izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 08. децембар 2016.

Promocija romana BOŽIJA VOLJA Đorđa Kadijevića



            Imam zadovoljstvo da najavim beogradsku promociju romana Božija volja Đorđa Kadijevića koji je nedavno objavio „Orfelin“ iz Novog Sada. Promociju organizuju Gradska opština Čukarica i „Galerija '73“.
Lokacija je pomenuta „Galerija '73“ (Požeška 83a, Banovo brdo) a termin je petak, 9. decembra, 18 časova.
Razgovor sa Đorđem Kadijevićem vodi Dejan Ognjanović, kourednik izdanja, a publici će se obratiti i Milenko Bodirogić, izdavač i kourednik edicije „Gluvo doba“.

Više detalja o ovoj knjizi, ako su vam dosadašnje moje najave promakle, imate OVDE i OVDE. Mislim da Kadijeviću ne treba posebna najava ni uopšte a naročito ne na ovom blogu, gde imate toliko napisa o njemu i njegovim delima, izveštaja sa raznih dešavanja, tribina itsl, pa čak i audio zapisa njegovih nastupa. Nikome ovde ne treba i objašnjavati ko je i kakva je on gromada u ovoj kulturi (a i šire).
Zato, reći ću samo da, ako ikako možete, iskoristite ovu priliku da naživo saslušate ovog vrhunskog intelektualca i isto takvog književnika (to vam potpisujem, iako ga u tom izdanju do sad možda niste znali) koga je uvek milina slušati – i čitati.
Dakle, ako ste igde u blizini, dobrodošli u petak 9. decembra u 18h na Banovo brdo, a ako baš nikako ne možete tad i tu da dođete i nabavite ovu knjigu s Đorđevim potpisom – primerke Božije volje možete naći u svim većim knjižarama, direktno kod izdavača, a nešto malo ima i kod mene. Ne oklevajte previše!

 Inače, za kraj evo šta sam nedavno imao da kažem o ovoj knjizi u emisiji „Pogled iz svemirskog broda“ na Radio BG 202 (izjava traje oko 3 minuta). Mali fajl od 5 MB možete skinuti preko Mediafire linka, OVDE.  

уторак, 06. децембар 2016.

2016: Novi filmovi (ne-horor)


Pre nešto više od tri meseca osvrnuo sam se na neke novije nehorore pogledane ove godine. To i dalje možete pogledati OVDE. Evo šta sam u međuvremenu pogledao a da je iole sveže. Uvrstio sam i nekolicinu naslova koji su stari čak 2-3 godine; kome se to ne sviđa, neka se žali upravi vodovoda.


DER BUNKER
GER, 15
**(*)         2+
Nadrealna nemačka anything goes „komedija“, više luckasta because fuck you that’s why nego što je duhovita, ili pametna, ili bilo šta.


BLOOD FATHER
USA, 16
**(*)        3-/2+
Mel Gibson je zabavan kao problematični otac, ali sve ostalo – zaplet, akcija itd – je nedokuvano i nevredno pomena. Zbog Gipsona – pola ocene više.


The Tiger: An Old Hunter's Tale
S. KOR. 16
***           3
Odlično slikan istorijski akcioni ratni triler o lovu na tigra po korejskim planinčugama u vreme japanske okupacije; zbiva se u živopisnim divljim ambijentima, uzbudljivo; sa Čoi Min Sikom (OLDBOY) u glavnoj ulozi.


La Prochaine fois je Viserai le Coeur
(NEXT TIME I'LL AIM FOR THE HEART)
FRA, 14
**(*)        3-
Solidan triler –po istinitim događajima- o psiho-pajkanu koji je serijski ubica i ujedno „istražuje“ taj isti slučaj. Okej studija iz licemerja i malograđanske bolesti.


HELI
MEX, 13
**(*)        2+
Dokumentarističko slikani prizori iz života u Mexiku danas, s naglaskom na svemoćnim narko kartelima. Najmemorabilnija scena: paljenje genitalija benzinom i upaljačem. Odličan CGI. Ako je CGI u pitanju?!


