izabrana dela

izabrana dela

уторак, 21. април 2020.

SMRT JE ZARAZNA BOLEST

  

            Evo još jedne moje davnašnje priče koja je proročki predvidela zombi apokalipsu u kojoj danas živimo. Nedavno sam vam ovde, sasvim besplatno, ponudio moje VANREDNO STANJE, a sada evo vam, za čitanje u karantinu, još jedna priča iz istog ciklusa o srpskim zombijima...
            Ova priča je pisana pre 16 godina, pa zato u njoj mobilni telefoni i interneti ne figuriraju onoliko koliko bi, možda, da je pisana juče – ali po svemu drugome mislim da je danas više nego aktuelna...


SMRT JE ZARAZNA BOLEST

(c) Dejan Ognjanović, 2004
Zabranjeno kopiranje, prenošenje ili drugačije neovlašćeno korišćenje

            Prvi dan – javili na TV. Niko ne veruje.
            Drugi dan – videli ih ljudi. Počeli da veruju, ali kasno.
            Treći dan – od jutra do mraka čule se sirene i pucnjava. Nismo izlazili iz kuće. Na TV samo puštaju filmove i muziku, ali ima malo vesti. Noću nam neko lupao na vrata. Kad burazer izašao s ćaletovom puškom, nije zatekao nikog.
            Četvrti dan – većina lokalnih kanala prestala da emituje program. Na RTS-u su samo rekli da je u pitanju zaraza i da niko ne izlazi iz kuća. Čuli se pucnji, ali ređe nego ranije. Keva pije Bensedine. Buraz hoće da izađe i vidi svojim očima. Ja sam plakao. Znam da sam veliki za to, ali nisam mogao da se suzdržim.
            Peti dan – komšiluk je pust. Banjska Rampa je pusta. Većina je pobegla prethodnih dana i noći. RTS ponavlja jedno te isto. Đole hoće da se sklonimo u selo odakle je keva. Kaže, u toj vukojebini ih neće biti mnogo. Majka ga preklinje da čeka, da ne napuštamo dom; plače i obeznanjuje se lekovima, slično kao pred ćaletovu smrt.
            Šesti dan – zvoni telefon. Đole dugo razgovara s nekim. Potom kaže: ako sad ne odemo, najebali smo. Sve ih je više i uskoro nećemo moći da izađemo. Ja sam ih video nekoliko kroz prozor, ali sam odmah spustio roletnu. Opet sam plakao. Mama kaže da je ovo kraj sveta. Kasnije popodne, bata zove nekog. Onda kaže majci da se pakuje: odlazimo u selo. Iznenađen sam kad vidim da ona ovog puta ćutke prihvata. Nakrcala je tri velike torbe sa odećom i ko zna čime. 
Ja otvaram zamrzivač: “Šta ćemo tamo da jedemo? Ovde nema skoro ništa.” Đole kaže da ne brinem, idemo u šoping pre puta. Ne razumem. Majka već danima unazad mesi hleb, jer dragstori i pekare ne rade. Ništa više ne radi. On nosi prtljag u kola. Onda isključuje TV, pakuje kablove, i stavlja u prtljažnik. Kaže, za svaki slučaj. Otvara kapiju, s puškom u ruci, i gleda niz ulicu. Nigde nikog. Seda za volan, ja do njega, a majka pozadi. Ona plače dok posmatra kuću, već treći put ga pita da li je zaključao vrata. Vidim da i on pomalo drhti, nije mu svejedno. Ko zna da li ćemo ikada više videti dom. Sad nam je sve što imamo natrpano u gepek golfa.
            Polazimo.
            Na raskrsnici prema Niškoj Banji: nebo je nisko, a sivilo deluje veoma blizu, kao neka izmaglica koja nas okružuje iz svih pravaca. Kod polupraznog kioska vidimo grupu ovih: ima ih bar dvadeset. Krenu ka nama. Đole da gas, ali u pogrešnom pravcu. Umesto da na kružnom toku produži pravo, prema Suvoj planini, on skrene desno, uzbrdo. 
