SUBOTA, 31. januar 2009.
[14h] Osmatranje regiona
Predstavljanje Trash film festivala iz Varaždina i filmova sa ove manifestacije
Predstavljanje Trash film festivala iz Varaždina i filmova sa ove manifestacije
Ovo sam preskočio iz tri razloga: 1) Mnogo je rano ujutro; 2) Hrvati se nisu proslavili sa svojim treš filmovima pre par godina pa sam očekivao more of the same ineptitude (posle mi rekoše ljudi da sam se možda malo, ali samo malo zajeb'o i da to nije bilo tako loše); 3) Trebalo je da iskoristim priliku za posetu knjižari UTOPIA i pazarim još neke knjižice, a pošto oni subotom rade do 17h, a nedeljom nikako, ovo je bila idealna prilika. Pored neizostavne kupovine nekolicine odličnih novih knjiga, tu se sretoh i sa prijateljem Nikolom Vitkovićem koji je zapeo da me časti za rođendan, a onda nam se pridružila i Marija Šarović, te se upustismo u prijatan razgovor sa vlasnikom knjižare, Điđijem. Tom prilikom me je Điđi iznenadio otkrivši mi nekoliko bizarnih, avangardnih filmova za koje nisam do tada znao. Osim još 3 bisera NAJBOLJE IZDAVAČKE KUĆE NA SVETU – 'DEDALUS' koja sam prošlog puta namerno preskočio (antologije portugalske i holandske fantastike + ant. nadrealističkih spisa) kupio sam sebi i dve grafičke novele:
-NOSFERATU by Ph. Druillet: jedan manje znani rad ovog francuskog đenija, užasno redak,
i
-LOVECRAFT by E. Breccia: to je ono populističko izdanje za koje svi znaju, bilo je jesenas na Sajmu, al nekako mi slađe da dam pare Utopiji nego li Platou.
[17h] SF jubilej 70 godina „Rata svetova“ Orsona Velsa
govore Svetislav Filipović i Tihomir Jovanović iz Društva fanova naučne fantastike „SCI&FI“
i
-LOVECRAFT by E. Breccia: to je ono populističko izdanje za koje svi znaju, bilo je jesenas na Sajmu, al nekako mi slađe da dam pare Utopiji nego li Platou.
[17h] SF jubilej 70 godina „Rata svetova“ Orsona Velsa
govore Svetislav Filipović i Tihomir Jovanović iz Društva fanova naučne fantastike „SCI&FI“
Ovo sam preskočio iz samo 2 razloga: 1) baš nimalo me ne zanima, i 2) to vreme sam radije proveo jedući (odličan!) sladoled sa Marijom u poslastičari u Nušićevoj ul. Eto, i ona zapela da me časti za rođendan, pa ne mogah da odolim.
[18h] FSFF4 PREDSTAVLJA:
„Zona Mrtvih“
prikazivanje ekskluzivnih materijala sa snimanja, uz gostovanje filmske ekipe
Ovo je prva stvar koju sam te večeri ispratio.
Bilo je to užasno traljavo.
