izabrana dela

izabrana dela

петак, 06. фебруар 2009.

UTOPIA: NAJBOLJA KNJIŽARA U SRBIJI



Dakle, da mi je neko pričao da postoji ovakvo mesto u Beogradu, ili bilo gde drugde u Srbiji – ne bih mu/joj verovao. Moj skepticizam je jedini razlog što nisam ovo mesto posetio još pre 3-4 meseca kada mi je prvobitno najavljeno. Prosto, mislio sam: 'Bulšit, u Srbiji takvo što ne može da postoji.'

Pre par meseci, na svu sreću, odlučih da se svojim očima uverim u tvrdnje i tlapnje o sadržini te knjižare i – evo me sad za 13.000 din siromašnijeg, ali i bogatijeg za 20ak apsolutno genijalnih, predivnih, mega-retkih, giga-exkluzivnih ezoteričnih knjiga.
Evo šta sam pazario / naslovi su navedeni ne da se hvališem, nego da steknete uvid u to koja, tačno, vrsta exkluzive vas tamo, u UTOPIJI, očekuje!


  1. WILDEST DREAMS: An Anthology of Drug-Related Literature, ed. R. Rudgley ---800
Baš to što piše, od Marka Pola do V. Barouza i H.S. Tompsona, 400ak strana.


  1. EXQUISITE CORPSE – R. Irwin ---800
Roman o nadrealistima (uključujući likove kakvi su Breton i Dali) i nadrealnim događajima, od autora čiji najčuveniji roman, ARABIAN NIGHTMARE, posedujem (avaj, još nepročitan).


  1. THE LITTLE ANGEL – L. Andreyev ---800
Zbirka priča od kojih skoro nijedna nije prevedena na srpski (pa je, stoga, nisam ni imao do sada).


  1. THE GAMES OF NIGHT – S. Dagerman ---600
Ovaj mi je nov, ali skončao je samoubistvom kad ga spopala spisateljska blokada. Dakle, ozbiljan pisac!


  1. ALTAJ HIMALAJI – N. Rerih ---600
Putopisi lika koga sam do sada znao samo kao slikara, čuvenog po ledenim predelima himalajskih pustinja i planina kojima se Lavkraft beskrajno divio.


  1. TMINA – A. Remizov ---800
Priče klasika ruske fantastike.


  1. ANGELS AND AWAKENINGS: Stories of the Miraculous by Great Modern Writers --- 1600
Mračna i svetla fantastika o anđelima i ponekom demonu, od najboljih autora za te teme (Tolstoj, Malamud, Stivenson, Bredberi, Vajld, Markes, O. Henri, Tven, Vels, Kafka, Šo, Čiver, F. O'Konor...)


  1. UZVANIK POSLEDNJIH SVEČANOSTI – V. de l'Il Adam ---500
Priče klasika francuske fantastike koje sam čitao iz biblioteke, ali ovu hrvatsku knjigu iz 1983. nikada ne videh u prodaji – do sada!


  1. THE LITTLE BOOK OF HORRORS: Tiny Tales of Terror ---400
Horor-minijature, na ne više od 3 strana. Gomila slavnih autora + pesmice + horor vesti iz novina.


  1. 75 SHORT MASTERPIECES ---400
Klasici KRATKE priče, mejnstrim.


  1. SMAK SVETA – D. Kalajić ---400
Halucinacije i tirade o dekadenciji onoga što on smatra klasičnim apolonskim vrednostima novog doba čije satanizme i zla proziva ovde (uključujući horor i SF)!


  1. ŠAMPAVER: NEMORALNE PRIČE – P. Borel ---800
Priče klasika francuske fantastike za koje nisam ni znao da su ikada kod nas prevedene (izdanje iz '60ih), Bodler ga obožavao, who am I to disagree? Čitao sam samo jednu u nekoj horor antologiji, ovo je sad the real deal.


  1. THE FIERY ANGEL – V. Briussov ---1600
Klasik okultne fantastike, preveden na srpski, ali mi to izdanje nikada nije palo šaka. Sjajan tvrd povez & zaštitni omot.


