GOTNIŠ - Festival fantastike

            Zadovoljstvo mi je obavestiti vas da će se u Nišu (tačnije, u prostorijama NKC-a na Paliluli) ovog vikenda desiti još jedan festival fantastike – a da će dr Ghoul i na njemu uzeti aktivnog učešća.

            Naime, iako je najveći naglasak na žanru fantazije (fantasy), iliti „mač i vrač“, horor boje će ovog puta braniti dr Dejan Ognjanović, sa predavanjem „Lavkraftov NEKRONOMIKON: istine i laži“ (povodom nedavno izašlog ultimativnog izdanja ove knjige koju je on priredio: detalji o toj knjizi su OVDE).

Pored njega biće tu i dr Marko Pišev, koji će nam preneti „Ligotijeve lekcije o stravi“, odnosno, pričaće nam o Tomasu Ligotiju (PISAR TAME, upcoming DNEVNIK NOĆI...) i njegovoj poetici strave.

Ovaj horor dabl-bil dešava se u subotu 20. aprila s početkom u 18h.

            U okviru festivala Nišlije i drugi posetioci moći će da, na Bazaru fantastike (takođe u prostorijama NKC-a) kupe i nova izdanja Orfelina (da, uključujući i NEKRONOMIKON!), ali i moju novu knjigu KULT GULA (po ceni od 900 din), i još ponešto.

            Naravno, ko to bude želeo, moći će NEKRONOMIKON da kupi i prilikom mog predavanja o njemu. S potpisom i posvetom, ako želite... Cena će, samo ovom prilikom, biti 2.200 din (inače je 2.400). Biće tu i par primeraka Ligotijevog PISARA TAME (1.000 din komad, pa ko prvi stigne...), ako se neko tek sad, nakon predavanja, zainteresuje za najboljeg živog pisca horora...

            Ujedno, pozivam sve pretplatnike iz Niša da svoje primerke KULTA GULA preuzmu uživo u subotu između 18 i 20 h (uz prethodnu najavu, da donesem dovoljno knjiga) – kao i sve Nišlije koji još nisu nabavili ovu must have Bibliju Horora!

            Inače, od hororista biće tu i Miki Lakobrija sa svojim fantasy maskama, i još svašta nešto.

            Evo kompletne satnice za sva tri dana:

 

            A evo i zvanične najave organizatora:

Drugi po redu Festival fantastike u Nišu održaće se u petak, subotu i nedelju (19, 20. i 21. aprila) u prostorijama Niškog kulturnog centra (ulica Stanoja Bunuševca BB). Ove godine Festival je posvećen književnom serijalu “Pesma leda i vatre” pisca Džordža Martina, prema kojoj je snimljena planetarno popularna serija “Igra prestola”.

Koorganizatori ovog festivala su Udruženje ljubitelja fantastike Ordo Drakoniš i Niški Kulturni Centar.

Kompletan program Festivala fantastike "GOTNIŠ 2019" biće održan u prostorijama Niškog Kulturnog Centra (ulica Stanoja Bunuševca BB) - 19, 20. i 21. aprila.

Svečano otvaranje u petak, 19. aprila od 17h. Dobrodošli. GOTNIŠ is coming!

Svečano otvaranje zakazano je za petak, 19. april od 17.00 časova. Tom prilikom će biti dodeljene festivalske nagrade za doprinos fantastici u Srbiji u različitim oblastima. Prošlogodišnje izdanje ovog Festivala, pod nazivom TolkiNiš 2018, otvorio je frontmen grupe Orthodox Celts Aca Seltik, a ove godine to će učiniti direktor i osnivač Lagune Dejan Papić.

Izuzetno bogat program sastoji se od tribina, predavanja, promocija, kvizova i filmskih projekcija na temu epske fantastike, ali i ostalih podžanrova poput SF-a, horora, cyberpunk-a, neonoara. Od Igre prestola, preko životopisa Džona Tolkina, Nekronomikona Hauarda Filipsa Lavkrafta, te domaćih ostvarenja (Usnuli zmajevi, Duge noći i crne zastave itd.) i kvizova (Hari Poter, GOT), Festival posetiocima nudi i raskošan prateći program.

