среда, 4. фебруар 2009.

POLU-BEOKON 2009: GHOUL'S VIEWS (3. deo)

NEDELJA, 1. februar

Ovog dana nisam gledao NIŠTA od filmova.

Neke od njih znam od ranije, kao npr. Dinkovu BERNISU (solidna stilska vežba, vizuelno bogat omaž R. Cormanu) i KOMITET 4000 – Siniše Dugonjića (autobiografski psiho-egzorcistički home-movie?); a rekoše mi da su kratki PREDAKON i THE TERMINAROSCH bili vrlo zabavni i duhoviti.

Umesto gledanja toga, popodne provedoh sedeći u "Laza" kafeu, pijuckajući sa svojim štivaocima: bili su tu Stojan Popivoda (inkognito) i Zlatan B. (vlasnik sajta "Duhovni razvoj") a onda nam se pridružio i Son of Man, moja desna ruka, te se utroje bacismo u neke ezoterične razgovore koje ne smem da obzanjujem. Sin je načinio poseban trud da izađe iz doma i dođe čak u Dom, pa ga nagradih poznanstvom sa Acom Radivojevićem, koji je veliki obožavalac i štivalac Sinovih postova na Sagiti. Onda se našem stolu pridruži i Ivan Nešić, koga videh posle milijon godina, a da nije Beokona verovatno ne bih ni sada; s njim se takođe zadržah u prijateljskom razgovoru, blago deprimirajućem kad shvatih da je Nešić usred gužvi zbog kojih ne postiže ni da čita ni da piše i koji me učvrsti u mojoj rešenosti da se nikad ne ženim (na čemu će mi doveka zahvaljivati ženski deo čovečanstva) i da, čak i ako se tu zajebem, nikako ne pravim decu (na čemu će mi zahvaljivati ostatak ionako prenapučene populacije).

Onda dođe vreme za tribinu:

[17:30] SRPSKI FILM – U ŽANRU (I STANJU) FANTASTIKE

Okrugli sto. Učestvuju: Aleksa Gajić (autor animiranog filma TECHNOTIZE: EDIT I JA), Aleksandar Radivojević (scenarista filma SRPSKI FILM), Dimitrije Vojnov (koscenarista filma ŠIŠANJE) i Steva Filipović (reditelj ŠIŠANJA), Milan Konjević (ko-režiser filma ZONA MRTVIH) i drugi. Bio je najavljen i Mladen Đorđević (režiser filma ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE), ali je on kasno shvatio da u tom trenutku ima pametnija posla nego da promoviše film koji premijeru ima za 2 nedelje (ili je možda bio pozvan na tribinu dan-dva pred njeno dešavanje?). Moderator je bio Filip Rogović, koji se dobro pokazao u toj ulozi. Bio je sve ono što Jor nije: smiren, koncentrisan, opušten, a i pitanja su mu bila dobra i nisu (kao Joru na ranijoj promociji ZONE) izazivala skoro podsmešljive komentare gostiju. Tribina je bila ilustrovana sa samo tri inserta, a imajući u vidu organizaciju, a možda je i bolje što nisu previše iskušavali svoju sreću, jer statistika je neumoljiva: više inserata = više (realno mogućih) tehničkih problema. Moram reći da mi je promo-reel SRPSKOG FILMA viđen na velikom platnu i sa mega-ozvučenjem gotovo naterao suze na oči. Ovo ima da jebe keve left & right!

Gosti su bili razdragani, a kako i ne bi: većina njih je odradila najzajebaniji deo posla (imaju filmove u konzervi: neki su u postprodukciji a neki skoro gotovi) – jedino još ŠIŠANJU predstoji poslednja etapa snimanja (istina, najzajebanija, najambicioznija, sa pirotehnikom, rušenjem, bilionima statista i sl.) – tako da ovo nije bio "festival usmenog filma" [fraza © Uroš Stojanović] odnosno maštanja, najava i planova, nego festival filmova koji su NAPRAVLJENI i tek što nisu anlišovani na ansaspekting Serbian odijens! Dakle, svi su bili vickasti i veseli, a ponajviše duet ŠIŠANJA koji su se toliko kikotali da se se začule sumnje u korištenje određenih aditiva. Jedino je Alexa sa svojim crtićem pomalo štrčao iz družine jer on jedini ima finu, mekanu, ljupku pričicu koju je najavio sledećim rečima: "Ako želite seks ili nasilje, moram vam reći da toga u mom filmu nema nimalo." Bilo je urenebesno posmatrati facu Ace Radivojevića kad je čuo te reči. Naravno, svi ostali filmovi o kojima je bilo reči prosto pršte od krvi i sperme (reče mi Steva da ŠIŠANJE ima bar dve žestoke scene sexa).

