William Burroughs's QUEER (2024)

***(*)

3+

 QUEER je režirao Luka Gvadanjino, po romanu PEŠKO Vilijama Barouza.

Kao što znate, GOLI RUČAK je meni jedna od dve najomiljenije knjige u životu –tron deli s Kafkinim ZAMKOM. Snažno volem i druge vintage Barouzove knjige s barem rudimentarnim prividima epizodične naracije (NOVA EXPRES i WILD BOYS), dok sam nasmrt smoren cut-up experimentima tipa THE TICKET THAT EXPLODED. Zabavni su i noviji, WESTERN LANDS, THE PLACE OF DEAD ROADS i CITIES OF THE RED NIGHT, mada ništa ne može da priđe GOLOM RUČKU.

Barouzovi uslovno govoreći realistički, ispovedni, snažno-autobiografski romani, PEŠKO i DŽANKI, znatno su manje moja šolja čaja, iz sličnih razloga iz kojih me ni Keruak, ni Henri Miler ni Bukovski ni Selbi ne dotiču. Ipak, overio sam uredno i ta dva, da ispoštujem Bila, još davnašnjih dana, pa sam zato s umerenim očekivanjima dočekao i sada ovu Gvadanjinovu ekranizaciju PEŠKA.

Ukratko, to je prilično verno duhu i slovu te knjige, i moglo bi se reći da je ovo zapravo bliskija, a u nekom smislu i bolja adaptacija Barouza nego što je to bila Kronenbergova reimaginacija GOLOG RUČKA. Iako se ima šta voleti i poštovati kod Kronija, tu ipak ima vrlo malo esencije Barouza: premalo sexa, premalo šoka i provokacije, premalo humora i satire, premalo metafizike; s druge strane, mnogo je to fino, uglađeno, čisto, onako školski, odlikaški, za učiteljicu, za ugledne festivale, da može da pogleda i baba i tetka, i žiri, i Duda Lakić, da se niko mnogo tu ne šlogira. Sve na finjaka. 

Jbg, nije to Barouz kakvog ja znam i volim, panker pre panka, uličar, probisvet, ubica, cinik, crnohumorni stend-ap komičar... Plus, mnogo su mi bili fejk ta scenografija i kostimi u „Golom“ ručku, pa i poneki efekti, a vala i glumci. Piter Veler je suviše na fletlajnu, neuzbuđen, nenapaljen, nezastrašen time što viđa i priviđa. Suv intelekt, a vrlo malo visceralnosti. Ne verujem mu ni da je peško ni da je drogoš, a jedva nešto malo da je pisac. Isto tako i većini ovih oko njega.

Gvadanjino, istina, uzima daleko manje slojevit roman (fragmentarno romanče bez pravog kraja, na jedva sto strana), ali zato iz njega izvlači poprilično, i dostojno može da stane rame uz rame sa knjigom. Da li je i nadrasta? Srpski rečeno, da li je QUEER film bolji od romana? U ponečemu jeste, u suštini nije.

Pre svega, angažovanje Danijela Krejga (ex-Džejmsa Bonda!) da igra Barouza, tj. njegovu fikcijsku ekstrapoluciju, Vilijama Lija, pokazalo se kao dodir genija. Bio sam sumnjičav prema tome kad je prvi put najavljeno, jer mi je njegova faca suviše maskulina, četvrtasta, široka, s jakom vilicom, dok je Barouzova bila više nekako uska, mršava, ufitiljena; i uopšte mi je Krejg delovao suviše mužjačina da bi igrao peđera, pa ko će u to poverovati, ajte molim vas!

Međutoa! Krejg je DELIVEROVAO! 110%! Ne da je ubedljivo (i hrabro) razbio svoju mačo personu, nego ga je IZEO! Ako ne dobije Oskara za ovo, onda je svaka pravda umrla na ovome svetu. APDEJT: Ne da ga neće dobiti, nego nije ni nominovan! Pa dobro, šta radi taj famozni, navodni „gej lobi“ koji hara Holivudom?! Ima li neki Republikosrpskanac da mi objasni ovu misteriju?

