izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 04. јун 2020.

UKUS PELINA - Popi Z. Brajt

 
  

            Pregrmeli smo koronu, vanredno stanje, zatvorene knjižare, pad prodaje, nepredviđene gubitke, nagomilane (tuđe) dugove – i uprkos tome srljamo dalje u napredak, kao da ništa nije bilo, sa novom, jubilarnom 19. knjigom edicije „Poetika strave“! A nju čini zbirka priča UKUS PELINA (Wormwood) koju je napisala i premijerno 1993. godine objavila Popi Z. Brajt. Tačnije, ta zbirka se 1993. zvala Swamp Foetus, a pod sadašnjim nazivom izašla je decembra 1995. Još tačnije, Popi Z. Brajt se tada tako zvala, a sada se zove Bili Martin...
            Pod bilo koji imenom i etiketom, ovo je odlična, prvorazredna zbirka savremenog horora koja donosi blagi iskorak u odnosu na naše dosadašnje jer sadrži i nešto malo eksplicitnog seksa i nasilja, krvi i sakaćenja, nastavljajući, na svoj osobeni način, trendove začete u Barkerovim Knjigama krvi, samo sa manje fantastike a sa više mračno-morbidne nekro-goth poetike.
            Popi Z. Brajt je početkom 1990-ih postala kultno ime među ljubiteljima horora, a bila je i ikona gotičara, kako zbog svog imidža (tada je izgledala kao mlađa i slađa verzija pevačice grupe Siouxie and the Banshees) tako i zbog svoje proze u kojoj se na energičan, dirljiv, proživljen, poetičan način spajaju gotik i splaterpank.  

UKUS PELINA je njena prva i najbolja zbirka: njome je, zajedno sa svojim prvim romanom, LOST SOULS, stekla status sveže krvi i nove nade horora koju su hvalili svi živi, od Harlana Elisona preko Pitera Štrauba do Dena Simonsa.


"Big talent gives off thermonuclear vibes. I can feel them. . . this is the voice we're going to be hearing for a long time."--Harlan Ellison

“Every page of Brite’s work stresses the beautiful and heartbreaking strangeness of the world.”—Fangoria


            Oni koji duže prate moj rad znaju da sam još u prošlom veku, dok je Popi još bila „vruća“, preveo njenu priču „Njegova usta imaće ukus pelina“ a zajedno s njom i Lavkraftovu priču „Gonič“ koju je Popi tu obradila i osavremenila, i onda analizirao njihove veze i odnose, sa fokusom na motive otuđenja, dekadencije, morbidnosti, erotike i „nekrofilije“, u eseju pod naslovom „Nekrofilija - nekad i sad“. Bilo je to daleke 1995. godine, kada su ta dva prevoda i esej izašli u nekom broju fanzina Emitor (pozajmio sam ga nekome i nije mi vraćen, tako da ne znam više ni koji je tačno broj bio!).

 Zatim je ceo taj paket ponovljen u časopisu Znak sagite br. 5 (1998), a nešto potom je jedna pokvarena priređivačica, koju neću imenovati, u svojoj šugavoj „antologijici“ horora, koju neću reklamirati, bez pitanja i dozvole prevodioca, objavila ta dva moja prevoda. Kad sam pozvao izdavača na telefon, on mi je kazao da postoje dva izdavača sa istim imenom, i da on nije taj koji je ukrao moje prevode...
Pomenuti rad možete čitati u izboru mojih eseja STUDIJA STRAVE (2008). I tako, moja dugotrajna ljubav prema Popi, a naročito prema ovoj zbirci, koju smatram njenom najboljom knjigom (uz roman EXQUISITE CORPSE), daje svoj plod u činjenici da, eto, u okviru „Poetike strave“ objavljujemo njene priče – i to, naravno, u mom prevodu. Izuzetak je jedna priča, „Šesti čuvar“, koju je još 1990-ih preveo Vasa Ćurčin, pa smo nju preuzeli od njega i nešto malo sredili.

