izabrana dela

izabrana dela

недеља, 20. септембар 2020.

Boban Knežević ponovo krade!

 


A sada, reklama za jedno divno novo izdanje fantastike i horora. NEKRONOMIKON 2, u izdanju Everest Media Bobana Kneževića, naročito će se dopasti onim čitaocima koje nije briga da li su tekstovi koje čitaju ukradeni ili legalno pribavljeni i plaćeni; da li su stručno priređeni ili su navrat-nanos nabacani; da li su ukusno dizajnirani ili predstavljaju vizuelnu salatu svega i svačega drečavog, bez trunke ukusa.

            Već sam više puta ovde upozoravao na lopovluk okorelog pirata, Bobana Kneževića. Pisao sam, npr. o izdanju u kojem je ukrao moje prevode Lavkrafta iz NEKRONOMIKONA (koje sada imate legalno u Orfelinovom izdanju), i objavio ih u knjizi pod naslovom USUD. Vidi detalje o tome OVDE.

Pisao sam i dokazivao da je njegov knjižuljak nazvan Snoviđenje ka neznanom Kadatu zapravo vrlo nevešto „posrbljen“ hrvatski prevod tog kratkog romana, koji je u Hrvatskoj izašao 2011. godine pod naslovom Potraga za neznanim Kadathom (Zagrebačka naklada), a njega je Boban bez ikakvog prava ili obzira ukrao od hrvatskog prevodioca (Toni Golub). Vidi detalje OVDE.

Taj ukradeni prevod sa hrvatskog sada imate ponovljen (iznova ukraden) i u ovoj knjižurini. Navali narode, kome krađa ne smeta!

Istina, ko poštuje stručnost, znanje i poštenje, na srpskom može da kupi i stručno, sa engleskog prevedeno izdanje tog dela koje je izdao Makondo a preveo dr Dejan Ognjanović... Samo kažem: vi odaberite!

Pored tog lopovluka, pirat Boban je za NEKRONOMIKON 2 ukrao i sledeće prevode.k

Prevode priča „Neizrecivo“, „Slika u kući“, „Užas u četvrti Red Huk“ i „Hladan vazduh“, koje je, za Orfelin (za zbirku ŠAPTAČ U TAMI) uradila Andrea Gomboš, Boban Knežević je ukrao, bez pitanja i dozvole prevodioca i izdavača. Prepisao ih je u „svoju“ knjižurinu, a da bezobrazluk bude još veći, čak je u impresumu i naveo ime prevoditeljke, koja o tome ništa ne zna!

 

Prevode priča i novela „Senka izvan vremena“, „Stvorenje na pragu“ i „Stanovnik mraka“, koje je uradio Đorđe Petrović, a koje je od njega Orfelin uz dogovor i finansijsku nadoknadu preuzeo u svojim knjigama U PLANINAMA LUDILA i NEKRONOMIKON, Boban Knežević je ukrao, bez pitanja i dozvole prevodioca i izdavača, i prepisao ih u „svoju“ knjižurinu.

 

Sve prevode koje je u impresumu NEKRONOMIKON 2 potpisao imenom Marko Fančović – dakle, „On“, „Vrebajuća strava“, „Šaptač u tami“, i mega-esej/mini-knjiga Mišela Uelbeka, „Lavkraft: Protiv sveta, protiv života“ – Boban Knežević je ukrao, bez pitanja i dozvole prevodioca i hrvatskih izdavača, „posrbio ih“ i prepisao u „svoju“ knjižurinu.

 

Prevode priča Jasne Jovanov i Sonje Janoski Boban Knežević je takođe ukrao, ne tražeći ni dozvolu ni nudeći naknadu. Ovo znam po tome što je još u vreme prvog Nekronomikona, tj. puno nakon što je knjiga izašla, Boban meni sa smehom pričao kako je J. Jovanov nekako našla njegov kontajkt i tražila mu nadoknadu, a on bio u fazonu „Ha ha, evo sad ću, samo što nisam!“ (Za njene prevode Orfelin je, za svoj ultimativni NEKRONOMIKON, uredno platio po dogovoru sa njom.)

Prevode koje je potpisao imenom „Žaklina Lotina“ ukrao je sa hrvatskog, a kao „prevodioca“ naveo, po svemu sudeći, lažno ime, jer ni Gugl ni Narodna Biblioteka Srbije ne znaju za osobu s tim imenom. Tačnije, Nar. Bib. zna za nju, kao „autorku“ Bobanovog sa hrvatskog ukradenog pa posrbljenog prevoda Bredberijevog romana koji je čak i na „srpski“ objavljen kao MARSIJANSKE (a ne, kako bi na srpskom trebalo, MARSOVSKE) HRONIKE. Dakle, Žaklina Lotina je, očigledno, pseudonim koji Boban koristi kad krade hrvatske prevode.

