Dejan Ognjanović dobio nagradu Rondo Haton (INTERVJU)

 

Dejan Ognjanović dobio je jednu od najprestižnijih nagrada u oblasti horora, Rondo Haton Nagradu za Klasični Horor (Rondo Hatton Classic Horror Award), u kategoriji za Najbolji članak. Dobitnici nagrada obznanjeni su 5. maja rano ujutro po našem vremenu, kao rezultat glasanja u kojem je, kako kaže organizator, učestvovalo zamalo pa najveći broj glasača u dosadašnjim glasanjima, koja se odvijaju već 21 godinu (samo jednom ih je bilo više nego sada, a sada ih je bilo 5.250).

            Ognjanović je nagrađen za članak „Hex of the Century“,’ objavljen u vodećem svetskom horor magazinu RUE MORGUE br. 205. Taj članak možete pročitati OVDE.

            Nagrade se dodeljuju u čak 28 kategorija i pokrivaju film, TV, video igre, blu-rej izdanja, knjige, časopise, članke, i mnogo toga drugog. Punu listu svih dobitnika možete videti OVDE.

            Povodom ove nagrade Dejan Ognjanović je bio ljubazan da nam da ekskluzivni intervju samo za naš blog.

 

            The Cult of Ghoul: Kako se osećate sad kad ste dobili ovu značajnu nagradu?

 

            Dejan Ognjanović: Osećanja su mi pomešana. Lično, naravno da sam srećan zbog toga, jer to jeste jedna od horor nagrada sa najvećom vidljivošću, uticajem, značajem. Već sam dva puta do sada bio nominovan za nju, i na kraju sam bio u najužem krugu, ono što kaže naš narod: „Close, but No Cigar.“ Ovog puta se, eto, desilo: treća sreća.

 

The Cult of Ghoul: Kažete da su vam osećanja pomešana: zbog čega?

 

            Dejan Ognjanović: Pa, čitate li vi, gledate li vesti? Zar ne vidite u kakvom smo HORORU – koji traje već barem desetak godina unazad, ali u prethodnih nekoliko dana se baš ogolio u svom najodvratnijem obliku: deca ubijaju decu, jedva punoletni psiho ubija decu i omladinu, masovno, bezobzirno… Kako da budem slavljenički raspoložen usred tolikog besmisla i crnila? Kako je ikome do bilo kakvog veselja i zabave ovih dana, i uopšte, dokle god imamo ovu zlikovačku, izdajničku, kriminalnu, toksičnu bagru na vlasti? Otrovali su sve što su mogli da otruju, pa eto, i decu i omladinu.

 

The Cult of Ghoul: Ovih dana se u domaćim medijima, i od strane zvaničnika, čuju napadi pored ostalog i na horor, kao deo zlih „zapadnih vrednosti“ koje nam kvare omladinu. Šta biste poručili onima koji danas optužuju horor za masakre prethodnih dana?

 

Dejan Ognjanović: Kad bih hteo da budem vickast, samo bih citirao repliku iz prvog VRISKA: „Horori ne proizvode ludake; samo ih čine kreativnijim.“ Ali neću da budem vickast, jer situacija nije za šalu. Realno, ja ne znam ni za jedan slučaj od tolikih masovnih ubica, u Americi, a da je počinitelj bio pasionirani ljubitelj horora. Motivacija tih likova je uvek slična: rasizam, ksenofobija, teorije zavere, osveta ugnjetavanih i odbačenih (stvarno ili umišljeno), želja za slavom, psihopatija, mentalne bolesti, itsl. Horor filmovi, pored ostalog, nude katarzu, pročišćenje, ventil – a ovi što se hvataju pušaka i pištolja su upravo prsotine koje nisu imale adekvatne izduvne ventile, pa su prsle zato što NISU gledale horore, ili su gledali neke loše.

Da, video sam da je ovaj mali psiho veče uoči svog nedela okačio na Instagram fotku na kojoj se identifikuje sa zaštitnim znakom iz filma PURGE, koji neki svrstavaju u horor – iako je, čisto žanrovski gledano, to spoj akcionog trilera i antiutopije. Ali čak i da je to horor, da je čist primer horora – pa šta? Taj film su gledali milioni i milioni širom sveta, pa nisu uradili to što je mali psiho. Ni izdaleka. Uglavnom za tim „rešenjem“ posežu oni koji ne znaju ništa o hororu – bilo je tužno slušati onog Šefa Policije kako, na konferenciji za štampu, pokazuje nekakve skice koje je ovaj crtao, i kaže da su one „nalik onima iz horor filmova“. Voleo bih da mi taj pajkan navede JEDAN horor film u kojem je video takve skice. Takođe, na horor i druge „zapadne vredosti“ se ostrvljuju upravo oni koji su lično, i preko svojih kompanjona i svoje sekte, ZATRLI sve vrednosti u ovoj zemlji i ostavili samo pustoš. I iz te pustoši rađaju se monstrumi.

A o tome šta je gledao i kome se divio onaj drugi, malko stariji ludak – tek o tome da ne govorim: divio se stalnim gostima upravo onih televizija bez čije svakodnevne propagande Zla ovaj režim ne bi opstao ni mesec dana… Na tim televizijama nije bilo „zapadnih vredosti“ nego samo lokalna estradno-kriminalno-političarska kaljuga i šljam.) 

 

The Cult of Ghoul: Šta za vas ova nagrada znači?

 

            Dejan Ognjanović: Ona znači da neko prepoznaje i nagrađuje vrednost toga što radim barem u inostranstvu, ako već ne ovde. Ovde – na dan dodele ove nagrade bilo mi je zakazano redovno jednom-u-tri-meseca javljanje u Biro za Nezaposlene, na kojem sam već 13 godina, i na kojem ću verovatno i ostati doživotno. Barem dokle god je bagra na vlasti, a možda i duže. U ovako bolesnom okruženju kakvo je Srbija danas maltene je sramota biti priznat i hvaljen i nagrađivan. Da, zvuči kao „kiselo grožđe“, ali u okruženju u kojem roman kao što je PROKLETIJE ne uđe čak ni među 40-ak naj-romana u izboru NINO-vog žirija, ja nemam čemu da se nadam. Ovde sam ja autsajder, bio i biću.