ilustracija za zadnju koricu

            Ovu zbirku čini 12 priča u kojima se mladi, iskorenjeni, otuđeni autsajderi suočavaju sa mračnim, surovim, gnusnim, ali mestimično i romantičnim svetom gde se ljubav, patnja, raspadanje, erekcija, grobljanski ljiljani i smrt pretapaju u neobični gorkoslatki melanž meda, krvi i pelina.
            Got-rokeri, Sijamski blizanci, gikovi, gulovi, gejevi, strava u Kineskoj četvrti, pevač koji ubija glasom i um koji oživljava mrtve, duhovi gusara i čuvari zakopanog blaga, jeza provincije i užas velegrada, zombi epidemija usred zlokobne indijske Kalkute, abortus u pustoj ligotijevskoj industrijskoj zoni koji se pretvara u gigerovski košmar... Sve to i još mnogo toga drugoga naći ćete u sledećim pričama:

Anđeli

Priča iz Džordžije

Njegova usta imaće ukus pelina

Opcionalna muzika za glas i klavir

Ksenofobija

Šesti čuvar

Nestali

Tragovi stopala na vodi

Kako ne izgubiti glavu u Njujorku

Kalkuta, Gospodar nerava

Stariji

Pepeo sećanja, prah požude

            Pored njih, tu je, naravno, i iscrpni pogovor dr Ognjanovića, pod naslovom „Ljuti mladi goti“, kao i opširna, sočna Biografija ove unikatno slikovite autorke retko živopisnog života.
            Knjiga ima uobičajeni vrhunski dizajn na koji vas je Orfelin već navikao: 250 strana u tvrdom povezu, šiveno, sa koricama i unutrašnjim ilustracijama koje je sočinio velemajstor Ivica Stevanović.
Forzac knjige, by GigerIvica
            
Pretplata za knjigu traje od četvrtka, 4. juna, pa do petka 3. jula. Cena, samo kod izdavača, u pretplati, iznosi 1.000 dinara (u knjižarama će biti za oko 30% više). Izlazi iz štampe početkom jula.


Ko želi da se proveseli, znate već proceduru: knjigu treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite. Poštarinu plaća Orfelin.

Da li ste već nabavili naše prethodne dve knjige, koje su iz štampe izašle tik pred pandemiju? Podsećam, početkom marta objavili smo Lavkraftov BEZIMENI GRAD i Džejmsov OKRETAJ ZAVRTNJA! Njih kao i druge Orfelinove knjige možete naručiti na pomenuti način.
Dve važne napomene:
1) Zbirka Le Fanuovih priča KARMILA je pred rasprodajom! Ostalo je manje od deset primeraka kod izdavača: kad oni odu, knjiga se više neće moći nabaviti kod nas. Kome je do sada ona promakla, a želi da kompletira ediciju, nek ne čeka ni časa! Kad ode, otišlo je, a da li će biti II izdanja, i kada – ko to zna?
2) Od 19 knjiga ove edicije (računajući predstojeću, UKUS PELINA, koja izlazi početkom jula), dve su sasvim rasprodate, nema ih više uopšte, a to su: ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI M.R. Džejmsa i PISAR TAME Tome Ligotija. Preostalih 17 knjiga, ako neko želi da ih kupi za sebe ili za nekoga drugoga u kompletu, umesto 15.800 din. koliko bi koštale komad po komad, sve zajedno se mogu kupiti za 14.000. Ovo je tim bolje ako znate da je to SVE što imate platiti, jer poštarinu (kurirsku dostavu) plaća Orfelin! Dakle, svi vi „late bloomeri“, svi vi „kupujem poklon za muža, devojku, dečka, brata, oca...“ – za manje od 120 evra možete dobiti 17 prvorazrednih, tvrdopovezanih, vrhunski dizajniranih, stručno prevedenih, anotiranih i pogovorima obogaćenih knjiga strave.

Pametno potrošite svoju Covid-19 pomoć i kupujte direktno od Orfelina!


Naravno, ko više voli moj dodir, imaću i ja nešto malo Popi primeraka kad knjiga bude izašla...