 

***

 

Da li da sada ulazim u raspetljavanje toga da li osoba koja je potpisana kao priređivač ove ružne kupusare uopšte postoji? Ko je Vladimir Zavadovski? „Ekspert za Lavkrafta“, autor knjiga Ženski horoskop i Žena & zodijak – ili još jedno lažno ime iza koga se krije ko zna koji Bobanov čauš? Tu istragu prepuštam onima koji imaju više volje i vremena da se bave Bobanovim hohštaplerskim falsifikatima, lažnim imenima i sličnim budalaštinama.

 

***

 

Da li da sad ulazim u detaljnu analizu Uvoda i Pogovora tog Zavadovskog, kao i napomena uz priče, koje su u najvećoj meri ukradene od mene, iz NEKRONOMIKONA, pa prepričane? Mogao bih, ali čemu? PROKLETIJE se neće same napisati...

 


***

 

Da li da vas zabavljam „simpatičnim“ detaljima Bobanovog lopovluka – npr. kada je Boban krao prevod Đorđa Petrovića, priče „Stanovnik mraka“, lopov je, kradući ovaj prevod, ukrao i moje uredničke fusnote uz tu priču, iz NEKRONOMIKONA (Orfelinovo izdanje), ali je mene nekako propustio da navede, pa sad, kad tamo vidite ono „prim. ur.“ ispada da je te fusnote napisao fantomski „Zavadovski“.

Primer: prvo slika iz Bobanovog N2, a zatim, ispod, iz Orfelinovog NEKRONOMIKONA.

 

***

 

Da li da se uopšte bavim nakaradnim dizajnom, gde se solidne ilustracije Milosava Ostojića mešaju sa kičem skinutim s interneta? Hej, valjda ima ko to voli! Pa, nek izvoli! Kome je ovo lepo, nek da Lopovu Bobanu 4 hiljadarke koliko ova orgija kiča košta. Što rekô Mark Tven, „Budala i njene pare lako se rastaju.“

 

***

 

Ne, neću da zalazim u te finese. Niti ću da ismevam lopova, koji se potpisao kao koautor „Enciklopedijskog“ vodiča kroz Lavkrafta, a koji u kratkom 15-minutnom promo-videu ne ume da nabode ni tačna imena ljudi koje pominje (pa tako, umesto Blavacke on pominje Blavicku, umesto Kolina Vilsona Boban-expert govori o Vilsonu Kolinu, navodi Remzija Kembela kao primer nekoga ko isprva nije voleo Lavkrafta pa ga je kasnije zavoleo – što je blatantno netačno: Kembel je karijeru započeo sa 18 godina objavivši zbirku priča koje su potpuni omaži Lavkraftu, itd itd).

Umesto toga, ponavljam: svako ko lajkuje LOPOVA Bobana, svako ko kupuje njegove „knjige“, taj je saučesnik i finansijer lopova, i potpomaže (nagrađuje) njegove krađe.

Ali OK, u Srbiji se krađa ne smatra baš svuda nečim lošim, svako ovde voli da ukrade kad ga ne gledaju, a pored toga, sigurno ima i čitalaca koje baš zabole da li je izdavač ove kupusare tražio dozvolu od prevodilaca ili je njihova dela ukrao bez pitanja, da li im je dao ikakav cvonjak za njihov rad – oni bi samo da ČITAJU LAVKRAFTA, po svaku cenu, pa kud puklo! A prevodioce ko jebe; a i lektore, kad smo kod toga; i dizajnere; šta će nam svi ti luksuzi!

E, pa, dobro, svima koji bi ovu knjigu poželeli da imaju zbog svoje velike ljubavi prema Lavkraftu, ja mogu da poručim sledeće: SVE u ovoj knjizi što je iole dobro i vredno čitanja, već imate na srpskom, u stručnim i profesionalnim prevodima, u lepo dizajniranim knjigama koje su radili profesionalci i stručnjaci, a ne lopovi i dunsteri poput Bobana Kneževića. To malo stvari koje se ovde javljaju po prvi put isključivo su neki trećerazredni fragmenti, minijaturice i kurioziteti.