Pre svega, nije mi jasno zašto je Jor na sebe preuzeo bukvalno SVE, od izigravanja selektora, preko direktorovanja "festivalom" (ispravniji naziv bio bi REVIJA jer ovo nema ama baš nikakve veze sa pompeznom rečju festival), PR-ovanja, pa sve do bavljenja organizacijom projekcija, rezanja i puštanja filmova sa bima i ostaloga. Ne znam gde je u tom trenu bio M. Lakobrija, drugi član dueta FSFF-a (čini mi se da je vodio hrvatske goste po kafanama), ali znam da su u sali sedela još najmanje ČETIRI čoveka koja su mogla, da ih je samo neko (Jor?) pitao, da rade bar deo tih poslova. Zašto je baš Jor morao da vodi razgovor s ekipom? Zašto je baš Jor morao da trčka gore-dole po sali i proverava šta se dešava sa "tehničkim problemima" oko puštanja trejlera i dr. materijala? Zašto neko nije ranije proverio te materijale, pustio ih za probu pre nego što je publika ušla u salu? Da li je to toliko teško? I da li je u svoj toj tarapani Jor bio taj koji je trebalo da se seti i da pred goste iznese bar flašu i čaše za kiselu vodu, umesto što je njih 5-6 sedelo i suvih usta brbljalo više od sat vremena (u nekom trenu jedan od Milana čak i reče da su mu se osušila usta od priče, al' uzaman)? No, dobro: gosti su bili na nivou, uspešno su primili i suva usta i to što ih je domaćin ostavio na bini da se sami snalaze pred publikom; sve su okrenuli na zajebanciju, a i publika je tako shvatila glasove koji su se čuli iz projektorske kabine, dok su ovi iz ZONE sami sebe intervjuisali i improvizovali pred prilično popunjenom salom. Milan Konjević zamalo da počne da stepuje dok se čekalo na rešenje tehničkih problema, ali je shvatio da nije poneo cipele za to. Sva sreća što smo svi ovde "naši" i navikli na način kako se stvari rade u Srbiji. Avaj: bilo bi užasno neprijatno da se ovako neki cirkus izvodi pred stranim gostima, recimo, da je tu bio čak i neko relativno "sitan" kao Ken Foree, a kamo li da u gostima imamo nekog kao što su Grossmanovi B. Yuzna ili ne d'o bog R. Corman! Pa istog časa bi napustili barem salu, ako ne i zemlju! Najzad, kad se oduzmu ti zaista neozbiljni i neshvatljivi organizacioni propusti, ono što je rečeno i prikazano na toj tribini bilo je, reklo bi se, po ukusu okupljenih, i zaslužilo je apaluze. Trejler meni i dalje izgleda kao za neku jeftinu direct-to-DVD paljevinu za omladinu, ali dobro, treba i to da postoji. Biće, u najmanju ruku, good of its kind.
Za tim su usledili Lakobrijini nenadahnuti home-videos nastali u pauzama snimanja ZONE koji nemaju baš nikakav razlog da se pokazuju izvan uže familije i prijatelja.
RANČ MRTVIH – Strahinja Milutin i Miloš Dražić (2008) je takođe papazjanija u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko koga ždere, ko je tu zombi a ko samo kanibal, i čemu sve to služi a uz to ne radi? Nema veze, važno je da je brzo i da sve vreme pršti neki hevi metal.
Dokumentarni film o Grosmanovom festivalu filma i vina 2008 (režija Miroslav Lakobrija) U filmu se, pored ostalih, pojavljuju Rodžer Korman, Slobodan Šijan, Brajan Juzna, Anatolij Karpov i brojni akteri srpske i hrvatske filmske scene. Da, pojavljuju se, ali ništa zaista ne kažu, jer je ovaj "film" samo pačvork vinjeta, kratkih snimaka nastalih tokom Grossmana 2008 koji nemaju nikakvu informativnu niti koherentu ulogu. Još Home videa čiji se značaj iscrpljuje u najelementarnijoj dokumentarnosti, ali bez ikakve priče ili nadgradnje; čak i to što je "dokumentovano" – zabeleženo je u parčićima bez ikakvog smisla: po jedna rečenica od Cormana ili Yuzne, često presečena na pola, i to je to.
[20h] UBIQ UBIQ je književni časopis za profesionalno, kritičko i akademsko bavljenje SF i fantastičnom književnošću. To je baš super: avaj, nije ga bilo da se vidi ili prodaje na licu mesta, delom i zato što urednik A. Žiljak (ipak) nije došao iz Zagreba lično, već je s njim uspostavljen video-link. On je, izgleda, imao više sreće sa tehnikalijama tog procesa, ali me zaista nije zanimalo da gledam tu ljubav preko žice bez živog čoveka tu, i bez živih magazina u rukama.
