izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 20. септембар 2021.

KNJIGA EJBONOVA - Klark Ešton Smit: PRETPLATA

               Imam veliko zadovoljstvo da obznanim detalje o tri nove Orfelinove knjige, i da najavim pretplatu za njih. Te tri knjige su: KNJIGA EJBONOVA Klarka Eštona Smita, TEATRO GROTTESCO Tomasa Ligotija i ČEMER ĐAVOLJEG JUTRA (6. knjiga iz serijala o „čudnovatima“ G-ĐICE PEREGRIN) Rensoma Rigsa.

            Evo detalja o tome šta su te knjige i kakve su, a na kraju svega su i podaci o pretplati. 

 

KNJIGA EJBONOVA - Klark Ešton Smit

 

KNJIGA EJBONOVA je naslov famozne demonske knjige, okultnog priručnika i skrivene istorije sveta koju je zamislio klasični američki pisac fantastike i strave, Klark Ešton Smit. Otud je to savršen naslov za antologiju koju sam priredio, odabravši 21 najbolju horor priču iz njegovog bogatog opusa. Opusa, uzgred, iz kojeg do sada na srpski nije bilo prevedeno (skoro) NIŠTA!

Ništa novo, jer Orfelin vas je već navikao da vam otkriva manje znane i još manje izvikane, a vrhunske pisce strave.

Dakle, u istoj ediciji „Crna mačka“ u kojoj smo vam već predstavili ultimativni NEKRONOMIKON H. F. Lavkrafta, moj izbor najboljih Lavkraftovih horor priča, uskoro stiže i KNJIGA EJBONOVA, moj izbor najboljih Smitovih horor priča.

I baš kao i NEKRONOMIKON, isto tako je i KNJIGA EJBONOVA obimna (470 strana), tvrdo povezana, šivena knjižurina velikog formata, sa vrhunskim sadržajem i vrhunskim dizajnom (by Ivica Stevanović, u saradnji sa Davidom Tankosićem), štampana u dva tona (crni i zlatni), sa obiljem atraktivnih ilustracija i fotografija.

NEKRONOMIKON je, kao što znate, bio ilustrovan radovima nekolicine odličnih mladih ilustratora. Priče u KNJIZI EJBONOVOJ ilustrovane su blago redizajniranim fotografijama jezivih, zlokobnih kamenih kipova koje je rezbario sam Klark Ešton Smit. Nekoliko njihovih primera vidite uz ovaj post.

Što se tiče korice, ovo što vidite zapravo ne može da prenese pravi izgled knjige. Crveni delovi biće urađeni u folioštampi (tzv. zlatotisku).

Pored odličnog dizajna, za one koje zanima i sadržaj knjige valja reći: ovo prvo (pa odmah spektakularno) predstavljanje jednog od najznačajnijih pisaca strave iz prve polovine 20. veka na srpskom jeziku praćeno je njegovom detaljnom biografijom, iscrpnim pogovorom pod naslovom „Klark Ešton Smit: Gospodar snova“ koji, na 40-ak strana, objašnjava zbog čega je Lavkraft upravo ovog pisca smatrao sebi najbliskijim od svih savremenih mu, i anotiranom bibliografijom, u kojoj svi oni koji se zainteresuju za ovog do sada kod nas skoro nepoznatog pisca, mogu pronaći preporuke za najbolja izdanja njegovih dela, kao i dela o njemu.

Pored toga, uz svaku priču, na pregradnoj strani, stoje osnovni podaci o njoj: naslov originala, kada je završena, kada prvi put objavljena (u časopisu i u knjizi), a to je onda praćeno citatima: rečima o datoj priči od strane samog Smita, zatim reakcije na njih od strane Smitovog dopisnika, Lavkrafta, i najzad, komentari kasnijih poštovalaca (Rej Bredberi, Remzi Kembel itd).

Šta je tačno dr Ognjanović izabrao za vas?

