OTADŽBINA (Oleg Novković, 2015)

(*)

0+

Ovo nije rivju koji ste tražili, ali je rivju koji ste zaslužili.

Da, znam da biste radije da vam pišem o nekom hororu. Ali malo je onih vrednih truda. Još jedan „tri-minus“? Koga je briga? Nemam volje da pišem o još jednom „meh“ kvazihororu. Umesto toga, evo rivju pravog pravcatog horora – odnosno tvorevine kojoj sada i ovde svečano dodeljujem titulu NAJGORI 'FILM' KOJI SAM IKADA GLEDAO!

Nešto tako unikatno, tako extremno, tako ogavno, svakako zaslužuje moj osvrt.

            Zašto postoji zlo? Zašto postoje patnja, bol, muka, bolest, raspadanje, mučnina, gnusoba, gadost? Zašto postoji đubre, pakost, beda, rugoba, zašto banalnost, prizemnost, jadnost? Ukratko, zašto postoji „film“ kao što je OTADŽBINA?

            Bar na ovo je odgovor jednostavan. Ovaj film postoji zato što su ga podržali Filmski Centar Srbije i Ministarstvo Kulture Republike Srbije. Podrazumeva se, našim parama. Uz malu pomoć naših tradicionalnih, vekovnih prijatelja, Nemaca. Gde god treba da se bombarduju Srbi, ili da se strelja sto za jednoga, ili da se daju pare za neko antisrpsko GOVNO – možete se kladiti da će nemačka para da bude tu negde, ko muva govnjara oko govneta. (Na ovom blogu imate više primera udruženog zločinačkog poduhvata između FCS-a i Švaba, a najblatantniji je ono đubre, MOST NA IBRU; klikni pa se podseti tog treša.)

            Takođe, ovaj film (mrzi me da stalno mećem navodnike na ovu reč pa vas molim ubuduće u ovom rivjuu da ih zamišljate; ili, ako vam je tako lakše, svaki put kad kažem „film“ ili „ovaj film“, a vi zamislite da sam kazao „govno“) postoji zato što iza njega, u „kreativnom“ smislu, stoje dva giganta savremene srpske umetnosti. Prvo, tu je naša višestruko nagrađivana pesnikinja, dramaturškinja i dramopiškinja Milena Marković; ako je verovati njenoj stranici na Vikipediji, „Jedna je od naših najznačajnijih umetnica mlađe generacije.“ Evo prizora iz jedne njene drame

(Brod_za_lutke,_Drama_SNP,_Radoje_Čupić,_Jasna_Đuričić,_Radovan_Vujović,_foto_M._Polzović):

            Drugo, tu je njen muž i reditelj, Oleg Novković, čovek skromnog talenta, osim da ima karijeru, uprkos tome. Taj lik uspeva, nekako, već skoro 30 godina, da pravi filmove koje niko ne voli i ne gleda, koji nikakve veće nagrade ne dobijaju ni u zemlji a kamoli u svetu, ali svejedno ima nešto nalik ugledu, barem utoliko što ga i publika i kritika uglavnom ostavljaju na miru da snima narodnim parama svoje koještarije, umesto da ga preliju katranom i perjem (metaforički govoreći – dakle, u svojim kritičkim napisima) i da ga ismeju iz biznisa.

            Ali, ogavno mi je da nadugačko promišljam ovu odvratnu tvorevinu: mučio sam se skoro svake sekunde trajanja, tj. tokom barem 95% filma, a jedini nešto podnošljiviji trenuci bili su mi onih 5% nenamerne komendije. Probaću da budem koncizan i konkretan.

            U suštini, sve je jasno od prologa: tragaocu za dobrim filmom dosta je da vidi prvih 20 sekundi pa da bude siguran kako ovo nije taj film – i ako se, sasvim legitimno, pitate: Zašto si, zaboga, uopšte pustio OVO, a još više, zašto si nastavio da ga gledaš duže od 20 sekundi? – odgovor glasi: Zato što me je Aca Radivojević naterao, tvrdeći da je ovo toliko dno dna da neću verovati šta gledam, da je to nešto nezamislivo i neopisivo. I da, bio je u pravu; stisnuo sam zube i istrpeo ovu paradu gnusobe isključivo za viši cilj, odnosno za ovu dijagnozu koju čitate.

            Prva scena počinje natpisom: KOSOVO. Neki ljudi sede za velikim stolom u avliji kuće i jedu. Ofarbana jaja primetimo uprkos tome što je prolog crno-beo. Valjda ljudi na Kosovu žive u dalekoj prošlosti, pre izuma kolor filma; ili im je život sasvim bezbojan? Lišen živosti? Ali, vidimo, ne fali im ni prasetine ni jagnjetine... Iako je, dakle, u pitanju Uskrs, „najradosniji hrišćanski praznik“ – ovde radosti nema. Nema ni razgovora, ni smeha, niti ikakvih tragova života. Čujemo samo mehaničko zveckanje escajga. Jedu mrtvosani ko da ih neko silom naterao. Većina srpskih sovri, posle sahrane ili četres dana ili pola godine, živahnija je od ovoga – ali šta pa ja znam, ipak je to Kosovo, tu radosti nema, ljudi čak i pečenu prasetinu jedu ko od bede, grtko im.

            Za stolom ubrzo zapazimo i čoveka sa kečetom na glavi. Opa, komša Albanac došo Srbima na praznik; baš lepo. Samo za njega i ženče mu mora da je domaćin zaklao jagnje.

            Elipsa.

            Jugodrvo Vuk Kostić, u uniformi VJ, dolazi u dvorište kuću s početka, gde nalazi pobijene članove familije. Ko kako zašto? Zna se! Komšije! On, onako u uniformi VJ, ode do komšijske kuće kao da je usred Srbije a ne u mešovitoj i zapaljivoj sredini gde ta uniforma može biti problem – srećom, izgleda da nikakvi drugi Šiptari ne žive u okolini, samo ova jedna šiptarska kuća dokle god puca horizont! – gde ladno ubije trudnu Šiptarku, dva deteta i čiču, sa pet metaka. Peti je valjda za bebu u stomaku, da je overi. Kažem „valjda“ jer je ovaj događaj, kao i većina drugih u ovom filmu, offscreen. Onda kad nije u elipsi.