Atmosfera je bila pozitivna i baš onako okrepljujuća: vrlo malo kukanja i rezignacije, a vrlo mnogo optimizma, sa realnom zaleđinom. Čak i negativitet je preobražen u pozitivnu energiju: o tome je najviše govorio Aca – o toj frustraciji i uskraćenosti i besu što živiš u nenormalnoj zemlji i moraš da se akaš sa nenormalnim ljudima da bi proizveo nešto normalno. Na žalost, baterije mog diktafona nisu izdržale taj naboj pozitivne energije, i crkle su već tokom Alexinog dobroćudnog filma. Organizator se, naravno, nije setio da bilo kako zabeleži ove tribine (jedino je Lakobrija nešto malo šetkao svojom kamerom, ali ne očekujem ništa supstancijalnije od onih cut-upova sa Grossmana). Čak i trejler za BEOGRADSKOG FANTOMA viđen ovom prilikom delovao je napaljujuće: jurnjave, prevrtanje kola, pajkani, akcija… neverovatne stvari za srpski film! Svi za tim stolom bili su razdragani i upola još u neverici da uopšte stvarno sede tu svi zajedno i pričaju ne o nekakvom jednom izuzetku ili dva, nego o 5-6 naslova, u buljuku, koji će ove godine vrlo teško biti ignorisani od strane uštogljenog establišmenta. Nakon toga proćaskah još malo sa Stevom čiji je zarazni entuzijazam zaista za svaki respekt, a ono što je najavio već čini ŠIŠANJE jednim od must see projekata ove godine.

Odmah zatim, još jedna tribina.

[19h] DOMAĆA FANTASTIČKA KNJIŽEVNOST

Više tribina i promocija upoznaće nas ili podsetiti na najbolje što su domaći pisci i izdavači ponudili tokom 2008, i najaviti neke nove a bitne projekte.

TERRA, Društvo SCI&FI je najavilo svoj fanzin, uključujući i ćiriličnu verziju koja se zove TEPPA, i obećalo da ima materijala za popunjavanje do 2012-te – na šta se automatski pola sale nasmejalo pomislivši: "Za dalje vam/nam neće ni trebati!"

FOTOFOBIJA, zbirka novela Marka Piševa u izdanju Trećeg trga bila je zabavna delom zato što je voditelj priznao da nema pojma ni kakva je to knjiga ni ko su ljudi koji su seli za sto (pa ih nije ni predstavio); zato ih je pustio da sami "kažu nešto o knjizi". Oni su to i učinili, autor je, smerno, najmanje govorio, ali je najveće buđenje u publici izazvala spoznaja da je jedan od učesnika – neuropsihijatar! Bunovna publika je smesta poskočila i oživela, nadajući se nekoj sočnoj dijagnozi autora, ali na kraju ostadosmo uskraćeni za istu, a Pišev priznade da uopšte nema otpustnu listu. Zezanje na stranu, u autobusu kojim sam se vraćao ka Nišu pročitah prvu pripovetku u zbirci, "Ostaci", i deco moja – zapanjih se koliko je to jebeno dobro! Pišev je izvanredno "skinuo" taticu Remzija Kempbela, a na momente i Ligotija, a da je sve vreme to ispričao autentičnim GLASOM kome se savršeno VERUJE – čime je istog časa bacio u prašinu pojedina fejk trabunjanja mnogo iskusnijih pisaca iz BELOG ŠUMA. Neću ništa da prejudiciram, ali ako su ostale tri priče na OVOM nivou, o ovome će se još čuti! Iste večeri sam rezervisao za sebe pisanje rivjua o ovome za Popboks.

BELI ŠUM, antologija priča o televiziji, Paladin: Skrobonja je prikazao ŠUMENKA zajedno sa Ilijom Bakićem, kao saučesnikom u idejnom kreiranju tog projekta i jednim od autora u knjizi (tačnije – ako mene pitate- autorom najbolje priče u zbirci) i zažalio što se među koricama ne nalaze još neki bardovi naše fantastike. U produžetku je prikazan i Emitor PRIČE O FLAŠU GORDONU, Društvo „Lazar Komarčić“, ali srećom bez mnogo smaranja.

Klinci sa SF-Serbia sajta pokazali su svoj novi fanzin, RAKETLA (dali su mi jedan komad kao svom velikom uzoru i idolu; zapazih unutra prikaz romana DRAKULA nekog Brema Stokera, pa jedva čekam da vidim šta ima novo u svetu horora; ima čak i neki text o hororu i bajkama! Baš su se potrudili da mi se dodvore!) a odmah za njima je i njihov ispisnik Miloš pokazao svoj fentezi roman-prvenac, VUKOVI SUDBINE. Pošto je onima koji su slušali baš nabio na nos tu SUDBINU – em je u naslovu, em je u motou romana, koji glasi: "Ne bira junak svoju sudbinu, već sudbina bira junaka" – nisam mogao da odolim i da, usred sikofantskih pitanja njegovih drugara, tipa, ko je crtao koricu, kad će nastavak i slično, ne upitam: "Dobro, možeš li malo da nam objasniš taj koncept sudbine, odnosno, junaštva u kontekstu u kome heroj nema slobodu volje i izbora, nego njime upravlja sudbina?" Bilo je to, rekao bih, sasvim logično i razumno pitanje u datom kontextu: očekivao bih da je autor proveo neki minut razmišljajući nad svojim NASLOVOM i MOTOM romana. Ispostavilo se, pomalo predvidivo, da ipak nije. Tuc-muc, zbunio se, nije znao šta da kaže, a Mića Milovanović* je uskočio komentarom da je pitanje teško. Možda jeste inače, ali za autora knjige ne bi trebalo.

