izabrana dela

izabrana dela

субота, 28. јануар 2023.

Dva nekrologa: RUĐERO DEODATO i AGUSTI VILJARONGA

             Nisam hteo da u novu godinu ulazimo s nekrolozima, smrtovnicama, suzama i crninom, iako nas je tik uoči dočeka tzv. Nove Godine (Plisken bi reko „Nova ŠTA?!“) napustio jedan od velikana horora, Italijanski maestro, Ruđero Deodato. Nažalost, pre neki dan umro je, veoma prerano, u naponu snage i usred pripremanja novog horor filma, Agusti Viljaronga, i zato osećam potrebu da se makar ukratko oprostim na ovom mestu od njih.

            Deodata sam imao priliku i da upoznam na Grosmanu, u Sloveniji, i da uradim jedan od svojih najdražih intervjua.

            Možete ga pročitati, na engleskom, ovde:

Ruggero Deodato Interview at Grossmann 2009

 

            Mogu reći da je na mene ostavio povoljan utisak kao malo koja horor veličina koju sam upoznao – ne zato što su ostali bili drkadžije, nego zato što je “notorni”, “ozloglašeni” reditelj “najzabranjivanijeg, najšokantnijeg, najštagod filma” (kako su skoro bez izuzetka glasili naslovi „vesti“ senzacionalistički-debilnih „novinara“, tj. pisaca klikbejt članaka) zapravo, pogađate, izuzetno topla, srdačna, duhovita osoba s kojom je bilo uživanje pričati.

            Moj osvrt na njegovo remek-delo (i svako ko ne vidi da je to remek-delo u najstrožem smislu reči je slepac, to mogu da vam potpišem i izdam potvrdu s pečatom) možete čitati ovde:

CANNIBAL HOLOCAUST (1980)

 

Na blogu imate i moj prikaz njegovog manje znanog, i ređe hvaljenog, a odličnog filma – istina, nema tu horora ni u tragovima, ali radi se o vrhunski zabavnom, ciničnom i unikatnom pajkanskom-drugarskom filmu koji toplo preporučujem. Pa gledajte samo taj genijalan naslov! ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK!

LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN (1976)

 

A za zabavu i razonodu, evo i mog kratkog, slikovitog podsećanja na Deodatov zabavni treš (koji umalo da nije režirao Slobodan Šijan!):

THE BARBARIANS (1987)

 

I još jedan zabavni treš hororčić:

DIAL HELP (1988)

 

Ako bi trebalo da sumiram opus ovog reditelja, to bi moglo izgledati ovako nekako.

 

Ruđero Deodato

(Ruggero Deodato, 1939 - 2022)

 

Značaj:

 

Režirao jedan od najboljih (i najzloglasnijih) italijanskih horor filmova svih vremena, KANIBALSKI HOLOKAUST. Ova tvrdnja bi se mogla proširiti tako da glasi „jedan od najboljih italijanskih filmova svih vremena, bez obzira na žanr“. A možda ne bi bilo preterano ako bismo reč „italijanski“ zamenili sa „svetski“?

 

Jedan je od najpouzdanijih, najtalentovanijih i najhrabrijih od svih italijanskih eksploatatorskih režisera, sa talentom i integritetom iznad odradeka s kojima se ponekad lenjo trpa u isti koš kakvi su Serđo Martino, Umberto Lenci, Luiđi Koci, i slični.

 

Sa značajnim uspehom okušao se u brojnim žanrovima izvan horora: policijski triler ŽIVI KAO PAJKAN, UMRI KAO ČOVEK (1976) je vanredno dobar i nadahnut primer euro-eksploatacije.

 

Često je uspevao da pomiri komercijalne i eksploatacijske momente sa stavom i ličnim pečatom koji njegove najbolje filmove izdvajaju kao autentične autorske proizvode.

 

 

Kurioziteti:

 

Karijeru počeo kao asistent Roberta Roselinija, a radio je i kao režiser II ekipe na filmovima Rikarda Frede, Antonija Margeritija i Džozefa Louzija. Posebno se istakao na kultnom špageti vesternu ĐANGO Serđa Korbučija (gde je sam snimio većinu scena u Španiji), nakon kojeg mu je pružena prilika da režira sopstvene projekte.

 

Radio veliki broj eksploatacijskih filmova različitih žanrova, od krimića do erotskih melodrama i „istorijskih“ filmova o Herkulu (tzv. peplum).

 

Na filmovima POSLEDNJI KANIBALSKI SVET i KANIBALSKI HOLOKAUST asistent mu je bio Lamberto Bava.

 

KANIBALSKI HOLOKAUST je jedan od 10 najgledanijih filmova svih vremena u Japanu (zarada je oko 7 milijardi jena).

 

Kao i Fulči i Rambaldi pre njega, morao je da na sudu sa svojim majstorom za efekte dokazuje da nasilje (nad ljudima) u HOLOKAUSTU nije stvarno; takođe se pojavio sa glumcima u jednoj TV emisiji kako bi dokazao da nisu ubijeni pred kamerama.

 

KANIBALSKI HOLOKAUST je navodno bio zabranjen u oko 60 zemalja (uključujući Italiju). U Italiji je sudskom odlukom povučen mesec dana nakon premijere, februara 1980. (zbog scena ubijanja životinja), i Deodato je tu odluku sudski osporio tek 1983, kada je film vraćen u bioskope.

