ONCE UPON A TIME…IN HOLLYWOOD (2019)

****

4

            Bez straha, nisam lud da vam spojlujem četvorku! Mirno čitajte dalje! Ovaj text sastoji se iz dva dela: prvi, kraći, sa nekim opštim napomenama, koje svako može slobodno čitati, i drugog, dužeg, gde zalazim u spojlere, i koji će pametni ljudi pročitati tek nakon (obaveznog!) gledanja ovog odličnog filma. A sve to lepo i jasno razdvojeno...

            Dakle, ukratko, desilo se čudo: Tarantino je napravio izuzetan film, po prvi put još od... KILL BILLa!  

Full disclosure: nikad se ja nisam naročito primao na njega – voleo sam i poštovao RESERVOIR DOGS (3+) i PULP FICTION (4) i uživao u KILL BILL (5-) – i bio skoro mrtav 'ladan na sve ostalo njegovo: imate ovde rivjue za neke od njegovih novijih i baš slabijih, kao INGLORIOUS BASTERDS (2009) i THE HATEFUL EIGHT (2015), pa se podsetite. Njegovu raniju saradnju sa Di Kaprićozom, ĐANGO ANČEJND, sam praktično i zaboravio da postoji, skoro odmah posle gledanja. Isparilo. Puf! Couldn't care less.

Stoga sam s vrlo mlakim očekivanjima pratio – tj. uglavnom ignorisao – najave njegovog devetog filma, jer mi ni to nije obećavalo bogzna šta. Malo li sam znao...!

Full disclosure no. 2: Breda Pita izuzetno poštujem kao glumca, još od rulji manje znanog a meni vrlo dragog trilera KALIFORNIA (1993), koji sam naravno ispratio kod pirata čim je procurio u video-klubove, početkom 90-ih, a taj sud mi je zacementiran njegovim performansom u ruljama opšteobožavanom SEDAM (1995). Ahh, 90-te: poslednji put u istoriji civilizacije kada se među masovno-voljenim filmovima moglo naći i nešto stvarno dobro i pametno (SILENCE OF THE LAMBS, SE7EN, LEPA SELA LEPO GORE, ŠESTO ČULO, BLER VIČ PRODŽEKT...), a ne ko danas...

Bred Pit je, za mene, talentovan glumac koji ima i pojavu i harizmu i magiju, i to mu dolazi skroz prirodno i lako. To se, bez problema, 110% vidi i u ONCE UPON... gde njegova neprskana, od-Azatota-data zvezda sija nenametljivo ali ubedljivo u svakom kadru.

S druge strane, di Kaprićozu nikad nisam ozbiljno shvatao kao glumca – delom zbog te nesrećne face ostarelog bebi-fejsa koga nikakve količine facijalnih dlaka, maske, bora pravih i docrtanih, ne mogu učiniti ubedljivim zrelim muškarcem, čovekom, itd. Prosto, ne kupujem to i tačka. A delom mi je on slabiji glumac jer prosto u njemu ne osećam prirodnu onu žeravicu, ono tinjanje harizme koje ili imaš ili nemaš. Zato on mora da se muči, napreže, fizikališe u svakoj ulozi, al' ne vredi mu: što se više muči, to više ja to mučenje ne kupujem, jer ga opažam. Priznajem: vredan je, marljiv, uporan, napreže se, glumi tol'ko da mu sve žile iskoče na vratu i čelu, al džaba; sve to isto, pa još 6 puta bolje, Pit odradi prirodno, bez naprezanja, uz osmešak. Ukratko, Pit je Cvrčak, a Kaprio – Mrav. U nedrima nestô...

Istina, da budem pošten, dao je Kaprio sve od sebe ovoj ulozi, i pošteno je zaradio svoj honorar – čak će prostota, hronično sklona zasenjivanju, kupiti ovo njegovo glumljenje i glumatanje kao jaču, veću, težu ulogu, odnosno veće postignuće – što, na nekom nivou, i jeste, jer Pit je samo imao da se pojavi na setu s onim od boga datim, i da bez trunke napora, bez znojenja (ali NIKAKO NE na auto-pilotu, dapače!) oživi tog lika, i dâ mu sve 3 dimenzije a da to i ne primetite, jer ste zasenjeni time što DiK mora da glumi za trojicu, pa sve stenje od glumenja... Al' ne vredi: meni je to opet razlika između performansa, izvođevine, napora – i inkarnacije, prirodno žive.