I da nacrtam: nije Krejg zaslužio Oskara zato što je ubedljivo odigrao peška, iako to inače nije (jer to viđamo svake godine, na Oskarima a i šire); pa ni zato što uspeva da u mnogim scenama jezivo zaliči na Bila po pojavi (što nije za bacanje, ali je manje bitno jer ipak nije ovo nadmetanje u impersonaciji), nego iznad svega zato što vanredno smelo i umešno uranja u jedan duboko grešan, ranjiv, labilan, slabićki, višestruko problematičan lik i oživljava ga (i nenametljivo brani) u svim njegovim slojevitostima i senovitim nijansama.

U vreme kad su u današnjoj svetskoj (ili bar zapadnjačkoj) kinematografiji sve mesnate i sočne uloge rezervisane za žene, a muški glumci nemaju šta da rade sem da igraju zlikovce i zločince, sudeći po ovome izgleda da ostaje još jedino kvir film pa da se vidi, kao ovde, intrigantan muški lik koji je ipak pozitivac, a ne klovn-manijak ili toxični muž/momak; i KVIR nam daje jednu prilično produbljenu i saosećajnu studiju izgubljene, muške psihe u lutanju i traženju.

Vidimo ovde izuzetan portret jednog čoveka stalno urađenog, što drogom (čije se pripremanje i ubrizgavanje u venu prikazuje u jednoj moćnoj jednokadarskoj sceni), što alkoholom u koji se on utapa i iznutra preparira u toj znojavoj mexičkoj vrućini, što glađu za sexom, koja je, naravno, zapravo glad za bliskošću i ljubavlju koji mu najviše fale (što je jasno sve vreme, a vrlo se pametno i moćno poentira u poslednjoj sceni).

Scene sexa su explicitnije nego npr. u CALL ME BY YOUR NAME, ali ni blizu onome što senzacionalistički klikbejt mediji sugerišu: dramski su opravdane, i u njima se Li ogoljava, kao i mi svi u tom kontextu, naravno, samo što tada, uglavnom, nema publike ili kamere da to posmatra sa strane. Vidimo ga tad kao grozničavo žudnog blizine i spajanja s drugim, ali i kao nekoga oslabljenog tom potrebom, koja ga stavlja u podređen položaj (kao i svakog tražioca, prosjaka, juzera ljubavi).

U tom kontextu je odličan i Dru Šarki kao Alerton, momak u kojeg se Li zacopa, a koji je neodređen, hladnjikav, frustrirajuće nedefinisan po tome šta zapravo hoće, i da li uopšte hoće, i zašto hoće, i dokle će da hoće… I kad mu puši, i kad ga drka, i kad ga prima u bulju, on nije sasvim tu. I u tome je sav pakao za Lija, koji ga hoće celog, a ovaj po principu „sucking one cock doesn’t make you gay“ nije siguran čak ni da li jeste peško ili samo hoće da pogleda.

Kao takav, polu-involviran, on zapravo drži u vlasti Lija, koji je sav u tom odnosu, da ne kažem vezi, jer to je prejak termin, i otud kod mladunca i doza homme fatale sadizma. I naravno da jedna toliko asimetrična veza ne može da opstane, niti da bude ispunjujuća, bar ne zadugo.

Uzgred, teško da je slučajno, ali je svakako pametno to što je za tu ulogu izabran baš Šarki, koji tako zalizan, i s cvikerima, izgleda kao pljunuti mladi Barouz. Lijeva opsesija njime, implicira se, možda je potraga za mlađom (čistijom? neiskvarenijom?) verzijom sebe, a težnja za spajanjem s njim možda je nalik onome kad u THE FLY Goldblum, već dobrano nakazan i gnjio, hoće da se spoji u jedno telo sa ženom i detetom, kako bi povećao % ljudskosti u sebi, kako bi, iz svoje perspektive, postao čistiji, ljudskiji.

To je potraga za svojim odrazom, za ogledalom – otud upravo ta scena ulaska u ogledalo u filmu, iz Koktoovog ORFEJA, kad lik ulazi u ogledalo, a Li i Alerton to gledaju u bioskopu, i još Li pruža „ektoplazmatičnu“ ruku ka momku, milujući ga. Kako kasnije kaže: „Teško je nekog drugog ubediti da je zapravo deo tebe.“ Ova fantazmagorija jedan je od korena zablude ljubavi.