Enivej, iako pitanje uopšte nije naumljeno kao zlobno, ispade da su ga autor (i njegova SFS klika) doživeli kao smišljeni, podmukli pokušaj podrivanja još jedne spisateljske karijere u povoju od strane Zlog Ghoula, utamanitelja đece u povoju i pelenama. Miloš mi je čak prišao da se pozdravi i obeća da ćemo pričati još o ovome u Nišu, a neočekivani pančlajn cele te epizode nastupio je par sati kasnije. Ćaskajući sa rediteljem SV. TEODORA on me u jednom trenu upita: "Je li, šta si ti ono pitao autora VUKOVA SUDBINE?" Što? - čudim se ja. Kaže: "Pa, izlazim ja iz sale, i vidim njega i njegove drugare kako skroz uzbuđeno pričaju o tom pitanju; a kad sam se 10ak minuta kasnije vratio i prošao kraj njih, čujem da još uvek galame o tome!" He he, neki zaista ne umeju da prime kritiku, čak ni onda kada to NIJE kritika. Šta li bi tek rekli da sam otvoreno izneo sud o toj knjizi?

(* Inače, moram da zapazim da me je Mića iznenadio svojom novootkrivenom ljubavlju prema treš horor filmovima: odgledao ih je više nego bilo ko na ovom Beokonu! Izgleda da ima istine u onoj narodnoj "Prvo STRAVA (tj. STUDIJA STRAVE), onda – strava!")

Bili su najavljeni još i Edicija TARDIS, Tardis (o tome nije bilo reči jer je Spomenka bila nešto bolesna, mada ne razumem zašto to Zakk, kao saučesnik i pripomoćnik u projektu nije učinio?) i Edicija FANTASTIČNA BIBLIOTEKA, Everest – čiji urednik nije bio bolestan, čak je vrlo zdravo i bez hrkanja dremao tokom većeg dela ove tribine. Valjda ga bio blam da izlazi na pozornicu i priča o planovima, namerama, obećanjima, a bez konkretnih knjiga ispod miške. NEKRONOMIKON se, valjda, čuva za mega-pompeznu promociju sa pevanjem i pucanjem u tom istom DOB-u, čim lokaciju poprizavrše kako valja, pa tako ovog puta ne bi ni reči o tome. Nije ga bilo ni u prodaji na šanku. Boban se, izgleda, sve više priklanja mojoj devizi: "Ko zna, znaće; ko ne zna, neznaće!"

Inače, Zakk (aka Žarko) se baš i nije prergao s tim vođenjem, bilo je to kao na pokretnoj traci, zbrzano, bez duše, maltene kao otaljavanje (ako je on bio premoren do tog časa, što bi bilo sasvim razumljivo, zašto neko drugi nije na sebe uzeo taj posao?). Mnogo bolje bi bilo da su svi izdavači i autori sedeli zajedno, za istim stolom, i pričali (kao što su to filmadžije), umesto ovog mrtvopuvačkog "predstavljanja" jedan po jedan, svako za se.

Kad već nema kviza (!), kulminacija večeri je trebalo da bude:

[21h] DODELA GODIŠNJIH NAGRADA „Lazar Komarčić“ i „Ljubomir Damnjanović“ za 2007. godinu
Međutim, tek to je delovalo kao bezvoljno otaljavanje potpuno uvredljivo i po ljude čija imena nagrade nose, i po dobitnike, i po smisao cele te aktivnosti. Sala je bila skoro prazna, NIKO od dobitnika se nije pojavio da primi nagradu, a od "svečanosti" nije bilo ni "s", već samo jedno zbrzano čitanje dobitnika. Ajd što nije bilo nikakvog scenarija dodele (to bi bilo previše! za Beokon!) ali što nije bilo ni najmanjeg pokušaja da se podari bilo kakav dignitet događaju zaista je bezvezno. Sreća te nisam bio u konkurenciji, ali da sam nekim ludilom bio dobitnik, ne znam da li bih, pod ovim uslovima, u ovakvoj "ceremoniji" abre-ubre kreveljenja, uopšte izašao da budem ovako nagr(a)đen.

Dobitnici nagrade "Lazar Komarčić" (za najbolja dela u sezoni 2007-2008) su:
- roman - "Lutajući Bokelj" - Nikola Malović
- noveleta: "Postanje" - Ratko R. Radunović
- kratka priča: "Udno palisada" - Lidija Beatović
- specijalna nagrada: Đorđe Kadijević (za doprinos filmskoj umetnosti).

Nagrada "Ljubomir Damnjanović" (za najbolju priču objavljenu u fanzinu Emitor):
- "Tarzanova poslednja velika avantura" - Pavle Zelić.

Zakk, koji je sve to smandrljao, nije ni kazao šta su, zapravo nagrade, nije se setio da pomene novčani iznos koji je ispljunula Skupština Grada, niti je našao za shodno da objasni ovu "specijalnu nagradu" za Kadiju: ko je za nju glasao, na koji način je dodeljena, šta ona podrazumeva, da li i Kadiji ide ono kristalče i neke pare, ili je to samo nekakav "special mention"? Totalna travestija i smejurija!

