izabrana dela

izabrana dela

петак, 03. јануар 2020.

COLOR OUT OF SPACE (2019)


**(*)
3-


            Udarna storija u najnovijem broju (jan-feb. 2020) najboljeg svetskog horor magazina, RUE MORGUE, posvećena je povratku Ričarda Stenlija u rediteljsku stolicu posle pauze od četvrt veka – i to sa adaptacijom Lavkraftove možda i najbolje priče, „Boja izvan ovog svemira“ (koju možete čitati u Ghoul-edited NEKRONOMIKONU).
            Osim iscrpnog intervjua sa Stenlijem, koji je radio jedan drugi kolega iz RM-a, kao prilog tome možete u ovom broju čitati i moj osvrt na dosadašnje filmske adaptacije ove priče – konkretno, na Die, Monster, Die! (Daniel Haller, 1965), The Curse (David Keith, 1987), Colour from the Dark (Ivan Zuccon, 2008), Die Farbe (The Colour out of Space, Huan Vu, 2010) i Annihilation (Alex Garland, 2018).
            I dok smo kod RUE MORGUE i kod povrataka horor velikana posle ogromne pauze, u istom ovom lavkraftovskom broju možete čitati i moj članak koji je na korici najavljen naslovom „The return of T.E.D. KLEIN“ – dok se unutra zove „In the Footsteps of Lovecraft“.  
U ovom članku govorim o najnovijoj Klajnovoj knjizi, Providence After Dark and Other Writings (izašla u novembru) – pri čemu i sam Klajn ima par reči da mi eksluzivno prijavi. Da, to je isti onaj Klajn čiju smo superiornu zbirku MRAČNI BOGOVI objavili u Orfelinu pre par meseci – ko je još nije nabavio, ima još 3-4 primerka i kod mene.
            E, pa, zahvaljujući vezi sa Ru Morgom i pomenutim člankom, bio sam u prilici da pogledam skriner Stenlijevog novog filma (koji u svetske, ali ne i naše, bioskope kreće krajem januara) i – ukratko: ehhh, jedva polovično je to. Ne tako grozomorno sramotno užasno kao njegov kratki „The Mother of Toads“ iz omnubisa THEATRE BIZARRE, ali isto tako nigde blizu genijalnosti njegovih HARDWARE i DUST DEVIL s početka 1990-ih...


          
            Đe zapelo, ba? – pitate se vi.
            Ukratko, radi se o spoju unutrašnjih (Stenlijevih) i spoljašnjih (produkcionih) faktora.

            U teoriji – recimo, u intervjuu za novi Ru Morg, Stenli iskazuje izvanredno razumevanje Lavkrafta. Njegove reči su vrlo pametne tim povodom. Avaj, na delu, on ponavlja skoro sve greške svojih tupavijih kolega koji su se do sada poduhvatali Lavkrafta, i konkretno ove priče.

            a) Umesto studije iz atmosfere, on pravi pokušaj montaže atrakcija i senzacija (šokovi! monstrumi! efekti!).

            b) Umesto drame o raspadu jedne familije (što ovde postoji samo u naznakama, okrnjenim nedorađenim scenarijem, likovima i glumcima) on nam daje B-movie kliše likove, loše glumce (naročito keva, ali ni teen sinko ne zaostaje mnogo po neupečatljivosti lika i dela) i grimase (Nik Kejdž).

            c) Umesto boje koja ne liči ni na jednu drugu, on nam nudi LJUBIČASTU – isto kao i svi drugi HPL filmmejkeri ikada, od FROM BEYOND preko DIE FARBE do danas.

            d) Umesto BOJE, on nam nudi šarenu lažu svetlucanja, bleštanja, treperenja, pa čak i električnih pražnjenja i laserskih zraka itsl. vašarskih šarenila.