Konkretno, ovo dole je sadržaj knjige NEKRONOMIKON 2. Pored svakog naslova ja sam stavio podatak gde tu stvar možete pročitati, a da pritom podržite ozbiljne izdavače, a ne LOPOVE. Evo:

 

PROZA:


17 Potomak


23 U kripti = Bezimeni grad, Orfelin, 2020


33 Stvorenje na pragu = Nekronomikon, Orfelin, 2018


55 Senka izvan vremena = Nekronomikon, Orfelin, 2018


109 Grobnica = Bezimeni grad, Orfelin, 2020


118 Šta donosi mesec


121 Beli brod


126 Mačke Ultara = Snovita potraga za neznanim Kadatom, Makondo, 2017


131 Propast koja se sručila na Sarnat


139 Selefais = Snovita potraga za neznanim Kadatom, Makondo, 2017


144 Iranonova potraga


151 Drugi bogovi = Snovita potraga za neznanim Kadatom, Makondo, 2017


157 Nečastivi sveštenik = Bezimeni grad, Orfelin, 2020


162 Mesečeva močvara = Bezimeni grad, Orfelin, 2020


171 Narod iz davnina


179 U planinama ludila = U planinama ludila, Orfelin, 2018


271 S one strane sna = Bezimeni grad, Orfelin, 2020


281 Izjava Rendolfa Kartera = Nekronomikon, Orfelin, 2018


287 Srebrni ključ = Nekronomikon, Orfelin, 2018


299 Kroz kapije srebrnog ključa = Biće kao dodatak novom, mom prevodu Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda, Orfelin, 2021.


331 Neizrecivo = Šaptač u tami, Orfelin, 2015


339 Snoviđenje ka neznanom Kadatu = Snovita potraga za neznanim Kadatom, Makondo, 2017


421 Hladan vazduh = Šaptač u tami, Orfelin, 2015


429 Užas u četvrti Red Huk = Šaptač u tami, Orfelin, 2015


449 On = Bezimeni grad, Orfelin, 2020


458 Drvo


463 Vrebajuća strava = Šaptač u tami, Orfelin, 2015


481 Stvorenje na mesečini


485 Ulica


491 Slika u kući = Šaptač u tami, Orfelin, 2015


499 Preobražaj Huana Romera


506 Azatot


509 Šaptač u tami = Šaptač u tami, Orfelin, 2015


562 Hipnos = Bezimeni grad, Orfelin, 2020


569 Stanovnik mraka = Nekronomikon, Orfelin, 2018


588 Potpuni zaborav


590 Knjiga



POEZIJA
598 Providens


600 Kuća


601 Jezero košmara


603 Gljive jug-gotske (sic!)



TEORIJA


625 LAVKRAFTIJANA, enciklopedijski leksikon pojmova vezanih za Lavkrafta

= Napomene dr Ognjanovića o Bogovima, Demonima, Knjigama, Likovima, Mestima i drugim bitnim stvarima o Lavkraftu imate u svim Orfelinovim knjigama Lavkrafta.


767 Mišel Uelbek – LAVKRAFT: PROTIV SVETA, PROTIV ŽIVOTA

= Veliki odlomak iz ovog eseja, imate u tematu časopisa GRADAC br. 171-172, koji je priredio dr Ognjanović


831 H.F. Lavkraft – NATPRIRODNA STRAVA U KNJIŽEVNOSTI

= Novi, korigovan i anotiran prevod ovog eseja uradiće dr Ognjanović, za Orfelin.


899 Vladimir Zavadovski – LAVKRAFT, S ONE STRANE POJMLJIVOG

 

* * *

 

Eto, za kraj, da nacrtam: Lavkraft je u javnom domenu i niko nema tapiju na objavljivanje njegovih dela. Dakle, u ovom konkretnom slučaju nije problem što je Lopov Boban objavio nešto od Lavkrafta, niko mu to ne brani, ako je mislio da može i ume bolje od Orfelina i Ghoula. Ali, problem je u tome što je UKRAO tuđe prevode od izdavača i prevodilaca koji profesionalno rade svoj posao i trude se da opstanu na tržištu knjiga pošteno radeći svoj posao. A onda dođe mufljuz Boban, pa ukrade tuđi rad, i kiti se njime kao nekim velikim postignućem.

Dragi čitaoci, izbori su u toku. Glasajte svojim novčanicima: fantomski Zavadovski – ili dr Ognjanović; Lopov Boban – ili Orfelin izdavaštvo. Biće kako vi odlučite. Za svakoga ko zna šta valja, ovo je lažna dilema.

 

***

 

U međuvremenu, ja sam obavestio neke od prevodilaca čiji je rad ukraden, i dao im Bobanov kontakt. Očigledno su mu neki već pisali, jer Boban sad na svom forumu ilustruje izreku: KO KRADE TAJ I LAŽE.

