Nisam siguran da se Niško Staro groblje, a sudeći prema mojoj poslednjoj poseti krajem prošle godine, nalazi u katastrofalnom stanju. Otprilike je isto onakvo kakvim ga pamtim iz detinjstva: nisko šiblje i rastinje, korov, napuštene kapele, opustošene kosturnice, nekoliko porušenih nadgrobnih ploča i poneki izgladneli džukac u potrazi za butnim kostima.
Za one koji ne znaju o čemu pišem, valja reći da se groblje prostire na površini od oko 8 hektara, na njemu se nalazi oko 3000 nadgrobnih spomenika, od toga 200 ima istorijske i umetničke vrednosti, a 8 je stavljeno pod zaštitu države zakonom iz 1983. godine. Među ovih 8 su spomenici čuvenih ličnosti grada Niša: Jovan Apel, učitelj Tasa, Pavle Stojković, Kole Rašić, Proka Jovkić - Nestor Žučni... Ako ne zbog drugih, a ono barem zbog ovih velikana, groblje odavno zaslužuje status Memorijalnog parka i jednog čuvara. Inače, sahrane se ovde ne održavaju više od 40 godina.
No, sve ovo ne treba da čudi, znajući kako se država odnosi prema živima. Ko još ima vremena da brine o mrtvima?
Dušebrižnici i večiti optimisti će reći kako su se političari iz obližnje opštine slikali za novine na ulazu prošle godine, i obećali kako će groblje dobiti sve ono što su prethodne generacije njihovih vrlih kolega propustile da ostvare u svojim planovima za uređenje grada. A ja smem da se kladim - ako zakopamo po arhivi - kako na svakih 4-5 godina neko obeća nešto slično. Vreme će pokazati ko je u pravu, i ko je kakav učinak ostvario.
Nema čoveka koji živi u blizini, a da ne zna po neku anegdotu vezanu za Staro groblje.
Tokom osamdesetih, gotovo odmah po zatvaranju poslednje rake i podizanju poslednje nadgrobne ploče, kapele postaju stecište polusveta i sumnjivih likova. Svoju interzonu ovde nalaze pre svih narkomani, ali, a sudeći prema svedočenjima mojih prijateljica iz obližnjih zgrada, i egzibicionisti u dugačkim mantilima, slični onom iz filma Davitelj protiv davitelja. Pitanje je koliko je među njima bilo ozbiljnih nasilnika i siledžija, ali da su se tokom godina množili ekscesi, to može svako ko živi u blizini da potvrdi. Tokom devedesetih stvari se kreću od lošeg ka gorem. Neuređeno groblje i puste kapele postaju domovi beskućnika, a neretki su i obračuni dilera i kriminalaca na ulici koja povezuje dve kapije groblja.
Kako je danas, govore nam slike. Meni izgleda da su se samo promenile boje fasada zgrada poređanih na samom obodu groblju; uz obaveznu nadogradnju od po sprat-dva.
Ipak, ti naši sugrađani imaju retko egzotičnu privilegiju (kakve ne postoje ni u ruralnim zabitima), da ih uveče dok tresu stonjak, sa daljine od samo par metara, pozdravi spomenik davno umrlog sugrađanina.
Ta nadgrobna ploča na specifičan način simbolizuje Srbiju, a jednako predstavlja i surovu metaforu.
