izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 19. новембар 2020.

NOVE HOROR TV SERIJE (2020)

 

Jeste li već izbindžovali sve relativno nove horor serije koje sam preporučio nedavno OVDE?

Jeste? Svaka čast! Onda, evo vam ih još!

 

 

JU-ON ORIGINS

žanr: psiho + natprirodni horor

***(*)

4-

Suprajz! Evo najprijatnijeg iznenađenja među novijim horor serijama: najčešće biva da ona od koje nešto očekujem podbaci, ređe da dobijem baš ono što očekujem, a naaajređe ovo: da serija od koje ama baš ništa nisam očekivao, koju ne prati nikakav hajp, i za koju ne pamtim čak ni zašto sam joj uopšte dao šansu (možda je neko pozitivno ocenio od mojih stranih frendova na Fejsbuku?) – ispadne odlična!

Ovo je tim jača tvrdnja što ja nisam naročiti fan serijala JU-ON filmova sa svim njihovim nastavcima, video i bioskopskim, pa američkim rimejcima, reimaginacijama i ostalim zbrkanim dodacima (a rekoh već na blogu da najnoviji film s tim naslovom, iz januara ove godine, valja zaobići).

Dakle, ovo je najpribližnije onom divnom vintage J-horor ugođaju zbog kojeg smo zavoleli japanski horor, pre nego što je to postala formula za golicanje tinejdžerki – dakle, iz vremena kad je to bio horor za useravanje, sa smelim likovima, situacijama, odnosima, sa teškim i ozbiljnim perverzijama i gnusobama.

Ovde su gnusobe više psihološke nego visceralne, mada ima i potonjih. Najveće mi je iznenađenje sledeće: u brendu koji je bio i ostao zasnovan na gimiku, na epizodičnosti, na likovima koji su savršeno nebitni, jer su samo topovsko meso za nekakve jedva-definisane duhove, i uvedu se tu samo da bi imao ko da stravično strada – u ovoj seriji su likovi zapravo i profilisani i bitni i zanimljivi za praćenje, a količina abjuza, sjebanih međuljudskih i unutarporodičnih odnosa je zaista dramatična, a opet bez flanaganovske patetike, nego onako japanski, hladno, s ponekim neočekivanim splatter excessom (upozorenje: jedna trudnica i njena beba završe ovde vrlo gadno i zapanjujuće detaljno prikazano).

Vrlo pametno pisano, režirano, glumljeno, s obiljem zaista jezivih tema i ideja i scena. Kraj je mogao i morao biti bolji, ali jbg, sve pre njega je mnogo bolje nego što ima pravo da bude!

6 x 30-ak min.

 

 

MONSTERLAND

žanr: woke horor-dramurda

**

2

Od ovoga sam mnogo očekivao jer je zasnovano na odličnoj prvoj zbirci priča odličnog novog autora Nejtana Balingrada (po njegovoj super noveli rađen je osrednji hororčić WOUNDS).

Nažalost, ispostavilo se da 1) ovo nisu ekranizacije njegovih priča, sem u dva slučaja, nego serija koja je, kao, „inspirisana“ njima (!), i 2) da je i duh i intonacija svega promenjen tako da se sve pretvori u jednu antihorror woke svinjariju o samohranim, napuštenim, zlostavljanim ali svejedno snažnim omoćenim ženama, toksičnoj muškosti, ugnjetenim rasama i LGBT populaciji, 

ali to je sve izvedeno toliko napadno pamfletaški, i tako izrazito nehororično, da su ovo zapravo nekakve dosadnjikave polit-angažovane dramurdice o psihološkim patnjama koje su relativno OK kao dramice ali su vrlo slabe kao horori, jer strave skoro nimalo da nema (najviše baš u 1. epizodi).