Naime, on se upliće u takav galimatijas laži i besmislica da bi bilo glupo detaljno se unositi u to. Samo kratko, za one kojima treba crtati, osvrnuću se na njegove laži:

 

1) „Ja sam pre šest meseci objavio veliki oglas u Politici u kome pozivam prevodioce određenih priča i knjiga i priređivače i tako to, da mi se jave kako bismo napravili dogovor oko objavljivanja i plaćanja. Ako se niko ne javi u roku od tri meseca, ja imam pravo da štampam ta dela, a naknadno autor ili prevodilac ne mogu da mi osporavaju na sudu to pravo i traže zabranu distribucije knjige.“

 

= Ja sam pre šest meseci u Politici objavio oglas u kojem kažem BOBAN KNEŽEVIĆ JE NOTORNI LAŽOV I LOPOV. Pošto se on nije javio u međuvremenu da to demantuje, od sad pa nadalje imam pravo da govorim kako je BOBAN KNEŽEVIĆ NOTORNI LAŽOV I LOPOV.   

 

2) Ekipa iz Tabarnakula je nedostupna, Orfelin se oglušio i ja sam uradio legalnu stvar koju mi zakon dopušta.

 

= Orfelin se NIJE oglušio, Orfelinu NOTORNI LAŽOV I LOPOV BOBAN KNEŽEVIĆ nije pisao.

            A sve i da je pisao, kakav je odgovor očekivao? pa ko normalan od nekog izdavača, koji ima tiraž neke knjige u prodaji, traži pravo da izdaje materijal iz te iste knjige? Pa da li je neko malouman da kaže: „U redu je, Bobane, slobodno ti štampaj ovaj isti prevod koji smo mi uredno naručili i platili, nema problema...“

 

3) „Prevodioci počinju sada da se javljaju i svi će dobiti ono što im pripada, pa palamuđenje o bilo kakvoj nelegalnosti ne stoji.“

 

= Prevodioci počinju sada da se javljaju jer im je nekako promakao baš taj broj Politike s Bobanovim oglasom, ali im nije promakao Ghoulov mejl u kojem ih obaveštava o KRAĐI njihovih dela... Dakle, Boban će morati da pljune pare koje je mislio da im zakine.


4) „Nevezano za ovaj Nekronomikon, Gul će postati svestan jednog dana da se i on oglušio da se javi na moj poziv oko regulisanja njegovih prava na Nekronomikonu 1 i da ja sada to ladno dajem u štampu, treće izdanje, a on može samo da dobije honorar o kome se dogovorimo. Morao sam da uputim javni poziv jer je pobrisao sve svoje veze sa mnom i nisam imao načina da ga nađem.“

 

= Još jedna notorna, bestidna laž. Jedina „veza“ koju sam pobrisao s Bobanom jeste blokiranje na Fejsbuku, nakon što je on mene (po drugi put!) banovao. Moj mejl lepo stoji na mom blogu, a ne u malim oglasima Politike; moj mejl on dobro zna, i isti je kao pre 10 godina, kao i pre 20. Dakle, priča „nisam imao načina da ga nađem“ je bajka za onu šačicu koja još veruje njegovim lažima.

Povrh svega, za krađu prevoda iz Orfelinovih izdanja trebalo jeda piše Orfelinu; ja nisam ni vlasnik ni izdavač. A Orfelinov mejl lepo stoji na njihovom sajtu... a ne u malim oglasima Politike.

 

5) „Deluje kao budalaština, ali zakon mi dopušta takav pristup. Dakle, njegova priča da sam lopov je lažna, uzbunjivačka i može se proglasiti za štetnu pa kao takva podleže zakonskom procesuiranju. Bilo bi zanimljivo videti da li bi na sudu bila veća odšteta koju on mora da plati meni zbog klevete ili zakonom regulisana naknada u slučaju da se autor/prevodilac ne javi u zakonskom roku.“

 

= Da, zaista deluje kao budalaština, zato što i JESTE budalaština. Moja priča da je Boban LOPOV nije lažna: vidi kopije mejlova i poruka gore. Stvarno bi bio cirkus dostojan ove nakaradne zemlje da sutra LOPOV (višestruko dokazani, davno poznat kao takav) tuži uzbunjivača!

 

photo by vlladarr

6) Na pitanje jedne od nepokolebivih Vernica U Bezgrešnog Bobana o tome što je koristio moje fusnote iz Orfelinovog Nekronomikona, a da me pritom nije potpisao kao autora istih, LAŽOV I LOPOV odgovara besramno: „Ima literatura na kraju knjige, korišćeni izvori i tako to... on je bre doktor horora, ima brojne članke, normalno je da ga ljudi citiraju i preuzimaju.“

            = Ono što je propustio reći jeste da moje ime, prilikom ovih navoda NIJE navedeno, stoji samo „(prim. ur.)“ – a u tom BOBANOMIKONU ja nisam urednik, nego fantomski Zavadovski.