Da dodamo uvredu na povredu, ispade –prema ovim rezultatima nagrada - da je srpska fantastika u nikad-dubljoj krizi i sunovratu, budući da su čak tri nagrade otišle u inostranstvo – dve u Crnu i Goru, a jedna u Južnoafričku Republiku, a da je Pavle Zelić najbolji emitorski SF-F-H pisac u 2008. (Heh, kad sam kod Pavla, ne mogu da ne pomenem da me je dobro nasmejao svojom najnovijom kolumnom u Singidunum Viklingu, gde je pobrkao Lakobrijine "Mlade kadrove! sa mojim i Žikinim "Novim kadrovima"! A lepo sam govorio Žiki da će to da se desi, pre ili kasnije!)

Dobro, moram priznati da su mi obe inostrane priče sasvim OK: Lidijina je pristojna, a Ratkova je odlična; ali me bune propozicije, ako ih uopšte ima, i ako iko uopšte razmišlja o pravilima i propisima i legitimnosti svega ovoga. Kako doznajem, Mića je nedavno napustio žiri jer se nije slagao sa nekim izmenama u pet do dvanaest (kao da "pet do dvanaest" nije termin u kome se SVE u "Lazi" rešava), ali dobro, to je za unutrašnje stvari kluba. Sa ovom nagradom BOKELJU, ipak, rekao bih da se produžava pomalo mehaničko dodvoravanje mejnstrimu (prošle godine dali su nagradu za roman takođe autorki sa same granice žanra) koje me pomalo podseća na srpsku JEDNOSTRANU primenu sporazuma o pridruživanju EU. Tako bi nekako Laza, izgleda, da se jednostrano pridruži mejnstrimu. Sva sreća te niko iz tog mejnstrima nije bio na ovoj "dodeli" nagrada, inače bi ih jednostrano izignorisali do kraja vremena.

Nakon trominutne "ceremonije", Zakk je ustupio mesto Joru, koji je najavio da će se od sledeće godine uvesti kategorija nagrade za filmska ostvarenja, "Zlatna Leptirica" i obznanio je nezvanične istaknute naslove iz ove godine.

[22h] FSFF4 premijera: ZABRANJENA LJUBAV – Momčilo Preradović (2009)

U glavnim ulogama: Milan Veljković, Nikola Simić, Milan Marić, Nenad Bekvalac, Sonja Savić

Planirao sam da ovo pogledam, ali na kraju ipak propustih, jer mi je draže bilo da se još malo družim sa Bakićem i ekipom, što vrlo retko biva, a film ću već nekako nabaviti i pogledati, jebo ga ja! Bili su tu Melkor, Smrki, Zakk, Milosh, u jednom času pridružio nam se i Skrobonja, pa smo uz kejtering mezetluk i sokiće zalili još koju čašicu razgovora i uz opštu konstantaciju da je dr Zoća jedna sviiiinja od čoveka rastali se do iduće prilike.

Da sumiram pluseve i minuseve:

+ desio se;

+ pojavili se retko-vidljivi Bakić, Nešić, Džej Bi Petrović, Son of Man, Željko Psiho (krajičkom oka mislim da sam registrovao i Ota i Darka T. ali su iščezli pre nego što sam se iskobeljao iz društva u kome sam tog trena bio);

+ piće i meze su svakako tradicija koju treba nastaviti, negovati i razvijati!

+ u masi svakakvih filmova bilo i nekoliko dobrih;

+ dobra tribina o srpskom žanr filmu;

+ pojavio se Kadija kao jedino ime sa nekim kredibilitetom izvan žanrovskih geto krugova;

+ bilo dobro druženje;

- desio se u polovnom obliku;

- nije bilo ozbiljnih predavanja i promocija;

- nije izašla Bobanova FANTA-BIBLIOTEKA;

- zbrzana i neozbiljna organizacija; neadekvatna priprema fajlova i dr. tehničkih detalja pre izlaska pred publiku; otkazivanja i izmene u zadnji čas; improvizacija;

- nije bilo berze knjiga u pravom smislu reči (ne računam jednog čiču koji je u 5 do 12 doneo 10ak knjiga na šank);

- slaba reakcija medija: ta gostovanja po televizijama nisu pobudila dolazak novinara i reportera na lice mesta, iako su neka od zbitija (npr. i filmska i izdavačka tribina) imala značajna nova imena i nove naslove za promociju; ispade da je jedan od najvećih odjeka – u smislu renomea mesta i tiraža tj. publike pred kojom se to našlo - Beokon dobio u mom textu koji je u "Politici" izašao u subotu, usred trajanja Beokona;

- nema vina među pićima za goste!

- slabo pripremljena promocija knjiga i izdavača;

- uvredljivo otaljana "dodela" nagrada.

Eto, to je bio taj half-assed Polu-Beokon iz ugla Ghoula.

POLU-BEOKON 2009: GHOUL'S VIEWS (2. deo)


SUBOTA, 31. januar 2009.