            Ali dobro, sve je to manje važno od činjenice da je Tataratino genije za dobar kasting, i da je odlično prepoznao da će se dobra hemija roditi između njih dvojice, jer oni mu nose film. Ili bar tako izgleda. Mislim, da – nose ga, na svojim mišićima. Ali iza tih mišića je srce & duša, a nju ovde oličava Margo Robi, koja igra Šaron Tejt (ako ćemo bukvalno), odnosno igra Dobru Vilu Holivuda, otelotvorenje svih onih čistih, neokaljanih ideala o Fabrici Snova koje imamo i želimo da imamo (uprkos svim raskalašno-perverznim & drogirano-nimfomanskim pedo-geng-beng pošastima Holivud-Vavilona koje nam sreću kvare).

            Margo Robi ima isto ono što i B. Pit – prirodno zračenje iznutra, i njen glavni posao u ovom filmu jeste upravo to: da zrači. Što i čini, izdašno. I bez napora. Prirodno, lepo, čisto. Margo Robi je, dakle, mnogo više od Jedne Osobe koja je istorijski stvarno postojala i igrala u nekim filmovima i tek obećavala da postane velika Zvezda (pre nego što su Mensonovi drogirani i mozgoisprani hipi-šiti-skotovi i degeni to presekli, noževima) – ona ima da otelotvori Magiju Filma u koju želimo i volimo da verujemo makar tokom tih mračnih časova kad se izdvojimo iz tzv. stvarnog sveta i uđemo u svet Filmske Magije.

            U ovom slučaju je predznanje s kojim dolazite iz tzv. stvarnog sveta u Svet Filma sine qua non da uopšte doživite i pojmite Šta ste i Zašto (u baš ovom obliku) pogledali. I mada bih ja voleo da verujem da prosečan ili bar blago natprosečan Srbin zna, makar otprilike, ŠTA se desilo 9. avgusta 1969. u Holivudu – nisam baš tako ubeđen u to. Sudeći po nekim tetkama i tako nekim slučajnim posetiocima bioskopa koji su došli da gledaju „novog Tarantina“ (na premijernoj projekciji kojoj sam prisustvovao), biće ovde mnogo onih koji će se po odjavnoj špici tupo češkati po glavi i izbacivati niđe-veze debilne komentare i kritike...

            Ali takvi me ne zanimaju; takvi, nadam se, i ne zalaze na ovaj blog.

            Za ispravno poimanje ovog treba da znate, makar u osnovnim crtama, priču čiji su glavni akteri Polanski & ekipica, Šaron Tejt, Čarls Menson i njegovi ludaci i ludakinje na Span ranču, itd. A ako to znate, onda znate i kako se ona završava. Svest o tom kraju gledanje ovog filma opasno približava horor žanru – jer usred sveg tog suncem okupanog Holivuda i okoline, usred te blistave vedre Kalifornije, svako malo dobijete nagoveštaj nečeg zlog i mračnog što u pozadini vreba, i što se polako ali sigurno, neumitno, senovito nadnosi da proguta našu Šaron i sve što ona predstavlja.

            I tu se Tataratino pokazuje kao majstor: to kako on, prividno neosetno, bez truda, lagano, sve sitno gazeći nožicama, uspeva da u tu sunčanu tralala melodiju ubaci pokoji mračni ton, a sve skladno i prirodno, bez disonance – kako seje male, pa sve veće nagoveštaje, tog horora ka kome sve vodi – to je, posto, genijalno. Kakav MIDSOMMAR (koji još nisam pogledo, jer nemam gde!), kakvi bakrači: mr T radi horor pod suncem za sve pare!

            A u tom kontekstu, prolongirana scena na Span ranču je ne samo najbliže što je on prišao hororu u svom dosadašnjem opusu (a nagoveštava da bi voleo i da snimi full-blown horor, ako mu ćune dobra priča na pamet!) nego je i, sasvim sigurno, jedna od najjezivijih koje ćete ove godine videti u ma kom filmu, ma kog žanra!

To kako je prikazao te Mensonove degenerike, a naročito te kripi bičiz, te praznoglave jebulje (i, unutar toga, način na koji se sex koristio za ovladavanje i okorišćavanje – gde jedna jebulja praktično drži matorog vlasnika ranča u sexualnom ropstvu da bi ovi njeni mogli tu da se švrćkaju i orgijaju uz Mensonova muzičko-mesijanska govna) – te sex zombijke – te harpije kuropušačice i, ako zatreba, kurodgrizačice – pa to je, naprosto, predivno i pregenijalno. Pravi mali horor film unutar velikog maltene-horor filma!

I, naravno, priprema terena za horor koji nas, znamo to, čeka na kraju. Horor Mensonove bande. Horor ubistva Nevinosti Holivuda. Ubistva šezdesetih. Ubistva hipiti-hopiti pokreta. Kraj ere Vodolije i ulazak u doba Saturna (u retrogradu). Neosetni prelaz iz BALA VAMPIRA (sećate se njegovog kraja?) u TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM.