The Corpse Of Anna Fritz
SPA, 15
**(*)        3-
Dobar nekro-triler, ceo u mrtvačnici, o kretenima koji bi da pojebu još topli leš superzvezde koja možda nije baš sasvim ni umrla. Izobilje preokreta postaje usiljeno, ali fino je ovo za razbibrigu.


A Bigger Splash
ITA, 15
***           3-
Odlična drama, sjajni glumci (Tilda Svinton i Rejf Fajns pre svega, mada je tu i uvek dobri Matijas Skonarts), intrigantni likovi i situacije – sve dok se to prilično ne izduva pred kraj u razočaravajućem raspletu (koji je upitan ne samo idejno nego i po same likove za koje smo dotad navijali i simpatisali). Ovaj reditelj radi rimejk SUSPIRIJE!


Miss Peregrine's Home for Peculiar Children
USA, 16
**(*)        3-/2+
Tim Barton na autopilotu ne uspeva da oživi ugođaj čudesa i posebnosti uprkos svim efektima. Čak i Ejsa Baterfild, inače obećavajući glumac iz ENDEROVE IGRE, ovde je bledunjav, a izuzetna Eva Grin je jezivo neprisutna, maltene na nivou kameo pojave. Opšti ugođaj: generička šarena laža.


Er Ist Wieder Da
GER, 15
**(*)        3-
Hitler ponovo hoda današnjom Nemačkom, postaje zvezda tok-šoua, hara medijima itd. u svojevrsnom polu-doku rimejku TITO PONOVO MEĐU SRBIMA. Predvidivo, ali ima svojih (all too obvious) momenata. Šteta što rekreacija jutjub „Hitler saznaje da...“ videa (iz UNTERGANGA) nije nadahnutija.


DESIERTO
MEX/USA, 16
**(*)        2+
Rutinski triler preživljavanja sa krajnje sumnjivom idejnošću/simbolikom: ilegalne mexikanske aliene ne proganja američki državni aparat nego psiho-pojedinac. Aha, kako da ne.


The alchemist cookbook
USA, 16
**             2
Nesnosna gnjavaža o nekom crncu koji tripuje usred šume dok kuva meth ili tako neke droge, ali pritom ne vidi ništa zaista vredno da se podeli tj. gleda bez aditiva slične vrste. Pa ni sa njima. Negde se ovo vodi kao horor. Ne, ipak nije.


Scherzo Diabolico
MEX, 16
*(*)            2-
Veliki hit na balkanskim festivalima (Hudi Maček na Grosmanu, u konkurenciji u kojoj su bili THE WITCH i BASKIN! A dobio je nešto, čini mi se, i na Močvara-Festu na Paliću!) ipak je ružno slikan i predugačak torture-triler sa nešto malo jeftinog splatera na kraju, a sve zajedno izgleda kao nemaštoviti i nezanimljivi home-movie. Od reditelja nešto boljih filmova PENUMBRA i HERE COMES THE DEVIL.


Deep in the Wood
(In fondo al bosco)
ITA, 15
**            2-
Italijansko oće-kaki neće-kaki obigravanje oko horora (i naslov i poster i zaplet ukazuju da bi horor mogao biti) na kraju ispadne banalni, nezanimljivi, neubedljivi, mada lepo uslikani nehoror.


Army of One
USA, 16
**            2
Od reditelja BORATA i sa Nikom Kejdžom u glavnoj ulozi – ovo je obećavalo da bude komedija godine. Ali – ćorak. Glavni lik (zasnovano na stvarnom moronu koji je hteo da ide u lov na Bin Ladena a nije znao ni strane sveta ni geografiju ni... ništa!) suviše je jadan i glup da bi zadugo, prolongirano, kontinuirano bio smešan. Ne znam, možda je do mene, ali ja ne mogu da se smejem nekome ko je maltene klinički retardiran (odnosno bolestan). Ovo je patetično, čak i kad ga igra Kejdž. Ne može, bre, stvarni život da se ovako doslovno prepisuje: rekoh već, nedavno, povodom filma KING COBRA – život piše loše romane! Zato su veliki pisci pravi umetnici: oni život destiluju, kondenzuju, stilizuju, oni lažu i prave laž koja je veća od istine. Ovaj zaboravljivi i nesmešni film je manji od istine. Voleo bih da je Hercog napravio dokumentarac o ovom moronu, bolji bi film ispao.