 

The Cult of Ghoul: Ako vam ovde ne valja, a u tuđini vas priznaju – podsetimo, vi ste prošle godine bili u najužem izboru („finalist“) za vodeću svetsku horor nagradu, Brem Stoker! – zašto ne krenete putem tolikih drugih, koji su iz ove zagađene sredine otišli u neku malo čistiju?

 

            Dejan Ognjanović: Selidba nije rešenje, barem za mene. Selidbu odavde doživeo bih kao lični poraz. Uostalom, meni lično, u egzistencijalnom smislu, ovde nije toliko loše. Imam svoju kuću i mogućnost da se izdržavam od rada na onome što volim. U tuđini bih morao da radim i ono što ne volim, samo da bih otplatio kiriju u stanu koji nikad neće biti moj, da ne pričam o drugim stvarima. Ne, meni lično ovde nije dogorelo da bih se selio, barem za sada. Ali ne mogu da sasvim ignorišem to kako žive oni oko mene, niti mogu da se naročitim elanom ispunjavam dok sam okružen čemerom i beznađem. Radim to svoje, iz prkosa, inata, jer drugo i ne želim i ne umem i neću.

 

The Cult of Ghoul: Šta za vas uopšte znače nagrade?

 

            Dejan Ognjanović: Pre svega, ne znače mi skoro ništa u smislu lične validacije: ne treba mi neki žiri, ili narod, da mi kaže ko sam, šta sam, koliko vredim. Znače mi, donekle, u smislu da potvrđuju da moj subjektivni osećaj ima i neku objektivnu dimenziju, da neko tamo zaista vidi nešto dobro u tome što radim – lagao bih kad bih kazao da to ne prija. Ali to nije moja motivacija za rad. Niti sam pao u depresiju i samo-sumnjičenje kada prošle godine nisam dobio Stokera, niti bih se sad rastužio da nisam dobio Ronda, t.j. da sam se opet našao „samo“ među onima „ALMOST“.

 

The Cult of Ghoul: Ali ipak je sad jeste dobili. Šta ona zapravo podrazumeva?

 

            Dejan Ognjanović: Ono prvo što Srbi pitaju kad čuju da sam dobio Ronda: „Ima li tu nekih para?“ Ne, dragi Srbi, ova nagrada nema nikakvu finansijsku dimenziju. Sastoji se iz jedne simpatične statuice, i Večne Slave. S tim što je ovo za slavu ironija, a još ćemo videti i za tu statuicu, kojim putem će i da li će ikad doći do mene, jer mislim da sam ako ne prvi, a ono jedan od užasno retkih dobitnika koji ne žive u sferi Severne Amerike ili barem Engleske. Poštarina da mi to pošalju preko okeana u Srbiju koštaće ih otprilike kao 10 takvih kutijica da pošalju iz jednog u drugi deo Amerike.

 

The Cult of Ghoul: Pih, izem ti „nagradu“ koja dobitniku ne donosi barem 1.000 evra, mada one koje se stvarno računaju donose oko 10.000 e! TO su nagrade!

 

            Dejan Ognjanović: Realno, jedini aspekt koji bi me, u teoriji, zanimao da dobijem neku srpsku nagradu jeste upravo novčani: jer znam ko ih, kako, po kojim merilima i „principima“ dodeljuje, tako da je dimenzija „validacije“ tu u startu nemoguća i nepostojeća; jedino ono cinično „Zgrabi lovu i beži“. Za razliku od srpskih nagrada, ove inostrane se ipak dodeljuju po nešto čistijim merilima, i imaju daleko pošteniju dimenziju nego ove ovdašnje. Recimo, za Stokera glasaju svi članovi Udruženja pisaca horora, dok za Ronda glasaju svi horor fanovi koji to žele. U oba slučaja, to što sam dobio, ili sam zamalo dobio, bilo je na osnovu glasova onih koji vole isto što i ja, koji poznaju to što poznajem i čime se bavim, koji to umeju da vrednuju, pa tako, ono što ne bih dobio u Srbiji (validaciju), dobijam u tuđini, a ono što tuđina ne da (barem na nivou ovih žanrovskih nagrada), tj. novac, možda nekad i dobijem na nekoj lutriji u Srbiji, iako sve ređe kupujem „tiket“, odnosno praktično sam digao ruke od prijavljivanja za nagrade.

 

The Cult of Ghoul: Da li vam je ovo najdraža nagrada koju ste dobili do sada?

 

Dejan Ognjanović: Jeste. I to ubedljivo najdraža. Tih par nagradica koje sam ranije dobijao po Srbiji imale su neko mikro značenje za mene kad sam bio mlad i poletan, ali brzo sam video koliko je sati, i prestao da uopšte budem takmičar u toj trci. Mada, moram da naglasim još jednom: ono što me raduje oko Rondo nagrade najviše je to što su nju omogućili brojni moji poštovaoci i prijatelji iz Srbije, a verovatno ponajviše pratioci ovog bloga, kao i činjenica da mi je lepe reči o (tada još nenagrađenom, ali nominovanom) eseju uputio pisac svetskog ranga, prvorazredni horor autor, Ted Klajn (čije sam MRAČNE BOGOVE preveo i doveo u Orfelin pre oko pet godina). Onda kad mi je napisao to što je napisao o tom radu – ja sam već bio nagrađen. Ovo posle je sve samo šlag na torti.

 

The Cult of Ghoul: Šta je sledeće?