Umesto toga, najveći deo ostatka te večeri provedoh u prijateljskom i opuštenom ćaskanju sa Željkom Obrenovićem Psihom (srpskim, naravno), u čijim su pojedinim delovima učestvovali i Milosh Cv, kao i Marko Pišev, mada smo se pretežno nas dvojica sami osvrtali na filmsku i književnu horror godinu, upoređivali sudove i ocene, i na obostrano iznenađenje shvatili da se u više stvari slažemo nego li otherwise. On je bio razočaran što je moj sajt prestao da radi, pre svega zato što više nije onlajn moje uncut seciranje polu-njegovog polu-romana, i ja mu obećah da ću ubrzo taj text ponovo da okačim na blogu. Bilo je to vrlo fino i srdačno druženje koje je moglo da zaprepasti samo najpovršnije posmatrače i brkače po deponijama: ja ni u jednom trenu nisam imao ništa protiv Željka lično, već samo protiv tog prebrzo i nepromišljeno sklepanog "romana"; a nadam se da je u međuvremenu to i on sam shvatio. Na osnovu tog razgovora rekao bih da je u međuvremenu on donekle sazreo i razvio bolji ukus, te da će njegov naredni roman (upravo završen) sigurno biti značajno bolji od SRPSKOG PSIHA. Svakako ću mu pružiti šansu. Željko je OK momak; samo još da postane OK pisac, i biće sve super. Ipak je on one of the good guys!
Tokom večeri stigao je i nenajavljeni i ničim izazvani "kejtering" u vidu ljupkih sitnih grickalica, pitica i pituljica, sitnog peciva, salatica i sl. kao i flaše isključivo bezalkoholnih pića za "žurku". Eh, tako je to kad geekovi prave žurku: neki su kukali što nema piva, ja što nema vina, a u očaju – pripremljen na "žurku" bez alkohola – posegoh za ranije pripremljenu flašicu Amarule koju mi je Lidija Beatović letos poklonila. Radi se o nekakvom likeru od voćke koju žderu i onda se time opijaju slonovi u Bocvani, ali ispostavilo se da ono što je dovoljno za slona nije dovoljno za ghoula! :( Uostalom, kad mi skoro litar crnjaka juče nije uradio skoro ništa, šta očekivati od pola decilitra nekakvog likera za dame?
Što se tiče ostalih kratkih filmova te večeri, evo kratkih osvrta na one koje sam gled'o: DEVOJAČKI BUNAR, ili Znam šta ste radili u pesku sutra uveče – Marko Backović (2008, 13') =ovo je prilično bezveznjački pokušaj slasher parodije koji se može pogledati, jednom, ako baš mora, ali za time zaista nema prave potrebe, jer nema tu skoro nimalo duha.
UBICA SA MASKOM — Nebojša Nenadić (2008) =ispitna vežba sa FDU, od autora IKONE SV. TEODORA: očigledna studentska vežba, ali uspela, sa odlično upotrebljenom i izmontiranom muzikom iz SUSPIRIJE. Dinamično i umereno zabavno, mada twist baš i nema mnogo smisla.
LUTKE ZA DORUČAK — Ivan Velisavljević (2008) =jes' da je ovo pravio moj drugar i saučesnik u NOVIM KADROVIMA, ali zaista mi izmiče šta je ovo i čemu sve to?! Prepričano to ne zvuči loše: Zamalo istinita priča o beogradskom transseksualcu koji svoju žrtvu hrani – lutkama. Iako rudimentarni elementi potiču iz gialla (psihosexualni momenti, fetišizovane lutke, cross-dressing, dosadno repetitivna muzika...) sve je to snimljeno i režirano prilično ravno, skoro dokumentarno, ružno, kao neki brutalno sirotinjski giallo – sirotinjski i budžetski, i idejno.