O pristupu tipičnom za celu seriju dovoljno govori sledeći podatak: jednu Balingradovu priču, o mužu i ženi koji imaju neke nevolje sa detetom, ovde su promenili u priču o braku dveju lezbejki i njihovog usvojenog deteta…

Da, htelo se pokazati kako je dojučerašnja Trampova Amerika = Zemlja Monstruma u ljudskom obliku, ali ta satirična dimenzija je, za moj groš, napadno gruba, nesuptilna i, u krajnoj liniji, nezanimljiva. Pa i netačna. Kao, sad kad je došo Bajden to više neće biti Monsterland? Koješta!

Gluma je na visokom nivou, produkcija je solidna, povremeno i režija, ali ako hoćete stravu, nećete je dobiti (sem ponegde, retko, na kašičicu); umesto toga, dobićete obilne doze woke popovanja. Uz obilato kolutanje očima i krindž, naročito u poslednje dve epizode (sa bledom vanzemaljkom i sa veštičjom kućicom u šumi).

8 x 50-ak min.

 

 

THE HAUNTING OF BLY MANOR

žanr: horor-tearjerk dramurda

*(*)

1+

 

Od tvoraca serije THE HAUNTING OF HILL HOUSE (TV, 2018), koji su od remek-dela Širli Džekson (vidi izdanje Orfelina, u mom prevodu) napravili gomilu bljuzge, stiže nam nova gomila svinjarija kojom se skrnavi odlična novela Henrija Džejmsa OKRETAJ ZAVRTNJA (vidi izdanje Orfelina).

BLY MANOR je još gori, jer se ne može gledati ni koliko HILL HOUSE: prekinuo sam ga na kraju 4. epizode. Zato ovo nije rivju, nego upozorenje: Čitajte knjigu, zaboravite da ovo govno uopšte postoji.

Odgledo sam, s velikom mukom, prve 4 epizode BLY MANORA, ali ne mogu više. Život je prekratak i previše je patnje u njemu da mu oduzimam na trajanju a dodajem na patnji sa ovako nečim! Ova patetična bljuzga nema blage veze ni sa Džejmsom, ni sa Zavrtnjem, ni sa hororom, toliko je nevešta, trapava i vulgarno jednoznačna (i nezanimljiva u toj svojoj banalnosti) da je to ko škripanje morske pene po staklu za mene.

A uz to sadrži čak dva totalno nepodnošljiva lika: superhisterično-trzavu guvernantu s tikovima i trzajima i tupavim očima na pola koplja koja na svaki lahor skače ko oparena i izleće iz sobe i cmizdri, ko iz neke karikature, i apsolutno najodvratnije, najiritantnije derište (i kao napisani lik, i kao kastovanu devojčicu) koje sam u životu imao nesreću da na ekranu (a i šire) gledam: perfectly dreadful!

Totalno dno antipatične abominacije!

Čitajte Džejmsa, ali ovo slobodno zaobiđite.

Uzgred, svaki novi jadni pokušaj da se ekranizuje OKRETAJ ZAVRTNJA samo osnažuje besprekorno nedostižno savršenstvo čiste suptilno zlokobne višeslojne genijalnosti, zvano NEDUŽNI (THE INNOCENTS, 1961).

Šest decenija posle tog remek-dela američki TV slepci i dalje tapkaju u mraku, lešinarski kradu fore i fazone otuda ("O Willow Waly"), ali ni to ne umeju kako treba, pa je rezultat sramotno jadan. A ova vrhunska adaptacija i dalje ostaje paragon i referentna tačka.

 

LOVECRAFT COUNTRY

žanr: woke pulp

*(*)

1+

I ovo sam pogledao samo prve 2-3 epizode, i smorio se. Tačnije, na polovini 3. epizode zaključio sam da ovo mučenje ne vredi dalje otezati: ovde prekidam i nemam nameru dalje da gubim vreme s ovim sranjem. Zašto? Već sam napisao OVDE.

