Kako je bilo na dodeli nagrade „Miodrag Bulatović“ u Nikšiću

            Kao što sam već obznanio OVDE, mom romanu ZADUŠNICE dodeljena je regionalna nagrada „Miodrag Bulatović“.

            Evo nekih slika i nekih izjava, članaka i fragmenata o tome kako je to izgledalo i šta je o tom romanu bilo rečeno, uključujući izveštaj s njegove promocije u Nikšiću. Na samom kraju imate i link da skinete i poslušate čitavu tu promociju.

 

Prof. dr Gojko Tešić je u obrazloženju Odluke žirija da književna nagrada ,,Miodrag Bulatović“ pripadne autoru Dejanu Ognjanoviću za roman ,,Zadušnice“ istakao da je riječ o višeslojnom, modernom djelu koje donosi šokantnu novinu u savremenoj književnosti.

,,Roman ,,Zadušnice“ Dejana Ognjanovića je u mnogo čemu šokantna novina u našem relativno mirnom romanesknom moru, iako živimo u morbidnim, mračnim, crnim vremenima koja su, izvesno je, autoru bila velika inspiracija. Inovativnost je vidljiva i u formi, i u strukturi, i u značenju, i u simbolici (...). Roman je satkan od građe iz prostora fantastike, uslovno rečeno vezanog za Istočnu Srbiju – a sve to je u nama i oko nas, „gogoljevski“ živo. Ognjanovićevi junaci su deo i prošlosti, ali i junaci sadašnjosti, bez obzira što pripadaju svetu mrtvih. Njihovo „buđenje“, njihov „govor“ i „dijalog“ su crnohumorne filmske storije koje nam odjekuju i gledamo ih svakodnevno. Filmska priča, fantastična, hororska – to su ključne oznake blistave ognjanovićevske poetike koja se nadovezuje i na bulatovićevsku grotesku, fantastiku, satiru, alegoriju,“ naveo je prof. dr Tešić u saopštenju.  

U ime žirija o djelu „Zadušnice“ govorio je profesor dr emeritus Boguslav Zielinski, ambasador svih književnosti i kultura s bivšeg jugoslovenskog prostora, zaslužan za njihovu promociju u Poljskoj, naglasivši da ,,roman preporučen za nagradu ima složenu i višeslojnu strukturu stvorenu Bahtinovom karnevalizacijom svijeta naopačke, povezanom s kategorijom grotesknog, rableovskim naturalizmom s njegovom posebnom sklonošću hiperboli, deformaciji i tjelesnosti, kao i demitologizacijom, fantazijom, simbolizmom i parodijom koji roman povezuju s tradicijom Bulatovića. Posebnost djela je vizualizacija, koja se jasno očituje u motivu apokalipse“, istakao je Zielinski.

Književna nagrada „Miodrag Bulatović“, za najbolji roman u kategoriji karnevalske, groteskne i fantastične književnosti objavljen u 2023. i 2024. godini, dodijeljena je autoru Dejanu Ognjanoviću, za roman „Zadušnice“, odlukom međunarodnog žirija u sastavu: prof. dr Gojko Tešić, predsjednik žirija, i prof. dr Boguslav Zjelinski, prof. dr Andrea Lešić-Tomas, prof. dr Miranda Levanat-Peričić i doc. dr Tamara Labudović, članovi.

Nagradu su Ognjanoviću uručili ćerka i sin Miodraga Bulatovića, Barbara i Matija Bulatović, a potom se nikšićkoj publici obratio Dejan Ognjanović, istakavši da je višestruko počastvovan da primi ovu nagradu: ,,Počastvovan sam pre svega zato što nosi ime našeg velikog pisca, sa kojim sam, eto, doveden u vezu. Naravno, nije na meni da uopšte pomenem sebe u istoj rečenici sa njim, ali zahvaljujem onima koji su procenili da se to može učiniti. Počastvovan sam i što dobijam ovu statuu koja nosi njegov lik, i zato što mi ovu nagradu uručuje regionalni žiri sastavljen od izuzetno eminentnih članova. Svako od njih pojedinačno je izuzetno kompetentan da donese ovaj sud koji je doneo, i naravno, drago mi je da ovu nagradu dobijam u bratskoj Crnoj Gori. Pozdravljam ovu manifestaciju i njen koncept – koncept ovog Karnevala romana i, uopšte, ideju da se nagrađuje ovakva vrsta romana. Ova nagrada je zaista jedinstvena i nema pandana, bar koliko je meni poznato. Ovo nije nagrada za žanrovski roman, ovo nije nagrada za mejnstrim roman, već nagrada za jednu vrlo specifičnu vrstu romana koja je groteskna, satirična, fantastična, preterana, subverzivna, i to je dodatni razlog zašto meni imponuje da budem jedan od njenih laureata.“

Ognjanović je naglasio da ,,Mi živimo u jednoj globalnoj karnevalizaciji, klovnovi su preuzeli mesta državnika. Njihove izjave i njihove slike su sada mimovi, dakle, ono što danas govore predsednici postaje predmet sprdnje i taj humor je gorak. Oni pričaju svašta i rade svašta, ali kada se setite da je takav i predsednik najmoćnije zemlje na planeti, a kamoli ovi drugi koji drže naše sudbine u rukama – taj smeh na njihove urnebesne izjave i ponašanje je gorak, kao što je gorak i crn humor u mom romanu, i zastrašujući. Taj spoj horora i humora moj roman čini itekako angažovanim, i ja sam zahvalan žiriju što je to prepoznao“, zaključio je Ognjanović.