  1. MRAMORNA GLAVA – V. Brjusov ---800
Priče, mračno, weird, dekadentno, rusko.


  1. GAŠPAR NOĆNIK – A. Bertrand ---400
Priče klasika francuske fantastike, još jedna od Bodlerovih uzora.


  1. MASLAČAK – V. Borhert ---400
Neki mračni Švaba, nikad čuo, ali javlja mi se da je MRAK!


  1. 19TH CENTURY FRENCH TALES: Stories with a Different Touch by Fine Writers Whose Work is Not Easily Accessible Today – ed. A. Flores --- 800  Vidi samo taj podnaslov! Baš ono što mi treba (iako poneke imam u drugim antologijama).
  1. FANTASTIČNO SLIKARSTVO – ed. W. Gaunt ---1000
Fascinanto izdanje koje nisam toliko uzeo zbog sadržaja (izbor je odličan, ali imam već sličnih zbirki) koliko zbog FORMATA: visoka je bar pola metra, široka bar 30 cm, tako da se izvanredne kolor + cb reprodukcije mogu osmatrati u najsitnije detalje.


  1. CONVERSATIONS – J.G. Ballard ---1600
Zbirka intervjua sa mega-dekadentom, sakupili ljudi iza RE/SEARCHA, ali su uglavnom novi materijali, neuključeni u kultni RE/SEARCH o Ballardu (koji odavno imam).


  1. OPIUM AND OTHER STORIES – G. Csath ---800
Neki dekadenti mračni morbidni Mađar, nikad čuo, ali deluje opasno!



Brojke uz naslove su cene u dinarima: ne navodim ih da bih se hvalio ili bilo šta, nego da upozorim/pripremim potencijalne interesente da cene nisu nimalo naivne, nisu za svaku šušu koja će da bane i kaže: "Jao, šta je ovo, stvarno iteresantno!"

Knjižara po principu KO ZNA, ZNAĆE: KO NE ZNA – NEZNAĆE! Tj. kome to treba, kupiće, kome je skupo, nemaće!
Pa onda, u drugom naletu:

-THE DEDALUS BOOK OF RUSSIAN DECADENCE: PERVERSITY, DESPAIR AND COLLAPSE
=s tim naslovom, maltene ne mora ni da ima ništa unutra! a ima! andrejev, brjusov, sologub, blok, mereškovski, all the usual suspects + nekoliko neznanih mi imena.
poslastica iz neprejebive DEDALUS edicije

-THE OPAL, AND OTHER STORIES by G. Meyrink
=takođe dedalusovo izdanje, kratke priče ovog majstora fantastike i ezoterije

-THE BAPHOMET by Pierre Klosowski (predg. M. Fuko!)
=filozofsko okultni roman o templarskim dusima koji kroz vekove ponavljaju svoje orgije i perverzije; javljaj use još: veliki majstor templara lično; niče; tereza avilska; ntihrist; sv. jovan od krsta; i drugi.

-AN AUTUMN STORY by Tommaso Landolfi
=neo-gotski roman (dešava se krajem II sv. rata u zamku nekog italo grofa) od majstora koga nazivaju naslednikom gogolja i kafke.

-WORDS IN COMMOTION Tommaso Landolfi (predg. I. Calvino)
= zbirka priča, pretežno fantastičnih, horor i weird provenijencije.

-POSSESSED by Witold Gombrowicz
=još jedan neo-gotski roman o aristokratiji, zamkovima, đavolima, opsednutosti itd.
klasik!

itd.

Za slučaj da to iz gore navedenog nije jasno, u knjižari se nalazi NEHUMANO dobar i expertski izbor dekadentne, fantastične, nadrealističke, avangardne, experimentalne, dadaističke, MODERNE književnosti – izbor kakav nijedna bezdušna korporativna knjižara nikada neće moći (niti hteti) da napravi i ovde dovede: izbor kakav može da poseduje i ponudi samo iskreni poznavalac i posvećenik.


Skoro sve knjige su USED, ali uglavnom odlično očuvane, mada ima i požutelih. Ipak, sa out of print stvarima ne može se biti previše probirljiv: tako, il' nikako.

Cene su negotiable + dobio sam na poklon majicu po izboru (ja uzeo odličnu, crnu, sa Dišanovim vrtlogom), koja sleduje svakome ko kupi knjiga za više od 10.000 din. Naravno, one su na prodaju čak i ako imate skromnije književne potrebe.


U ponudi su, takođe, DVD-i, ali po zaista visokim cenama, uglavnom su oko 1200-2400 din, originali, odlični filmovi, ali... mnogo je, brale.

Takođe, mogu se naći i CD-i (oriđinal!), opet od opskurne, underground, 'alternativne' muzike.

Ima i ploča, a vala i STRIPOVA od svih sorta, pa onda knjige o umetnosti, pretežno na eng., pa posteri, pa... Ma, kad bih ja otvarao knjižaru, bila bi samo za 30ak % bolja od ovoga u najidealnijem slučaju – a ovo je samo početak, i baja uskoro planira da se širi i seli bliže centru.

