William Burroughs's QUEER (2024)

***(*)

3+

 QUEER je režirao Luka Gvadanjino, po romanu PEŠKO Vilijama Barouza.

Kao što znate, GOLI RUČAK je meni jedna od dve najomiljenije knjige u životu –tron deli s Kafkinim ZAMKOM. Snažno volem i druge vintage Barouzove knjige s barem rudimentarnim prividima epizodične naracije (NOVA EXPRES i WILD BOYS), dok sam nasmrt smoren cut-up experimentima tipa THE TICKET THAT EXPLODED. Zabavni su i noviji, WESTERN LANDS, THE PLACE OF DEAD ROADS i CITIES OF THE RED NIGHT, mada ništa ne može da priđe GOLOM RUČKU.

Barouzovi uslovno govoreći realistički, ispovedni, snažno-autobiografski romani, PEŠKO i DŽANKI, znatno su manje moja šolja čaja, iz sličnih razloga iz kojih me ni Keruak, ni Henri Miler ni Bukovski ni Selbi ne dotiču. Ipak, overio sam uredno i ta dva, da ispoštujem Bila, još davnašnjih dana, pa sam zato s umerenim očekivanjima dočekao i sada ovu Gvadanjinovu ekranizaciju PEŠKA.

Ukratko, to je prilično verno duhu i slovu te knjige, i moglo bi se reći da je ovo zapravo bliskija, a u nekom smislu i bolja adaptacija Barouza nego što je to bila Kronenbergova reimaginacija GOLOG RUČKA. Iako se ima šta voleti i poštovati kod Kronija, tu ipak ima vrlo malo esencije Barouza: premalo sexa, premalo šoka i provokacije, premalo humora i satire, premalo metafizike; s druge strane, mnogo je to fino, uglađeno, čisto, onako školski, odlikaški, za učiteljicu, za ugledne festivale, da može da pogleda i baba i tetka, i žiri, i Duda Lakić, da se niko mnogo tu ne šlogira. Sve na finjaka. 

Jbg, nije to Barouz kakvog ja znam i volim, panker pre panka, uličar, probisvet, ubica, cinik, crnohumorni stend-ap komičar... Plus, mnogo su mi bili fejk ta scenografija i kostimi u „Golom“ ručku, pa i poneki efekti, a vala i glumci. Piter Veler je suviše na fletlajnu, neuzbuđen, nenapaljen, nezastrašen time što viđa i priviđa. Suv intelekt, a vrlo malo visceralnosti. Ne verujem mu ni da je peško ni da je drogoš, a jedva nešto malo da je pisac. Isto tako i većini ovih oko njega.

Gvadanjino, istina, uzima daleko manje slojevit roman (fragmentarno romanče bez pravog kraja, na jedva sto strana), ali zato iz njega izvlači poprilično, i dostojno može da stane rame uz rame sa knjigom. Da li je i nadrasta? Srpski rečeno, da li je QUEER film bolji od romana? U ponečemu jeste, u suštini nije.

Pre svega, angažovanje Danijela Krejga (ex-Džejmsa Bonda!) da igra Barouza, tj. njegovu fikcijsku ekstrapoluciju, Vilijama Lija, pokazalo se kao dodir genija. Bio sam sumnjičav prema tome kad je prvi put najavljeno, jer mi je njegova faca suviše maskulina, četvrtasta, široka, s jakom vilicom, dok je Barouzova bila više nekako uska, mršava, ufitiljena; i uopšte mi je Krejg delovao suviše mužjačina da bi igrao peđera, pa ko će u to poverovati, ajte molim vas!

Međutoa! Krejg je DELIVEROVAO! 110%! Ne da je ubedljivo (i hrabro) razbio svoju mačo personu, nego ga je IZEO! Ako ne dobije Oskara za ovo, onda je svaka pravda umrla na ovome svetu. APDEJT: Ne da ga neće dobiti, nego nije ni nominovan! Pa dobro, šta radi taj famozni, navodni „gej lobi“ koji hara Holivudom?! Ima li neki Republikosrpskanac da mi objasni ovu misteriju?