Evo, piše na slikama.

  



            Kakve su to priče, o čemu su, na šta liče?

            Ukratko, Smitov raspon nešto je širi i od Lavkraftovog: neke njegove dešavaju se na drevnim izmaštanim kontinentima (Hiperboreja, Posejdonis), druge u srednjovekovnoj, vradžbinama i demonima posednutoj francuskoj provinciji Avroanj, treće u bliskom (Mars) ili dalekom svemiru, gde se ljudi suočavaju sa izuzetno zloćudnim vanzemaljskim stvorovima i nepojmljivim kosmičkim silama… U nekima je sadašnjica polazna tačka, ali se strava često proteže do pradrevnih, jedva usnulih užasa, ili do grozota koje, budne i skrivene, samo čekaju zlosrećnog radoznalca da ga zaskoče i unište; najzad, neke se zbivaju u dalekoj budućnosti, koja jezivo podseća na našu srednjovekovnu prošlost, na planeti Zikarf i na "poslednjem kontinentu na Zemlji", Zotiku.

            Ovaj izbor sadrži po nekoliko priča iz svakog od ovih tematskih ciklusa, pružajući tako čitaocima na uvid najširi spektar Smitovih interesovanja i postignuća, u rasponu od vrlo mračne fantazije preko klasičnog weird lavkraftovskog horora pa sve do SF-horora i kosmičke strave.

           

Mnogo je pohvala bilo izrečeno o Smitovom pisanju, i to sa najviših mesta. Još je Lavkraft u svom neprevaziđenom eseju o horor prozi „Natprirodna strava u književnosti“ pisao: „Od mladih Amerikanaca, niko ne prebira po strunama kosmičke strave tako spretno kao kalifornijski pesnik, slikar i prozni pisac Klark Ešton Smit… Kada je reč o demonskoj neobičnosti i o obilju plodnih ideja, valja reći da Klarka Smita do danas nije nadmašio nijedan pisac. Ko je, osim njega, video tako veličanstveno, raskošno i grozničavo iskrivljene slike beskonačnih sfera i mnogostrukih dimenzija i ko je ostao živ da bi mogao da ispriča priču o tome?“

Povodom pesme „Dominion“, R. E. Hauard je 1935. napisao Smitu: „Ne preterujem kada kažem da ne mislim da sam ikada pročitao bolju pesmu od ove. Dao bih svoj prst kojim potežem oroz za sposobnost da navedem reči da plamte i gore onako kako ti to činiš.“ O Smitovom čarobnjačkom umeću baratanja rečima govori i veliki Rej Bredberi (Ray Bradbury). On je, inače,  priznavao da je priča „Grad pesmonosnog plamena“ bila „važna za moju stimulaciju da postanem pisac“ i da je ta priča „trajno dotakla i izmenila i uzbudila“ njegov život. Na koricama i prvim stranama mnogih izdanja Smitovih knjiga stoje Bredberijeve reči: „Načinite jedan korak preko praga njegovih priča, i uranjate u boju, zvuk, miris i teksturu – u jezik.“ Pionir fantazije i horora, Fric Lajber (Fritz Leiber), takođe je poštovalac Smita, za kojega je tvrdio da je „jedan od najoriginalnijih pisaca, koji je trpeo najmanje tuđeg uticaja, a da je meni znan.“ 

