izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 17. мај 2018.

Izložba o SRPSKOM FILMU u Los Anđelesu



APDEJTOVANO FOTKAMA SA IZLOŽBE!

            Niko u ovoj zemlji nije se više trudio da promoviše, objašnjava, plasira, diskutuje, piše i dopisuje i tumači SRPSKI FILM. Svedočanstva toga raštrkana su svuda po ovome blogu. Da vas podsetim – a ima tu zabavnih stvari i vrednih za osvežiti memoriju pamćenja i onima koji su to čitali na vreme:
            Moje najave: svetska premijera!
Pa onda: SRPSKI FILM na Filmskim Susretima u Nišu.
Moj prvi osvrt za blog – bez spojlera.
Moj rivju na engleskom, na mom eng. blogu.
Isto to, ali na svecki relevantnom sajtu Kvajet Rt:
            Moje ultimativno OBJAŠNJENJE – sa spojlerima, detaljima, pizdarijama.
            Učešće na tribinama: SRPSKI FILM kao povod - Prikaz društvene psihopatologije.
            Moje pisanje o njemu za RUE MORGUE i za slovenački EKRAN: SRPSKI FILM i dalje hara!
            Tutnuo sam ga i među 200 alternativnih horora koje morate videti!
            Ekskluzivno sam vam predočio tekst: SRPSKI FILM U FANGORIJI!
            Još exkluzivnije - SRPSKI FILM EFX PHOTOS (nisu za osjetljive)!
            O njemu sam pričao i pisao i povodom nečega što su izvoleli nazvati NOVI SRPSKI FILM – POJAM, DOMETI, KONTROVERZE, i "Novi srpski film" u BUKTINJI.
            Najzad, povlačio sam paralele između Radivojević Sr i Jr-a u tekstu KVAR SRPSKOG FILMA: Krv nije voda.
            I tako dalje.
            A sve to je samo prolog za moju tvrdnju kako ovaj film aktivno i bogato ŽIVI i pažnju pobuđuje i 8 godina nakon premijere. Najnoviji dokaz toga je sledeća vest, koju prenosim sa sajta mog omiljenog RU MORGA:


“A SERBIAN FILM EXHIBITION” VIOLATES LOS ANGELES MAY 18-21

Preuzeto odavde:


What is often regarded to be the Most Controversial Film of All Time, is coming to Los Angeles for A SERBIAN FILM EXHIBITION (May 18-21 Lethal Amounts Gallery: 1226 W 7th St, Los Angeles, CA). Billed as the “Ultimate Three-Day Fan Experience”, the event will feature a rarely seen one-time screening of the Uncut 104 minute version of A Serbian Film newly restored in 4K, followed by a Q&A with director Srdjan Spasojevic and VIP after-party.
Additionally, props and wardrobe items from the film will be showcased at a three-day gallery exhibit and available for purchase during an auction on eBay, beginning May 18. A limited number of original storyboards, each signed by Spasojevic, will also be available for purchase on eBay. Finally, cameras will be rolling all weekend long, capturing highlights and fan interviews for the upcoming A Serbian Film Documentary.


From the press release:

LOS ANGELES (May 2, 2018) – Srdjan Spasojevic’s 2010 horror-thriller A Serbian Film has been vilified by “mainstream” critics and banned by festival directors worldwide. It’s also been called “great” by legendary director William Friedkin (The Exorcist) and is beloved by diehard horror fans. Truly polarizing, one thing is certain: A Serbian Film is perhaps the most controversial film of all time. Now, Unearthed Films and A Serbian Film director Srdjan Spasojevic team up to bring fans of the iconic film the ultimate fan experience, A SERBIAN FILM EXHIBITION. Coming soon to terrorize Los Angeles from Friday, May 18 – Sunday, May 20, the three-day exhibition features a one-time screening of the rare, Uncut version of the film, an after-party hosted by Spasojevic, and a gallery exhibit where all the props will be on full display and available for purchase during a seven-day online-only auction and storyboard sale on eBay. Unearthed Films will also film highlights from the exhibition and interviews with willing fans to include in A Serbian Documentary, a feature documentary of the making of A Serbian Film.
“Unearthed Films is proud to curate this once-in-a-lifetime opportunity to showcase A Serbian Film and to celebrate the work of Srdjan Spasojevic,” said Stephen Biro, President and Founder, Unearthed Films. “This unique and exciting event gives fans the opportunity to meet with Srdjan in person, and to acquire their very own piece of his truly masterful film in the form of original props, special FX items, hand painted storyboards, screenplays, costumes, and more.”
On Friday, May 18 fans can catch a rarely seen one-time screening of the uncut version of A Serbian Film, beginning at 7:30 p.m. (doors open at 7 p.m.) at Downtown Independent, and followed immediately by a Q&A session with director Srdjan Spasojevic. Tickets to the screening include access to a VIP after-party at Lethal Amounts Gallery hosted by Spasojevic. 
Fans are also invited to a FREE gallery exhibit at Lethal Amounts Gallery, from Friday, May 18 – Sunday, May 20, where all the props used in the film, including heads, bodies, more lethal devices, and even “The Baby” will be on full display. Wardrobe items including costumes, boots, and accessories, as well as original storyboards and scripts, will also be showcased. Spasojevic will be in attendance to autograph posters and merchandise.
Gallery Exhibit – Schedule:
* free admission to the gallery
Friday, May 18: 1 p.m. – 6:30 p.m.
Saturday, May 19: 12 p.m. – 7 p.m.
Sunday, May 20: 12 p.m. – 7 p.m.