            Da LAŽ bude još besramnija, u literaturi na kraju knjige nijedno moje delo se uopšte ne pominje.

            Evo, pogledajte i sami.



            Znači, crno na belo sam, više puta, pokazao da je BOBAN KNEŽEVIĆ NOTORNI LAŽOV I LOPOV.

            Kome ovo nije dovoljno, taj je stvarno beznadežan.

 

 


уторак, 15. септембар 2020.

VERNICI ZLA

Tačno je mesec dana otkako sam počeo pisanje mog trećeg romana, PROKLETIJE. Rad na njemu ide sasvim solidno: imam već napisano oko 135 strana, što je otprilike trećina romana... Više o njemu kad za to dođe vreme, a do tada – da vidimo nešto sasvim drugačije!
            Sasvim? Hm, ok, možda ne baš sasvim, pošto se i ja bavim nekakvim vernicima Zla, sektama, mračnim silama – mada, ipak na vrlo različit način od dva filma o kojima Aca Žikić piše u donjem osvrtu.
            Ako vas moje mišljenje zanima (a ako ne, šta ćete ovde?), THE BELIEVERS ima od mene jaku trojku (***), dok mi je SPELLBINDER bio daleko slabiji kad sam ga gledo pre 30 godina (dvojka = **), ali skino sam ga nedavno radi reprize, jer možda sam bio prestrog, a osim toga, kad se uporedi sa današnjim iz-dupeta-snimanim mrljavo-neosvetljenim i ružnim „hororima“ svaki profesionalno slikan i režiran film iz 80-ih i 90-ih je eye candy koji automatski dobija jednu zvezdicu više. (A kad sam kod aj kendija, tu je i Keli Preston...)
            Da vidimo, ipak, kako je to sve delovalo Žikiću pre tri decenije.






            

петак, 11. септембар 2020.

MRTVI EROS kod Lavkrafta i Popi Z. Brajt

  

Kao što znate, nedavno je Orfelin objavio moj prevod zbirke WORMWOOD, koji sam krstio UKUS PELINA, a tu se nalazi i priča, „Njegova usta imaće ukus pelina”. Pre više od četvrt veka, tačnije godine 1994. napisao sam esej pod naslovom NEKROFILIJA - NEKAD I SAD. Na njega su me nadahnuli pomenuta priča + Lavkraftov „Gonič“ (The Hound)!
            Moje filozofiranje o mračno-dekadentnim i „nekrofilnim“ aspektima HPL-ove i Popine priče imate u 1. delu ovog eseja koji sam ovde plasirao pod naslovom AUTSAJDERI I MRTVI MUZEJI. Sad je vreme za nastavak, naslovljen MRTVI ERO S ONOGA SVIJETA.
Neka vam ovo posluži kao nadahnuće da sebi kupite UKUS PELINA (imam i ja neke primerke; ako neko hoće direktno od urednika+prevodioca, ima, po istoj ceni; pišite na dogstar666 et yahoo dot com).
Poseban EXTRA exkluzivitet u ovom nastavku: nekro-erotske horor fotke golišave Popi Z. Brajt iz vremena kad je bila sasvim zgodna (i dekadentna) goth cura. Njenim golim telom poigravao se DŽ. K. POTER, poznati horor foto-umjetnik, a rađene su specijalno za njen intervju za časopis MONDO 2000 pre kojih 20-ak godina.
Otuda sam izvadio i njene fotke, i njen intervju, koji vam nudim na kraju ovog poglavlja moje nekro-filozofijade. Uživajte!


MRTVI EROS

"Znate li da kada bih pogledao neko lice koje volim, imaginacija bi mi često predstavila promene koje smrt mora jednoga dana na njemu da izvede - crv koji vršlja na usnama što se sada smeše, zdrave crte lica izmenjene olovnim i ogavnim šarenilom truleži... Ovo je jedno od mojih zadovoljstava u imaginaciji."