 

            Evo i nekoliko fragmenata iz članka sa RTV Nikšić, sa promocije ZADUŠNICA.

 

Dejan Ognjanović, dobitnik priznanja „Miodrag Bulatović“, koje dodjeljuje Narodna biblioteka „Njegoš“, osim nagrađenog „Zadušnice“, autor je romana „Naživo“, „Zavodnik“ i „Prokletije“ i zbirke priča „Divlja kapela“. Dva puta našao se u užem izboru za značajna regionalna i međunarodna knjižena priznanja – za vodeću svjetsku horor nagradu Brem Stoker 2022., u konkurencije eseja i za NIN-ovu nagradu 2024, za roman „Zadušnice“.

„Ovo je prva zaista velika, ozbiljna knjižena nagrada. Mislim, čisto da ne budem nepravedan, osvojio sam na konkursu jednog časopisa treće mesto za kratku priču pre 15. godina. Da, nije to zaista nešto naročito za hvalu, ali eto, nije baš da nije ništa bilo primećeno, i da, bio sam sa „Zavodnikom“ u širem izboru za NIN-ovu nagradu, a sa ovim romanom u užem izboru. U užem izboru sam se našao i to je zapravo doslovno najveći plasman koji je jedan horor roman ikada u dosadašnjoj istoriji prišao, dakle, da dođe među 12 romana za NIN-a. Naravno, druga vrsta stvari se nagrađuje, ja nisam očekivao da to dospe i dotle, i hvala im na tome, lepo je, lepo je biti primećen, ali „za malo“ nije nagrada“ – istakao je Ognjanović.

Od 2015. urednik je edicije „Poetika strave“ u izdavačkoj kući „Orfelin“, čiji je nastanak inspirisala zapravo Ognjanovićeva doktorska disertacija „Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti“, kazao je direktor Orfelina, Milenko Bodirogić.

 

„Edicija Poetika strave ima blizu 40 naslova i na lep način pratio tu, po meni, Dejanovu kapitalnu studiju „Poetika horora“. Dakle, taj slučajan susret sa Dejanom je, na neki način, usmerio dve trećine izdavačke delatnosti Orfelina, koja nikad nije imala namera da bude nekako snažna, velika, naprotiv. Ali evo, sad je to gotovo 40 knjiga o „Poetici strave“ I peta knjiga u ediciji „Crna mačka“ – pojasnio je Bodirogić.

Svaka knjiga iz edicije „Poetika strave“ nosi Ognjanovićev pečat. Naime, on je autor predgovora koje piše iz naučnog i ugla eksperta horor žanra. Uskoro će se pred publikom naći i njegova tetralogija.

„Inače, Dejan sad radi na nečemu što je možda buduća tetralogija od koje ja poznajem koncepciju prve dve knjige. Jedna se zove Dolazak književnog horora, a druga Dolazak filmskog horora“ – kaže Bodirogić.

Nagrađeni roman „Zadušnice“ drugačiji je od ostalih, jer posjeduje dozu humora, kaže autor.

„Ja nisam siguran koliko je on vedriji zbog tog humora, jer je on veoma mračan i morbidan, ali ajde recimo da tu svakako ima mnogo više povoda za smeh čitaoca nego u nekim mojim drugim romanima“ – istakao je autor.

Razgovor sa Ognjanovićem i Bodirogićem, koji su bili gosti Narodne biblioteke „Njegoš“, drugog festivalskog dana književne manifestacije „Karneval romana“ vodio je Darko Nikolić.

Preuzeto odavde:

https://rtnk.me/kultura/video-niksickoj-publici-predstavljen-roman-zadusnice/

 

 

„Uprkos snažnim grotesknim momentima, u izvjesnom smislu je ovo moj najcrnji roman, jer opisuje Srbiju kao zemlju mrtvih, zemlju u kojoj je život (skoro) nemoguć. Ukratko, ako tu ima nekog humora on je ponajviše u duhu Tomasa Bernharda i Vilijama Barouza, samo sa malo više zgražavajućih prizora“, naveo je Ognjanović.

Na svom blogu pisac je objasnio da je roman „Zadušnice“ duboko ukorijenjen u ovdašnjem ambijentu i mentalitetu i da, onako kako je zamišljen i insceniran, nigdje drugdje ne bi mogao da se odigra, a dodatnu draž unosi činjenica da se radnja romana odvija u niškom kraju i da obiluje južnjačkim dijalektom.

Pogovor za roman, pod nazivom „Veseli domaći horor“, napisao je Ilija Bakić, pisac i kritičar, koji je naglasio da su „Ognjanovićeve stilske vježbe na temu oživjelih mrtvaca uspjele da žanrovske obrasce izdignu iz rutinske ovještalosti zahvaljujući visprenom insistiranju na veselom lokalnom koloritu koji ovim pričama donosi dobrodošlu notu razgaljujuće grotesknosti“.

