THE MONKEY (2025)

***(*)

3+

MAJMUN je božanstvena orgija razularenog crnog humora i splatstika, a ispod toga i vrlo dirljiva melodrama i mestimična nepretenciozno-filozofska ruminacija o smrti i porodičnom nasleđu.

Ovo je samo za one koji vole ghoulish humor: ne očekujte horor u užem smislu reči, mada nije baš da ga sasvim nema. Ovo je, zapravo, pre svega toliko duhovito da sam se bar 4-5 puta glasno nasmejao, mada dizajn majmuna je odličan, jeziv, zlokoban, i ima tu nekih „nije mi baš svejedno“ momenata.

Izlišno je reći da je ovo ubedljivo najzabavniji film Oza Perkinsa: to i nije tako teško, budući da mu prethodni opus čine 1) uninvolving konfuzna smaračina (FEBRUARY); 2) arty farty dosadna gnjavaža (I AM THE PRETTY THING…); 3) lep za oko wtf experiment (MARICA I IVICA) i 4) precenjena, prehvaljena usiljeno „arty“ derivativnost, DUGONOGI.

Ipak, u svima njima, i dobrim i lošim, vidi se jedan excentrični, nekonvencionalni duh, pokušaj da se ide neutabanim stazama, da se tera nešto svoje, a to uvek poštujem, donekle, ako me previše ne ugnjavi. Tim sam otvoreniji da pogledam pošto je Perkins, sudeći po intervjuima, vrlo pametan i dobar čovek – imate na Jutjubu njegov intervju koji je pre godinu dana, usred pripremnih radova na MAJMUNU, dao nekom bukvalno klincu, tinejdžeru, Jutjuberu iz Irske! I ne samo što ne glumi veličinu, nego se iz njegove srčane i duševne priče vide i pamet i strast i znanje. Samo je trebalo dočekati da se oni uposle u projektu gde će u punoj meri zasijati.

MAJMUN je upravo to: Oz radi svoje idiosinkrazije, ali zauzdan skeletom Stivena Kinga i njegove priče koja mi je bila bezvezna kad sam je čito pre 30-ak godina, ali istina nisam joj se ni poželeo vratiti sve ovo vreme. Kolko se sećam, to je King radio strejt, na onaj svoj vajkadašnji treš+melodrama fazon: ukleti kamion, ukleti toster, ukleta baba, ukleta igračka, ukleti bernardinac… Za razliku od Kingovog kućnog rent-a-reditelja, Mike Garisa, koji bi ovaj treš bukvalno prepisao, Oz mu prilazi kako se Kingu jedino i može – s jezikom u obrazu. Ako ne i isplaženim sasvim napolje.

Ali ne, zapravo je ovo mnogo više od parodije na Kinga (uostalom, i Kingu se ovaj film dopao – mada, taj inače ne bi prepoznao odličan film ni da mu ga Kjubrik režira!): ono što Oz ovde čini jeste – uzima pop-matricu, i igra se s njom na razne zabavne i kreativne načine, ali paralelno sa zabavljanjem masa u to uklapa čitav niz ličnih, autorskih motiva i postupaka. 

            Velika je to senka za živeti u – da budeš The Son of Psycho! Kao da nije dovoljno što je njegov tatko, Entoni Perkins, bio zanavek obeležen ulogom shizofrenog psiha, Normana Bejtsa, da je možda pomalo i u životu bio psiho, nego je uz to, tj. paralelno s tim, bio i closeted gay, dakle primoran da živi u laži (a onda i u senci bolesti) – tako da je to stvarno poprilično breme. Nije stoga slučajno da su ovo prve reči koje nam u filmu uputi naš glavni lik i narator: „I don’t know if every father passes on some secret horror onto his kids, but mine sure did.“

            I ovaj film je, na svoj otkačeni, hrabri, ludi, ekscentrični, ali dobro promišljeni i proživljeni način, o tome. Kao i o nošenju sa smrću, kao takvom, i pride – sa groznom, užasnom smrću: jer Ozu je tatko umro od SIDE a majka mu poginula u 9/11 katastrofi (valjda je bila u jednom od aviona zakucanih onog dana). Nisu stoga slučajne ovakve reči u filmu: „Everybody dies. Some of us peacefully and in our sleep, and some of us... horribly. And that's life.“

            Možeš tim povodom da kukaš i ubiješ se – ili da živiš i nađeš način da se nasmeješ tome. I to nije nikakva ILI-ILI dilema, možeš oboje. Sigurno se Oz isplakao sasvim dovoljno kad je tome bilo vreme – a sada se, evo, artistički, brutalno crnohumorno, ali nimalo eskapistički, bavi time na filmu.

