 |
| pregradna strana u knjizi |
Zbirka sadrži čak 20 priča, a ovo su njihovi naslovi:
„Nestašluk“
„Les fleurs“
„Alisina poslednja pustolovina“
„San lutke iz izloga“
„Hemičar“
„Nazdravi mi samo očima tajanstvenim“
„Oko risa“
„Beleške o pisanju horora“
„Badnje večeri tetke Eliz“
„Izgubljena umetnost sumraka“
„Nevolje doktora Tosa“
„Maskarada zamrlog mača“
„Doktor Vouk i gospodin Vič“
„Kratka predavanja profesora Nikogovića o natprirodnoj stravi“
„Azil doktora Lokrijana“
„Sekta idiota“
„Veći festival maski“
„Mesečeva muzika“
„Dnevnik Dž. P. Drapoa“
„Vastarien“
Prevod s engleskog obavili su stručno Strahinja Mlađenović i Miloš Cvetković.
Prelepe ilustracije za korice, forzec i unutr. pregradne strane uradio je Danilo Lalović, koji se već dokazao nekim od najboljih ilustracija u našem izdanju PAKLENO SRCE – KABAL. (To ste već nabavili, jel da?)
 |
| zadnja korica |
Kao i uvek, dr Ognjanović je sročio mudrijaški pogovor, a ovaj ima naslov: „Tomas Ligoti: Autoportret među maskama.“
Knjiga ima čak 416 strana, i uobičajenu kvalitetnu štampu, tvrdi povez, šivene stranice i ostalo na šta vas je Orfelin odavno navikao.
 |
| forzec ove knjige |
PESME MRTVOG SANJARA Tomasa Ligotija izlazi premijerno za Sajam knjiga. Cenu i pretplatu će Orfelin obznaniti uskoro, za koji dan.
 |
| još jedna pregradna strana |
Dobro iskalkulišite svoje finansije, if any, jer podsećam vas – za predstojeći Sajam knjiga u Bg, koji počinje 25. oktobra, Orfelin će imati čak četiri NOVA horor masterpisa za obavezno posedovanje, i to sledeće:
- PUSTA KUĆA – Aldžernon Blekvud
- PESME MRTVOG SANJARA Tomasa Ligotija
i kapitalnu novu studiju dr Ognjanovića DOLAZAK HORORA – KNJIŽEVNOST.
Kao i uvek, imaću i ja neke primerke ovih knjiga, kome je slađe iz mojih ruku. Ubrzo posle Sajma…
A evo kako glasi početak mog pogovora
Tomas Ligoti:
Autoportret među maskama
(c) Dejan Ognjanović
Jer sanjao je o senovitim knjigama koje nisu propovedale nikakav ovozemaljski katihizis, već su opisivale samo mračnu liturgiju avetinjskog i obrede spasenja putem minuciozne poremećenosti. Njegov apsolut: da obitava među ruševinama stvarnosti.