Ostaje samo pitanje – šta će nam, tačno, i kako, Tarantino prikazati; kako će tretirati taj horor; kojim će ga bojama obojiti; kako će taj Neukus da (ne) ispoštuje, da li će i koliko respekta prema žrtvama da pokaže... itd.

E, odgovori na ta, i druga pitanja kriju se u SPOJLERIMA.

DAKLE, ODAVDE PA NADALJE SVE DO KRAJA JE ISKLJUČIVO TERITORIJA SPOJLERA – KO NIJE GLEDO FILM NEK BEGA SMESTA!

REĆI ĆU OVO SAMO JEDNOM: ne dajte da vam ga iko spojluje – uđite na njega što neviniji! Pustite da vam majstor Tarantino – a ne neki debilni novinar ili kritičar – oduzme Nevinost!

            Dobro, pošto smo to pojasnili, da vidimo duša gde je onda?

            Ali pre toga: znate šta, ima nekih koje nervira odbrojavanje u najavama T-ovim filmova – pa je tako ovaj „Deveti film Kventina Tarantina“. Ali tek sad shvatam smisao u tom insistiranju, i više mi ne smeta. Naime, ovo je DEVETI put kako KT radi jedno te isto, i onaj ko se po DEVETI put zabezekne, zapanji, izbezumi, ražljuti, indignira, trigeruje i padne u fras zbog njegovog odnosa prema tzv. stvarnosti (i njenog spektakularnog zamenjivanja filmskom stvarnošću) – po DEVETI PUT, ponavljam, nakon svih onih prethodnih – taj stvarno zaslužuje da prođe kao Srbija, koja se takođe stalno iznova zapanjuje time ko su joj davnašnji neprijatelji, i stalno se, po sedmi, osmi, deveti, deseti... put iznenađuje njihovim neprijateljstvom!

            Ovo što je Trabantino ovde uradio, površno gledano, zapravo je besramna depalmijanska auto-krađa: istu foru iz INGLORIOUS BASTERDS on ponavlja ovde. Tamo njegovi „komandosi“, men on a mission, uspeju da rafalom pokose Hitlera lično (!) – ovde, Mensonovi degeni završe u pogrešnoj kući, ne kod trudnice i njenih naduvanih drugara, nego kod dvojice mužjaka u naponu snage koji ih samelju i spljeskaju i zapale da samo hrpa pepela ostane!

            I prosto je šteta što je ovu foru T potrošio ranije, na jedan znatno slabiji film, gde taj postupak nema bogzna kakav impakt i značenje. Ali nema veze, to ne smeta mnogo. Jebeš originalnost. Kradi od najboljih, kažem ja, pa makar to bio i ti sam!

            BASTERDS nije bio film o II sv. ratu, nego je bio o FILMOVIMA o II sv. ratu.

ONCE UPON... nije film o Holivudu istorijskom, „stvarnom“, niti je o jednom „stvarnom“ događaju iz njegove istorije (masakr Šaron Tejt i njenih prijatelja od strane Mensonovih degena) – nego je o Holivudu mitskom, o onome što Holivud oduvek predstavlja – o Fabrici SNOVA. I stoga je ovo jedan od najlepših i najdirljivijih omaža FILMSKOJ UMETNOSTI (ili barem njenom američkom izdanju, koje se kao takvo zapatilo i u ostatku sveta, sve do Indije i Japana).

Kako to? Zašto to? Otkud to?

Pa, zapravo, krajnje prosto: u mladosti sam se često, okružen prostodušnom publikom, susretao sa „kritikom“ sažetom u rečima: „Pih, kao na filmu“, kad god bi se u filmu preteralo sa odmakom od tzv. stvarnosti. Tu je na delu temeljno nerazumevanje same srži privlačnosti Filma – koji postoji, ne da bi nam preko ekrana niz grla gurao isti onaj suvi leba i vodu koje preživamo svakog dana u Zatvoru TZV Stvarnosti, nego da bi nam dao i malo KOLAČA, pride.

Ne, dakle, život kao takav – nego, štono reko g. Hič, „život iz kog su izbačeni dosadni delovi.“ Nešto veće od života. Ideja. San. Izvan okova tzv. stvarnosti.

Tarantinov Once Upon a Time…in Hollywood je jedan od krajnje retkih filmova koji vam pružaju I JARE I PARE – za razliku od većine, čak i najbolji vam uglavnom daju samo jedno od toga.

