izabrana dela

izabrana dela

петак, 19. јануар 2018.

ZLATNI GHOUL ZA HOROR 2018



            Danas je Bogojavljenje – što će reći, dan kada se Bog Horora, Edgar Alan Po prvi put ukazao čovečanstvu (19.01.1809) – pa, prema tome, znate dril!  
Na redovnom godišnjem zasedanju Srpske Akademije za Horor u Niškoj Banji jednoglasno je odlučeno da zlatne statuete za doprinos hororu u 2017. dobiju sledeći filmovi, ljudi, žene i entiteti:


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI HOROR
Better Watch Out


ZLATNI GHOUL
ZA NAJJEZIVIJI HOROR
GET OUT



ZLATNI GHOUL
ZA NAJBRUTALNIJI HOROR
NIGHT OF THE VIRGIN


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI ARTY HOROR
PERSONAL SHOPPER


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU HOROR EKSPLOATACIJU
THE BABYSITTER


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI CREATURE FEATURE
LIFE


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI FOUND FOOTAGE
CREEP 2



ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU HOROR KOMEDIJU
GET OUT


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARAC
Dahmer on Dahmer: A Serial Killer Speaks


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC O HORORU
You're So Cool Brewster: The Story of Fright Night


ZLATNI GHOUL
ZA LAVKRAFTOVSKE ZASLUGE
THE VOID



ZLATNI GHOUL
ZA NAJHORORIČNIJI NEHOROR
THE KILLING OF A SACRED DEER



ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKI DOPRINOS HORORU
/


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU REŽIJU
Olivier Assayas
PERSONAL SHOPPER


ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI SCENARIO
Zack Kahn, Chris Peckover
Better Watch Out


ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU
Mark Duplass
CREEP 2


ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU
Kristen Stewart
PERSONAL SHOPPER


ZLATNI GHOUL
ZA MUŠKU SPOREDNU ULOGU
Lakeith Stanfield
GET OUT


ZLATNI GHOUL
ZA ŽENSKU SPOREDNU ULOGU
Betty Gabriel
GET OUT


ZLATNI GHOUL
ZA DETE GLUMCA
Levi Miller
Better Watch Out


ZLATNI GHOUL
ZA MUZIKU
Benjamin Wallfisch
 A Cure for Wellness


ZLATNI GHOUL
ZA KAMERU
Bojan Bazelli
A Cure for Wellness


ZLATNI GHOUL
ZA EFEKTE MASKE
Kristyan Mallett
LIFE


ZLATNI GHOUL
ZA SCENOGRAFIJU
Nigel Phelps
LIFE


ZLATNI GHOUL
ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA
Jordan Peele
GET OUT


ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE
(PROZA)
U VRZINOM KOLU


ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE
(TEORIJA)
/


ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE
(NESVRSTANO)
VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU
 


ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE
(PROZA)
 Holidays from Hell - Reggie Oliver
 


ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE
(TEORIJA)
The Routledge Handbook to the Ghost Story – Ed. by Scott Brewster, Luke Thurston


ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE
(NESVRSTANO)
Horror Literature Through History – Ed. by Matt Cardin


* * *



Zlatni Gul (TM) je figura koju je, po idejnom rešenju i nacrtu Dr Ognjanovića, izradila Tijana Jevtić.

*

Podsećam: Zlatni Gul za NEHOROR dodeljuje se 30.01. a pre toga, naredne nedelje, stiže i top-lista horora iz prošle godine.


PS: Za slučaj da neko ima problem s tim što je Akademija dala nagradu knjizi VIŠE OD ISTINE, evo otuda kraćeg saopštenja: „Radi izbegavanja sukoba interesa, prethodnih godina Akademija nije davala nagrade knjigama Dejana Ognjanovića; ovog puta načinjen je relativni izuzetak jer je procenjeno da je ono najvrednije u knjizi VIŠE OD ISTINE zasluga njenog koautora, Đ. Kadijevića.“

уторак, 16. јануар 2018.