- Tomas Ligoti, „Vastarien“
Opus Tomasa Ligotija, nažalost, relativno je skroman po svom obimu: četiri glavne, velike zbirke priča, jedan kratki roman (praćen nekolicinom kraćih priča, uslovno povezanih), još par zbirčica manjeg obima (ispod sto strana), dva nerealizovana scenarija, nešto malo poezije, jedna esejistička knjiga, i to je sve. A opet, taj opus zapanjujuće je kompaktan i dosledan, bez krupnijih oscilacija u kvalitetu, temi, pristupu. Istina je da je u poznijoj fazi bilo nešto više tzv. „korporativnog horora“, zadahnutog piščevim gorkim iskustvima na poslu u jednoj korporaciji, ali zameci tog pristupa vidljivi su i u ranijim pričama. Ukratko, teško je izdvojiti jednu njegovu zbirku i reći: „Ova mu je najbolja.“
Ipak, kada je Orfelin započeo svoju misiju dovođenja Ligotija u Srbiju, na samim počecima edicije „Poetika strave“, postojala je bojazan od toga da se sa zbirkama ovog autora krene od početka, od prve: neće li ovdašnji čitaoci, još nenavikli na Ligotija, zaobići ovu knjigu? Jedni zbog naslova, koji bi ih mogao navesti na pomisao da se radi o zbirci poezije (brrr!); drugi, koji je uzmu u ruke, zbog njenih ekscentričnosti, zbog priča koje ne liče na ono što poklonici žanrovske literature očekuju. Procena je bila da bi čudnost ove knjige mogla u korenu da zatre i ambiciju da ovde dovedemo sva Ligotijeva pisanija, ali i našu mladu ediciju, tada sa samo 6-7 naslova. Zato smo krenuli sa Pisarom tame, njegovom drugom po redu zbirkom, jer činilo se da bi njen sadržaj delovao malo manje radikalno drugačiji publici koju smo tek počeli da stvaramo. Činjenica je da nas to nije ubilo, nego nas je učinilo jačim: evo nas u 39. knjizi edicije, posle Pisara tame i Dnevnika noći došao je Teatro Grottesco, a posle njega, najzad, i Pesme mrtvog sanjara. Uostalom, u Ligotijevom svetu samo je nenormalnost – normalna, pa je tako normalno i da mi njegovu prvu zbirku objavimo poslednju. (To nipošto ne znači da je ovo poslednja Ligotijeva knjiga koju Orfelin izdaje. Ima on još priča, a tu je i Zavera protiv ljudske rase…) U kontekstu pomenute kompaktnosti njegovog opusa, redosled nije naročito bitan: u svojoj prvoj zbirci on je već formiran kao pisac, i čitaoci će u njoj prepoznati njegove fiksacije i fetiše i fiks-ideje, sa istim ili sličnim značenjima kao u poznijim zbirkama.
Pogledajmo sada šta odlikuje ovu, Ligotijevu prvu zbirku. En generale, moglo bi se reći da većina ovih priča ispoljava bar neku od sledećih tendencija: a) Proigravanje i novo osmišljavanje žanrovskih konvencija; b) Meta-fikcija, i to dvojaka: promišljanje poetike horora i istovremeno (indirektno ispovednički) samoga sebe kao horor pisca i c) Kao varijacija ovoga, tu je i direktan dijalog sa spisateljskim pretkom u nekoj vrsti rimejk-reimaginacije njegove priče. A kada se sve to prodornije zagleda, postaje jasno da je u ovoj zbirci, više nego u ijednoj drugoj, Ligotijeva temeljna potreba (svesna ili nesvesna, svejedno) bila da, u izobilju alter ega, dvojnika i maski, oslika sopstveni mračni autoportret. Evo kako to konkretnije izgleda.
Rani nestašluci
U Pesmama mrtvog sanjara, Ligoti na osoben način reimaginira izvesne žanrovske konvencije, i to: serijski ubica („Nestašluk“, „Les fleurs“, „Hemičar“, „Oko risa“), živa lutka („San lutke iz izloga“, „Doktor Vouk i gospodin Vič“), živi leš („Nazdravi mi samo očima tajanstvenim“), maska („Veći festival maski“), vampir („Izgubljena umetnost sumraka“), pogubna spoznaja prave prirode sveta („Maskarada zamrlog mača“, „Mesečeva muzika“, „Vastarien“).
„Nestašluk“ je nesumnjivo remek-delo i, zapravo, jedna je od najboljih Ligotijevih priča koje je ikada napisao. U njoj nalazimo nekoliko njegovih lajtmotiva izraženih u vidu dihotomija: „normalna“ zajednica (gradić) u senci „zlog mesta“ (zatvora) koje baca svoj kužni uticaj senku na zajednicu, istovetno kao što to čini ludnica doktora Lokrijana u docnijoj priči. Čitav taj mikrokosmos obitava u neznanju, poput mesečara, nesvesnih mračne istine koja im je nadohvat ruke (tačnije, kojoj su oni nadohvat ruke); „zlo“ koje dopire iz tog mesta donosi „buđenje“, odnosno otkrovenje o pravoj (zloj) prirodi sveta. Još preciznije rečeno, zatvor u „Nestašluku“ i ludnica u „Lokrijanu“ su mesta na kojima je zlo sveta – drugde tanko raspršeno – zapravo koncentrisano, zgusnuto, zgrušano, tako da ga je teže ignorisati. Ujedno mu je, takvom, teže i umaći.
