o pirgavom doktoru koga zovu u starinsku vlastelinsku ali sad oronulu kuću prilazi najbliže od ijednog drugog ugođaju priča Roberta Ejkmana – ali konvencionalniji hororljubi mogli bi biti odbijeni ne-baš-mnogo-simpatičnim protagonistom (meni je to baš super, i smisleno u ovoj priči, kad je vidite do kraja!), prividnom sporošću i krajnjim understatementom u dešavanjima (ne očekujte KONJURING šokove i džamp skerove ovde: ovo je pre svega drama, i to odlična, pa tek onda horor film!) – ALI, jednom kad se nešto jezivo desi, to je zaista efektno jezivo, plus i kad nema horora per se, atmosfera tihe pretnje i nečega što nije-kako-treba je neprestana i uvlači se u kosti. Plus, u ovo vreme kad je umetnost dobrog kraja u hororu skoro zaboravljena, ovaj ima izvanredan, baš sjajan kraj! Plus, igra Šarlota Rempling!


CAM
USA, 18
***
3+
Nema bolje nego kad horor dolazi sa autentičnog, ličnog mesta, i kad se bavi nečim što tvorac dobro poznaje – kao ovde. Scenaristkinja se bavila video-striptizom i dobro poznaje taj (polu)svet skidanja i drkanja u lajv-videlima na internetima, za pare: autentičnost i sočnost likova i životna ubedljivost situacija ogroman su plus, jer čine odličnu bazu za ono kad sve krene u horor pravcu. 
Minimalistički film, 4/5 u jednoj vizuelno raskošnoj sobi i namerno tako: to je svet FANTAZIJE, tačnije muške fantazije, gde obitavaju nestvarne žene koje postoje samo da budu roba, vile za ispunjavanje želja koje se kupuju novcem... Odlično je slikan, kao retko koji involving, napet je i uzbudljiv i sa pričom vrednom pričanja.


Lifechanger
USA, 18
**(*)
3-
Solidna pričica o liku koji skakuće iz tela u telo (nešto kao u SHOCKERU, samo daleko manje zabavno), mogla je biti bolja i pametnija, pa i prijemčivija – da je kast bio bolji nego što jeste; avaj, većina ovih likova stvarno ne izgledaju kao za na film... a i drugi aspekti vizuelnosti su neupečatljivi, jedva korektni at best.


GOOD MANNERS (As Boas Maneiras)
BRA, 17
**(*)
3-
Brazilska drama o klasnim razlikama, majčinskom instinktu i podizanju sedmogodišnjeg vukodlačića tako da mališa ne pravi mnogo sranja kad mu dođe ono vreme u mesecu. Ipak, nikad u hororu lanci nijedno čudovište nisu zadržali zadugo... 
Predugačko, preambiciozno a nedovoljno koherentno i supstancijalno, ali ipak vredno truda: dobro glumljeno i slikano, i sa odličnim efektima vukodlačje (ovde: dečje) transformacije. Ovo je, ipak, više drama nego horor.


The Super
USA, 18
**(*)
3-
Vrlo simpatičan čizi treš o nastojniku u jednom neboderu gde ljudi nestaju jedan po jedan: da li je nešto psiho-ovozemaljsko ili onostrano po sredi? Da li je Val Kilmer, koji izgleda creepy (i igra nekakvog Rusa, il tako nešto iz tih krajeva), Počinilac ili Zaštitnik? Ništa posebno, ali pristojan time-waster sa izvesnim old-school vajbom.


The Clovehitch Killer
USA, 18
**(*)
3-
Tinejdžer sluti da bi njegov tatko, inače uzorni patrijarh bogobojažljivog gradića, mogao biti BTK serijski ubica koji se pali na to da vezuje i polagano davi žene. Istraga, devojačka ispomoć, otkrovenje, suočenje – sve smo to već gledali, ali ovde je fino urađeno, i uz dobru glumu i klinca (Čarli Plamer) i psiha (Dilan Mek Dermot, HARDWARE), uz pristojnu režiju, ovo je sasvim fin horor triler za jedno gledanje.


The Pact
SPA, 18
**(*)
3-
Rutinski, ali korektno izveden španski horor triler, industrijski štancovan i bez mnogo duše, ali sa visokom tehničkom izvedbom i sa solidnim evergrin gimikom: koliko daleko biste otišli da spasite život svog deteta? A kad drugi umre zbog nje, koliko dugo ima do naplate duga? Može se pogledati.


Await Further Instructions
UK, 18
**(*)
3-
Solidna engleska ZONA SUMRAKA o familiji koja se nađe naprasno zatočena u svom domu a komande im stižu preko TV-a. Rastegnuta na ipak predugih sat i po, ali ima srce na pravom mestu: kritika patrijarhalnog abjuza, engleske ksenofobije i rasizma, a iznad svega neupitnog poslušništva „autoriteta“ koje vodi u pakao. Ima nešto finih nadrealnih i cyberpunk (poor man's TETSUO) scena pred kraj. Traži strpljenje ali vredi truda.


The Farm
USA, 18
**(*)
3-
Rutinski torture porn, ali odlično napravljen – napet i gadan – mada prilično besmislen i besciljan, bez poente. Tačnije, ovo kao da je pravio vegetarijanski lobi, pa je poruka otprilike: evo kako bi izgledalo kad bi se ljudi tretirali kao stoka. Vezani, utamničeni, klani i jedeni. A sve to vreme koljači (sasvim besmisleno i nepraktično za farmerski posao) nose životinjske maske. Nema veze: ako hoćete čist iracionalni košmar, urbanoju, ponižavanje i mučenje, ovde je to izvedeno bolje nego u većini srodnih.


PATIENT SEVEN
CAN, 17
**(*)
3-
Omnibus neujednačenih, proizvoljno nabacanih međunarodno proizvedenih kratkih filmića čije je vezivno tkivo krajnje usiljeno, a sastoji se od neubedljivog preglumljavanja Majkla Ajronsajda kao psihića koji ispituje pacijente neke ludnice... Neki od tih filmčeka nisu loši.