Preuzeto odavde:

https://www.vijesti.me/vijesti/kultura/760058/dejan-ognjanovic-dobitnik-nagrade-miodrag-bulatovic

 

 

Osjećam se autsajderom i njegujem tu poziciju

Drugog dana manifestacije “Karneval romana”, predstavljena knjiga “Zadušnice” za koju je pisac Dejan Ognjanović dobio nagradu “Miodrag Bulatović”

 

"Ne osećam se komotno u srpskoj književnosti. Nominalno, ja jesam njen deo, ali nekako niti ona mene primećuje, niti ja nju primećujem, niti se ona mnome bavi, niti se ja bavim njome, tako da, verovatno, nisam ni na radaru većine srpskih književnih kritičara – delom mojom odlukom, delom činjenicom da su svi moji romani i zbirka kratkih priča – samizdat. Osećam se autsajderom i negujem tu autsajdersku poziciju, odnosno ne bunim se, nemam pretenzije na neke glavne nagrade i uopšte književne krugove pripadanja. Takođe, sopstvenom odlukom, nisam član ni jednog udruženja”, kazao je Dejan Ognjanović u okviru drugog dana književne manifestacije “Karneval romana” i promocije njegovog romana “Zadušnice”, za koji je dobio nagradu “Miodrag Bulatović”, koju dodjeljuje Narodna biblioteka “Njegoš” iz Nikšića.

Ognjanović je pisac, književni i filmski kritičar, teoretičar, istraživač, čovjek koji se, kako to reče tokom razgovora, jednako udobno osjeća i u ulozi pisca i u ulozi kritičara.

“Zaboravio sam ko je autor citata, ali neko je književnog kritičara definisao kao osobu bez nogu koja druge podučava kako treba da trče. To je možda jedan od razloga koji me je naveo na to da neću da budem taj bez nogu koji će drugima pričati kako se trči, nego ću se okušati, verovatno ne sa istim uspehom, i u ulozi pisca. Podjednako komotno se osećam u obe te pozicije i trudim se da one ne smetaju jedna drugoj: da kada stvaram prozu ne stvaram kao nekakav profesor, teoretičar koji će istog trenutka da to analizira, mehanički gradi, već da kao stvaralac budem što spontaniji”, kazao je Ognjanović.

Godinama pokušava da horor izdigne na novi umjetnički nivo i da, naglašava, dokaže da horor može da bude ozbiljna književnost.

“Horor je izuzetno relevantan žanr u književnosti, nažalost, potcenjen, neshvaćen. Niko ga ovde nije ni plasirao ni tretirao na pravi način a potpuno je relevantan i odbranjiv u estetskom smislu. Trudim se i na delu, i kao pisac, da to ne bude nekakav eskapizam, neka trivijalna literatura, nego nešto što ima poentu”.

Osim nagrađenog romana “Zadušnice”, autor je još tri romana “Naživo”, “Zavodnik” i “Prokletije” i zbirke priča “Divlja kapela”. Dva puta se našao u užem izboru za značajna regionalna i međunarodna knjižena priznanja - za vodeću svjetsku horor nagradu Brem Stoker, u konkurenciji eseja, i za NIN-ovu nagradu za roman “Zadušnice”.

“Bio sam sa ‘Zavodnikom’ u širem izboru za NIN-ovu nagradu, a sa ovim romanom u užem izboru. To je najveći plasman kome je jedan horor roman ikada u dosadašnjoj istoriji prišao, da se nađe među 12 romana za NIN-ovu nagradu. Naravno, druga vrsta stvari se nagrađuje, ali nisam očekivao da stigne ni dotle, i hvala im na tome, jer lepo je biti primećen”, istakao je Ognjanović koji je 2012. godine prvi u Srbiji, ali i u regionu, odbranio doktorsku disertaciju u cjelosti posvećenu poetici horora (“Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti”).

“Zadušnice”, roman koji je objavljen krajem 2023. godine, gotovo četvrt vijeka nakon Ognjanovićeve zamisli o njegovom nastanku, a nagradu “Miodrag Bulatović” je dobio u kategoriji karnevalske, groteskne i fantastične književnosti, prema riječima autora, sadrži najviše humora, u odnosu na dosadašnja njegova djela, ali, kako je kazao, nije siguran koliko je “zbog tog humora vedriji”.

“Jer je on veoma mračan i morbidan, ali recimo da tu ima mnogo više povoda za smeh čitaoca nego u nekim mojim drugim romanima”, istakao je autor koji smatra da je jezik piščeva domovina i koji se pridržava toga da piše o onome što zna.

Od 2015. godine Ognjanović je urednik edicije “Poetika strave” u izdavačkoj kući “Orfelin”, čiji je osnivač Milenko Bodirogić, i do sada je, u pomenutoj ediciji, objavljeno skoro 40 naslova, a svaki od njih nosi Ognjanovićev pečat - autor je opsežnih predgovora koji imaju i po 90 stranica i koje piše iz naučnog i ugla eksperta horor žanra.