Još se dvoumite?
Evo nekoliko fragmenata o Popi iz knjige Gothic: Four Hundred Years of Excess, Horror, Evil and Ruin (Fourth Estate, 1998) by Richard Davenport-Hines:

„U srednjoj školi bila je žigosana kao komunjara od strane klinaca koji su bili za Regana i ostavljali joj pretnje smrću u školskom ormariću. Posle toga radila je kao gurme-slatkišarka, starala se o miševima, bila model za slikare i egzotična plesačica; obožavala je slatke momke i sa dvojicom igrala u erotskom filmu Džima Herberta Džon Pet (John Five). Vratila se 1993. da živi u Nju Orleansu sa dve mačke, dva momka i albino kraljevskom zmijom. Bila je sveštenica u Crkvi Subgenija (The Church of SubGenius).“
--str. 359

„Vampiri i serijske ubice u prvom planu njene proze podsećaju na De Sadove protagoniste: oni možda privremeno daju oduška svojim žudnjama, ali njihovi apetiti su nezasiti i oni nikada ne dostižu nikakav mir. Poput sadovskih tirana, njeni dominantni likovi su isto toliko ograničeni svojim prirodama kao i oni slabi koje preziru i podređuju. Sve njihove budne misli mora da su posvećene tome da budu ono što jesu. Seksualna žudnja je odvojena od svega drugog sem egoizma. Žrtve njenih vampira i serijskih ubica ogoljavaju se pred uništenjem sa zavodljivom pasivnošću i uživaju u svojim činovima predavanja, pa opet oni imaju više slobodne volje od njenih ubica i zlostavljača koji su prinuđeni da sebe podrede ritualima i apetitima koji ih uzbuđuju i zadovoljavaju. Kao što je de Sad potvrdio postojanje zla usred doba Prosvetiteljstva i njegovog optimizma, tako je i Brajtova (koja je bolji stilista i ima finiju imaginaciju) iznova potvrdila da je zlo fundamentalni modus postojanja. Ona, poput de Sada, izgleda da oseća kako društvo ne samo što sputava nego i kriminalizuje instinkt.“
--str. 359-60


„Kaznoljubivost buržoaskog morala voli da nameće tragičnu sudbinu onima koji krše pravila, kako su to razumele En Redklif i druge rane gospodstvene gotičarke; ali Brajtova odbacuje ovu zgodnu rutinu. Njeni protagonisti predaju se tragediji i uzdižu stradanje. Za njih je priča sa bilo kakvom etičkom utehom izdaja čovečjih istina. Oni prave vrlinu od napuštanja; oni se odupiru idealima kućevnosti i sjedinjavanja koje prodaje diznijevski kapitalizam; oni se opiru dosadnoj ništavnosti bljutavih konvencija sa nihilizmom koji je sve samo ne dosadan.“
--str. 362


A evo šta veli jedna druga studija o savremenom hororu:
Gina Wisker, Horror Fiction, Continuum, New York/London, 2005.

„Proza Popi Z. Brajt je bogata, telesna, i kitnjasta. Njeni likovi su izvučeni iz adolescentskih i postadolescentskih podzemlja postvijetnamske, blazirane omladine. Naročito se njene priče o vampirima usredsređuju na iskorenjenost i besciljnost konformističke srednje klase, ambiciozne egzistencije jednog društva koje je žrtvovalo generaciju mladih ljudi kako bi sagradila branu od poplave komunizma u jednom dalekom i nezamislivom mestu (i izgubilo). (...) Za generaciju Brajtove, američki san bio je konstrukcija koja je mogla da se nosi sa drugim televizijskim konstrukcijama. Zajedno sa time, rodne uloge videle su se kao performansi, koji se lako mogu podriti, dok su konformizam i samozadovoljstvo bili pogrešno postavljeni, nerealni ako ne i opasni.“
--str. 107


U predgovoru njenoj zbirci Are You Loathsome Tonight? evo šta kaže Peter Straub:

„Poppy Z. Brite never really goes where you expect her to. While circling over certain common themes, she is waiting to sink her teeth into her obsessions. Every fiction writer worth reading for more than the sake of a momentary distraction hovers over the chosen territory in precisely this manner, hawklike, obsessed, awaiting the opportunity to plunge.“
--str. vi

понедељак, 01. јун 2020.