Na Bazaru fantastike zainteresovani će moći da pronađu knjige i stripove iz oblasti fantastike, umetničke radove i rukotvorine inspirisane ovim popularnim žanrom, ali i da se sretnu sa umetnicima koji će tokom trajanja festivala praviti filmske maske, crtati sa decom i mladima, slikati portrete i slično. Biće upriličena i izložba radova iz oblasti stripa Marka Stojanovića, kao i projekcija filma “Ederlezi Rising” dok će, tokom Festivala, defilovati kostimirani likovi iz serije “Igra prestola”.

Obzirom da je prošlogodišnje izdanje Festivala fantastike doživelo zapažen uspeh, ove godine se očekuje još veći broj posetilaca iz svih krajeva Srbije. Ulaz na Festival je besplatan.

Dobrodošli, GOTNIŠ is coming!

E. T. A. Hofman – Peskar; Majorat

            Uskoro ćemo dobiti još malo klasičnog horora na srpskom, u novom, lepo ukrašenom izdanju – za promenu, ne dolazi od Orfelina (ne može se sve postići pod tim kišobranom!), nego od takođe pouzdanog i dobro znanog mesta i za ovu vrstu stvari – Makonda.

            Drago mi je što mogu da najavim knjigu jednog od najuticajnijih pisaca strave i fantastike svih vremena, Nemca E. T. A. Hofmana (Ernst Theodor Wilhelm / Amadeus/ Hoffmann, 1776-1822) u knjizi koju čini moj izbor od dve njegove najbolje priče strave, tačnije mega-uticajna pripovetka „Peskar“ i podugačka novela „Majorat“.

            „Majorat“ („Das Majorat“, 1817) je nešto kao kondenzovani gotski roman, krcat svim formalnim i tematskim preokupacijama ovog žanra, ali je sve to blaženo sabijeno na nekih 70-ak strana, tako da nema nimalo gnjavaže (neizbežne u starim gotskim romanima na 300-400 strana), već samo jeze i strave u ruševnom gotskom zamku u, naravno, germanskom ambijentu, na obali Severnog mora. Ova jezovita novela direktno je inspirisala priču „Pad kuće Ašer“ E. A. Poa...

Ilustracija by Aleksa Gajić

            „Peskar“ (“Der Sandmann”, 1816) je čuvena priča o mladiću opsednutom bajkovito-košmarnim likom Peskara (iliti Sendmena), koji deci pred spavanje sipa pesak u oči ili im, ako mu tako ćune, te iste oči vadi i trpa u džak... A rečeno momče definitivno izgubi razum kad se zaljubi u devojku koja se ponaša kao da je živa lutka, iliti automaton... U ovoj priči nalazi se koren svekolikog modernog horora – i inspiracija za čuveni Frojdov esej o pojmu koji bih ja preveo kao „Začudno“ („Das Unheimliche“, 1919).

Ilustracija by Aleksa Gajić

            O značaju Hofmana za razvoj poetike strave, o uticaju na Poa, o reakciji ser Valtera Skota na Hofmana, o nemačkom gotiku i mračnom romantizmu, o značenjima i vrednostima novele „Majorat“ i pripovetke „Peskar“ piše, u ovoj knjizi, vaš neizbežni Dr Dejan Ognjanović u iscrpnom, stručnom eseju pod naslovom „E.T.A. Hofman: Začudni život neživog“.

            Knjiga ima 120 strana većeg formata (isti je kao za Lavkraftovu Snovitu potragu za neznanim Kadatom) a nju je svojim veselim ilustracijama ukrasio Aleksa Gajić. Kao što vidite na privju fotkama, knjiga je na ćirilici, kao i sve Makondove.

Ilustracija by Aleksa Gajić

            Makondo će je zainteresovanim čitaocima premijerno predstaviti na promociji u Geteovom Institutu 25. aprila u Beogradu, kada će o knjizi govoriti urednici Bojan Bosnić i Kristijan Relić, i pisac pogovora, Dejan Ognjanović.