Trash fire
USA, 16
**(*)        3-
Solidna crna komedija sa retko viđenim ciničnim pristupom vadi se na mikro planu (vrcavi dijalozi, opaske, detalji) ali na makro planu – zaplet i njegova poenta sasvim su trivijalni i nevredni bavljenja. U poslednjoj trećini to se pretvara u nešto kao triler/horor, ali to je slabiji deo filma.


L’AVENIR 
aka Things to come
FRA, 16
**        2+
Proizvoljne, nekoherentne i bez-poentne slike iz života jedne profesorke književnosti u smutnim (današnjim) vremenima. Brak joj se raspada, karijera se ljulja, a ona se kao zacopa u svog studenta pa ide s njim i njegovim kvazi-anarho društvom i na selo, ali... od toga, kao ni od celog filma, ništa ne biva. Dajem mu plus jer profesorku igra Izabel Iper, koju bih gledo i da je dva sata samo držala čas o Rembou.


The Purge: Election Year
USA, 16
**(*)        3-/2+
Nakon pobede Trampa očekivao sam da ću u ovome pronaći neke proročke, ili iole relevantne političke momente, ali – patka. Pristojan akcioni trilerčić za jednokratno konzumiranje o dobrim crncima koji pomažu istinski dobroj i poštenoj kandidatkinji za predsednicu SAD da je, u noći čišćenja ne očisti njen politički protivnik.


Wiener-Dog
USA, 16
**             2+
Prosto ne smem da repriziram HAPPINESS i proverim da li bih mu sad i dalje dao peticu kao nekad davno; ovde isti reditelj (Tod Solondz) pravi nešto slično – niz labavo povezanih gorkoslatkih blago-grotesknih vinjeta iz života dobrostojeće više srednje klase, ali... sve je to sasvim mlakonjavo, bezukusno, bez oštrine, bez duha, zaboravljivo, bledo.


Microbe ET Gasoline
FRA, 15
**        2+
Neshvatljivo precenjeni Mišel Gondri okušao  se u „coming of age“ pričici o dva slatka dečaka koji ne idu nigde posebno, ali žele da tamo stignu po svaku cenu – u improvizovanom vozilu-kućici. Niti oni negde zanimljivo stignu, niti im se usput bogzna šta pomena vredno desi, a o sazrevanju da i ne govorimo.


What's in the Darkness
CHI, 15
**(*)        3-
Kineska drama o serijskom ubici devojčica (iz ugla jedne tinejdžerke) koja bi da bude nešto kao MEMORIES OF MURDER ali... daleko, daleeeko od toga, na svim poljima (i kao triler, i kao drama, i kao satira). Nije to loše, gledljivo je, lepo snimljeno i glumljeno, ali nedovoljno involving. Kraj je odličan, ali trebao mu je malo snažniji, žešći film da ga adekvatno pripremi.


INKARNACIJA
SRB, 16
**(*)        3-
Pristojan srpski pokušaj SF-trilera u kojem se jedan te isti lik u desetinama varijacija iste situacije stalno iznova budi usred Kinez Mihajlove kad god ga ljudi sa jezivim belim maskama skembaju. Iako pomalo zamorno i repetitivno, ima tu štofa (naročito vizuelnog) da ovo vredi podržati kad ovih dana krene u bioskope.