LUZITANIJA – Dejan Atanacković




LUZITANIJA – Dejan Atanacković
Dobitnik NINOve nagrade za najbolji roman 2017.
Besna Kobila,
Beograd, 2017
 

            Čitanje savremene srpske književnosti za mene je kao odlazak kod zubara: nešto što izbegavam koliko god mogu, pribegavam mu samo kad me muka natera, a na kraju, kad sve prođe, srećan sam ako mogu da kažem: „Pa, dobro, to nije previše bolelo.“
            Tako je i sa romanom LUZITANIJA Dejana Atanackovića: pročitao sam ga, bilo mi je OK dok je trajalo, a na kraju balade mogu da odahnem: nije previše bolelo. A, ako time neću zvučati kao neki mazohista, dodajem: čak je, povremeno, i prijalo!
            Ovaj roman je, u srži, ako bih ga sveo na jednu ili dve glavne (srodne) teme, pohvala ludosti i pokuda gluposti. I na oba plana je prilično ubedljiv.
            Ludost je pohvaljena zato što je slobodna i nesputana (osim ludačkom košuljom), što je skrajnuta i žigosana od strane tzv. normalnih, a glupost je pokuđena zato što je to kancer koji se nemilice širi ponajviše ispod krinke tzv. normalnosti. I zaista, ako pogledate: nigde nećete naći više glupaka nego kod onih što se busaju u grudi koliko su normalni, zdravi, pravi, čitavi, koliko su u većini, mnogobrojni, statistika je na njihovoj strani, oni su, što kaže Homer Simpson, „the usual“. Oni su deca mame Prirode, oni su Norma, a ko nije sa njima, taj je otpadnik i otpadak, taj je, ukratko, nenormalan pa, implicitno ili eksplicitno, zaslužuje da ga nema...
            Roman se tiče slobodne teritorije beogradske ludnice koja je tokom I svetskog rata imala eksteritorijalni status, maltene kao država u državi (istorijska činjenica koja je okosnica i nedavnog TV filma Gorana Markovića Slepi putnik na brodu ludaka), ali zaplet (if any) teško je prepričati jer knjiga je napadno fragmentarna, i skače između početka veka (1903-1905) i vremena I sv. rata (tj. počinje 1915. a završava 1918), plus ima nekoliko narativnih tokova i likova sa upitnim međusobnim vezama – od upravnika te ludnice do jedinog srpskog putnika potopljenog broda Luzitanija... i sva je u digresijama, skokovima, elipsama, rukavcima, pričama-u-pričama...
            Roman obiluje lepo sročenim i pametnim redovima na temu razuma, nerazuma, ludila i gluposti, sa osnovnom tezom u tome da suprotnost razumu nije ludilo, nego glupost :„Jer dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi“. Ima tu zaista sjajnih zapažanja, i moj primerak knjige vrvi od delova koje sam običnom olovkom obeležio na margini, kao npr. ovo:
„Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek da predskazati ako nikako drukčije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama,utoliko je više zagarantovano njeno ponavljanje.“
Ili:
„Kada se ukoreni, glupost nikad nije tek neka nova glupost, naprotiv, ona će uvek dokazivati svoje vekovno postojanje, svoju glupu tradiciju. U ukorenjenoj gluposti glupi građanin uvek uviđa nešto iskonsko (a zapažanje glupog građanina ne treba u potpunosti zanemariti). Razočaran u isplativost razuma, samim tim sposoban za glupost visoke sofisticiranosti i autoriteta, poneki zastupnik prava na glupost ukazaće, s vremena na vreme, da je u gluposti suština, da je glupost najstarija, da je glupost u krvi i genima, te u prilog tome ponuditi ubedljivo glupe dokaze.“ (Italik u izvorniku)
Prema Atanackoviću, srpsko provociranje I sv. rata nije bilo ludilo nego glupost, kao i Balkanski ratovi i tadašnji „genocid“ prema Albancima („Dajte, ljudi, da ovde počistimo, da nam posle ne zanovetaju“), pa reklo bi se i veći deo (novije?) srpske istorije, te stoga on kao da idealizuje fiktivnu „državu“ Luzitaniju (eksteritorijalnu ludnicu) kao svojevrsni beg od istorije – tog večitog usuda ovdašnjeg življa, i, avaj, ovdašnje književnosti.