Konkretno, dao mi je dva velika zadovoljstva koja bi u "normalnom" filmu bila uzajamno isključiva, po principu ILI/ILI:

1) prvo me je golicao hororom koji sledi, nagoveštajima, pretećim slutnjama, tim efektnije što je to sve ispripovedano lagano, bez žurbe, polagano, tako se ti zloslutni znaci tek s vremena na vreme jave: i što me je više vezivao za Šaron (i sve što ona oličava) to me je više, unapred, bolelo ono što znam (? ali, znam li?) da sledi. I što sam se bližio kraju, to mi je bilo mučnije, neprijatnije; to sam manje uživao u filmu, počinjao da se meškoljim. A onda, BAM!

2) A onda se popišao na tzv. stvarnost i dao mi ono što sam, potajno i ne tako potajno, sve vreme gledajući film želeo: daj da se ne završi onako kako znam da se mora završiti; daj da se nekako spase, daj da ne umre! I FILM MI JE TO JEBENO DAO! PA JOŠ KAKO!!!

Onako kako to samo film može: sa katarzom! Sa razbijanjem njuške ogavne degenke dok se ne pretvori u kašu – wham! bam! thank you ma'm!!! I još sa jebenim NAPALMOM! Pa, mislim – predivno... KAO NA FILMU...

Znači, dao mi je i Jare relativno autentične (blagofikcionalizovane, ali za tzv. stvarnost ipak prikačene) horor storije, i Pare potpune hepiend fabrikacije koja hiperboliše čak i onu čuvenu floskulu PRINT THE LEGEND, jer T ide i iza toga – ne postoji, sa Šaron, kao npr. sa Elvisom, ni najmanja „legenda“ da se nije dogodilo ono što se dogodilo (hell, pa postoje čak i fotke njenog iskasapljenog leša! ima na netu, al bolje ne proveravajte!), ali on svejedno ide sa onim: ako vam se ne sviđa stvarnost, fakti, istorija – dajte mit!

E, sad – da se sve svodi samo na taj postupak, radilo bi se samo o relativno prostom i prostačkom utaživanju (ili exploataciji) niskih poriva: kao npr. kad Srbi svršavaju u bioskopu gledajući BALKANSKU MEĐU, fantasy film u kojem desetine i stotine šiptara bivaju pokošeni mecima i bombama i bazukama, i eksplodiraju i krvare (u bici koja se stvarno nikada nije dogodila) barem na platnu, kad već, nažalost, ne u tzv. stvarnosti.

            Ono što ovaj GIMIK izdiže na nivo umetnosti jeste Tratatinov tretman Šaron Tejt, koji je, bez obzira na baljezganja kratkovidih retardiranih „feministkinja“ (daću primer jedne takve, malo niže), apsolutno prepun respekta i ljubavi prema njoj, i kao osobi, i kao simbolu. Genijalan je touch to što ona nije, formalno, glavna junakinja – što se priča o Holivudu (koji ona oličava) kazuje kroz storiju o dvojici izmišljenih likova, gde se ona samo sporadično, u pozadini, pojavi, jer put do istine nikada nije prav i jednostavan, nego uvek zaobilazan, pa tako i ovde; izokola mi njoj prilazimo bliže nego u nekoj pešačkoj drama-limunadi SHARON TATE: THE REAL STORY.

            I genijalno je to što ona ima malo dijaloga, i malo vremena na ekranu, a naročito to što se, na kraju, u poslednjoj (genijalnoj!) sceni ne javlja telesno, ne vidimo je, nego je samo čujemo, pred onim (rajskim?) vratima, kao bestelesni glas – ali ŽIV glas, glas ne nekoga ko je umro, nego nekoga ko i dalje živi, s one strane.

            I genijalna je scena – jedina poduža u kojoj je ona glavna, u kojoj samo nju pratimo – u kojoj odlazi u bioskop da pogleda sebe, u filmu u kojem je igrala: to je verovatno najbolja scena u ijednom filmu iz ove godine, a možda i nekoliko godina okolo. To je superiorni meta-momenat u ovom ionako meta-meta filmu, višestruko genijalan:

1) zato što T nije radio novu rekreaciju tih Tejtinih scena gde bi je sad igrala Robi, nego imamo M. Robi kao ŠT koja u bioskopu gleda ŠT kako (i dalje živi) i kicks ass na platnu (ima li lepše, dirljivije, suptilnije, sirovije ekranizacije ideje o najpribližnijoj vrsti besmrtnosti koja je smrtnicima dostupna – onoj FILMSKOJ?);