Ilustracija by Aleksa Gajić

            Dođite naživo kod Getea, kupite smesta, ili ako ne možete – onda naručite, ali svakako podržite... Ja ću imati možda par extra primeraka, to ću sačuvati za one koji nisu ni blizu Beogradu i drugim većim gradovima.

Ovo je, rekoh već, kamen temeljac horora, važna i dobra i inspirativna knjiga, nezaobilazna za svakoga koga zanimaju fantastična i, naročito, jezovita književnost.

PS: Veoma skoro, verovatno u maju mesecu, Makondo će najzad objaviti i davno najavljeni album Estebana Marota Mit o Ktuluu... Najaviću i prikazati i to izdanje, kad se vreme približi za to...

DNEVNIK NOĆI - Tomas Ligoti

            S velikim zadovoljstvom obaveštavam vas da je Orfelin obznanio pretplatu za 14. knjigu edicije „Poetika strave“, koju uređuje vaš dr Ghoul, uz pomoć Milenka Bodirogića. U pitanju je druga zbirka priča Tomasa Ligotija na srpskom jeziku, nakon vrlo finog prijema na koji je naišla prva, PISAR TAME, koju smo objavili pre par godina; a ta druga zbirka zove se - DNEVNIK NOĆI.

            Toliko sam već pisao o Ligotiju i na ovom blogu (potražite, vi koji ste ste se kasno priključili!), i u studiji POETIKA HORORA, i u pogovoru za pomenutog PISARA TAME, da sada ne bih dužio. Ko je čitao, znaće; ko nije čitao – čitaće, valjda, pa će znati.

            U ovoj konkretnoj zbirci naći ćete malo veći naglasak na motivima noći, snevanja i košmara, uz uobičajene Ligotijeve tonove metafizičkog horora, kosmičke strave i egzistencijalnog pesimizma. Ili, kao što napisah u POGOVORU ove knjige pod naslovom U srcu gluvog doba:

„Kao plodove te potrage po regionima noći, u Ligotijevoj beležnici nalazimo bizaran spoj kvazibudističkih moraliteta, filozofskih parabola, pesama u prozi i kondenzovanih horor priča, odnosno minijatura koje bi manje maštoviti, a komercijalnije nastrojeni, naduvali do razmera više desetina, ako ne i stotina stranica. Kod našeg pisara tame ti dragulji otrgnuti su od noći, od sna, od nesanice, ili od neodredive hipnagogičke međuzone između sna i jave, kao da su nabrzinu nažvrljani na stranicama dnevnika noći pre nego što iščile pred prodorom svetlosti i razuma. A opet, ovi dragulji ipak nisu nažvrljani, već su ispisani pažljivo izgrađenim, poetičnim stilom kojeg se ni Po ne bi postideo. Istina, čitaocu željnom zapleta i priče neki od ovih fragmenata mogu delovati frustrirajuće nedovršeni, nejasni, zbunjujući – upravo kao što to snovi najčešće i jesu. A Ligoti je uradio veliki podvig prenevši jezik snova u žanrovski intoniranu, ali žanr-nadrastajuću prozo-poeziju.“

Da ne citiram samo sebe, evo lepih reči o Ligotiju koje je napisala velika horor umjetnica Popi Z. Brajt (koju takođe uskoro možete očekivati u ovoj ediciji! oh, yeah!), a koje na zadnjoj korici ove knjige stoje kao blurb:

„Kada čitam Ligotijeve priče, često doživljavam dva izražena osećaja: blagi deža vi, ne kao da sam te reči već pročitala, već kao da su mi se ti prizori već negde ukazali u tmuši podsvesti; i osećaj lavkraftovskog strahopoštovanja koje senovito prelazi u egzistencijalnu mučninu. Više od ijednog drugog pisca koji mi pada na pamet, Ligoti definitivno piše sablasnu prozu.“

            

Zbirka DNEVNIK NOĆI (Noctuary, 1994) sadrži kultnu novelu „Tsalal“ i još sedam priča i pripovedaka strave, plus čak dvadeset neobičnih horor minijatura. Konkretno, evo sadržaja:

1 - OGLEDI O SENCI

Meduza

Razgovori na mrtvom jeziku

Predskazanje iz snova

Anđeo gospođe Rinaldi

2 - RAZMATRANJA O CRNILU

Tsalal

Luda noć okajanja

Neobična zamisao majstora Rinjola

Glas u kostima

3 - BELEŠKE O NOĆI

Gospodareve oči blistaju od tajni

Inkvizitor

Nova lica u gradu

Jesenik

Neko možda sanja

Samoubistvo maštom

Nepoznato

Tok košmara

Preuranjeni preobražaj

Čovek demon

Lutkari

Sablasni posed

Praiskonska mržnja

Bezimeni užas

Podrugljiva misterija

Beskrajna jednačina

Večna fatamorgana

Red iluzija

Mesečeva kosturnica

Deset koraka do Tanke planine

            Sve ovo preveli su Arijana Luburić-Cvijanović i Igor Cvijanović koji su se već pokazali u Orfelinu prevodima priča u Hodžsonovom GLASU U NOĆI. Naravno, dr Ghoul je budno motrio da sve to bude što je vernije moguće Ligotijevoj reči i duhu.

Knjigu je likovno ukrasio Nikola Vitković, koga znate kao ilustratora prva dva izdanja NEKRONOMIKONA, a možda i kao autora grafičke novele FOTOFOBIJA. On je stari fan Tome Ligotića (koga je otkrio preko muzike, tačnije zahvaljujući grupici CURRENT 93 s kojom je Ligoti na razne načine sarađivao) pa zato nije ni čudo što je ovako RAZORIO i koricu i unutarnje ilustracije, pogodivši duh Ligotija posrid sride.

            A to potvrđuje i sam Ligoti, kojem sam poslao ove Nikoline radove, na šta mi je on napisao:

Art by Nikola Vitković iz knjige DNEVNIK NOĆI

„I’m more than impressed and pleased with the cover illustration. As I’ve said and written before, European genre illustrations seem to me on the whole superior to those by American artists. In brief, the former strike me as less vulgar. Perhaps the reason for that is because the U.S. has a prolific but overly commercial body of works within literature in general and the horror genre in particular. By contrast, the cover illustration you’ve sent me would seem appropriate to a work by Kafka or any number of European authors who wrote in a historical tradition more existentially dark than any that has dominated American writing, which is congenitally idealistic and, in my view, disingenuously upbeat. I have a theory that those who came from Europe with hopes of flourishing in this country were among the more industrious, acquisitive, and, in a word, manic types in their home countries. I’ve never felt at home among them and often think that, with the exception of the English language, they’ve had nothing to offer me.“

Art by Nikola Vitković iz knjige DNEVNIK NOĆI

Glede unutrašnjih ilustracija napisao mi je:

„I think the interior illustrations are admirable for their abstraction and, to some extent, minimalist aesthetic. If I were an illustrator, I think I would do something like this.“

Knjiga će u pretplati biti 1.000 din a u knjižarama potom biće oko 1.250. Sve detalje o pretplati itsl. pogledajte na sajtu Orfelina ili na njihovoj Fejsbuk stranici.

Knjiga iz štampe izlazi za oko mesec dana, tj. negde sredinom maja najkasnije.

Pošto ste Azatotu dosadili zapitkivanjem šta ćemo još ove godine objaviti u Orfelinu, to ću obznaniti kad/ako se vratim iz Slovenije, za 10-ak dana ili tako nešto... Do tada slobodno uplaćujte ovaj DNEVNIK NOĆI. Uzgred, PISAR TAME je na ivici da se rasproda, pa ko ga do sad nije uzeo, bolje neka požuri: nema još mnogo primeraka na lageru.

            Nešto kao privju – evo vam sempl jedne od horor minijatura iz III dela knjige. To su dražesne horor dražeje u ovom stilu:

GOSPODAREVE OČI BLISTAJU OD TAJNI

Ta zvona što zvone na planini pod izmaglicom govore da je Gospodar Hrama mrtav. Zapravo, tamošnji monasi su ga najzad ubili.