 

 

DES

žanr: horor-drama

***

3

Vrlo solidna britanska mini-serija o Denisu Nilsenu, slavnom psihopati i serijskom ubici koji je krajem 1970-ih zadavio 15-ak momaka, što gejeva što beskućnika i lutalica, čije je delove tela držao u stanu itd. Serija počinje njegovim hapšenjem i sasvim zaobilazi ama baš sve senzacionalističke hororične splatter i ostale gnusne efekte: bukvalno nema nijedan CSI kadar trulog mesa, krvi, raspale glave itsl.

Sva strava i jeza proizvedena je kroz razgovore sa tim likom, koji je sebe voleo da naziva „Des“. U pitanju je zaista fascinantan primer vrhunski lucidnog psihopate koji se, donekle, i sam divi sopstvenoj monstruoznosti i pokušava da je razume. Izuzetna uloga Dejvida Tenanta koji je nešto između dead-pan stand-up komičara i super-creepy Hanibala na manje-više fletlajnu. Ali ta njegova ravna crta, lišena afekta, keženja, bilo kakve promene izraza, jeziva je baš zbog prilike da se, zureći u taj prazan (?) lik suočimo sa onim nepojmljivim – ljudskom psihom i njenim mračnim kutkovima.

Negde pred sam kraj 3. epizode postoji jedan blesak genijalnosti, koncizno-fokusirane, i emblematične za anderstejtment pristup cele serije, kad se nakon okončanog suđenja nađu glavni pajkan i autor knjige o Desu u ubičinom bednom stančiću u potkrovlju gde je davio i leševe držao. Razgovaraju šta će sad biti s tim stanom, da li će biti ponovo iznajmljen.

Pisac: „Ali, ko bi sad tu hteo da živi? Mislim, za početak, tu je taj smrad…“

Pajkan: „Znaš šta je najgore? Ja ga više ne osećam.“

Da biste sasvim uvideli koliko je ovo jak momenat morali biste da prođete kroz tri sata koji su ovoj replici prethodili. Osetićete smrad ljudskog zla, itekakao, a da vam niko, ovde, neće nos gurati u prizore trulih leševa i krvi…

P.S. Nilsen je jedan od dvojice (uz Džefrija Dahmera) inspiratora za roman EXQUISITE CORPSE Popi Z. Brajt...

3 x 50-ak min.

 

 

RATCHED

žanr: horor-drama / crnohumorna groteska

***

3+

Serija koja počne ubistvom četvorice popova (katoličkih) u olujnoj noći ne može biti loša, dapače! Nadalje to ipak oscilira između psiho-horora i triler-sapunice, kad manijaka uhvate i dovedu u ludnicu u koju se infiltrira njegova ne mnogo manje psihotična seka iz naslova. Ovo je negde između relativno suzdržanog Hanibala i, recimo, Čanvukovog STOKERA: barokno hiperstilizovana palp sapunica koja koketira sa hororom, krimićem, besramnom melodramom, grotesknim crnim humorom, a sve vreme s jezikom u obrazu…

Voleo bih da je naslovna junakinja profilisanija kao lik – delom je lepo što NIKAD sve do kraja mi ne znamo šta ona tačno oseća a šta glumi i pretvara se radi postizanja ovog ili onog cilja, ali odnekle to frustrira i kroz previše mistifikacije gubi se, donekle, interes za lik s kojim je izgrađena tolika distanca.

Uzgred: ovaj lik nema ni najblaže veze sa likom sestre Rečed iz LETA IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA i ne razumem zašto se, na špici i nigde drugde, pokušava uspostaviti neka nepostojeća veza sa tim romanom i filmom! Zar današnjoj publici taj film i taj lik toliko mnogo znače da se ovo mora preko njih prodavati rulji? A ako je već ovo prikvel tom filmu, zašto bar nisu našli glumicu koja ima iste –plave- oči kao sestra Rečed?!

Zaplet sadrži zaista Tom-Harisovske i Brajan-Fulerovske nivoe horor sapunjare i obilje gnusnih ideja (psiho mladić sa odsečenim udovima) i set-pisova (komora za kuvanje i šurenje bolesnika!), ali ne ide dovoljno daleko sa njima (npr. voleo bih da je više urađeno sa likom i pojavom Šeron Stoun!).