2) zato što se tu vidi obilje emocija i stanja, od narcisoidnosti (gledam sebe na platnu!), preko nesigurnosti (da li sam dovoljno dobra?), do samozaborava i prepuštanja emociji sa platna, i plus onoj izvan platna, iz publike, koja (pozitivno) reaguje na ono / onu sa platna, i kad se ŠT ispred platna opusti i počne da se smeje zajedno sa filmom i zajedno sa publikom – kad i ona postaje JEDNO sa tom publikom, kad više nije ni zvezda ni zvezdica nego samo još jedan participant u toj Magiji (što vidimo, pored ostalog, i u kadru njenih podignutih, bosih i celodnevnim pešačenjem malko i zaprljanih tabana – gde T-ov foot fetish transcendira svoje niske strasti i takođe postaje znakovit);

i 3) zato što scena odiše sa dva sloja emocija, koje se ne sudaraju, nego nadopunjuju: na prvom nivou, to su emocije junakinje koju pratimo (ŠT gleda sebe, brine, opušta se, smeje, itd), i emocije gledaoca svesnog bliske sudbe te iste ŠT, što toj prividno nedužnoj, blagoj, vickastoj, lepršavoj sceni daje snažne slojeve elegičnosti, tuge, melanholije, usuda, žala za (soon to be) gubitkom...  

            I onda dođu debili sa svojim: „Baaaa, nisi ispoštovô Šaron, gurnuo si je u zapećak, ona samo ćuti, ima je na 5-10 minuta u celom filmu, bla bla baaaa...“ Ne znam koliko slep treba neko da bude pa da ne razume da je Šaron Tejt SVETIONIK i JEZGRO ovog filma, i da su sve scene – i one sa mužjačinama i njihovim kaskaderima, i njihovim nesigurnostima i slabostima i promašajima i lažima i grehovima, ALI i junaštvima, pa čak i scena fantazije sa Brusom Lijem – da su sve one o FILMSKOJ MAGIJI a ne o filmskoj „stvarnosti“, i da su stoga čvrsto povezane sa pomenutim jezgrom.

            Treba vremena da se to shvati: ovo je čudno strukturisan film utoliko što je zaista potrebno doći do kraja da bi se shvatilo zašto je ponešto pre toga bilo neophodno. I, da budem iskren, tokom prve polovine, duže od sat vremena, ovo se sve kretalo negde oko trojke, nekad jače (3+), nekad slabije (3-); nisam bio naročito impresioniran mnogim scenama koje bi možda trebalo tako da deluju; a onda, u drugoj polovini, a naročito nakon izuzetne scene sa Šaron u bioskopu i, sasvim drugačije ali po genijalnosti tu negde, sa Pitom na Span ranču, među onim harpijama, to postaje sve čvršće i jače.

            A onda, kad pred sam kraj, skočimo u avgust, i dođemo do sudbonosnog dana, čak i tu ima štucanja: glas naratora me je snažno nervirao, a skakanje ka ponoći mi je delovalo zbrzano i zabrinjavajuće – bio je trenutak kad sam doslovno pomislio: „Jebote, kakvo je ovo protrčavanje kroz ono što bi trebalo da je srž filma: da li je moguće da će T biti toliko glup da se, na kraju, posle dva i po sata, posere na svoj film?!“

            A onda – desi se što se desi, i ja dobijem, kao gledalac, mnogo više nego što sam ikada smeo da se usudim da se ponadam, i još jagodu na vrhu te splater-katarze, u vidu mirne, tihe, i prelepe završne scene kakvu samo jedan zreo, nikako mlad i besan, nego kontemplativan čovek može da osmisli i realizuje.

            I onda bi trebalo i slepi da progledaju, i da vide smisao tog naslova – koji je, inače, otrcan zbog prečeste i uglavnom neadekvatne upotrebe – tog naslova koji se završi na kraju ove BAJKE, kad se na platnu (po prvi put od početka – dakle, tek na kraju) pojavi natpis: Once Upon a Time…

            a tek onda, posle pauze, drugim, još kitnjastijim fontom -  in Hollywood.

           

            Dakle, da sumiram: ovo je jedan tužan, elegičan, melanholičan, duboko mračan film koji je, istovremeno, pozitivno nostalgičan, vedar i afirmišući; i kritika Holivuda, i njegova apoteoza; i lagan kao pero, i težak kao tuč; dirljiv i veseo; pokazuje i snagu filma, i njegova ograničenja; i poseduje najtužniji hepiend i najveseliji downer od kraja u... barem novijoj istoriji, ako ne i šire.

I šta sad tu još nije jasno? Šta još treba nacrtati pa da se objasni očigledno?

            Ali crtati treba, nažalost, jer ovom je filmu suđeno da bude neshvaćen, kao što se može videti čak i kod uglednijih i većih kritičara, a kamoli kod neobrazovanih srpskih bioskopdžija.