 

U brojnim intervjuima Deodato nije skrivao ponos zbog KANIBALSKOG HOLOKAUSTA, i otvoreno ga je nazivao remek delom. Tako, u knjizi Spaghetti Nightmares, on kaže: „KANIBALSKI HOLOKAUST je sjajan film. Čak i danas kada ga gledam, ne mogu da shvatim kako sam mogao da ga snimim sa toliko finese i stručnosti. Taj film nikako nije mogao da ispadne bolji nego što jeste!“

 

Robert Kerman (zapravo Roberto Bola), koji igra profesora u KANIBALSKOM HOLOKAUSTU, bio je porno glumac, sa zapaženim ulogama u filmovima poput SEX WISH, DEBBIE DOES DALLAS i THE LADY IS A TRAMP.

 

Nakon što je odgledao HOLOKAUST, veliki režiser Serđo Leone napisao je Deodatu sledeće: ''Dragi Ruđero, kakav film! Drugi njegov deo je remek-delo kinematografskog realizma i sve izgleda tako realno da mislim da ćeš imati nevolja sa čitavim svetom.''

 

 

Najbolji horor filmovi:

 

 

1. Cannibal Holocaust (1980)

2. La Casa sperduta nel parco (1980)

3. Ultimo mondo cannibale (1977)

4. Un Delitto poco comune (1988)

5. Camping del terrore (1987)

 

Izvan horora: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN i CUT AND RUN.

 

 

AGUSTI VILJARONGA

(AGUSTÍ VILLARONGA, 1953 - 2023)

 

AGUSTÍ VILLARONGA je bio jedan od najbizarnijih i najoriginalnijih španskih reditelja. Ujedno i jedan od najslabije poznatih širim krugovima filmofila, jer nije bio izvikan kao (božemesačuvaj) Džes Franko, ili kao respektabilniji Amenabar, Balaguero, Plaza i kompanija.

 

Viljaronga je, kao malo koji reditelj, umeo da proizvede atmosferu neprijatnosti, nelagode, paranoje i gnusnosti koji mogu imati čisto ljudsko poreklo, ili (ređe) i natprirodno. Umeo je da bude prljav, telesan, provokativan korišćenjem seksualnosti koja je nekako uvek nadomak smrti, krvi, zločina. Malo je reditelja koji su nasilje prikazali u svoj njegovoj ogavnosti – ne samo u jeftinom splatter smislu (mada, nije on bežao od krvi i eksplicitnosti), nego i u smislu impakta tih scena, kako trenutnog tako i kasnijeg. U njegovim filmovima atmosfera je tako gusta da nasilje lako može da plane svakog minuta – a i jednom kad se odigra, njegov odjek ostaje da visi u vazduhu i truje ga svojom toksičnošću. Mijazmu Zla malo je ko uhvatio tako dobro kao Viljaronga… Mogla bi se povući čak i neka paralela sa Kadijevićem u tom smislu (kako u tretmanu nasilja u ratnim dramama, tako i u spoju seksa i smrti u hororima), s tom razlikom što je Kadija militantni slovenski balkanski heterosexualac, dok je Vilja bio španski homosexualac.


Iz Viljaronginog rukopisa mrak i boleština izviru tako prirodno i autentično da se to može uporediti sa vrlo malo njegovih kolega: recimo, Avati isto ovako naizgled bez truda ume da prizove iskonski mrak i skoro-nihilističku tminu u svojim drama-triler-hororima, ali pored njih, on u opusu ima i neke sladunjave melodrame i čak komedijice u kojima od toga nema ni traga. S druge strane, šta god da Viljaronga radi, to se ozbiljno primakne hororu – čak i njegov najmekaniji, najblaži, najljupkiji, najmanje mračni, zamalo-pa-dečji film, MOONCHILD (1989). Vidi moj prikaz
ovde.

 

Cena gorenavedenih kvaliteta je, pored ostalog, i to da je Viljaronga snimao retko, sa nehumanim pauzama između filmova. Za svojih 70 godina potpisao je premalo bioskopskih filmova i pregršt kratkih. Šteta, i gubitak je pre svega naš, jer ipak je ovo čovek koji je ne samo zamislio, nego imao muda da napravi – i još kako da režira! – jednu od najkultnijih i najmorbidnijih horor-drama ikada, TRAS EL CRISTAL aka In a Glass Cage (1987), filmčinu kakvoj nema ravne.

 


Sticajem okolnosti nisam do sada pisao o ovom filmu ni na blogu niti drugde (iako sam pre par godina imao tu privilegiju da u njemu uživam na projekciji sa 35 mm trake u Slovenačkoj kinoteci u Ljubljani, tokom Kurja Polt festivala), ali zato jesam o njegovom drugom najboljem filmu, MORE aka EL MAR aka THE SEA (2000). Čitajte, balavite i pohitajte da ga nabavite ako niste na vreme pročitali moju preporuku OVDE.