OVERLORD
USA, 18
**(*)
3-
Previše rata i pirotehnike (i kvazi-realizma) dok se, napokon, posle pola filma pucnjave i pirotehnike sa Švabama, ne dođe do treš horor nacixploatacije o nekakvim super-zombijima, izvedenim sa većim budžetom nego što to inače biva (i zaslužuje). Nije to nezabavno, ali ratni uvod je mogao biti kraći, a pravo horor meso (i krv) nabudženiji. Ako ste već imali tolike pare da spiskate na film o naci-zombijima, mogli ste manje da ih rasipate na pirotehniku, CGI avione itsl. a još više da ih date za maske i protetiku, e ne bi li bilo još više, je li - naci-zombija.


THE POSSESSION OF HANNAH GRACE
USA, 18
**(*)
3-
Sasvim fin hororčić o opsednutoj devojci koju pop, šta će, kud će, prilikom egzorcizma uguši. Njen leš završi – čudno unakažen i poluizgoreo – u mrtvačnici gde naša ex-policajka počne da radi kao obezbeđenje, a onda... Leš ne miruje... Lepo je što se ovde ne gubi vreme na „Drugovi ovako ćemo, drugovi onako ćemo“ nego se kreće odmah, ili vrlo brzo, sa pravim stvarima, tako da je ceo film prožet tom nekro-demonskom atmosferom i jezivim dešavanjima. Na kraju balade, ništa spektakularno niti ne znam koliko originalno, ali – sasvim OK, ko horor voli.


LIVERLEAF
JAP, 18
***
3
Krajnje jednostavno, ali dražesno u svom jednoumlju: jednu učenicu muče i iživljavaju se nad njom njene „drugarice“ i poneki drug, a onda ona pukne kad joj zapale kuću i požarom ubiju familiju, pa krene da im se vrlo krvavo sveti... Psihopatologija današnjeg Japana lepo je uhvaćena, ali ovo je ipak rađeno po mangi, pa očekujte preterivanje (i u melodrami, i u splateru, i u nelogičnosti), i radujte mu se.


HAPPY DEATH DAY 2U
USA, 18
***
3
Nastavak je još dražesniji i zabavniji od solidnog originala: ima čak i malo više srca i duše kroz zaplet o našoj curici koja bi da vrati vreme i oprosti se s umirućom majkom, odnosno da pređe u paralelni svet u kojem majka ostaje živa – ali da, istovremeno, to bude svet u kojem je njen izabranik s njom a ne s nekom kokoši. Ovog puta žanr horora je sveden na minimum, i ovo se pretvara u SF-farsu u stilu POVRATKA U BUDUĆNOST; meni to nije smetalo, dokle god je priča zanimljiva, ali ako tražite baš horor, to vam može biti minus. Delom zato, a delom jer je prepametan i predobar za svoje dobro (sic), ovo će izgleda biti poslednji deo ove nesuđene franšize. Baš šteta. Ja bih ovo rado dalje gledao.

---NASTAVIĆE SE---




недеља, 09. јун 2019.

NAŽIVO, 3. izdanje: intervju, korica, unutrašnji izgled, promocija...



            Treće i ultimativno izdanje kultnog horor romana NAŽIVO nalazi se u štampi. Evo najzad da i na blogu obznanim koricu, čiji je autor David Tankosić, uz malu pomoć Leonarda da Vinčija, i uz kreativnu asistenciju by Dr Ghoul. David je verna Orfelinova uzdanica; on je uradio i vrhunski profesionalan i oku dopadljiv prelom iznutrica ove knjige.
            Malo je potrajalo dok smo došli do finalnog rešenja, i znam da je bizarno raspisati pretplatu a da finalne korice nema, ali sve oko ove knjige je netipično, neuobičajeno, ekscentrično i nenormalno, pa je tako i ovo bilo u tom duhu.
Zadnja korica knjige
            Hvala svima koji su se pretplatili na ovu knjigu ne znajući čak ni kako će ona izgledati: u knjizi se nalaze 73 imena onih koji su se javili na vreme, tj. do 1. juna. U međuvremenu je bilo još pretplatnika, trenutna brojka je 85 pojedinaca, sa okruglo 100 primeraka već plaćenih. Tiraž je samo 500, pa ne oklevajte predugo, naročito sad kad vidite ovu ljepoticu!

            Važno: ako do sada još niste sebi poručili ovu obaveznu lektiru za svakoga ko se bar malo zanima za horor u Srbiji, to još uvek možete učiniti po pretplatnim uslovima, koji važe do 20. juna.
            Dakle, pišite mi na mejl dogstar666 at yahoo dot com radi dogovora, da vas ubeležim i dam vam broj računa za uplatu.
            Do 20. juna cena knjige, zajedno sa ptt-om, iznosi 800 din. Posle toga biće neznatno veća.

            Knjiga je u tvrdom povezu, ima tačno 302 strane, a format je isti kao za prva dva izdanja, pa ako ih imate oba, ili bar jedno od njih, ona glatko staje kraj njih. A ako nemate nijedno – onda stvarno nemate opravdanje da ne nabavite ovo. Svi detalji o knjizi već se nalaze OVDE, pa da se ne ponavljam – kliknite ako do sad niste.

            Knjiga je unutra ilustrovana klasičnim crtežima i slikama koje sam smatrao prikladnim tematici, a pored redigovanog teksta romana sadrži čak 85 strana dodataka!

Ako poželite da obezbedite sebe, svoje potomstvo, bližu i dalju familiju i prijatelje, i hteli biste da kupite više primeraka romana NAŽIVO, cene za to su sledeće (u sve cifre je ptt uračunat!): 2 primerka = 1.500, 3 primerka = 2.200, 4 primerka = 2.800...

Svi koji do sada još nisu kupili KULT GULA, sada mogu tu knjigu dobiti zajedno sa III izdanjem NAŽIVO za ukupno 1.600 din (ptt je uračunat u ovu cenu). Inače je sam KULT GULA 900 din + ptt.

            Posebna akcija: ovo izdanje NAŽIVOG možete kupiti zajedno sa 2. izdanjem mog romana ZAVODNIK (takođe tvrd povez; takođe korica by David Tankosić; Orfelinovo izdanje) po ukupnoj ceni od 1.600 din (sam ZAVODNIK je inače 850 din + ptt). Ova akcija je ograničenog dometa, jer imam samo 15 primeraka ZAVODNIKA, tako da će prvih 15 koji se jave moći da dobiju oba moja romana u njihovim ultimativnim, tvrdim, vrhunski dizajniranim izdanjima.
            Pošto se ova opcija javila kasnije, nakon raspisivanja pretplate, prednost imaju oni koji su se već pretplatili na NAŽIVO. Znači, ako ste već platili NAŽIVO 3.0 a želeli biste extra i ovog tvrdog ZAVODNIKA, samo treba da doplatite još 800 din i dobijate ih oba zajedno.

