izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 01. јун 2020.

THE VAST OF NIGHT (2019)


**(*)
3-

            Ovo je stvarno frustrirajuće i deprimirajuće: imaš film izvanredno odglumljen, vrlo fino režiran, sa par fascinantnih scena (uključujući jedan neviđeno ludački dug tracking shot, ostvaren valjda niskoletećim dronom), sa retko viđenim smislom za stvaranje jeze, sa sjajnom atmosferom, ugođajem kosmičke strave koji opasno prilazi razblaženoj ali i dalje prijatnoj varijaciji na Linča (TP3, ep.08) – a onda to u poslednjih 10-15 minuta ljosne u jebotebog-nemreš-bolivit banalnost bezidejnog klišea!
            Nije da to nije pokazivalo neke znake za uzbunu od samog početka. Kao prvo, stilsko pakovanje TV epizode iz 1950-ih, sa svojim preočiglednim omažom Zoni sumraka, je apsolutno banalno, nesuptilno i nepotrebno, kao i povremena vraćanja na „TV ekran“ sa TV smetnjama i distorzijskim efektima, koji razbijaju involviranost podsećajući nas na artificijelnost dotad pažljivo i vrlo uverljivo građenog sveta. Treba biti zaista veliki debil-genije, ili genije debilizma, pa ovako moronski podrivati sasvim realne kvalitete verisimilituda koje si postigao! Jebalo te namigivanje i omaži: pričaj jebenu priču, ako je imaš, a omaže meći između redova, moronu!
            Pored toga, još jedan način na koji ovaj film opasno preti da me izgubi već na „Zdravo“ jeste odluka da, jednom kad krene sa svojom pričom, ili bar uvođenjem u nju, to učini predugačkom scenom nezaustavljivog brbljanja i blebetanja koje se odvija brzinom rafalne paljbe neviđene još od slepstik-komedija 1930-ih – SAMO što ovde sadržaj tog brbljanja, iako donekle duševan, nije ni na puškomet briljantnosti nekadašnih dijaloga.
            U redu, glavni junak ti je egocentrični samoljubivi drkadžija koji blebeće na radiju, pa je ovo donekle opravdano, jer nas uvodi u njegov lik – ali čak i s tim na umu, ta scena je skoro nepodnošljivo naporna za praćenje (čak i sa titlovima, koje savetujem da obavezno skinete i pustite uz ovo, ako uopšte rešite da gledate), a bez pravog pay-offa, osim shvatanja: „Au, ala ovaj dečko voli zvuk svoga glasa! Ovaj baš misli da je uvatio boga za muda!“
            Zapravo, čitav film bi bolje funkcionisao kao radio-drama, gde bi obilje blebetanja bilo prikladnije, mada, da budem pošten, jednom kad se to rešetanje i mitraljiranje BLA-BLA-BLAom okonča, i kad se ovaj momak rastane od curetka koji radi na telefonskoj razvodnoj tabli, kad to uđe u malo sporiji tempo, film postane zanimljiviji, iako se ni idućih sat vremena skoro ništa ne dešava osim – pričanja. Međutim, za razliku od mnogih na netu kojima vidim da je to bilo dosadno („Ovi bre samo pričaju! Kad će NEŠTO da se najzad DESI?!“) meni to nije bio problem.
            Nije, iz dva razloga: kao prvo, dvoje glavnih glumaca, dakle ego-trip radio didžej i energična telefonistkinja, odlični su u svom posvećenom, lepo odmerenom anderstejtmentu, prijatni su i za oko i za uho, i prijemčivi kao likovi. Kao drugo, to o čemu se priča nadalje zanimljivo je samo po sebi. Elem, prvo telefonistkinja uhvati neki čudan zvuk. Pa snimak pošalje momku na radiju. On ga pusti u etar, i pita slušaoce zna li neko šta je to. Ubrzo se (how conveniently!) javi jedan koji ispriča svoje iskustvo sa tim zvukom, koje ga dovodi u vezu sa tajnim vladinim projektima, tajnim službama, zaverama, i – nečim sa nebesa...
            Sve što je vezano za tu priču, kako je odmerena, kako je ispričana, sa nizom odličnih detalja (npr. da su svi radnici involvirani u situaciju bili crnci ili mexikanci – jer, sve i ako bi raspričali šta su videli u čuli, „ko bi pa njima bilo šta verovao?“) deluje vrlo intrigantno, naročito svojom sugestivnošću i neodređenošću. Šta je to nešto „sa neba“ – ne se znaje, samo izokola, ali vrlo je creepy, i očigledno veliko i važno...
            A onda od njega doznaju da je baš u njihovom gradu (how conveniently!) živeo jedan od radnika koji imaju snimak tajanstvenog zvuka, a ovi znaju, tačnije cura, da je zaostavština sada već pokojnika u biblioteci škole, pa ode tamo po trake... itd. Da ne prepričavam sve, reći ću da, jednom kad stisnete zube i uši na prvih 15 minuta, THE VAST OF NIGHT sadrži punih sat vremena odličnosti, sugestije, misterije, tihe pritajene strave i kosmičkih nagoveštaja koji neodoljivo podsećaju na drugu polovinu famozne 8. epizode 3. sezone TVIN PIKSA (i ljupki tinejdžeri, i blizina pustinje, i ogromnost noći, i radio stanica, i iminentna paranoja, i NEŠTO sa nebesa...) – a kad već pomenuh TP, ima ovde najmanje dve explicitne reference na njega, kroz adresu „Ulica sikamora“ i kroz ime „madam Blanš“ koja tamo živi, a koja im pruži još vitalnih informacija...
A onda...
            ...a onda, BAM! Onda dolazi završnih 15 minuta, koji su suvi imbecilizam!
            I ovde moraju doći SPOJLERI! Nema druge niti može drugačije...