THE VAST OF NIGHT (2019)


**(*)
3-

            Ovo je stvarno frustrirajuće i deprimirajuće: imaš film izvanredno odglumljen, vrlo fino režiran, sa par fascinantnih scena (uključujući jedan neviđeno ludački dug tracking shot, ostvaren valjda niskoletećim dronom), sa retko viđenim smislom za stvaranje jeze, sa sjajnom atmosferom, ugođajem kosmičke strave koji opasno prilazi razblaženoj ali i dalje prijatnoj varijaciji na Linča (TP3, ep.08) – a onda to u poslednjih 10-15 minuta ljosne u jebotebog-nemreš-bolivit banalnost bezidejnog klišea!
            Nije da to nije pokazivalo neke znake za uzbunu od samog početka. Kao prvo, stilsko pakovanje TV epizode iz 1950-ih, sa svojim preočiglednim omažom Zoni sumraka, je apsolutno banalno, nesuptilno i nepotrebno, kao i povremena vraćanja na „TV ekran“ sa TV smetnjama i distorzijskim efektima, koji razbijaju involviranost podsećajući nas na artificijelnost dotad pažljivo i vrlo uverljivo građenog sveta. Treba biti zaista veliki debil-genije, ili genije debilizma, pa ovako moronski podrivati sasvim realne kvalitete verisimilituda koje si postigao! Jebalo te namigivanje i omaži: pričaj jebenu priču, ako je imaš, a omaže meći između redova, moronu!
            Pored toga, još jedan način na koji ovaj film opasno preti da me izgubi već na „Zdravo“ jeste odluka da, jednom kad krene sa svojom pričom, ili bar uvođenjem u nju, to učini predugačkom scenom nezaustavljivog brbljanja i blebetanja koje se odvija brzinom rafalne paljbe neviđene još od slepstik-komedija 1930-ih – SAMO što ovde sadržaj tog brbljanja, iako donekle duševan, nije ni na puškomet briljantnosti nekadašnih dijaloga.
            U redu, glavni junak ti je egocentrični samoljubivi drkadžija koji blebeće na radiju, pa je ovo donekle opravdano, jer nas uvodi u njegov lik – ali čak i s tim na umu, ta scena je skoro nepodnošljivo naporna za praćenje (čak i sa titlovima, koje savetujem da obavezno skinete i pustite uz ovo, ako uopšte rešite da gledate), a bez pravog pay-offa, osim shvatanja: „Au, ala ovaj dečko voli zvuk svoga glasa! Ovaj baš misli da je uvatio boga za muda!“
            Zapravo, čitav film bi bolje funkcionisao kao radio-drama, gde bi obilje blebetanja bilo prikladnije, mada, da budem pošten, jednom kad se to rešetanje i mitraljiranje BLA-BLA-BLAom okonča, i kad se ovaj momak rastane od curetka koji radi na telefonskoj razvodnoj tabli, kad to uđe u malo sporiji tempo, film postane zanimljiviji, iako se ni idućih sat vremena skoro ništa ne dešava osim – pričanja. Međutim, za razliku od mnogih na netu kojima vidim da je to bilo dosadno („Ovi bre samo pričaju! Kad će NEŠTO da se najzad DESI?!“) meni to nije bio problem.
            Nije, iz dva razloga: kao prvo, dvoje glavnih glumaca, dakle ego-trip radio didžej i energična telefonistkinja, odlični su u svom posvećenom, lepo odmerenom anderstejtmentu, prijatni su i za oko i za uho, i prijemčivi kao likovi. Kao drugo, to o čemu se priča nadalje zanimljivo je samo po sebi. Elem, prvo telefonistkinja uhvati neki čudan zvuk. Pa snimak pošalje momku na radiju. On ga pusti u etar, i pita slušaoce zna li neko šta je to. Ubrzo se (how conveniently!) javi jedan koji ispriča svoje iskustvo sa tim zvukom, koje ga dovodi u vezu sa tajnim vladinim projektima, tajnim službama, zaverama, i – nečim sa nebesa...
            Sve što je vezano za tu priču, kako je odmerena, kako je ispričana, sa nizom odličnih detalja (npr. da su svi radnici involvirani u situaciju bili crnci ili mexikanci – jer, sve i ako bi raspričali šta su videli u čuli, „ko bi pa njima bilo šta verovao?“) deluje vrlo intrigantno, naročito svojom sugestivnošću i neodređenošću. Šta je to nešto „sa neba“ – ne se znaje, samo izokola, ali vrlo je creepy, i očigledno veliko i važno...
            A onda od njega doznaju da je baš u njihovom gradu (how conveniently!) živeo jedan od radnika koji imaju snimak tajanstvenog zvuka, a ovi znaju, tačnije cura, da je zaostavština sada već pokojnika u biblioteci škole, pa ode tamo po trake... itd. Da ne prepričavam sve, reći ću da, jednom kad stisnete zube i uši na prvih 15 minuta, THE VAST OF NIGHT sadrži punih sat vremena odličnosti, sugestije, misterije, tihe pritajene strave i kosmičkih nagoveštaja koji neodoljivo podsećaju na drugu polovinu famozne 8. epizode 3. sezone TVIN PIKSA (i ljupki tinejdžeri, i blizina pustinje, i ogromnost noći, i radio stanica, i iminentna paranoja, i NEŠTO sa nebesa...) – a kad već pomenuh TP, ima ovde najmanje dve explicitne reference na njega, kroz adresu „Ulica sikamora“ i kroz ime „madam Blanš“ koja tamo živi, a koja im pruži još vitalnih informacija...
A onda...
            ...a onda, BAM! Onda dolazi završnih 15 minuta, koji su suvi imbecilizam!
            I ovde moraju doći SPOJLERI! Nema druge niti može drugačije...