            Knjiga izlazi iz štampe 17. juna.

            18. juna sam u Beogradu, na njenoj promociji. Dakle, svetska premijera ove knjige desiće se u utorak 18. juna u BEOGRADU (odakle je barem polovina svih pretplatnika!), u kafe-galeriji POLET, u 18h. Beograđani najbolje da dođu naživo i preuzmu svoje primerke (s potpisima i posvetama ko želi) – a svako ko se pojavi, a nije pretplatnik, moći će i da kupi na licu mesta.
            19. juna učestvujem sa Slobodanom Šijanom na večeri posvećenoj Hororu i fantastici u srpskom filmu, u Galeriji Univerzitetske biblioteke u Beogradu. (Više detalja o ovome, uskoro)
            Knjige pretplatnicima iz drugih mesta, kao i Beograđanima koje mrzi ili ne mogu da se pojave naživo 18-og ili 19-og, šaljem poštom počev od 20. juna pa nadalje, redom kojim ste se prijavljivali.
              Tokom leta i jeseni očekujte promocije u još nekim gradovima: Kragujevac, Vršac, Novi Sad, Niš, Vrnjačka Banja, Ljutomer... Stay tuned!

            Ispod možete pročitati, ako dosad niste, veliki intervju koji sam pre par nedelja dao sajtu ART-ANIMA povodom romana, gde možete saznati mnoge nove stvari vezane za njega...

NAŽIVO INTERVJU:
O PREPOZNAVANJU ZLA I NJEGOVOJ NEUNIŠTIVOSTI

izvorno objavljen OVDE
           

Dejan Ognjanović, jedan od najznačajnijih domaćih proučavalaca i kritičara filmskog i književnog horor stvaralaštva, nedavno je obznanio da će sredinom juna 2019, nakon višegodišnje nedostupnosti čitaocima, iz štampe izaći treće izdanje njegovog romana prvenca Naživo (2003, 2010).
Knjiga je privukla veliku pažnju već po objavljivanju prvog izdanja, iako je izbor izdavača (niška Prosveta) doprineo tome da se do knjige dolazilo mnogo teže nego što bi to bio slučaj u iole normalnijim okolnostima. Ipak, možda je baš i taj detalj u vezi sa teškom dostupnošću – pored same tekstualne građe uvijene u plašt okultnog i inspirisane žanrovskim filmovima – doprineo naročitoj osobenosti ove knjige i njenog daljeg života.
Roman donosi priču egzistencijalne strave, smeštenu u vreme napetosti i krvavih ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, u vreme potpune dekadencije društva, dezorijentacije pojedinca i njegovog suočavanja sa potpunim beznađem. Nakon što slučajno dođe u posed intrigantnog tajnog snimka brutalnog ritualnog obreda na kome uspeva da uoči i nešto što drugima ne polazi za rukom, radnik jednog opskurnog video kluba iz Niša kreće u svoju potragu za životnom istinom, svesno ulazeći u svet krajnje bestijalnosti koji koegzistira paralelno sa našim.
Povodom novog izdanja romana Naživo, sa Ognjanovićem razgovaramo o životnoj priči te knjige, razlikama u odnosu na prethodna izdanja, njenoj aktuelnosti šesnaest godina kasnije i andergraundu kao sudbini.

- Kako je došlo do III izdanja romana Naživo?

Polako, ali sigurno... (smeh) Ukratko rečeno, ovom romanu nikad nije bilo suđeno da postane bestseler, iako je možda imao neke pretpostavke za to, čak i veće od nekih koji su to postali. Prvo izdanje objavio je 2003. godine niški izdavač koji je samo godinu ili dve potom „privatizovan“, odnosno, u prevodu, propao. Distribucija je bila mala, reklama praktično nikakva, tiraž skroman, a ja promocije namerno nisam hteo da radim. Pustio sam ga da se sam bori, i izbori za kultni status, koji je i dobio, među onima kojima je i namenjen: ljubiteljima horora, pre svega, ali i poklonicima pomerene, ekscentrične književnosti, drugačije od onoga što se na ovim prostorima inače nudi.   
To izdanje se rasprodalo posle nekoliko godina a, realno, dobar deo tiraža sam morao ja da otkupim od izdavača i sam da ga prodajem, jer oni za to u svojim finalnim trzajima nisu imali snage ni umeća. Potom sam nastavio da dobijam mejlove zainteresovanih, i onda odlučio da, u II izdanju, ne gubim vreme sa „izdavačem“ čiji ću veći deo posla ja sam da obavljam, a on da ubire veći deo zarade. I zato sam II izdanje objavio sam, kao samizdat, u još 300 primeraka. Bilo je to 2010. godine. Posle nekoliko godina i oni su „planuli“...
I tako, već pet godina unazad ja nemam primerke ovog romana, a potencijalna publika me je neprestano opsedala, preko mejlova, poruka na fejsbuku, pa i u susretima naživo: „Gde i kako nabaviti Naživo?“ Predugo vremena je odgovor glasio: nigde. Kad mi je prekipelo više da čekam druge izdavače, i da zainteresovanima odgovaram da knjige nema niti znam kad će je i gde biti – odlučio sam da je objavim sam.

- Zbog čega roman izlazi kao samizdat?