[22h] Flaš Gordon Flaš Gordon je jedan od arhetipskih heroja SF-a, junak bez mane i straha, idol iz detinjstva mnogih. Društvo „Lazar Komarčić“ mu iskazuje poštovanje zbirkom priča u kojima je on akter. =Možda je Fleš Iter zaista " idol iz detinjstva mnogih", ali ja svakako nisam među tim "mnogima". Malo je strip-film junaka koji su mi TOLIKO dosadni i nezanimljivi kao Fleš. Privirio sam u salu samo zato što sam mislio da će ovo biti promocija zbirke* uz razgovor sa autorima, pa rekoh da proniknem u misteriju: ZAŠTO? ZAŠTO? ZAŠTOOOOOOOO FLEŠ???!!! Avaj, umesto toga, videh Zakka kako pušta inserte iz prastarih crno-belih filmova o najdosadnijem SF junaku u istoriji, pa se brže-bolje vratih na "žurku". *Btw: za razliku od sexy knjige UGRIZ STRASTI, proglašene za "Emitor", ove godine su "Lazići" izbacili Emitor sa malo tvrđim koricama no obično, i tu sveščicu proglasili za knjigu.
Za tim su usledili Lakobrijini nenadahnuti home-videos nastali u pauzama snimanja ZONE koji nemaju baš nikakav razlog da se pokazuju izvan uže familije i prijatelja.
RANČ MRTVIH – Strahinja Milutin i Miloš Dražić (2008) je takođe papazjanija u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko koga ždere, ko je tu zombi a ko samo kanibal, i čemu sve to služi a uz to ne radi? Nema veze, važno je da je brzo i da sve vreme pršti neki hevi metal.
Dokumentarni film o Grosmanovom festivalu filma i vina 2008 (režija Miroslav Lakobrija) U filmu se, pored ostalih, pojavljuju Rodžer Korman, Slobodan Šijan, Brajan Juzna, Anatolij Karpov i brojni akteri srpske i hrvatske filmske scene. Da, pojavljuju se, ali ništa zaista ne kažu, jer je ovaj "film" samo pačvork vinjeta, kratkih snimaka nastalih tokom Grossmana 2008 koji nemaju nikakvu informativnu niti koherentu ulogu. Još Home videa čiji se značaj iscrpljuje u najelementarnijoj dokumentarnosti, ali bez ikakve priče ili nadgradnje; čak i to što je "dokumentovano" – zabeleženo je u parčićima bez ikakvog smisla: po jedna rečenica od Cormana ili Yuzne, često presečena na pola, i to je to.
[20h] UBIQ UBIQ je književni časopis za profesionalno, kritičko i akademsko bavljenje SF i fantastičnom književnošću. To je baš super: avaj, nije ga bilo da se vidi ili prodaje na licu mesta, delom i zato što urednik A. Žiljak (ipak) nije došao iz Zagreba lično, već je s njim uspostavljen video-link. On je, izgleda, imao više sreće sa tehnikalijama tog procesa, ali me zaista nije zanimalo da gledam tu ljubav preko žice bez živog čoveka tu, i bez živih magazina u rukama. Umesto toga, najveći deo ostatka te večeri provedoh u prijateljskom i opuštenom ćaskanju sa Željkom Obrenovićem Psihom (srpskim, naravno), u čijim su pojedinim delovima učestvovali i Milosh Cv, kao i Marko Pišev, mada smo se pretežno nas dvojica sami osvrtali na filmsku i književnu horror godinu, upoređivali sudove i ocene, i na obostrano iznenađenje shvatili da se u više stvari slažemo nego li otherwise. On je bio razočaran što je moj sajt prestao da radi, pre svega zato što više nije onlajn moje uncut seciranje polu-njegovog polu-romana, i ja mu obećah da ću ubrzo taj text ponovo da okačim na blogu. Bilo je to vrlo fino i srdačno druženje koje je moglo da zaprepasti samo najpovršnije posmatrače i brkače po deponijama: ja ni u jednom trenu nisam imao ništa protiv Željka lično, već samo protiv tog prebrzo i nepromišljeno sklepanog "romana"; a nadam se da je u međuvremenu to i on sam shvatio. Na osnovu tog razgovora rekao bih da je u međuvremenu on donekle sazreo i razvio bolji ukus, te da će njegov naredni roman (upravo završen) sigurno biti značajno bolji od SRPSKOG PSIHA. Svakako ću mu pružiti šansu. Željko je OK momak; samo još da postane OK pisac, i biće sve super. Ipak je on one of the good guys!