“Treba reći da je Dejan, pored svoje skromnosti, jako vrijedan i akribičan. On ima akademski pristup radu i meni je žao što mu je to onemogućeno. Dejan sad radi na nečemu što je možda buduća tetralogija od koje ja poznajem koncepciju prve dvije knjige. Jedna se zove ‘Dolazak književnog horora’, a druga ‘Dolazak filmskog horora’”, kazao je Bodirogić.

Razgovor sa Ognjanovićem, koji važi za vodećeg poznavaoca horor žanra, na Balkanu, što u književnosti, što u kinematografiji, i sa Bodirogićem, čija knjiga “Pesak pjeskare” će biti predstavljena trećeg dana “Karnevala” vodio je Darko Nikolić.

            Odavde:

https://www.vijesti.me/vijesti/kultura/761003/osjecam-se-autsajderom-i-njegujem-tu-poziciju

 

            Ovo su mediji koji su detaljnije izveštavali o ovoj nagradi: 

https://www.vijesti.me/vijesti/kultura/760058/dejan-ognjanovic-dobitnik-nagrade-miodrag-bulatovic

 https://www.danas.rs/kultura/dejan-ognjanovic-nagrada-miodrag-bulatovic/ 

https://www.art-anima.com/nagrada-miodrag-bulatovic-dejanu-ognjanovicu-za-roman-zadusnice/ 

https://rtnk.me/kultura/knjizevna-nagrada-miodrag-bulatovic-dr-dejanu-ognjanovicu-za-roman-zadusnice/ 

https://www.glassrpske.com/lat/kultura/knjizevnost/ognjanovic-laureat-nagrade-miodrag-bulatovic/581295 

https://www.dan.co.me/kultura/nagrada-miodrag-bulatovic-dodijeljena-dejanu-ognjanovicu-5299459 

https://www.vijesti.me/vijesti/kultura/761003/osjecam-se-autsajderom-i-njegujem-tu-poziciju 

https://n1info.rs/kultura/dejan-ognjanovic-dobitnik-nagrade-miodrag-bulatovic/ 

https://rtnk.me/kultura/video-niksickoj-publici-predstavljen-roman-zadusnice/

(video)

 

https://www.dan.co.me/kultura/video-u-niksicu-otvoren-iv-karneval-romana-5300014

(ima audio snimak)

 

https://bibliotekank.me/?p=616 

https://sfpisb.wordpress.com/2025/05/27/zadunice-dobile-nagradu-miodrag-bulatovic/

 

 

VIDEO PRILOZI:

Sa promocije u Nikšiću:

https://www.youtube.com/watch?v=ero9scWIXNY

 

Gostovanje na TV KOPERNIKUS:

https://www.youtube.com/watch?v=xMt2WFuazAU

 

            Ako vas zanimaju moje impresije, ukratko rečeno – prezadovoljan sam i organizacijom, i medijskom i svakom drugom ispraćenošću ovog događaja. Počastvovan sam, radostan zbog priznanja mom proznom radu, ali po povratku kući nisam imao vremena da spavam na lovorikama, nego sam se smesta bacio na radne zadatke: dovršavanje knjige DOLAZAK KNJIŠKOG HORORA i pripremama za novo izdanje SLAUGHTER FESTIVALA (imaćemo, izgleda, jednog dobrog gosta, i brdo ekskluzivnih, dobrih filmova).

            O mom dobrom raspoloženju na promociji ZADUŠNICA, 1. juna 2025. – kojem je sigurno doprinelo i učešće Milenka Bodirogića – možete svedočiti i ako rešite da poslušate audio snimak te promocije, odnosno razgovora koji je odlično vodio Darko Nikolić. Mislim da smo sva trojica bili na nivou, i da je ovo jedan sočan, zabavan i slušanja vredan razgovor.

            Ima oko 120 MB, i možete ga jednim klikom skinuti, pa slušati, ODAVDE: 

https://www.mediafire.com/file/ilavnokgnox0vte/Zadušnice+promocija+u+Nikšiću,+1.+jun.+2025.m4a/file

 

 

HOROR PLANOVI 2025

 

Ušli smo već u jun, još malo pa će da otkuca pola godine, pa evo red je da najavim – makar izokola, onde gde još ne smem do kraja i do detalja – na čemu sam radio prethodnih meseci, i na čemu planiram da radim u narednom periodu. Ujedno, u svemu ovome videćete razloge zašto ove godine nije bilo Zlatnih gulova, niti Godišnje liste naj-horora, niti preteranog blogovanja. Ove knjige se neće same napisati niti prirediti… Ukratko, zbog ovoga:

 

ORFELIN

Orfelin će do kraja juna, u ediciji „Crna mačka“, objaviti omnibus dva romana Klajva Barkera, PAKLENO SRCE + KABAL. Ta knjiga sadrži moj ogroman esej, da ne kažem knjigu-u-knjizi, na 90 strana velikog formata, o značaju ova dva romana za Barkerovu poetiku horora.

            Ta knjiga je uveliko u pretplati, svi detalji o izgledu knjige i kako je nabaviti stoje OVDE.

            Ko poželi, moći će da je kupi i na SLAUGHTERU – ali znajte, Orfelinova pretplatna cena (2.300) važi samo do kraja juna, a od 1. jula cena će biti malko veća (2.500).