- Izjava koju ledi Blesington pripisuje Lordu Bajronu

Autsajderi, begunci, besplodni svet i nemogućnost ljubavi ključni su sastojci sveta H. F. Lavkrafta, baš kao i sveta koji oslikava Popi Z. Brajt. Ipak, načini na koji ih oni slikaju u mnogome su različiti, a osnovna razlika je - tretman Erosa. Oboje su u tome radikalni - ali na radikalno suprotne načine.
            Kod Lavkrafta Erosa jednostavo - nema! Ovaj pisac bi, ako već ne zbog svoje književne vrednosti, u istoriju literature trebalo da uđe zbog verovatno jedinstvenog i besprimerenog kurioziteta: u čitavom njegovom opusu ne samo što nema glavne junakinje, već nema ni iole značajnijih ženskih epizoda - kod njega ženski pol kao da ne postoji. "Izuzeci" samo potvrđuju ovo pravilo. Ako zaobiđemo poneku majku, sestru ili služavku koje se samo uzgred pominju u naraciji, dok u zbivanjima nemaju nikakvu ulogu, ostaju nam još samo četiri krhka primera: 1) žena koja se vrzmala po brdima u "Daničkom užasu" (The Dunwich Horror, 1928) samo da bi zatrudnela sa demonskim Jog-Sototom i donela na svet groznog "mešanca": u priči je prisutna samo u reminiscenciji, u vreme zbivanja ona je mrtva, a "porodica" je isključivo muška; 2) majka porodice Gardner u priči "Boja izvan ovog svemira" (The Colour from Outer Space, 1927) koja je među prvim žrtvama vanzemaljske mutacije i degeneracije; 3) stara veštica (priviđenje u epizodnoj ulozi) u "Snovima u veštičjoj kući" (The Dreams in the Witch House , 1932). Četvrti i poslednji primer je gotovo komičan: jedan jedini put kada je Lavkraft u svoju priču "Stvar pred vratima" (The Thing on the Doorstep, 1933) stavio ženski lik kao jedan od glavnih, koji čak ima presudnu ulogu u zbivanjima - ispostavlja se da to uopšte nije prava žena, već samo telo u koje se reinkarnirao njen otac, crni mag. Što je još indikativnije, pošto mu se to i takvo obitavalište čini inferiornim za njegov duh i dalje planove, on pokušava da se prebaci u telo njenog muža...
            Bilo bi neosnovano na osnovu ovoga govoriti o Lavkraftovoj mizoginiji, jer u čitavom njegovom delu ne može se naći nikakva šovinistička natuknica o ženskom polu, baš kao ni o ljubavi, seksu, braku, porodici i sl.[1] Priča "Stvar pred vratima" je jedina koja bi se mogla tumačiti kao veoma slobodna, fantastična parafraza njegovog kratkotrajnog braka, jer prikazuje blisku vezu u koju čovek ulazi sa ženom koja mu je potpuni stranac, koja vampirski pokušava da mu preotme ličnost, dušu i telo i koja se na kraju razotkriva kao biće kojim upravljaju nečiste sile. Značajan je i podatak da žena dolazi iz Insmuta, priobalnog mesta nastanjenog bastardima iz veza ljudi i amfibijskih stvorenja iz mora ("Atmosfera smrti i pustoši beše sablasna, a smrad ribe skoro nepodnošljiv…"), čije olfaktorne senzacije i druge asocijacije (slanoća, more, sluzava stvorenja, neprikladno rasplođavanje…) očiglednije no išta drugo upućuju ne toliko na mizoginiju koliko na gađenje prema seksu uopšte. Neki su čak (kao Stiven King, u Mrtvačkom plesu) u njegovim nakaznim, sluzavim "bogovima" opremljenim brojnim pipcima i otvorima videli meduzasto transformisane (uglavnom ženske) polne organe, ali to tumačenje - iako nije sasvim neosnovano - smatramo odveć simplifikovanim.
            Isto tako olako mogao bi se Lavkraft optužiti i za homoseksualnost, što bi bila samo druga krajnost iste pogreške: da je njega seks - bilo kakav - uopšte zanimao.[2] Bilo kako bilo, neosporno je da njegove priče (naročito one ranije) obiluju bliskim muškim prijateljstvima i srodnim dušama koje često zajedno žive i odaju se istraživanjima u oblastima natprirodnog, magije, upotrebe droga i sl. (recimo, u pričama "Mesečeva bara", "Herbert Vest - Reanimator", "Gonič", "Hipnos", "Neiskazivo"). No, ova prijateljstva nipošto nisu idealizovana: "prijatelji" se često izrode u strance, pa čak i u antagoniste, a njihova "bliskost" sadrži i jasnu hladnu distancu i konvencionalnu pristojnost tipičnu za kosmopolitskog Rimljanina poznog carstva, ili kolonijalnog džentlmena u danima pre revolucije, što su bili Lavkraftovi uzori i ideali. Srodnost u nazorima i interesovanjima tih junaka nikada ih ne dovodi ni u koju vrstu intimnosti, što samo pokazuje Lavkraftovu sumnju u mogućnost prave komunikacije i podele iskustva sa Drugim - ko god to bio.
            "Prijatelji" su u njegovim pričama u stvari pomoćnici, saradnici, saučesnici; kolege po profesiji; korespondenti koji razmenjuju isključivo pisma od opšteljudskog interesa i izveštaje o čudnim zbivanjima; istraživači ujedinjeni istim zadatkom, i tome slično. Ni najmanjeg traga o bilo kom obliku ljudske bliskosti: bez humora, bez neobaveznog ćaskanja, bez ičeg ličnog, privatnog u razgovorima. Bračni status se ili ne pominje, ili ga nema; niko tu ne pokazuje nameru da se ženi. Činjenica da se Lavkraft krajnje retko koristio dijalozima samo još dodatno potcrtava ovaj njegov sumorni, nekomunikativni, u suštini nerazumljivi svemir. Pitanje je samo, u kojoj meri je to samo njegov privatni svemir...
            Priče i romani Popi Z. Brajt, nasuprot Lavkraftu, obiluju seksom u svim njegovim oblicima: hetero-, homo-, bi-, omni-, sa životinjama, raznim "pomagalima" itd. Ništa tu nije zaobiđeno, sem, kao i kod Lavkrafta, onoga što bi seksu trebalo da prethodi: ljubav, bliskost, poznanstva... sve samih anahronizama, danas gotovo nezamislivih.[3] Ljubav je anahronizam u ovom brzom, rascepkanom, razdeljenom svetu; čovek je sam, i ne postoji veza - čak ni mogucnost prave veze - sa onim Drugim. Žena, kao krajnji (i najbliži) predstavnik Onog Drugog, tuđa je i nedokučiva; zato i nema govora o ljubavi kao vrsti predavanja i stapanja sa drugim, čak ni kao o vrsti komunikacije, jer naglasak je na odvajanju i razlikama, na zidu koji ljubavnike deli. Budući neshvatljiva, a neophodna, žena postaje stvar, objekat za uživanje, jeftina potrošna, zamenljiva roba.