            Iskren da budem, dugo mi se činilo da bi najprikladniji dom za taj roman bio Orfelin, s kojim već godinama odlično sarađujem. Međutim, naposletku se ispostavilo da čak ni to nije tako, iz nekoliko razloga: prvo, taj roman je ipak seksualno eksplicitniji, krvaviji, žešći od svih drugih knjiga tog izdavača; drugo, kod Orfelina sam već objavio II izdanje mog drugog romana, Zavodnik, i bila bi preterana uzurpacija da on od domaće horor proze izdaje samo mene, kao da nema drugih pisaca; treće, knjige domaćih autora slabije se prodaju kod Orfelina, pa tako i moj Zavodnik i dalje stoji u magacinu sa skoro trećinom tiraža (rađen je u 1.000 primeraka) neprodatom. Ja nisam hit-mejker, moje se knjige ne prodaju u hiljadama, i ne bih da nenamerno upropastim tog inače odličnog, ali ipak relativno malog izdavača...
            Kad je postalo jasno da od izdanja kod Orfelina nema ništa, kontaktirao sam samo još jednog prijateljskog izdavača, koji je u načelu bio zainteresovan, ali je njegov izdavački plan za ovu godinu bio prepun, i moj roman je mogao da dođe u obzir za izdavanje tek početkom iduće godine. Shvatio sam da neću izdržati još godinu dana odgovaranja na mejlove i poruke: „Nema knjige i ne znam kad će je biti.“ Pošto je moj nedavni eksperiment u samizdatu, knjiga Kult Gula, sasvim solidno prošao, odlučio sam da se još jednom bacim u rizik samoizdavanja.
            Zvučaće kao kiselo grožđe, ali možda je za taj i takav roman, koji je i po sadržini i po temi i po stilu i pristupu underground i kult, i najbolje da svoj život nastavi u pomalo opskurnim senkama samizdata – gde će padati u šake isključivo onima koji znaju zašto, a ne i slučajnim prolaznicima kraj knjižara. Po principu, „Ko zna, znaće; ko ne zna – neznaće.“

- Ima li razlika u odnosu na prethodna izdanja?

            Već drugo izdanje je prilično izmenjeno u odnosu na prvo, u smislu da sam izmenio početak, izbacio čitave pasuse ovde-onde, i ispolirao neke stilske rogobatnosti iz debitantske verzije. Istina je da je tom prvom izdanju falila jača i stroža urednička ruka, naročito na mikro-planu, na nivou rečenice, izraza. Drugo izdanje je popravilo mnoge od tih mladalačkih nedostataka. Treće je, sa dodatnih devet godina iskustva (i, nadam se, zrelosti), još značajno ispolirano i sređeno, i dovedeno u oblik koji smatram finalnim.
            Ovog puta nema radikalnih izmena: nisam menjao, tj. izbacivao ili dopisivao čitave strane ili pasuse, ali postoji ogroman broj „sitnih“ izmena – praktično, na svakoj strani ih ima najmanje dve-tri, a uglavnom i više. Negde se radi o zameni nekih reči i izraza prikladnijima; drugde su čitave rečenice izbrisane – ili dopisane. Ubacio sam, recimo, neke detalje kako bi se još čvršće ovaj roman povezao sa drugim mojim delima iz tog sveta koji čine zajedničku, veliku priču, od čega je ponešto već napisano i objavljeno, a ponešto, čime će ova priča biti zaokružena, tek treba da bude napisano i objavljeno, uključujući tu i finalni roman – Prokletije. Ima i relativno sitnih, ali bitnih detalja kao što je, recimo, referenca na zloglasni snimak „Škorpiona“ (pošto su mi neki ranije zamerali odsustvo pominjanja srpskih zlikovaca), i tome slično.
            Realno, kada u jednom romanu koji ima negde oko 250 strana ubacite po 3-4 izmene na svaku stranu, to na kraju uopšte nije malo: to je možda hiljadu, ili preko hiljadu promena čije zbirno dejstvo nije zanemarljivo. Mislim da je intonacija romana tek sada sasvim onakva kakva treba da bude, bez iskliznuća prisutnih u ranijim verzijama.
            Osim toga, ovo izdanje sadrži i neke dodatke kojih nije ranije bilo.

- Pomenuli ste dodatke – u čemu se oni sastoje?

Naživo 3.0 je redigovana, doterana verzija teksta, praćena ilustracijama (klasične gravire, crteži i slike) i nekolikim dodacima. Ti dodaci su: 1) Početak prvog izdanja romana Naživo, odnosno izbačena verzija početka romana, iz njegovog I izdanja (koja je drastično promenjena u II izdanju); 2) Neke kraće izbačene deonice, tj. krupniji delovi koji su izbačeni iz I izdanja i koje niste imali u II izdanju; 3) Recepcija romana Naživo, sadrži detaljan osvrt, uglavnom sa citatima, o tome šta su o ovoj knjizi pisali ili usmeno govorili Jovica Aćin, Ranko Munitić, Đorđe Kadijević, Goran Skrobonja, Vasa Pavković, Dimitrije Vojnov i još brojni pisci, kritičari i izdavači. Takođe, tu su opširni odlomci iz zvaničnih, objavljenih napisa o romanu: Znak sagite, Gradina, Blogov kolac, Dnevnik, Slava... 4) Nerealizovana filmska verzija Mladena Đorđevića, ili: moj detaljan osvrt, po prvi put, detaljno i konkretno, na to kako i zašto nije došlo do filmske verzije romana Naživo, koju je hteo da radi Mladen Đorđević; tu ćete videti u čemu su se sastojala „kreativna neslaganja“ između dveju vizija... 5) Recenzija Gorana Skrobonje, hvalospev pionira domaćeg savremenog horora, sročen I izdanju ovog romana; 6) Pogovor drugom izdanju, u kojem govorim o genezi zapleta, o mestu i ulozi koju Priština kao važna lokacija u romanu ima, o autobiografskim momentima, o okultizmu i ezoteričnim stvarima opisanim u romanu, o tome kako i zašto je došlo baš do ovog naslova... 7) Pogovor trećem izdanju, u kojem, pored ostalog, govorim o svojim enciklopedističkim ambicijama, nostalgično se osvrćem na vreme VHS-a u fin-de-siecle Srbiji, na Beograd kao odsutnu lokaciju romana (kroz odnos provincija – prestonica u Naživom), itd. 8) Izrazi zahvalnosti prijateljima knjige i pretplatnicima (koji su poimence izlistani na kraju).

- Prošlo je 16 godina od izlaska I izdanja; kako vam danas izgleda taj roman, i tematika kojom se bavi? Njegova radnja smeštena je u 1995. godinu. Da li je on i dalje aktuelan u 2019. godini?