            Izuzetan pisac kakav je Harlan Elison (Harlan Ellison), inače notoran kao mrzovoljna osoba bez dlake na jeziku, prosto se topio od miline kad bi počeo da govori o K. E. Smitu, za čije priče kaže da su ga izbacile iz neznanja o granicama jezika. „Jedan griz zabranjenog voća njegove lapidarne proze i nađem se obuzet, preplavljen, superprožet; osetim se opijen jezikom, netipično oponašajućim; jezikom koji se upušta u besramno barokni napad na ideju kojom se bavi, sa sintaksom toliko bogatom i zaparenom vizuelnim evokacijama da se to graniči sa logorejom. Stil toliko ružičast da to prelazi u ultraljubičasto. Stil pisanja koji bi naterao Hemingveja da dobije osip.“ Pišući o Smitovoj zbirci Izvan prostora i vremena kao o jednoj od sto najboljih horor knjiga svih vremena, kazao je: „Njegove priče, kao tihe pesme u steni, izvan su dosega modernih čitalaca osuđenih na nepismenosti u džepnim izdanjima zbrkane horde ’horor’ pisaca koji su pokrali zalihe Smitovog dela.“

            Pohvalama vrhunskih pisaca pridružuju se vodeći kritičari i proučavaoci žanra. Stiven Džons u svom pogovoru jednom od najboljih izbora Smitovih priča kaže da „njegova unikatna proza i poezija ostaju sa nama kao zaveštanje njegovog trajnog genija i imaginacije.“ Kada je Smit doživeo priznanje da se nađe u prestižnoj ediciji Pingvinovih klasika, priređivač tog izdanja, S. T. Džoši, u predgovoru je napisao: „Ovaj opus otelotvorava zadivljujuće oslobađanje imaginacije izvan granica poznatog i ovozemaljskog.“ Istaknuti pisac i priređivač, Džef Vandermer, uvrstio je priču „Genius Loci“ u antologiju The Weird, a u uvodnoj belešci ispred nje istakao autorove „zapanjujuće uzlete imaginacije“. Brajan Stejblford u odrednici o Smitu u dvotomnoj enciklopediji horor književnosti kroz istoriju piše: „Priče koje je proizveo tokom svoje jedine kratke faze užurbane produktivnosti, između 1929. i 1934., konstituišu jedan od najistaknutijih opusa u imaginativnoj književnosti.“

Sapienti sat!

Ova velika i bucmasta mračna lepotica koštaće vas ovoliko:

puna (knjižarska) cena 2.750 din.

Sa popustom, u pretplati kod Orfelina: 2.200 din.

 

Tomas Ligoti: TEATRO GROTTESCO

 

            Ovu sam vam knjigu detaljnije već predstavio pre nekoliko dana: kome je to promaklo, neka pogleda to naširoko OVDE.

Ukratko rečeno, ovo je poslednja prava, velika Ligotijeva zbirka. Posle nje je skoro sasvim zanemeo – posle TEATRA nije više nikad sačinio pravu, punokrvnu zbirku od trista strana, sa tucetom priča.

Zbirka TEATRO GROTTESCO predstavlja vrhunac Ligotijevog pisanja – nije ni čudo da je posle nje zanemeo, rekavši (skoro) sve što ima u najboljem mogućem obliku. Kad čovek dosegne ovakav vrh, možda je i bolje da zaćuti, dok je na njemu… Ovde su sve njegove teme i motivi predstavljeni u njihovim vrhunskim izdanjima: karnevali, cirkusi, sporedne atrakcije, klovnovi, lutke-marionete, zlokobne zabite varoši i varijacije neživota u njima, kafkijanski užas korporativnog života, fabrike košmara, dubiozna uloga umetnika u proživljavanju i predstavljanju jedva-opisivog užasa, itd.

Teatro grottesco - puna cena 1320, sa popustom kod Orfelina – 1.000 din.

 

 

ČEMER ĐAVOLJEG JUTRA

(6. knjiga iz serijala o „čudnovatima“ G-ĐICE PEREGRIN)

- Rensom Rigs

 

Ovo je poslednji, šesti roman u čuvenom, popularnom serijalu o čudnovatoj deci gospođice Peregrin.

U ovoj bogato ilustrovanoj knjizi, štampanoj u punom koloru, sa bizarnim starinskim crnobelim fotografijama na koje ste već navikli, na skoro punih 500 strana – saga o „čudnovatima“ se završava!