            Ni okretanje svom polu ne donosi "spas" koji likovi njene priče traže: umrtvljenih osećanja, nemoćni su da izgrade ikakav odnos sa partnerom, sem dominacije, eventualno podavanja, te i u koitusu ostaju isto onako sami kao i dotad. Radi se o maltene kliničkim slučajevima psihopatije: asocijalni, latentno agresivni, sa malim ili nikakvim osećanjem krivice, gotovo potpuno egocentrični, nesposobni da oforme trajne emocionalne veze sa drugim ljudima, potpuno u vlasti principa zadovoljstva, infantilni, bez ikakvih spoljašnjih stega, oni su takođe i "klinički" predstavnici sve brojnije armije mladih autsajdera. Hari Lipton, psiholog, rekao je: "Svi smo mi rođene psihopate... jer se svi rađamo bez represija." Luis i Hauard, siročad, lišeni svih predrasuda i vaspitanjem implantiranih vrednosti, dostižu potpunu slobodu. Problem je samo što ne znaju šta bi s njom, što ne mogu ni sa kim da je podele, što "potpuna sloboda" (dostižna čoveku) uključuje i potpunu usamljenost, jer podrazumeva i slobodu od drugih. I vodi u ono što smo nazvali psihoapatijom.
            Nasilje, tj. sadizam, za ove junake jedini je način komunikacije: bol izazvan u drugom, bol zadobijen od drugog, jedine su poruke, jedina razmena u njihovim odnosima. Podrazumeva se fizički bol, jer je za emocionalni potrebna vezanost, a oni su nesposobni za (tj. slobodni od) stvari kakve su emocije i bliskost. Sadržaj "poruke" koju njih dvojica razmenjuju sa momcima pokupljenim u noćnim klubovima može se oslikati rečima jednog Foknerovog (William Faulkner) junaka iz Dok ležah na samrti (As I Lay Dying): "Sada si svestan mene! Sada ja predstavljam nešto u tvom tajnom i sebičnom životu, ja koji sam obeležio tvoju krv svojom za večna vremena." Sadizam i mazohizam izgledaju kao jedine opcije u ovom post-humanom svetu.
            Ni kada se njih dvojica "predaju" jedan drugome, to ne donosi neku naročitu promenu: ako je bol jedina informacija, odnosno osnovna jedinica komunikacije u odnosu na koju se meri i zadovoljstvo, onda je njihov odnos unekoliko uspešniji jedino po tome što svoja tela, njihove slabosti, snage i granice bola poznaju bolje no kod momaka za jednu noć. Naravno, samo je pitanje dana kada će potraga za "pragovima bola i ekstaze koje (im) niko drugi nije mogao pomoći da dosegnu" postati zamorna i ostati "bez različitosti svoje novine i privlačnosti."
            Seks ih ne spasava zato što, u velikoj meri, spada u tzv. jednostavne stimuluse (kakvi su glad, fiziološke potrebe, opasnost po život...) koji, po Fromu, "ako se ponavljaju preko određene granice, više se ne registruju i gube svoj stimulativni učinak (zbog neurofiziološkog principa ekonomije koji eliminiše svesnost o pobudama koje svojim ponavljanjem pokazuju da nisu važne). Dalje pobuđivanje traži da se pobuda ili pojača u intenzitetu, ili sadržajno promeni; zahteva se određeni element novosti."[4] Mogućnost da se seks preobrati u aktivirajući stimulus ovim likovima je sasvim nepojmljiva.
            U svojim poslednjim mlitavim, beznadnim pokušajima da se otupeli nervi nekako uzburkaju, da se močvara u venama ustalasa, da se plamičci u iscrpljenim testisima i mozgovima raspale, da se bar načas razigra rigor mortis atrofiranih mišića i pobledele kože, ova dvojica očajnika ni u najluđim perverzijama ne nalaze spas. Indikativna je scena u kojoj pas lutalica jezikom zadovoljava devojku koja cvili od užitka, a Luis i Hauard to indiferentno posmatraju, omamljeni drogom. Oni čak i ne masturbiraju; savršena ravnodušnost u kojoj ih ostavlja i najrazrađenija perverzija jedan je od onih elemenata koji bi trebalo da ulivaju više jeze od većine zamešateljstava koja se danas prodaju kao "horor".[5] Ništa ovde nije "natprirodno" - to više nije čak ni "neprirodno". Ne s praskom, već sa sladostrasnim cviljenjem one devojke okončava se ovaj svet...