            Suprotno popularnom mišljenju, ja nemam običaj da ponovo iščitavam svoja pisanija jednom kad budu objavljena. Tako sam i kroz Naživo poslednji put prošao, gustim češljem, 2010. godine, prilikom redakcije teksta za II izdanje. Pomalo sam strepeo sada, devet godina kasnije, vraćajući se tom tekstu, ali moram reći da sam uglavnom bio prijatno iznenađen, i uopšteno gledano – zadovoljan. Mislim da sam postigao više od 90% onoga što sam izvorno želeo. U novoj redakciji pokušao sam da se još za koji procenat primaknem nedostižnom skoru, i da to sve još malo popravim, ali u načelu – to je to. Stojim iza ovog romana sasvim, bez rezerve, i mislim da mu nisu potrebna izvinjavanja tipa: „Bio sam mlad, početnik, nisam znao...“, „Prvi mačići se bacaju u vodu“, i tsl.
            Najkrupnija razlika između vremena dešavanja iz ovog romana, i današnjice, nalazi se u dva ogromna tehnološka čuda koja su stupila na globalnu scenu posle 1995. godine, a koja bi primetno promenila način odvijanja njegovog zapleta, a to su: mobilni telefon i – internet. Ali čak i to, suštinski, ne znači da se ovaj zaplet ne bi mogao desiti danas, nego samo da bi u ponekim detaljima njegovo odvijanje izgledalo malkice drugačije. Naravno, tu je i ogromna političko-državna promena, u tome da je Kosovo u međuvremenu nasilno istrgnuto iz pravnog i upravljačkog sistema države Srbije i prebačeno u nekakav kvazi-nezavisni, legalno sumnjivi Limbo.
            Tematski i idejno, pitanja kojima se ovaj roman bavi nisu zastarela, naprotiv, možda su još i aktuelnija danas: pitanje odnosa pojedinca i društva, ekscentričnosti i konformizma, imanja svog JA i nemanja nikakvog JA, lični naspram nacionalnog identiteta, duhovi (građanskog) rata, smisao i uloga nasilja u medijima od TV i internet vesti pa do igranih, dokumentarnih filmova i raznih klipova koji prikazuju ekstremnije vrste pornografije, odnosno ubijanje i smrt... Pa onda razne teorije zavere, sekte, zaleđina nedavnih balkanskih dešavanja i odjeci ratnih strahota... I mnoge druge teme, da ih sad ne ogoljavam baš sve.
Na kraju krajeva, svedoci smo da smo i dalje, danas, u 2019. godini, taoci onih zloduha koji su u politici bili aktivni 1995. godine; zle i proklete „devedesete“, nažalost, nisu bile iskorenjene, njenim nosiocima dopušteno je ne samo da biološki prežive nego i da politički opstanu, da se vrate na državnu scenu i prave se kao da ništa to nije bilo, „puj-pike, ne važi“, „Sto Muslimana za jednog Srbina“ se pretvorilo u kvazi-Evropejstvo, itd. itd. a ogavne „devedesete“ vide se i na drugim poljima, ne samo u politici. Eno ih, u muzici, na estradi, u javnom životu, evo ih u opštem beznađu, jer iako formalno nismo sada pod sankcijama, mi svi jesmo ovde zatočeni, zarobljeni od strane nekih drugih sumanutih diktatora i globalnih, nama nenaklonjenih sila; nismo bombardovani iz vazduha, raketama i bombama, ali jesmo nekim drugim, možda i smrtonosnijim đubretom...
Ukratko, bojim se da današnji čitalac koji, iz svoje aktuelne stvarnosti, uđe u svet romana Naživo – neće doživeti „kulturni šok“, neće osetiti krupan prelaz, a još manje će osećati da čita nekakav „istorijski roman“ u čije okruženje i vrednosti ne može da uđe niti da sa njima korespondira. Naprotiv, dodatna jeza koju će osetiti danas, a nije je mogao osetiti 2003. kad je prvo izdanje objavljeno, sastoji se upravo u osećaju deža vija, u prepoznavanju Zla i njegove neuništivosti, odnosno cikličnog vaskrsavanja...
Ovo nikada nije bio eskapistički roman, ni tada kada je nastao, a još manje danas. On vam on ne pruža mogućnost da sebi kažete: „Dobro, ipak je to daleka prošlost, imam distancu prema ovim događajima, ovo nema veze sa mnom, ovako nešto se ne može ponoviti...“ E, pa – može! Eno ga, cvrči, kmeči, prenemaže se, slinavi i žvalavi gde god pogledate.

- Nedavno ste, takođe u sopstvenom izdanju, objavili knjigu Kult Gula: prvih 10 godina, u kojoj ste odabrali najbolje tekstove sa vašeg bloga The Cult of Ghoul. Na kakav je odziv naišlo to izdanje i da li ste zadovoljni?


            Dobar odaziv na to izdanje ohrabrio me je da se upustim u finansijski prilično rizičnu i teško predvidivu avanturu zvanu samizdat. Više od polovine tiraža Kulta već je otišlo čitaocima, i kako izgleda, Kult Gula ima dobre šanse da bude rasprodat do kraja ove godine, ili najkasnije do prve godišnjice svog izdanja, u rano proleće 2020. Fidbek od čitalaca je takođe odličan, i to mi veoma znači.  
Mislim da će svi koji u ruke budu uzeli novo izdanje Naživog takođe biti zadovoljni, jer to što je knjiga samizdat ne znači da iza nje stoje neki amateri i početnici i neznalice, naprotiv. Prelom i grafički dizajn, uključujući ilustracije na koricama, radi David Tankosić, iskusni i višestruko dokazani majstor iz Orfelinovih izdanja (Nekronomikon, Više od istine, edicija „Poetika strave“...). On mi je mnogo pomogao uradivši i prelom i unutrašnji dizajn Kulta Gula, a pošto je već autor korice za drugo, Orfelinovo izdanje mog Zavodnika, činilo mi se više nego smislenim da baš njega angažujem da sada oživotvori i Naživo. Biće ovo knjiga koja slobodno može da stoji na policama (kućnim, nažalost ne i knjižarskim) na kojima stoje druga Orfelinova izdanja. I nadam se da ćete joj se često vraćati.


среда, 05. јун 2019.