Moj osvrt na njegov žanrovski najčistiji horor, 99.9, u kojem se spajaju Blekvud (panteistička strava), Maken (paganska boleština) i M. R. Džejms (čeprkanje po grobljima i neželjene posledice toga), ali modernizovani, u unikatnom spoju folk-horora, natprirodne strave i nekog kao SF-a, čitajte OVDE.



Na blogu takođe imate i moj rivju neopisivog filma o serijskom ubici specijalizovanom za trudnice, ARO TOLBUKHIN: IN THE MIND OF A KILLER (2002).

 

A ovde ste odavno mogli pročitati i moj rivju njegovog prekretničkog filma, kojim je najzad (nakratko) prodro u španski mejnstrim, PA NEGRE aka BLACK BREAD (2010).


Istina, CRNI LEBA (tačnije, PORATNI LEBA) je i poslednji veliki i važni Viljarongin film: nekolicina njegovih docnijih nisu me ni približno impresionirali (uprkos sporadičnim kvalitetima). Njegov
THE BELLY OF THE SEA (EL VENTRE DEL MAR, 2021) zvuči zanimljivo (uprkos kritikama poput ove), govori o brodolomu koji je doveo do Splava Meduze; još uvek ne vidim da je procurio na mojim stalnim mestima: ako ga neko negde vidi ili poseduje, nek mi se javi.

 

Pred smrt je Vilja spremao nešto što zvuči kao potpuno fascinantan povratak na hororičnu teritoriju i sumorni teren tipičan za njega – film ČISTILIŠTE (Purgatory). Pogledajte taj plot i maštajte kakva bi divna mračna čudesa Vilja iz ovoga izvukao! Proučavalac antičke istorije i biblijske teologije poslat je u udaljeni sanatorijum kao pokajanje za svoje grehe. Tamo otkriva kult oko jednog pacijenta…

 

Pošto nema boga, ali ima raka, ovog ČISTILIŠTA smo sada lišeni, i ostaje nam samo PAKAO.

 

P.S. Solidan esej (ne moj!) o ovom reditelju imate OVDE.


среда, 25. јануар 2023.

RAZGOVORI: Noe, Žulavski, Kronenberg, Fasbinder, Hodorovski, Balabanov

 

Izdavač: Red Box
Godina izdanja: 2022
Br. str.: 167
Povez: broš
Format: 21 cm
Pismo: latinica

 

Šta kaže Dragan Dimčić, autor pogovora?

 

,,Filmovi Žulavskog, Kronenberga, Fasbindera, Noea, Hodorovskog i Balabanova, donose nam takvu vrstu slika i napadaju vizuelne i druge tabue „koji su pod krinkom etičkih i moralnih imperativa tako pažljivo ugrađeni u kolektivno nesvesno da im pridajemo legitimitet prirodnih zakona.“ Iako nam nije prijatno da gledamo takve prizore, ipak smo prisiljeni da se sa njima suočimo, postanemo svesni naših reakcija i upitamo se zašto tako reagujemo na njih. Zašto jedan deo ljudske egzistencije koji nam pomenuti autori predočavaju doživljavamo kao prljav, nedoličan, nedostojan, opasan i verovatno uvredljiv i neprihvatljiv?“

 

Šta kaže Ghoul?

 

U okviru edicije posvećene knjigama razgovora sa ljudima koji itekako imaju šta da kažu, a u velikoj meri su relevantni za čitaoce ovog bloga, Red Box je već objavio knjigu memorabilnog naslova RAZGOVORI S TOMASOM BERNHARDOM, koju sam vam već pohvalio i preporučio OVDE.

 

A sada imam još lakši posao. Znate onaj kliše, kad voditelj kaže: „A sada, čovek koga ne treba posebno predstavljati…“ E, otprilike bi se povodom ovog naslova moglo reći: „A sada, reditelji koje čitaocima ovog bloga ne treba posebno predstavljati – u knjizi koja se, stoga, praktično sama preporučuje!“

 

O većini ovih reditelja i njihovih remek-dela već sam izdašno pisao na blogu: pretražite malo arhivu, i naći ćete i moje osvrte na Noea, i Žulavskog, i na Kronenberga, i na Hodorovskog (naći ćete čak i foto-izveštaj mog susreta s njim, kad je bio u Beogradu, kojom prilikom sam i sam radio intervju s njim), i na više filmova Balabanova.

 

Jedino mi Fasbinder ne leži prirodno u ovu grupicu: njega niti sam nešto mnogo gledao niti ga smatram vrednim ovog društva, a njegov (srećom, kratki: 10 strana) intervju u ovoj knjizi odlično ilustruje i zašto. Prosto, moji nazori i njegovi nazori nisu mnogo bliski. Poštujem ga kao nekoga ko je pokušavao da radi nešto drugačije, na svoj način, (i kao potpisnika nekih od najlepših NASLOVA – naglašavam, naslova, ne filmova – u istoriji!) ali mene to ne dotiče i ne zanima.  