             Posle sveg tog tizinga i sugestije i jeze i pričam-ti-priče, šta na kraju vidimo na malim ekranima naših te ve prijemnika? Kad naši mladi junaci odu u šumetinu prateći tragove, i dođu do par jedva oprljenih stabala? I kad izađu na livadu?
            LETEĆI TANJIR!
            JEBENI LETEĆI TANJIR!
           Iz svekolike OGROMNOSTI NOĆI ti nisi imao mašte da izvučeš ništa originalnije od - letećeg tanjira?!
            I šta s tim?
            Ništa.
            Vidimo tanjirić kako odleti ka velikom mega-tanjiru (ili, bolje, mega činiji za supu). A onda, kamera nam prikaže stopala naših mladunaca na livadi, kako idu idu idu i – odjednom, prestaju usred koraka.
            Odjavna špica!
            Pa jebo te bog debilni! Kakav je to omaž Zoni sumraka ako nisi skontao elementarnu stvar o tom šou, da se traži neočekivani kraj, originalnost, tvist, a ne najbanalnije nešto što je moglo tvojoj babi da padne na pamet, da si je uposlio kao koscenaristu!?
            Kakav je to omaž Tvin Piksu ako nisi shvatio glavnu stvar, da je MISTERIJA (koju si i sam sasvim solidno gradio dotad) uvek jača i bolja ako nije ogoljena, razotkrivena, a naročito kad je u svojoj srži tako prozaična? Jeste se i Linč povremeno doticao NLO-a u seriji (naročito u 2. sezoni, gde je zapravo Linča bilo najmanje), ali nikad tako banalno da zaista prikaže JEBENI LETEĆI TANJIR!
            Zašto se nije išlo suptilnijim putem? Ako već imaš taj „less is more“ pristup (zato što u džepu imaš ukupno 200 dolara budžeta), što nisi do kraja išao „šau mau možda jeste možda nije moje srce tajnu krije“ putem kojim je išao npr. THE ENDLESS (film koji ja ne volim naročito, jer ima solidnu premisu ali vrlo nezanimljivu egzekuciju)? Ali čak i takav kakav je, ENDLESS nije sišao do nivoa TREĆEG OKA! Ni blizu!
            Ili, OK, nisi hteo niti umeo da se bakćeš nekim vandimenzionalnim lavkraftovskim ili linčovim nadrealizmima i neopisivim čudesima, hteo si baš leteće tanjire. U redu. Ali što bar s tim nisi uradio BILO ŠTA? Zašto se ništa NE DESI između tanjira i ljudi? Neka akcija? Interakcija? Spoznaja? Odluka? Neki ČIN? Čak i u imbecilnom BLISKI SUSRETI TREĆE VRSTE, filmu sa jednim od debilnijih krajeva u istoriji sveta, imaš 1) sviranje kurcu, odnosno alienima, i njiov odgovor – prvi kontakt kroz muziku, originalna stvar; i 2) odluku glavnog lika da ode sa alienima a ostavi ženu i đecu, dakle svesni čin junaka kojeg si dotad pratio, a koja je motivisana dotad viđenim.
            A ovde, NIŠTA.
            THE VAST OF NOTHINGNESS.
            Vidiš leteći tanjir nad livadom.
            Rez.
            Tragovi, prekinuti. Naši junaci, oteti.
            The End.
            I šta s tim?
           