Bolje bi bilo još malo više da se preterivalo (ne mislim time nužno na splatter, nego da se neki odnosi i likovi odvedu dalje nego što jesu), ali i ovo što je urađeno je iznad proseka i svakako vredi preporuke.

8 x sat vremena

(relativno zaokruženo, ali otvoreno za nastavak: ne znam da li je obnovljeno za 2. sezonu)


недеља, 15. новембар 2020.

HLADAN KAO LED

 

Nedavno je iz štampe izašao prvi tom jednog stripa koji vredi pažnje. Izdao ga je Darkwood, što je već po sebi garant kvaliteta, a pošto se radi o retkom primerku horor stripa koji izlazi kod nas a da nije deo nekog tematskog (npr. Lavkraft) ili autorskog univerzuma (Alan Mur, Ričard Korben i sl.), niti je vezan za neku TV seriju ili film, ili za klasike žanra (Drakula, Frankenštajn…) zaslužuje da se na njega skrene pažnja.

O čemu se tu radi? Evo zvanične najave.

Bivši pacijent ludnice uništene u požaru, Deklan Tomas, primetio je da mu konstantno opada temperatura tela poslednjih pedeset godina. Nikad se ne razboleva, nikad ne oseća bol i naizgled ne stari. Takođe, ima posebnu sposobnost da „zakorači” u ludilo druge osobe – i ponekad ga izleči.

Nada se da će jednog dana uspeti da izleči i svoje, ali vreme ističe, dok ga demonski entitet progoni ulicama Bostona iz najgorih noćnih mora – i kada Deklanu temperatura dosegne nulu... svemu je kraj.

Da ja to još malo konkretnije rečem, naš junak pada u neku vrstu kome nakon što se u zapaljenoj ludnici otvori neka vrsta portala i kroz njega uniđe čovekoliki-Džokeroliki stvor kojeg muči nekakva „glad“ – za čime tačno, neću da spojlujem (hint: nije za deset upola s lukom)!

Komiranog ludaka uzme pod svoje mlada i zgodna (aren’t they all?!) psihološkinja, da se stara o njemu kod svoje kuće, ali ubrzo se ovaj probudi istovremeno sa buđenjem aktivnosti pomenutog Džokerolikog stvora…

Sledi obilje preokreta i slikovitih vizija i putovanja u paralelni svet – t.j. pakleno naličje našega (slično onome što vidimo u filmskoj verziji Konstantina) – uz mase nadahnutih kreatura i ponešto splattera.

Pošto je ova sveska tek jedna trećina celokupne priče, teško je suditi o ukupnoj vrednosti i o tome kuda to sve ide, i zašto, ali za sad mogu reći da sam dovoljno zaintrigiran da to ispratim dalje.

Glavni aduti ovog stripa su sledeći. Prvo, originalna, moderna i nepredvidiva priča, ispričana zadovoljavajućim, nesmaračkim, dapače dinamičnim tempom.

Zatim, nema previše brbljanja: ako nešto mrzim to su stripovi koje kad otvorim sve što vidim su ogromni baloni sa beskrajnim blebetanjem, brbljanjem i torokanjem.

To dovodi do trećeg kvaliteta: ovde su slike primarne, i ima ih maštovitih, nadahnutih i horor-lepih (dakle, grozomornih, kako u hororu i treba), i tu ih je sasvim dovoljno da se ima na čemu zastati i oko napasati. Tim pre što i one, često, sadrže građevine, ambijente, kreature i telesni horor odmaknute od uobičajenih, stoput viđenih prizora.

Blagu rezervu, istina, imam prema crtežu, koji je za moj ukus ponekad previše normalan, maltene školski, ali takav je samo u scenama normalnih situacija (dijalozi itsl). Ali, valja napomenuti, takve scene se, na svu sreću, svako malo prekidaju nadrealnim, košmarnim i gadnim dešavanjima gde crtač očito sebe nalazi mnogo više i unosi se jače, pa time (bar u mojim horor očima) više nego popravlja prosek.