Znači, mesto se zove zove se UTOPIA, Vojvode Milenka 52, vrlo zajebano da se pronađe čak i ako znate adresu, ali... ko traži - naći će!
(To je, otprilike, kad od hrvatske ambasade krenete da se penjete ka Tiršovoj, pa s desne strane neki kao mini tržni centar, i u njemu – UTOPIA!)

Ljubazan i stručan gazda-vlasnik je uključen u cenu (vrlo raspričan i pun zabavnih priča iz svog eventful života), kao i odličan soundtrack koji se čuje tijekom browsovanja.

BALKANSKI HORORI: SENKE, ŽIVI I MRTVI

A MOŽDA SU U ŠUMI? BALKANSKI HORORI

SENKE ŽIVIH I MRTVIH


Na FEST-u 2008. mogli smo da pogledamo čak dva filma sa ex-Yu prostora koji se u određenoj meri koriste hororom da bi prozborili o cikličnoj stravi i užasu balkanskih prostora: hrvatski ŽIVI I MRTVI govori o nedavnom ratu u Bosni, a makedonski SENKE o duhovima malo starije prošlosti. Iako se umnogome međusobno razlikuju, osnovna tematska preokupacija i žanrovsko opredeljenje omogućavaju da ih zajedno sagledamo i pomnije proučimo sličnosti i razlike.

SENKE, BJRM 2007
Režija: Milčo Mančevski
Scenario: Milčo Mančevski
Uloge: Borče Nacev, Vesna Stanojevska, Sabina Ajrula
**(*)
2+

Od starijeg i iskusnijeg autora dolaze SENKE; avaj, Milčo Mančevski nikako da opravda očekivanja koja je proizveo svojim debijem, PRE KIŠE (1994). U filmu PRAŠINA (2001) pokušao je da napravi makedonski western, ali je rezultat bio suviše nesuvisao, razvučen i opterećen umetničarenjem. Sada se, posle određene pauze, Mančevski okreće drugom žanru, hororu. Ovo opredeljenje ne treba da čudi: Mančevski se u mlađim danima bavio filmskom kritikom, i imao zapažen esej o američkom hororu u tematu o ovom žanru u sarajevskom SINEASTU. Pre deset godina umalo da međunarodni kredit stečen sa PRE KIŠE unovči režirajući horror-western, THE RAVENOUS, ali je tu šansu prokockao "kreativnim neslaganjem" s producentima, pa ga je posle samo nekoliko dana snimanja zamenila Antonija Bird (i napravila jedan od najboljih horora na pragu milenijuma). Kada pogledamo SENKE, možemo naslutiti o kakvim je kreativnim neslaganjima bilo reč.

Film govori o Lazaru (Borče Nacev), mladom čoveku koji nakon saobraćajne nesreće počne da "vidi mrtve ljude". Isprva mu se javljaju zlokobne babe, ali vremenom sablasti postanu upadljivo seksi, pa se s jednom od njih rađa čak i erotski nabijena romansa. Vesna Stanojevska igra duha koji bi mnogog oženjenog muškarca stavio na probu, i u svom filmskom debiju (inače je proslavljena harfistkinja) najveće je otkrovenje SENKI. Na žalost, glavni junak je smušeno napisan i neupečatljivo odigran, njegove teme i dileme ne uspevaju da konektuju s gledaocem, film posle eksplozivnog starta gubi ritam, vrluda kroz nebitne i preduge porodične scene, a istraga u koju se Lazar upušta prerazvučena je i okončava se razočaravajućim i predvidivim anti-klimaksom.

Od žanrovski i filmski pismenog reditelja poput Mančevskog očekivalo bi se nadahnutije ostvarenje. Avaj, uprkos čekanju dugom 7 godina na njegov novi film, SENKE ne odaju utisak dobro promišljenog projekta. Žanrovski, on razočarava jer se ponaša kao da se nisu desili ŠESTO ČULO (1999), DUHOVI U NAMA (2001) i čitav val azijskih horora o nesmirenim kostima i probuđenim duhovima. U izolaciji, nekoliko scena na početku uspeva da izazove jezu, ali vremenom i one gube oštricu, i postaju sve apsurdnije, poput prikaze oca sa neprestano rasplakanim detetom koji upada u otvor lifta. Jedinstvo efekta, koje je još E. A. Po isticao kao suštinski zahtev za svaku priču, bila ona "žanrovska" ili "umetnička", Mančevskom je nedostižan, ili nebitan kvalitet, i on dopušta da mu se film raspline u neartikulisanim elementima porodične drame, trilera o istrazi, sablasnog horora i neubedljive meditacije o istoriji.