Dejan Ognjanović: U smislu nagrada? Pa, mislim da sam već objavio jedan članak u Rue Morgue koji bi iduće godine mogao biti nominovan za Ronda: veliki temat (tročlanak) o stogodišnjici izlaska prvog broja magazina Weird Tales.

            Ali, osim toga – pa, Stoker, naravno.

 

The Cult of Ghoul: Za šta?

Dejan Ognjanović: Magazin Vastarien će uskoro objaviti moj esej o pesimizmu kod Lavkrafta i Ligotija, koji smatram da je bolji od onoga kojim sam prošle godine dospeo u top-5 za Stokera. Naravno, pitanje je da li će taj novi biti prepoznat i vrednovan kao takav: za sada se samo meni čini da je bolji i vredniji. Videćemo. 

 

The Cult of Ghoul: Srećno vam bilo!

Dejan Ognjanović: Hvala, tako vam se i vratilo!

The Cult of Ghoul: Možemo li da ovaj razgovor ipak završimo u svetlijim bojama nego što smo ga započeli?

Dejan Ognjanović: Evo par mudrosti za kraj, koje možete izvući iz ovog mog „slučaja“ i nagrade: Verujte u sebe. Ne obazirite se previše na druge. Ne u psihopatskom ili autističnom smislu, ali prosto, manite se toga „Šta će ljudi reći“, nađite ono što vas ispunjava i radite to, šta god drugi o tome mislili, govorili, radili. Nađite sebi validaciju u svom radu, u ljudima koje poznajete i volite, ne tražite je po svaku cenu u „široj društvenoj zajednici“, u „institucijama“, u „nagradama“, a svakako je nikako ne tražite u novcu. Novac donosi sreću i radost samo ako ga dobijate za ono što biste isto tako radili i besplatno.

 

The Cult of Ghoul: Jao, divnih li poruka! Još nešto za kraj?

Dejan Ognjanović: Hvala svima koji su glasali za mene! A i onima koji nisu sada, ali hoće idući put. Glasajte za horor Dejana Ognjanovića, a ne za horor A. Vučića i njegove bulumente degenerika, i biće vam lepo u životu.

Albanski psoglavi, ratni zločini, poricanje i dehumanizacija u romanu PROKLETIJE

 

Upravo je ovih dana objavljen zbornik radova Zlobnici, zlikovci, čudovišta, psihopate – a nešto sa tim naslovom prosto nije moglo da prođe bez mene! Naravno da sam i ja unutra, a evo i kako! A evo i zašto!

Dakle, objavljen je zbornik naučnih radova Zlobnici, zlikovci, čudovišta, psihopate, u izdanju Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu i Andrićevog instituta u Andrićgradu.

To je zbornik radova sa naučnog okruglog stola „Zlobnici, zlikovci, čudovišta, psihopate“ održanog u okviru XVII međunarodnog naučnog skupa Srpski jezik, književnost, umetnost (Kragujevac/Andrićgrad, 11–13. novembar 2022) i nastao je kao rezultat rada na projektu „Književno lingvističko-kulturološka humano(po)etika: Dobar – loš, zao“.

Urednici ovog izdanja su: Dr Marija Lojanica, vanredni profesor (gost-rukovodilac projekta), Dr Nikola Bubanja, redovni profesor (rukovodilac projekta) i Dr Miloš Kovačević, redovni profesor (rukovodilac projekta).

            A gde sam tu ja? Evo. U ovom obimnom zborniku, pored ostalog, možete pročitati i naučni rad posvećen mom romanu Prokletije!

            Evo autora, naslova i sažetka:

 

Rastislav N. DINIĆ

University of Niš Faculty of Philosophy

Department of Philosophy

 

STVARANJE „ALBANSKIH PSOGLAVIH”: RATNI ZLOČINI, PORICANJE I DEHUMANIZACIJA U ROMANU PROKLETIJE DEJANA OGNJANOVIĆA

 

U prologu horor romana Dejana Ognjanovića Prokletije, čija se radnja odvija na Kosovu u proleće 1998. godine, suočeni smo sa eksplicitnom scenom u kojoj odrastao čovek ubija ceo razred školske dece. Iako je scena na prvo čitanje šokantna, ostatak romana daje nam kontekst u kojem postupci ubice počinju da izgledaju razumljivo, pa čak i neophodno. Ispostaviće se da je ubica zapravo komandant male srpske jedinice čiji je cilj uništenje plemena čudovišta, „albanskih psoglavih”, a ispostavlja se da su deca zapravo pripadnici ovog plemena, a samim tim i da nisu ljudska bića. Koristeći model dehumanizacije koji je ponudio Dejvid Livingston Smit, pokazaću da su čudovišni „albanski psoglavi” samo psihološki nusprodukt ideoloških narativa koji potiču ili opravdavaju srpske ratne zločine na Kosovu, kao i srpske ratne propagande koja je imala za cilj dehumanizaciju kosovskih Albanaca.

Ključne reči: ratni zločini, dehumanizacija, genocid, rasizam, propaganda, poricanje, ideologija, horor, Kosovo

 

Budući da je ovaj konkretni rad u zborniku objavljen na engleskom (inače su radovi u tom smislu mešoviti: neki na srpskom, neki na engleskom), evo i njegovog sažetka na engleskom.

 

MAKING “ALBANIAN DOGHEADS”: WAR CRIMES, DENIAL AND DEHUMANIZATION IN DEJAN OGNJANOVIĆ’S PROKLETIJE

 

In the prologue to Dejan Ognjanović’s horror novel Prokletije, set in Kosovo in the spring of 1998, we are faced with a graphic scene in which a grown man brutally kills a whole class of schoolchildren. The scene is shocking at first, but the rest of the novel creates a context in which the man’s actions begin to appear understandable and even necessary. The man turns out to be the commander of a small Serbian military unit set out to destroy a monstrous tribe referred to as the “Albanian dogheads,” and the children turn out to be members of this tribe, and therefore – not human. By using David Livingstone Smith’s account of dehumanization, I will show that the monstrous “Albanian dogheads” are a psychological byproduct of ideological narratives that deny and justify Serbian war crimes in Kosovo, as well as of the Serbian war propaganda aimed at dehumanizing Kosovo Albanians.