I da nacrtam: nije Krejg zaslužio Oskara zato što je ubedljivo odigrao peška, iako to inače nije (jer to viđamo svake godine, na Oskarima a i šire); pa ni zato što uspeva da u mnogim scenama jezivo zaliči na Bila po pojavi (što nije za bacanje, ali je manje bitno jer ipak nije ovo nadmetanje u impersonaciji), nego iznad svega zato što vanredno smelo i umešno uranja u jedan duboko grešan, ranjiv, labilan, slabićki, višestruko problematičan lik i oživljava ga (i nenametljivo brani) u svim njegovim slojevitostima i senovitim nijansama.

U vreme kad su u današnjoj svetskoj (ili bar zapadnjačkoj) kinematografiji sve mesnate i sočne uloge rezervisane za žene, a muški glumci nemaju šta da rade sem da igraju zlikovce i zločince, sudeći po ovome izgleda da ostaje još jedino kvir film pa da se vidi, kao ovde, intrigantan muški lik koji je ipak pozitivac, a ne klovn-manijak ili toxični muž/momak; i KVIR nam daje jednu prilično produbljenu i saosećajnu studiju izgubljene, muške psihe u lutanju i traženju.

Vidimo ovde izuzetan portret jednog čoveka stalno urađenog, što drogom (čije se pripremanje i ubrizgavanje u venu prikazuje u jednoj moćnoj jednokadarskoj sceni), što alkoholom u koji se on utapa i iznutra preparira u toj znojavoj mexičkoj vrućini, što glađu za sexom, koja je, naravno, zapravo glad za bliskošću i ljubavlju koji mu najviše fale (što je jasno sve vreme, a vrlo se pametno i moćno poentira u poslednjoj sceni).

Scene sexa su explicitnije nego npr. u CALL ME BY YOUR NAME, ali ni blizu onome što senzacionalistički klikbejt mediji sugerišu: dramski su opravdane, i u njima se Li ogoljava, kao i mi svi u tom kontextu, naravno, samo što tada, uglavnom, nema publike ili kamere da to posmatra sa strane. Vidimo ga tad kao grozničavo žudnog blizine i spajanja s drugim, ali i kao nekoga oslabljenog tom potrebom, koja ga stavlja u podređen položaj (kao i svakog tražioca, prosjaka, juzera ljubavi).

U tom kontextu je odličan i Dru Šarki kao Alerton, momak u kojeg se Li zacopa, a koji je neodređen, hladnjikav, frustrirajuće nedefinisan po tome šta zapravo hoće, i da li uopšte hoće, i zašto hoće, i dokle će da hoće… I kad mu puši, i kad ga drka, i kad ga prima u bulju, on nije sasvim tu. I u tome je sav pakao za Lija, koji ga hoće celog, a ovaj po principu „sucking one cock doesn’t make you gay“ nije siguran čak ni da li jeste peško ili samo hoće da pogleda.

Kao takav, polu-involviran, on zapravo drži u vlasti Lija, koji je sav u tom odnosu, da ne kažem vezi, jer to je prejak termin, i otud kod mladunca i doza homme fatale sadizma. I naravno da jedna toliko asimetrična veza ne može da opstane, niti da bude ispunjujuća, bar ne zadugo.

Uzgred, teško da je slučajno, ali je svakako pametno to što je za tu ulogu izabran baš Šarki, koji tako zalizan, i s cvikerima, izgleda kao pljunuti mladi Barouz. Lijeva opsesija njime, implicira se, možda je potraga za mlađom (čistijom? neiskvarenijom?) verzijom sebe, a težnja za spajanjem s njim možda je nalik onome kad u THE FLY Goldblum, već dobrano nakazan i gnjio, hoće da se spoji u jedno telo sa ženom i detetom, kako bi povećao % ljudskosti u sebi, kako bi, iz svoje perspektive, postao čistiji, ljudskiji.

To je potraga za svojim odrazom, za ogledalom – otud upravo ta scena ulaska u ogledalo u filmu, iz Koktoovog ORFEJA, kad lik ulazi u ogledalo, a Li i Alerton to gledaju u bioskopu, i još Li pruža „ektoplazmatičnu“ ruku ka momku, milujući ga. Kako kasnije kaže: „Teško je nekog drugog ubediti da je zapravo deo tebe.“ Ova fantazmagorija jedan je od korena zablude ljubavi.