Izgleda da je Gospodar Hrama pre nekoliko godina počeo da pokazuje neke čudne i veoma neprijatne oblike ponašanja. Navodno je izgubio svaki osećaj za ovozemaljsko dostojanstvo, izgubivši čak i kontrolu nad vlastitim telom. U nekom trenutku još jedna glava je izbila na bočnoj strani Gospodarevog vrata, te je ta odvratna mala izraslina počela da zadaje raznorazne naredbe i uputstva monasima koje je samo njihov uzvišeni osećaj za pristojnost i red sprečio da ih sprovedu. Naposletku su Gospodara Hrama zatvorili u jedan sobičak u udaljenom delu manastira. Tamo su se o tom nekad mudrom i voljenom učitelju starali kao o nekoj životinji. Nekoliko godina monasi su trpeli zvuke koje je ispuštao i različita obličja koja je preuzimao. Na kraju su ga ubili.

Šapuće se među učenicima prosvetljenosti da čovek može dosegnuti stanje bivstvovanja u kojem samo prosvetljenje gubi svako značenje, što za posledicu ima da on potom postaje izložen raznim vidovima čudnih sudbina.

A monasi? Posle ubistva razbežali su se na sve strane. Jedni su se sakrili u druge manastire dok su se drugi vratili da žive među običnim stanovnicima sveta. Ali nisu sasvim mogli da izbegnu svoju prošlost bekstvom, ništa više nego što su mogli da se otarase starog gospodara ubistvom.

Jer čak i nakon smrti njegovog telesnog bića, Gospodar Hrama je tražio one koji su nekad bili pod njegovim vođstvom; i tim zlosrećnim sledbenicima darivao je, sa priličnim insistiranjem, svoje užasno prosvetljenje.

Svetska premijera knjige KULT GULA

Daje se na znanje! Prva svetska promocija upravo izašle knjige KULT GULA: PRVIH 10 GODINA, izbora najboljih tekstova sa bloga The Cult of Ghoul, koja sadrži filmske kritike, književne kritike, horor i više od horora, mrak, ludilo, crni humor... desiće se u Beogradu!

Mesto: 

Kafe-galerija POLET 

(Cetinjska 15)

Vreme: 

ponedeljak 8. april 

u 19h

Učesnici:

Ana Marija Grbić, voditelj (lepa devojka)

Dejan Ognjanović, autor (zli gul)

            Zašto baš u Beogradu? Zato što je, kao što već rekoh OVDE, skoro polovina pretplatnika ove knjige upravo nastanjena u Beogradu i okolnim selima (Vrčin, Zemun, i sl).

            Ovim pozivam sve pretplatnike koji mogu da se pojave naživo u ponedeljak između 18 i 22 h u POLETU, da svrate po svoj primerak, potpis, druženje, piće, ovo-ono i abre-ubre.

            Dođite, biće ovo unikatno veče, verujem da će biti vanredno zabavno zato što je takva voditeljka ovog programa, i mislim da će ovo biti izrazito nekonvencionalna promocija. Ko ne dođe – kajaće se. Pokušaću da obezbedim snimanje videlom, ali ne obećavam da će se to desiti. Uostalom, naživo je ipak naživo!

            Dakle, nosim sa sobom spisak pretplatnika, dovoljno je samo da dođete i predstavite se – ili, ako baš ne možete lično, pošaljite nekoga umesto vas! – i uzmite knjigu na ruke, bez cimanja sa poštarima i bez saspensa „da li će da mi stigne ili se izgubi negde, da li će da mi dođe izgrebana i ulubljena ili glatka i cela, da li će da putuje dva ili sedam dana“ itsl.

            

VAŽNO! Naravno da ću sa sobom imati dovoljno primeraka KULTA GULA i za sve one koji nisu stigli da se pretplate, ali koji žele da knjigu sada kupe. Cijena? Prava sitnica! Samo 900 din za 500 strana ove tvrdokoričene ljepotice! Znači, svako ko dođe, moći će da knjigu kupi u POLETU!

