POLU-BEOKON 2009: GHOUL'S VIEWS (1. deo)

(Sve fotke: kurtezija by Milosh!)

Da ovaj Beokon neće biti ni prineti ranijima bilo je jasno još iz najava: jedna ograničena lokacija (bioskop nedovršenog Doma Omladine i mali hol ispred njega), skučen program pretežno sastavljen od (problematičnih, polu-amaterskih) filmova, sa malo ozbiljnih predavanja ili tribina, bez zvučnih imena gostiju (sem u poslednji čas prizvanog i nedovoljno iskorišćenog Đorđa Kadijevića), bez do sada već ustaljenog kviza, bez Ghoulovih predavanja ili promocija... Ukratko, kada je obznanjen Program, postalo je jasno da je ovaj "Beokon" zapravo FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE začinjen sa nekoliko pratećih programa.

Sad, kad je sve prošlo, da li to znači da nije valjalo i da nije trebalo da bude ovako?

Pa, ne baš.

Rekao bih da je i Polu-Beokon bolji od Ne-Beokona; sad, da li je jedino Polu-Beokon bio moguć sada, i zašto, to valjda znaju organizatori.

Ja, kad se sve sabere, nisam nezadovoljan vremenom provedenim na Polu-Beokonu, iako su najbolji momenti bili najčešće nevezani za Program, a vezani za druženje dok je Program trajao. Drugim rečima, Beokon je bio alibi da vidim neke drage ljude koje inače verovatno ne bih, ili bar ne sada, ne na jednom mestu.

Evo kako je sve to konkretno izgledalo iz mog sasvim subjektivnog (treba li to i naglašavati?) ugla.

PETAK, 30. januar 2009.

Čim je najavljen datum Beokona, odmah sam na Sagiti (http://www.znaksagite.com/diskusije/index.php) reagovao komentarom u smislu, baš me veseli što su organizatori ovaj događaj zakazali baš za moj rođendan. Posle se ispostavilo ono što odavno slutim (i što me je, pored ostalog, navelo da na neko vreme i napustim taj forum) – naime, da moje postove tamo niko ne čita, i svi živi su se iznenađivali. Bastiches!

To, ipak, ne znači da nisam imao spektakularnu proslavu dana koji, inače, i ne slavim: Radmilo (aka scallop) me je pozvao na ručak, te u njegovom stanu provedoh prijatno popodne i veče u društvu njegove žene, kasnije i sina, te – specijaliteta, teleće glave u škembetu. Radmilo ume da "ispoštuje" gosta! Bila je tu i sjajna salata od crvenog kupusa s pavlakom i kikirikijem, zelena salata i flaša odličnog crnog vina koje, uz neznatnu pomoć gđe Radmile, popih skoro sam, budući da je Radmilu to bio pretposlednji dan u kući pred višemesečni boravak u USA, pa bi gre'ota bilo da takvo vino tako dugo stoji otvoreno. Teleća glava je bila na nivou očekivanom od majstora za krkanje, i ja iskreno rekoh: "Ako su ti priče ovako dobre kao krkanluk, nemaš se razloga bojati moje kritike!" Posle ispade da ovu konkretnu đakoniju nije spremio mr R. nego njegova žena, što je sjajan povod da se nareknem (bar) još jednom, i isprobam to isto kada ga R. spremi. (Pred)veče provedosmo u prijatnom mezećenju, krkanju, pijuckanju i (d)ogovaranju, i zbog tih finih trenutaka zakasnio sam na Otvaranje.

Nadao sam se da će Kadija ostati tu cele večeri (kako mi je bilo najavljeno), i da ću ga videti posle par meseci pauze, ali ispade da je on brzo shvatio gde je i među kakve došao, i nešto pre 20h, kada ja stigoh, on je već bio otperjao i nije ga se više dalo videti. Ipak, nije loše što je bar načas udostojio organizatore svojim prisustvom (tamne naočari su, kako doznadoh, zbog neke manje povrede oka koju je imao nedavno).

U holu ispred bioskopa zatekoh "Laziće" iza šanka kako neopreznim posetiocima nude svoje produkte; tu je bio i Skrobonja sa svojim Košmarima i Pala(mu)dinima. Pozdravih se sa njima, pa po'itah u salu da vidim na šta liči to što nam je Jor smućkao od filmova za ovu godinu.