[14h] Osmatranje regiona
Predstavljanje Trash film festivala iz Varaždina i filmova sa ove manifestacije
Ovo sam preskočio iz tri razloga: 1) Mnogo je rano ujutro; 2) Hrvati se nisu proslavili sa svojim treš filmovima pre par godina pa sam očekivao more of the same ineptitude (posle mi rekoše ljudi da sam se možda malo, ali samo malo zajeb'o i da to nije bilo tako loše); 3) Trebalo je da iskoristim priliku za posetu knjižari UTOPIA i pazarim još neke knjižice, a pošto oni subotom rade do 17h, a nedeljom nikako, ovo je bila idealna prilika. Pored neizostavne kupovine nekolicine odličnih novih knjiga, tu se sretoh i sa prijateljem Nikolom Vitkovićem koji je zapeo da me časti za rođendan, a onda nam se pridružila i Marija Šarović, te se upustismo u prijatan razgovor sa vlasnikom knjižare, Điđijem. Tom prilikom me je Điđi iznenadio otkrivši mi nekoliko bizarnih, avangardnih filmova za koje nisam do tada znao. Osim još 3 bisera NAJBOLJE IZDAVAČKE KUĆE NA SVETU – 'DEDALUS' koja sam prošlog puta namerno preskočio (antologije portugalske i holandske fantastike + ant. nadrealističkih spisa) kupio sam sebi i dve grafičke novele:
-NOSFERATU by Ph. Druillet: jedan manje znani rad ovog francuskog đenija, užasno redak,
i
-LOVECRAFT by E. Breccia: to je ono populističko izdanje za koje svi znaju, bilo je jesenas na Sajmu, al nekako mi slađe da dam pare Utopiji nego li Platou.

[17h] SF jubilej 70 godina „Rata svetova“ Orsona Velsa
govore Svetislav Filipović i Tihomir Jovanović iz Društva fanova naučne fantastike „SCI&FI“
Ovo sam preskočio iz samo 2 razloga: 1) baš nimalo me ne zanima, i 2) to vreme sam radije proveo jedući (odličan!) sladoled sa Marijom u poslastičari u Nušićevoj ul. Eto, i ona zapela da me časti za rođendan, pa ne mogah da odolim.


[18h] FSFF4 PREDSTAVLJA:
„Zona Mrtvih“
prikazivanje ekskluzivnih materijala sa snimanja, uz gostovanje filmske ekipe
Ovo je prva stvar koju sam te večeri ispratio.
Bilo je to užasno traljavo.
Pre svega, nije mi jasno zašto je Jor na sebe preuzeo bukvalno SVE, od izigravanja selektora, preko direktorovanja "festivalom" (ispravniji naziv bio bi REVIJA jer ovo nema ama baš nikakve veze sa pompeznom rečju festival), PR-ovanja, pa sve do bavljenja organizacijom projekcija, rezanja i puštanja filmova sa bima i ostaloga. Ne znam gde je u tom trenu bio M. Lakobrija, drugi član dueta FSFF-a (čini mi se da je vodio hrvatske goste po kafanama), ali znam da su u sali sedela još najmanje ČETIRI čoveka koja su mogla, da ih je samo neko (Jor?) pitao, da rade bar deo tih poslova. Zašto je baš Jor morao da vodi razgovor s ekipom? Zašto je baš Jor morao da trčka gore-dole po sali i proverava šta se dešava sa "tehničkim problemima" oko puštanja trejlera i dr. materijala? Zašto neko nije ranije proverio te materijale, pustio ih za probu pre nego što je publika ušla u salu? Da li je to toliko teško? I da li je u svoj toj tarapani Jor bio taj koji je trebalo da se seti i da pred goste iznese bar flašu i čaše za kiselu vodu, umesto što je njih 5-6 sedelo i suvih usta brbljalo više od sat vremena (u nekom trenu jedan od Milana čak i reče da su mu se osušila usta od priče, al' uzaman)?
No, dobro: gosti su bili na nivou, uspešno su primili i suva usta i to što ih je domaćin ostavio na bini da se sami snalaze pred publikom; sve su okrenuli na zajebanciju, a i publika je tako shvatila glasove koji su se čuli iz projektorske kabine, dok su ovi iz ZONE sami sebe intervjuisali i improvizovali pred prilično popunjenom salom. Milan Konjević zamalo da počne da stepuje dok se čekalo na rešenje tehničkih problema, ali je shvatio da nije poneo cipele za to. Sva sreća što smo svi ovde "naši" i navikli na način kako se stvari rade u Srbiji. Avaj: bilo bi užasno neprijatno da se ovako neki cirkus izvodi pred stranim gostima, recimo, da je tu bio čak i neko relativno "sitan" kao Ken Foree, a kamo li da u gostima imamo nekog kao što su Grossmanovi B. Yuzna ili ne d'o bog R. Corman! Pa istog časa bi napustili barem salu, ako ne i zemlju! Najzad, kad se oduzmu ti zaista neozbiljni i neshvatljivi organizacioni propusti, ono što je rečeno i prikazano na toj tribini bilo je, reklo bi se, po ukusu okupljenih, i zaslužilo je apaluze. Trejler meni i dalje izgleda kao za neku jeftinu direct-to-DVD paljevinu za omladinu, ali dobro, treba i to da postoji. Biće, u najmanju ruku, good of its kind.
Za tim su usledili Lakobrijini nenadahnuti home-videos nastali u pauzama snimanja ZONE koji nemaju baš nikakav razlog da se pokazuju izvan uže familije i prijatelja.
RANČ MRTVIH – Strahinja Milutin i Miloš Dražić (2008) je takođe papazjanija u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko koga ždere, ko je tu zombi a ko samo kanibal, i čemu sve to služi a uz to ne radi? Nema veze, važno je da je brzo i da sve vreme pršti neki hevi metal.