Kako? Uverite se, najzad, u ovom fascinantno vizuelno opremljenom izdanju!

Čemer Đavoljeg jutra - puna cena 1.760, sa popustom, direktno kod Orfelina: 1.400 din.

 

Pretplata kreće 20. septembra i traje do 20. oktobra.

Knjige izlaze iz štampe u drugoj polovini oktobra.

Pretplatnici koji to žele, mogu ih preuzeti na Sajmu knjiga u Beogradu (24-31.10.).

Ostalima se šalju poštom odmah posle Sajma, odnosno od 1. novembra.

Da sumiramo:

Cene su:

Knjiga Ejbonova - pretplatna cena 2.200;

Teatro grottesco - pretplatna cena 1.000;

Čemer Đavoljeg jutra - pretplatna cena 1.400.

 

Odaberite šta želite, saberite sume, i adekvatni iznos uplatite na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85). Pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

 

Ko želi horor lepotice direktno od mene, može i to, nakon što izađu iz štampe, po istim cenama, od početka novembra pa nadalje, do isteka zaliha. Dakle, kod mene samo strava (Smit i Ligoti), bez Rigsa. A imam i još par NEKRONOMIKONA, ko želi da se proveseli. Pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com.

петак, 17. септембар 2021.

Tomas Ligoti - TEATRO GROTTESCO

Uskoro stiže 24. knjiga u ediciji „Poetika strave“, u kojoj vam najveće bisere horora bira i predstavlja dr Ognjanović a štampa i nudi uvek pouzdani Orfelin. U pitanju je naša treća (a Ligotijeva četvrta, i poslednja) punokrvna zbirka priča – dakle, pošto smo već objavili PISARA TAME i DNEVNIK NOĆI, na red je došao TEATRO GROTTESCO!

„Zašto ste preskočili prvu mu zbirku, PESME MRTVOG SANJARA?“ – pitate vi. „Zato,“ kažem ja, „što sam se bojao da njenim eksperimentalno-neobičnim pristupom ne šlogiram na takvu prozu nepripremljenu publiku, pa sam rešio da Ligotija premijerno prikažem sa nešto maaalkice normalnijim horor pričama u PISARU TAME, kako ne bih proizveo preveliki kultur-šok.“

„Da li ćete uopšte ikada objaviti PESME MRTVOG SANJARA?“ – pitate vi.

„Naravno!“ – kažem ja. „Ako dobro odreagujete na ovu knjigu i ako se brzo rasproda.“

„A ZAVERU PROTIV LJUDSKE RASE?“

„Da, hoćemo, naravno, ali dosta o tome. O tom potom. Da vidimo sad šta ima u ovoj knjizi i kakva je.“

Ukratko rečeno, ovo je poslednja prava, velika Ligotijeva zbirka. Posle nje je skoro sasvim zanemeo – iz spisateljskog stupora i blokade oglasio se tek mini-zbirčicom, sačinjenom od samo dve priče, na manje od sto strana, THE SPECTRAL LINK, ali posle TEATRA nije više nikad sačinio pravu, punokrvnu zbirku od trista strana, sa tucetom priča.

TEATRO GROTTESCO sadrži 13 priča, i to:

1. Čistoća

2. Upravnik varoši

3. Sporedna atrakcija

4. Lutka Pajaca

5. Crveni Toranj

6. Moj osnov za odmazdu

7. Naš privremeni nadzornik

8. U stranoj varoši, u tuđoj zemlji

9. Teatro Grottesco

10. Karnevali pri benzinskim pumpama

11. Bungalov

12. Severini

13. Senka, tama

 

Zbirka TEATRO GROTTESCO predstavlja vrhunac Ligotijevog pisanja – nije ni čudo da je posle nje zanemeo, rekavši (skoro) sve što ima u najboljem mogućem obliku. Kad čovek dosegne ovakav vrh, možda je i bolje da zaćuti, dok je na njemu… Ovde su sve njegove teme i motivi predstavljeni u njihovim najvrhunskijim izdanjima: karnevali, cirkusi, sporedne atrakcije, klovnovi, lutke-marionete, zlokobne zabite varoši i varijacije neživota u njima, kafkijanski užas korporativnog života, fabrike košmara, dubiozna uloga umetnika u proživljavanju i predstavljanju jedva-opisivog užasa, itd.