 

            Šta se još krčka u Orfelinu?

            Za Sajam očekujte najmanje još tri nove knjige u ediciji „Poetika strave“, i to:

            - PESME MRTVOG SANJARA, Tomas Ligoti

            - PUSTA KUĆA, Aldžernon Blekvud

            - ORLA I DRUGE PRIČE STRAVE, Gi de Mopasan

            Sve tri su zbirke priča: prva Ligotijeva, i dva izbora klasika koje sam ja načinio. Možda bude i četvrta knjiga, o kojoj ovih dana pregovaramo oko prava: ako ih obezbedimo, i ona bi mogla biti spremna za Oktobar. Tu je u pitanju roman.

 

SPECTRAL LIGHTS

blurb i detalj sa zadnje korice

            Do kraja jula iz štampe izlazi moja prva prava velika knjiga u Americi. Njen pun naslov je SPECTRAL LIGHTS: SIX MASTERS OF THE ENGLISH GHOST STORY, a posle mog opširnog uvodnog poglavlja koje se bavi pričom o duhovima uopšte, a zatim specifično engleskom pričom o duhovima, sadrži poglavlja o sledećih šest klasičnih autora: Sheridan Le Fanu, Vernon Lee, Henry James, M. R. James, Algernon Blackwood, Robert Aickman.

            Naročito sam počastvovan što mogu reći da je odličan i pohvalan predgovor knjizi napisao legendarni živi klasik engleskog horora Ramsey Campbell (da li će ga biti uskoro u Orfelinu? Vrlo verovatno DA!).

            Izdaće je Chiroptera Press, prvorazredni izdavač posvećen specijalnim i luksuznim horor izdanjima, pa će takvo biti i ovo: tvrd povez, ekskluzivne ilustracije i još ponešto.

            Ova knjiga će biti zvanično najavljena 21. juna, pa ću tada moći detaljnije da objavim još ponešto o njoj, sadržaju, plus da obznanim moćne korice i ilustracije iz nje.

 

DOLAZAK HORORA

            Već sam ovde, kao i u ponekim intervjuima, pominjao moje novo kapitalno delo. Pa, kada sam seo da ga pišem, shvatio sam da je toliko kapitalno da će morati da se podeli u dva toma, jer nema teorije da sve što treba stane u jednu knjigu koja se može držati u rukama.

            Dakle, ovih dana i nedelja privodim kraju pisanje prve knjige, DOLAZAK KNJIŽEVNOG HORORA – oko 600 str. velikog formata, tvrd povez, bogato ilustrovano, Orfelin tretman, kao POETIKA HORORA samo sa još više slika – a tema je istorija dolaska horora u ove krajeve u izdavaštvo: šta je i kada i kako izlazilo od horora u domaćim knjigama i antologijama, kako se o hororu pisalo, kako se napadao a kako branio, od početka 20. veka pa narednih sto godina. Svi ključni događaji, sva važna horor izdanja, trendovi i odjeci…

            Knjiga sadrži: ekskluzivno rađene intervjue, retke odlomke iz napisa o pričama strave u knjigama, stručnoj i popularnoj periodici, vredne ilustracije, korice knjiga, časopisa i sl. Biće zabavno, a naročito mega-poglavlje o hororu pod okriljem SF-a: dr Zoća, dr ABN, Boban, Sagita, Skrobonja, itd.

            Najaviću to detaljno kad kucne čas, ali nadam se da knjigu, na kojoj radim već više od godinu dana, završim tokom leta, i da izađe za Sajam u oktobru.

            VAŽNO: Kada se primakne izlazak ove knjige, dakle pre nego što bude spremna za štampu, otprilike početkom septembra, imaćete priliku da budete PRIJATELJ KNJIGE i da je svojim džepom podržite kao mecena ovog zaista neskromno ali realno rečeno kapitalnog izdanja.

            A odmah potom bacam se na 2. tom, odnosno DOLAZAK FILMSKOG HORORA, o tome kako se o horor filmu pisalo kod nas u proteklih stotinak godina. I ne samo pisalo, nego i kako je prikazivan, u bioskopima, na TV, kako je dolazio preko video-klubova, kako su o hororu pisali filmski kritičari, novinari i običan narod u pismima čitalaca… Biće zabavno, a naročito mega-poglavlje o Pajkiću i Pajkićevcima…

 

EDICIJA SAVREMENOG HORORA

            Posle predugog čekanja i odlaganja zbog pregovora oko prava i kojekakvih tehnikalija, najzad su sa mrtve tačke krenule radnje na ediciji koju uređujem za jednog velikog domaćeg izdavača. Dakle, uveliko se prevode jedan roman i dve zbirke priča. Verovatno će izlaziti sukcesivno, a ne odjednom, što je dobro, jer bio bi preveliki finansijski namet odjednom da vam se krknu čak tri pozamašne knjižurine. A ako te tri dobro prođu, u planu je da se radi i dalje…

            Nažalost, u ovom času još ne smem da obznanjujem ništa više, ni naslove-autore, ni termine. Valjda će roman izaći prvi, možda u septembru, a zbirke do kraja godine. Pratite ovo mesto, jer ovde ćete saznati prvi kad nešto konkretno bude moglo da se objavi.