Li se baca u potragua za ajahuaskom (aka yage, izgovara se jahe; u vrlo lošem i nepotpisanom prvom srpskom prevodu iz 1998: jejdž; sad vidim da ima i neki iz 2012, nadam se da je bolji). To je predmet zadnje trećine filma, smeštene u džunglu – a samo površnom gledaocu delovaće to kao niotkuda i niđe veze skakanje u drugi film (iz urbane žungle u onu bukvalnu, zelenu). A zapravo je njegova fascinacija telepatijom (deljenje uma s drugim) i totalnim spajanjem, makar u viziji, ali i telesno, koliko god se to fiziološki može, samo produžetak te njegove užasne samoće i hladnoće koju je osećao, i koje ni piće ni droga ni neobavezni sex nisu mogli dovoljno da rasprše i zagreju, bar ne zadugo.

Film PEŠKO je izvanredno stilizovan, u duhu tehnikolor filmova pedesetih, ali deluje i filmskije i ubedljivije i življe od one suve i beživotne scenografije u Kronijevom podgrejanom RUČKU, fotografija je zaista nešto božanstveno i ovo je eye candy kakav se retko viđa. Što se tiče upotrebe savremene muzike (NIRVANA itd) za film iz perioda 1950-ih, nisam naročiti fan toga, ali nije mi ni škripalo onoliko koliko sam mislio da će.

Elementarno poznavanje Barouzove biografije poželjno je da biste pohvatali neke migove, ali i krupnije aluzije. Recimo, kod Luke je prelomni momenat Bilovog života – upucavanje svoje žene u glavu, u igri „Vilijama Tela“ – bolje i smislenije izveden nego kod Kronija, i sa boljom nijansom značenja i kontexta. I – sa više emocije koju scena nosi. Kod Kronija je i to bilo nekako suvo, fletlajn, bezosećajno, intelektualizovano, s manjim impaktom nego što je ovde.

Istina, očekivao sam i više melodrame i emocije, mada ne znam zašto, jer u romanu ih nema skoro nimalo: to je jedan faktualistički ispovedni text – „evo, ovako je to bilo, i to mu je to“ – u kojem mačo pripovedač, kao kod Hemingveja, tek između redova daje nagovestiti svoju osećajnost.

Sad, postoje dva glavna pristupa ovom filmu: za Barouz-virdžine i za Barouz-inicirane. Ovi prvi, koji nisu čitali knjigu, uživaće u lepim slikama, muzici, odličnoj glumi, zanimljivoj drami, i hvaliće ga na sva usta, nesvesni da film donosi i poprilično iskrivljenje knjige. Ovi drugi biće toga svesni, ali zavisi kako će kome to da legne, tj. kome će mnogo da smeta, a ko će da zažmuri na jedno oko i (kao ja) prihvati da je knjiga – knjiga, za razliku od filma koji je – film.

U čemu je mogući problem?

Roman je fundamentalno neemotivan: Li, iz prvog lica, opisuje svoj cinično-amoralni odnos prema zavođenju momaka u Mexiku, a jednom kad se zacopa u Alertona, iako opsednut njime, i dalje je dovoljno lucidan da zdravorazumski vidi da taj dečko nije za njega, da ih malo toga spaja sem gole požude, s Lijeve strane, koja nije skoro nimalo uzvraćena. I u tom smislu je zanimljiv, i originalan, pa i potresan na neki način, u tome što je ovo vrlo neromantičan ljubavni roman. Lišen je sentimentalnosti skoro potpuno, lišen iluzija i zavaravanja i fantazija bez kojih, inače, ljubavi ne može biti. Ja ne znam za drugi roman koji ima ovakav pristup temi ljubavi, bila ona kvir ili hetero – istina, nije baš da sam ih mnogo takvih čito, a ne bih ni ovaj da ga nije piso Barouz.