            Površno bi bilo smatrati ovo samo derivatom FINAL DESTINATION serijala, iako sve te apsurdne, grozne i besmislene splatter smrti povremeno snažno podsećaju na to. Da, ima toga, ali meni je intonacija ovog filma više nalik nečemu što bi u Americi radio Šion Sono (uostalom, ono s autobusom punim navijačica kao da je omaž upravo njegovom TAGU), nego tamo neki FD odradek. Prosto, ima tu „ovo malo duše“, ima DUHA koji nije samo gimmick, dosetka, fazon, nego je uklopljenu u idejno prožetu celinu.

            Dakle, Smrt je velika, prevelika, ultimativna tema. Možete joj prići kroz „Oh, biti il’ ne biti, pitanje je sad“, a možete i kroz varijantu „Trt-mrt, ide Smrt!“ Oz radi ovo drugo. I ludo se zabavlja tokom toga. A i ja sam se – ne samo tim, podrazumeva se, zabavnim preteranim pogibijama, nego i bukvalno svakim dijalogom ili monologom na temu Smrti i umiranja (neću baš sve da vam spojlujem, nek vam ostane neki za premijeru) – ali naročito sam se glasno nasmejao na lakonsku propoved na opelu nekakvog popovskog pripravnika, novajlije, šta li je. To morate da vidite, to je za sve antologije crnog humora.

            Plus, ti porodični odnosi nisu tu samo plot points, da se mašina vrti (sve do smrti!), nego su razrađena tema filma: tu su i kao neželjeno i pogubno porodično nasleđe u vidu tog neiskorenjivog, neuništivog majmunčine, ali i u vidu vrlo nezdravog odnosa dvojice braće blizanaca. Taj odnos je naročito zabavan ali i tmuran u prvoj trećini filma, dok su još uvek zamalo-tinejdžeri.

Usput – svaka čast i klincima i reditelju: ja sam 100% kupio da su to dva prava blizanca, i baš sam se zabezeknuo kad sam posle pročitao da je to jedan dečak odigrao obojicu! Kad odrastu, vidi se da jedan glumac igra obojicu braće, ali ovo u mladosti – alal vera, i glumi i viz. efektima!

A stvari se dodatno komplikuju kad jedan od njih, tj. glavni, dobri twin, kao odrastao, ima sopstvenog sina, i sjeban brak, i zapravo u odnosu prema svom sinu i očevom nasleđu nalazi se tematska srž dramskog aspekta ovog filma. Pa na neki način i hororičnog… „Dete je otac čoveka“, govorilo se nekad. Ali, ovde je pitanje: da li će dete postati otac bolesnog čoveka?

            Posebna pohvala ide činjenici da ovaj film ima i prilično zadovoljavajući kraj, konsekventan i lepo skockan, sasvim po Čehovu: đule s imenom primaoca koje vidimo na početku – na kraju zaista i pronađe njegovu glavu! Da je samo glavni glumac neko jači, harizmatičniji, memorabilniji od ovog tek okeja, film bi možda zaradio i malko jaču ocenu…

            MAJMUN je vrlo, što bi reko Dimbo, propulzivan (he he), ne traći vreme uludo, stalno se nešto zabavno i relevantno dešava, ekonomičan je kao vintage horori 1980-ih, na koje podseća i svojim suptilno-wicked utkanim subverzivnim duhom, ali i konceptom koji jeste kanonizovan baš tada, kod Kinga i Kingovih epigona. Sve to staje u lepih 98 minuta, tj. kad odbaciš odjavnu špicu, sat i po, i to je baš taman za ovu priču i ove ambicije.

            Divan film, odavno mi neki horor nije pružio ovako čisto, nepomućeno uživanje tokom čitavog svog trajanja. Uživao sam od prvog do poslednjeg minuta.