 

Recimo, na strani 59 ove knjige Fasbinder kaže: „Ako prihvatite da je smrt deo života, onda se više ne plašite. Ne plašite se ni tuđih smrti.“ Na to mogu samo da kažem: Koješta! Prihvatanje smrti je inteligentnom čoveku ne samo nemoguće nego i nenormalno – kako svoje (koja je nezamisliva), tako i, naročito, smrti bliskih, dragih osoba. Previše sam najdražih izgubio samo u prethodnih pet godina a da bih prihvatao Fasbinderovu „mudrost“ kao nešto više od gomilice praznih reči koje možda mogu da se sroče u neki sofizam, u neku simpatično-zvučeću demagogiju, poetsko trla-baba-lan, ali koje sa (mojim) životom i poimanjem stvari nemaju nikakvog dodira (baš kao i njegovi filmovi).

 

To što sa ovim rediteljem nisam istomišljenik ipak ne znači da je razgovor sa njim nezanimljiv i nevredan pažnje: ima tu, recimo, vrednog obrazloženja zašto ne prihvata da manjinske grupe, a naročito gejeve, prikazuje zaslađeno-patetično, kao žrtve – umesto toga, veli on: „Žrtva je prisiljena na svoje ponašanje – baš zato što je ugnjetavana.“ Itd.

 

Ili prajsles genijalan smehotresan momenat, kad objašnjava zašto ne voli Glodarov Do poslednjeg Zadaha. To vam neću spojlovati, vredi da sami otkrijete. Reći ću samo da ima neke veze sa diranjem za kurac. Glasno se tu zasmejah!

 

Eto, a ako mi je čak i Fasbinder, tako tuđ, kazao ponešto zanimljivo i vredno, šta tek reći o ostalim rediteljima, koje sve odreda obožavam i visoko cenim?

 

Žulavski, kao i obično, bez dlake na jeziku, govori o problemima sa čudovištem u POSSESSION, o fijasku NA SREBRNOM GLOBUSU, o svojim probitačnijim, uspešnijim poljskim „kolegama“…

 

Kronenberg, iz vremena EXISTENZA, osvrće se na svoje filmove u razgovoru pod naslovom „Filmski reditelj kao filozof“ (mada, ima on i boljih i filozofskijih intervjua od ovoga).

 

Sa Balabanovim zapravo imamo dva razgovora: jedan je povodom filma KARGO 200 (njegov najmračniji, zamalo pa najhororičniji), prosvetljujuć i o tom filmu i o Rusiji iz tog vremena, sredine osamdesetih, na ivici raspada; drugi je mladalački, i moram reći više je to klinačka bezvezarija i ćaskanje i brbljanje bez naročitog uvida i vrednosti, jer izbegava bilo kakav konkretan odgovor, i uglavnom vrda i relativizuje. 

Razgovori s Noeom i Hodorovskim spadaju u vrhunce ove knjige (i zbog obima i zbog sadržine i zato što pokrivaju čitave karijere, a ne samo jedan, trenutno aktuelan film) a preuzeti su iz knjige DARK STARS RISING Šejda Rupa, koju sam svojevremeno prikazivao na netu, na engleskom. Moj rivju ove izuzetne, davno rasprodate knjige imate na mom engleskom blogu, OVDE.

 

Ako bih cepidlačio, rekao bih da ni nepotpisani priređivač, ni autor pogovora (da li je on ovaj sadržaj odabrao i priredio? možda, ali to nigde tako ne piše) nisu adekvatno objasnili dva ključna pitanja: 1) Zašto BAŠ OVI reditelji? i 2) Zašto BAŠ OVI intervjui sa njima, a ne neki drugi? Recimo, da se ja pitam, od Žulavskog bih odabrao beskrajno sadržajniji, bogatiji, krcatiji pronicljivim uvidima i anegdotama i analizama i svačime, koji je izašao u EYEBALL kompendijumu, a koji se uzgred čak i pominje u ovom, kraćem i skromnijem, odabranom za ovu knjigu.

 

Međutim, takvo cepidlačenje ostavimo smaračima poput mene: većina filmofila koji cene pomenute reditelje biće srećni što postoje ovaj izdavač i ova edicija, i što objavljuju stvari vredne čitanja. Recimo, u najavi je Verner Hercog, još jedan meni mnogoobožavani reditelj, o kojem sam poprilično pisao na blogu – sa knjigom OSVAJANJE BESMISLENOG. Zato, podržite ih, kupujte, čitajte, hvalite, preporučujte – jer ima šta! I jer želimo još ovoga i ovakvoga!


субота, 21. јануар 2023.

14 godina bloga: kuda dalje?

 

            Rođendan ovog bloga, koji u kiberprostoru postoji od početka 2009. godine, jeste 22. januara. To je obično bilo vreme kada ja ovde pred vama malo sebe potapšem po ramenima, navedem neke statistike o posetiocima, fidbeku i tsl., iznesem nešto umerenog optimizma i rešenosti da nastavim dalje s ovim što ovde radim, a u tome me podrži 5-6 čitalaca u komentarima, i tako. To mu bude to.


            Istina, 2019. sam 10 godina bloga obeležio izdavanjem knjige KULT GULA: PRVIH 10 GODINA, sa najboljim (po meni) tekstovima dotad objavljenim na ovom blogu. Tiraž joj je bio 500 primeraka. Eno, posle 4 godine, imam na lageru još nekih 30-ak primeraka. To je možda dobro, možda nije bog zna šta, kako se uzme.