Take home a piece of horror film history! All items displayed at the gallery exhibition will be available for purchase during a seven-day online-only auction on eBay, beginning Friday, May 18 at 8 p.m. PT and concluding Friday, May 25 at 8 p.m. PT. This is a one-time event, as everything must be sold at auction.
There are also a limited number of 16”x11” original storyboard pages available for purchase. Priced at $175 for each page, all 255 pages will be signed by the director and offered for sale in a lottery on eBay at the same time as the auction window, May 18-25.

A link to the auction and storyboard sale will be posted to ASerbianExhibition.com on Friday, May 18.

Anyone attending the screening and gallery exhibit may appear in A Serbian Documentary – a feature documentary on the making of A Serbian Film and the many controversies that followed its release. Cameras will be rolling all weekend long, including interviews with willing fans.
Contests and surprise appearances await everyone who attends A SERBIAN FILM EXHIBITION.

***


Što se tiče te Director's Cut verzije, da pojasnim, jer znam da biste pitali: radi se o verziji u koju je reditelj ubacio neke vrlo zanimljive „dramske“ scene – dakle, NE nova klanja i kasapljenja i perverzije i gnusobe, niti dodatne sekunde već viđenih, već neke neexplicitne scene koje proširuju likove i teme (najmanje jedna od njih je perverzno zabavna na svoj način, ali bez ičega direktno šokantnog).
Uskoro će ta verzija izaći na blu reju u USA, što znači da će, ovako ili onako, dospeti i do nas.
Ovaj event služi da se iznova probudi interesovanje za film, za njegovog reditelja, i za njegove nove projekte koji se krčkaju – a nadam se da će uskoro biti i nekih zvaničnih i konkretnih najava u tom smislu.


понедељак, 14. мај 2018.

THE TERROR (TV, 2018)