Vidim na Darkvudovom forumu da se mase i rulje zgražavaju nad ovom koricom: pazi, molim te, horor strip, a ima nešto strašno-gadno-šokantno na korici! Dajte nam Barona Rakošija u belalugošijevskom plaštu kako kidiše na Zagora da si smirimo živce!

U svakom slučaju, ko voli horor, takve stvari ne da mu neće smetati nego će navaliti još brže da ovo sebi nabavi. I, da naglasim, ako vas horor, strip i/ili horor stripovi zanimaju, onda HLADAN KAO LED nudi sasvim dovoljno horor užitaka da se preporuči vašoj pažnji.

Osnovni podaci:

Br. strana: 140 / Kolor

Uvez: Meki

Format: 170 x 260 mm

Promotivna cena (do 31.11.2020) 1.100,00

Puna cena 1.390,00

OVDE: http://darkwood.co.rs/izdanja/edicije/graficki-romani/hladan-kao-led-prvi-tom/ 

Ukupno ima tri trejda, za sva tri trejda je napravljena finansijska konstrukcija i sigurno će izaći. Ritam izlaženja će biti na oko 3 meseca.

Ako vam moje reči i gornje slike nisu bili dovoljni, imate i ovaj zavir gde možete baciti pogled na čak 28 strana početka ove sveske – OVDE.

Važna napomena: ovaj zavir baš i nije mnogo napaljujuć jer prikazuje tek zagrevanje, vizuelno najmanje zanimljivo, za mnogo zabavnije stvari koje dolaze kasnije, i narativno i slikovito.


четвртак, 12. новембар 2020.

Relativno nove HOROR TV serije


            Osvrnuću se, ukratko, na neke nove i relativno nove serije koje sam gledao ove i prošle godine, a o kojima se do sada na blogu nisam izjašnjavao. Skoro sve su vredne pažnje, ili barem osvrta, pa čak i one koje mi se, na kraju, nisu dopale.

            Toga se baš nagomilalo pa moram da podelim u dva dela. Idem od starijih ka najnovijima. U ovom nastavku, osvrt na pomena vredne serije koje sam gledao u prethodnih par godina (2017-19).

 

 

ASH VS EVIL DEAD

žanr: horor komedija/akcija

***

3+

Mnogo je vremena prošlo od skončanja ove serije i dosad su je valjda svi oni koji su hteli već pogledali: pošto ne stigoh da se oglasim kad je bila aktuelna, samo ukratko ću sada reći sledeće. Kad već nismo mogli da dobijemo film, ovo je the next best thing.

Jeste to kompromitovano slabim sporednim likovima, pretežno iritirajućim (ponajviše mexikanski sajdkik, ali ni ostatak ekipe nije ništa posebno!), i klinački glupim fazonima („Ashy-Slashy!“) i ponekad bolno vidljivim niskim budžetom, ali je zato to nadoknađeno time što se Brus Kembel nije štedeo – dao je sve od svog talenta i harizme, a scenario ga je bacao u situacije i okolnosti koje su mu naprezale komičarske i druge mišiće do pucanja.

Pored toga, nije se štedelo ni sa splatterom, ima tu obilje divnih krvopljusnih prizora – dobro, mnogi su nacrtani u kompjuteru, al šta da se radi, takva su vremena. Dovoljno toga je ipak stvarno, materijalno i sočno u vidu opipljive krvi i efekata maske da je ovo zaista ljubavno pismo fanovima (filmskog) serijala.