Uzgred, ako iz nekog razloga neko do sada još nije sebi i svojima nabavio KULT GULA, možete tu knjižurinu i dalje naručiti: tih 500 strana u tvrdom povezu možete dobiti za 990 din + ptt. Ako šaljem kao preporučenu tiskovinu, to je još 150 din, odnosno 1.140 din ukupno. Manje od 10 e za summa summarum ovog bloga u njegovom Zlatnom Dobu…

Sad je blog napunio 14 godina (!), i ulazi u 15-tu, nakon okruglo 2.550 blog-postova.

Sad, odnosno za koji dan, ja punim 50 godina, i obavezna kriza srednjih godina navodi me na neka premišljanja, preispitivanja i podvlačenja crte.

Konkretno, što se tiče bloga, to izgleda ovako.

Javlja mi se da je vreme blogova polako prošlo, ili je na zalasku. Niko više ništa ne čita, kažu mi dobro obavešteni krugovi, pa tako ni blogove.

Poseta blogu je u blagom padu. Ništa melodramatično, ali ipak primetno. Tokom prošle godine uglavnom se kretala oko nekih 250-ak unikatnih poseta dnevno. Sve ređe dobaci do 300 ili to prebaci, ali (za utehu?!) barem i vrlo retko bude ispod 200.

prethodnih 7 dana

Linkovi se sve ređe dele po netu, posetilaca sa strane (drugi forumi ili blogovi) sve manje, čitalac je manje: npr. pre punih mesec dana okačio sam rivju za atraktivan, iščekivan, visokoprofilni film, BONES AND ALL. Do današnjeg dana njega je otvorilo samo kojih 700-ak čitalaca. Pre nekoliko godina on bi do sada imao bar duplo, tj. minimum 1.500.

Prednovogodišnji pregled horora za 20-ak dana još uvek nije prebacio 1000 čitalaca. I tomu slično…

Fidbek čitalaca je nešto manji. Ni to nije spektakularno opalo, ali ipak je primetno manje (po broju) i tanje (po sadržini) nego pre npr. 10 godina.

prethodnih godinu dana

S druge strane, moje obaveze su sve veće – kako moj biološki sat otkucava, i kako sam nestrpljiviji da realizujem svoje planove u Orfelinu, i kod drugih izdavača, a naročito vezano za moje sopstveno pisanje (romani, priče, kritike, studije, eseji, prikazi) – sve mi je teže da odvojim dva-tri sata vremena kako bih (potpuno besplatno) pisao tekst o nekom filmu ili seriji ili knjizi koji će sve manje ljudi čitati a često niko neće ni reagovati na njega, ovako ili onako. Za to vreme mogao sam da prevedem bar 5-6 strana nekog romana ili priče (za honorar), ili napišem nešto svoje (za večnu slavu i besmrtnost)…

Zbog toga, mada se trudim da na blogu pokrijem sve što je iole vredno pažnje, imam sve manje motivacije i vremena da pišem iscrpne kritike, kao nekad. Ko zna zašto je to dobro? Ionako često otkrijem da velika većina „čitalaca“ zapravo ne dolazi ovde da čita moje kritike i rivjue, nego samo da vidi ocenu filma. Ne zanima ih kao kritičar i analitičar nego samo kao relativno pouzdani radnik u video-klubu. „Gule, vredi li ovo gledanja? Vredi? Super, gledam! Šta, ne valja! Super, uštedeo si mi vreme, aj’ ćao!“

lik stvari koje dolaze

Ako je tako, onda je i tviter dovoljan. Npr. sinoć sam pogledao PREY FOR THE DEVIL. Zašto bih i za koga i za čije babe zdravlje pisao detaljan rivju toga ako 90% „čitalaca“ samo želi „post“ ove sadržine:

PREY FOR THE DEVIL; ** (2); dosadna otrcana predvidiva rutina, kompetentna ali bezlična i nebitna.

Možda je čak i sve ovo posle zvezdica suvišno za većinu.

Da, 90% novijih filmova i ne zavređuje detaljnije od ovoga. Ali problem je što i za one nešto bolje, sa ocenom od 3- pa nagore, sve manje nalazim motivacije, vremena, smisla da se njima bavim…

Minuli rad

Da skratim: bez brige, ne planiram da ugasim blog, bar ne za sada. Trudiću se, koliko mogu, da ga održavam u životu, dokle god vidim da imam za koga i zašto.

Ali, paralelno s time, nosim se mišlju da svoje blogu-nalik aktivnosti prebacim u drugu formu, npr. podkast. Čini mi se da se narod preselio na tu formu. Možda „niko ništa ne čita“ (ili barem ne blogove), ali izgleda da mnogi ta sranja slušaju – dok voze, dok peru sudove, dok vezu goblene, šta god…

Dakle, nije nemoguće da tokom ove godine, kad to još malo promislim i ispitam sve tehnikalije i forme i fore i fazone oko toga, postepeno The Cult of Ghoul prevedem u formu podkasta. Verovatno samo audio-podkasta, jer šta ima da me gledate, dovoljan je i zvuk. No, videću još da li ću ulaziti u to, kada, kako, u kojoj formi, s kojim tačno sadržajem, da li da budem sam ili s gostima…

Za sad samo glasno razmišljam o tome. Pa, ako neko uopšte više čita ova moja slova, nek javi šta misli o tome. Kao i da li bi iko bio voljan da to akcijanje podrži nekim simboličnim, ili kakvim god, finansijama – ili će sve ostati na lajkovanju.