            Jer, ovde na delu imamo zloglasnu „poetiku nedešavanja“, „neprikazivanja“, poetiku antiatrakcije, antiestetike. Taman posla da ta scena bude režirana u triler modusu, da ovi beže, skrivaju se, on ih juri, da se pobudi emocija gledaoca prema njima, da eventualno navijamo za njih, da ih doživimo kao ljudska bića dok ih ovaj nalazi jedno po jedno, da se saživimo sa njima, s tragedijom. Jok, ovde je sve na fletlajnu, sve se podrazumeva unapred, pa i emocija, dovoljno je da vidimo prizor kuće spolja, nepomičan kadar, i pet pucnjeva. Bam, bam, bam, bam, bam! Use your imagination, fuckers!

            Uostalom, ovo je sve stilizovano (ne znam jeste li primetili crno-belu fotografiju?). Dajdžest novije istorije Kosova. Dojučerašnje komšije se poklale, iz čista mira, preko noći: danas se jajima tucaju, sutra jedni u druge pucaju. Kako to zašto to? Use your imagination, fuckers! Mada, možda ona uniforma VJ ima neke veze s tim... U svakom slučaju, nikakvu drugu (npr. uniformu UČK) ne vidimo. Ona je u elipsi.

(Ali to je već standard u svim filmovima, bilo domaćim, bilo stranim, bilo domaće-nemačkim: UČK uniforma je UVEK u elipsi, isto kao što je, Ubosni, uniforma Zelenih beretki, UVEK u elipsi! To su micka bića, kao Nesi, ili inteligentan život Ubosni, to ne postoji, nema, nikad nigde nije ni postojalo, kaki UČK, kake Zelene beretke, kaki Mudžahedini, to su sve „Četnici“ izmislili – tamo bre sve bilo žene (uglavnom trudne), deca, starci, babe... Ali ne vucite me za TAJ jezik, sad i ovde.)

            Ali tu nije kraj (kamo sreće!): Vuk ode kući – nejasno je čijoj, kao što je sve vreme nejasno (tj. nevredno pažnje u ovoliko fletlajn neinvolvirajućem filmu) ko je u kom srodstvu s kime ovde. Valjda sestrinoj. Ona ode da presvuče detence koje se usralo. Čim je otišla u drugu sobu, to je OMEN da će nešto da se desi, jer ovde se stvari pretežno dešavaju negde drugde od onoga gde je kamera. I stvarno: ubrzo čujemo TUP! KMEK! IJAOOO-JAOOO-AAAAAAAAA! Krupni plan na Vukove kompleksne emocije. Izgleda i on da se usro.

            Elipsa. Tek pola ovog govneta kasnije saznamo šta se desilo u onoj Use your imagination, fuckers sceni: da je dete palo i poginulo, ne znam samo s koje visine, jer bebe su prilično gumene i mekane i ne razbijaju se baš tako lako. Mora da ga majka odložila na vr' kredenca... Ali nema veze. To vam je sve samo prvih desetak minuta a već imate i (među)nacionalne i porodične tragedije, i crnobelu sliku, i sažetak novije srpske istorije. Čemu onda služi preostalih sat i četres minuta PAKLA? I da li uopšte dolazak kolora znači neki napredak, boljitak?

            Ne, dapače! Jer, nakon reza koji odseče neznamokoliko godina nebitnosti (otprilike, desetak – dakle, ako je prolog bio 1998., tj. poslednji put kad su Srbi na Kosovu, makar teoretski, ovako otvoreno u avliji, pa još sa keče-komšijama, slavili Uskrs, onda se ostatak govneta dešava max. oko 2010.) dolazi nam takva parada pijanstva i kiča, retardiranosti i banalnosti, sitnih duša i sitnih muka da je to kao da ste zagnjurili nos u video-snimke svih porodičnih kafanskih slavlja vaše familije (rođendani, krštenja, veridbe, svadbe...), samo što ovo izgleda još jadnije, bednije i ružnije.

            Ukratko, nastaje takav galimatijas tih nezaklanih, s-Kosova-pobeglih Srba na periferiji Beograda, gde su se neki, kao bata Bole (Glogovac) snašli u kasapsko-mesarsko-kafanskom biznisu, a većina su neki nesnađeni polusvet pevaljki, taksista, dripaca, nezaposlenih zgubidana i retarda, i njihovih međuodnosa koji nisu nikako dramatizovani u nešto nalik zapletu, nego su samo nabacani u ravnim, proizvoljnim, nekonsekventnim a samo vrlo retko WTF nenamerno-smešnim trvenjima, gloženjima, jebanjima (eliptično-ofskriničnim), kukanjima, dertovima i samoupišavanjima. I tako, u nečemu što bi trebalo da je fletlajn tragedija o „žrtvama tranzicije“, na kraju (ako do njega izdrži) jedina žrtva postaje gledalac ovoga.

            Ja stvarno nemam ni živaca ni vremena da u sitna crevca obrazlažem đubrovitost ovog filma, ako ona nije već jasna iz opisa prologa, i iz slika-kadrova uz tekst. Reći su, ipak, ovo: OTADŽBINA je kondenzat svega onoga najgoreg i najmrskijeg u novijem srpskom filmu.

Tema: Polusvet.

Ideja: Isprazno i fejk umetničarenje (ovde, kroz nesuvisle religiozne paralele i niđe-veze simboliku: brojanje dana do Uskrsa, kič-religiozne poruke za svaki od dana u nedelji što prethodi Uskrsu, Jagnje na posteru filma i u zadnjoj mu sceni, itd).

Zaplet: Nekoherentna, dramaturški klimava gomila nabacanih epizoda i vinjeta.

Dijalozi: Neubedljivi, izveštačeni, tužnokomični spoj vulgarnosti i pokušaja dubokoumlja.

Pristup: Prozaična banalnost kvazi-doku-realističkog frikšoua.

Stil: Nema.

Estetika: Ni od korova.

Režija: Polivanje. Anderstejtment. Školski. Osim onda kad je očigledno nepismena.

Originalnost: Ni u tragovima.

Ugođaj: Transfer blama.

Užici: Mazohističko smejanje samom sebi dok gubiš vreme na nenamerno smešnu tragikomediju.