Dokumentarni film o Grosmanovom festivalu filma i vina 2008 (režija Miroslav Lakobrija) U filmu se, pored ostalih, pojavljuju Rodžer Korman, Slobodan Šijan, Brajan Juzna, Anatolij Karpov i brojni akteri srpske i hrvatske filmske scene. Da, pojavljuju se, ali ništa zaista ne kažu, jer je ovaj "film" samo pačvork vinjeta, kratkih snimaka nastalih tokom Grossmana 2008 koji nemaju nikakvu informativnu niti koherentu ulogu. Još Home videa čiji se značaj iscrpljuje u najelementarnijoj dokumentarnosti, ali bez ikakve priče ili nadgradnje; čak i to što je "dokumentovano" – zabeleženo je u parčićima bez ikakvog smisla: po jedna rečenica od Cormana ili Yuzne, često presečena na pola, i to je to.
[20h] UBIQ UBIQ je književni časopis za profesionalno, kritičko i akademsko bavljenje SF i fantastičnom književnošću. To je baš super: avaj, nije ga bilo da se vidi ili prodaje na licu mesta, delom i zato što urednik A. Žiljak (ipak) nije došao iz Zagreba lično, već je s njim uspostavljen video-link. On je, izgleda, imao više sreće sa tehnikalijama tog procesa, ali me zaista nije zanimalo da gledam tu ljubav preko žice bez živog čoveka tu, i bez živih magazina u rukama.
Umesto toga, najveći deo ostatka te večeri provedoh u prijateljskom i opuštenom ćaskanju sa Željkom Obrenovićem Psihom (srpskim, naravno), u čijim su pojedinim delovima učestvovali i Milosh Cv, kao i Marko Pišev, mada smo se pretežno nas dvojica sami osvrtali na filmsku i književnu horror godinu, upoređivali sudove i ocene, i na obostrano iznenađenje shvatili da se u više stvari slažemo nego li otherwise. On je bio razočaran što je moj sajt prestao da radi, pre svega zato što više nije onlajn moje uncut seciranje polu-njegovog polu-romana, i ja mu obećah da ću ubrzo taj text ponovo da okačim na blogu. Bilo je to vrlo fino i srdačno druženje koje je moglo da zaprepasti samo najpovršnije posmatrače i brkače po deponijama: ja ni u jednom trenu nisam imao ništa protiv Željka lično, već samo protiv tog prebrzo i nepromišljeno sklepanog "romana"; a nadam se da je u međuvremenu to i on sam shvatio. Na osnovu tog razgovora rekao bih da je u međuvremenu on donekle sazreo i razvio bolji ukus, te da će njegov naredni roman (upravo završen) sigurno biti značajno bolji od SRPSKOG PSIHA. Svakako ću mu pružiti šansu. Željko je OK momak; samo još da postane OK pisac, i biće sve super. Ipak je on one of the good guys!


Tokom večeri stigao je i nenajavljeni i ničim izazvani "kejtering" u vidu ljupkih sitnih grickalica, pitica i pituljica, sitnog peciva, salatica i sl. kao i flaše isključivo bezalkoholnih pića za "žurku". Eh, tako je to kad geekovi prave žurku: neki su kukali što nema piva, ja što nema vina, a u očaju – pripremljen na "žurku" bez alkohola – posegoh za ranije pripremljenu flašicu Amarule koju mi je Lidija Beatović letos poklonila. Radi se o nekakvom likeru od voćke koju žderu i onda se time opijaju slonovi u Bocvani, ali ispostavilo se da ono što je dovoljno za slona nije dovoljno za ghoula! :( Uostalom, kad mi skoro litar crnjaka juče nije uradio skoro ništa, šta očekivati od pola decilitra nekakvog likera za dame?


Što se tiče ostalih kratkih filmova te večeri, evo kratkih osvrta na one koje sam gled'o: DEVOJAČKI BUNAR, ili Znam šta ste radili u pesku sutra uveče – Marko Backović (2008, 13') =ovo je prilično bezveznjački pokušaj slasher parodije koji se može pogledati, jednom, ako baš mora, ali za time zaista nema prave potrebe, jer nema tu skoro nimalo duha.

UBICA SA MASKOM — Nebojša Nenadić (2008) =ispitna vežba sa FDU, od autora IKONE SV. TEODORA: očigledna studentska vežba, ali uspela, sa odlično upotrebljenom i izmontiranom muzikom iz SUSPIRIJE. Dinamično i umereno zabavno, mada twist baš i nema mnogo smisla.