**(*)
3-


Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак.
Pogledao sam TV seriju po preogromnom romanu Dena Simonsa, pisca koji mi je delovao vrlo dobro početkom 1990-ih, ali sam prestao da ga pratim čim sam primetio tragove besramne komercijalizacije nesumnjivog (pa tim više protraćenog) talenta – tačnije, kad je počeo da neumereno razvlači, rasteže i nakucava nastavak svog odličnog Hiperiona u Usponu Endimiona, i kad je bez trunke stida uzeo da ejpuje Stevu Kinga i njegove „grupica dečurlije pobeđuje kosmičko zlo tokom letnjeg raspusta“ budalaštine u Letu noći, Zimi podneva, Proleću predvečerja i gde god, kao da je tamo neki bedasti Din Kunc ili Mekemon, a ne pisac (činilo se, na početku) malo višeg ranga. Svaka njemu čast na Hiperionu, zbirci priča Ljubav i smrt i na prve 2/3 romana Pesma boginje Kali (pre nego što taj divno gnusan roman ne devoluira u patetično-otužnu šećerlemicu), ali to je, što se mene tiče, SVE od Simonsa, uz još pokoju kratku priču. 
Njegove cigletine od romana me apsolutno ne zanimaju: život je prekratak da bih čitao beskrajna nakucavanja na po 800-1000 strana u kojima nikakav editor nije imao muda da našem piscu saopšti kako ne mora da čitav svoj jebeni research natrpa u neskraćenom obliku u roman. To što je pošlo za rukom Melvilu u Mobi Diku, jednom, zato što je čovek bio genije, i stvarao u sasvim drugo vreme, i sa smislenom zaleđinom za svoj postupak, ne znači da će uspeti svakoj šuši vek i po kasnije koja to čini samo da bi se razmetala i budžila svoje cigle. Plus, dodatno sam se oladio na to piskaralo nakon što je zdušno izrazio podršku NATO bombardovanju Srbije (u prepisci sa G. Skrobonjom koji je o tome više puta javno govorio i pisao).
Dakle, svakako nisam imao nameru da čitam njegov 'iljadustranični UŽAS, ali kad je Ridli Skot ove godine producirao TV seriju po tome, rešio sam da joj dam šansu – jer, kao, radi se o stravi i užasu u polarnim predelima, što je ambijent gde počinje i okončava se jedan od najvećih horor romana, Frankenštajn, i gde se dešavaju takvi masterpisovi kakvi su Lavkraftov U planinama ludila (uskoro u mom novom prevodu, za Orfelin!) i Karpenterov Stvor (1982).
Ukratko, serija me je umalo ostavila hladnim – i to ne na poželjan način, da učini da cvokoćem od prenetog mi osećaja polarne zime što se steže oko mene zajedno sa pipcima kosmičke strave, nego prosto kroz učinak mlake kurobolje za bilo koga i bilo šta što se tu dešava.
Ne sviđa mi se što ima previše likova i što treba da prođe pola serije, pa da se negde oko 5. epizode (od 10!) najzad izdvoji neki, kao, „glavni“. Dakle, rasplinuta je u smislu involvmenta za bilo kog pojedinog „junaka“, a čak i ovaj kad se najzad izdvoji – mada dobro glumljen, teško da je Lik zbog kojeg bih inače krenuo da pratim neku seriju. A ovi oko njega su takođe tek mlako intrigantni.
Zatim, serija je rasplinuta i dramaturški, gde me je dodatno izgubila svojim vrludanjem između obilate međuljudske drame (sa nezanimljivim likovima!), natprirodne strave (vidi dole!) i nekakve, po meni, sasvim izlišne akcije sa brodskom pobunom koja uzima previše vremena i energije i skreće pažnju sa onoga što sam se nadao da će biti u centru, a to je – natprirodna pretnja.
Prc! Ta „strava“ ovde ispade samo začin za jednu slabo uzbudljivu avanturističku dramu. Kao u onom vicu o tome šta radi Mađarica između dva Slovenca, tako bi se i ovde moglo reći: Šta radi Duh-Međed u priči o istraživačima nasukanim u ledu Severnog pola? Odgovor: SMETA!
Što je još gore, scene horora, kad se jednom dese (prilično retko!), loše su režirane: ili su prebrze i nepregledne, ili previše otkrivaju od neubedljive CGI kreacije tog belog medveda koja deluje previše fejk da bi ikoga uplašila.
Od atmosfere paranoje, tihe pretnje, jezivog vetra što bruji napolju, bezizlaznosti, čemera večite noći – ima vrlo, vrlo malo; premalo, za taj ambijent i tu premisu. Kod pametnih umetnika – Šelijeva, HPL, Karp – polarni ambijent (nebitno dal severni ili južni) je ultimativna pozornica za dodir sa Sublimnim (Uzvišenim) i Svetim. Kod ovih ovde, u TERORU, od Sublimnog jedva jedno malecko „s“ se nazire u izmaglici. Premalo!