Zar ne idemo u planine, pitam. On se kezi: “Rekao sam ti – prvo u šoping.” Dok se penje u Banju zove nekog mobilnim: “Dobro da barem ovo sranje još radi… Ah! Bobane! Gde si? Jeste li stigli tamo? Kakvo je stanje?… Nisu dirali? Znao sam. Dobro, stižem za dva minuta.”
            Prođemo pored još jedne grupe: samo stoje, nepokretni. Projurimo. Ko zna, možda nas nisu ni primetili? Majka uopšte ne gleda kroz prozor. Prebire prstima po torbi koju steže obema šakama.
            Spustimo se ispod hotela “Radon” i stignemo pred samouslugu. Prepoznajem Bobanovog audija parkiranog ispred.
            Đole kaže majci da zaključa vrata iznutra i da ne izlazi, a meni da pođem s njim. Kaže joj, brzo se vraćamo.
            Boban izlazi iz svog auta, a za njim još dvojica koju ne poznajem. Jedan ima pištolj, onaj drugi palicu za bejzbol.
            Ovome s pištoljem Boban kaže: “Bulidža, ti budi pored auta i pazi. Dobro pazi. Nemoj da se zajebavaš, od tebe zavisimo.” Za to vreme ovaj s palicom overava obijenu trafiku ispred samousluge. “Paz' da ne nađeš cigare! To su prvo pokupili,” kaže mu Boban. “Ajdemo, vido sam jednu grupicu na trista metra odavde kad smo dolazili. Nemamo puno vreme.”
            “Ne mogu da verujem,” kaže Đole kad priđemo staklenim vratima. “Netaknuta. Nisu čak ni rešetke navukli.”
            “Samo još ova ostala u kraju. Sve ostalo su počistili, čim je počela bežanija. Dragstori, mesare, trafike, sve. Ovu još nisu jer je blizu do groblje. Ajde, Džonsone, razvaljuj!”
            Onaj s palicom postupi po naređenju. Trgnem se, iako sam znao šta će biti. Staklo se raspršti na sve strane. Bacim pogled niz ulicu. Puste zgrade od kojih se prasak odbija kao eho.
            “Ajmo, mali. Grabi šta stigneš – sve je tvoje.”
            Ulazimo u samouslugu.
            Neosvetljena, u predvečerje, izgleda nekako jezivo. Neko upali svetlo, i onda je drugačije. Malo drugačije, ali ne mnogo bolje.
            Još kao mali sanjao sam ovako nešto: probudim se jednog jutra, a ono – nigde nikog. Ceo svet je moj. Sve radnje – sva odeća, hrana, igračke, kompjuteri… Sve samo za mene. Mogu da uzmem šta god poželim. Često sam to sanjao. Što ti je odrastanje za vreme sankcija…
            Odlazim do polica sa čokoladama. Guram “Milke” u praznu trobu. “Toblerone”. “Nestle”. Onda prestanem da biram, i samo trpam. Eurokrem. Bananice. Pitam se koliku masu mogu da ponesem do našeg golfa.
            “E, ovo ko na Kosovo, onih dana!” smeje Boban s druge strane police. “Jesam ti pričao kako smo čistili šiptarske dragstore kad je počelo bombardovanje? Eh, to su bili dani!”
            “Sećam se te priče,” kaže Đole. “Kao deca u poslastičari, je li?”
            Džonson se cereka.
            “Nego,” čujem opet brata, “zna li se, bre, nešto o ovom sranju? Koji se moj dešava?” Pitam se šta tovari u svoju torbu dok to pita.
            “Vido si i sam. Ako na svoji oči ne veruješ, šta da ti pričam?”
            “Ma, znam, ali… Kako, jebote? Kako ovo može?”