I kao što ovaj narod, kako neki rekoše, ima više istorije nego što može da svari, to isto važi i za književnost ovog naroda, koja od tolike istorije ne postiže kakvim drugim temama da se bavi. Jedna jedina tema svekolike ovdašnje književnosti je ISTORIJA. Kod nas postoji samo jedan književni žanr: ISTORIJSKI ROMAN. Svaki roman ovde napisan je – ISTORIJSKI. Nažalost, najčešće ne po značaju i učinku (u smislu „vredan da uđe u istoriju“) nego po tematici kojom se bavi. Teret nesagledive, nepojmljive, mučne i tužne i ružne istorije koja nas vekovima, otkad znamo za sebe, zatrpava, toliki je da jedino o tome, ovde, i umemo da grcamo. Sve drugo što nas, eventualno, tišti – pre ili kasnije se svede na istorijski usud, pa su nam zato čak i ljubavne priče (if any) drečavo obojene time ko smo i gde smo (da li je Romeo obrezan, da li je Julija komunistkinja, itsl) – praktično, metafore za kurentni društveno-istorijski trenutak.
Vizantija ili Rim, hrišćanstvo ili paganstvo, Obilić ili Branković, Karađorđe ili Miloš, Rusija ili Evropa, četnici ili partizani, kralj ili „drug“ Tito, Đinđić ili Šešelj, Putin ili Tramp, Srbenda-Vučić ili Euro-Vučić --- stalno neke dileme, rascepi, procepi, precepi, rastrzanost između Kurte i Murte, između konja i magarca... Shizofrenija kao usud! Gde da kreneš u ovo strašno doba – nemaš gde!
I onda dođu pisci da nam objasne ko smo, gde smo, šta smo i zašto smo... Mali čovek u vrtlogu velikih istorijskih gibanja: jedna i jedina tema svekolikog ovdašnjeg pisanja... Slamka među vihorove... Od Njegoša do Njeguša, stalno jedne te iste gusle...
Ne shvatite me pogrešno: nije Luzitanija loš roman; nije ni slab; dapače. Solidan je. Ima moju umerenu preporuku, s ogradama. A dve ograde su glavne.
Prva: principijelno-subjektivna, da ne kažem: žanrovska. Tiče se gorepomenutog jednoumlja domaće književnosti, koja je skoro cela, koliko je ima, sva u jednom te istom žanru - ISTORIJSKI ROMAN. I nije sporno da je ovo solidan ISTORIJSKI ROMAN, da nudi relativno svež (ili barem neobičan; „less usual“ ako ne baš „unusual“) ugao gledanja na istoriju. Umereno je zabavan, mada u poslednjoj trećini kao da izgubi dah i počne pomalo da smara. Na momente je prilično pametan, pa i vickast, na pristojan i fin način. Ukratko, ovo je, što bi reko naš narod, „good of its kind“: dobar fragmentarni postmodernistički ISTORIJSKI ROMAN koji mućka i bućka stvarne i fiktivne ličnosti i događaje na način prijemčiv ovom narodu koji će da guta SVE što samo prismrdi na neku kao ISTORIJU, od besceler fantazija Dekse Pantalejskog do, evo, NINO-nagrađenih romana.
Dakle, ovo je manje zamerka OVOM romanu per se a više SVAKOM domaćem nastalom u zadnjih neznamkolko decenija, artikulisana u duetu Džej & Koja: „Hej, ti mali, stani da te pitam: da li ti znaš za neki drugi ritam?“ Srpski pisci su kao muzikanti koji znaju da operišu samo jednom klasom muzičkih instrumenata, recimo – gudačkim. Šta god da sviraju, oni to sviraju il' na violini ili violi, violončelu ili, ako su baš ambiciozni i pompezni, na kontrabasu. Dobro, gusle se podrazumevaju. Ali, braćo Srbi, gde su vam trube, klarineti, frule? Jeste li vi čuli za klavir? Harfu? Orgulje? Ili nešto modernije – sintisajzer? Ne, uvek se, obri-okreni, sve svede na neko ćemane. Dakle, gusle.

Da nacrtam: sa istorijom kao što je naša, sasvim je prirodno da će istorijski roman (u svojim najrazličitijim varijantama) preovladavati. To je u redu, to je razumljivo, to je legitimno. Drugačije verovatno i ne može. Ali meni smeta svaka uniformnost, svako jednoumlje, svaka homogenost; voleo bih više disonantnih tonova, više komešanja, raznovrsnosti – ukratko, više svirača na nečemu što nije ćemane.