            Uglavnom, radi se o troje američkih autora, roman je s početka 1990-ih, a zbirke s početka 2000-ih, pa idemo dalje u popunjavanje „rupa“ u domaćem izdavaštvu, sa već priznatim modernim klasicima horora, vrhunskim delima i autorima koji se sada prvi put nalaze na srpskom, u mom izboru i redakciji, i s mojim pogovorima…

 

PREDSTOJEĆE NAŽIVO AKCIJE

28. juna – Beograd: Pakleno srce i Kabal na Art-Animi – Promocija knjige i prva prilika da kupite primerke naživo, iz ruku urednika, u Dorćol placu. Učestvuje i Aleksandar Marković, koji je preveo KABAL i par KNJIGA KRVI…

4-6. jula – Doljevac: Slaughter festival, 4. izdanje. Upravo finiširam filmski program, biće najava čim sve bude ugovoreno i potpisano, nadam se da negde oko 25. juna izlazim s kompletnim filmskim programom. A do tada, još jednom podsećam – DAJTE VAŠE KRATKE HORORE!  

3. avgust – Aranđelovac: festival „Mermer i zvuci“, Stvaralaštvo Đorđa Kadijevića, vodim razgovor s Kadijom.

 

            DRUGA PISANIJA

            RUE MORGUE, broj za jul-avg, sadrži moj članak kojim na 6 strana najavljujem SPECTRAL LIGHTS (urednički naslov teksta je GHOSTLY GRANDMASTERS), odnosno kratko i popularno predstavljam SIX MASTERS OF THE ENGLISH GHOST STORY, a tu je i moj kraći intervju na tu temu s piscem predgovora toj knjizi, Remzijem Kembelom. Tu je i moj članak o novoj knjizi posvećenoj filmu POSSESSION Žulavskog koja izlazi u avgustu.

            RUE MORGUE, Halloween issue, sept-okt, ima moj veoma opširan članak-intervju na temu romana koji obrađuju „uklete filmove“ (to će isto imati 5-6 str): o tome mi govore pisci Tim Lucas (Throat Sprockets), Paul Tremblay (Horror Movie), i Michael Wehunt (The October Film Haunt).

            U istom broju učestvujem i sa nekoliko priloga u velikom tematu TRAVELOGUE OF TERROR, o jezovitim mestima širom sveta koja sam posetio.

            GRADINA – esej ISTERIVANJE ĐAVOLA I UTERIVANJE VERE.

            KNJIŽEVNA FANTASTIKA – esej o Klajvu Barkeru (odlomak iz Pogovora za KABAL-SRCE).

            Najbolji moj esej posvećen DILANU DOGU izaći će u jednom SUPER-SPECIJALNOM izdanju koje će, nadam se, biti javnosti obznanjeno veoma brzo, u narednih mesec dana. Ne samo što je to najduži moj tekst o Dilanu (ima oko 30 strana), nego je i ultimativni. Videćete zašto. Veoma me raduje ovo izdanje i jedva ga čekam.

 

            DRUGE RADNJE

            Urednik sam četiri romana jednog domaćeg pisca – ko šta kad, čuće se, ne smem dalje da pričam, za sada.

            Možda budem urednik još jednom odličnom novom domaćem horor romanu. Tek što sam pročitao rukopis, pa je za sada rano da se više govori o tome.

            Možda mi izađe priča „Divlja kapela“ na poljskom, a radim i na njenom plasiranju u Americi. Negde će izaći, siguran sam.

            Ko zna, možda se NKC smiluje da najzad objavi moj prevod pregenijalne knjige Robina Vuda HOLIVUD OD VIJETNAMA DO REGANA, koji sam im poslao još pre više od dve godine…

 

            MOJA PROZA

            Sticajem okolnosti na kraju, poslednje, ali ne i najmanje važno... Pošto stalno dobijam pitanja o tome, da kažem koju i o ovome.

            Ukratko, ove godine neću imati ni trenutak da se posvetim niti pisanju horor proze, niti njenom samoizdavanju.

            Pokušaću da iduće godine objavim barem zbirku priča DAGON, BOG SRBA – bez obzira na to što se niste baš polomili kupujući DIVLJU KAPELU. Svi bi samo romane, a priče idu primetno slabije, ali nema veze, ja teram svoje, pa kud puklo, makar i u propast…

            Imam u glavi i u sinopsisu ideju za naredni roman, i taj bi, kako za sad izgleda, trebalo da bude SPOMENIK. To nije nastavak ničega što sam pisao, izolovana je priča, ali javiće se najmanje jedan značajan lik iz PROKLETIJA, i zaplet spada u isti taj NAŽIVO-PROKLETIJE univerzum. 

nedavno u Nikšiću

Ukratko, dvoje verenika putuju prostorima bivše Jugoslavije, danas: on vozi i piše, ona fotografiše, a idu tragovima spomenika iz NOB-a, za inostranu monografiju za koju su angažovani (jer naši brutalistički spomenici su „in“). Na svom putešestviju doznaju za spomenik podignut na stratištu jednog užasnog ustaškog pokolja koji je potpuno zaboravljen od svih – i pokolj, i spomenik. Kad ga jedva nekako pronađu, potpadaju pod njegovo dejstvo i polagano počinju da slute zašto je bio skrajnut, kao i njegov autor. S time se prepliće i slikovita istorija arhitekte koji je projektovao taj spomenik nakon što je, prethodno, i sam jedva preživeo pokolj u 2. svetskom ratu…