Pomalo me brine što je ovaj TEROR adaptirao taj Kajganić (izedem mu ime!) koji je pisao i novu SUSPIRIJU – ali uzdam se da su brojni problemi ove serije potekli iz romana (čujem da je zapravo ona znatan napredak u odnosu na knjižurinu) kao i iz činjenice da su nju režirali nekakvi dežurni TV odradeci, dok novu SUSPRIJU režira odličan reditelj, Gvadanjino, plus njen koncept je odličan i teško se može tako lako pokvariti. Videćemo, jesenas, da li se od Kajganićevih jaja ikakav jestiv obed može napraviti.
Dodatno me je izgubio osećaj proizvoljnosti tog centralnog fenomena, odnosno veza između tog eskimskog (zlo?)duha i belih ljudi. Način na koji su oni dovedeni u vezu je trapav i besmislen: radi se o pukom nesrećnom slučaju, a ne nekakvom prestupu, hibrisu itsl. Ljudi sasvim slučajno, bez svoje krivice, bez svesti i namere, upucaju šamana koji kao kontroliše Duh-Međeda i onda se ovaj ostrvi na njih simbolizujući --- šta, tačno? Njihovu krivicu što su uopšte tu? Što pokušavaju da nađu „severni prolaz“? Bullshit!
Niti je ta ambicija zla po sebi, niti su oni bili zli po svom ponašanju prema prirodi ili Eskimima da bi zasluživali ikakvu kaznu. Dakle, to što ih strefi, i prirodno (zatočeništvo u ledu, gladovanje, bolesti, itd) i natprirodno (Međedoliki Demon!) deluje krajnje proizvoljno, nema tu nikakve nužnosti niti meni pojmljive simboličke vrednosti u toj „gomili stvari koje su se desile“. Da, ovaj zaplet je za mene samo „a bunch of stuff that happened“ – ali mi za sve to nedostaje „rhyme & reason“.
Plus, ambijent je takođe previše fejk. Ja razumem da nisu mogli ili hteli da idu i snimaju na Aljasci ili tako negde, u pravom snegu i ledu, ali ta rekreacija Severnog pola u studiju previše smrdi po studiju! Kao neki novogodišnji program o Deda Mrazu.
Plus, u mnogim scenama se nisu potrudili makar da kompjuterski nacrtaju oblačiće pare iz usta glumaca: u dobroj seriji ili filmu to ne bih ni primetio, ali u slaboj, eto, i to mi je smetalo. Nisam nijednog trena poverovao da su ovi ljudi stvarno u uslovima užasne hladnoće i večitog leda i da su na ivici smrzavanja do smrti! Moja neverica nije bila suspendovana ni na čas! Čak i Šopolin Igmanski marš je to daleko bolje uradio!
OK, to sa brodovima i posadama i palubama i potpalubljima i kabinama i mornarima – tu ima nešto realizma u scenografiji i u kastingu i u scenariju... ali to je meni daleko najnezanimljiviji deo priče, i džaba im čak i neke hirurško-autopsijske gadosti i sve. A paralelno s ovim iščitavao sam Hodžsonove pomorske priče strave, pa mi je kontrast sa ovim ovde bio tim veći, izraženiji i svežiji.
Zatim: zlikovac je previše stripovski karikirano preteran, sasve njegovim neprestanim zluradim keženjem, kao da kuje urotu protiv Pere Detlića a ne tamo nekih „realistički“ postavljenih likova. 
Idejne konotacije koje tema nameće – istraživači-ledolomci, rušenje limita ljudskog i neljudskog, engleski kolonijalizam i odnos prema domaćim kulturama, sukob hrišćanstva i paganskih „bogova“, itd, itd. --- sve je to samo pipnuto, taknuto, skicirano, ali ništa nije zaista tematizovano, ništa razrađeno, ništa o tome nije zaista REČENO.
It's a bunch of stuff cobbled together – nabacano, pa veštački, tankim užem povezano. Drži se to, istina, ali labavo i jedva, i bez prave potrebe da se uopšte čini toliki trud radi TOGA. I roman, na neviđeno, i serija, na viđeno, deluju mi kao ilustracija ovdašnje izreke: „Na vr' brdo za kašiku pilav.“
Plus, sam samcit kraj – završni cheesy „okršaj“ sa Međedom – to je toliko patetično u svakom smislu, i zbog slabih efekata, i zbog slabo koncipiranih i insceniranih dešavanja, da je mučno i prisećati se tog buđavog sira.
Dakle, ovo je bilo JEDVA toliko zanimljivo da se nateram da odgledam do kraja, mlako zaintrigiran ali svakako neuzbuđen i neoduševljen. Čini mi se da je naš narod ovde, po forumima i fejsbuku, bio daleko naklonjeniji ovome, valjda kupljen onim što im je delovalo kao „realizam“, „ubedljivost“, „originalnost“ itsl. Kritike su isključivo povoljne (računajući i strance, tj. Amere), svima je ovo bilo super. Pa, OK, baš mi je drago zbog vas. Ja ovime nisam bio kupljen, iz razloga koje sam gore naveo.
A sad, da vidim ono jagnje...