Film, međutim, izneverava srž romana time što ipak ubacuje mnogo više emocije i zaluđivanja i opsena i samozavaravanja, a skoro fatalno greši kad zamuti lik Alertona i njegovog odnosa prema Liju. U knjizi se on od početka do kraja ponaša u rasponu od „hladno“ do „mlako“ (at best) prema Liju; u filmu on deluje znatno prijemčiviji, orniji, mada na nedosledan i neuhvatljiv način. Recimo, u knjizi je njihov prvi sex krajnje mehanički i kratak čin koji se okonča posle par pasusa; u filmu je od toga napravljen čitav set-pis u koji je Luka projektovao mnogo više svog mejl gejza i Sharksploatacije nego što mu predložak, ali i priča koju kao da priča, pružaju. U knjizi Li uradi šta uradi ovome, nabrzinu, i kraj. U filmu Alerton, iako ničim izazvan, uzvrati snažno, i tu se stvori privid reciprociteta koji zapravo nije utemeljen u liku i odnosu.

Još jedna fundamentalna promena: na posteru filma vidite tu golu nogu koja se prevaljuje preko nečije (Lijeve). To je zasnovano na stvarnoj sceni u filmu, kad Li drhti od svoje groznice odvikavanja (od droge), i kuka kako mu je hladno, i zamoli ovoga da ga primi u svoj krevet, što ovaj učini, i onda, kao gest čiste nežnosti, svojom nogom ga „mazi“, odosno greje. U knjizi ga ovaj mrzovoljno primi u krevet, ali ga NE mazi niti učini išta saosećajno i toplo. A ovaj gest vidimo repliciran i na samom kraju filma, u predsmrtnoj viziji matorog Bila… gde mu Luka nameće prisećanje nečega što se nije desilo.

Da nacrtam: moja zamerka ovome nije „Buhuhu, promenili su knjigu! Tamo piše drukčije!“ Da je prikaz ljubavi verno prenet iz knjige na film, dobili bismo nešto hladno i uninvolving kao MY OWN PRIVATE IDAHO (bar ga ja kao takav pamtim, mada ga istina nisam ponovio od premijere pre 30 godina). A to se slabo prodaje. Šta se dobro prodaje? SENTIMENT! I zato mu ga Luka daje po šećeru, šećerlemi i liciderskom srcu u ovom zaslađenom PEŠKU koji, što je najgore, ostaje –kao i njegova SUSPIRIJA- negde na pola puta.

Dakle, ako se već hteo napustiti hladni flatline faktualizam, i ubaciti emocije, bilo je potencijala da ovde bude više gorko-slatke melodrame, odnosno impakta te nesuđene klimave veze, da se naglasi ta ukleta ne-ljubav, ali Luka ni tu ne ide do kraja, nego pravi jedan bizaran spoj sentimenta i anderstejtmenta, koji je na kraju krajeva ne baš mlak, to bi bilo prestrogo, ali nekako jedva topao, a mogao je biti vreo.

No, to samo ja gunđam jer vidim šta je tu moglo; ko knjigu nije čitao, neće mu faliti njeno obilje brutalnog humora, njeno nimalo zaslađeno prikazivanje te mexikanske gologuzije, iracionalnog kriminala, amoralnih karikaturalnih likova i uopšte đubreta i smrda pometenih pod šareni tepih ove visoke i uglađene produkcije gde čak i ta rupčaga od kafane gde se ovi najčešće nalaze deluje kao vrlo toplo, lepo, fensi mesto gde biste i vi poželeli da izađete i popijete koju.

Pomenute zamerke na stranu, ovo je ipak vrlo dobar film, vredan pažnje, drugačiji je po mnogo toga, a knjigu ponegde i pametno nadograđuje: npr. u njoj Li i Alerton nabrzinu odu u džunglu, tamo ne nađu ništa, a to se ne razvije dovoljno čak ni proizvede neki negativni impakt, prosto se to prekine, i usledi prekid, elipsa, i jedan bizarno ravan i zbrkan ćorak od epiloga. Ako ništa drugo, Luka razvije tu epizodu u džungli praveći od nje seriju memorabilnih scena, a ima i nekih narko-vizija i snova i čuda koji prilaze blizu nadrealizmu i hororu (hej, ipak je ovo od reditelja nove SUSPIRIJE!), uključujući jednu splatter / body horror scenu tamo gde je baš nisam očekivao, i jedan body-melt nalik Yuzninom SOCIETY, samo sa CGI efektima, i bez horor konotacija – čak naprotiv.