             Posle sveg tog tizinga i sugestije i jeze i pričam-ti-priče, šta na kraju vidimo na malim ekranima naših te ve prijemnika? Kad naši mladi junaci odu u šumetinu prateći tragove, i dođu do par jedva oprljenih stabala? I kad izađu na livadu?
            LETEĆI TANJIR!
            JEBENI LETEĆI TANJIR!
           Iz svekolike OGROMNOSTI NOĆI ti nisi imao mašte da izvučeš ništa originalnije od - letećeg tanjira?!
            I šta s tim?
            Ništa.
            Vidimo tanjirić kako odleti ka velikom mega-tanjiru (ili, bolje, mega činiji za supu). A onda, kamera nam prikaže stopala naših mladunaca na livadi, kako idu idu idu i – odjednom, prestaju usred koraka.
            Odjavna špica!
            Pa jebo te bog debilni! Kakav je to omaž Zoni sumraka ako nisi skontao elementarnu stvar o tom šou, da se traži neočekivani kraj, originalnost, tvist, a ne najbanalnije nešto što je moglo tvojoj babi da padne na pamet, da si je uposlio kao koscenaristu!?
            Kakav je to omaž Tvin Piksu ako nisi shvatio glavnu stvar, da je MISTERIJA (koju si i sam sasvim solidno gradio dotad) uvek jača i bolja ako nije ogoljena, razotkrivena, a naročito kad je u svojoj srži tako prozaična? Jeste se i Linč povremeno doticao NLO-a u seriji (naročito u 2. sezoni, gde je zapravo Linča bilo najmanje), ali nikad tako banalno da zaista prikaže JEBENI LETEĆI TANJIR!
            Zašto se nije išlo suptilnijim putem? Ako već imaš taj „less is more“ pristup (zato što u džepu imaš ukupno 200 dolara budžeta), što nisi do kraja išao „šau mau možda jeste možda nije moje srce tajnu krije“ putem kojim je išao npr. THE ENDLESS (film koji ja ne volim naročito, jer ima solidnu premisu ali vrlo nezanimljivu egzekuciju)? Ali čak i takav kakav je, ENDLESS nije sišao do nivoa TREĆEG OKA! Ni blizu!
            Ili, OK, nisi hteo niti umeo da se bakćeš nekim vandimenzionalnim lavkraftovskim ili linčovim nadrealizmima i neopisivim čudesima, hteo si baš leteće tanjire. U redu. Ali što bar s tim nisi uradio BILO ŠTA? Zašto se ništa NE DESI između tanjira i ljudi? Neka akcija? Interakcija? Spoznaja? Odluka? Neki ČIN? Čak i u imbecilnom BLISKI SUSRETI TREĆE VRSTE, filmu sa jednim od debilnijih krajeva u istoriji sveta, imaš 1) sviranje kurcu, odnosno alienima, i njiov odgovor – prvi kontakt kroz muziku, originalna stvar; i 2) odluku glavnog lika da ode sa alienima a ostavi ženu i đecu, dakle svesni čin junaka kojeg si dotad pratio, a koja je motivisana dotad viđenim.
            A ovde, NIŠTA.
            THE VAST OF NOTHINGNESS.
            Vidiš leteći tanjir nad livadom.
            Rez.
            Tragovi, prekinuti. Naši junaci, oteti.
            The End.
            I šta s tim?
           

Zaista neverovatan krah, nepojmljivo nerazumevanje samog sebe i filma koji si napravio, stvarno retko viđen, školski primer da neko napravi nešto sasvim solidno, a onda se, nesvestan toga šta je napravio, doslovno posere na to na samom kraju! Ovog raščupanog bradonju, koji izgleda kao fenserski Robinzon Kruso, treba čukati uglav' dok ne utuvi kako je bespotrebno i lenjo svoj potencijalno odličan film svrgnuo na neujednačeno-solidno-razočaravajući!
            Zbog toga, moj vam je savet: stisnite zube i izdržite prvih 15 minuta, uživajte u sat vremena zatim, a kad dođete do 15 minuta pred kraj, prosto ugasite ovo, i dosanjajte kraj. Jer, ma kakva da vam je mašta, šta god da zamislite, biće bolje od onoga što ovde u ovom filmu dobijete.