            Ja prelazim na čipseve, smoki, krekere. Torba mi je već puna, i uzimam veliku, čvrstu kesu.
            S druge strane polica čujem šuštanje, zveckanje. Nešto se slomi, zvuči kao tegla.
            “Pazi, kretenu! Ne moraš da praviš svinjac ovde.” Ovaj s palicom pređe s moje strane. “Ne, ne kažem tebi… Pa, šta mu ga znam. Kažu da ovi nisu agresivni. Nije ko u filmovi. Ne grizu, ne ubijaju. Samo se teturaju okolo, mumlaju i tako to. Kao da oće da se druže, al neznaju kako. Što je najgore, zarazni su. Mislim, ne treba da te ujedu il tako to, dovoljno je da ti priđu blizu, da te dotaknu, i sjebo si se ko džoger. Zaraze te sa smrt. I postaneš isti ko oni.”
            “Koje sranje…”
            Džonson mi prilazi: “Ej, mali, pa ti si pokupio sve čokolade! To nije drugarski. Daj malo ovamo,” i počne da mi pretura po torbi. Buraz naviri iza police: “Pusti klinca: sam si mu reko da je sve njegovo.”
            “A, pa čekaj malo, nisam to mislio bukvalno. Ne može bre sve “Milke” za njega, mora da delimo!”
            Boban se takođe pojavi: “E, Džonsone, nemoj da ti jebem mater! Jebale te čokolade, idi u hladnjak i vidi dal se meso nije pokvarilo.”
            “Al vidi, stvarno nije fer – gle, celu policu pomeo!”
            “Čuo si šta sam ti reko.”
            Ovaj me preko pogleda, namerno nagazi jednu od razbacanih kesa s čipsom iz moje torbe, i ode ka vitrini s mesom.
            “E, u kurac! Usmrdelo se!” Onda se naceri: “Mali, ipak će mora da delimo te čokolade.”
            Boban vikne: “Ma, jebem te u usta krvava, pusti čokolade, daj da vidimo dal su barem čajne i dimljeno meso dobri.” Onda sam dođe do vitrine i kaže: “Ajde, ja ću. Ti idi pokupi testenine, brašno, šećer, ulje. Vidim li ti jednu kesu bombona u ranac, ima u dupe da ti je nabijem.”
            Ovaj stoji ukopan: usne mu drhte kao detetu. Pomislim da će da zaplače. Onda se natera da prozbori: “A što ti da uzimaš sušenice, a ja brašno? Pa vi oćete sve najbolje da pokupite, a za Džonsona – kurac! E, ne može tako. Misliš da sam ja glup, da ne vidim šta radite?” A onda, kao da shvata ko je ovde od koga jači, okrene se meni: “More, neće mene klinac da zajebava – daj tu torbu ovamo!” 
Grabi mi je iz ruku. Ja vučem. Drška se kida, čokolade i čipsevi se razlete po glatkom podu. On čučne i uzme da sakuplja “Milke”. Namrštim se, oči mi zasuze. Možda zato nisam ni registrovao kad mi se brat stvorio uz njega. Tras! kundakom u potiljak.
Džonson se prostre po čokoladama, ali se smesta prosvesti: “E, sad si se zajebo! Nisam ti ja ovaj balavac! Jebaću ti leš krvavi!” I skoči na noge, s palicom u zamahu. Bez razmišljanja se bacam na njega. Zagrlim kožnjak u zaletu i zanesem ga u stranu – samo da palica ne pogodi brata. Uspevam. Zajedno tresnemo u raf sa bombonama: desetine kesa pada s nama.
Onda – mrak! Ne znam koliko sekundi kasnije osetim jak bol, i krv u ustima: dva metra odbačen od njega, shvatim da me je munuo laktom i skoro mi pocepao obraz.
            “E, to nisi smeo da uradiš!” viče brat.
            “Neeeemoj,” vrištim ja, ali prekasno. Bang! Rupa u mesu nikne na Džonsonovoj levoj butini. Krv oblije novopazarski teksas.