Za početak radije ne bih ulazio u taj poduhvat sa nekim ozbiljnijim svojim finansijama jer one će mi trebati za (samo)izdavaštvo: u planu imam da izbacim čak dve knjige za ovu godinu, roman i zbirku priča, a to, deco, KOŠTA. Sa prošlogodišnjim poskupljenjem papira i štampe izdavaštvo je dovedeno na rub egzistencije, i baktanje time postalo je samo za godinu dana daleko rizičnije i opasnije, samoubilačkije nego što je dotad bilo. (Zbog toga ne shvatite ovo kao obećanje – možda uspem da zatvorim finansijsku konstrukciju samo za jednu realnu samizdat knjigu ove godine, umesto za preterane i pre-rizične dve!) Da povrh toga još kupujem neke besne kamere, mikrofone i reflektore, svetla – nije sada realno.

Ali, eto, razmišljam o tome, ispipavam teren, pa ću videti.

Ako uopšte stvarno zakoračim u tu formu, linkove ću svakako deliti i ovde na blogu – paralelno sa tekstovima, spiskovima, osvrtima, najavama koje ću pisati i tokom ove 15. godine bloga.

Eto, toliko sam vam imao reći na tu temu, za sada.

Srećan nam 14. rođendan, i da smo živi, zdravi i vredni!

P.S. Da, znam da kasnim i sa Zlatnim Gulovima i sa Top-listom naj-horora 2022. Biće toga, nadam se u razumno bliskoj budućnosti – čim odgledam još neke kandidate za najviša mesta koje dosad ne stigoh…

P.P.S: Da pojasnim nekoliko stvari povodom gore izrečenog, jer izgleda da ima nešto više ljudi kojima je stalo do ovoga, a ja sam namerno bio neodređen, jer nisam hteo da to zvuči kao NAJAVA, obećanje, plan i program – jer sve to oko eventualnog podkasta za sada je samo glasno razmišljanje od kojega možda bude nešto, a možda ne bude ništa.

1) Čak i ako pokrenem podkast, to neće značiti prestanak pisanja na blogu.

2) Ako pokrenem podkast, njegova forma svakako neće biti pretežno posvećena rivjuima filmova. Rivjui će ostati u pisanoj formi na blogu.

3) Ako pokrenem podkast, ne verujem da bi to bio one man show, u smislu da samo mene u njemu gledate i/ili slušate. Njegova ako ne isključiva a ono sigurno preovlađujuća forma bili bi intervjui, razgovori, sa domaćim i stranim relevantnim osobama. Bilo bi tu arhivskih: čuvam audio snimke razgovora sa skoro svim veličinama s kojima sam bio u dodiru, od Balaguera preko Hodorovskog i Stenlija do Stivaletija i Englunda. Bilo bi, možda, i ponekih audio-video intervjua rađenih sa mnom, koje smatram još uvek vrednim. Zatim, snimaka nekih mojih javnih predavanja o hororu, ili promocija knjiga. Zatim, neki izbor razgovora s Kadijevićem, koje sam radio za VIŠE OD ISTINE. Najzad, bilo bi i svežih, originalnih, spec. za podkast rađenih razgovora sa domaćim i stranim gostima, kritičarima, filmmejkerima, piscima itd.

4) Glavna prepreka za ovo poslednje (gostovanja spec. za podkast) je u tome što sam ja lociran u Niškoj Banji, a moji eventualni gosti su daaaleko odatle, pretežno u Beogradu – gde nemam ni studio ni prostoriju ni tehniku za snimanje. A sve i da uložim neke pare u kamere i mikrofone i čuda i opremim nešto nalik studiju u N. Banji – to je neisplativa investicija, jer nije realno, i finansijski i logistički, da bih povrh toga još mogao da plaćam putovanje, i smeštaj eventualnim gostima koji bi se cimali da bi mi dolazili iz BG u N. Banju. Bez nekih sponzora i mecena ne znam koliko bi mi bilo isplativo da plaćam čak i taxi u Beogradu, s kraja na kraj grada, a kamoli bus (ili auto!) Bg-Niša. A čak i s tim, ne znam koliko je realno da bi se neke veličine, od kojih su neki i u godinama, smarali da putuju tri sata do Niša radi nekog podkasta, pa još tri nazad u Bg…

5) „Arhivsku“ varijantu bloga (sa već postojećim audio i video materijalima) mogu da pokrenem sutra, ali ne znam koliko je ona atraktivna da SAMA to održava. Ekskluzivnu, sa sadržajem rađenim spec. za podkast, neću moći da realizujem bez niza logističkih i finansijskih varijanti koje trenutno nemam rešene…


недеља, 15. јануар 2023.

13 STRAŠNIH PRIČA – Edogava Ranpo

 

Izdavač: TANESI

Pismo: Latinica
Povez: Broš
Godina: 2022
Format: 20x13,5
Strana: 240

 

Šta kaže izdavač?