Druga: objektivna. Fali emocija, snažnije izražen etitjud, fali impakt.
Emocija je, delom, ubijena samom formom romana: čim imate postmodernistički kolaž stvarnosti i fikcije, pa još nelinearno, fragmentarno prikazan (neću reći ispripovedan, jer pripovedanje ipak podrazumeva linearnost i čvršći uzročno-posledični sled), recite odmah „ćao“ dubljem saživljavanju sa likovima, sudbinama, pričama... To je, ah, ionako prevaziđeno, tako devetnaestovekovno – navijati za likove knjige, patiti  i plakati sa njima! Ko hoće da čita sa maramicama pri ruci, neka čita Anu Karenjinu – ili Mir-Jam. Istina, neki savremeni autori se trude, i fascinantno uspevaju, da postignu takvo saživljavanje sa likovima da čitaocu tokom i nakon čitanja doslovno nije dobro, ali dobro, šta sad, nema veze. To je tamo negde u svetu a ne u Srbiji.
Ovo je roman koji se, kao i većina ovdašnje novije književnosti, pre svega obraća razumu. On je, pre svega, intelektualna igrarija. I sasvim solidna, u onom opsegu u kojem se te stvari pružaju.
Ali meni ovde fali lament nad Luzitanijom, fali mi dert zbog usuda te države i njenih stanovnika i „vladara“, fali mi osećaj melanholije – ili, bilo kakvo OSEĆANJE, na kraju krajeva, tako da sklopivši korice ostanem uzdrman, potresen, zamišljen, možda malo i zbunjen, zadivljen, pomeren iz mesta... Ali, barem za ovog čitaoca, to je izostalo. Neke stvari su se desile, neke druge su izmaštane, pa su one pomešane, i na kraju – doviđenja i laku noć, deco. Mirno spavajte.
Ali previše je to racionalno sklopljeno, previše suvoparno, previše smireno, prevelika je distanca stavljena između mene i likova i događaja. Fali mi malo „prljavosti“, iracionalnosti, ludila, fali mi strasti! Hoću književnost koja dolazi iz srca a ne iz mozga (tačnije: koja dolazi više iz srca nego iz mozga) – hoću roman koji vibrira od duboke unutarnje potrebe autora da izrazi nešto što je njemu lično strašno bitno, koji govori iz svog najdubljeg JA, a ne iz našeg najopštijeg MI.
Jeste, hoću JA-PA-JA romane, a ne MI-PA-MI romane.
Šta je JA-PA-JA roman? Pa, to su praktično svi moji najomiljeniji romani: ZAMAK, PROCES, STRANAC, MUČNINA, GOLI RUČAK, PUTOVANJE NAKRAJ NOĆI, STARI MAJSTORI, BRISANJE: RASPAD...
MI-PA-MI romani su, maltene, svi viđeniji i hvaljeniji romani na ovim prostorima, od NA DRINI ĆUPRIJA pa do pisanija svih tih Gatalica, Davida, Velikića i kojekude koječemu koješta što ih kiti NINO.
JA-PA-JA roman je, recimo, i ZAVERA BUDALA, pregenijalnog (pa zato prerano-počivšeg) Džona Kenedija Tula. I mada mu srednje ime asocira na političarsko-vladarsku američku porodicu tog vremena, i mada mu je roman pisan početkom 1960-ih (a objavljen čak dve decenije kasnije, posthumno), on se ne bavi ni atentatom na Kenedija, ni Vijetnamom, ni hladnim ratom, ni neznamnijačime – ali mu to nimalo ne smeta da bude genijalan. Zašto pominjem baš ovaj roman sada? Pa, zato što i on tretira istu temu kao LUZITANIJA, odnosno istražuje vezu između LUDILA i GLUPOSTI – ali na daleko smeliji, originalniji, upečatljiviji, intimniji, prisniji, duhovitiji, dublji, neposredniji i STRASTVENIJI način. To je roman koji miriše na krv i znoj i suze i spermu svog autora: svaki red je nesuzdržano natopljen njima.
ZAVERA BUDALA istražuje vezu između ludila i gluposti IZNUTRA, autorovim pisanjem sopstvenom krvlju po sopstvenoj koži – sočno i bolno – po cenu sopstvenog života. LUZITANIJA istražuje vezu između ludila i gluposti autorovim kreativnim kompiliranjem i nadogradnjom novinskih članaka, istorijskih knjiga, knjiga iz biologije i fiziologije, raznih dokumenata – suvo i ravno – taksidermijski sklapajući mozaik od tuđih, mrtvih stvari...
LUZITANIJA je roman istuširanog, upeglanog, skockanog, sitog (dobro najedenog i dobro napijenog) i zdravog autora koji je sa košuljom i kravatom seo za tastaturu da napiše jedan umereno originalan, ali ipak predvidiv i ne-radikalan školski rad na temu koja mu je pala na pamet, a koju njegovi učitelji najviše (da ne kažem: jedino) i vole. Pošto se radi o odlikašu, čak Vukovcu, njegov domaći zadatak ima određeni engl i etitjud, i nije nepametan i okvirima svojih ambicija.
Ne, ne mislim da je roman kalkulantski, da je svesno sročen za NINA. Ali mislim da se, svejedno, uklapa u dominantne šablone mišljenja i delanja sada i ovde, i da je njegova pobeda u natjecanju za NINA predvidiva, logična, zdravorazumska, najprirodnija stvar na svetu. Ništa tu revolucionarno nema, osim što je nagrada, za promenu, otišla romanu koji se može čitati i sa umerenim uživanjem a ne samo, kako inače biva, sa umerenim respektom (u najboljem slučaju).
Budući da je, u okvirima opisane paradigme (ili šablona) ovo jedan od prijatnijih romana za čitanje, pa još sa dodatnim šmekom što dolazi od više nego autsajderskog izdavača – Besna Kobila, strip-izdavač čija je ovo tek druga objavljena knjiga proze, a o čijem sam jednom horor-delu već pisao ovde – a ne od kojekakvih Gejpoetika i Čudovišta iz Crne Lagune – LUZITANIJA je roman koji vredi i podržati i pročitati.
Naravno, sad kad ga je ovenčao NINO, ionako će ga čitati (ili barem kupiti!) hiljade i hiljade ovdašnjih pokondirenih tikava koje mu inače ne bi prišle ni na puškomet. Ali, to je neka druga priča.
Dakle, čestitke za Besnu kobilu, za autora-debitanta (ali ne baš golobradog početnika) čije ću dalje pisanje, if any, pratiti, i najzad čestitka autoru ilustracije za korice knjige (takođe Atanacković)!