Li se baca u potragua za ajahuaskom (aka yage, izgovara se jahe; u vrlo lošem i nepotpisanom prvom srpskom prevodu iz 1998: jejdž; sad vidim da ima i neki iz 2012, nadam se da je bolji). To je predmet zadnje trećine filma, smeštene u džunglu – a samo površnom gledaocu delovaće to kao niotkuda i niđe veze skakanje u drugi film (iz urbane žungle u onu bukvalnu, zelenu). A zapravo je njegova fascinacija telepatijom (deljenje uma s drugim) i totalnim spajanjem, makar u viziji, ali i telesno, koliko god se to fiziološki može, samo produžetak te njegove užasne samoće i hladnoće koju je osećao, i koje ni piće ni droga ni neobavezni sex nisu mogli dovoljno da rasprše i zagreju, bar ne zadugo.

Film PEŠKO je izvanredno stilizovan, u duhu tehnikolor filmova pedesetih, ali deluje i filmskije i ubedljivije i življe od one suve i beživotne scenografije u Kronijevom podgrejanom RUČKU, fotografija je zaista nešto božanstveno i ovo je eye candy kakav se retko viđa. Što se tiče upotrebe savremene muzike (NIRVANA itd) za film iz perioda 1950-ih, nisam naročiti fan toga, ali nije mi ni škripalo onoliko koliko sam mislio da će.

Elementarno poznavanje Barouzove biografije poželjno je da biste pohvatali neke migove, ali i krupnije aluzije. Recimo, kod Luke je prelomni momenat Bilovog života – upucavanje svoje žene u glavu, u igri „Vilijama Tela“ – bolje i smislenije izveden nego kod Kronija, i sa boljom nijansom značenja i kontexta. I – sa više emocije koju scena nosi. Kod Kronija je i to bilo nekako suvo, fletlajn, bezosećajno, intelektualizovano, s manjim impaktom nego što je ovde.

Istina, očekivao sam i više melodrame i emocije, mada ne znam zašto, jer u romanu ih nema skoro nimalo: to je jedan faktualistički ispovedni text – „evo, ovako je to bilo, i to mu je to“ – u kojem mačo pripovedač, kao kod Hemingveja, tek između redova daje nagovestiti svoju osećajnost.

Sad, postoje dva glavna pristupa ovom filmu: za Barouz-virdžine i za Barouz-inicirane. Ovi prvi, koji nisu čitali knjigu, uživaće u lepim slikama, muzici, odličnoj glumi, zanimljivoj drami, i hvaliće ga na sva usta, nesvesni da film donosi i poprilično iskrivljenje knjige. Ovi drugi biće toga svesni, ali zavisi kako će kome to da legne, tj. kome će mnogo da smeta, a ko će da zažmuri na jedno oko i (kao ja) prihvati da je knjiga – knjiga, za razliku od filma koji je – film.

U čemu je mogući problem?

Roman je fundamentalno neemotivan: Li, iz prvog lica, opisuje svoj cinično-amoralni odnos prema zavođenju momaka u Mexiku, a jednom kad se zacopa u Alertona, iako opsednut njime, i dalje je dovoljno lucidan da zdravorazumski vidi da taj dečko nije za njega, da ih malo toga spaja sem gole požude, s Lijeve strane, koja nije skoro nimalo uzvraćena. I u tom smislu je zanimljiv, i originalan, pa i potresan na neki način, u tome što je ovo vrlo neromantičan ljubavni roman. Lišen je sentimentalnosti skoro potpuno, lišen iluzija i zavaravanja i fantazija bez kojih, inače, ljubavi ne može biti. Ja ne znam za drugi roman koji ima ovakav pristup temi ljubavi, bila ona kvir ili hetero – istina, nije baš da sam ih mnogo takvih čito, a ne bih ni ovaj da ga nije piso Barouz.

Film, međutim, izneverava srž romana time što ipak ubacuje mnogo više emocije i zaluđivanja i opsena i samozavaravanja, a skoro fatalno greši kad zamuti lik Alertona i njegovog odnosa prema Liju. U knjizi se on od početka do kraja ponaša u rasponu od „hladno“ do „mlako“ (at best) prema Liju; u filmu on deluje znatno prijemčiviji, orniji, mada na nedosledan i neuhvatljiv način. Recimo, u knjizi je njihov prvi sex krajnje mehanički i kratak čin koji se okonča posle par pasusa; u filmu je od toga napravljen čitav set-pis u koji je Luka projektovao mnogo više svog mejl gejza i Sharksploatacije nego što mu predložak, ali i priča koju kao da priča, pružaju. U knjizi Li uradi šta uradi ovome, nabrzinu, i kraj. U filmu Alerton, iako ničim izazvan, uzvrati snažno, i tu se stvori privid reciprociteta koji zapravo nije utemeljen u liku i odnosu.