Zaista neverovatan krah, nepojmljivo nerazumevanje samog sebe i filma koji si napravio, stvarno retko viđen, školski primer da neko napravi nešto sasvim solidno, a onda se, nesvestan toga šta je napravio, doslovno posere na to na samom kraju! Ovog raščupanog bradonju, koji izgleda kao fenserski Robinzon Kruso, treba čukati uglav' dok ne utuvi kako je bespotrebno i lenjo svoj potencijalno odličan film svrgnuo na neujednačeno-solidno-razočaravajući!
            Zbog toga, moj vam je savet: stisnite zube i izdržite prvih 15 minuta, uživajte u sat vremena zatim, a kad dođete do 15 minuta pred kraj, prosto ugasite ovo, i dosanjajte kraj. Jer, ma kakva da vam je mašta, šta god da zamislite, biće bolje od onoga što ovde u ovom filmu dobijete.



четвртак, 28. мај 2020.

NOVI, SASVIM OK HOROR FILMOVI (2020)

  

            U okviru akcije „Šta novo hororično gledati u vreme post-karantina“ predstavljam kratke osvrte na horore koji su za gledanje postali dostupni u poslednjih pola godine.
            Iz razloga preterane zauzetosti Orfelin-knjigama, ali i drugim rabotama, o kojima ćete uskoro saznati više (iduće nedelje kreće pretplata na novu Orfelinku koju sam ja preveo i, naravno, obilato pogovorio) nisam stizao da se redovno osvrćem na nove filmove, a naročito one iz srednje klase. Ipak, među njima ima stvari vrednih gledanja.
Pa, bez daljeg tupljenja, evo, ukratko (nadam se!), šta tu svakako vredi pogledati.
            Pre svega, za neredovne posetioce, na gomili svi horori koje sam od početka godine detaljnije, zasebno prikazivao na blogu: linkovi ka njihovim rivjuima su ofarbani u plavo. Klikni pa čitaj...

Rekoh već svoje impresije o ovima:

**(*)
3-

**(*)
2+

***
3-

***
3

***
3


**(*)
3-

**(*)
3-/2+

**(*)
2+/3-

**(*)
3-

  

READY OR NOT
***
3
Zabavna zajebancija, prijatna oku, fino napisana, režirana i glumljena. Neko očajan za učitavanjem značenja u sve i svašta mogao bi se siliti da ovo pretvaranje Prve Bračne Noći u sveopšti Lov Na Ženu od strane cele muževljeve familije čita kao nekakvu parabolu o borbi ženskog čeljadeta protiv stega i nameta patrijarhalnog poretka koji joj se svaljuju na grbaču činom prstenovanja ili barem kao kvazifeminističku wish-fulfillment fantaziju o osveti žene svima njima za sve to, nametnuto. Nametnuto? Čekaj, jel ima neka žena koja ne mašta pre svega i iznad svega da se (dobro) uda? Anyway, ovo je dovoljno vrcavo za sasvim fino ubijanje vremena posmatranjem simpatične i oh-tako-na-sve-spremne-žene kako nadmudruje i kasapi, jednog po jednog, sve te lovce na sebe u jednoj bogatunskoj kući i njenoj bližoj proširenoj avliji.