LUTKE ZA DORUČAK — Ivan Velisavljević (2008) =jes' da je ovo pravio moj drugar i saučesnik u NOVIM KADROVIMA, ali zaista mi izmiče šta je ovo i čemu sve to?! Prepričano to ne zvuči loše: Zamalo istinita priča o beogradskom transseksualcu koji svoju žrtvu hrani – lutkama. Iako rudimentarni elementi potiču iz gialla (psihosexualni momenti, fetišizovane lutke, cross-dressing, dosadno repetitivna muzika...) sve je to snimljeno i režirano prilično ravno, skoro dokumentarno, ružno, kao neki brutalno sirotinjski giallo – sirotinjski i budžetski, i idejno.

[22h] Flaš Gordon Flaš Gordon je jedan od arhetipskih heroja SF-a, junak bez mane i straha, idol iz detinjstva mnogih. Društvo „Lazar Komarčić“ mu iskazuje poštovanje zbirkom priča u kojima je on akter. =Možda je Fleš Iter zaista " idol iz detinjstva mnogih", ali ja svakako nisam među tim "mnogima". Malo je strip-film junaka koji su mi TOLIKO dosadni i nezanimljivi kao Fleš. Privirio sam u salu samo zato što sam mislio da će ovo biti promocija zbirke* uz razgovor sa autorima, pa rekoh da proniknem u misteriju: ZAŠTO? ZAŠTO? ZAŠTOOOOOOOO FLEŠ???!!! Avaj, umesto toga, videh Zakka kako pušta inserte iz prastarih crno-belih filmova o najdosadnijem SF junaku u istoriji, pa se brže-bolje vratih na "žurku". *Btw: za razliku od sexy knjige UGRIZ STRASTI, proglašene za "Emitor", ove godine su "Lazići" izbacili Emitor sa malo tvrđim koricama no obično, i tu sveščicu proglasili za knjigu.

POLU-BEOKON 2009: GHOUL'S VIEWS (1. deo)

(Sve fotke: kurtezija by Milosh!)

Da ovaj Beokon neće biti ni prineti ranijima bilo je jasno još iz najava: jedna ograničena lokacija (bioskop nedovršenog Doma Omladine i mali hol ispred njega), skučen program pretežno sastavljen od (problematičnih, polu-amaterskih) filmova, sa malo ozbiljnih predavanja ili tribina, bez zvučnih imena gostiju (sem u poslednji čas prizvanog i nedovoljno iskorišćenog Đorđa Kadijevića), bez do sada već ustaljenog kviza, bez Ghoulovih predavanja ili promocija... Ukratko, kada je obznanjen Program, postalo je jasno da je ovaj "Beokon" zapravo FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE začinjen sa nekoliko pratećih programa.

Sad, kad je sve prošlo, da li to znači da nije valjalo i da nije trebalo da bude ovako?

Pa, ne baš.

Rekao bih da je i Polu-Beokon bolji od Ne-Beokona; sad, da li je jedino Polu-Beokon bio moguć sada, i zašto, to valjda znaju organizatori.

Ja, kad se sve sabere, nisam nezadovoljan vremenom provedenim na Polu-Beokonu, iako su najbolji momenti bili najčešće nevezani za Program, a vezani za druženje dok je Program trajao. Drugim rečima, Beokon je bio alibi da vidim neke drage ljude koje inače verovatno ne bih, ili bar ne sada, ne na jednom mestu.

Evo kako je sve to konkretno izgledalo iz mog sasvim subjektivnog (treba li to i naglašavati?) ugla.


PETAK, 30. januar 2009.

Čim je najavljen datum Beokona, odmah sam na Sagiti (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php) reagovao komentarom u smislu, baš me veseli što su organizatori ovaj događaj zakazali baš za moj rođendan. Posle se ispostavilo ono što odavno slutim (i što me je, pored ostalog, navelo da na neko vreme i napustim taj forum) – naime, da moje postove tamo niko ne čita, i svi živi su se iznenađivali. Bastiches!

To, ipak, ne znači da nisam imao spektakularnu proslavu dana koji, inače, i ne slavim: Radmilo (aka scallop) me je pozvao na ručak, te u njegovom stanu provedoh prijatno popodne i veče u društvu njegove žene, kasnije i sina, te – specijaliteta, teleće glave u škembetu. Radmilo ume da "ispoštuje" gosta! Bila je tu i sjajna salata od crvenog kupusa s pavlakom i kikirikijem, zelena salata i flaša odličnog crnog vina koje, uz neznatnu pomoć gđe Radmile, popih skoro sam, budući da je Radmilu to bio pretposlednji dan u kući pred višemesečni boravak u USA, pa bi gre'ota bilo da takvo vino tako dugo stoji otvoreno. Teleća glava je bila na nivou očekivanom od majstora za krkanje, i ja iskreno rekoh: "Ako su ti priče ovako dobre kao krkanluk, nemaš se razloga bojati moje kritike!" Posle ispade da ovu konkretnu đakoniju nije spremio mr R. nego njegova žena, što je sjajan povod da se nareknem (bar) još jednom, i isprobam to isto kada ga R. spremi. (Pred)veče provedosmo u prijatnom mezećenju, krkanju, pijuckanju i (d)ogovaranju, i zbog tih finih trenutaka zakasnio sam na Otvaranje.