            Tako, recimo, lupeta OWEN GLEIBERMAN u prestižnom Varajatiju:

„I will say that what Tarantino does here rhymes, to a point, with the violent climax of “Inglourious Basterds.” Yet that movie, as much as it toyed with history (which was no more, really, than any of the late-studio-system World War II movies it drew from), was also, in the largest sense, true to history. Hitler got destroyed, and the Americans won. Which is, in fact, what happened. The way Tarantino plays with the Manson murders in “Once Upon a Time…in Hollywood” is at once more extreme and more trivial. And frankly, for this Tarantino believer, that made it less satisfying.“

            Ovaj se slepac, filmski kritičar najprestižnijeg filmskog časopisa (koji, u papirnom izdanju više ne postoji!), previše drži istorije, a premalo filma...

            Isto tako serucka i RICHARD LAWSON u Veniti Feru:

„What Tarantino really seems to want to do with the film is just talk about old stuff he likes.“ 

„But it also felt like the movie wasn’t getting anywhere, amounting to a collection of shapeless set-pieces that verge on the indulgent. In Hollywood, the lack of real connective tissue is often more frustrating than it is charming.“

            Aaaalo, a Šaron kao vezivno tkivo???

„when the movie’s truly gnarly spate of violence happens, it’s both grimly cathartic and revolting, a brief, horrific riot of crunch and gush that comes across a bit too gleeful.“ 

Slepče, pa upravo u tome je poenta: T nas tu podseća, ako je podsećanje potrebno, da smo svi mi pritajeni sadisti, a da je „film osvete“ praktično podžanr mnogih drugih žanrova (a naročito vesterna! i horora!) – i da za gledaoca nema ništa slađe nego kad Zlikovci stradaju na što groznije načine! Pa da li postoji živ čovek koji nije u iskušenju da APLAUDIRA kad Pit krene da facom one jebulje pegla ravne površine kuhinje i dnevne sobe?!

„It also, in its way, seems tacked-on, as if Tarantino felt he had to include some of the playfully gruesome in order to make up for all his nostalgia tripping. The violent jags did, rather guiltily, make me sit forward in my seat. At least something was really happening then, even if it was jarringly off-tone from the rest of the film’s unexpectedly sweet energy.“

Jeste, nalepio je splater u završetku jer se zaneo u šećerlemama do tada, pa osetio da će publika da mu zviždi ako im ne da malo krvi, bar na kraju! Nesrećniče, ta EKSPLOZIJA nasilja je pandan stvarnom splateru koji se desio, i jedino ona može da posluži, u takvom, preteranom i katarzičnom obliku, kao ZAMENA za tzv. stvarnost koju NIKO NE ŽELI...

            A da i ne govorim o imbecilkama kakva je ta nekakva Sara Stjuart u Njujork Postu sa svojom militantnom #I JA SAM KOKOŠ agendom pod naslovom „Quentin Tarantino’s exploitation has no place in Hollywood anymore“, gde ova baljezga: „It shouldn’t come as a huge surprise that a guy who partnered with producer Harvey Weinstein up until the latter’s shattering downfall would feel a bit nostalgic about the good ol’ retro days in the film biz.“

            I još kokoš „zaključuje“: „In a world where we have an increasing number of heroic females — especially in films written and directed by actual women — it may be game over for male auteurs who create supposedly strong women on-camera and denigrate them from behind it. In 2019, we don’t need that type of guy anymore, especially one who thinks silencing Sharon Tate for most of his film is somehow a fitting homage.“

            Silencing Sharon Tate? Glupačo preispoljna, zaslepljena: tebi je mesto u nekoj novoj sekti, ispod nekog novog Me-too-nsona! Ovaj film je najlepši omaž koji će Šaron (=FILMSKA MAGIJA) ikada na filmu dobiti! Jer, to je film koji ne KAZUJE da ona živi; on to POKAZUJE!

            Pametnima dovoljno.

X - The eXploited (2019)

***(*)

4-

            Najbolji film koji videh u ovoj godini, i sasvim siguran kandidat za samcit vrh moje ovogodišnje liste, pogledao sam na Grossmann festivalu pre mesec dana. Presrećan sam što sam bio u prilici da ga vidim na velikom platnu jer – ovo je Film za Bioskop.

          Nominalno, to je (politički) krimi-triler o seriji „samoubistava“ ili „nesrećnih slučajeva“ (baba se obesila; lik sebi pucao u slepoočnicu; drugome pas odgrizao grkljan...) u prestonici Mađarske.

Pajkanske glavešine prezauzete su obuzdavanjem antivladinih demonstracija na ulicama koje im traju već danima – i to za ozbiljno, a ne ko ove svilene, pristojne, fine, srpske.