CHERNOBYL (TV, 2019)


 ***** 
5

            Imao sam 13 godina kad je Črnobilj puko i prosuo svoj gorki pelin preko pola Evrope i Rusije. Prva asocijacija: sećam se kako su nam tog proleća pričali da ne treba jesti zelenu salatu zbog tog oblaka radijacije i padavina iz njega... Bila je ta neka nesreća negde u Rusiji, ali dovoljno mala i dovoljno daleka da bi se nas, u Srbiji, slabo ticala i na nas uticala... A nije bilo medija u kojima bih se detaljnije obavestio (kakva strana štampa, kakav crni internet 1986. godine!) izvan onoga što je državna TV javljala a novine pisale...  
Pomalo me je sramota da priznam kako me kasnije nikad nije dublje zanimalo da dubinski, detaljno pročačkam šta se tamo zapravo dogodilo, kako i zašto, čak ni onda kad sam to mogao. Znao sam, mnogo godina zatim, da je to nekakva grdna katastrofa, užasan događaj, ali fuck, malo li ih je bilo u XX veku, pa da li sam zbog toga svaki od njih potanko istražio? Znao sam da je ta katastrofa poslužila i kao zgodna podloga za hororčiće kao što je ovde-prikazani CHERNOBYL DIARIES (2012) ali nisam se udubljivao.

A onda – ŠLJAAS!
OVO!

I odmah da naglasim: koliko god informativna, odnosno spoznajna dimenzija bila velika i važna, da je samo do nje – ČERNOBIL ne bih proglašavao, kao što činim, jednom od najboljih TV serija (tačnije, mini serija) ikada snimljenih. Ako hoćete fakte, gledajte dokumentarce. A ima ih onoliko, na ovu temu. Igrana serija ima veću ulogu od puko ilustrativne („ovako je to bilo“). A ova je itekako ispunjava.
ČERNOBIL je toliko genijalan zato što, prvo, uzima jednu bogatu, potentnu priču, a onda iz nje izvlači apsolutni maksimum, pripovedajući je na najbolji mogući način (pojasniću dole kako i zašto), sve vreme na umu imajući ljudsku dimenziju događaja, i povrh svega – dosledno i promišljeno od ovoga čineći priču o temi još toliko većoj od same (ionako velike, po sebi) priče.
Drugim rečima, samo da je ovo ultimativna verzija drame o černobilskoj katastrofi, bilo bi to veliko postignuće; ali ono što je čini još daleko većom, i vrednom moje čiste petice, jeste to što je, istovremeno, ovo i priča o nečemu još većem i univerzalnijem, nečem što se tiče svih, i Rusa, i Srba, i Amera (koji su seriju napravili).
I što donekle ima, ali umnogome i nema veze čak ni sa nuklearnom energijom i opasnostima koje od nje prete. Mislim, ako ovde negde i postoji aspekt „Jao, što je strašna ta nuklearna energija; daj da se vratimo uglju – što je sigurno, sigurno je“ – on je na nekom 16-om planu, ako i tu.
1) Znači: možete ČERNOBIL gledati kao perfektnu, uzbudljivu, potresnu, napetu, pametnu rekonstrukciju jednog važnog istorijskog događaja, da vidite „kako je to sve bilo“. I serija savršeno funkcioniše na tom nivou: debeo research, sve lepo istraženo, a onda prikazano odmereno, skockano, jasno i pregledno i za gledanje zanimljivo.
2) Onda: nećete samo fakte, hoćete i ljudsku dramu, pride? Mali ljudi na udaru velikih sila? Ima i toga, na lopate; hell, na kamione. Mali ljudi, velike patnje... Iskušenja od kojih se rastežu i pucaju uobičajene definicije ljudskosti. Humanost i nehumanost... Nevoljna stradanja i svesna žrtvovanja... Tragedije kolko nećete!
3) Oćete napetost...? Stravu...? Užas...? Da se ne lažemo, na pravom ste mestu! Mislim i na ovaj blog, i na ovu seriju. ČERNOBIL sadrži neke od najjezivijih scena viđenih u novijoj istoriji, i perfektno oličava i globalni užas tog događaja sa njegovim konotacijama po ostatak sveta, a naročito za nas, u njegovoj relativnoj (ipak!) blizini – ali i scene noktogrizućeg saspensa vezanog za neke konkretne situacije u kojim se određeni likovi zateknu.
Vrhunac, bar za mene, jeste skoro neizdržljivo napeta i duboko košmarna scena kada tri dobrovoljca, praktično samoubice zarad ostatka čovečanstva, idu ispod već razjebane elektrane, u mračne i poplavljene podrume, direktno ispod jezgra koje se uveliko topi, kako bi u mraku i ispod vode pronašli jedan jebeni ventil kojim se ta vodurina može otpustiti i otprazniti odatle, jer ako tu ostane – taj jedan reaktor koji je puko biće obična petarda u odnosu na ono što može da se desi kad lava odozgo dođe do vode i sve to pretvori u daleko veću i otrovniju bombetinu...

Pritom je na delu jeza najmanje trojaka: 1) arhetipski strah od Podruma (mračno i vlažno mesto); 2) konkretni, još daleko klaustrofobičniji kontekst: jebeno jezgro ti se topi na nekoliko metara iznad glave a ti u toj rupi među cevima treba da tražiš neki poplavljeni ventil!
3) vrhunski primer korišćenja sugestije radi STRAVE I UŽASA: „načelo frustriranja posmatrača“ ((c) by Hrvoje Turković) sa minimumom informacija, koji postaje još minimalniji kad ovim Junacima u jednom trenu nestane i struje u baterijama pa počnu da bazaju po toj vodurini u najcrnjem mraku – a pritom, genijalan i mega-zastrašujući efekat, čujemo odvratno kreštanje njihovih Gajger-brojača koje raste i raste i raste do košmarnog krešenda kakav stvarno odavno nisam video... Sveta jednostavnost na delu...

A ima takvih scena još... Jer, kako serija pokazuje, ma koliko sama inicijalna eksplozija bila veliki i važan događaj, za njom je usledio čitav niz drugih situacija i problema i opasnosti o kojima ni u ono vreme, a ni mnogo kasnije, ništa nije smelo da se zna...
Srećom, većina tih gadnih scenarija nije se dogodila – da jeste, ne znam da li bismo mi bili ovde da o ovome pričamo; ali već i sama blizina i verovatnoća i „za dlaku“ desivost njihova košmarno je potentna za svakoga sa gramom mašte... Oćete kosmičku stravu? Pa, Ktuluovi pipci su topao i nežan zagrljaj u poređenju s Neizrecivim Paklom koji smo svi mi, u Evropi, za dlaku (!), izbegli te 1986. godine.
Plaši vas „Boja izvan ovog svemira“? Pa evo vam je, naživo, blešti i trešti direktno iz jezgra atoma, od zemlje ka nebesima, kao da direktno Azatota priziva... A narod se, beslovestan, još okupio na jednom vidikovcu pa gleda to šarenilo, te boje, te prekrasne otrovne, smrtnosne boje... 