Nadao sam se da će Kadija ostati tu cele večeri (kako mi je bilo najavljeno), i da ću ga videti posle par meseci pauze, ali ispade da je on brzo shvatio gde je i među kakve došao, i nešto pre 20h, kada ja stigoh, on je već bio otperjao i nije ga se više dalo videti. Ipak, nije loše što je bar načas udostojio organizatore svojim prisustvom (tamne naočari su, kako doznadoh, zbog neke manje povrede oka koju je imao nedavno).

U holu ispred bioskopa zatekoh "Laziće" iza šanka kako neopreznim posetiocima nude svoje produkte; tu je bio i Skrobonja sa svojim Košmarima i Pala(mu)dinima. Pozdravih se sa njima, pa po'itah u salu da vidim na šta liči to što nam je Jor smućkao od filmova za ovu godinu.

Iako me je on upozorio da prvi film baš i nije bogzna šta, moram reći da sam bio prijatno iznenađen:

33. DAN – Andrej Boka (2008, 60 min) je jedan sasvim respektabilan produkt: Pobožna majka pokušava da koriguje prkosnu kćer i da drži pod kontrolom sina idiota. U priči je bio i tata, ali on je umro, a četrdeset dana od njegove smrti još nije prošlo. Debitantski dugometražni film Andreja Boke sniman je u Subotici i u njenoj okolini. Gluma je, za ovaj nivo produkcije i za ovu vrstu projekta, prilično dobra i ubedljiva/upečatljiva, humor je dobro tajmiran, ritam je bolji od mnogih profi produkcija, nema smaranja, sve je to na mestu i ispunjava svoj osnovni cilj: da zasmeje publiku svojim bizarnostima. Nasmejao me je i zabavio sve do prilično antiklimaktičnog, zbrzanog kraja koji je trebalo efektnije osmisliti.

Onda su usledili dokumentarci:

GANDOR — LOV NA NIRDALU – Jovan Todorović (2001); lažno je najavljena premijera do sada neprikazane produžene verzije, ali je iz neznanih razloga (tehničkih?) prikazana ona koju ljubitelji bizarnosti već odavno poznaju. Boško Drljić, ratno siroče sa Kozare, sebe je nazivao Gandor, i desetak godina je po obroncima planine Rudnik lovio Nirdalu, džinovsku zmiju koju je samo on video. Spavao je na otvorenom, nosio mantil koji nikada nije skidao, a njegova misija, koju je dobio sa neba, bila je da proučava Nirdalu i na kraju je ubije, kako ona ne bi sudila čovečanstvu. Repriza nije bila na odmet. Ipak, sad kad je moćni Gandor mrtav, šteta što priča o njemu nije zaokruženija i potpunija: ova verzija mi deluje samo kao golicanje, otprilike kao ona osvežavajuća Radmilova salata od crvenog kupusa, ali BEZ teleće glave.

STRAVA I UŽAS(T) – Miljan Glišić (2007) Oni ne samo što su videli vampire, već su spremni da o njima pričaju pred kamerama, a tu je i sveštenik da poduči o metodici borbe sa krvopijama. Uz predstavljanje ovakvih svedočanstava, dokumentarac ide tragovima motiva vampirizma u pripovetci Milovana Glišića koju je Đorđe Kadijević adaptirao u film “Leptirica” (1973). Film je začinjen komentarima Čedomira Čupića, Mirjane Novaković i samog Kadijevića. Na žalost, ovaj film ostavlja utisak propuštene šanse, nedovršene i ne baš promišljene skice. Autori nisu našli za shodno ni da potpišu (ispod slike) ljude s kojima iznebuha počinju da razgovaraju, niti lokacije na kojima se nalaze. Ima tu vodenica, ima tunela, ima zabavnih sagovornika (praznovernih seljaka), ali sve to zajedno samo je golicanje bez prave poente.

Veče je, prema programu, trebalo da kruniše multimedijalni spektakl koji bi za povod trebalo da ima knjigu METAMORFOZE VAMPIRA Marije Šarović (o pristupu motivu vampira u književnosti i filmu: vidi moj prikaz ovde: http://popboks.com/tekst.php?ID=7071), ali je umesto toga krunisana nesposobnošću i neozbiljnošću organizatora, koji su se Mariju setili da pozovu samo dva dana pred to veče. Naravno da je odbila da nabrzinu priprema veče za koje je trebalo da se mnogo ranije dogovore, ali se niko nije setio da bi je valjalo malo ranije pozvati, pa je zato taj termin popunjen reprizom LEPTIRICE, već prikazivane u tom istom prostoru pre samo par godina, i tada sa nešto bolje kopije. Uprkos nabrzinu pozvanom Kadijeviću (koji, SREĆOM, nije prisustvovao ovoj projekciji), ono što je prikazano je nakakav osrednji zrnasto-mutni VHS rip snimka sa RTS-sa, sasve TREZOR zaglavljem.

Pošto sam odgledao scenu vodeničarevog ubistva, već umoran, reših da se povučem i bacim u krpe kod mog domaćina za tu noć.