Tokom večeri stigao je i nenajavljeni i ničim izazvani "kejtering" u vidu ljupkih sitnih grickalica, pitica i pituljica, sitnog peciva, salatica i sl. kao i flaše isključivo bezalkoholnih pića za "žurku". Eh, tako je to kad geekovi prave žurku: neki su kukali što nema piva, ja što nema vina, a u očaju – pripremljen na "žurku" bez alkohola – posegoh za ranije pripremljenu flašicu Amarule koju mi je Lidija Beatović letos poklonila. Radi se o nekakvom likeru od voćke koju žderu i onda se time opijaju slonovi u Bocvani, ali ispostavilo se da ono što je dovoljno za slona nije dovoljno za ghoula! :( Uostalom, kad mi skoro litar crnjaka juče nije uradio skoro ništa, šta očekivati od pola decilitra nekakvog likera za dame?
Što se tiče ostalih kratkih filmova te večeri, evo kratkih osvrta na one koje sam gled'o: DEVOJAČKI BUNAR, ili Znam šta ste radili u pesku sutra uveče – Marko Backović (2008, 13') =ovo je prilično bezveznjački pokušaj slasher parodije koji se može pogledati, jednom, ako baš mora, ali za time zaista nema prave potrebe, jer nema tu skoro nimalo duha.
UBICA SA MASKOM — Nebojša Nenadić (2008) =ispitna vežba sa FDU, od autora IKONE SV. TEODORA: očigledna studentska vežba, ali uspela, sa odlično upotrebljenom i izmontiranom muzikom iz SUSPIRIJE. Dinamično i umereno zabavno, mada twist baš i nema mnogo smisla.
LUTKE ZA DORUČAK — Ivan Velisavljević (2008) =jes' da je ovo pravio moj drugar i saučesnik u NOVIM KADROVIMA, ali zaista mi izmiče šta je ovo i čemu sve to?! Prepričano to ne zvuči loše: Zamalo istinita priča o beogradskom transseksualcu koji svoju žrtvu hrani – lutkama. Iako rudimentarni elementi potiču iz gialla (psihosexualni momenti, fetišizovane lutke, cross-dressing, dosadno repetitivna muzika...) sve je to snimljeno i režirano prilično ravno, skoro dokumentarno, ružno, kao neki brutalno sirotinjski giallo – sirotinjski i budžetski, i idejno.
[22h] Flaš Gordon Flaš Gordon je jedan od arhetipskih heroja SF-a, junak bez mane i straha, idol iz detinjstva mnogih. Društvo „Lazar Komarčić“ mu iskazuje poštovanje zbirkom priča u kojima je on akter. =Možda je Fleš Iter zaista " idol iz detinjstva mnogih", ali ja svakako nisam među tim "mnogima". Malo je strip-film junaka koji su mi TOLIKO dosadni i nezanimljivi kao Fleš. Privirio sam u salu samo zato što sam mislio da će ovo biti promocija zbirke* uz razgovor sa autorima, pa rekoh da proniknem u misteriju: ZAŠTO? ZAŠTO? ZAŠTOOOOOOOO FLEŠ???!!! Avaj, umesto toga, videh Zakka kako pušta inserte iz prastarih crno-belih filmova o najdosadnijem SF junaku u istoriji, pa se brže-bolje vratih na "žurku". *Btw: za razliku od sexy knjige UGRIZ STRASTI, proglašene za "Emitor", ove godine su "Lazići" izbacili Emitor sa malo tvrđim koricama no obično, i tu sveščicu proglasili za knjigu.
Нема коментара:
Постави коментар