4) A hteli biste da gledate dobre glumce, ne nužno zvezde nego pre svega likove kojima verujete? Ima i to: Džared Haris pre svih, ovde razbija na trista načina iako me nije naročito impresionirao u TERRORU (pre svega zbog scenarija te serije), ali ovde na svojim ramenima nosi popriličnu težinu ČERNOBILA...
A moram pohvaliti i Stelana Skarsgarda, koga odavno nisam video ovako totalno posvećenog i dobrog u nečemu...
A tu je i obilje drugih većih i manjih uloga i epizoda, a svi kastovani i odglumljeni perfektno.
5) A hteli biste i da je sve ostalo napravljeno pametno, i s pažnjom? Vrhunska scenografija i kostimi; odlična kamera; sjajni efekti, kako vizuelni (kompjuterski i pirotehnički) tako i efekti maske (upotrebljeni s merom, bez senzacionalizma, ali dovoljno da vam se prevrne stomak od najmanjeg nagoveštaja toga šta su oni najgore ozračeni imali da istrpe!).
A povrh svega, specijalni Zlatni Ghoul za izuzetan mračno-ambijentalno-industrijski skor (by Hildur Guðnadóttir) koji je na momente jeziviji od većine horor skorova, a na druge momente – tužniji i melanholičniji od većine melodrama. Ukratko najbolji skor koji se pojavio još od Jorkovog za novu SUSPIRIU; danima ga već vrtim na repeat... Obrati pažnju na ovu temu, recimo – ovde.

6) A, preko hleba pogače, još i da saznate nešto više o tom periodu, da u dajdžestu pojmite Rusiji tog doba, tik pred Pere Stojka: jer priča o Črnobilju je, zapravo, priča o Rusiji, u malom. Jer, lepo je reko drug Gorbačov:


A svaka priča o Rusiji je, bar donekle, i priča o Srbiji – jer, ista smo govna:
Što reče neko, sreća što je Krško u Sloveniji, a ne u Srbiji... Jer sa našom trejd-mark negativnom selekcijom i jedva-priučenim partijskim kadrovima na odgovornim mestima ne bi nam ostala ni šljiva za ispod smestiti se.
7) Međutim, ova serija je više čak i od toga: jer ona snažno, saosećajno, prodorno, ubedljivo denuncira svaki autoritarni sistem na planeti i pokazuje kako funkcionišu mračni političarski mozgovi svuda gde ih ima (osim, možda, na Islandu i u par nordijskih zemalja).
Pokazuje koliko su aparatčici sposobni da žrtvuju zarad svojih guzica, koliko toga su spremni da unište kako bi prikrili svoju nekompetenciju, koliko su nesposobni da uče na greškama i orni da ih što pre ponove i još prodube, koliko mrze svaku pamet i individualnost, koliko je podsticanje nestručnosti i uvlakačkog neupitnog poslušništva duboko kontraproduktivno, kakva pošast leži iza svakog sistema zasnovanog na Laži, i na mržnji prema Istini...
Jer, to je zapravo prava tema ove genijalne serije: pošast Laži i njeno korodivno dejstvo gnusnije i od  radioaktivnosti, jer je isto tako protivživotno i uništiteljsko za sve što je humano. To je jasno izrečeno već u prvim rečima kojima 1. epizoda počinje: „What is the cost of lies? It's not that we'll mistake them for the truth. The real danger is that if we hear enough lies, then we no longer recognize the truth at all.“
U tome je poenta, o tome je ova serija. I jeziva je, naročito, zato što ne možete da kažete: „Pih, to je daleka istorija; to što je bilo pre trijes godina u zemlji koje odavno više nema (SSSR), u nekakvom propalom režimu, to nema nikakve veze sa mnom i mojim životom ovde, u modernoj, demokratskoj, naprednoj Srbiji.“
Ne možete to reći, ako ste je pažljivo gledali i dobro razumeli, jer ćete i u njoj prepoznati prototip ovog našeg bolesnog Sistema zasnovanog na Lažima, koji ponajviše mrzi istinu i čini sve što može da je zatre, da je iskrivi, deformiše, ogadi, izvitoperi i pervertira toliko da više niko niti zna šta je istina, niti (što je najveći horor, a i Psihov krajnji cilj) ga je briga!  
Da, ČERNOBIL je lako mogla da bude sasvim lokalna pričica, sa tim odmakom: „Bilo je to nekada davno u jednoj zemlji seljaka, Slovena, ali takvo što nikad se ne bi moglo desiti na našem prosvećenom, svetlom, istinoljubivom, germansko-anglosaksonskom Zapadu...“ A ona to nije!
Morali biste biti baš zadrti Rusoljub pa da u ovoj seriji osetite antiruski sentiment (kojeg, inače, često ima u američkim serijama i filmovima). Ona je daleko iznad toga.
Kao prvo, ovoj pripovesti prišla je sa dozom poštovanja kakvu ne znam kad je zadnji put dobilo nešto američko što se iole tiče ruskih likova i događaja.
Kao drugo, držala se fakata koji su takvi kakvi su: nepovoljni po tadašnji arhaično-ideologizovani i samouništiteljsko-birokratizovani sistem.
Kao treće, itekako je ujednačena u prikazu tog društva i njegovih činilaca, pokazujući mali milion heroja. Neki od njih su „mali“ ljudi, vatrogasci i rudari i drugi „fizikalci“ koji su, ne žaleći svoje živote, išli protiv Nemogućeg, i rvali se sa onim što lepo opisaše u seriji kao „Događaj kakav se nikada nije desio u istoriji ove planete.“ (Dobro, sve je ovo mnogo složenije nego što imam vremena i volje da razglabam: mnogi od njih nisu se ni pitali hoće li, nego su bili poslati, neobavešteni o punom riziku po svoje zdravlje i živote...)
Drugi heroji su isto tako i hrabri naučnici, oni koji nisu kupili diplome ili se uvlačili Savezu Komunista, nego su Znali svoje Znanje, i nisu žalili ni karijere ni živote da zauzdaju dvoglavu aždaju u kojoj se ne zna koja je glava gora, da li pomahnitala Radijacija, da li Totalitarni sistem korupcije i laži.
Kažu neki na fejsbuku: „Pih, ne mogu da gledam seriju o Rusima i Ukrajincima koji govore na engleskom jeziku, i koje igraju tamo neki Englezi i Ameri.“ Pa OK, ne morate. Sačekajte još par decenija, ili vekova, dok sami Rusi ne reše da naprave seriju o ovom događaju. Imali su više od 30 godina za to, pa to nisu uradili. Upitajte se ZAŠTO. Ali da vam kažem ja: 1) sve i da su hteli, ne bi ni mogli ni umeli da naprave nešto ovakvo, ama ni upola takvo; i 2) posle ove serije nema ni smisla pokušavati: od ovoga ne može bolje.
Jedan od trista kvaliteta ove serije je baš i to što pokazuje svu slojevitost ove storije. Da, istina je da je nesreća kao što je Černobil mogla da se desi samo u Istočnom bloku (a deo odgovora zašto je to tako uključuje i jezivo otkriće u poslednjoj epizodi, u sceni suđenja; spojler – hteli su da prođu jeftinije!). 
ALI, možda isto toliko važno ako ne i više: samo u Rusiji je moglo sve to i da se sanira, i ublaži, i zaleči, tako brzo i efikasno – jer ipak su imali i Stručnjake, i Heroje: te male ljude, stotine i hiljade njih, koji su naučeni da ginu za viši cilj, kojima nije bio problem da daju svoje živote kako bi se spasila zemlja – da ne kažem Zemlja. U Americi, malo teže... Tamo bi mnogo više bilo „Da ja spasim svoju guzicu, i sa familijom da pobegnem što dalje, a Svet nek spasavaju drugi!“ 