Od priča iz ove zbirke, „Bungalov“ je bila nominovana za najvažniju nagradu u horor književnosti, Bram Stoker Award for Best Short Fiction, dok je priča „Crveni Toranj“ ovu prestižnu nagradu i dobila (1996).

Što se tiče još važnije nagrade, „Ghoul’s Seal of Approval“, nju od ovih 13 priča ima najmanje njih 10. Pa vi vidite…

Dakle, mislim da nema potrebe mnogo pisati o ovome: ko zna, znaće, ko je Ligotija čitao do sada, čitaće ga i dalje. A ako ga neko slučajno, nekim neoprostivim previdom, do sada nije čitao – ovo je prava zbirka da se s time započne.

Autor ove, čak i za Orfelinove uobičajeno visoke standarde, zaista izuzetne naslovne strane je Nikola Uzelac. Do sada ste njegove izuzetne horor ilustracije mogli videti u ultimativnom Ghoul-Orfelinovom NEKRONOMIKONU.

Ovo je njegova prva korica za ediciju „Poetika strave“ – ali nikako i poslednja, dapače. Videćete ga VRLO uskoro ponovo, na korici jedne zbirke koju ja prevodim.

Do tada, evo šta mi je Tom Ligoti pre neki dan napisao kada sam mu poslao Nikolinu koricu:

 

Dear Dejan,

I love the cover illustration. The shadowy corridor leading toward a vanishing point conveys an infinite distance and a claustrophobia entrapment. It’s paradoxically cozy and suffocating at the same time. The menacing shadow in the doorway really completes the effect. That effect is one I always value in the work of others and attempt to create in my own work: To create a place where you don’t want to be, yet can’t help finding attractive at the same time. Please extend my praise and gratitude to Nikola Uzelac.

 

Zadnja korica ove knjige

Zanimljive su ove reči, „To create a place where you don’t want to be, yet can’t help finding attractive at the same time“ utoliko što se savršeno poklapaju i sa mojim ambicijama, npr. u opisu sela Špaj u ZAVODNIKU i u opisu planinskog lanca Prokletije u istoimenom romanu… Ukratko, i po ovoj bliskosti u nazorima vidi se da je Ligoti u najboljim mogućim rukama, barem što se tiče srpskog izdavaštva.

Sve ostalo oko ove knjige se podrazumeva – tvrdi povez, nadahnute pregradne strane, forzec, dizajn, stranice poprskane sa strane u krvavocrveno, i naravno, stručan pogovor kourednika ove edicije.

Pretplata za ovu knjigu biće raspisana u ponedeljak, 20. septembra, zajedno sa najavom & pretplatom na KNJIGU EJBONOVU Klarka Eštona Smita i šestu Peregrinku. Dakle, štedite svoje novce, jer trebaće vam uskoro za najnoviju mega-dozu horor i fantasy lepotica u izdanju Orfelina.



A za psiho-mentalnu pripremu za novo overdoziranje Ligotijevom metafizičko-pesimističkom stravom, preporučujem vam da pogledate odličan kratki film In a Foreign Town, slobodno inspirisan nekolikim pričama upravo iz ove zbirke. Evo ga ovde:


недеља, 12. септембар 2021.

MALIGNANT (2021)

 

***

3+

 

            „Sa velikim uživanjem pogledao sam najnoviji horor Džejmsa KONJURING Vana.“ Eto rečenice koju nisam očekivao da ću ikada napisati – a ipak to činim! Dapače, kad je bal nek je maskenbal; njoj dodajem još neočekivaniju, luđu: „MALIGNANT je najbolji horor koji videh ove godine!“ (Za sada! Barem dok ne pogledam TITANE!)