I tako sad imamo Barouzov prekratak, frustrirajuće epizodičan i eliptičan roman, sa čestim bleskovima genija u prve 4/5, i sa izluđujuće ravnim i praznim krajem; a uz njega imamo i film, koji te perlice niže u linearnu ogrlicu pripovedački konvencionalniju, ali i više zadovoljavajuću, uključujući i kulminaciju (zadnja četvrtina filma) i završnu, prilično dirljivu scenu, mada taj kraj nije baš u Barouzovom duhu, barem ne u duhu te knjige, ali donekle i jeste u duhu njegovih kasnijih pisanija, a pre svega poslednje njegove, KNJIGE SNOVA, koja se bukvalno završava ovim rečima: „Love? What is It? Most natural painkiller what there is.“

The Cult of Sweet 16!

 

Danas je 16. rođendan ovog bloga! JESTE – već punih 16 godina, na svakih nekoliko dana, počastim vas nekim rivjuom, vestima, tiradama, exkluzivnostima, najavama i koječime. Jer to je moj križ…

Ali neću sad da smaram uobičajenim tiradama, pecanjima pohvala i komplimenata, niti statistikama o posetama. Ukratko, još uvek su solidne, tako da i dalje imam utisak da me neko tamo s druge strane čita i prati!

Možda je na mestu gromopucatelna proslava 16. rođendana (hej, ipak je to ulazak među starije maloletnike!), ali i ovaj jubilej proslaviću radno, pisanjem osvrta, i još nekih stvari o kojima ćete uskoro čitati ovde.

 

U narednim danima i nedeljama čitaćete ovde: prikaze dva nova vrlo dobra nehorora (jake trojke!), foto-putopis iz Nosferatuovog zamka, biće dodela Zlatnih Gulova, lista najboljih horora 2024 (ali prvo da pogledam i prikažem još nekolicinu), prikazi nekih odličnih stripova, a možda bude i deo najava horor planova za ovu godinu, čim se neke stvari još malo razbistre...

Ne menjajte kanal 666!

R.I.P. DAVID LYNCH (1946-2025)

            Čovek je otišao, filmovi su ostali… Ukratko o njima…

Prvi film Dejvida Linča koji sam u životu pogledao bio je ČOVEK SLON, na TV Beograd, negde u prvoj polovini 1980-ih. Sećam se TV najave koja se sastojala od početne scene koja je nešto između košmara i ne-baš-flešbeka, sa slonovima koji preplaše i umalo gaze trudnu ženu. Sećam se tog čudnog efekta vriska u slou moušnu, tresenja glave sa pretapanjima… Oho, ovo je nešto zanimljivo, kao za mene, pomislio sam. I bilo je!

            ČOVEK SLON mi je dugo, dugo, tokom celih osamdesetih, bio najdraži film u životu.  Onda mi je, s dolaskom punoletstva i sklonosti ka oštrijim, ljućim stvarima, zasmetala njegova romantična zaslađenost, taj šmalci momenat (nežna duša što u čudovišnom telu operu sluša), pa sam ga zato malo pomerio s trona, ali je i dalje ostao negde pri vrhu.

            Ipak je to body horror at its best + Pakao, to su drugi ljudi + „civilizacija“ i njena mašinerija = totalna bespomoćnost pred silama na koje ne možeš nikako uticati... Vrhunska fotografija, maska, gluma...

            DINA: pamtim insert iz filma, prikazan na TV, da li u najavama programa ili u nekoj filmskoj emisiji – scena borbe sa onim uključenim štitovima. Privukla mi je pažnju neobičnim vizuelnim efektima. Kasnije, kad sam pogledao ceo film, na TV, svideli su mi se poneki delovi (npr. navigatori u akvarijumima), ali ne i celina. Moj detaljan osvrt na nedavnu reprizu ovog filma imate OVDE.

            PLAVI SOMOT sam takođe premijerno gledao na televiziji, krajem osamdesetih, ili možda 1990, tu negde. Oduševljen, naravno, ali u tim naivnim danima mladosti kvalitet mi se podrazumevao, nisam dovoljno umeo da cenim koliko je genijalnost nešto retko, koliko je unikatno ovako nešto. 