субота, 13. јануар 2018.

THE SHAPE OF WATER (2017)


 **(*) 
 3- 

            Novi film Giljerma del Tora, Oblik vode, opšteobožavana je i svuda-nagrađivana, za-Oskara-viđena fantazija o radostima miscegenacije* između ljudi i amfibija, iliti liberalna fantazmagorija o bezuslovnom prigrljivanju Drugog -
– dokle god je taj Drugi dovoljno egzotizovan (kao iz Bajke!) i isfantaziran tako da bude suštinski nalik nama, ili barem izmaštan tako da se čak i evidentne razlike poriču ili metu pod svima očigledan tepih, kao da ih nema.
* Miscegenacija (Lat. miscere, „mešati“ + genus, „vrsta“) je mešanje različitih rasnih grupa kroz brak, seksualne odnose i razmnožavanje.
            Drugim rečima, Oblik vode je savršena fantazija za sva ona liberalna krvareća srca u fazonu “Ako je hladno vama, hladno je i njima – pustite ih unutra” – bez obzira da li su ti “oni” koje treba pustiti vrapčići, mačići, srne ili preko-pola-globusa prešavši Sirijčići. 
Biće ovo lepa bajka za sve one koji misle da su državne i druge granice samo imaginarne crte koje se mogu prelaziti bez pasoša i kontrola, bez ograničenja, i da su svi ljudi na svetu braća samo zato što, kad nam se odere koža i sljušti sve meso i žile, izvadi krv i pokidaju nervi, na nivou kostura smo „svi isti“.
A pošto su nam kosturi isti, međuoplodnja između svega i svačega je i poželjna i potrebna i treba je svuda promovisati kao biološki i svaki drugi imperativ. Del Toro nam ne pokazuje kako tačno izgleda kostur njegovog čoveka-amfibije iz ovog filma, ali sudeći po spoljašnjem mu, sasvim humanoidnom obliku, reklo bi se da je njegov kostur barem 95% sličan ljudskom, pa je prema tome sve u redu: gospođice, slobodno priđite, pipnite, pomazite, u sebe primite njegova jajašca (ili šta već ova žaba od dva metra ima u smislu oplodnje), rodite mu sina-punoglavca – hej, kosturi su nam skoro isti!
            O čemu se ovde radi? Usamljena, mutava čistačica klozeta u nekakvoj top-sekret mad-scientist laboratoriji oličenje je Potlačenog Autsajdera: em je proleter na samom dnu socijalne lestvice, em je nema (bez glasa!), em su joj dva najbolja prijatelja – pripadnici dve najmasnovnije manjine u Americi, posle proletera: jedna crnkinja (koleginica po WC četki) i jedan gej (ovde, za promenu, stariji čiča).
 E, budući da su toliko po prirodi (?) stvari skrajnuti i maltene rođeni da budu ugnjeteni, oni su takođe i predodređeni (?) da raširenih ruku reaguju na pojavu stvorenja iz Crne (sic) lagune kao na brata najrođenijeg.  
Tim pre što taj brat dolazi iz hronično potlačenih i eksploatisanih regiona (Južna Amerika), i što ga doslovno u lancima drže militaristički beli američki zlikovci, personifikovani jednim bezdušnim karijerističkim pukovnikom i jednim ludim naučnikom sa suptilnošću i umiljatošću vlasnika frik-šoua, ili barem krotitelja lavova (samo ne toliko spretnom, budući da prebrzo i prelako u gubici Frogmena ostane bez dva prsta).
Dakle, Oblik vode je levičarska bajka o tome kako smo u srcu (tj. u kosturu) svi mi braća – radnici, seljaci, poštena inteligencija, crnci, Cigani, gejevi, Sirijci, Srbi, Muslimani... – ali nam sreću kvare desničarski, obavezno Beli (i, naravno, američki) Zlikovci sa svojim falocentričnim, rasističkim i nekrofilnim militarizmom koji nameće veštačke podele, lažne granice i bezdušnu ekspolataciju i/ili uništenje svake Drugosti... 
Jer, da nije njih, planetom bi vladao sveopšti komunistički melting pot u kojem bi se u jednom loncu pomešali i beli i crni i žuti i smeđi i svi ostali što su, na nivou kostura, isti (ili bar slični), i još bi pride u čorbu uskočila i koja amfibija, Jeti, Bigfut i ostalo što na dve noge hoda a nije živina...
Zato, čistačica se zbliži sa mučenom amfibijom, hrani ga kuvanim jajima (ovde bi jaje trebalo da simbolizuje ŽIVOT, nasuprot SMRTI koju oličavaju pukovnik i „naučnik“, a ne dušu, kao u Angel Heart) i, kad vidi da se ovim zlikovcima žuri i da planiraju da Akvamena seciraju kako bi otkrili njegove (pre svega disajne) tajne, reši da zajedno sa polupismenom crnom čistačicom i nezaposlenim gej matorim prdekanjom zajebe čitav američki vojnoindustrijski kompleks i ispred nosa im iznese ovo Čudo(vište?).
Kad je del Toro shvatio da je čak i od jedne Bajke preterano očekivati da se to proguta (mislim, to da tri nesposobna nikogovića tek tako išetaju iz dobročuvane vojne laboratorije sa top-sekret robom, pa makar dve od njih i radile unutra – kao higijeničarke) tu je i deus ex machina Dobri Rus (igra ga Dobri Tata iz Call Me by Your Name), inače po zanimanju špijun, koji iznutra radi na tome da za baćuške mazne Čudovište iz Crne lagune Amerima - 