Keywords: war crimes, dehumanization, genocide, racism, propaganda, denial, ideology, horror, Kosovo

 

 

            Ako želite da bacite pogled na čitav taj Zbornik, on se sasvim legalno nalazi dostupan na netu OVDE:

https://drive.google.com/file/d/12ubI-wUNfGxQBfQd8SGFV1F9sAioBDc5/view

 

            A ako vas zanima samo ovaj rad o PROKLETIJAMA, njega sam iz ove knjižurine od 590 strana isekao, i tih 15 strana -fajl pod imenom „Humanopoetika 43-58 (PROKLETIJE)“- možete skinuti OVDE:

https://www.mediafire.com/file/512pwon3ab123ao/Humanopoetika+43-58+(PROKLETIJE).pdf/file

 

            Ime autora ovog rada, Rastislava Dinića, biće poznato onima koji prate moj blog od njegovih početaka, jer sa njim sam ovde, pre nekih desetak godina, imao snažna neslaganja i rasprave prilično žučne, a povodom tematike koja nije mnogo daleka od ovog ugla iz kojega sada sagledava PROKLETIJE.  

Tada smo žustro diskutovali povodom mojih stavova izrečenih u rivjuu dokumentarca na temu blek metala (UNTIL THE LIGHT TAKES US), i tu raspravu imate u postu pod naslovom CRNI METAL – BELO SRCE.

            Rasprava je bila još žešća nešto kasnije, kada je povod bio moj osvrt na novelu JEDENJE BOGOVA.  

Dinićevu reakciju na to imate u postu pod naslovom Rastislav Dinić: O jedenju bogova, a moj odgovor na njegove optužbe je ovde: Odgovor Rastislavu Diniću povodom jedenja bogova.

            Ako su vam ovi spektakularni intelektualni okršaji između Dinića („Peščanik“, autošovinistički „liberalizam“) i Ghoula (čije će ideološko stanovište ostati bezimeno, ali svakako nije ni blizu Dinićevoj  poziciji), savetujem da kliknete na ove linkove i to pročitate. Em je zabavno samo po sebi, em bi vam moglo biti korisno za bolje razumevanje PROKLETIJA, em je svakako korisno za ulaženje u ideološki ugao autora rada MAKING “ALBANIAN DOGHEADS”: WAR CRIMES, DENIAL AND DEHUMANIZATION IN DEJAN OGNJANOVIĆ’S PROKLETIJE.

            A ako se pitate šta mislim o ovom radu, reći ću ukratko:

            1) Drago mi je i počastvovan sam što je moj roman još jednog akademskog građanina potakao na promišljanje njegovih tema i ideja.

            2) Iako se naša idejna i ideološka stanovišta nisu promenila, ipak ne očekujte u ovom radu nekakav „okršaj“ – ako ste došli zbog pljuvačine, pucačine, svađačine, to u radu nećete dobiti. Ipak, blog je blog, a naučni rad mora barem da liči na naučni rad.

            3) A nećete masakr dobiti ni ovde na blogu. Pre svega zato što za to nema ni povoda. Mislim da je ovo jedan korektan rad (što bi reko naš narod, „good of its kind“), i da je Dinić relativno pošteno (u smislu: ne zaista zlonamerno, ne tendenciozno) iščitao moj roman, ali da je krajnji rezultat ipak (neizbežno?) jednostran i ograničen autorovom agendom i čeripikovanjem (eng. cherry-picking) onoga što je njega zanimalo, a što drastično redukuje i motive i teme i ideje prisutne u romanu, od kojih se Dinić bavi samo jednim slojem.

            4) Moja najveća zamerka ovom radu nije usmerena protiv Dinića, pa ni protiv njegove ideološke agende, nego je načelna: ovaj rad je školski primer (zlo)upotrebe umetničkog dela (ovde: romana) iz ugla vanumetničkih, socijalnih disciplina, gde se tekst sagledava kao polazišna osnova (i ilustracija) za neke teorije iz oblasti društvenih nauka (nebitno da li je to sociologija, antropologija, etnologija, politikologija…). To je, da se razumemo, legitiman pristup, i uveliko se koristi u naučnoj zajednici: uzmete neki igrani film (fikciju) ili neki roman ili priču (fikciju) i onda u njima prepoznajete elemente koji podsećaju na neke procese, teme, ideje, probleme itd. koje su neki teoretičari obrađivali u nekim svojim (non-fiction) naučnim delima.

            Dinić svoju namernu jasno kazuje na samom početku: 

„In this article I will attempt to situate the central motifs of Dejan Ognjanović’s novel Prokletije in an interdisciplinary theoretical framework offered by the American philosopher David Livingstone Smith. This framework was not constructed in order to analyze literary works, but in order to analyze a set of interconnected social, political, cultural and psychological phenomena that together constitute the phenomenon of dehumanization – treating certain groups of people as less than human. However, it does leave an important place for works of literature as a space for reflecting on implicit essentialist assumptions of what Livingstone Smith calls“folk”theories of race which underlie the processes of dehumanization.“

 

            Moj problem sa ovim pristupom, en generale, jeste u tome što sebe iznad svega smatram piscem, pa tek onda kritičarem i teoretičarem, pa mi stoga ovakva (zlo)upotreba umetnosti od strane „nauke“ nije draga, jer nju ne zanima delo fikcije kao umetničko (estetsko) delo, nego samo kao nosilac ili ilustracija nekih teorija, ideja, poruka – dok je, po meni (i ne samo po meni) umetničko (estetsko) delo nešto DALEKO više od svojih tema i ideja. Umetničko (estetsko) delo je živi i složeni i slojeviti organizam, a ne jednoznačna tvrdnja (poruka), a svakako nije ilustracija neke teorije.