Iako me je on upozorio da prvi film baš i nije bogzna šta, moram reći da sam bio prijatno iznenađen:

33. DAN – Andrej Boka (2008, 60 min) je jedan sasvim respektabilan produkt: Pobožna majka pokušava da koriguje prkosnu kćer i da drži pod kontrolom sina idiota. U priči je bio i tata, ali on je umro, a četrdeset dana od njegove smrti još nije prošlo. Debitantski dugometražni film Andreja Boke sniman je u Subotici i u njenoj okolini. Gluma je, za ovaj nivo produkcije i za ovu vrstu projekta, prilično dobra i ubedljiva/upečatljiva, humor je dobro tajmiran, ritam je bolji od mnogih profi produkcija, nema smaranja, sve je to na mestu i ispunjava svoj osnovni cilj: da zasmeje publiku svojim bizarnostima. Nasmejao me je i zabavio sve do prilično antiklimaktičnog, zbrzanog kraja koji je trebalo efektnije osmisliti.

Onda su usledili dokumentarci:

GANDOR — LOV NA NIRDALU – Jovan Todorović (2001); lažno je najavljena premijera do sada neprikazane produžene verzije, ali je iz neznanih razloga (tehničkih?) prikazana ona koju ljubitelji bizarnosti već odavno poznaju. Boško Drljić, ratno siroče sa Kozare, sebe je nazivao Gandor, i desetak godina je po obroncima planine Rudnik lovio Nirdalu, džinovsku zmiju koju je samo on video. Spavao je na otvorenom, nosio mantil koji nikada nije skidao, a njegova misija, koju je dobio sa neba, bila je da proučava Nirdalu i na kraju je ubije, kako ona ne bi sudila čovečanstvu. Repriza nije bila na odmet. Ipak, sad kad je moćni Gandor mrtav, šteta što priča o njemu nije zaokruženija i potpunija: ova verzija mi deluje samo kao golicanje, otprilike kao ona osvežavajuća Radmilova salata od crvenog kupusa, ali BEZ teleće glave.

STRAVA I UŽAS(T) – Miljan Glišić (2007) Oni ne samo što su videli vampire, već su spremni da o njima pričaju pred kamerama, a tu je i sveštenik da poduči o metodici borbe sa krvopijama. Uz predstavljanje ovakvih svedočanstava, dokumentarac ide tragovima motiva vampirizma u pripovetci Milovana Glišića koju je Đorđe Kadijević adaptirao u film “Leptirica” (1973). Film je začinjen komentarima Čedomira Čupića, Mirjane Novaković i samog Kadijevića. Na žalost, ovaj film ostavlja utisak propuštene šanse, nedovršene i ne baš promišljene skice. Autori nisu našli za shodno ni da potpišu (ispod slike) ljude s kojima iznebuha počinju da razgovaraju, niti lokacije na kojima se nalaze. Ima tu vodenica, ima tunela, ima zabavnih sagovornika (praznovernih seljaka), ali sve to zajedno samo je golicanje bez prave poente.

Veče je, prema programu, trebalo da kruniše multimedijalni spektakl koji bi za povod trebalo da ima knjigu METAMORFOZE VAMPIRA Marije Šarović (o pristupu motivu vampira u književnosti i filmu: vidi moj prikaz ovde: http://popboks.com/tekst.php?ID=7071), ali je umesto toga krunisana nesposobnošću i neozbiljnošću organizatora, koji su se Mariju setili da pozovu samo dva dana pred to veče. Naravno da je odbila da nabrzinu priprema veče za koje je trebalo da se mnogo ranije dogovore, ali se niko nije setio da bi je valjalo malo ranije pozvati, pa je zato taj termin popunjen reprizom LEPTIRICE, već prikazivane u tom istom prostoru pre samo par godina, i tada sa nešto bolje kopije. Uprkos nabrzinu pozvanom Kadijeviću (koji, SREĆOM, nije prisustvovao ovoj projekciji), ono što je prikazano je nakakav osrednji zrnasto-mutni VHS rip snimka sa RTS-sa, sasve TREZOR zaglavljem.

Pošto sam odgledao scenu vodeničarevog ubistva, već umoran, reših da se povučem i bacim u krpe kod mog domaćina za tu noć.