Bacalaureat
ROM, 16
**(*)        3-
Novi film Kristijana Munđiuja (4 MONTHS, 3 WEEKS AND 2 DAYS, 2007) ima zanimljivu premisu i tematiku sasvim blisku i nama u Srbiji: inače pošten doktor brine za svoju jedinicu čija inostrana stipendija zavisi od toga kako će da prođe na završnom maturskom ispitu, pa reši da to malo „podmaže“ u ionako korumpiranom sistemu gde se sve završava po principu „ja tebi, ti meni“. Odlično je to napisano i krajnje ubedljivo karakterisano, motivisano, psihološki iznijansirano – i uprkos trajanju od dva sata, prilično zanimljivo sve vreme – ALI ipak je to previše „slice of life“, odnosno samo korica dobrog leba, a ne parče kolača. Fali mi ovde dubina, fali mi više duha, više harizme kod junaka – sve je previše obično, previše svakodnevno, prepisano iz novina a bez onog nečeg višeg, što feljton izdiže u roman.




субота, 03. децембар 2016.

ARRIVAL (2016)


 *** 
 3 

            Pre svega, najnoviji SF ARRIVAL o dolasku vanzemaljaca na Zemlju *nije* rimejk istoimenog filma sa Čarlijem Šinom iz 1996. o dolasku vanzemaljaca na Zemlju. Nešto je malo pametniji od njega, mada ne baš toliko koliko misli i želi da se predstavi (i koliko će mnogima izgledati).
            Pre svega, valja istaći da je ovo krajnje redak primer SF filma koji nije niti dosadna arty dramica sa 2-3 glumca u jednom setu, niti je povod za superspektakl-ekstravaganciju zasnovanu na spec. efektima, niti je alibi i maska za neki drugi, zabavniji žanr (akcija, horor, ratni…). Ovo je klasična SF tema (po priči Teda Ćanga, "Story of Your Life", odnedavno i na srpskom, u izdanju Buke) i tiče se prvog kontakta, pa je kao takva više cerebralna nego visceralna, mada pokušava i da gudi po emocijama (više o tome ispod).
            Plot već znate: došli alieni i parkirali svoje međuzvezdane ovale vertikalno (aha! falusoidno!) nešto malo iznad tla na 12 lokacija širom globusa. 
Došli, stali i – ćute. Čekaju. A ljudi, šta će, kud će, popnu im se u te sprave koje deluju kao da su između nečeg tehno-napravljenog, u kakvu stenu isklesanog i – izlučenog iz dupeta džinovske alien-kokoške.
I onda tamo stanu pred nekakvo veliko staklo, kao da su u džinovskom svemirskom zatvoru došli u posetu bratu sa druge planete. Ali ne, ovo je zapravo OK fora, jer alienima treba drugačiji pritisak i atmosfera, pa je to zbog toga. Dobar detalj. Plus, vizuelno naglašava dve strane u „sukobu“, tj. odnosu komunikacije – ono, MI i ONI, i zid između...
            I sad, šta? Šta reći, koju posluku porati – i na kom jeziku? Šta reći ovim povelikim Ktuluovim srodnicima sa po sedam pipaka-pseudopoda koji se rascvetavaju na po još sedam krakova? Phnglui mglw nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn?  