            Formalno, Dinićev rad je korektan primer ove vrste rada. On je (kao što se i inače čini) upotrebio moj roman – tačnije, neke njegove motive i teme – kao asocijativni sklop koji ga je podsetio na neke motive i teme koje je obrađivao neki teoretičar (filozof). Prepoznao je neke paralele, neke sličnosti (mnoge druge nesličnosti i razlike je ignorisao). Ali onda kada je trebalo da veže mašnicu, da da zaključak, poentu, on je kapitulirao pred romanom. Jeste, pokazao nam je da „Roman X obrađuje (pored mnogo toga ostalog, nepomenutog) Tematiku Y, koju je u svojoj teoretskoj knjizi W obradio teoretičar Z“. I on to čini toliko ubedljivo da bi neki prostodušni čitalac ovog rada mogao pomisliti da je moj roman plagijat: da sam ja pročitao tu filozofijadu g. Livingstona i samo je prepisao, preneo u zaplet, u neku jedva zamaskiranu fikciju. (Izlišno je reći da rečenog gospodina nisam čitao, mada sad možda i hoću; ta njegova tematika jeste zanimljiva – da nije, ne bih se njome bavio u romanu! Uzgred, to što nisam čitao baš tu, baš njegovu knjigu ne znači da nisam čitao neke druge na srodne teme i promišljao tematiku odnosa prema Drugosti, temu Demonizacije, temu Neprijatelja, itd itsl)             

Međutim, po meni, ovo je samo prvi korak, basic level, najniži stepenik jedne analize. Dinić je, na tom prvom stepeniku, pokazao: „TO-I-TO DELO bavi se TOM-I-TOM TEMOM.“ Odnosno: "U OVOM romanu dramatizovani su ovi motivi, postupci, ideje." I tu je stao. Ali kad je trebalo da nam kaže: KAKO je to roman obradio (s kojim nivoom složenosti, više/smislenosti), kojim pripovednim sredstvima (karakterizacija, motivacija, ambijentacija… struktura… ne/linearnost pripovedanja… esejističke intruzije, čak dve /jedna o Magna Mater, druga Da se napokon svrši s ovim svetom…), kojim idejnim kompleksima (npr. alhemija), kojim aluzijama (Arto? Fulkaneli?) --- i zašto baš sve to, pa još baš tako, Majku Mu Magnu, s kojim ciljem, smislom, poentom, s kojim proizvedenim efektom (idejnim? estetskim? afektivnim?), kojim značenjem… on je ustuknuo… Ali, nije on (glavni) krivac. On to nije uradio jer se od ove vrste rada to i ne traži i ne očekuje. Ova vrsta rada, koja zanemaruje estetiku i bavi se samo "idejama", nužno ostaje na pragu umetničkog dela, viri voajerski kroz prozor i kroz dimnjak, kroz ključaonicu, i mada nije bez svoje (ograničene) vrednosti, zapravo najmanje govori o delu koje je nominalni povod.

            UPOZORENJE: U radu ima grdnih SPOJLERA. Ako niste čitali roman – PRVO PROČITAJTE PROKLETIJE! Šta još čekate? Da se rasprodaju? Da neko doktorira na njima? Ko ima roman, nek ga čita; ko nema, nek naručuje što pre na dogstar666 at yahoo dot com (990 din + 170 ptt).

EVIL DEAD RISE (2023)

 

***

3-

 

Pričaju neki o „kanonu“ i „mitologiji“ EVIL DEAD serijala – ali oni se, zapravo, svode na nekolicinu polu-proizvoljno povezanih motiva, situacija i replika: audio-snimak invokacije koji priziva nevidljivu, opsedajuću demonsku silu, dotad-normalni likovi koji naprasno postaju super-snažni i nakazni demon-sadisti, motorna testera, komadanje tela, zlokobna knjiga (koja ne izgleda isto kroz serijal - svaki put i korice i unutrašnje ilustracije izgledaju drastično drugačije; a čak se i ne zove isto, jer nekad je bila NECRONOMICON EX MORTIS, što je besmisleni pleonazam: Knjiga Mrtvih Imena iz Mrtvih; u ovome filmu se potencira još bezveznija alternativa, pominjana i ranije: NATUROM DEMONTO, šta god to značilo)… Zaboravlja se da je ovo jedan prilično labav i fluidan serijal, koji je maltene u svakom „nastavku“ (uslovno rečeno) reimaginirao ne samo „mitologiju“ nego i, maltene, (pod)žanr.

            Tako je prvi deo (THE EVIL DEAD) imao nameru da bude strejt horor, stravičan ali i gnusan, sa tek dvije žlice humora (donekle i nenamernog). „Drugi deo“ (EVIL DEAD 2) je zapravo rimejk prvog, ali reimaginiran kao groteskno-komični splatstick superspektakl. „Treći deo“ (koji se čak i ne zove kao prva dva, nego: ARMY OF DARKNESS) je doneo skok u drugi žanr, ili žanrove, neka kao alter-istorijska horor fantazija-akcija-avantura-komendija. Četvrti se vraća naslovu prvog (ali bez cifre: to nije THE EVIL DEAD 4, nego samo EVIL DEAD, bez THE: „Počnimo ljubav ispočetka“), i zapravo je opet rimejk-reimaginacija prvog, ali ovog puta skroz-naskroz strejt, bez trunke kempa, komedije, čist nasty splatter torture misery porn koji je svojim odsustvom vickastog odmaka (blago rečeno) zatekao i ohladio fanove svojom mračnijom intonacijom. I sad nas evo na petoj iteraciji-varijaciji-reimaginaciji serijala, opet bez cifre – to nije THE EVIL DEAD 5, nego EVIL DEAD RISE (s igrom reči: Mrtvosani se DIŽU /rise/ u NEBODERU /high-rise/).