 

Svet sočiva, ogledala, iskrivljene vizure, kojim putuju čudni putnici sa krpenim lutkama, koji su puni nemogućih ubistava bez zločina i krivca, u kome skoro da i nema natprirodnog, pa se on čini samo stvarniji i strašniji – takvim svetom je u prvoj polovini prošlog veka japansku publiku opčinio, i sada se prvi put na srpskom jeziku javlja u samostalnom izdanju, jedan od najvećih pisaca japanske popularne književnosti: Edogava Ranpo.

Edogavine misterije se, uprkos svoj složenosti zločina, interesuju pre svega za ljudsku psihologiju. Goro Akeći u priči Ubistvo na brdu D kaže: „Interpretacija može na bilo koji način izmeniti materijalne dokaze. Najbolji metod istraživanja jeste uz pomoć psihologije proniknuti u dubine ljudske duše“. Ovaj princip se može nazvati Edogavinom zvezdom vodiljom, i on ga je prirodnim tokom doveo i do dela prisutnih u ovoj zbirci. Jeza neželjenog dodira (Čovečja fotelja), iživljavanje nad bespomoćnim (Gusenica), apsurd nesputanog zločina (Crvena odaja) – u njima se obrađuju sakriveni, sramotni aspekti ljudske psihologije, a ne sadrže nužno elemente misterije. Čak i kad ih ima, pažnju čitaoca grabi pre svega jezovita atmosfera, a ne razrešenje slučaja. Ovakve priče mu s pravom daju naziv predstavnika pravca Ero, guro, nansens (erotika, groteska, apsurd).

 

Šta kaže Ghoul?

 

Edogava Ranpo je prvorazredni klasik japanske horor književnosti, umnogome njen začetnik – barem u njenom savremenom obliku (začetom početkom 20. veka), a ne u vidu folklornih, bajkovitih „kwaidan“ priča o duhovima, bogovima i demonima kakve su postojale vekovima pre njega.

Nema kod njega demona i duhova, primarni oblik ispoljavanja strave kod njega jeste – psihološka strava, strava poremećenog uma, greha, perverzije, nastranosti, morbidnosti, zločina.

Njegov uzor bio je Edgar Alan Po: ime kojim se proslavio zapravo je pseudonim - Edogava Ranpo je japanizacija Poovog imena (Edogav Aran Po). Po je, takođe, najslavniji po pričama psihološkog, ili barem debelo psihologizovanog horora, u kojima je „Đavo perverznosti“ primarni pokretač, a duhovi i demoni su u nagoveštaju, ako i tamo.

Sad, da se razumemo: Ranpo kao umetnik nije nigde blizu Pou, ali Pou nigde blizu nije NIKO drugi, sem donekle Lavkrafta. Po je bio primarno pesnik, i to se vidi i u njegovim slojevitim, složenim (i leksički i idejno i poetski i kako god hoćete) pričama. Ranpo je bio novinar i palp pisac, i njegov stil daleko je jednostavniji, direktniji, jednodimenzionalan i prilično jednoznačan.

Prosto rečeno: tomovi i tomovi ispunjeni su esejima i čitavim knjigama o pravom značenju i tumačenju „Ligeje“ i „Ašera“, o psihologiji „Crne mačke“, o simbolici zuba u „Bereniki“, o sadizmu u „Bunaru i klatnu“ i „Buretu amontiljada“, itd itd itd. S druge strane, nema potrebe za debelim tomovima tumačenja i analize Ranpovih priča, čija su značenja najčešće već nacrtana u samim pričama, ili ako nisu, onda se kriju odmah između redova gde će ih bez problema opaziti svaki prosečan čitalac (naročito danas, kada smo svi već videli na stotine i hiljade varijacija ovih situacija i zapleta).

Tri ubedljivo najbolje priče u ovom izboru su sledeće: „Čovečja fotelja“, o tipično japanskom perverznjaku zastrašenom seksom i ženama, koji ne može/ne sme drugačije da im priđe nego indirektno, na neki pritajeni, kvarni način. Konkretno, kao majstor za izradu nameštaja on načini specijalnu fotelju sa šupljinom u njoj u koju se on potajno zavuče i tako se naslađuje kad domaćica kojoj je prodao ovaj komad nameštaja seda i meškolji se po njemu, ne sluteći da joj je pervert samo par santimetara ispod mekanih jastuka…Očito to nije klasična horor priča, već više pripovest koja zastrašuje morbidnom psihologijom i eventualno paranojom – zamislite da vam tako neko leži ispod madraca vašeg kreveta, ili ispod jastučića vaše fotelje, i tiho dahće i drkucka dok vi izigravate princezu na zrnu graška… samo što je ovde umesto zrna graška nečiji uprčeni penis…

Gusenica“ je takođe priča o perverziji, ali druge vrste: ovog puta to nije horor paranoje već horor pasivnosti: zamislite da ste invalid, ratnik koji je u borbi ostao bez sva četiri uda – da je od vas ostalo samo truplo, glava, i genitalije. I da imate veoma nastranu i sadistički nastrojenu ženu koja je isprva smorena tim komadom mesa koji je od vas preostao – a onda, po principu „daj šta daš“, ona reši da se pozabavi time što ima – ali na sve sadističkije, bezosećajnije načine… Naslov, očito, aludira na to na šta nekadašnji čovek, sada bez udova, nju podseća…