Kako saznati odgovore na ključna pitanja: ko su, odakle su, i najbitnije – dolaze li u miru? Ne, zapravo, najbitnije je: „Šta u tome ima za nas? Nose li nam kakva nova zanimljiva oružja, oruđa, gedžete i džidža-midže?“
            Tu upada naša glavna junakinja, ekspert-lingvistkinja (vrlo dobra Ejmi Adams), sa svojim timom, da ostvari kontakt sa ovim potpunim tuđinima. Uzgred, smesta znamo da je ovo film naučne fantastike kad, još na samom početku, vidimo da ova skromna univerzitetska profesorka sasvim neunosnog jezičkog predmeta (hej, nije ovo ni pravo, ni ekonomija, ni menadžment, gde se vrte pare) stanuje u luskuznoj, super-skupocenoj kućerini sa savršenim pogledom na morsku obalu koja mora da košta nekoliko miliona dolara. Eto, kolege filolozi, jednog dana ćete i vi tako... Najviše za dve do tri godine...
            I onda se dobar deo filma posvećuje upravo onome preko čega se u većini SF filmova prelazi olako: naime, najčešće alieni ili smesta govore engleski (kao što je jedino i učtivo: kad nekome ideš u goste, govoriš njegov jezik!), ili brbljaju neke nebuloze čije značenje ostaje otvoreno („klaatu barada nikto“, sjećate se?), ili ne govore ništa, već puštaju da pogledi i dela govore umesto njih (Gigerov alien).  
ARRIVAL se, dakle, pretvara u mokri san svakog filološkog nerda i nerdkinje, i bar pola filma se posveti pokušajima da homo sapiensi (vođeni pomenutom ženkom) dokuče ehovito brundanje i prtkanje ovih Ktuloida i prevedu ga na naše majmunsko roktanje i groktanje, odnosno da nađu smislen patern u vizualizacijama alien-jezika koje ovi, kao sipa mastilo, ispuštaju u etar i uobličavaju u nekakve mrljave kružnice koje najviše liče na otiske naopačke obrnutih šolja iz kojih je popijena kafa.
            I tako oni gledaju u šolju letnji dan do podne, i gataju dal ova ili ona fleka znači „vidim ti čoveka na kraju puta“ ili „stiže zgoditak idućeg utorka“ ili „neko tebi blizak radi ti o glavi.“ Ili možda: „došli smo da vas zgazimo ko mrave, ali nas zabavlja da vas prvo gledamo malo kako se koprcate, bwa ha ha ha“. Jebi ga, sa tim oktopodolikim Ktuloidima sve je moguće!
            E pa, pošto će uskoro spojleri, za pasus ili dva, da kažem ovde odmah nekoliko uopštenih stvari: ARRIVAL je dovoljno dobar i vizuelno nadahut da zaslužuje gledanje u bioskopu; odlična gluma, kamera i režija, intrigantna priča koja navodi na razmišljanje i možda čak malo neobaveznog ćaskanja posle filma, nekoliko slika koje će vam ostati u pameti i dugo posle gledanja... malo li je?  
Dakle, trk u bioskop, ne gledajte ovako nešto na skrnavim cam snimcima. A kad pogledate, vratite se pa čitajte spojlere koji slede i bave se daljim razvojem situacije, krajem, temama i idejama – te mojim rezervama koje imam prema filmu od kojeg sam ipak očekivao nešto pametnije, dublje i više drugačije nego što sam dobio.