---NASTAVIĆE SE---





[1] Svoje stavove o ovim pitanjima čuvao je za svoja pisma. Na primer: "Što se tiče s pravom slavljenih 'životnih činjenica' ja nisam čekao na oralnu informaciju, već sam taj čitav predmet iscrpeo u medicinskom odeljku porodične biblioteke kada sam imao 8 godina – kroz Kvejnovu Anatomiju (sa punim ilustracijama i dijagramima), Danglinsonovu Fiziologiju, itd. (...) Rezultat toga je bio sasvim suprotan onome čega se roditelji obično boje – jer umesto da mi stvori preuranjeni i abnormalni interes za seks (kao što bi neutažena radoznalost mogla učiniti), to mi je praktično ubilo interesovanje za tu temu. Čitava rabota je bila svedena na prozaični mehanizam – mehanizam koji sam prezirao ili ga barem smatrao neglamuroznim zbog njegove čisto životinjske prirode i udaljenosti od takvih stvari kao što su intelekt i lepota – i sva drama je bila uklonjena iz njega. (...) Nisam se zamlaćivao mladalačkom romansom, jer nisam verovao – i još uvek ne verujem- u postojanje sentimentalne 'ljubavi' kao definitivne, snažne ili trajne ljudske emocije. Uvek sam brak smatrao nečim sačinjenim od prijateljske pažnje, mentalne srodnosti, društvene predostrožnosti i praktične koristi – čemu je, isprva, dodat element biološkog erotizma." (H. P. Lovecraft, Selected Letters, vol. IV, Arkham House, Sauk City, 1976, p. 356)
[2] Lavkraft je homoseksualnost, u skladu sa svojim puritanskim nazorima, smatrao degeneracijom: "Zapravo – iako sam naravno odavno znao da je pederastija bila ogavni običaj mnogih drevnih naroda – nisam čuo za homoseksualnost kao za danas-postojeći instinkt dok nisam navršio tridesetu! Mislim da je moguće da se ova perverzija dešava češće u nekim periodima nego u drugim – zbog opskurnih bioloških i psiholoških razloga. Dekadentna doba – kada je psihologija uznemirena- izgleda da joj pogoduju. (...) Ti ljudi teško da predstavljaju nekakav problem, iako su izrazito smešni i odbojni." (H. P. Lovecraft, Selected Letters, vol. IV, ibid, p. 234-5.)
[3] Redak izuzetak od navedenog pravila je njen roman Drawing Blood, u kome se erotske scene opisuju sa uobičajenom pornografskom eksplicitnošću, ali su nabijene strašću glavnih junaka koji su zaista zaljubljeni jedan u drugog. Indikativno je da Brajtova toliko preteruje sa "ružičastom prozom" u tom romanu da on svojom napadnom pro-gay agendom i otužnim hepi-endom zapravo postiže kontra-efekat i spada u njena najslabija dela.
[4] E. From, isto, str. 65.
[5] Za prikaz najekstremnijeg mogućeg vrhunca psihopatske indiferentnosti i otupelosti koji vodi u bestijalni sadizam, videti roman Američki psiho (American Psycho, Bret Easton Elis).