            Imamo i ovog puta sve gorenabrojane elemente, ali kakva je na kraju ispala od njih smućkana čorba?

            Pa, ukratko rečeno, jestiva je, prijatna, dok traje, ali ne ostavlja neki dugotrajan ukus u ustima, niti budi naročito snažnu želju da joj se što pre vrati na repete. Ili, da nastavim sa gastronomskom metaforom, ne bi to baš precizno bilo reći da je solidan komad fast-fuda; pre će biti da je ovo solidan obrok iz expres-restorana, malko recikliran s komadima hrane od juče i prekjuče, malo podgrejan, ali ipak jestiviji i ukusniji od nekakve ulične hrenovke prelivene senfom da bi joj soja-plastika imala ikakav ukus.

            Šta je pozitivno?

            1) Fino izgleda nova lokacija: raspala višespratnica, spremna za rušenje (how convenient), s tek nekolicinom preteklih stanara-topovskog mesa. Dakle, iz šumsko-kolibastog ambijenta dolazimo na REC teritoriju. To je umereno osveženje za serijal, ali ne i za žanr, jer rekoh već, Balaguero, Plaza i kompanija već su do sada eksploatisali, u nekoliko nastavaka, demonoposednute brzokrećuće kreature u hodnicima i stanovima stambene zgrade, tako da ovo teško da je, u okvirima žanra, nešto neviđeno. Pored toga, poplava biblijskih razmera hororčića na temu egzorcizma u poslednjih 15-ak godina učinila je krajnje ofucanim sva ta lomatanja ženskih telesa po plafonima i zidovima, sva ta „insekatska“ puzanja po duvarima i kontorcije po nameštaju… Zeeev, barem 20 filmova godišnje pokušava da nas uplaši tim istim otrcanim slikama… Usraćete se od straha jedino ako ste jedan od onih koji godišnje pogledaju samo pet horora, i nekako među tih pet slučajno preskoče ijedan od onih 20, sa tim EXORCISM OF MARY JANE ROSE EMILY WHATEVER puzanjima i izvrtanjima i levitacijama (koje najčešće meću i na plakate).

            2) „Likovi“ su nešto prijemčiviji nego ona zaboravljiva antipatična tmurna narkomanska post-teen gomila u EVIL DEAD 2013 – jbg, ipak stari štih sa familijom uvek pali. Think of the Children! Ovde je horor pojačan time što se tenzija i klanica ne dešavaju među frendovima i ljubavnicima nego, pretežno, među krnjom familijom: obezmužena i sada samohrana majka okreće se protiv svoje troje dece i, kako zgodno, baš te noći im se pridruži njena mlađa sestra koja se, iako u vrlo ranoj fazi trudnoće, do kraja pretvori u (još jednu!) zamenicu Brusa Kembela. Jer u duhu novog horora samo omoćena žena može da izađe na kraj sa Zlom: The Final Girl nema alternativu! Tu smo otrcotinu već videli na kraju ASH VS EVIL DEAD, a sad je, podgrejanu, dobijamo i ovde.

Brusa u penziju! 

            3) Film je dinamičan, dobro tempiran, i ne pada u greh mnogih novijih horora, koji traju oko dva sata ili duže. Ne: 96’ je sasvim fina mera za već standardnu tanušnost „zapleta“ i „likova“ koje imamo gledati. Ko hoće maraton, nek bindžuje ASH VS EVIL DEAD.

            4) There WILL be blood. Odnosno, ima sasvim dovoljno krvopljusa za ljubitelje splatera, i to u natprosečnim praktičnim, ne-CGI efektima i maskama.

            5) Opsednuta keva izgleda jezivo (mislim i na kasting i na masku), i daju joj da uradi nekoliko jezivih stvari.

             Šta mi sreću i užitak kvari i relativizuje čak i poneke od gornjih kvaliteta?

            1) Iznad svega, preterana derivativnost. Suviše se u ovoj „reimaginaciji“ aludira i namiguje i citira iz ranijih nastavaka, a premalo se novog, memorabilnog, kanonu dodaje (da ne kažem: ne doda se ništa bitno novo). Razumem ja da je ovo PETO prežvakavanje ionako tankog koncepta, razumem i da je red (očekuje se! podrazumeva se!) da će se ponekim migom fanovi podsetiti na ikoničke slike i fraze iz Reimijevih EVIL DEAD-a, ali ovde se naprosto s tim prećeralo! Tu je i “I’ll Swallow Your Soul”, tu je i “Come Get Some!”, tu je i, dosadno, više puta ponovljeno, “Dead By Dawn”. Tu je i još jedna jeziva pesmica iz usta Mrtvosanih (Dedajta); tu je i varijacija na zloglasnu scenu s puzavicama – ovde s kablovima – koja izgleda fino, ali nije ni izbliza notorna, uznemirujuća, šokantna: samo je „lepa“. Tu je i leteće-progutano oko, iz EVIL DEAD 2, ovog puta tretirano „ozbiljno“ a ne kao splatstick fazon, samo što ni to nije izvedeno s dovoljno impakta ili vizuelne žestine da se registruje kao nešto više od namigivanja fanovima.