            Da se razumemo: nije sporno da postoji polusvet, da postoje ti svi „obični“ ljudi u kalu svojih prizemnih, razumom i samosvešću neosvetljenih egzistencija, sve te fizionomije intelektom nenagrđene, svi ti sa, što reče Barouz, „očiglednim ožiljcima spiritualnog gladovanja“ i da su oni legitimni junaci filmskih priča. Ali oni su SIROVA GRAĐA: s tom građom treba nešto uraditi, nešto umetnički stvoriti, obraditi, estetizovati (NE u smislu „ulepšati“, to nisam rekao; ma šta vama učiteljice govorile, estetika NIJE „nauka o lepom“!). Mada, u narodu u čijoj kuhinji je i dalje pojam najvećeg specijaliteta: zakolji, operi, očisti, nabij na motku, posoli i baci na vatru, možda stvarno ne treba očekivati neku naročitu prefinjenost, suptilnost, slojevitost, složenost u bilo čemu.  

Postoje umetnici koji su umeli da uzmu polusvet, i tako ga umetnički umese da čak i do tog govneta naprave dobru, jestivu, čak hranjivu pitu: padaju mi na um Ulrih Zajdl i Bela Tar, za početak. Pa recimo i ponešto iz našeg Crnog talasa u tom smislu nije za baciti.

Ali naši noviji reditelji, a Oleg kao tipičan predstavnik današnjih, tretiraju srpsku stvarnost onako kako onaj u pečenjari tretira mrtvu svinju: šta tu sad obrada, transcendencija, kurac palac, nego daj takvo kakvo je, bez filtera, bez šminke, bez filozofiranja, upali kameru, samo pritisni „ON“, ne diraj joj fabričko podešavanje, ne jebavaj se sa filterima i objektivima, i slikaj to što si zateko oko sebe, nabacaj to, izmontiraj da traje između sat i po i dva, baci na vatru, i eto pečenja, odnosno filma. Što je najgore, svinjsko pečenje je divna stvar, dok je vruće; avaj, filmovi koje potpisuju srpski kasapi-reditelji u poslednjih nekoliko decenija em su nedovoljno pečeni, em su neslani, em su masni od masnoće njihovih netalenata. A ni iznutrice nisu najbolje očišćene, pa uglavnom doslovno smrde po govnima.

U svojoj drami SAMOUDICA, Aca Radivojević je brutalno ismejao upravo ovu vrstu prozaične srpske aestetike (TM), kako sam je ja nazvao – jer ovi noviji „domaći“ filmovi nisu antiestetski, nisu ni neestetski, oni su aestetski (kome treba crtati, ista paralela kao nemoralno / amoralno). Klikni na moj rivju da se ne ponavljam ovde. EVO GA. U toj drami, pored ostalog, imate jedan dijalog u kojem se Aca ZAJEBAVA na račun otužne banalnosti ovdašnje filmske misli. Pet godina kasnije, u OTADŽBINI, naći ćete skoro doslovnu varijaciju na to (naravno, nesvesnu), u sceni kad jedna od likinja odlepi u mesari zato što joj mesarka nudi „krajku“ od salame.

Bizarno, Acin SRPSKI FILM je, kao što sam to još pre 10 godina OBJASNIO OVDE, zapravo „torture/revenge porn“ čija su meta „reditelji“ poput Olega, i njihove bedaste odvratne aestetske prozaične tvorevine koje oni neprobirljivoj masi prodaju kao „filmove“. Rulja mu je na to uzvratila salvama mržnje i odijuma: „Ју ју ју, како су смели тако да назову филм, све ок, и клање, и крв, и курци, и силовање бебе, нека, али зашто, ооо заааштооо СРПСКИ филм, шта ће свет рећи, зар смо сви ми Срби овакви, јаооо кукуууу!?!!“ Od te rulje bar polovina nije ni pogledala film nego seru po internetima na osnovu onoga što su o tome pročitali po forumima i tabloidima.

Ali, kad je već tomu tako, gde je sad ta ista патријотска србска руља, da se digne kuka i motika na Olega: jer kako je smeo da film u kojem su SVI odreda likovi i likinje pokvareni, sebični, lažljivi, pokvareni (ako ne računamo doslovno retardiranu devojčicu i njene drugare iz škole za „posebnu“ decu) nazove OTADŽBINA?!! Pa zar je ovo otadžbina naša, iz hit pesme „Volimo te, otadžbino naša“ iz svete 1999.? Ova parada nakaza? Ovaj atrocity exhibition? Ovaj BB ŠOU? I gde su bili napadi tipa: „Шта је требало Глоговцу да игра у овом антисрбству, срамота, никад више нећу да гледам ниједан његов филм!“?

Zašto dvostruki standardi, braćo? Ah, da: prema zvaničnim podacima, ovaj film je imao ukupno oko 2.500 gledalaca u Srbiji, i to računajući premijeru u Sava Centru, na FEST-u. U prevodu, osim kolega, drugara i rodbine, ovo je u bioskopima videla još samo šačica naivnih žrtava. Izgleda da čak ni hronično neprobirljiva domaća publika, barem kad je u pitanju proizvod zvani „Srpska kobasica“ aka „Domaći film“ (odnosno, mnogo brašna, mnogo masti i hrskavice, mnogo soje i tucane paprike, u plastičnom crevu) nije progutala ovu konkretnu „krajku“!

Halo, OTADŽBINA zove!

Narod: ... (šum vetra, plastične kese šušte, zrikavci)

            Mislim, u redu je da film bude retardiran, to se u poslednjih četvrt veka ovde podrazumeva, ali fuck, ta retardiranost – uz sva svoja nespretna umetničarenja i sav svoj neizbežni treš – mora da ima barem minimalni entertejment velju! Eno, prvi mi na pamet pada ĐAVOLJA VAROŠ, ali praktično i većina tupačkih domaćih filmova može se pohvaliti da u sebi ima bar 5% nečeg trešozabavnog, a ovo kilavo mrsomuđenje, ovaj asinematički aestetski pobačaj, ovaj skullfuck od „filma“, ovaj izmet razmazan po objektivu kamere pa slikan skoro dva sata ne dobacuje čak ni dotle.

            Ali nije sve samo do antitalent-Olega, nemojmo zaboraviti tekst koji mu je napisala žena, MM, koji je krcat budalaštinama.

            Kako i zašto su se komšije na Kosovu pobile? Eto, tako, preko noći, u elipsi. Dok si trenô...