Još jedna fundamentalna promena: na posteru filma vidite tu golu nogu koja se prevaljuje preko nečije (Lijeve). To je zasnovano na stvarnoj sceni u filmu, kad Li drhti od svoje groznice odvikavanja (od droge), i kuka kako mu je hladno, i zamoli ovoga da ga primi u svoj krevet, što ovaj učini, i onda, kao gest čiste nežnosti, svojom nogom ga „mazi“, odosno greje. U knjizi ga ovaj mrzovoljno primi u krevet, ali ga NE mazi niti učini išta saosećajno i toplo. A ovaj gest vidimo repliciran i na samom kraju filma, u predsmrtnoj viziji matorog Bila… gde mu Luka nameće prisećanje nečega što se nije desilo.

Da nacrtam: moja zamerka ovome nije „Buhuhu, promenili su knjigu! Tamo piše drukčije!“ Da je prikaz ljubavi verno prenet iz knjige na film, dobili bismo nešto hladno i uninvolving kao MY OWN PRIVATE IDAHO (bar ga ja kao takav pamtim, mada ga istina nisam ponovio od premijere pre 30 godina). A to se slabo prodaje. Šta se dobro prodaje? SENTIMENT! I zato mu ga Luka daje po šećeru, šećerlemi i liciderskom srcu u ovom zaslađenom PEŠKU koji, što je najgore, ostaje –kao i njegova SUSPIRIJA- negde na pola puta.

Dakle, ako se već hteo napustiti hladni flatline faktualizam, i ubaciti emocije, bilo je potencijala da ovde bude više gorko-slatke melodrame, odnosno impakta te nesuđene klimave veze, da se naglasi ta ukleta ne-ljubav, ali Luka ni tu ne ide do kraja, nego pravi jedan bizaran spoj sentimenta i anderstejtmenta, koji je na kraju krajeva ne baš mlak, to bi bilo prestrogo, ali nekako jedva topao, a mogao je biti vreo.

No, to samo ja gunđam jer vidim šta je tu moglo; ko knjigu nije čitao, neće mu faliti njeno obilje brutalnog humora, njeno nimalo zaslađeno prikazivanje te mexikanske gologuzije, iracionalnog kriminala, amoralnih karikaturalnih likova i uopšte đubreta i smrda pometenih pod šareni tepih ove visoke i uglađene produkcije gde čak i ta rupčaga od kafane gde se ovi najčešće nalaze deluje kao vrlo toplo, lepo, fensi mesto gde biste i vi poželeli da izađete i popijete koju.

Pomenute zamerke na stranu, ovo je ipak vrlo dobar film, vredan pažnje, drugačiji je po mnogo toga, a knjigu ponegde i pametno nadograđuje: npr. u njoj Li i Alerton nabrzinu odu u džunglu, tamo ne nađu "jahe", a taj fejl se ne razradi dovoljno čak ni da proizvede neki negativni impakt, prosto se to prekine, i usledi rupa, elipsa, i jedan bizarno ravan i zbrkan ćorak od epiloga. Ako ništa drugo, Luka razvije tu epizodu u džungli praveći od nje seriju memorabilnih scena, a ima i nekih narko-vizija i snova i čuda koji prilaze blizu nadrealizmu i hororu (hej, ipak je ovo od reditelja nove SUSPIRIJE!), uključujući jednu splatter / body horror scenu tamo gde je baš nisam očekivao, i jedan body-melt nalik Yuzninom SOCIETY, samo sa CGI efektima, i bez horor konotacija – čak naprotiv.

I tako sad imamo Barouzov prekratak, frustrirajuće epizodičan i eliptičan roman, sa čestim bleskovima genija u prve 4/5, i sa izluđujuće ravnim i praznim krajem; a uz njega imamo i film, koji te perlice niže u linearnu ogrlicu pripovedački konvencionalniju, ali i više zadovoljavajuću, uključujući i kulminaciju (zadnja četvrtina filma) i završnu, prilično dirljivu scenu, mada taj kraj nije baš u Barouzovom duhu, barem ne u duhu te knjige, ali donekle i jeste u duhu njegovih kasnijih pisanija, a pre svega poslednje njegove, KNJIGE SNOVA, koja se bukvalno završava ovim rečima: „Love? What is It? Most natural painkiller what there is.“