Samo jedna žena (samohrana majka koja nema pare za stanarinu i rve se sa buntovnom tinejdž-ćerkom), inspektorka prebačena na kancelarijske poslove jer pati od paničnog poremećaja (nakon muževljevog samoubistva), posumnja da su ovi slučajevi povezani, i da uopšte nisu to što izgleda, nego – ubistva.

Ali, šta zapravo povezuje te kako-izgleda-zločine? I kakve veze s time ima samoubistvo njenog muža, i još poneke stvari iz davne ali ne i mrtve prošlosti? To vam, naravno, neću reći jer ovo je odličan film i ne želim da ga spojlujem.

Površno gledano, mogli biste pomisliti da se radi tek o još jednoj evropskoj aproprijaciji nordijske škole krimića – možda sa dvije žlice tucane mađarske paprike radi lokalnog ukusa, ali u suštini, o epigonskom žanrovskom delu za utucavanje slobodnog vremena.

Hej, jeste li primetili moju četvorku gore? Mislite da ja to olako dajem, nekakvim bozama i limunadama za ubijanje vremena domaćicama posle skuvanog ručka? Mislim, prija limunada na ovu žegu, ne sporim, ali ovaj film je mnogo više od finog krimi-triler osveženja.

Ovaj film ima nešto više na pameti od toga da vam pruži pametan whodunnit, i izveden je s umećem koje daleko nadvisuje pristojnu ali neupečatljivu zanatsko-odradečku egzekuciju koja odlikuje većinu tih masovno štancovanih trilera.

Zločini se dešavaju u jednom napadno naopačkom svetu – što se od samog početka signalizira na doslovan, ali vizuelno pregenijalan i prelep način: slow motion snimci preleta dronova iznad Budimpešte obrnuti su naopačke i pretvoreni u božanstvenu, zlokobno preteće-prelepu poeziju u kojoj ima i nečeg nalik SF-u...

Ovim nadasve jednostavnim postupkom postignuto je mnogo. Sa malim rečeno je, ili signalizirano, sve. Ovo je svet naopak, nestabilan, derealizovan, apstrahovan, predapokaliptički, izvrnut naglavce.

Taj ambijent je, naravno, dodatno i sasvim dosledno profilisan: i policija i vlast/političari prikazani su sa retko viđenom, da ne kažem pankerskom odvratnošću, a film sa velikom pronicljivošću prikazuje kako „toksični maskulinizam“ korodira ne „samo“ žene (kao da je to samo!), 

nego sa njima i društvo u celini – ta toksičnost nagriza i tasove vage boginje Pravde, izjeda humanost i smisao Društva kao takvog, dakle od toga stradaju i muškarci, i svi...

U tako nagriženom, korodiranom društvu zločini koje naša policajka istražuje nisu intruzija nereda u inače sređenom društvu tamo neke Norveške il' Švedske, gde će po 'apšenju il' zaginuću raskrinkanog ubice na kraju filma sve da se vrati u mirni i divni status quo nordijske idile.

Ne, ovo je korumpirani sistem koji sa ubicama saučestvuje i proizvodi ih (a film pokazuje i kako – u kontinuitetu sa nekadašnjim mađarskim udbašima i sličnim, još tajnijim i zakulisnijim službama i udruženjima) umesto da ih hapsi – ako nekoga hapsi, to je omladina na ulicama, to su pankeri, to su bundžije protiv Zla, a ne zlikovci s kojima glavešine šuruju i saučestvuju.

Otud sveprisutna atmosfera na granici horora; ne u doslovnom žanrovskom smislu, nema ovde ni munja ni gromova ni jezive izmaglice. Horor je u skoro opipljivom osećaju toliko snažne dominacije sveprožimajućeg Zla da se postavlja pitanje smisla borbe protiv njega – tačnije, protiv njegovih minornih, lokalnih ispoljavanja. 

Pa šta i ako nađu jednog ubicu, ako reše jedan slučaj – kad je čitav ambijent poremećen Zlom, kad je „slučaj“ povezan sa samom srži čitavog poretka?

Zbog toga sam gledajući ovaj mađarski krimić imao snažan osećaj prepoznavanja; nikako eskapizam, ništa žvaka za mozak, ne bežanje u neki drugi svet – nego sve vreme kao da posmatram ovu trulu i beznadežnu Srbiju, i pitanja s kojima se suočavam svaki dan, gledajući vesti ili ne gledajući ih.

A sve je to izvedeno sa tipičnim mađarskim anderstejtmentom, bez prećerivanja, naizgled 'ladno, polagano, bez melodrame – kao da uzmete jedan vruć komad prezačinjene korejske genijalnosti kakav je MEMORIES OF MURDER, a onda ga o'ladite, i servirate ladnog, i vidite da je to, ako ne bolje, a ono jednako dobro, na drugačiji način.