            SPOJLERI: 
SELEKTUJ PA ČITAJ 
TEK NAKON GLEDANJA FILMA!

            Osim prolongirane lekcije iz lingvistike koja zauzima pola filma, u čemu nema bogzna šta pametno – osim za ljude koji se baš nikad u životu nisu zamislili nad jezikom, jezicima, komunikacijom i raznolikim oblicima toga koji odstupaju od utabanih jezičkih paterna popijenih zajedno s majčinim mlekom – ovaj DOLAZAK ne nudi ništa naročito duboko na planu tema i ideja.
            Ispostavi se da su alieni dobri. Da, da, kao što je to Lakobrija odavno govorio: „Oni su dobri! Oni su dobri!“


            Došli su da nam otkriju svoje najveće blago. Gedžeti? Zvrčke? Andrmolji? Aplikacije? Mašine koje rade „Ping“? Ne! Nego svoj nelinearni šolja-od-kafe jezik! A kad njime ovladamo, počinjemo da razmišljamo nelinearno – praktično, i sami ispadamo iz linearnog toka i možemo da istovremeno percipiramo prošlost i budućnost (samo da percipiramo, ne i da putujemo tamo-vamo i menjamo stvari, TERMINATOR- style!).
            I to je baš lepo, ili barem lepo zvuči, dok ne uključimo mozak. Jer, ako to učinimo, onda neke stvari postaju problematične.
            Kao prvo, krajnje je bezveznjački da jedna toliko giga-napredna civilizacija dođe kod jedne tako zaostale kao što je naša, i da onda skrsti ruke (svih sedam njih!), sedne i čeka da divljaci nekako dokuče njihov super-mega-jezik. Takav postupak aliena ne samo što je nadmen i glup nego sasvim predvidivo (kad smo taki kaki smo) dovede Zemlju do ivice III svetskog rata (ako ne i I Međuzvezdanog), 
...zbog vrlo sitnih i lako premostivih grešaka u komunikaciji i prevođenju koje su se mogle izbeći da alieni nisu došli s tim svojim „My way or the highway“ pristupom, odnosno, „Nauči moj jezik ni iz čega, preko noći, ako oćeš da pričamo“. Iz'em ti takve dobrotovore i benefaktore i kosmičke mecene i mentore kad svojim debilnim pristupom za dlaku izazvaše masovno uništenje na planeti!
            Jebote, ako si mnogo IZNAD, normalno je da se spustiš, da ČUČNEŠ do onoga kome se obraćaš, da svoj govor prilagodiš njemu – kao kad pričaš s detetom, recimo. A ne da dođeš trogodišnjem detetu i staneš da mu palamudiš o Hajdegeru, Veberu i Lakanu, pa još na jeziku koji to dete uopšte ne govori, i očekuješ da te ono razume.
            Kao drugo, nejasno je da li je ovaj dar baš toliko lep i fin i koristan i upotrebljiv za ljudsku civilizaciju. On možda dođe ko budali šamar ovoj našoj junakinji – ALI, kako bi izgledao život na Zemlji ako bi svi (ili većina) izašli iz linearnog prostor-vremena u kojima egzistiramo milenijumima i u kojima smo izgradili sve što imamo, i dobro i loše, i na čemu počivaju svi naši modeli bivstvovanja, mišljenja, življenja? Ne bi li takvo „iskakanje“ u masovnom broju izazvalo slom života kakav poznajemo – a nije nimalo očigledno da bi na ruševinama toga mogao nastati nekakav novi, viši, bolji oblik življenja u kojem će svekolike milijarde ljudske stoke gledati budućnost kao na dlanu.
            Svaka čast glavnoj junakinji na tome što vidi da će dete koje tek ima da rodi izrasti u prelepu curicu koja će da umre od retke bolesti, i što reši da je uprkos tome rodi – ako je to uopšte za čestitanje; nisam siguran. Ali mnogi u takvoj situaciji ne bi ni rađali dete ako znaju da će da već u svojim tinejdž godinama da prerano umre. Ili, ajde, to je drastičan primer: ali šta je sa svima onima koji vide da će njihovo buduće dete da izraste u nekakvog skota, bota, mrmota, Vučića, u sitnog dilera, u radnika „Jure“, u Vulina nedobog? Preozbiljne su to stvari da se tek tako odjednom krknu jednoj rasi, jednoj civilizaciji... Stoga je i gorkoslatki hepiend ovog DOLASKA krajnje usiljen i upitan.
            Kao treće, to sa vremenom i izlaskom iz njegovih linearnih „stega“ zapravo pruža priliku za jeftin i narativno nezadovoljavajuć „deus ex machina“. Kad ne zna kako da spreči izbijanje rata između ljudi i aliena (rata izazvanog lošim kineskim prevodom jedne alien fraze! – da ne ulazim sad i ovde što su i u ovom filmu Kinezi i Rusi dežurni potencijalni zlikovci, a Ameri su ti koji dekodiraju šifru, reše stvar, donesu svetski mir i međugalaktičko razumevanje...), naša junakinja virne u budućnost i iz nje joj se javi kineski general koji joj šapne šta mu je rekla/šta da mu kaže telefonom. „Ali ja ne znam vaš broj!“ „Pa evo ti ga, ludice“, kaže ovaj, i pokaže joj ga u budućnosti kako bi ga ona znala sada.  
Možda je nekome ovo strašno pametno, ali po meni ovo je samo besramni plagijat/varijacija fore iz SPACEBALLS kad zli imperator u želji da sazna planove pobunjenika uzme video-kasetu sa filmom SPACEBALLS i premota do željenog mesta. I ne mnogo daleko od onoga u FUNNY GAMES kad junak tog filma uzme daljinski i premota unazad sopstveni film (taj koji mi gledamo i čiji je on antijunak), do dela pre pogibije drugara, kojega tako spase. Mrzeli ste to, je li? Nervirao vas Haneke? A sad vam Vilnev mnogo pametan, a? Pih. A ista fora, samo bezveznije primenjena.
            Kao četvrto, iako film koketira sa Kjubrikom i Tarkovskim, na kraju se ipak spušta na banalni nivo jednog Zemekisa i njegovog (meni neshvatljivo precenjenog) KONTAKTA. I ovde se mega-kosmičke i globalne implikacije i komplikacije zapleta svode na intimnu pričicu jedne osobe. Ovo je lepo primetio Kim Njumen u svom rivjuu: „A slight downside is that, just as Contact crossed the universe so Jodie Foster could hug her dead Dad, this shifts the emphasis away from the truly world-changing events to become yet another fairly standard family story.“  