            2) Da i ne govorim o besmisleno-nepotrebnom aludiranju na STRAVU U ULICI BRESTOVA (da li stvarno želite da prizivate poređenje s nečim tako ikoničkim i antologijskim i originalnim? ili se to samo reditelj preporuča za još jedan rimejk?). A naročito da ne govorim koliko je nepromišljeno, neko bi rekao i čisto glupo i samoubilački, u jednom ovakvom filmu, a i inače, aludirati ni manje ni više nego na fucking Kjubrika, i praviti jednu bezveznjačku „omaž“ varijaciju na „lift pun krvi“ scenu iz THE SHINING! Kod Kjubrika, naravno, to je besprekorno genijalno realizovan eye-candy, originalan, memorabilan, arhetipski, da ga vrtiš u loopu i diviš mu se do imbecilnosti satima – dok je ovde to samo jedan kratki mig, jedna prosečno uslikana ali suštinski ni izdaleka antologijska scena, jedan prozaični ŠLJUUS; plitki fanovi će da se kurče kako su prepoznali mig (wow! gledo si LEKTIRU!) dok će horor-vikendaši i omladinci rođeni u ovom milenijumu i nesvesni Kjubrika, biti impresionirani „originalnošću“ te lift(ed) scene.

            3) Ovolika količina citata i aluzija (a nisam ih sve ni nabrojao) manje bi mi smetala da ovaj film nudi barem približnu količinu svojih, novih, originalnih fora i fazona koje bi, onda, naredni nastavci (a biće ih, sigurno, ne brinite) mogli da recikliraju. Nažalost, ovde ima samo jedna upečatljiva replika (“Mommy’s With The Maggots Now”) – ako ste vi zapazili još koju, molim citirajte u komentarima; ja ne upamtih ništa drugo pamćenja vredno. U tom smislu, ovaj RISE nastavlja trend u savremenom hororu, koji je pretežno zasnovan na RECIKLAŽI – sve je, danas, od PERLE i X-a do TERIFAJERA, nekakav „throwback“, nekakvo vraćanje prošlosti (žanrovskoj, a i šire), nekakav „memberberry“ (ej narode, sećate se onih grajndhaus kiler-rednek horora iz 70-ih? ej narode, sećate se onih brutalnih slešera iz 80-ih? ej narode, sećate se…).  

To je, u razumnim količinama i u kreativnim rukama normalno i neizbežno, jer horor je stari žanr itekakao (samo)svestan svoje tradicije, s kojom je u stalnom dijalogu. Ali nije poenta u reimaginaciji nego u – IMAGINACIJI. U tome s kojom poentom, smislom, s kojim duhom, s kojom inventivnošću, s čime SVOJIM, si prišao toj prošlosti, šta si iz nje, ako ne izmislio, a ono iznova, kreativno, memorabilno PROmislio? U tom pogledu, bojim se, EVIL DEAD RISE nema bogzna s čime pred istoriju da izađe. To je jedan korektan, zabavan-dok-traje PRODUKT, skockan tako da „šokira“ obilnom krvlju publiku koja je na splater oguglala odavno, jer sad ga ima i na televiziji, i na kablu, i u stripovima, i u igricama – odnosno, skockan tako da nikoga, zaista, ničim ne šokira, ne uznemiri, ne isprovocira, nego eto da ponudi jednu bezazlenu rolerkoster vožnju za uz kokice i čipseve i ostala šuškajuće-krckajuća čudesa od kojih sinepleksi žive (a naročito od piva i sokova koji tu koštaju triput više nego u prodavnici prekoputa).

"Šta, limenka piva 380 din?!"

4) Untarporodična dinamika mogla je, u nekom ambicioznijem i pametnijem filmu, biti dublje i doslednije obrađena kao izvor horora nego što je ovde; ali niko, pa ni ja, ne traži i ne očekuje sadističku porodičnu dramu od EVIL DEAD filma (mada, lepo je zamišljati porodični horor splater u režiji Mihaela Hanekea, nešto kao SEDMI KONTINENT sa motornim testerama – mada je taj film sasvim dovoljno jeziv i bez njih; „ali nije spektakularan! nije senzacionalan! nije shock-a-minute zabavan!“). Svejedno, bilo je više momenata kada sam, tokom gledanja filma, zažalio za propuštenom šansom da se OKRENE ZAVRTANJ još jednom, i još jednom, upravo poigravanjem sa emocionalnim vezama među likovima – preko čega se uglavnom pretrčava u hitnji za sledećim set-pisom, sledećim gimikom. No time Tolouse!

Ipak, čak i gledano na golom zabavljačkom nivou, deluje mi frustrirajuće to što se gomila topovskog mesa – stanari na istom spratu zgrade – pobije maltene offscreen, nabrzinu, u 30 sekundi, umesto da se bar oni detaljnije istranžiraju, da se barem tu ispolji nešto sado-splater imaginacije, ako već unutar familije moramo da se štedimo do samog kraja. Ali jok: dok skreneš pogled ka kesi s grickalicama, dok odvrneš čep na flašici gaziranog sranja kojim sebi truješ jetru, dok potegneš gutljaj da utoliš žeđ od presoljenih kokica – CAP-CARAP! petoro mrtvih već leži na patosu zgrade…

I tako, provedoh, po običaju, veći deo rivjua gunđajući protiv stvari koje su mi smetale, a zapravo moja ocena nije suviše negativna. Ovo je i po tome tipičan primer jednog gledljivog novog horora: dok traje, ne deluje tako loše, dapače, pitak je baš kao ta Cock-Cola koju gutamo; problemi dolaze tek kasnije, kad organizam to počne da vari. Ili bar pokuša, jer nema tu bogzna šta da se vari… Sve ostaje na podrigu… Tako je meni i ova čaša gaziranog crnila poluprazna, ali većini manje probirljivih gutača će verovatno biti barem polupuna, pa prema tome, pustite moja gunđanja – imate umerenu preporuku da ovo overite u bioskopu. Dovoljno je korektno režirano i slikano da zaslužuje veliki ekran.