- ali kad vidi da su ove dve bliže tome od njega (sic!), on im prosto pripomogne u tome nekakvim Sport Billy džidža-midža gedžetima. Što ne može ruski špija, mogu dve dobro obučene tetkice.
I onda, posle jedne umereno napete i zabavne scene bekstva, ova ženica dovede amfibiju sebi u stan, tj. u kupatilo, strpa ga u kadu (ne obazirući se više, od tog trena, na ličnu higijenu) i drži ga tu u stilu My Own Private Amphibian. A on, onako nemoćan i jadan i krhak, samo leži, trepće škrgama i čeka da mu ona pomogne, tj. da padne kiša pa kad nadođe nekakav obližnji kanal da ga Baci Niz Rijeku (A Bio Je Život Njen).
Dozvolite mi da skratim sranje i pređem na suštinu: naivnost idejnosti ogleda se ovde u naivnosti karakterizacije i dramaturgije. Dobri momci, cure i gejevi su DOBRI, zli momci (i isključivo Momci) su ZLI, a DRUGOST, oličena u „čudovištu“, prikazana je podjednako simplicistički, naivno, ograničeno, kao platno za projekciju sopstva a ne kao autentična, autohtona Drugost.
Šta to znači? Znači da je ovaj amfibijac, ovaj Sirijac, ovaj Meksikanac, tretiran kao patetična, nemoćna figura; kao ljupka krupnooka igračkica; otvoren za komunikaciju, dobrodušan, ali podređen protagonistima koji otelotvoravaju „normalnost“ ovog filma (tetkica i njen kružok) i zavistan od njih. 
On je egzotizovana, zaslađena, ali takođe i kastrirana Drugost, čak i doslovno, pošto ova žaba nema penis – među nogama je gladak i ravan kao Barbikin Ken – iako, kad smo već kod toga, del Toro u par navrata eksplicitno pokazuje Barbikinu, tj. tetkicinu ribicu. Dakle, ona jeste sexualizovana, a On (To) nije. Drugost je, u vizuri ovih liberala, uvek nekompletna, fali joj nešto Naše da se upotpuni (pa makar to bilo i nešto tako skromno kao što je nemačko državljanstvo).
To je klasični problem u tretmanu Drugosti čak i onda kada se pokušava biti liberalan: dakle, INFANTILIZACIJA drugosti. U ovome del Toro dosledno (mada, verovatno nesvesno) sledi svog velikog uzora, Spilburgera, na čiji se E.T. ova šećerna vodica umnogome naslanja. Jeste, narode, ovaj Čovek-Žaba tretiran je suštinski isto kao Dečak-Žaba u E.T.-u. I kod del Tora i kod Spilburgera, onaj Drugi je:
-nemoćan
-pasivan/zavistan
-infantilan
-aseksualan
-slabe asertivnosti, više reaktivan nego aktivan
-aktivnost je vezana za ljudskog protagonistu, dok drugost nose okolo kao stvar
-drugi služi kao ogledalo nama, ali nema autonomno sopstvo nevezano za nas.