            Zašto si natrpala antiradnju ovolikom gomilom degen-likova čija srodstva i odnose čovek teško može pohvatati (ko je tu kome ujka, ujna, teča, zaova, zet, pastorak, deveričić...), a i da može, nisi mu dala nikakvu motivaciju da se tim zaludnim raščivijanjem bavi?

            Koja je, tačno, poenta korišćenja mentalno defektne devojčice? Da li ona nekako simbolizuje „ožiljak“ one traume s kosovskog početka? Ali ne, ona je takva bila i pre eliptičnih zločina, videli smo je u prvoj sceni. A ako je bila takva i ranije, kakve onda njeno stanje ima veze sa ovim postkosovskim ciklusom tih „Kosovara“ u Beogradu?

            Koje je značenje karakternog luka Jugodrvo Vuka, od osvetnika-mas-ubice, preko pokajnika što tihuje u nekom manastiru, do pedo-ujaka koji otima ovu „usporenu“ curu i vodi je na Kosovo (sasve jagnjetom u naručju joj)? Da li u tome treba da vidimo nekakvo simbolično iskupljenje i povratak korenima i otadžbini i Jagnjetu Hristovom, ili bolesno-kriminalni čin bez ikakvog smisla i značenja? Ili mizantropski prikaz toga koliko su se Srbi odrodili i od Boga i od roda i od Kosova i od Otadžbine?

(I kako, tačno, 2010. godine, ovaj bivši vojnik VJ, uspeva da bez problema uđe na Kosovo, kao da u međuvremenu nije metnut nekakav „administrativni prelaz“, sa šiptarskim graničarima? Sve i ako njegova VJ prošlost nekako nije u njiovom kompjutoru, kako su ga pustili da preko granice prenese živo jagnje? Pitanja se množe poput muva govnjara oko – govneta...)

            Šta se htelo reći scenom u kojoj mentalno defektna deca (real deal a ne glumci!) reinterpretiraju Hristovu Poslednju večeru? Zicer na zicer, prvolopta na prvoloptu, pa na kub: kliše (retardi) u najotrcanijem, instant-prepoznatljivom prizoru... ali šta s tim?

            ŽIVELA MATURA!

            Zašto film pred kraj naprasno opet pređe u crnobelo, na prilično proizvoljnom mestu (nakon što Vuk otme curu, ali pre nego što stignu na Kosovo ravno: dakle, crnobeo je i u scenama s drugim likovima, svuda po Beogradu)?

            Na kraju, ali ne najmanje važno: sve i da progledamo kroz prste faličnoj „dramaturgiji“, sve i da oprostimo neoprostive non sequitur replike i brda trivijalnosti, i da se ne žestimo što film izgleda tako bedno i gnusno, i ne ljutimo se na uglavnom ok glumce kojima je dato da interpretiraju imbecilan tekst (mada Nada Šargin povremeno toliko šmira da je trebalo da je preimenuju u Nada Šmirgin) 

– ono što se apsolutno nikako ne može opravdati jeste kriminalni čin zlostavljanja životinja, tačnije: malih maca!

            U jednoj sceni likinja vidi odbačenu torbu sa nekoliko malih mačića i reši da ih ponese kući. Unese ih u kola. Zapazi: „Smrde.“ Reši da ih baci. Što i učini: izbaci ruku kroz prozor kola, i njih male nejake slabašne u torbi zafrljači metar-dva iz kola na beton.

            Sve to u jednom neprekinutom kadru: vidi se kako baca torbu, kako ova pada na tvrdo, i zatim, bez reza, kako u njoj nešto mrda, i jedno mače proviri napolje.

            Oleže i Mileno, sve i ako vam nikad ne bude suđeno za aestetski zločin zvani OTADŽBINA, za ovaj ničim izazvani tretman malih mačića zaslužujete da gorite u paklu, stoko bezdušna! Tim pre što se ovo moglo raskadrirati tako da u jednom kadru vidimo bacanje torbe (u kojoj su neki mrtvi predmeti koje ne vidimo), a u drugom, kad je torba već na zemlji, mačiće kako izlaze. Ali ne, stoku je mrzelo da snima u dva kadra ono što je mogla u jednom, mačići ili nemačići! I tim bezdušnim, okrutnim činom „umetnik“ smesta podriva bilo kakvu „poruku“ ili „poentu“ koje je mislio da ima ovom „studijom iz okrutnosti“, jer na delu pokazuje da je isti toliki neosetljivi ološ kao i polusvet koji opisuje.

            Eto, ako vas je ovaj moj rivju napalio da se smesta počastite Ghoul-osveštanim NAJGORIM FILMOM KOJI POSTOJI, samo izvolte, imate ga celog na Jutjubu pod (I kid you not!) naslovom: „Novi domaći film Otadzbina obavezno pogledati!!!“ Aha, OBAVEZNO!!! Evo OVDE.

            Za vas Seka-Perse svilenih stomaka, za vas koji ne možete muški da istrpite patnju, bol, muku, gnusobu i banalnost nepuna dva sata (sat i pedes!), skrećem vam pažnju na DVE totalno prajsles scene koje MORATE pogledati, makar i van konteksta.

            1) Neverovatni frikaut Nade Šargin u mesari: pustite film počev od 38. minuta, pa gledajte iduća 2-3.

            2) Antologijski frikaut-meltdaun Glogovca, kome ni zlatni sat na ruci, ni Tozovac na televizoru dva-sa-dva ne donosi sreću, pa usred ručka naprasno zavapi: „Pa šta je ovo bre, što ovo ovako?... Što sve bre OVAKO?!“ A Vukodrvo ga teši: „Neka, zete, neka...“ Gledajte počev od 71. minuta.

            Na kraju, u duhu višeglasja, multikulturalnosti, multietničnosti i ostalih multi-kulti sranja, skrenuću vam pažnju da postoje i drugačija mišljenja od moga. Na primer, u izvesnim krugovima cenjeni Muharem Bazdulj – koji je meni, iskreno, oduvek nekako smrduckao – napisao je panegirik ovom zlodelu, u kojem Olegov abortus poredi sa Bodlerom, Bergmanom, Dostojevskim i – Kafkom!