            Podsećam, ove knjige neće biti u knjižarama: lopovski „distributeri“ mi traže maržu u iznosu od 55% cene, na šta ja kažem: MORE, MARŽ! Jedini način da je kupite jeste – direktno od mene, ili naživo, ili poštom.

            Oko pola tiraža je već prodato, tako da ne savetujem da se predugo kenjkate i oklevate. Doštampavanja neće biti.
                Ko želi da SAD poruči ovu knjigu, neka mi piše na mejl radi dogovora: dogstar666 et yahoo dot com

            Ujedno obaveštavam sve ostale, koji žive drugde, a ne u Beogradu – da su danas (subota, 6. april) poslati i poslednji primerci za nebeogradske pretplatnike. Sa slanjem sam počeo pre tri dana, kada se smirio štrajk poštara, i mnogi od vas su knjigu već dobili; ostalima je na putu. Svi koji je još nisu dobili, neka je očekuju početkom iduće nedelje, tj. max 8-10. aprila.

            Ostadoh je dužan, istina, nekolicini Nišlija, kojima sam hteo naživo da je uručim, pa nisam uspeo da se vremenski organizujem. To ćemo srediti posle 15-og aprila, čim se vratim s puta. Molim za strpljenje!

            Kakvog puta?

            Idem opet u Ljubljanu na horor festival KURJA POLT.

            Svi oni koji dolaze tamo – Ljubljančani, a i šire – a žele KULT GULA ili neku drugu moju knjigu, neka se jave što pre na mejl dogstar666 et yahoo dot com i kažu šta i koliko žele!

            Ajd' pa vidimo se!

POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ (2019)

**

2

            POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ (odnosno, u originalnom naslovu na hrvatskom: POSLJEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ) je SF, ali ne zato što ima par kratkih scena na nekakvoj haj-tek dobar tek svemirskoj stanici, i što se, kao,  dešava u vrlo bliskoj budućnosti, nego zato što u njemu osoba srpskog podrijetla, a u Hrvatskoj, postane basnoslovno bogata tako što proda neku svoju zemlju (nekretninu, ne državu). I sad taj asimilirani, za Hrvatsku spreman kvazi-Srbin (u ormaru glede toga i pred sobom i pred drugima) živi životom bogatog skorojevića imbecilnog imidža. Prava znanstvena fantastika! A to nam je još i glavni junak ovog filma.

Lepo žive ovi ostaci zaklanog naroda u Lijepoj njihovoj...

            POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je horor, jer ima neke, kao, zombije, i nešto malo, kao, krvi. Ali, ako se u ovaj film upuštate zbog zombija – nemojte, jer to je najtanji, najkonvencionalniji i najnebitniji njegov aspekt. Zombi imidž je kranje lenj i sveden, ne krivicom maskera M. Lakobrije već zbog svedenog rediteljevog koncepta i njegove ciljne grupe (rulja! masa! prosečan puk a ne žanrovci!). Dakle, nema truleži ni raspadanja (uostalom, ovo nisu pravi živi mrtvaci, tj. zubati zombi ustali iz dubokih katakombi – nego zaraženi besnici), nema složenih maski ni zahtevne protetike (kakve je Miki mogao da deliveruje, da mu je to neko tražio, i platio), nego samo neki ljudi nešto malo našminkani puderom, sa nacrtanim žilicama, i eventualno sočivima u očima. Opcionalno, s malo kečapa oko usta. 

Šminkeraj

Još gore, zombi-akcija je isto tako konvencionalni deža vi. Istina, u tom prenapučenom i sve dosadnijem podžanru stvarno je rocket science smisliti i prikazati nešto što nije već 10 tisuća puta viđeno! Jedino što ovom po svemu lokalnom uratku daje privid svežine jeste – što se dešava kod nas, ili bar „tu negde“, akterima koji govore (i psuju) na regionalnim inačicama srpskoga jezika. Nekima će i to biti dovoljno.