     e) Umesto sumorne intonacije katastrofe u slow motionu i ugođaja ukletosti, neizbežnosti, neumitnog raspadanja, on nam pruža preterano razdraganu, veselu, razigranu, živahnu, suviše normalnu i običnu pričicu, sa previše namigivanja i humora (uglavnom namernog, ali ipak...).

            f) Umesto da boja, kao u priči, bude isključivo faktor korozije i unutarnjeg podrivanja i truljenja, ovde je ona naglašena kao faktor kvazi-integracije – tela se, pod njenim uticajem, ne samo rastaču, nego i međusobno spajaju. Nije problem što to nije tako kod Lavkrafta, slobodan je on da doda nešto svoje, da reinterpretira predložak, dogradi ga ako ima čime – problem je u tome što se radi o plitkom dodatku, senzacionalistički motivisanom, koji je konotativno prazan.

            SPOJLER: Tako se, recimo, alpake (4 komada – nije bilo para za više) koje ovi gaje na toj povučenoj farmi, međusobno spoje u jedno monster-čudo, s kojim imam najmanje 3 problema:
            1) Ta groteska ima jaču komičnu nego stravičnu dimenziju (uostalom, kroz ceo film su te alpake, čak i u dijalozima, tretirane kao comic relief).
            2) Taj prizor je previše derivativan, jer preexplicitno podseća na čuvenu scenu u Karpenterovom THE THING, kad se oni kučići međusobno spajaju i deformišu. Pritom, sličnost je i po onome ŠTA (mutirane životinje spojene u jednu skoro-amorfnu masu) i po onome KAKO (slikano u mraku i kadrirano skoro isto kao kod Karpa).
            3) Da je sve to barem poslužilo kao povod za uvek dobrodošli eye-candy, u smislu neviđenih, lepih efekata body horora i metamorfoza, pa da kažeš: OK, ovo je glupo i nepotrebno ali barem lepo izgleda, raduju mi se okice na prizor ovako nečega. Ali NE, pošto je Nik Kejdž pojeo sve pare, za efekte ostali samo dugmići, pa su od tih dugmića napravili ukupno 3-4 kadra u kojima možete, ako baš tad ne trepnete, ugledati, u polumraku, neki kao creature efekat. Robe Botine, u penziji, mirno spavaj; ovo nije došlo ni na puškomet onome što si nam pokazao pre skoro 40 (!) godina!
            Još gore i gluplje je ono što zadesi kevu i najmlađeg sina: njih prvo iz bunara spopadnu nekakvi nabudženi zraci i „munje“ (!), pod čijim uticajem se detence zalepi kevi za leđa i tako nastane nova, mamadete kreatura. Opa, već trljaju ruke Frojdovci i Lakanovci i slična bagra među vama: već vam cure bale, priznajte, dok sanjate o svojoj novoj disertaciji o Edipu, o povratku u majku i svim ostalim psihoanalitičkim sranjima.
Pa, patka: ovaj događaj niti je konotativno i dramaturški dotad bio pripremljen (npr. da se vidi da je taj sinak nešto mnogo vezan za kevu) niti je ikako pametno exploatisan jednom kad se desi, bilo to značenjski, bilo vizuelno (o, ne! opet nije bilo para za složene efekte i prizore, nego sve ko Srpska Nova Godina: skromno i u krugu porodice)...