            Kaže: OTADŽBINA JE JEDAN OD ONIH FILMOVA KOJIMA ODGOVARA ONA KAFKINA FRAZA O UMETNIČKOM DELU KOJE JE POPUT SEKIRE ZA ZAMRZNUTO MORE U NAMA!

            Kaže on i svašta nešto dijametralno suprotno od svega što ja rekoh gore, što je meni treš njemu je zlato, što je meni govno njemu je ćevap, pa eto, obogatite svoj um tim mudrolijama i uvidima, tom minucioznom analizom kakvu može da potpiše samo neko ko je ili 1) plaćen, ili 2) ortak, ili 3) fundamentalno estetski slep, ili je možda sve troje. To njegovo razduševljavanje stoji OVDE.

            Ja primih ovaj metak umesto vas, i spasih dušu svoju, a vi kako oćete.

            Samo ću, za kraj, po ko zna koji put, ponoviti maksimu: onaj ko ima nešto da kaže protiv Eda Vuda, Ala Adamsona i Dejvida Dekotoa nikad nije gledao dvajesprvovekovne bisere žanra „domaći film“.

            A kome ni posle ovog nedela nije jasno zašto se Acin i Spasketov film zove SRPSKI FILM, preporučujem da se inhalira nad sabranim delima Muarema Bazdulja.

            PS: Po pitanju mog rejtinga. Najmanja fizički moguća ocena za neki film kod mene nije jedan (1), nego je nula plus (0+). Nula bi bila, npr. friz frejm slika govneta u neprekinutom trajanju od 110 minuta. Ovaj film je jednu nijansu iznad toga.

         PPS: I pre nego što mi neki pametnjaković rekne: "Zašto gubiš vreme ovakvim đubretom, ovo nije vredno ni gledanja ni pisanja!", evo odma da odgovorim: Oleg i njegovo zlodelo su paradigma; kao pojedinac i  njegovo nedelo ne bi me zanimali, da su izuzetak, ili nebitni isprdak, fusnota, redak zver. Alli morali su se ovde naći zato što 1) oličavaju širu sliku od sebe samih, 2) predstavljaju vrstu filmova koje FCS i država, preko Ministarstva, REDOVNO podržavaju, našim parama, i što je najgore 3) moje nominalne kolege, filmski "kritičari", ćute i trpe, a nekima se ovo čak i sviđa! Da je bar neko od njih ocrnio ZLO ovog filma, ne bih se ja njime baktao, samo bih vam dao link. Ali linka nema. Ovo zlo mora da se ogoli, i taj goli ručak, to vam je ovaj gore tekst. To vam je na vrhu viljuške: smućkao Oleg i MM, platio FCS, iz vašeg džepa. Ghoul objasnio. Jer neko mora, i izgleda to je moj križ...

        SSS: Inače, MM je profesorka filmskog scenarija na FDU, a u istoj toj prestižnoj instituciji Oleg predaje režiju... Just sayin'...

ZA PUSTO OSTRVO: 12 FILMOVA

Izborom toga koje bih filmove poneo na pusto ostrvo, ili u bilo koju drugu totalnu izolaciju gde ne bih imao mogućnost skidanja sa neta, gledanja televizije ili bilo kog drugog rezervnog puta do filmova, rukovodio sam se kako količinom njihove omiljenosti za moju dušu, tako i njihove iznovagledljivosti (eng. rewatchability). Srećom, većina mojih najdražih filmova istovremeno su prebogate, preslojevite bombonice koje su dovoljno vizuelno i tematski bogate i zabavne da bih ih mogao gledati jednom godišnje (pa i češće) bez problema.  

Svaki od njih je, za mene, što bi reko naš narod, „The gift that keeps giving“.

Naravno, i ovde me srce boli što okrutna, bespoštedna pravila nameću izbor od samo 12 naslova, i što su mnogi prvorazredni biseri morali da otpadnu – ali tako mu je to. Evo šta bih mogao da gledam unedogled. Redosled je relativno nasumičan.

DEAD RINGERS

Jer je božanstveno, fascinantno, prelepo perverzan i začudan, mračno romantičan-erotičan, ateistički religiozan, gorkoslatko tužan i veličanstven.

Film koji obožavam intenzitetom koji duboko zalazi u fetišizam i neskrivenu idolatriju; nikada niko nije niti će –verovatno čak ni sam Kronenberg– napraviti nešto tako suptilno-gnusno-fascinantno-transcendentno. Film kao medijum je stvoren da bi se pravila ovakva dela – OVO je kvintesencija majstorskog baratnja svim elementima filmskog izraza radi delovanja na SVE nivoe dovoljno evoluiranog ljudskog stvora. Završetak filma, kada Ajrons zove žensku telefonom a onda zanemi kada ne zna da odgovori na 'prosto' pitanje: 'Ko je to?' i ode u onu ruinu od stana da se pridruži svom mrtvom bratu u figuri Blizanaca u Tarotu –jebo te, pa to je beyond words!

A CLOCKWORK ORANGE

Masterpis prvog reda. Prvo te zavede, a onda te siluje! I taman kad to prođe, i kad počne da te mazi i priča ti neku slatku priču – opet te odjednom zvekne kurcem po čelu! Potpuno genijalna manipulacija gledaocem, idejama, slikama...

I jer ima više zabavnih kadrova, scena, likova, replika od ijednog drugog filma, sem ovog dole:

2001: A SPACE ODYSSEY

Vrhunski lavkraftovski horor – ljudi su sitni i nebitni, likovi kao takvi ne postoje zaista, najrazrađeniji i najprijemčiviji lik je neljudski entitet, HAL-9000, a kosmos, mada je, navodno, „pun zvezda“, još je puniji mračnih bezdana i večne tišine oko njih. I tako, sve do hipi-vašarskog (antilackraftovskog) kraja, koji je debilan na idejnom planu, ali srećom dovoljno je opskuran, i konstantno bogat prelepim slikama, da mu se čak i to može oprostiti.

SORCERER

Prokletstvo! U zadnji čas sam s liste uklonio APOKALIPSU DANAS kako bih napravio mesto za ovaj film – jer je još mračniji, još luđi, još crnji, ciničniji, zabavniji Green Inferno, sa još boljim krajem od APOKALIPSE; i naravno, još apokaliptičniji od nje. Čak i dugački prolozi, koji su mi nekada smetali, sada su mi sasvim OK; a jednom kad odemo u džunglu, to je čisto zlato... svaki jebeni genijalni sekund.