Bio mi je ovaj film dovoljno važan i vredan da citat iz njega upotrebim u mojoj prvoj priči koju sam napisao („Neljudska hladnoća“, 1991). To nije objavljeno, niti zaslužuje da bude, ali samo navodim zbog podatka koliko se meni Linč podrazumevao, negde u pozadini stvari koje sam radio, od samog početka.

Odavno sam na blogu ovaj film ovako koncizno opisao. Vrhunski triler sa povremenim bliskim dodirima sa najkošmarnijim hororom: apsurd i nadrealni mrakovi ispod privida „normalnosti“ = kvintesencijalna Linčova tema koju nikada nije bolje, nadahnutije, jezgrovitije i memorabilnije obradio nego ovde. Tu je maltene svaka scena, skoro svaki kadar – ikoničan, i to već od uvoda (gradić iz razglednice – drečava bašta – srčani udar – monstruozni mravi...) pa sve do samog kraja (uključujući i crvendaće)!

            TVIN PIKS je bio senzacija te 1991. kada je prikazivan na našoj televiziji. Zaljubio sam se u njega od 1. epizode (koja je remek-delo unutar remek-dela, i sažetak genijalnosti koja se potom rasprostirala i pomalo razvodnjavala). Taj kick premijernog gledanja te epizode – ta misterija, ta opčinjavajuća lepota, ti dirljivi momenti koji se pletu oko impakta smrti te devojke na celu zajednicu – to se ne može dovoljno nahvaliti. Scena kad u srednju školu postepeno dospeva vest o Lorinoj smrti, kad Dona posmatra prazno mesto u klupi, pa gužvu u dvorištu, Bobija koji besni, neke učenice napolju koje plaču, i spaja dva i dva – pa to je nešto najgenijalnije režirano i najpotresnije u univerzumu.

Obožavao sam tu seriju najsnažnije, s nestrpljenjem čekao svaku epizodu – nije bilo interneta, bindžovanja, moralo se čekati po 7 dana za svaku novu – i mada mi nisu prijali ni idolatrija FBI-ja, ni pite od višanja i prokleto dobre kafe, mračno jezgro svega toga, a naročito nagoveštaji onostranog, paranormalnog zla dirali su me naročito zato što su bili „na kašičicu“, u nagoveštajima, usred konteksta koji je povremeno bio i banalan.

Gutao sam to sve do otkrića toga „Ko je ubio Loru Palmer“, što je bilo zastrašujuće i grozomorno, ali me je i nervirao pad serije u II sezoni; i dalje sam je pratio, ali sve više razočaran tim rasplinutim „weird for the sake of weird“ glupiranjima, sve dok se Linč nije iznenada vratio u poslednjoj epizodi II sezone kao neki otpisani fajter koga su dotad već samleli u ringu, a koji se nekako („kao na filmu!“) uspravi na noge, i onda kad se više niko tome nije nadao, POMETE iz ringa sva ta glupavljenja do tada, i zada takav NOKAUT – mislim, čitava ta pregenijalna epizoda je izuzetna, jedan od vrhunaca njegovog filmmejkinga, ali taj kraj, taj kraj („How’s Annie?“) je bio nokaut unutar nokauta. Antologijsko nešto.

Moj osvrt na taj izvorni TVIN PIKS možete čitati OVDE.

Iskren da budem, bio sam žešće frustriran i razočaran filmom TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME kada sam ga pogledao, prvom mogućom prilikom, na piratskoj video kaseti, 1992, ali ne toliko da ga ne bih reprizirao kad je, ubrzo potom, izašao i na legalnom originalu. Veći deo razloga tome već sam elaborirao OVDE, pa da se ne ponavljam.

DIVLJI U SRCU me nigde nije dirnuo: ta parada iživljavanja napadno odbojnih mi likova ni sa čime u meni nije rezonirala kad sam ga pogledao, valjda na videu, ili možda TV-u. Od Linčovih opšteobožavanih rulja-seče-vene filmova, ovaj mi najmanje znači. Ali moraću da ga pogledam ponovo i proverim svoje tadašnje izrazito nedopadanje.