CRAWL
**(*)
3-
Ovo je dobro napravljen film o nekoliko krupnih aligatora koji terorišu jednu ženu. Uvek je žena u centru terorisanja, to je prosto datost ovakvih filmova – kao što je datost da imamo i obilje sporednih muškaraca koji služe kao topovsko, odnosno aligatorsko meso, jer pošto cura treba da nam poživi do odjavne špice, mora da se ima nešto za pod zub pre toga. Aža sve to tehnički fino orkestrira, i ako vam ne smeta što je priča tako elementarno prazna i trivijalna i daleko od bilo kakve stvarnosti u kojoj biste se ikada mogli naći (Bez obzira što su delovi filma snimani u Srbiji! Zato što smo jeftini a ne zato što smo lepi! Srbija ovde glumi Floridu) – imaćete sat i po solidne praznoglave zaboravljive zabave tokom koje ćete uspešno zaboraviti na Koronu, karantin, policijski čas, svetsku ekonomsku krizu i posao koji ćete verovatno izgubiti ako ga uopšte trenutno imate.


THE FURIES
***
3
Maskirani ljudi progone neke žene u šumi, i masakriraju ih kad ih stignu. One beže. Neka pobegne, a neke ne. Povremeno i neki od lovaca vrlo krvavo najebe od strane naše glavne omoćene ženske (u majici na bretele). Sveta jednostavnost na delu: ovo je film ni o čemu! 
Mada, ako ste baš dokoni, ili vam treba alibi za gledanje splatera, možete si reći da je ovo još jedan prikaz objektivizacije ženskog tela i svođenja njegovog na meso, te prikaz muškog gejza i uopšte toxične muškosti, destruktivnog falusa koji ovde, u vidu noževa, sekira i strela, probada i penetrira mekano žensko meso itd. 
Ali to je koješta. Glavni razloga da ovo pogledate jeste u tome što je to sve vrlo lepo vizuelno koncipirano: retko lepo slikan film, i odlično dizajnirane maske, i solidne scene horor akcije, lomatanja, bežanja, vatanja, skrivanja, klanja, nadmudrivanja, abre-ubre, nema predaha, i mada je na kraju: gde smo bili – nigde, šta smo radili – ništa, ipak je sve ovo vrlo dražesno i zabavno dok traje.


BELZEBUTH
**(*)
3-
Ako ste se uželeli filmova u kojima ubijaju malu decu, evo jednog za vas (you sick bastards)! Počinje scenom u kojoj glavnom liku, pajkanu, retko antipatičnoj copini, novorođenog sina u porodilištu ubije sumanuta žena, zajedno sa još tucetom novorođenčadi. Nije prikazano baš explicitno, ali nije ni mnogo suptilno: uostalom, ideja je dovoljna. Ako vas to kupi, kasnije imate i scenu u kojoj drugi ludak-kamikaza obmotan nekakvim stujnim kablovima skoči u bazen pun dece, i sprži ih u vodi. Ova ideja je dobra u svojoj gnusnosti, ali je previše eliptično rešena, prekratka, pa joj fali impakt koji bi trebalo da ima (i koji ne fali onoj na početku). Pajkan istražuje vezu između niza masovnih zločina u kojima neko odlepi i pobije gomilu đece, i otkriva okultno-satanističku zaleđinu (i upliv američkog uticaja). Sve ovo je moglo i moralo bolje, ali čak na svoj poludupast način usuđuje se, a povremeno i ume, da bude nekonvencionalno, mračno i gadno, i blasfemično, pa eto, ako vam tema ne smeta, izvol'te.


THE TOKOLOSHE
***
3-
Čistačica, naravno crnkinja, u jednoj ofucanoj bolnici za sirotinju (crnu) u Johanesburgu (to vam je u Južnoj Africi, sećate se?) shvata da jednu devojčicu-pacijentkinju progoni nekakvo babadukasto demonsko čudo koje ova zove Tokološe – ali verujte, ovo uopšte nije Tolkološe. Dapače: relativno slowburn, sa malo likova, ali sa jednom jezivom lokacijom, dobrim glumcima, ubedljivim likovima, finom creepy režijom, ovo je daleko bolje od ogromne većine američkih prežvakavanja J-horora kroz KONJURING-SINISTER-INSIDIOUS nagvaždanja. Plus, ima egzotiku jedne druge, daleke kulture. A ima i ponešto, nenametljivo, na pameti. Kraj je mogao biti žešći, ali šta sad.