"Zombi"-hipster

            POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je komedija / parodija / satira sa „društvenim angažmanom“ – tj. sa ambicijom da se podsmehne lokalnim ograničenostima, ksenofobijama, nacionalizmima itsl. U teoriji, lepo; u praksi – jezivo neduhovito, a u angažmanu duboko otprilike kao ŠOVINISTIČKA FARSA. S tim što je ŠF, pre 30-ak godina, bila i dublja i hrabrija i duhovitija (ne, nisam fan tog uratka, niti bio niti ostô, ali u poređenju s ovim filmom zaista mi se ukazuje kao neznatno superiorniji).

            Šta je pošlo po zlu? Scenarist i redatelj Ličina mi je FB frend već neko vreme (barem je to bio do ovog rivjua; videćemo za nadalje!), i mogao sam da se uverim da je duhovit: smisao za humor nesumnjivo ima. Pa gde mu je onda u ovom filmu? Zašto sve ovo nije duhovitije i zabavnije? Imam nekoliko teorija, koje su moje, i ja sam im vlasnik, i pripadaju meni, pa ću ih sad podjeliti s vama.

            1) Ličina nije naročit pripovedač, barem u ovom filmu (inače, izašla mu nedavno i zbirka priča i novela s lepim naslovom: BLJUZGA U PRASKOZORJE, koja deluje zanimljivo). Humor mu je kratkog daha, prečesto se svodi na dosetke i dobacivanja, male gegove. Malo toga se razvije u nešto veće. Dapače, čitav film bi se dao opisati kao gomila potencijalno zabavnih dosetki koje nisu adekvatno razvijene, i uglavnom su ostale na nivou semena i pelcera. Ali OK, i sa takvim pristupom moguće je biti vickast, što ovaj film uglavnom nije. Osim za najšire mase.

Likčina: scenarista i reditelj

            2) A u masama bi (kako to obično biva) mogao biti ključ neuspeha: naime, za razliku od, recimo, srpskih žanrovskih filmova, koji se pre svega obraćaju žanrovskoj publici, pa tek onda, eventualno, i ponekome od dalekobrojnije rulje (ali bez očekivanja značajnijeg krosovera), Ličina kao da je pišući i praveći ovo na umu imao najniži zajednički imenitelj srpskohrvatskog puka, pa su stoga dosetke izrazito sirove, prenaglašene, podvučene crvenim, u boldu, da nekom slučajno ne promaknu. Zato je gledanje ove „komedije“ nalik slušanju nekog kakti duhovitog lika koji vas, na svaku svoju „foru“, muva laktovima u rebra i viče: „Vic!“ i „Humor!“

Hristijan Milić i Likčina ilustruju da smo na ovim prostorima svi ista govna, i da puka promena kape, šajkače ili kečeta znači krupnu razliku; odnosno - ne znači

            Dobar primer vulgarne neduhovitosti su bezveznjačke parole koje se čuju tokom filma koje bi trebalo da parodiraju našu zatucanost (npr. „Zombija do Tokija!“ i sl), ili sramotno preterano glumatanje odnedavnog precednika nekakvog Pokreta Građana, ili tako nečega, Sergeja Trifunovića, koji ovde igra drečavu karikaturu američkog trigger happy generala, koji proždire scenografiju ovog skromnog filma kao da neće Puknuti Zora novoga dana. 

Intruzija SRPSKOG FILMA u hrvatski film x 100

          Ili prvoloptaške patetične fore, tipa, da se srpska familija u Hrvatskoj preziva Drakula (wow, kako maštovito!), jer bi, recimo, Savanović – ili, ne dô bog, Blagojević – bilo previše ezoterično i elitistički! Ciljna grupa ne bi to shvatila...

Hrvatski trigger happy Srbi, tj. Drakule

            Ovakve sirovosti, istina, nisu smetale nekim mojim nominalnim „kolegama“: na pres projekciji na FEST-u često se čuo smeh novinarske rulje, što će reći da neku elementarnu komunikaciju ovaj film postiže – pitanje je samo sa kojim slojevima publike. Avaj, ja sam se osmehnuo samo par puta tokom celog trajanja. Ghoul is not amused! I horor i komedija - nasuprot popularnom mišljenju - zahtevaju više suptilnosti od ovde ispoljene.