Režija je poprilično obezličena, lišena Stenlijevog trejd mark fetišizma: ne očekujte ovde tragove njegovog opičenog „Arđento sreće Tarkovskog“ pečata – ovo je sve slikano i režirano na neupadljiv, ravan način (i svaka druga scena se lepi na sledeću dosadnim pretapanjem!) kakav ste mogli dobiti od svakog iole kompetentnog holivudskog made-for-cable odradeka. Ovo nije dovoljno cinematic, sasvim normalno i obično leži i na malom ekranu: nije bogzna kako pompezno za veliko platno (a to je itekako bio čak i njegov klaustrofobični, ceo-u-jednom-stanu debi, HARDWARE).
Ritam i pripovedanje su takođe problematični: gradacija je pogrešna – gnjilo voće se zbrzano odradi u jednoj Kejdž-Rejdž sceni, ostatak vegetacije je tu samo uzgred, a prebrzo se skoči na mutirane životinje (mutirane, a ne gnjilo-raspale!). Plus, hipi-čiča u šumi je imao toliki potencijal a od njega se ništa ne napravi. Najgore, to što se dešava ljudima je proizvoljno (čas ih izjeda postepeno i neprimetno, čas ih šiba zracima i munjama), i nedovoljno je vizuelno zanimljivo.
Ukratko, pre nego što krenete da pucate iz oba pištolja i da bacate petarde uz „Yeee-haaaa, Stenli nam se vratio!!!“ – moram vam reći da vrlo malo Stenlija kojeg volimo i pamtimo iz ONIH DANA imamo za videti ovde. A i to što imamo, nisu krupni autorski zahvati nego su sitni migovi: kompas uz pojavu njegovog imena na špici; idolatrija marihuane koju duvaju teen sinko i šumski mudrac; treperenje ekrana i sklonost strobovima i psihodeličim slikama; klinačko auto-omažiranje – isti taj debilni teen na zidu svoje sobe ima natpis NO FLESH SHALL BE SPARED, moto filma HARDWARE.
Bez DP-a kakav je bio (sad tek vidimo koliko genijalni) Stiven Čivers, Stenli je kao reditelj ovde zapanjujuće neambiciozan i neinventivan – kao da je bio zbrzan produkcijom, da što više toga snimi po rasporedu, da se slučajno ne kasni i ne troše pare uludo, tako da se najveći broj kadrova ovde sastoji iz običnog polivanja ili tako nekog neupečatljivog slikanja kakvo je SVAKO mogao da odradi. Čitav mi film miriše na „No time Tolouse – kupljeno! – sledeći kadar, molim! idemo!“
Kao da je Stenli, zato što se grdno opekao (i pitanje koliko oporavio) na OSTRVU DOKTORA MOROA, i dodatno sagoreo na posledičnoj višedecenijskoj pauzi na Birou za Nezaposlene, ovaj film režirao pod strahom, pod traumom, pod presijom, na prstima, ne mešajući se previše u svoj posao, u smislu: bez baktanja sa pružanjem nečeg Većeg Od Života; bez preteranog Fetišizma; bez onog Extra Ludila, onog Viška koji je njegova prva dva filma činio velikim i drugačijim. Zaokupljen pre svega i iznad svega ne ni vizijom, ni autorstvom, ni Lavkraftom, ni kosmičkom stravom, nego ponajviše da se ovim i svim drugim producentima dokaže kao ZAPOŠLJIV (EMPLOYABLE) – kao neko ko može da pruži elementarno pismen zanatski pošten gledljiv produkt, NA VREME, i bez suvišnog trošenja para i umetničarenja i fensi šmensi autorovanja. Ima potonjega, ali u tragovima, na kašičicu, a ne na lopate kako smo navikli i voleli nekada.
Naravno, odavno Stenli nije spring chicken, ali slutim da je ovde radio pomalo ukočeno ne zato što su presahli izvori njegovog ludila i talenta koliko zato što je bio pod presijom MOROA („Šta ako Kejdž odlepi pa se pretvori u novog Sado-Kilmera?!“) i pod presijom producenata („Manje duvanja na setu a više kadrova po danu snimanja, OR ELSE!“) i pod presijom vaskrsenja karijere („Evo, čika Parajlijo: mogu ja da ispoštujem rokove i deliverujem profesionalni produkt, čak i sa Zvezdom u glavnoj ulozi; I'm a big boy now! Gimme that next job!“).