Plus ima savršeno genijalan kraj! Roj pleše sa matorom kurvom u kafani, dok u onu blatnu svinjoguziju i nedođiju ne kroče agenti njegove zapečaćene sudbine od koje nema beganja - a sve to potcrtano savršenim skorom Tandžerin Drim Tima!

THE THING

Zato što je najbolji horor ikada snimljen. Vizuelno najbogatiji, auralno najzlokobniji, konceptualno i idejno najpotentniji. I iz još sijaset razloga koje odavno navedoh OVDE. Uključujući najbolji kraj ijednog filma, ikada, igde. Esej bih mogao, ako ne i knjigu, napisati samo o ovim finalnim replikama i njihovom herojskom stoicizmu:

Childs : Fire's got the temperature up all over the camp. Won't last long though.

MacReady : Neither will we.

Childs : How will we make it?

MacReady : Maybe we shouldn't.

Childs : If you're worried about me...

MacReady : If we've got any surprises for each other, I don't think we're in much shape to do anything about it.

Childs : Well, what do we do?

MacReady : Why don't we just... wait here for a little while... see what happens?

THE FLY

Najlepša, najgnusnija, najmračnija ljubavna priča ikada ispričana. Pošto priča o ljubavi obično ugnjavi, ovde imamo još i litre sluzi, ljiga, kiseline, i trista mutacija i transformacija pride. „I živeli su srećno i zadovoljno do kraja života?“ Da, na pozadini bolesti i smrti - dok jedno ne eutanazira drugo. Jer ljubavna priča prosto mora istovremeno da bude i monster movie!

U ovom remek-delu na vrhunski način ogledaju se svi bogati potencijali žanra, od gross-out body horrora do čiste metafizike, od melodrame do splatera, od humora do strave i nazad – širok dijapazon mogućnosti odmeren je s retko pojmljivom a kamoli dostižnom genijalnošću, a kompleksnost filma postignuta je sa prividnom lakoćom i nesumnjivom gracioznošću, bez trunke pretencioznosti i akademizma koji donekle opterećuju SVE potonje Kronenbergove filmove, počev od DEAD RINGERS pa nadalje. Ovaj majstor je bio najvirtuozniji onda kada se činilo da pravi "jeftinu zabavu", žanr, horor, dok je bio "kralj veneričnog horora"; čim je posegnuo za "respektabilnošću" (književne adaptacije, festivali, crveni tepisi, ugled, Palme, Medvedi...) rasplinuo je ono najbolje u svojoj poetici. MUVA je tačno na prelaznoj tački, na crti koja odvaja prvu, jaču i bolju fazu njegove karijere od one druge, i u sebi sadrži najbolje od oba sveta: palp i ozbiljnost u savršenom balansu koji nikada više nije dostigao. I teško da će...

THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE

Zato što je najbolji horor ikada snimljen. Čist košmar, izvučen iz neke vrlo mračne i bolesne lobanje, i genijalno preslikan na ekran. Pakao na zemlji, bez trunke natprirodnog i fantastičnog, a opet prožet negativno-numinoznim. Kosmička strava usred ludnice-klanice.

Remek-delo prvog reda, i svako kome to nije jasno već posle prvih minut-dva nema šta da traži u filmu, ni kao kritičar, ni kao gledalac, a kamo li kao stvaralac. Divim se ovom filmu do imbecilnosti – hintovi su genijalni, akumulacija pretnje retko dosegnuta, opipljivost i visceralnost groze neviđena, patologija dražesno razuzdana like there's no tomorrow – a potonja fraza (like there's no tomorrow) savršeno opisuje ne samo apokaliptični etitjud ovog filma, nego i, en generale, jedini način na koji se, 100% predano i nekalkulantski, i kao da nikad više nećeš snimiti film, nešto ovako genijalno može napraviti. Meni, naravno, posebno imponuje kosmički i gotovo metafizički aspekt nečega što je u plićim i trapavijim rukama bilo i ostalo tek backwoods redneck slasher. Da i ne govorim o brutalno crnom humoru... o dirljivom liku Lederfejsa... o savršenoj ikonografskoj, glumačkoj i svakoj drugoj koncepciji lika stopera... o zoranradmilovićevski savršenom Džimu Sidovu kao 'kuvaru'... A tek Deka... A tek kokoš u kavezu za tice... Pa soba puna kostiju... A onaj nameštaj? A scena nabijanja na kuku? A šok kad Lederfejs prvi put izleti i tresne onog čekićem i kad, na kraju, zalupi onim metalnim vratima koja dotad nismo ni slutili? A non plus ultra večera? A grozomorna musique concrete? itd itd itd. Sve u ovom filmu – svaki kadar, svaki minut trajanja – predstavlja potpuno jebanje keve, a sa vrhuncem u jednom od najgenijalnijih finalnih kadrova IKADA!

Horror doesn't get much better than this – prema tome, ko ne voli MASAKR, ne zaslužuje ni da živi!

THE SHINING

Zato što je najbolji horor ikada snimljen. I jer samo Kjubrik može da snimi nešto tako pompezno epski i skoro kosmički, a da je smešteno u jednoj kući. Ujedno najbolja (dakle, najcrnja) horor komedija svih vremena.

Retko jeziv i zlokoban film, duplo uspeliji u tome baš zato što je bacio kroz prozor Kingovu linearnu, uzročno-posledičnu, napadno moralizatorsku naraciju, i zamenio je košmarom apsurda, crnog humora, groteske, iracionalnog, prividno normalnog i sjajnog a zapravo mračnog, grubog i nepojmljivog, razumski neobjašnjivog. Kjubrik je kao malo ko imao prefektan osećaj za ritam i protok vremena, i jezovitost ovog filma umnogome zavisi od ingeniozno tajmirane dužine kadrova, isporuke u razgovorima i neprejebivo zlokobne, nekonvencionalne, avangardne muzike.

HALLOWEEN

Zato što je najbolji horor ikada snimljen. Nikad ništa vizuelno fascinantnije nije bilo snimljeno u banalnijem ambijentu. Čarolija. Arhetipovi. Ultimativni dečji strahovi: od mraka, od samoće, od babaroge... Sve je tu, savršenstvo besprekornosti od prve do poslednje sekunde. Uostalom, rekoh to odavno, OVDE.