Vrhunac gnusobe – nešto najodvratnije što ćete videti ne samo na TV nego i šire, a da nije iz žanra Psiho-Vučić-Brnabič-Slina-Vulin – jeste 2. ep. 2. sezone u mrtvačnici, gde se Eš bori sa oživelim crevima jednog već obdukovanog leša…

…kad ga ta creva zgrabe oko guše i uvuku, kroz čmar leša (uz mnogo prdenja i tečne kake) u njegovu otvorenu trbušnu duplju, pa onda ovaj ima da se lomata po krvlju oblivenoj prostoriji sa čmarom oko guše i facom u crevima dok mu okolo landara mrtvi kurac (sa alkom na vrhu!)…

„Zaplet“ je napadno nebitan, od 'inventing as we go along' tipa, ali koga je briga: na mikro planu ovo je vrlo zabavna razbibriga od sorte kakvu naše Ministarstvo Kulture nikad ne bi podržalo. Osim ako u glavnoj ulozi ne bi bio Aca Lukas…

3 x 10 polučasovnih epizoda.

 

 

HAPPY

žanr: antiherojski splatter

***

3+

Po stripu i scenariju Granta Morisona, ova cinična sapunica o sjebanom liku koji bi da spasi malu ćeru od zlih dedamrazoido-pedofila (iz druge dimenzije? iz svemira?) uz pomoć njenog imaginarnog frenda (!) uoči Božića može biti u početku antipatična i ne sasvim prijemčiva. 

Meni je to tek u 2. sezoni našlo svoj ton i leglo mi baš kako treba, što ne znači da 1. sezona ne valja, dapače, samo mi je glavni lik isprva bio više iritantan nego simpatičan pa mi je involviranost bila relativno niska.

A u 2. sezoni ima više fantastike i horora i ludila, zaplet postaje zabavniji. Horora kao takvog (u smislu: strava, jeza, košmar) nema mnogo, više je to neki bizarni akcioni/triler saspens + iracionalno + neukus + splatter + creepy monstrumi i creepy psiho ljudi – neke kao SF-horor vizije…

Dve sezone, 17 epizoda od po oko 45 min.

 

 

WHAT WE DO IN THE SHADOWS

žanr: horor komedija/parodija

***

3+

I ovde mi je trebalo neko vreme da se naviknem na likove, koji mi nisu bili smesta dopadljivi (a nisu isti kao u filmu, sasvim su novi), ali dao sam im šansu, i nisam se pokajao. Prilično je to zabavna i pametna dekonstrukcija horor klišea, urađena s ljubavlju, nezlobno, a mada je svaka epizoda za sebe, vremenom to ipak počinje da kapitalizuje na akumuliranoj involviranost s likovima, i postaje još bolje u 2. sezoni.

Znači, grupica vampira živi zajedno u jednoj kući na periferiji – nisu svi krvopije, jedan od zabavnijih među njima je emocionalni vampir, onaj koji sisa emocije, ukratko: „trol“ (onaj što troluje ljude pa se hrani njihovim nerviranjem) – i susreću se s drugim vampirima, stvorovima i iskušenjima u svom neživotu.

2 x 10 polučasovnih epizoda.

 

 

WELLINGTON PARANORMAL

žanr: horor komedija/parodija

***

3-

I ovo je kao neko dete iz drugog braka serije WHAT WE DO IN THE SHADOWS, samo što je ona prebačena u Ameriku (a snimana u Kanadi), dok je ovo, kako naslov veli, Velington, NZ, što znači da su titlovi, makar kakvi, pa i engleski, obavezni, inače pola nećete pohvatati te novozelanđane šta mrmljaju. Likovi su manje zanimljivi –muškoženski par skeptičnih pajkana koji slučajno nabasavaju na natprirodna bića i događaje – ali situacije nisu neduhovite, i vredi to pogledati ako ste u moodu za neobavezno horor zezanje.

6 x 20-ak min.

 

 

LOVE DEATH AND ROBOTS

žanr: SF, ponekad SF-horor

***

3+

Serijal kratkih animiranih filmića: neki su 5, neki 10, neki 15-ak minuta, svaki priča za sebe, ali objedinjuje ih pokušaj da se pruži neki kao pametan, groundbreaking SF… Pa, priče su i ovakve i onakve, ima svega, ali zapleti i ideje su uglavnom sekundarni i slabunjavi.