Takođe, u oba slučaja, bajkoviti Drugi je doslovno LEKOVIT: on vida rane, običnim dodirom njegovih krljuštavih šaka rupe u koži nestaju kao Alanom Čumakom odnesene, on je, ukratko rečeno, samo varijacija na Magične Crnce i Magične Indijance iz proze Stivena King-burgera, čista projekcija nečiste bele savesti i pokušaj da se naivno, klinački, kompenzuju određeni stereotipovi ni manje ni više nego građenjem novih stereotipova. 

Slučajno ili ne, procenite sami, ali i Iti i Čovek-Žaba u jednom trenu „poginu“, umru, skviknu, samo da bi vaskrsnuli, poput Hrista – jedino što Iti to radi na pola filma, pa Spilburger nemilosrdno cedi dečje suze letnji dan do podne (i to maestralno radi, to je takav spektakularno besramni a vešt tear-jerk da čak i ja tek najvećim naporom svih snaga jedva odolevam da na to ne zasuzim!)
S druge strane, del Torov alter-ego Ejb Sapien (jeste, to mu je čak bila i imejl adresa zadnji put kad mi je pisao!), kao, zagine, pred sam kraj, kad nema mnogo vremena za tear-jerking jer već je ispucao dva sata na melodramu, pa zato vostane ubrzo kako bi priklao zlikovca i zaplovio sa tetkicom u srećniju budućnost...
U oba slučaja, Drugi je Pojedinac: niti vidimo niti osećamo niti slutimo njegovu Kulturu i Civilizaciju; ne postoji čak ni najmanja radoznalost da se o Njima nešto sazna. Mi nemamo pojma o Itijevoj rodnoj planeti i svetu iz kojeg dolazi (kakvo mu je društveno uređenje, recimo, i gde je on u njemu; navodno je naučnik, istraživač, ali ceo film se ponaša kao nedoraslo detence – ili oživela igračka) -
isto kao što ni u ovoj bezobličnoj vodi ne znamo ništa o Amfibiji: ima li ih još, i koliko, i kako im je uređen život u toj Amazoniji, imaju li ikakvu civilizaciju, gradove, ovo-ono, ili se samo brčkaju po vodi ko neke žabe i žive u rupama i pećinama pod vodom...
Jedino čujemo da ga urođenici smatraju „bogom“, ali osim brzoplete i površne Hrist-simbolike (gorepomenute), od toga nema ništa. Izbegava se, dakle, pitanje „ko su ONI“ a sve se, detinjasto pojednostavljeno, posmatra kroz „ko je ON/TO“. Svejedno da li je iz Sirije ili sa Sirijusa.
Važno da je kostur ispod svima isti, a ovo gore – ova superstruktura – to je nebitno, to su finese, sitne razlike... Da li grliš hladnu ljigavu žabu ili dlakavog majmuna ili glatku ljudsku kožu – pih, cepidlačenje! Kostur je bitan a ne te površinske (površne?) finese!