DAWN OF THE DEAD

Zato što je najbolji horor ikada snimljen. Moj skromni pokušaj da skiciram zašto, stoji OVDE. Samo da naglasim: prvih pola sata, koji prikazuju SVET KAKO SE UBRZANO RASPADA, i gmizanje apokalipse u sve truliji „normalan život“ izvedeni su sa takvom preteće-zlokobnom ingenioznošću i skoro dokumentarnom ubedljivošću, da to niko nikada nigde više nije prišao ni na puškomet.

ALIEN

Kosmička strava na kosmičkom brodu: nikad svemir nije delovao mračniji i crnji, a čovek manji i bespomoćniji. Savršen na skoro svim zamislivim poljima. Lavkraft u svemiru, urađen kako treba.

HELLRAISER

Jer na pusto ostrvo mogu bez četkice za zube, ali ne i bez ove brutalno subverzivne ikonografski fascinantne SM splater bajke za veliku decu. Uostalom, detaljno sam odavno objasnio, OVDE.

*

Toliko, za sada. U idućem nastavku – MUZIKA!

ZA PUSTO OSTRVO: 12 KNJIGA

            Dani korone i karantina mnoge su naveli na brojna preispitivanja i sumiranja, podvlačenja crte ispod svega i svačega, pravljenje listi i koječega. Neki su me na fejsbuku i tagovali da kačim korice omiljenih knjiga, kadrove iz filmova itsl. Ali, ne bih da to pišem po vodi, i bacam u bunar zvani FB. Radije ću ostaviti ovde, na blogu, za večnost... do prve solarne oluje.

            Dakle, napravio sam svoj apsolutno najuži, najstroži izbor najbitnijih stvari koje bih poneo na pusto ostrvo, odnosno u totalnu izolaciju, sa sobom – stvari bez kojih se ne bih osećao usamljen, koje bi mi bile društvo bez kojeg ne bih mogao da opstanem, tj. da moj opstanak bude iole smislen (kao što, uostalom, jesu i bez karantina i sličnih vanrednih sranja).

            Znači, u ovom serijalu obznaniću po 12 apsolutno obaveznih stvari za poneti na pusto ostrvo – 12 stvari za 12 meseci u godini, s idejom da svaku od njih mogu konzumirati najmanje jednom godišnje bez ikakvog problema.

            12 KNJIGA

            12 FILMOVA

            12 MUZIČKIH ALBUMA

            12 SAUNDTREKA

            12 STRIP IZDANJA

Pa, da počnemo sa onim najvažnijim!

 KNJIGE 

1. NAKED LUNCH (GOLI RUČAK) – William BURROUGHS

Moja Biblija. Moj Ji Đing. Moja Knjiga Zakona. Moja knjiga za uz uzglavlje (pillow book).

Brutalno crni humor. Nadrealizam. Groteska. SF. Horor. Telesne transformacije. Pornografija. Monstrumi. Mutanti. Ludi doktori. Sumanuti eksperimenti. Orgija mizantropije. Penetriranje u Srž Stanja Stvari: šta je čovek, zaista. Bez uvijanja, bez mitopoetičkih sviranja kurcu, bez zavlačenja i zaslađivanja. Ogoljeno!

A fragmentarno, jezgrovito, sažeto, nabijeno, živahno, sočno, nelinearno, savršeno za nasumično otvaranje i čitanje iz sredine, ili bilo gde da se knjiga sama otvori. Interzona. Ej Džej. Doktor Benvej. Magvampi... Ja ne umem da razmišljam bez njih, oni su mi stalne poštapalice.

2. ZAMAK (DAS SCHLOSS) – Franc KAFKA

Lutanje. Traganje. Bauljanje. Lavirint banalnosti, pakao prozaičnosti, svet bez boga a gladan boga, ili nečeg njemu nalik – gladan sistema, poretka, smisla. Umesto toga, pakao birokratije i neshvatljivih, stalno u hodu menjajućih pravila, propisa, ulaza, prolaza, pristupa, veza bez veze, vrata i prolaza koji nikuda ne vode... Religiozni roman za one koji ni u kakvog boga ne veruju. Avanturistički klaustrofobični roman za introverte, za one koji će i u najudaljenijoj, najegzotičnijoj džungli, kad bi u nju otišli, svejedno pronaći isti lavirint kakav vide u gradu, u svojoj kući, u zamku...

3. SABRANE PRIPOVETKE - Franc KAFKA

Okrepljujuće beznađe koje vraća neki treptaj vere kroz samoiskazivanje toliko prelepo i predivno i preduboko da taj iskaz, makar svojim sadržajem ne nudio skoro nikakvu nadu, zapravo samim svojim postojanjem nešto nalik krhkoj, ali ovde najboljoj mogućoj nadi oličava. Dokumenti o nemoći koji, zbirnim dejstvom, oličavaju skoro nadljudsku moć. Još religioznog štiva za svet bez boga.

4. DNEVNICI – Franc KAFKA

Sve to što rekoh gore, samo još intimnije, još dublje, još potresnije, skoro doslovno krvlju ispisano. Numinozno prosijavanje sa stranica na kojima se izliva Čovek i preobražava se – ne u bube, nego u slova koja ogoljavaju njega, a sa njime i čitav univerzum.

PS: Naše izdanje je u dva toma, ali to je sve jedna knjiga.

5. PUTOVANJE NAKRAJ NOĆI (VOYAGE AU LA BOUT DE LA NUIT) – Luj Ferdinand SELIN

Cinično-melanholično-mizantropska epopeja, mladalački besna, energična, žestoka, bespoštedna – i u tome direktna, sočna, beskrajno zabavna i jezivo duhovita čak i kad je najdublje crna.