Ipak, teško je gledajući taj neverovatni niz grotesknih zbitija u Černobilu te noći, i narednih dana, a ne pomisliti na vrhunce američkog crnog humora i satire - konkretno, černobilski real-life scenario kao da su pisali scenaristi SIMPSONOVIH nadahnuti obilatim dozama Vilijama Barouza, jer ova spadala koja su umalo oduvala pola Evrope ruske su verzije Homera Simpsona i doktora Benveja...
I zato, čuvajte se: serija je duboko potresna, dirljiva, melanholična, zastrašujuća, užasavajuća – ALI, nikad s tim ne preteruje, nema eksploatacijsko-senzacionalističkih momenata, inscenirano je sve sa zadivljujućom odmerenošću.
Na delu je poetika „manje je više“, ali ne u svom bednom „nemam para, nemam talenta, nemam ništa, pa sam prinuđen na minimalizam“, već u svom genijalnom promišljenom izdanju, gde se vidi onaj jedan u sto primera kada je taj postupak bolji i učinkovitiji.
Strašnije je videti tu katastrofu izdaleka, kao u seriji, kroz prozor iz obližnjeg Pripjata, nego drmati i tresti pirotehnikom izbliza (što su lako mogli, jer para je ovde itekako bilo za razmetanja te vrste, da im je bilo do toga); mada, vidimo i neke kadrove izbliza, i to što vidimo itekako je zastrašujuće...
Tih par sekundi pogleda u srce ekplodiralog jezgra reaktora – fuck, pa to je na mene delovalo kao blesak kosmičke strave jednak prizoru Jog-Sotota...
Onih par sekundi kad vidiš kako poskakuju oni metalni poklopci na podu, svaki od njih težak tonu, tik pred eksploziju – pa jebote, to je strašnije od prizora vrata koja tek što nisu popustila pred naletima vukodlaka s druge strane...
Takođe, ne potenciraju se telesna sakaćenja, deformacije i raspadanja od radijacije koliko bi neki drugi to možda forsirali – ali to (relativno) malo što se vidi ne da je upečatljivo i nezaboravno nego će vam garantovano ubiti apetit na neko vreme...
Bilo je tu mnogo više prostora da se gudi violinama i da se muze melodrama na tone – i to bi sigurno bio slučaj u ruskoj verziji, da je napravljena – ali ovde se i ti strašni ljudski gubici sugerišu sa ukusom i merom, dozirano, ali tim efektnije (recimo, sudbina vatrogaščeve žene, tj. to što zadesi njene voljene).
I koliko god ova serija sadržala upečatljive i nezaboravne prizore (a ima ih, itekakao!) – njeni najveći efekti postignuti su kroz sugestiju, kroz jedva-pokazano, kroz neizrečeno... I zato što su tako inteligentno postignuti – ova serija će vas dugo, dugo proganjati. Kao što i treba.

Ono što ona jeste i što govori ne treba i ne sme da se ikada smetne s uma, a mržnja prema Sistemima Laži, koju aktivno podstiče, i treba stalno da tinja i plamti.
PS: Ova serija, u teoriji, nikad ne bi smela da bude ovoliko dobra koliko jeste. Scenarista je ranije pisao SCARY MOVIE 2 i 3 i još nekolicine neupečatljivih (blago rečeno) komedijica a reditelj je dosad radio samo neke muzičke spotove i epizode serija, suštinski: odradek. Ona čini nekoliko BIG NO-NO grehova: počinje samoubistvom glavnog junaka. NE prikazuje vam odmah u 1. epizodi sve što se, kako i zašto, desilo u sudbonosnoj noći katastrofe. Mada ima glavne likove koje prati, nisu oni u centru zbivanja, nego su DEŠAVANJA. Završava se izobiljem NATPISA o tome šta je bilo posle svega... A opet, ovde, sve to ne da ne smeta nego je odlično, smisleno, i pomaže seriji. Da, čak i ti natpisi na kraju uspevaju da budu potresni – i rečiti...
PPS: Indikativno za to koliko je zrela i odmerena serija vidi se i u tome kako je tretiran Gorbačov, taj nekadašnji miljenik Zapada: ne kao nekakav ruski Obama, nego, što i jeste, kao tek nešto liberalniji ali nimalo anđeoski politikant i vrhovni aparatčik.