            “Ehej! Koj vam je moj?” podvikne Boban, s pištoljem u ruci. Namršten.
            Đole se okreće ka njemu, s ispruženom puškom: “Nemoj.”
            “Džonsona nisi smeo da mi diraš! Sad vidim da sam se zajebo što sam te uopšte zvao u ovu akciju. Ajde, čisti se odavde s tim derletom. Pušku odloži na pod.”
            “Mora da se šališ,” kaže Đole.
            Džonson gunđa sebi u bradu tamo iza Bobana. Pokuša da se digne na noge oslanjajući se na palicu: oklizne se o sopstvenu krv, i bejzbolka zazveči na podu.
            Boban se na to trgne, mahinalno se osvrne – i Đole iskoristi priliku. Bang! Raznese mu šaku s pištoljem. Ponosan sam na svog brata. Nisam znao da je toliko dobar strelac. I da je tako plemenit. Gađao ga je u ruku, kao Zagor. A mogao je da ga ubije. Boban se skljoka, stegne desanku i zakuka: “Jaooo, jebaću ti mrtvu majku za ovo! Joooj, gle šta si mi uradio!”
            Vidim da je i Đole zbunjen, uplašen, a opet, na način koji ne umem da opišem jer ga nikad ovakvog nisam video – veličanstven. Gledam ga kroz suze za koje ne znam da li su od bola u obrazu ili od radosti u grudima.
            “Jesi li dobro?” pita.
            Više ne osećam bol. “Preživeću.”
            “Dobro,” kaže, dok ubacuje nove metke u dvocevku. “Pokupi to s poda, pa da idemo. Dosta smo dangubili s ovim kretenima. Pada noć. Keva nas čeka.”
            Setim se da je majka sama u kolima. I da je onaj treći ostao napolju, s pištoljem. Vidim u bratovim očima da misli isto. “Digni taj pištolj i pazi ovu dvojicu. Ako nešto probaju, pucaj u glavu.” Uzimam tu spravu s poda. Gadi mi se lepljiva krv na dršci, ali ipak pokušavam da je stegnem čvrsto. Đole ode do razbijenih vrata i gleda napolje.
            Boban mi kaže: “Sine, daj tu igračku da se ne povrediš…”
            Usmerim cev ka njemu, a levom sa gomile prosutih stvari dohvatim rolnu WC papira i bacim mu je: “Drži, i zamotaj to da ti ne iscure sva govna. Ako nešto probaš, izbušiću ti još jedan čmar.” Smeškam se. Ne znam otkud mi ova fora – sigurno sam pokupio iz nekog filma.
            On psuje, ali ja držim pištolj. Cepa rolnu, još uvek na podu, i obavija papir oko šake.
            Ja, osokoljen, kažem: “Šteta što nemaju ružičasti – manje se prlja.”
            Đole se vrati. “Jel' majka OK?” pitam. 
“U kolima je. Ali Bulidžu nigde ne vidim. Možda je pobegao kad je čuo pucnjavu. Ma ko ga jebe, daj da požurimo.” On uzima dve torbe koje je dotad već napunio, pomiriše nekoliko dimljenih kobasica iz hladnjaka, ubaci i njih, i kaže: “Idemo.” Iz moje torbe uzme jednu “Milku” i zafrljači je Džonsonu u lice: “Na, najedi se.” A Bobanu: “Žao mi je. Nije moralo ovo da se desi. Bez ljutnje. Šit hepenz.”
            “Ima da te nađem, gde god da odeš,” mrlja ovaj. “Sjebo si se ko džoger.”
            Đole uspravi dvocevku: “Samo dođi. Ovo će uvek da bude nabijeno, i spremno.”
            Izađemo. Napolju je mrak. Nigde nikog. Tišina.
            Pogledam prema kolima: naježim se. Majčino lice prislonjeno uz staklo, iskrivljeno u vrisak, ali ništa ne čujem. Izgleda da bi htela da izađe, a ne može da otvori vrata.