ERASERHEAD sam dugo tražio: znao sam za njega, i maštao o njemu na osnovu šturih podataka, a najzad sam ga nabavio tek zahvaljujući Robertu Nemečeku, koji mi je negde sredinom 1990-ih, pozajmio svoju originalnu kasetu. On ga je i vrteo na Pinku, ali Pink se tada nije mogao videti u celoj zemlji, pa tako ni u Niškoj Banji. Bio sam, naravno, oduševljen. 

E, TO je bio LINČ kao za mene, to je onaj Linč u koga sam se zaljubio u ČOVEKU SLONU, a ne kreveljenja Nika Kejdža i Lore Dern i frikšoua oko njih. Kao što već rekoh drugde na blogu povodom tog filma: košmar i pakao retko kada su bili ovako plastično uhvaćeni na filmu, a još ređe su bili tako direktno (i smisleno) povezani sa ženidbom i decorađanjem. Savršena c/b fotografija i standardno košmarni Linčov sound design + mladi Sloba Milošević u svom horror debiju.

 Ubrzo potom ovaj film je došao i u naše bioskope (!), samo sa 20 godina zakašenjenja, pa sam ga overio i u tom izdanju, s podsmehom prateći reakcije novopečenih „fanova“ kupljenih sapunicom Tvin Piksa, a zbunjenih nesputanim košmarom morbidarije bez komik rilifa (sem od najcrnje, jedva opazive sorte). Zatim je izašao i na originalnoj kaseti, ali ja sam već imao presnimak sa Nemečekovog originala.

Pisao sam o njemu za rubriku „Kult horor“ za niški studentski list Pressing, i bio sam ubeđen da sam to kačio na blog – ali sad ne uspevam da to pronađem. Moraću da okačim ovih dana.

Izgubljeni auto-put (LOST HIGHWAY, 1994) je bio najavljivan kao „tehno-horor noar za 21. vek“, pa sam ga s tim većim nestrpljenjem očekivao. Pogledao sam ga prvo na srednje-slabom piratu koji nije bio blag prema senkama i crnilima kadrova tog filma, naročito u prvoj deonici. Svejedno, ono što nisam video, to sam dosanjao. Overio sam ga čim je došao u bioskope.

Priznajem, smorila me je „normalna“, odnosno gangsterska deonica, mada je rečito da je uslovno govoreći najrealističniji deo filma zapravo – san, laža, varka, iluzija, kako se na kraju ispostavi. Ali zlokobna prva polovina i košmarni rasplet kupili su me za sve pare. Taj film, koji mnogi ne svrstavaju u horor (!), sadrži neke od najjezivijih scena 1990-ih, uključujući i moju omiljenu sortu: horor na suncu, ili barem pod jakim svetlom sijalica: prvi razgovor Misteri Mena s Bilom Pulmanom na žurci, usred razdragane svetine.

Otkidao sam i na saundtrek, čak i na Bouvijevu pesmu, mada su mom tadašnjem metal-tehno-indastrijal duhu lepše legli Ramštajn i NIN.

O ovom filmu pisao sam u mojoj prvoj esejističko-kritičkoj knjizi, FAUSTOVSKI EKRAN. Kada to budem apdejtovao u ĐAVO NA FILMU, biće ponovo dostupno.

THE STRAIGHT STORY – od ovog filma ništa nisam očekivao, i to sam i dobio. Ipak, overio sam ga u bioskopu čim nam je došao. Valjalo bi da ga ponovim, ipak, iako sam prilično siguran da tu (i dalje) nema (skoro) ništa za mene. Taj panegirik običnim, malim ljudima stvarno nije moja šolja kafe, možda zato što mi je to više Abdulah Sidran nego Dejvid Linč. OK, svestan sam toga da i TO jeste Linč, gledan u totalu; ali Linč je, takođe, i Mahariši Maheš Meditacija, pa ipak nisam obavezan da i to gutam.

MULHOLLAND DRIVE me, začudo, NIJE kupio na prvo gledanje. Sećam se kako sam sa premijerne projekcije na FEST-u izašao iz Sava centra prilično razočaran i našao se usamljen unutar delom zbunjene, a delom egzaltirane publike: zaplet mi je bio do nerazumljivosti proizvoljno smućkan, a naročito mi je smetala ta više televizična nego bioskopska vizuelnost, nekako zrnasta, neoštra slika.