             P.S. Ipak, ne padajte na hajp dok to nije Gulov hajp. Vidim, recimo, po netu diže se dževa oko nekakvog RENDETA. „Lele rende, jao scena s rendetom, kuku zgrožen sam kad keva uvati rende, jao izbljuvaću si utrobu od scenu sa rende, sve sve ali RENDE AAAAARGHHH…“ Da vam spojlujem? Pih. Koješta. To je dobra ideja, ne pamtim da je neko do sada u hororu ikoga mučio rendetom, ali izvedba je zbrzana i skoro-nikakva. U jednom kadru keva uvati rende. U drugom njime brzo pređe preko delića noge svoje sestre. Vidimo nešto malo krvi na koži. Pet sekundi kasnije svi su zaboravili na to, ni grimase ni jauka, a kamoli impakta, idemo dalje za iste pare…

Dejan Ognjanović nominovan za Rondo Hatton Classic Horror Awards

 

Dejan Ognjanović, pisac, kritičar, urednik i prevodilac iz Srbije, po treći put je nominovan za Rondo Haton nagradu za klasični horor (Rondo Hatton Classic Horror Award). Ovog puta nominovan je u kategoriji NAJBOLJI ČLANAK (BEST ARTICLE) iz 2022. godine, sa tekstom pod naslovom ‘Hex of the Century,’ objavljenom u kanadskom i vodećem svetskom horor magazinu RUE MORGUE br. 205.

 Godine 2022. obeležena je stogodišnjica od premijere jednog od najvažnijih i najuticajnijih horor klasika nemog filma, švedske VEŠTICE (Haxan). Ognjanović je pisao o tom delu opširno u svojoj studiji o Đavolu na filmu, FAUSTOVSKI EKRAN (2006), a pisao je, ponovo, ali iz drugog ugla, prošle godine, i za RUE MORGUE. Taj članak je zapažen i sada nominovan za nagradu Rondo Hatton.

 ‘Hex of the Century,’ by Dejan Ognjanovic, RUE MORGUE #205. The lasting impact of HAXAN at 100

Nagrada Rondo Hatton se dodeljuje za doprinos proučavanju i popularizaciji klasičnih dela horora. Ovo priznanje postoji od 2002. godine, a dodeljuje se nakon glasanja na kome učešće mogu uzeti svi ljubitelji horora. Svaki od predloženih kandidata nominovan je zbog naročito značajnog rada ili dostignuća u prethodnoj godini.

 Dejan Ognjanović je do sada dva puta bio nominovan za ovu nagradu. Početkom 2016. Ognjanović je zavredio nominaciju za Rondo Haton nagradu obimnim tematom o Hauardu Filipsu Lavkraftu, koji je objavljen u magazinu Rue Morgue br. 161, iz novembra 2015. godine. U nominaciji stoji: „In three articles, including an expert roundtable, H.P. Lovecraft's work is invoked anew.” Članak pod naslovom „The Greatest Old One“ napisan je povodom 125 godina od rođenja Lavkrafta, a na kraju glasanja našao se u najužem izboru (tri naslova) u toj kategoriji.

 

Zatim, 2017.  godine Ognjanović je nominovan za Rue Morgue temat o 200 godina Frankenštajna iz broja 171, koji čine tri povezana eseja: „Madness, Myth and the Modern Prometheus“, „Endowed by Lightning“ i “Curse of Creation”. I tom prilikom je ušao u najuži krug (HONORABLE MENTIONS), ali nagradu nije dobio.

 

Da li će tako biti i ovom prilikom? Ili će biti – treća sreća? OD VAS ZAVISI!

 Ako podržavate ovo što Ognjanović radi, možete i vi poslati svoje glasove – vrlo je jednostavno i ne treba mnogo ni napora ni vremena.

Iako se nagrada dodeljuje u više kategorija, organizatori napominju da nije potrebno glasati u svakoj od njih.

Izbor svih nominacija nalazi se OVDE, pa odaberite sami, iskopirajte favorite u mejl i pošaljite na adresu taraco@aol.com.

Nominovani esej možete pročitati OVDE.

Ako je za Ognjanovića glasao vrhunski svetski horor pisac, TED Klajn, možete i vi!

U istom cugu možete glasati i za druge kategorije u kojima je nominovan zaista vredan i kvalitetan magazin RUE MORGUE.

A evo i kako!

 

VOTE FOR RUE MORGUE IN 3 EASY STEPS!

1. Copy and paste the ballot below into an e-mail

2. Choose BOTH options in the BEST ARTICLE category, and ONE for BEST COLUMN

3. Send to taraco@aol.com by midnight on April 23, 2023

And don’t forget to include your name in the e-mail!

 

-START COPYING-

 

BEST MAGAZINE OF 2022

Rue Morgue

 

BEST ARTICLE (choose two)

‘Hex of the Century,’ by Dejan Ognjanovic, RUE MORGUE #205

AND

‘Send in the Clown,’ by Andrea Subissati, RUE MORGUE #208

 

BEST INTERVIEW

Alice Krige by Carly Maga, RUE MORGUE #207

 

BEST COLUMN (choose one)

Devil’s in the Details, by Stacie Ponder, RUE MORGUE

OR

Files from the Black Museum, by Paul Corupe, RUE MORGUE

OR

It Came from Bowen’s Basement, John Bowen, RUE MORGUE

 

BEST MAGAZINE COVER

Rue Morgue #206 by Matthew Therrien

 

BEST INDEPENDENT/LIMITED RELEASE FILM OF 2022

THE BREACH, directed by Rodrigo Gudiño

 

BEST PODCAST

THE FACULTY OF HORROR, hosted by Andrea Subissati and Alexandra West

 

-END COPYING- 

 

Najvažnije: Glasanje traje do 23. aprila.

Ako do sada još niste glasali, priliku za to imate najkasnije do nedelje, ali bolje ne ostavljajte to za poslednji dan, poslednji čas, poslednji minut: glasajte SADA.

 

Ovde:

https://rondoaward.com/rondoaward.com/blog/