четвртак, 10. мај 2018.

GLAS U NOĆI – Vilijam Houp Hodžson



            S velikim ponosom i radošću najavljujem višestruko jubilarnu knjigu: deseti naslov u ediciji „Poetika strave“ objavljujemo upravo na stotu godišnjicu od junačke pogibije u I svetskom ratu velikog, a do sada na srpskom skoro neobjavljivanog klasika strave, Vilijama Houpa Hodžsona (William Hope Hodgson, 1877-1918). Moj izbor njegovih najboljih horor priča pod naslovom GLAS U NOĆI (prema njegovoj najčešće antologizovanoj priči) objaviće Orfelin početkom juna, a ovom prilikom upravo raspisujemo pretplatu. Detalji o pretplati na kraju teksta – ali prvo, nešto malo o ovoj knjizi i našem autoru.
            Hodžson može biti skoro potpuna nepoznanica ovdašnjim čitaocima, jer do sada je na srpskom dostupna bila samo jedna njegova priča, u jednoj nasumično sklepanoj knjizi kojoj neću ovde da pravim reklamu. Plus, čitaoci stripova imali su priliku da čitaju odličnu adaptaciju njegovog romana KUĆA NA GRANICI (koji bih ja, da sam se pitao, radije preveo kao KUĆA NA KRAJU SVETA). 

Dakle, jedna jedina priča i jedan strip – od čoveka koji je zaista važan klasik žanra i pisac kojem se Lavkraft izuzetno divio, i o kojem je pisao: „Hodžson je, uz Blekvuda, možda jedini pisac koji se veoma ozbiljno bavi nestvarnošću.“ I još: „Malo je onih koji se mogu meriti sa Hodžsonom kada naznačuje blizinu strahotnih sila i čudovišnih entiteta putem uzgrednih nagoveštaja i naizgled beznačajnih pojedinosti ili kada prenosi osećanje sablasnog i nastranog.“
            Evo šta je o njemu pisao časopis Bookman u vreme izlaska njegovih knjiga:
            „They are books of the kind that, once read, cannot be easily forgotten... There is no one at present writing who can thrill and horrify to quite the same effect.“
(October 1909, vol. 37, p. 54)

„Mr. Hope Hodgson plays deftly on the strings of fear, and his new novel stamps him a fascinating panic-monger with a quick eye for all the sensational possibilities of ghost lore.“
(June 1913, vol. 44, p. 142)

„He is an adept in the art of giving you the 'creeps', and he sees to it that you extract the last ounce of fearful delight from the thrill before he lets you down with a comfortable explanation.“
(August 1916, vol. 50, p. 142)

A evo kako počinje moj opširan (31 strana) pogovor o ovom fascinantnom čoveku i piscu, pod naslovom

Vilijam Houp Hodžson: Abhumani kosmos


Vilijam Houp Hodžson je nepravedno skrajnut pisac, sveden na kultni status među manjim brojem poznavalaca, iako zaslužuje veću posthumnu slavu od brojnih svojih poznatijih savremenika i naslednika. Istina, stvarao je u jeku najzlatnijeg doba jezovite književnosti, na samom početku 20. veka, kada su svoja najbolja dela objavljivali takvi giganti kao što su Maken, M. R. Džejms i Blekvud, pa se donekle našao i u njihovoj senci, a život mu je naglo, upadljivo prerano bio prekinut upravo u godini u kojoj je Lavkraft napisao svoju prvu zrelu priču („Dagon“, 1918) i njome započeo opus u kojem se umnogome odražava i nastavlja Hodžsonov. Međutim, bizarnim sticajem književnoistorijskih okolnosti, Lavkraft je svog neznanog književnog sabrata otkrio tek tri godine pred smrt, kada je ogromni deo svog književnog dela već bio stvorio. Tako je došlo do toga da se, iz današnje vizure, između njihovih dela može videti čitav niz podudarnosti, a da se, opet, ne može govoriti o uticaju već samo o značajnoj sličnosti, u ponekim aspektima čak i do nivoa sinhroniciteta.
            Moglo bi se, čak, reći da je Hodžson svojim pričama i romanima najavio dolazak pisca koji je, u vreme njihovog objavljivanja, bio tek mladić; odnosno, da je Lavkraft nezavisno od Hodžsona izgradio i još dalje odveo ideje i koncepte čije književne artikulacije kod svog prethodnika, u vreme pisanja, nije ni bio svestan. U svakom slučaju, Hodžson je izuzetno zahvalan ne samo za čitalačko uživanje per se nego i za proučavanje, jer njegovo delo do nivoa školskog primera ogoljava određene aspekte horor proze na prelomu 19. i 20. veka, a na sličan način može se koristiti i kao lupa za uvećavanje i rasvetljavanje brojnih temeljnih elemenata poetike H. F. Lavkrafta.  
Zaronimo, stoga, u okeanske dubine i kosmičke tmine Hodžsonovog književnog univerzuma kako bismo bacili svetlo na njegove crne bisere i često nebrušene dijamante, jer u njima se ogleda mnogo toga najvrednijeg od stravične proze prve polovine prošloga veka.