ON/TO ionako ne postoji kao individua, nego samo kao ogledalo na kojem se odražava naša „liberalnost“, naša širokogrudost, naša otvorenost za Druge, naša humanost prema svemu humanoidnom
Pitam se, samo, kako bi ova priča izgledala da stvorenje ne hoda na dve noge i nema humanoidnu građu nego, recimo, da izgleda kao neki meduzasto-hobotničarski mini-Ktulu. To je, seko, prava Drugost, a ne ova našminkana man-in-the-suit „drugost“. Tu je Rodos, tu skoči pa zaroni u tu dubinu, tu da te vidim da li bi TO zagrlila, pa u tom leglu Onih Dubokih obitavaj među čudesima i divotama zauvek!
Pre osam decenija veliki Lavkraft je napisao svoj pregenijalni anti-miscegenacijski traktat, „Senku nad Insmutom“ o (ne)mogućem braku (i seksu!) između sisara i amfibija, i o nakaznim posledicama koje iz toga proističu kad/ako se dese. Kvaziliberalni ološ ga je osudio i dan-danas ga osuđuje i grob mu prekopava i zapišava zbog toga. 
Kvaziliberali u svojim infantilnim fantazijama misle da masovno puštanje Sirijaca usred jedne radikalno drugačije KULTURE nema nikakvih posledica po tu kulturu jer ih posmatra samo kao masu POJEDINACA – pasivnih, nemoćnih, neasertivnih, zavisnih, aseksualnih... a kad ovi posle na bazenu počnu da im vaćare decu i siluju ćerke, ah, kriv im američki imperijalizam i militarizam!
Hej, kosturi su nam svima isti, pa zato - čemu insistirati na površinskim razlikama?
Ovaj miš-meš Spilburgera (pre svega iz E.T.-a) u koktel ubacuje i krupne komade Ž.P. Ženea: mišasto ženče u gl. ulozi, gusta gama u fakturi slike, stilizacija bazirana na 1950-im... Baš kao u Delikatesnoj radnji, tako i ovde na TV-u stalno idu neki nevini crno-beli mjuzikli, a iz istog filma maznuta je i scena do vrha vodom napunjenog kupatila, i otvaranja vrata koje izaziva poplavu u stanu (s tim što je kod Ženea ta scena bolja i lepša i spektakularnija)...
Sve u svemu, ova pričica uopšte nije toliko originalna, pa ni maštovita koliko se pričinilo njenim obožavaocima – zapravo je do bola predvidiva, kako idejno tako i dramaturški, a njena fundamentalna neodrživost umotana je u debele slojeve Bajke kako ne bismo primetili njenu fizičku i fiziološku neizvodljivost. 
Uostalom, bez obzira na prizore tetkičine šumovite vagine kojima nas je del Toro častio, ova romansa je krajnje čedna, kako jedino i može i mora biti – ceo film je jedna velika predigra, i prekida se tačno onda kada bi do penetracije trebalo da dođe. I prirodno što se prekida baš tu, jer tu se dolazi do kraja ćorsokaka posle kojeg nema dalje – pošto ova amfibija NEMA PIŠU!
Na svu sreću što je tako; jer da je ima, ovaj film bi stvarno mogao biti prikvel za apdejtovanu verziju „Senke nad Insmutom“!
            P.S. Finalni twist, u kojem vidimo da je tetkica od rođenja imala rudimentarne škrge, odnosno da je bila nešto kao podmetnuto dete (changeling) – budući da nam film pošteno i na vreme kaže da se ne zna ništa o njenoj prošlosti kao ni odakle joj ti prividni „ožiljci“ na vratu – zapravo NEGIRA čitavu liberalnu idejnost filma. 
Nije ovo to što izgleda!
Naime, poruka ovog filma, takva kakva je, ima smisla jedino ako se radi o ljubavi NAS i NJIH, ljudskog bića i „čudovišta“, lepotice i zveri, pripadnika dva odvojena sveta. Jedino tako bismo imali ilustraciju polit-korektne teze o navodnoj iluzornosti granica i njihovom olakom preskakanju, kao da su one samo tamo neka žica na kakvoj livadi između Srbije i Mađarske, recimo.
Freddy was NOT here!
            ALI, sa ovim otkrićem, to više nije priča o liberalnim NAMA koji orno prigrljujemo drugačije, različite NJIH, nego je priča o tome kako ISTOG PRIVLAČI ISTO: nema ničeg zemljotresnog u ljubavi jedne poluamfibije prema drugoj amfibiji – hell, dešava se svaki dan u bari pored vas. Ovim krajem Oblik vode puca sebi i u tu jednu nogu koju, kao, ima.
            Zamislite film o mladoj Mađarici (onoj što smeta između dva Slovenca) koja se zaljubi u mladog i zgodnog Sirijca, izbeglicu i migranta kojeg Zli Orban drži u laboratoriji i bocka onom električnom motkom za stoku, 
pa mu ova pomogne da pobegne u neku mađarsku pustinju, peščaru, šta god, gde bi se ovaj osećao kao kod kuće, samo da bi ova na kraju otkrila da nije zapravo ni bila čista Mađarica, jer joj je davno nestali i nepoznati tatko ustvari takođe bio Sirijac.
            E, to vam je Oblik vode, samo sa ikonografijom B-muvija nakićenom većim budžetom i licidersko-srčanom stilizacijom.

            A pošto ovaj film zapravo ne promoviše istinsku interakciju sa radikalnom Drugošću nego samo pozira da to čini, šminkerski, lažno (a verovatno i nesvesno, jer del Toro nije nikakav mislilac, već samo infantilni omažista ljubavima svoje mladosti) – predviđam mu sve nagrade i obožavanje ovoga (polu)sveta.