Ono što najviše vredi jeste izuzetna vizuelnost. Radi se o animiranoj seriji sa raznim pristupima: od hiperrealističnog cgi-ja do karikaturalnog crtanog filma.

Budžet je manje bitan, a važnija je mašta grafičkih dizajnera, a ona je bila dovoljno razuzdana (naročito u dizajnu izobilja čudovišta) da sam u svemu ovome uživao mnogo više nego što sam očekivao.

Ovo mu dođe nešto kao Heavy Metal za 21. vek, samo bez tog epskog i ambicioznog zamaha i bez tako dobre muzike, ali zato sa mnogo više horora i mraka i adult sadržaja. Prikladniji naziv bio bi LOVE DEATH AND MONSTERS.

18 x 15-ak min. u proseku

 

 

SERVANT

žanr: horor /triler


****

4

O ovoj iznenađujuće mračnozabavnoj predivnosti već sam nadugačko pisao, a ovde ću vas samo podsetiti na nju, ako vam je promakao moj rivju i moja preporuka OVDE.

9 x 30-ak min.

 (Čeka se 2. sezona...)

 

SANTA CLARITA DIET

žanr: horor sitkom

**(*)

3-

Ova serija sadrži mnogo toga što me inače nervira: napadno kreveljenje svih involviranih ali ponajviše Timotija Olifanta, laktovi u rebra na svaku „foru“, vozdizanje familije kao svetinje (das familie uber alles!), najmanje jedan iritantan lik koji baš bode oči i škripi po nervima (onaj rumeni pegavi teen komšija)…

ALI, pored toga i uprkos tome, ima i Dru Barimor u naponu komičarskog talenta i šarma, ima njenu ljupku šarmantnu ćerčicu, ima zabavnu premisu, obilje neočekivanog nekro-splatter neukusa koji jače i podmuklije udara ovde, u prividnom feelgood ambijentu sitkoma nego u mračnom ASH/EVIL DEAD okruženju 

– a povrh svega, za ovdašnju publiku ima i dodatni začin u vidu uplitanja neke kvazi-SRPSKE mitologije o vampirima i nemrtvima, pa čak i likove koji su, kao, Srbi (mada ih igraju Hrvati i još tako neki drugorazredni, odrođeni Srbi).

To sve počinje kad Dru postane nešto između vampira i zombija – mrtva je i krvožedna, ali inače sasvim svesna i lucidna kao ranije, dakle izgleda isto, prividno normalna, samo što povremeno mora da jede ljudsko (i samo ljudsko!) meso i pije krv, i prvi fazoni tiču se pokušaja da se takvo njeno stanje prikrije, da ne otkriju komšije i ostali, ali vremenom se to razvija upravo zahvaljujući tim Srbima koji postaju sve prominentniji.

Šteta što se niko nije potrudio da išta o nama i našim verovanjima prouči, makar pola sata da su čitali na Vikipediji nešto, nego je to sve „srpsko“ koliko i mitologija Ljudi-mačaka iz klasičnog filma iz 1942. 

Ipak, nekako je simpatično gledati to kako smo postali opšte mesto svetskog vampirizma čak i onda kad scenariste mrzi da zapravo upotrebe išta od naše bogate vampirologije, nego radije izmišljaju i projektuju neke svoje nebuloze…

Npr. lik po imenu Janko svoje ime tu više puta izgovara kao Dženko, a o sprdnji sa srpskim 16-vekovnim jezikom iz knjige starostavne (ja bih je nazvao SRBONOMIKON) neću jer to se ionako vidi samo u trepni-i-propusti frejmovima…

3x10 po pola sata.

Upozorenje: serija je otkazana posle 3. sezone, pa ne očekujte razrešenje priče.

 

-NASTAVIĆE SE… serijama iz 2020. godine.