Lavkraft pre Lavkrafta

            Vilijam Houp Hodžson je, na samom početku 20. veka, pionirski anticipirao brojne teme, postupke, pristupe i nazore koji će, potom, obeležiti čitav taj vek i ostati relevantni do današnjih dana. Nezahvalno je baviti se nagađanjima o alternativnoj istoriji, recimo onoj u kojoj se Lavkraft nikada nije rodio ili, recimo, u kojoj su njegova dela istrulela u petparačkim časopisima a da nisu vaskrsnuta u knjiškom obliku kroz Arkam Haus te su, time, ostala zaboravljena i nepoznata narednim generacijama čitalaca; ali, da nije bilo Lavkrafta, a da je neko Hodžsona ranije razotkrio novim čitaocima onako kako su to Lavkraftovi prijatelji i sledbenici sa delima ovog pisca konzistentno činili u decenijama nakon njegove smrti, moglo bi se pretpostaviti da bi Hodžson danas ljubiteljima i proučavaocima strave lako mogao biti Lavkraft umesto Lavkrafta. 
            Duhovitom igrom sudbine, iako njihova dela imaju znatnih sličnosti, teško je zamisliti dva međusobno različitija čoveka: bolešljivi, mršavi i visoki Lavkraft naspram onižeg, ali mišićavog i zdravog bodibildera Hodžsona; bledunjavi knjiški moljac koji je retko mrdao iz rodnog mesta protiv punokrvnog, suncem opaljenog bivšeg mornara koji je tri puta oplovio svet; jedva jednom oženjeni pa ubrzo razvedeni neromantik prema flertujućem romantičnom momku popularnom kod dama (zatim srećno oženjenom); čovek kontemplacije naspram čoveka od akcije; jedan umro u bolničkom krevetu, drugi poginuo na bojnom polju... Ali, posthumno, okreće se kolo sreće: onaj prvi sa svakom decenijom od smrti sve je popularniji i čitaniji, a drugi, nažalost, sve više zaboravljen i sveden na tek omanji kult i fusnotu u istoriji književnosti strave.
Pa opet, uprkos ovim razlikama, književno-istorijski posmatrano, Hodžson je bio taj koji je prvi, vizionarski, čak ludački smelo, ne obazirući se na okolinu, tvrdoglavo utro put tamo gde nikakvog puta do tada nije bilo, već samo žbunje ili poneka urasla kozja staza...
(...)


Šta je, tačno, i kako uradio Hodžson, i time obogatio poetiku horora, pročitaćete u ostatku ovog pogovora, u samoj knjizi, a naravno, moći ćete to i sami da prosudite, čitajući njegove najbolje priče. A koje su to? Da kažem koju o sadržaju...
Hodžson je najslavniji po svojim pričama smeštenim na okean: njegovo moreplovačko iskustvo omogućilo mu je visoku dozu realizma u ovim pripovestima, što daje još veću snagu mračnoj fantastici, onda kad zaigra. Zato, od ukupno 11 priča koliko sam odabrao za zbirku GLAS U NOĆI, njih 7 dešava se u nepreglednim okeanskim prostranstvima gde ljudi dolaze u dodir sa raznoraznim čudima, čudesima i čudovištima.
Tih 7 priča su, ovim redom:         

Glas u noći

Olupina

Misterija olupine

Tropska strahota

Kameni brod

Dozivanje u zoru

Iz srca oluje


            Zatim, druga vrsta priča po kojima je Hodžson najslavniji jeste serijal o okultnom detektivu, Karnakiju – svojevrsnom pretku Martija Misterije i Dilana Doga – koji istražuje slučajeve ukletih kuća i paklenih pohodilaca. Odabrao sam tri najbolje priče o Karnakiju, i to:

Kapija za čudovište

Zviždava soba

Velika Svinja


            Najzad, tu je i „Eloi Eloi Lama Sabachthani“ koja ne spada ni u kakav ciklus ili tematsku celinu; radi se o priči koja donekle podseća na Makenovog „Velikog boga Pana“ – naučni eksperiment (pokušaj rekonstrukcije uslova Hristovog raspeća) dovodi do neočekivano demonskog rezultata.  
            Želim ovom prilikom da naglasim da je novela Velika Svinja (jedina u ovoj zbirci koju sam ja lično preveo) možda najgrozomornija, najpaklenija, i jedna od najstravičnijih horor priča koje sam ikada pročitao: fascinantni primer obrade „paralize sna“ u spoju sa kosmičkom stravom dostojnom Lavkrafta.
            Dakle, deset priča plus jedna novela, i stvari na koje ste već navikli: opširan, stručan pogovor by dr Ognjanović i veoma detaljna biografija koju sam uobličio na osnovu mnogobrojnih izvora, a kakva nigde drugde, u ovom obimu i sa ovoliko podataka i detalja, ne postoji – ni na Vikipediji, ni u enciklopedijama horora... Imate je samo u desetoj knjizi edicije „Poetika strave“ - GLAS U NOĆI.
            Prevode deset priča su uradili Arijana Luburić Cvijanović i Igor Cvijanović, finalnu novelu je preveo dr Ognjanović, a za ilustracije je ovog puta bio zadužen novi dodatak Orfelinovoj familiji mračnih umetnika – Danilo Andrić. On je, osim naslovne i zadnje korice, forzeca i najavne strane, uradio još pet različitih unutarnjih ilustracija. Evo jedne od njih, za priču „Iz srca oluje“:


            Sve to u tvrdom povezu, na oko 280 strana, šiveno, čvrsto i lepo, bez bojazni da vam se raspadne već nakon prvog čitanja, tako da možete višestruko da se vraćate ovoj knjizi, a da mogu i vaša deca zatim da čitaju...
            I sve to dobijate za samo 900 din, ili jedva malo više od 7 eu! Pa gde još ovako nešto možete dobiti za tu siću? Nigde, eto gde. Zato, podržite Orfelin i uplatite pretplatu za desetu knjigu naše brzorastuće biblioteke nezaobilaznih klasika strave. Još tri knjige ove edicije, na kojima se uveliko radi, čekaju vas do Sajma – plus, naravno, ultimativni NEKRONOMIKON.

Pretplatna cena za ovo izdanje iznosi 900 dinara, a pretplata traje od 10. maja do 10. juna.
Izlazak knjige iz štampe očekuje se početkom juna.

U toku pretplate možete naručiti i druga Orfelinova izdanja po pretplatnim cenama:

Edicija Poetika strave
·         A. Blekvud – Vrbe (700)
·         H.F. Lavkraft – Šaptač u tami (700 dinara)
·         M. R. Džejms – Zazviždi i ja ću ti doći (Rasprodato!)
·         R. Ejkman – Hladna ruka u mojoj (1.000)
·         Š. Džekson – Ukleta Kuća na brdu (900)
·         Š. Le Fanu – Karmila (900)
·         A. Maken – Veliki bog Pan (900)
·      Tomas Ligoti – Pisar tame (1.000)
·         A. Blekvud – Drevna svetla (900)


Edicija Gluvo doba
·         D. Ognjanović – Zavodnik (800)

Knjige Ransoma Rigsa
·         Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu (900)
·         Grad pustoduha (900)
·         Biblioteka duša (900)
·         Priče o čudnovatom (900)

Edicija Srpska mitologija
·         Prognana bića (2.000)
·         Buntovnici (1.700)
·         O biljkama, životinjama i predelima (1.700)
·         Iščezli (1.700)
(ili 7.000 za sve četiri u kompletu, sa spec. zaštitnom kutijom)

Đorđe Kadijević
D. Ognjanović i Đ. Kadijević – Više od istine, Kadijević o Kadijeviću (1.900)

 
Knjige treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85 - svrha uplate = GLAS U NOĆI), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite a poštarinu plaća Orfelin.