            Redovni čitaoci ovog bloga znaju da se do sada nisam pretrzao od obožavanja ovog Vana: podsetite se, recimo, mojih rivjua za CONJURING i INSIDIOUS. Zbog toga ni od ovoga nisam očekivao NIŠTA. Preskočio sam sve vesti i najave vezane za njega, a trejler sam pogledao tek protiv svoje volje, kad mi je bio prikazan pre novog CANDYMANa, pre par nedelja, u bioskopu. O ironije – mnogohvaljeni i opšteobožavani SLATKIŠAR, od kojeg sam i ja imao određena (osrednja) očekivanja, ispade govno; a ZLOĆUDNI, od kojeg nisam očekivao ništa, što se samo produbilo i nakon tog „meh“ trejlera, ispade, kao što rekoh, najbolji horor koji videh ove godine.

            Šta je život bez svojih malih iznenađenja, od kojih neka –ponekad, retko– umeju čak biti i prijatna!

            Za razliku od kvaziangažovanog SLATKIŠARA, koji se upinje i upinje i upinje (ko čovek sa zatvorom) u svojim suvoparnim pokušajima da nas ubedi kako je O NEČEMU, angažovan, duboka alegorija, satira, društvena kritika, kurac-palac (a plitkoumni još gutaju te šećerleme prelivene veštačkim farbama, i cvile za još), ZLOĆUDNI – nije ni o čemu!  

            Odnosno, naravno da jeste, na nekom nivou, ali ne na primarnom, površinskom; a jedva da je čak i između redova. ZLOĆUDNI je horor film napravljen za one koji VOLE horor, za razliku od gorepomenutog govneta koje je primarno namenjeno onima koji horor NE vole – jer da ga vole, ne bi tako očajnički tražili ALIBI za to u vidu nekakvih celomudrenih podtexta i „poruka“. ZLOĆUDNI je bestidni, besramni, nikome-se-ne-izvinjavajući, nikome-se-ne-pravdajući HOROR!

            Da li sam već pomenuo koliko je ZABAVAN?

            I pritom, ako ovde postoji čitalac koji se ZABAVIO gledajući SLATKIŠARA, moram mu/joj reći: „Napustite ovu sahranu!“ SLATKIŠAR je toliko jadno ispražnjen od DUHA, toliko lišen ironije, sarkazma, humora, parodije, bilo čega vickastog: to je jedno sasušeno zbrčkano govno spečeno na asfaltu i upola posivelo od prašine, a sočinjeno od strane suvopičastih pozera koji ne bi umeli da ispričaju vic pa da im život od toga zavisi!

Brajan Fuler je skapirao vic

             Naravno, ZLOĆUDNI je sad kontroverzan, deli publiku (na rulju nesposobnu da korespondira s njim i na manjinu koja kapira njegov etitjud), pun je internet glasnih idiota koji bljuju svoje gnušanje po njemu… A stvar je krajnje prosta: Vanov film je jedna velika, nadahnuta, ludački smela ZAJEBANCIJA kakvu sebi može dopustiti neko s takvim minulim radom i boks-ofis uspesima, jedan „Ne kočim ni za koga!“ horor, sa jezikom duboko u obrazu. 

Brajan Fuler je vrlo skapirao vic


Komedija je ovde uglavnom rađena „strejt“, počev od prvog kadra, sa tom gotskom ludnicom na obali uzburkanog mora u noći punog meseca koja kao da je samo (s dodatkom malo CGI šminkanja) pozajmljena iz starih Kormanovih Poe-kemp-parada, pa preko celog tog genijalnog prologa (ja tu reč ne koristim olako: ali tvrdim, taj prolog je genijalan!) koji je istovremeno i zastrašujuć, i grozan, i smehotresan, i bombastičan – baš kao i odličan skor koji kreće odmah zatim.