Film sam skapirao i zavoleo tek na reprizu – jer, treba naglasiti ovo: Linčovi filmovi su uvek zanimljivi za gledanje i naknadno otkrivanje, i ja sam mu se uvek vraćao, i kad me oduševi (zato da uživam ponovo) i kad me razočara (zbog zato da vidim zašto se to desilo, i da li će opet, i je li problem u meni ili njemu). 

Većina drugih reditelja kad me razočara, ne dajem im drugu šansu. Linč je među retkima koji imaju toliko jak kredit kod mene da mu se povremeno vratim, i omiljenim filmovima, a i manje dragima. Uglavnom, moj kritički osvrt na ovaj film možete čitati OVDE.

INLAND EMPIRE, verovali ili ne, nikad nisam pogledao ceo. Počinjao sam ga bar dvaput, pa odustajao. Gledao sam, osim prvih pola sata, i ponešto dalje, na preskok. RABBITS sam znao od ranije, i voleo snažno, izvan konteksta ovog filma.

Pa, odavno se nakanjujem da stisnem zube i ovo odgledam ucelo, i eto, sad kad je izvesno da nikad više nećemo videti novi film Dejvida Linča, niti njegovu novu seriju, vreme je da dam treću šansu ovoj video-tvorevini. Siguran sam da, unutar te izluđujuće mase koječega, ima bar 20-30 minuta genijalnosti (izvan RABBITS). Samo treba izdržati sve te weirdo home movies da se dođe do njih.

Na kraju, Linč je ipak otišao u velikom stilu, sa III sezonom TVIN PIKSA. Onda kad su ga svi otpisali i prestali da se nadaju, čiča je deliverovao filmčinu od 18 sati! Iskreno, i tu ima barem 2 sata koja bi se mogla i izbaciti, i mnogo trolovanja i zajebancija, ali onda kad puca iz obe dvocevke u ovoj seriji – to su neki od najžešćih, najgenijalnijih momenata koje nam je Linč ikada dao.

Moj UVOD u OSVRT na 3. sezonu imate OVDE.

Pravi, puni osvrt nisam napisao. Većim delom zbog slutnje da tu nema šta da se analizira u sitna crevca – to nije pravljeno da se TUMAČI i secira, nego da se DOŽIVI i sanja i dosanjava. Ali, jednog dana, uzeću da ponovo izvrtim CEO Tvin Piks, u cugu, zajedno sa 3. sezonom, pa ako iz toga izađem pametniji, javiću se nekim textom.

Odmah da kažem, to se neće desiti mnogo skoro. Imam daleko važnija i bitnija pisanja ovih dana i meseci, jer nisam ni ja spring chicken, i moram požuriti s mojim nenapisanim knjigama…

Zato, umesto zaključka, sve što bih imao reći o Linču – već sam, manje-više, kazao, OVDE. Šta, niste znali, ili ste zaboravili, da sam imao tu privilegiju da malo popričam sa Linčom? Ako je tako, eto razloga više da bacite oko na text + slike + video o tome kako je do toga došlo, šta smo pričali i kako je sve to izgledalo. Znači, ovde: Razgovarao sam sa Dejvidom Linčom.

Ukratko rečeno, Linča sam naročito voleo, i nastaviću da ga volim, zbog sledećih kvaliteta: bio je unikatan, uvek svoj i beskompromisan, nije kočio ni zbog koga (osim u DINI, zbog čega se do kraja života kajao); imao je vanredno plodan i originalan uvid u prirodu košmarnog i redak talenat da to živo i ubedljivo prenese na film; a opet, sa svim tim, imao je dar umetnika i sklonost ka lepoti, odnosno umeće da užasu, živopisnijem nego kod većine drugih umetnika, pruži prilično snažnu protivtežu u vidu lepote, ljubavi i životnosti. Svoje lične i uopšte životne protivrečnosti otelotvorio je u opusu koji se ne može uporediti ni sa čijim, i bez kojega bih se ja osećao znatno siromašnijim. Hvala na svemu, Dejvide...