            Strašno me ovo kopka, i pisao bih ga SUTRA, da samo mogu – ali ne mogu.

nedavno u Nikšiću

            Prvo treba da završim Magnum Opuse DOLAZAK KNJIŽEVNOG HORORA i DOLAZAK FILMSKOG HORORA, a paralelno s njima moj američki izdavač me je već angažovao za sledeću knjigu u USA, koju bi trebalo da napišem do leta iduće godine, posvećenu jednom velikom i dragom piscu…  

Zbog ovih angažovanja će moja proza morati malko da sačeka, da se prokrčka i prodinsta u glavi, kao što je bilo i sa mojim dosadašnjim romanima; a i bolje je tako, zar ne? Iz iskustva znam da je najbolje da tekst dobro sazri, a kad izađe, izaći će u cugu, u silovitom naletu. Ali, verovatno tek 2027. 

Da smo živi i zdravi dotad i da preteknemo od ćacija i ostalog ološa i hulja…

Dejan Ognjanović o nagradi M. Bulatović za Zadušnice i o Slaughter festivalu

Dragi moji, u petak 6. juna 2025. gostovao sam na Kopernikus TV.

Povod je bila nagrada „Miodrag Bulatović“ za horor roman Zadušnice, pa smo čuveni voditelj Gane i ja najviše pričali o tome: kako je došlo do nje, šta ona znači, šta nosi, može li se živeti od pisanja (horora), ZAŠTO se bavim hororom uopšte i dokle više to, itsl.

Pored toga, ovde najavljujem i NA ČEMU SADA RADIM, šta pišem, kad će novi roman….

Na kraju, tu je i najava Slaughter festivala, koji se ove godine održava 4-6. jula u staroj klanici u Doljevcu kraj Niša.

I kad sam kod toga, evo i ovde poziva: ŠALJITE SVOJE KRATKE HORORE (min. 5 min, max. 30) da biste se takmičili za ZLATNU MACOLU ™, a evo i gde i kako:

 A sad evo vam ga ispod taj prilog (usnimio drug Žarko, kojem spec. hvala!), sočan, vickast, zabavan, razdragan, informativan, u trajanju od 20 minuta, prvo embedovan…

a ko više voli da klikne pa otvori drugde, evo i linka:

https://youtu.be/xMt2WFuazAU

BRING HER BACK (2025)

Ne čudi me što novi film blesavih blizanaca koji su nam podarili TALK TO ME slabo prolazi na blagajnama. Tolko je crn da – it ain’t even funny. Prećeralo se s mračenjem: umiru roditelji, umiru deca, umiru glavni junaci, niko nije bezbedan – ali ne na trivijalno-rolerkosterski zabavljački splater FINAL DESTINATION način, nego u jednom ipak solidno oformljenom dramskom kontekstu gde te je zapravo briga za likove.

            Namerno neću reći „u realističkom kontekstu“, jer ne znam u kom stvarnom univerzumu bi jedna ovoliko sjebana žena mogla biti od države ovlašćena da joj se daju deca na čuvanje, a da je niko ne obiđe i proveri ponekad, u toj njenoj izolaciji, a naročito otkad joj se ćerka udavila u bazenu pred kućom u šumi…

Možda tako nešto može u Srbiji, gde je normalno da vaspitačica zaključa decu staru 5 godina u vrtiću i ode na SNS-sastančenje, a deca joj izađu kroz prozor i otpešače, autoputem, kilometrima do kuće, neprimećena, kao što se desilo pre neki dan… Možda može bez ikakve kontrole u Srbiji, gde se, takođe pre par dana, zapalio autobus sa decom koja su krenula na exkurziju – ali, da ga jebem, NE može država bez ikakve kontrole i procedure da šalje decu onoj ludači u iole civilizovanom svetu, u koji, uprkos vanzemaljski neprijateljskom živom svetu otrovnih paukova i zmija i guštera i leptirova-ljudoždera, ipak svrstavam čak i Australiju.

Bilo kako bilo, skoro-sasvim slepa seka i njen naizgled normalni ali zapravo psihički žešće sjebani bata ostanu bez oca u traumatičnoj uvodnoj sceni, i budu od strane nesposobnog državnog aparata poslati na staranje (budući da su maloletni) nekakvoj lujki (Seli Hokins, koja se jebala s čovekom-žabom!) a koja izgleda i ponaša se ko Seka Sablić, što meni barem uskraćuje mogućnost da je doživim kao realnu, ozbiljnu pretnju.