            Van je u intervjuima – to je doprlo čak i do mene, dok sam ih preskakao – najavljivao ovaj film kao omaž Bavi, Arđentu i De Palmi; ali narod je umnogome promašio kako se to i gde vidi. Jer, NE vidi se toliko u stilu, u načinu snimanja, u primarnim bojama: to bi bilo jadno i bedno, to danas svaki šuster može da pokuša. 

Omaž se ogleda u tome što za premisu uzima nešto potpuno apsurdno-preterano (što bi reko naš narod, preposterous), a onda se pravi da od toga radi dramu, ili strejt horor, što NA MOMENTE i čini, onda kad se prosto ne POIGRAVA svime time na jedan sasvim infantilan, iracionalan, hororoljubivi način.

„Deco, jel' volite ludu vožnju?!“

            I onda u tu čorbu ubaci neke površne likove, jedva skicirane, i stavi im u usta neke kliše-dijaloge i nacrtana objašnjenja i fraze, i angažuje neke osrednje glumce (ili, ako su dobri, zapovedi im da se ne naprežu previše), praveći tako svoj bioskopski Italo-omaž (naspram arty-farty Italo-omažima od strane belgijanskog dueta Katet-Forzani). Suština je u legendarnom Italo besmislu, što uključuje i iste takve scene i situacije.

Pojedine me, u strejt filmovima, inče nerviraju: npr. kliše da neko ode u NAPUŠTENU LUDNICU i u njenom podrumu nađe ARHIVU koja tu čami, ostavljena, nesklonjena, sa svim svojim privatnim i tajnim podacima o pacijentima, na izvolte svakoj lutalici. Ali ovde me to nije nerviralo, jer ovaj film uopšte ne pretenduje da se zbiva u tzv. stvarnom svetu, već – od prvog kadra, podsećam! – u muvi-muvi-lendu.

Neke su POČELE da me nerviraju, a onda se useknem i podsetim sebe na to da gledam jednu vickastu horor ZAJEBANCIJU i počnem da UŽIVAM u apsurdu: kao npr. u sceni gledanja VHS kasete sa rođendanskom zabavom u kojoj, how convenient, dobijemo neka otkrovenja i saznanja (iako je nelogično da neko nastavi da kamerom snima taj razvoj situacije).

Ili zabavno-preteran detalj sa stavljanjem u centar tavana ogromnog starinskog ventilatora kroz koji u mrak prodiru stilizovani zraci svetla – vizuelni kliše začet verovatno u ANGEL HEART, a onda od preterane upotrebe otrcan s krajem 1980-ih i kroz cele 1990-te, od VRANE do svakog pulp hororčića tog doba (RESURRECTION, MANGLER, itd)… Ako taj „detalj“ nije bio svetionički-veliki signal „ALO LJUDI, OPUSTITE SE, MALO SE ZAJEBAVAMO OVDE“, ne znam šta je trebalo da bude.

A onda Van razulari svoj karnevalski nagon u nekim odličnim horor-set-pisovima: i brutalna splater ubistva, i horor jurnjava po ulicama velegrada (i ispod njih) sa pajkanom koji, u roku od pet minuta, uspe da uradi otprilike (nisam brojao, jer sam uživao; kad se dosađujem, onda brojim) bar 5-6 stvari koje teško da bi ijedan živ i razuman čovek, a kamoli profesionalac, pajkan, uradio u datim okolnostima. 

Kako se glasno ne nasmejati kad vidite da Dugokoso Čudo sa Naopačke Okrenutim Udovima (!) skakuće niz metalne požarne stepenice, a pajkan za njim namerno skoči s poprilične visine tako da se leđima dočeka o kontejner?! A onda produži, sam samcit, bez pratnje, bez zvanja stanice, pojačanja, procedure, Pravila Službe, pičke materine, da srlja u podrume i rupe gde nema pojma šta ga čeka – a čeka ga gotski karneval pustih kočija i koječega, i čeka ga MAGLA UNUTAR ZGRADE, u podrumu, i još trista apsurdnih, ali prezabavnih i presmešnih i vizuelno intrigantnih stvari.