Crvena odaja“ za središnju temu ima fascinaciju savršenim, nekažnjenim zločinom: kao i kod Poa, tako i ovde, on nema ovozemaljsku motivaciju. Dakle, Ranpoa ne zanima zločin iz koristoljublja: da skembam bogatu ženu ili muža, dođem do nasledstva itsl. Pih! To je za one debile iz romana Agate Kristos! Ranpovi ludaci NE ubijaju zbog para nego iz naslade, iz dosade, iz lične perverzije, because fuck you that’s why! Tako i ovaj ovde: čak i ne ubija svojeručno, već ingeniozno iskonstruiše situacije u kojima neko strada, a da se nikakva direktna veza s njim ne može povući… Opet, ne radi se o hororu situacije (brrr, jeziva scena, šta će dalje biti, dal će junak da preživi?!) nego o hororu psihologije (jbt kakav bolesnik, ne mogu da verujem da ovakvi ljudi postoje, jezivo je zamisliti da dođeš u dodir s ovakvim umom!)…

U srodnom duhu su i „Dva bogalja“ (varijacija na „Izdajničko srce“, o zločinu bez razloga) i „Blizanci“ (varijacija na „Vilijama Vilsona“, samo što ovde psiho ubija svog brata blizanca, ali ostaje progonjen time). „Pakao ogledala“ je razrađena dosetka koja se poigrava simbolikom ogledala i njihovim umnožavanjem prizora, a pre svega lika onoga koji se u njima ogleda – ubeskraj. „Patuljak pleše“ je prerada Poove „Skočižabe“, samo što se daleko više prostora daje sadističkom iživljavanju nad patuljkom, a kraća i manje nadahnuta deonica je njegova završna osveta mučiteljima. „Stari lutkar“ se simpatično poigrava začudnim efektom koji lutke – ovde, figure od voska, misteriozno životne, samo što ne ožive – proizvode na posmatrača, ili čitaoca.

Neke od ovih „strašnih“ priča uopšte nisu strašne, nemaju veze s hororom, već su bliže detektivskoj priči („Zločini dr Mere“), čistoj fantastici (klasična, vrlodobra „Putnik sa slikom krpenog kolaža“) ili SF-u („Kanali na Marsu“).

Najveći kompliment koji ovoj zbirci mogu da iskažem jeste sledeći: Ranpo je dovoljno važan i dobar pisac da sam se nosio mišlju da ga uvrstim u Orfelinovu ediciju „Poetika strave“. Nisam to učinio samo zato što sam znao da Tanesi planira ovu knjigu (neke od priča iz ovog izbora već su izlazile u nekim ranijim Tanesijevim antologijama japanske priče). Moj izbor se ne bi sasvim poklopio sa ovim Tanesijevim, ali u neki moj odabir svakako bih metnuo bar polovinu od ovih 13 priča, tj. najmanje 6 od ovih 13 naslova.

Na početku je i solidan, mada za moje prohteve prekratak, predgovor koji će vam dati najuopšteniji uvod u to ko je i šta je bio Ranpo i zbog čega je značajan.

Inače, ozbiljnim pratiocima japanskog horora Ranpo je znan po nekim sjajnim filmovima baziranim na njegovim pričama i romanima, kao što su transcendentni MOJU (aka BLIND BEAST), sumanuti HORROR OF DEFORMED MEN, Cukamotov gotik GEMINI, ili sasvim decentni Barbet Šrederov INJU: THE BEAST IN THE SHADOW. Ranpa se dohvatio i klasik japanskog avangardno-revolucionarno-perverznog filma, Koji Wakamatsu, i to ni manje ni više no njegove najperverznije priče – CATERPILLAR – u istoimenom filmu (koji je, nažalost, suviše jeftin i sirov da bih ga preporučio, sem najradoznalijima).

Pošto je Ranpo nešto kao japanski E. A. Po (po čuvenju, donekle i tematici – mada u drastično neartističkoj, palp varijanti), inspirisao je i filmski omaž kao što je RAMPO (u kome pisac istražuje zločine po uzoru na njegove priče...) i omnibus RAMPO NOIR, neujednačen ali svakako dovoljno sicko na unikatni japanski način da vredi pažnje onih koji vole japanske perverzije.

Dakle, pošto Orfelin neće raditi Ranpove priče, sasvim prihvatljiva zamena neka vam bude ovo Tanesijevo više nego solidno izdanje. Izbor je vrlo dobar, prevodi odlični, štampa i dizajn natprosečni.

            Nešto više o ovom piscu na srpskohrvatskom možete naći OVDE i OVDE.

            13 STRAŠNIH PRIČA naručite OVDE.

            Ujedno vas podsećam na Tanesijevu odličnu antologiju 15 : ANTOLOGIJA JAPANSKE HOROR PRIČE koju sam već prikazao na blogu, OVDE.

            A ako vas je zaintrigirala japanska psihološka strava (perverzni, poremećeni, morbidni umovi i njihova zlodela), podsećam na roman koji je izdao Tanesi, pod naslovom NEČOVEK, a naročito na njegovu superiornu manga adaptaciju i nadogradnju Đunđija Ita, NIKAD ČOVEK!