Mislim, jeste ona jeziva kad naslutimo koliko je bolesna – npr. kad je vidimo kako piški u neki sud nasred sobe, pa to nosi ovom dečku u sobu dok on spava i polije mu međunožje, pa on kad se probudi misli da se to njemu omaklo i da je još sjebaniji nego što već jeste… Ali kasnije, kad pretnja postane fizička, i svede se na abre-ubre i povuci-potegni, ta žena mi je daleko manje strašna, jer ipak je ona sitna i žgoljava ko Seka Sablić, a dečko je dovoljno izdžigljao da je za glavu viši i mogo bi je očas posla bacit do plafona pa na patos. Što, neuverljivo, on ipak ne učini kad ustreba… 

BRING HER BACK je prilično neujednačen spoj neočekivanih, svežih ili sveže-provetrenih starih stvari – sa nekim baš kliše situacijama (npr. klasična: „dozovi pomoć da dođe zlikovcu na legalo, samo da bi ’pomoć’ tu zaginula“). Vidi se da je ličan film i pre nego što na odjavnoj špici vidimo RIP posvetu nekoj mladoj osobi, ima tu duševnost u tretmanu likova, naročito dece i omladine, isto kao TALK TO ME, ali manje je to uspelo u artikulaciji: manje sam vezan za njih, manje je zaplet jasan a time i neumitan, jer su nejasna pravila oko toga ŠTA se tu zapravo dešava sa tim oživljavanjima, transferima duša, telima, proždiranjima, vaskrsavanjima, vraćanjima, prebacivanjima itd.

Ni u TALK TO ME nisu pravila bila baš 100% nacrtana, ali ipak si imao neke osnovne premise i konture jasne, tako da u svakom trenu znaš ŠTA JE U IGRI, what’s at stake, šta može da se desi, zašto se nešto dešava, kuda to (može da) vodi, kako (otprilike) to sprečiti – dok je ovde ta nekromitologija mnogo više proizvoljno skicirana, tako da veći deo filma nije jasno šta su i kolike su čije moći, šta ko i zašto želi, i čemu sve to.

Kakve veze imaju Rusi sa svim ovim – zašto se u ritualu priča na ruskom? Bem li ga! Zašto se to sve snima VHS kamerom i gleda na iskrzanim šugavim snegovitim VHS kasetlama na VHS video-rikorderima usred fucking 21. veka? Bem li ga! Osim što tako izgleda više (otrcano) creepy. Zašto u ritualima vidimo više učesnika i više voskresnija istovremeno – gde su ti ostali ljudi? Bem li ga! Zašto su ružni matori ljudi goli ili samo u gaćama tokom rituala? Jer nas asociraju na HEREDITARY? Bem li ga! Zašto se XXX samosakati, zašto jede drvo, leš, itd? Bem li ga! Zašto je leš u zamrzivaču? Bem li ga!

SPOJLER: Zašto keva duh svoje ćere prebacuje u telo dečaka, pa još oćelavljenog, iako je mogla da otme neku curicu za te svrhe? Bem li ga! Zašto ćera, vasrksnuta u dečaku, ne priča s kevom, zašto je mutava i kao retardirana? Šta nije valjalo u ritualu, u izvedbi, u prihranjivanju? Bem li ga! Zašto onaj momak pusti onako olako da ga sitnija i slabija ženica onako udavi u barici vode, a on ni da se trzne, ni da poskoči? Bem li ga!

Ukratko, ima baš gadnih stvari, i psihološki zeznutih mrakova (A24 već odavno smara s tim svojim štihom: IT’S ALL A METAPHOR FOR GRIEF!), ima i sakaćenja tela i duha, i mnogo potencijala, i kad je jezivo to priđe blizu Avati-jezivom (ZEDER)… ali, čini mi se, moglo se od ove jednostavne i suštinski predvidive pričice (nepotrebno zakomplikovane i oneverovaćene) uraditi više od ovoga. Nije mi to sve dovoljno artikulisano; ostalo je nedokuvano, poludupasto, kao prva ruka scenarija koja nije dovoljno odležala, niti razrađena. Niti je film tako zaokružen i znakovit i zanimljiv za višestruko kao TALK TO ME.

Mislim, i sa svim tim falinkama je to i dalje iznad proseka, i vrlo vredno gledanja, ali ja sam više očekivo – a i nadalje ću, od ove braće, jer imaju štofa za horor – pa zato bolje smanjite svoja očekivanja pre gledanja, kad vam se ukaže prilika. Dopuštam da ću možda blaaago da doteram sud na drugo gledanje, ali ne znam ni kad ću se naterati na njega, jer prosto ovo nije toliko privlačno i prijemčivo da bih požurio s reprizom.

Bio sam, i ostao, ljut što ovo nije bilo kupljeno za naše bioskope, ali sad kad sam ga overio, malo manje sam ljut, jer shvatam da nešto ovoliko mračno i nezabavno i feelbad ni ovde ne bi razbilo blagajne, kao što nije ni u USA… Za utehu, pošto je tako ćorakast, eto njega na strimingu za par nedelja do mesec dana, verovatno.

            P.S. Nema ocene, niti će ih nadalje biti. Čitajte rivjue ako oćete, pa kome je do toga nek sam prevodi text u cifre i zvezdice u svojoj glavi. Te su ocene ionako oduvek pre svega bile za moju ličnu orijentaciju i klasifikaciju, a ne za smarače koji će tu da mi zvocaju: „Zašty sy ovomy dao XXX a onome si dao YYY, kako sy mogay, zaštyyy?!“