8: A SOUTH AFRICAN HORROR STORY
***
3
Evo još jednog dobrog južnoafričkog horora! Pošto se dešava van grada, tj. u divljini gde se u staru kuću nastane tatko, ćera i tetka (majka je pokojna), ovde imamo još više folklornih elemenata. Ovima se prilično nametljivo nametne jezivi crnac (glavni junaci su inače belci) slep na jedno oko, koji sa sobom stalno vucara nekakvu vreću. On bi da im, kao, pomaže oko kuće... A naročiti pik ima na curicu... 
A šta to ima u vreći? Neću da spojlujem. Ali gadno je i jezivo. Fino je to sve skockano, šteta što nije ambicioznije, pompeznije, ali ovo je jedan sasvim pošten mali-veliki filmić koji ne gubi mnogo vremena tupljavinama, nego kreće smesta i sve vreme gradi svoju jezivu i sasvim dovoljno intrigantnu priču.


IT COMES
**(*)
3-
Od reditelja odličnog CONFESSIONS i niza drugih dobrih, mada nehororičnih filmova, dolazi njegov dugočekani horor... Koji počinje odlično, neobično, uzbudljivo... a onda se uplete, zaplete, skrene u koješta, i do kraja se toliko izgubi i kompromituje i ono što je dotad valjalo da je prosto neverovatno: šta li su ovi mislili? Ovo je dovoljno nekonvencionalno i otkačeno i dinamično da nije negledljivo, ali meni je dominantni osećaj, naročito tokom druge polovine, bio – frustracija zbog toga koliko je to sve misguided. Ne mogu biti konkretniji oko zamerki jer sam već upola zaboravio ovo. Samo pamtim da se prećeralo sa tim istočnjačkim sujevericama oko zloduha, amajlija i rituala za isterivanje: jedino su ovdašnji zapadnjački popovi zamenjeni istočnjačkim šamanima, ali isto je to praznoverno trućanje, preozbiljno shvaćeno (pa time nenamerno smešno).


THE SONATA
**(*)
3-
Atmosferični lagani horor sniman u autentičnom, prelepo-jezivom zamku u Litvaniji: priča i likovi su tek okej, ali ambijent te kućerine i parka oko nje, odlično uslikan, je prva liga. Ima taj old-skul kripi horor ugođaj koji bi trebalo da imponuje čitaocima edicije „Poetika strave“.


SNATCHERS
**(*)
3-
Luckasta horor komedija o parazitskim malim alienima (nešto između HIDDEN i PUPPET MASTERS) koji se prikače zemljanima i navode ih na sranja. Živahno i krvavo, mada su dve glavne junakinje skoro nepodnošljivo iritantne.


COME TO DADDY
**(*)
3-
Ovo nije zaista horor nego crnohumorno-otkačena ludorija sa nešto WTF tvistova i krvi, ali Ilajdža Vud je savršen za ovu vrstu filma i bilo bi ga lepo češće videti u nečem ovako groteskno-apsurdističkom.


VILLAINS
***
3-
Ni ovo nije baš horor nego prilično krvava i mračnosmešna odocnela Tarantinijada o simpatičnom mladom zaljubljenom paru pljačkaša-begunaca koji se, nakon što im crkne auto, sklone u kuću bračnog para koji u podrumu ima vezanu curicu... Vrlo  živahno, simpatično. Mali Skarsgard (Penivajz) je posvećen i zabavan, kao i cura uz njega.


WEREWOLF (WILKOLAK)
**(*)
3-
Ratna siročad i/ili deca iz logora ostala su sama u jednoj pustoj zgradi-sirotištu, neposredno po završetku rata, ali ne mogu odatle jer šumom oko njih krstare podivljale džukele puštene iz naci-logora koje su se tamo ostrvile ljudskom krvlju, i traže još... Povrh toga, rat je ostavio svoje ožiljke i na tu decu, nimalo više nevinu i čistu, pa i među njima dolazi do trvenja. Vrlo solidna post-ratna drama sa primesama triler-horora.

---NASTAVIĆE SE!