Ali čak ni to nije najveći kvalitet ovog filma: to što jeste o nečemu, i to o nečemu aktuelnom i prepoznatljivom i suštinski bitnom, a univerzalnom, i što to artikuliše i sa pameću i sa (zauzdanom ali prisutnom) strašću i sa talentom.

Nije ni to što su likovi živi, sočni, upečatljivi, prijemčivi, ubedljivi, što su njihovi dijalozi i ponašanje prirodni i ubedljivi, što „kupujete“ sve to bez ostatka (OK, uz blagi izuzetak glavne junakinje, ali tu dobra gluma poprilično to izdiže iznad deža vija)...

Ono gde je mene ovaj ponajviše od svega „kupio“, i to već od prvog minuta, imao me je na „Helou!“, jeste njegova spektakularno vrhunska režija: ovo je toliko maestralno režiran film da (SPOJLER!) ja stvarno ne vidim kome bih drugome dao Zlatnog Gula dogodine nego majstoru koji potpisuje ovaj film – Karolji Uj Mesarošu (Károly Ujj Mészáros)!

Oni koji duže prate ovaj blog, a i moja pisanija drugde, znaju da ja uopšte nisam od onih „jooooj, kako montira!“ frikova; živo me zabole za nečije stilističke egzibicije ako iza njih ne stoji nekakva lična vizija ili poenta s kojom mogu da simpatišem, odnosno ako vladanje zanatom nije u službi pripovedanja i građenja relevantnog sveta. Mislim da je nepotrebno napominjati o kojoj vrsti „zanata“ se ovde radi.

Ja, prosto, ne pamtim kada sam poslednji put gledao narativno i vizuelno komplikovan film koji je ovoliko savršeno pod totalnom kontrolom reditelja: tako precizno kadriranje i montiranje, tako besprekoran smisao za ritam, za opušteno-a-sigurno pripovedanje, za korišćenje slike umesto preteranog brbljanja...

Takvo vladanje prostorom, tako bravurozno građenje ambijenta i na mikro i na makro planu, takav, prosto, world-building korišćenjem svih aspekata jezika filma, takvo vladanje formom uz istovremeno sasvim sigurno bavljenje sadržinom... 

To se stvarno retko viđa u današnja sve aljkavija i traljavija vremena, kad je svako sa svojim mobilnim telefonom postao „reditelj“, da je moj užitak u ovom filmu – nevezano za priču, zaplet, likove, teme i ideje – bio nešto sasvim visceralno, čulno, pred- i iza-razumsko...

Stvarno sam bio u ozbiljnom iskušenju da uskliknem „Jaooo, kako režira!!!“ – a kad je krenula odjavna špica, prvi sam, glasno, zapljeskao i tako započeo aplauz reditelju.

Srećan sam što sam kasnije bio u prilici i da ga upoznam i popričam s njim – već to drugo veče donelo je hajlajt festivala, za mene, i dugo ću pamtiti tu olujnu noć kad se nebo pocepalo nad Ljutomerom, ali Karolj i ja smo, zajedno s okupljenima ispod cerade lokalne birtije, dok su gromovi pucali, munje sevale i snažni naleti kiše pljuštali sa svih strana, slatko porazgovarali, i o ovom filmu, a i o projektima koje sprema (uglavnom naginju SF-u, ali vrlo originalnom, filipKdikovskom, sa Mađar-arty ugođajem)...

Karolji Uj Mesaroš i Ghoul; špricer usred potopa

Šteta što je Karolj morao da otputuje već sutradan, pa se nismo više družili do kraja festivala, ali tih par sati razgovora te večeri bili su vanredno prijatni (treba li uopšte da naglašavam da se radi o veoma pametnom čoveku?) – i sad ću morati ponovo da pogledam njegov prethodni, kojim je debitovao, LIZA THE FOX FAIRY.

Lizu sam gledao na jednom ranijem Grosmanu, ali mi je to bilo daleko od oduševljenja, dao sam mu 2+/3- jer mi je delovao, tada, kao jedan respektabilan komad bizarno-simpatične ekscentričnosti, lep za oko ali uninvolving, kao neka opičena stilska vežba... Sad ću morati da proverim da li mi je tada nešto promaklo, da li mu nisam prišao kako treba... jer ovaj X - The eXploited je stvarno prva liga, tako nešto ne nastaje slučajno.

Koliko vidim, ovaj film trenutno nije dostupan organima piratskog gonjenja, ali upamtite naslov, pa kad/ako ga zapazite na nekom ovdašnjem festivalu (baš me čudi da nije bio na Paliću! možda neko vidi ovaj moj rivju pa ga dovede na Autorski?) ili gde god, zgrabite šansu da ga overite!