Gore je opisana jedna od ključnih Ligotijevih dihotomija koja mu se prostire kroz čitav opus, a njene implikacije mogu se svesti na sledeću ideju: većina čovečanstva živi pod opsenom, u iluziji, zavedena maskama i prividima, i prihvata „stvarnost“ lažnog sveta, jednog simulakruma; oni su kao mesečari, hipnotisani, zombifikovani – nesvesni da, tik iza maske, iza vela iluzije (budističkim rečnikom: Maje), počiva stvarnost daleko užasnija, zlo gnusnije, ambis mraka nepojmljiv njihovoj vedroj, antropocentričnoj slici sveta. To je suštinski Lavkraftova vizija dovedena do svojih krajnjih, metafizičkih konsekvenci, a očišćena od njegovih rasnih, ksenofobnih, eugeničkih i drugih lokalnih, personalnih strahova.
Ono što je u ovoj priči novo i drugačije, pa time netipično i za samog Ligotija, jeste ugao pripovedanja: njega, kao ni Lavkrafta, ljudski likovi i njihov „realizam“, njihova psihologija i maniri i socijalna zaleđina, suštinski ne zanimaju. On je, kao i Lavkraft, suviše veliki autsajder, previše odmaknut od tzv. normalnosti da bi o njoj pripovedao iznutra, kao njen saučesnik i dubinski poznavalac. Nije on „everyman“ poput Stivena Kinga, pa da lasno i slasno ulazi u umove uspaljenih tinejdžera, bludnih birokrata, premlaćenih domaćica, popularnih pisaca, običnih učiteljica i profesora, s ljubavlju i dubinskim poznavanjem zalazeći u njihove treme i dileme i probleme, u njihove svima-smesta-prepoznatljive vizure. On je na dijametralno drugom kraju spektra: ako je King oličenje super-ekstrovertnog populiste, Ligoti je paradigma super-introvertnog individualiste i opskurantiste. Utoliko je ređe (i zabavnije) videti ga kako pripoveda iz Kingovog zabrana, iz ugla naizgled prosečne srednjeklasne porodice, budući da su njegovi protagonisti, skoro po pravilu, osobenjaci, čudaci, ekscentrici dizajnirani manje-više po uzoru na svog tvorca.
„Nestašluk“ je svojevrsna parodija stivenkingovskog diskursa: umesto da oponaša brendirani pop-realizam, Ligoti ga dovodi do groteske kroz dijalog na ivici travestije gde se, u srcu jednog srednjeklasnog doma, tokom rutinskog „dragi, kako je bilo na poslu danas“ ćaskanja, postepeno raskriljuju vratnice tame koje će ih oboje, na samom kraju, progutati. Ispod tanke glazure skoro-banalnosti Ligoti vešto sipa naznake mračnijih odjeka koje pažljivi čitalac hvata i shvata mnogo pre aktera, a priča je skoro nepodnošljivo zastrašujuća baš zbog tog tako običnog, prozaičnog konteksta, u koji se skoro neosetno uvlače senke, a naizgled smireni narator vremenom ogoljava sopstveni strah sve do ivice histerije, i preko nje (ali kada već bude prekasno za spasenje).
Svojevremeno se poprilična buka podigla oko optužbi da je scenarista prve sezone serije Pravi detektiv plagirao Ligotijeve teze, pa maltene i čitave rečenice, iz knjige Zavera protiv ljudske rase; ali još nismo čuli da je neko optužio Endrua Kevina Vokera, scenaristu filma Sedam (1995), da se vrlo slobodno nadahnuo pričom „Nestašluk“, što bi se takođe moglo braniti….
-Kako?
Čitajte u knjizi, uskoro…