I to je bilo neprestano dinamično i prijemčivo, ako ste u stanju da odmah skapirate pristup, ako shvatite šta od njega TREBA a šta nikako NE TREBA da očekujete i prepustite se vožnji toga šta ovaj film JESTE.

            A on jeste filmski ekvivalent neke od onih klasičnih DILAN DOG epizoda sa hilariously preposterous premisama i sa JEBOTE BOG twistovima – od Ane Never pa preko DELIRIJUMA naovamo. I ko je iz pravih razloga voleo DILANA i Arđenta i Palmu – a naročito ko je u pravom duhu odgledao Palmine SESTRE i RAISING CAIN, na koje se ovaj film vrlo eksplicitno referiše – taj će lepo da se provede.

            A onda, u poslednjih 20-30 minuta, dođemo do henenloterovskog twista koji je, kako vidim, podelio narod – i tu iz prilično zabavne eskapade ovo čudo načini kvantni skok u JEBEM TI SUNCE ŠTA JA OVO GLEDAM!

            Ne, neću vam spojlovati to, samo ću reći onima kojima je ovaj twist preteran i neubedljiv: čekaj, a bilo vam je ubedljivo i smisleno ono degen-dete u PHENOMENI, i još šimpanza sa sečivima, i curica koja komanduje insektima? To ste progutali, a OVO vam zastalo u grlu? Umesto da budete zahvalni što je neko najzad napravio jedan ZABAVAN horor koji se ne krije iza WOKE kvazi-umetničarenja i kvazi-angažmana, koji se ne stidi da prigrli iracionalnost i apsurd, i isporuči nepretencioznu horor zabavu, sad ćete da ga merite standardima tzv. „stvarnog života“ i kako tačno izgleda prava policijska procedura (uključujući smeštanje u pritvorsku jedinicu) i psihijatrijska procedura i šta je moguće hirurški a šta fiziološki…

Da se razumemo, Van je oduvek sav bio u gimicima i tvistovima i dosetkama, uključujući tu i vizuelne: i ako ga je nešto do sada usporavalo, to je bilo kalkulisanje, igranje za publiku, prilagođavanje konvencijama VEĆINE, da se bolje proda – ali sad je izgleda namlatio dovoljno para da si može dopustiti jednu R-RATED extravaganciju, rađenu za svoju dušu, i za MANJINU poklonika koji kapiraju ovaj bizaran fazon.

Dobro, daleko je ovo od savršene zajebancije – mogla je ta sredina biti malo kraća, sa manje zamlaćivanja oko tih „likova“, mogo je taj twist doći i koji minut ranije, pa da se ludilo duže razmaše, i u drugim pravcima, na kraju; moglo se i bez onih cheesy CGI ’rastakanja’ i pretapanja jedne sobe u drugu – ali, sve u svemu, ovaj je film daleko bolji nego što ima ikakvog prava, i zato ne padajte olako na sudove i ocene onih koji ga nazovu trešom, sranjem i glupošću.

            Istina je: više volim horor koji ima nešto na pameti. Ali kad nema takvog, apsolutno sam otvoren i rad da prihvatim jedan kojem je prosto do malo horor-opuštanja i horor-zabave, koji je ljubavno pismo fanovima HORORA. Sad, da li će to pismo doći gde treba – to zavisi u mnogome i od otvorenosti te grupacije da se, makar privremeno, otkači od tih budalastih hororčića koji se, svojim strašno pametnim porukama, obraćaju Razumu, i da prigrli jedan koji se obraća Idu.

            Ovo je film koji radosno prigrljuje ludilo – možete li to i vi?!