            3) Glede toga kome je ovaj SRBIN namenjen: krupan deo problema počiva u tome što se on, kako izgleda, pre svega obraća kretenima, odnosno računa na kretenske reakcije. Konkretno, ono čime on „provocira“ – može da isprovocira samo potpune idiote. Treba da ste srbonaci dizelaš, ili Blajburg-voršiper, ili zadrti za dom spremni katolik, ili bradati četnik, pa da se skandalizujete sitnim i zatupastim „žaokama“ ovog filma. Ako niste ništa od toga, ako NE robujete tim sitnim zadrtostima i predrasudama, ovaj film vam se ne obraća, ne deluje na vas – tj. deluje kao bičevanje mrtvog konja.

            4) POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ je iznenađujuće blag i lejm u svojoj kakti provokativnosti, idući na siguricu uravnilovke: žaokica Srbima, žaokica Hrvatima, al' nijedna duboka, nijedna da zaboli, nego sve neko sitno peckanje, drugarsko zezanje, bratstvo i jedinstvo, mir mir niko nije kriv, a kamoli krivlji od drugih, nego svima pomalo, nikome ništa previše. Zezanje Slovenaca je, zapravo, najbliže što se ovde priđe nečem nadahnutom i duhovitom; a to je bezbedno, lako se sa malima zezati.

            Možda se radi o kalkulaciji, kako bi se dobile pare od Filmskog Centra Srbije (kao što se i jesu dobile), mada to je bila neiskusna strategija, ako je uopšte bila, jer FCS odavno ima track record davanja para izrazito antisrpskim filmovima, od dosadno-zlog ORDINARY PEOPLE pa do onog negledljivo dosadnog i fejk govneta od TERETA, tako da Srbe uopšte nisu morali da štede. (Neko bi rekao da i nisu, ali ne bih ulazio u cepidlačenje ko je više „žaoka“ i ocrnjivanja u ovoj travestiji dobio.)

Hrvatski naci koji otkrije da ima bar pola srpske krvi u sjebi

            A možda je „humor“ celog filma u rukavicama zato što je autor srpskoga podrijetla a tjelesno nastanjen u rodnoj mu Hrvatskoj, pa je mudro procenio da mu nije uputno biti previše provokativan, i previše čačkati HR-Mečku, nego sve uzdržano, blago, infantilno, kao dobacivanje nekog osnovnoškolca iz zadnje klupe, da se nitko osim baš najvećih retardiranih ustašoidnih navijača ne uvrijedi i ne pošalje mu zombi Oluju na vrata!

Autentični snimci ispraćaja Srba iz HR tijekom "Oluje"

            U svakom slučaju, za moj groš ova ŠOVINISTIČKA FARSA sa zombijima niti je dovoljno farsična, niti je dovoljno šovinistička, a i zombiji su, kao što rekoh, lejm.

Sve vam je jasno ako je OVAJ - najbolji

            Mali plus za upotrebu „Masovne sarane“ Horor Bišketa, mada je čak i u tome film neumeren i oseća za potrebu da to podvuče i naglasi toliko da, maltene, smori i sa tom divnom pesmom, tj. njenim neumornim vrćenjem.

            PS: Ne volim kad me naslov filma laže. Naime, moglo bi se reći da je naslov jedan od retkih zaista dobrih elemenata ovog filma – ali čak i on je kompromitovan činjenicom da je besmislen, odnosno da NIKO u ovom filmu nije POSLEDNJI SRBIN U HRVATSKOJ. Niti je to glavni junak, onaj cheesy SF Srbolid s ćubom i parama, niti je ijedna druga osoba u ovome filmu – poslednji pripadnik srpske nacionalne manjine u Republici Hrvatskoj. Dapače, po onome što vidimo na djelu, reklo bi se da ih tamo ima poprilično još koji nisu ni zaklani, ni proterani, ni pokatoličeni. Možda se u podsećanju (Hrvata) na tu činjenicu sastoji najveća provokacija ovog filma.

Hrvatski glumac koji igra Srbina posmatra srpsku glumicu koja igra Hrvaticu (baš kao u zlatno doba SFRJ)