            Čujem šuškanje. Obojica pogledamo prema razvaljenoj trafici. Iz nje se promoli jedan od mrtvih. Đole opali, i raznese mu glavu u desetak parčića. Siđemo niz pet-šest stepenica i dođemo do kola. Telo bez glave drhti na pločniku. “Nemoj s te strane,” kaže mi. “Ne prilazi mu. Uđi na ova vrata. Čuo si da su zarazni.”
            Dok hvatam bravu, vidim da iz trafike izlazi još jedna prilika. Onaj koga su zvali Bulidža. Sad je i on žut u licu, bez izraza. Korača ka nama. Iz ruke mu ispadne poslednji Sex Club i raskreči se na asfaltu. On na to ne reaguje. Čini se da ga ka nama privlači nešto mutno, iznutra, što ni sam potpuno ne razume.
            “Uđi u kola!”
            Đole nišani. Bam! I – krv pljusne, mnogo više nego malopre. Ovaj je svež. Bulidži razneseno levo rame. Zatetura se, ali ne padne. Nastavi ka nama.
            U tom trenu iz samousluge izviri Boban; Džonson se vuče za njim.
            “Bulidža! E, jebem ti, pa zar i tebe pogodiše!? Na njih! Na njih!”
            Ovaj tupo gleda ka nama. Mi smo oni koji su mu naneli bol. Daleko smo. Plaši nas se. Onda se okrene ka glasovima, ka ulazu samoposluge. Krene ka njima.
            “Ama, šta buljiš ko kreten, trči i pali kola!” viče Boban, dok Bulidža prilazi i grli ga. On ga gurne, nehotice pravo na Džonsona koji tek što se jedva uspravio. Obojica se ispruže na stepenicama ispred samousluge. Džonson počinje da vrišti: “Aaaaa! Pa i Bulidža je postao kao oni!”
            Bobanova unezverena faca poslednje je što vidim pre nego što uskočim u golfa, kao deo uvežbanog tima, i buraz ga smesta startuje. Osvrnem se još jednom, i vidim ih kako mašu rukama iza nas – patetične figure koje se istope u mraku. 
Dok se udaljavamo, pitam majku: “Jesi li dobro?” Ona je na ivici histerije, pa i dalje od toga. Jedva promuca: “Jao, šta je ovo… Šta se dešava?… Samo je ušao unutra… u trafiku… da nešto uzme… Nije primetio ovog drugog… I… i… Nisam mogla da otvorim vrata… Onda sam čula pucanje… Iz samousluge… Jeste li vi dobro? Šta ti je to na obrazu? Daj da te vidim…”
            “Dobro sam, mama,” kažem. “Nije mi ništa.” Stvarno to mislim. Osećam da sam u kola ušao jači, čvršći nego kad sam iz njih izašao.
            Prilazimo kiosku na raskrsnici: velika grupa mrtvaca još uvek se vrzma okolo. Izgledaju kao penzioneri koji čekaju da stigne hleb, pa da oforme red. Na kružnom toku se uključimo na auto put što vodi prema Bugarskoj. Kraj nas prošiša džip: iz njega se čuje glasna tehno muzika, a neki ćelavi lik izvirio kroz prozor i maše pivskom flašom: “Jiiiiii-haaaaaaaaa!”
            Majka jeca: “Gotovo je. Ovo je kraj sveta... Kraj sveta.”
            Ja i dalje osećam krv u svojim ustima. Vrhom jezika istražujem posekotinu s unutrašnje strane obraza. Put nas vodi ka mračnim brdima ispod gustih oblaka na istoku. Dok jurimo prema Sićevačkoj klisuri, predvečerje prelazi u noć. Uskoro će sedmi dan otkako je ovo počelo.
            “Kraj sveta…” ponavlja majka.
            Tešim je: “Ko zna zašto je to dobro.”
***