Note to self: ovu knjigu sam nabavio još daleke 1992. u jedinom izdanju tada (jedva) dostupnom; u međuvremenu je izašlo novije. Krajnje je vreme da jednu od svojih najdražih knjiga sebi nabavim u pristojno-izgledajućem, novom izdanju. Na gornjoj slici to je ovo neugledno izdanje u sredini, ispod lobanje, bez zaštitnog omota.
Uskoro u mojim rukama, ovo, dvotomno: 

6. SATANIN DNEVNIK - Leonid ANDREJEV

Gledao sam da ovde ne zabušavam previše sa omnibus izdanjima, već da pratim stvarno postojeća. Stoga, biram baš ovo, iako mi se naslovna novela uopšte ne sviđa – zato što se baš u ovoj knjizi nalaze dve priče koje spadaju u sam samcit vrh kratkopisanja, „Eleazar“ i „Juda Iskariotski“, a tu su i još i takođe odlične i vrlo mi drage „On“ i „Život Vasilija Fivejskog“. Ono kad metafizički očaj dosegne te nivoe crnila da se povremeno graniči sa najuzvišenijim delima metafizičkog horora do čijih nihilističkih vrhunaca, ipak, ni Blekvud ni Maken, pa čak ni Lavkraft, nisu dosezali.

7. THE NIGHTMARE FACTORY - T. LIGOTTI

OK, ovde malkice varam jer ovo je praktično best of omnibus. Ali šta da radim, postoji kao zasebna knjiga, i sutra da zatrubi brodska sirena ka pustom ostrvu, OVO izdanje bih spakovao u kofer. Ako bi neki strogi nadzornik baš tražio da uzmem jednu zasebnu zbirku od Ligotija, to bi morala biti TEATTRO GROTESCO (dogodine u Orfelinu)! Dakle, u ovim pričama se metafizički horor Lavkrafta najzad venčava sa crnilom jednog Andrejeva, ali u Dejvid-Linčovskom ambijentu malograđanske banalnosti savremene Amerike, i u snovitim kutkovima i ćoškovima i onirički preobraženim ambijentima njenih pustih škola, industrijskih zona, karnevala, benzinskih pumpi, starih bioskopa koji postaju pozornice teatra apsurda i strave.

8. AUTOBIOGRAFSKI SPISI – Tomas BERNHARD

Dobro, u redu, i ovde malkice varam, jer i ovo je omnibus izdanje sačinjeno od pet prethodno zasebno objavljenih kratkih romana, međusobno povezanih, vrlo kreativno „autobiografskih“. Ako bi neki smarač baš gnjavio da moram odabrati ne „5 u 1“ omnibus nego jedan jedini roman, izabrao bih BRISANJE. RASPAD  (AUSLÖSCHUNG. EIN ZERFALL) delom zato što je zaista sam samcit vrh njegovog pisanja, a delom zato što je najduži – a pošto je Bernhard veoma konzistentan autor, 350 strana Bernharda ću radije poneti na pusto ostrvo nego 150 (STARI MAJSTORI, npr.).

9. THE ANNOTATED TALES - E. A. POE + S. Peithman (ed.)

ovo nije slika mog primerka; moj nema zaštitni omot

Nigde bez Tatka Na Horor. Svaka njegova kratka priča, na svojih desetak strana, sadrži kondenzovan ceo roman, takvo bogatstvo slika, tema i ideja da – ako bih na ostrvo mogao da nosim samo JEDNU knjigu, onda bi to bila ova. Jer ona je kao Alef, za mene u njoj je sadržan zametak, a negde i mnogo više od zametka, SVEGA što me u umetnosti zanima. Ovo konkretno izdanje dovukao sam iz Amerike, izgleda pomalo neugledno jer mu fali zaštitni omot, ali nema veze, unutra je sve besprekorno čisto i lepo, bogato ilustrovano i sa obiljem anotacija koje dodatno pojašnjavaju i kontextualizuju Poove prebogate priče.

Uskoro u mojim rukama i još jedno izdanje anotiranog Poa...

10. THE NEW ANNOTATED LOVECRAFT - H. P. LOVECRAFT + Leslie S. Klinger (ed.)

Nigde bez Sina i Svetog Duha Na Horor. Isto što rekoh za Poa, važi i ovde: to nisu priče, to su koncentrati košmara, nepresušno izobilje slika i ideja koji ocrtavaju moj univerzum i, svojom preteranošću i slikovitošću, čine ga zanimljivijim, bogatijim. Naboj horora bez premca. Ovde, odličan izbor svega najbitnijeg, sa brojnim ilustracijama i anotacijama i pratećim tekstovima.

11. DAWNWARD SPIRE, LONELY HILL: THE LETTERS OF H. P. LOVECRAFT AND CLARK ASHTON SMITH – H. P. LOVECRAFT

Apsolutno mi je nezamislivo da se igde na duže otisnem bez privatnog, subjektivnog Lavkraftovog glasa, i njegovih pregenijalnih, prepametnih, podsticajnih, toplih, ljudskih, inteligentnih pisama. Pošto je on izvrstan u celokupnoj svojoj prepisci, bez obzira kome se obraća, a budući da nisam hteo na kvarno da njegova izabrana pisma u pet tomova tretiram kao jednu knjigu, opredelio sam se za ovaj jedan tom, koji sadrži celokupnu prepisku sa Klarkom Eštonom Smitom, piscem strave sličnih nazora – zato što su kolege po žanru i nazorima, pa najviše govore o hororičnim temama, i zato što knjiga ima preko 700 strana.

12. THE WINE-DARK SEA - R. AICKMAN

Pošto ne posedujem nijedno od omnibus izdanja kompletnog ili skoro-kompletnog Ejkmana, ako bih morao da odaberem samo jednu jedinu njegovu zbirku (a srce mi se cepa što nemam mesta za još, za bar još tri!), onda bi to bila ova, jer sadrži najviše njegovih priča koje najsnažnije obožavam:

"The Wine-Dark Sea", "The Trains", "The Inner Room", "Never Visit Venice", "Into the Wood". Plus, ako već imam da čamim na pustom ostrvu, naslovna priča u zbirci mi je u tom kontekstu neizostavna.

Eto. 12 znači 12, a ne 13 ili 15 ili 20. Žao mi je zbog svih drugih koje nisu upale u ovaj izbor, možda u nekom drugom životu, na nekom drugom ostrvu, ali – pravila su pravila!

Da godina ima 13 meseci i da sam birao po 13 naslova, 13. knjiga na mom spisku bila bi MAJSTOR I MARGARITA by Bulgakov.

14. bi bila ZAVERA BUDALA by Dž. K. Tul.

15. bi bila MUČNINA by Sartr.

16. bi bio STRANAC by Kami...

U idućem nastavku:

ZA PUSTO OSTRVO: 12 FILMOVA

*