Na kraju, ali nikako najmanje bitno: tužno je što je Lavkraftovo ime i dan-danas, i posle svega što se desilo u književnosti i izdavaštvu i na polju stripova i video-igara, još uvek suviše MALO za filmske producente, pa zato da bi se snimilo bilo šta što ima više od dve žute banke budžeta, nije dovoljan HPL nego mora da se doziva neko VELIKO IME – kao što je Nik Kejdž. A onda to ime POJEDE film, koji više nije FILM PO LAVKRAFTU nego FILM NIKA KEJDŽA. (Da, naravno da je Stenli udovoljio rulji koja to voli – možda mu je to čak bila i potcrtana stavka u ugovoru?! – i pružio priliku za najmanje DVE trejd-mark „Kejdž se ludira, urla i pravi grimase“ scene. To nema mnogo veze s Lavkraftom ali ima crowdpleasing učinak za ljubitelje B-movie trasha.)
Uzgred, ovaj MALI primer (jer ovo je ipak B film, s budžetom od oko 6 miliona, od čega je Kejdž uzeo oko 4) pokazuje zašto je bila LOŠA IDEJA onomad kad je Del Toro hteo da radi U PLANINAMA LUDILA sa Tomom Kruzom. Tek u tom slučaju bi „zvezda“ pojela film, a svi vi koji i dan-danas kukate i cvilite za Del Torovim PLANINAMA (uprkos mom rivjuu tog promašenog scenarija!) – shvatite da ni 100 miliona dolara ne bi pomoglo da to bude film veran Lavkraftu. To ne bi bio FILM PO LAVKRAFTU nego FILM TOMA KRUZA. Uostalom, ime je nebitno, Kruz ili Nekruz: princip je isti, i vidi se i na ovom malom primeru. Veliko Ime + Velike Pare = kilavi, njanjavi Ne-Lavkraft.
Lavkraft nikad nije ljude stavljao u prvi plan – za film po HPL-u trebaju ti dobri, ali nezvezdični glumci, oni koji će da pošteno odrade svoj posao ali da ne zaklanjaju previše platna, da se ne bore za close-up i naročito – da ne grizu scenografiju! Jer, kod HPL-a je scenografija bitnija od ljudi!
Imao bih još svašta nešto reći ovim povodom (npr. šteta što nema Sajmona Bosvela da svojom muzikom ukrasi ovo; mislim da su producenti njega sklonili – Stetson je uradio par OK tema, nije to loše, ali nekako, nije to to, a ponegde u filmu čak nije ni najpametnije upotrebljeno, preglasno je, ili neprikladno sceni...), ali nekako nemam srca da seciram svako sitno crevce ovog filma. To bih činio da ga je potpisao neki drugi reditelj, nego u koga se nisam toliko zaklinjao i neko u koga, čak i posle ovoga, želim da verujem. Mada, sumnjam da će Stenli ikada više imati toliko odrešene ruke da se zajebava i pušta ludilu na volju kao što je na svojim počecima mogao – jer ta su vremena nepovratno prošla.
No, nada umire poslednja. Najavili su već da će Stenli sledeće raditi „Danički užas“. To je već malo više bazirano na akciji, kreaturama, efektima, ludilima, manje je suptilno... ali bi tražilo i više para da se uradi kako valja. Samo da ga opet ne opterete „zvezdom“, i da mu daju malo slobodnije ruke da se razmaše, i to bi moralo biti bolje od ove šarene, poludupaste BOJE.




P.S. Da nacrtam ako nisam bio dovoljno jasan. Ovo nije loš film. Nije čak ni slab – samo ako uspete da smetnete s uma da je rađen po jednoj od najboljih horor priča ikada napisanih, i da ga je režirao nekad-davno-izuzetno-obećavajući horor reditelj. Ako te činjenice nekako uspete da zaboravite, dobićete jedan solidan, dinamičan, šaren, umereno zabavan B-movie koji svakako vredi pogledati. Ali, za mene je ova čaša poluprazna; mnogima će biti polupuna.