I mada se motiv „mrtvog deteta“ ne zlorabi ovde na uobičajen holivudski način, na kraju balade, uprkos twistu oko toga (ispadne da je mrtvo dete iz prologa zapravo epilog, da je ceo film anagram, da mu je početak isti kao kraj, da je to nešto što će tek biti...), nije ni mnogo daleko od tog violinskog gudanja u srčane žice. Da budem skroz iskren, mnogo više suza mi je izazvao Gibsonov „ratni“ film nego ova kvazikosmička a zapravo „topla“ i intimna priča (zapravo, ovde mi je suzna žlezda ostala skroz nezagolicana – na fletlajnu sam ispratio celu tu melodramu).
            Sve u svemu, ovo je jedan blago natprosečan film koji u ponečemu dovoljno iskače iz klišea (narativnih kao i vizuelnih) da ga vredi overiti: zbog lepih slika; zbog uverljivog prikaza prvih faza jednog ovakvog događa koji svi priželjkujemo i bojimo ga se; zbog osećaja čudesa, zadivljenosti, misterije, nepredvidivosti, saspensa...; zbog pokretanja intrigantnih pitanja o tome ko smo, gde smo, šta smo i kako se to kaže na alienskom jeziku.  
ALI, samo zato što ne ide najotrcanijim stazama i ne nudi sva prvoloptaška DAN NEZAVISNOSTI „rešenja“ – ne znači da je revolucionaran, originalan, poseban, pa čak, rekoh, ni naročito pametan. Pokušajte da ga zamislite BEZ svih tih naklapanja oko jezika: zamislite isti ovaj zaplet BEZ problema u komunikaciji – da su alieni, koji su nas posmatrali izdaleka, pojmili naš jezik, i smesta nam se obratili na njemu čim su došli na Zemlju. Šta bismo onda imali? Otrcanu pričicu tipa: volite se, ljudi, sarađujte, mi dolazimo u miru i nudimo vam da razorite svoju civilizaciju i način života tako što ćete naučiti naš RINGU-jezik i postati vidoviti. Prc!
            Naravno, jasno mi je da je ovo film upravo o tome – o jeziku, o komunikaciji itsl. Problem je samo što on ništa naročito pametno ne kazuje o tome, nego bi samo da nas zaseni nekakvim mudrijaškim lingvističkim detaljima, forama i fazonima prikladnijim „Politikinom zabavniku“ nego istinskom duhovnom, umnom filmu.

            PS: Dva aliena s kojima, kroz staklo, komunicira naša filološkinja i budući otac njenog budućeg soon-to-be-dead deteta, ovi naši spontano nazovu Abbott i Costello. Prevodilac na srpski (govorim o verziji gledanoj uredno, u bioskopu, u niškom Sinepleksu) ta imena u titlu prepeva u „Betmen“ i „Robin“, valjda sluteći (s pravom) da prosečan srpski gledalac neće znati ko su Abot i Kostelo. Eto ti, pojedi to, Darko Tuševljakoviću! Šta sam ti ja govorio još pre nekih 7-8 godina, a? I još ispadoh zlikovac zbog toga! Who's laughing NOW?!