Centralna tema i ideja SENKI tiče se duhova egejskih Makedonaca, stradalih u etničkom čišćenju: avaj, to otkrovenje spoznamo tek na kraju, a da se film i ne potrudi da gledaoca ikako upozna sa tim manje poznatim događajem i njegovim značenjem. Ne samo što protraći svoju glavnu kartu ni na šta, Mančevski čak uspeva da banalizuje tragediju kojom je hteo da se bavi svodeći egejske mrtve na groteskne i banalne prikaze. O "nadahnuću" rečito govori podatak da se lik povratnika iz mrtvih zove – Lazar! Kao i uvek kod Mančevskog, mikro plan se odlikuje vrlo profesionalnom realizacijom, mada je fotografija previše našminkana, pa Skoplje ovde izgleda neverovatno belosvetski, a makedonski krajolici patriotski su uslikani po uzoru na jednu raniju srpsku predizbornu kampanju koju bismo ovde mogli parafrazirati: "Makedonija – zemlja koje ima!"

Razumljiva je frustracija života u nečemu čiji je zvanični naziv Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, kao i pokušaji da se to svetu proda kao 'brend', i očigledna je težnja Mančevskog da bude makedonski državotvorni reditelj. Ali, da bi to uspelo – elementarna stvar je pričanje priče. To je ono gde Mančevski pada, a s njim i ovaj nedomišljeno konstruisani film. Slično kao i PRAŠINA pre njega, SENKE nas ostavljaju emotivno neuzbuđenim, intelektualno ravnodušnim, i čak frustriranim nadobudnim pokušajima reditelja da balansira sa više elemenata nego što je sposoban.

ŽIVI I MRTVI, Hrvatska, BiH, 2007
Režija: Kristijan Milić
Scenario: Josip Mlakić, Ivan Pavličić
Uloge: Filip Sovagović, Velibor Topić, Slaven Knezović, Marinko Prga
**(*)
3-

Od precenjenog Mančevskog mnogo je bolji debitant Kristijan Miletić sa filmom ŽIVI I MRTVI. Sa zavidnom narativnom ekonomijom on u manje od 90 minuta uspeva da uradi ono što Mančevskom nije uspelo u puna dva sata: da kreira ubedljiv svet u kome mrtvi hodaju među živima, utiču na njih, progone ih i kreiraju atmosferu opresivne, neraščišćene prošlosti. U igri su dva narativna toka, jedan se tiče grupice hrvatskih domobrana koji se tokom II svetskog rata probijaju kroz bosanske planine dok ih na čistini iz zasede ne počiste partizani, dok se glavni narativni tok dešava devedesetih, kada se grupica zengi probija kroz bosanske planine dok ih na čistini iz zasede ne počiste njihovi "prirodni saveznici".

Balije su uglavnom u šumi, ustaše su uglavnom na čistini, a horor je u usudu neraščišćenih računa iz II svetskog rata koji opsedaju nove generacije ratnika. JUŽNJAČKA UTEHA Voltera Hila očigledan je uzor (grupica vojnika probija se kroz neprijateljsko, monohromatski uslikano zelenilo dok ih nevidljivi neprijatelj skida jednog po jednog). Prisutna je i horor dimenzija kroz sugestije natprirodnih uticaja duhova nevinih žrtava: u flešbekovima vidimo ustaško ubijanje zarobljenika, a u sadašnjosti – zenge hladno, i bez prave potrebe, ubiju nekoliko muslimanskih vojnika koje su mogli i žive zarobiti. Približavanje poljani na kojoj su pre pedesetak godina stradali njihovi preci ima efekat otkucavanja sata kako se usud bliži, i Miletić –za razliku od Mančevskog- uspeva da održi tenziju i dramu bez nepotrebnih digresija ili gubljenja osnovnog tona. Skoncentrisan i čist (kako formalno tako i narativno), ŽIVI I MRTVI opravdava nagradu koju je na FEST-u dobio kao najbolji u programu "Evropa van Evrope".

Na žalost, i ovaj balkanski horor donekle pada jer se suviše oslanja na žanrovske klišee, umesto da se ozbiljno i duboko pozabavi "usudom" koji nagoveštava, ali ga ubedljivo ne obrazlaže. Neki hrvatski kritičari filmu su zamerali "izbjegavanje kontroverznoga društveno-političkog konteksta", i to stoji. Idejno je naivno sugerisati da su II svetski rat i "ratna blamaža" iz devedesetih međusobno uporedivi događaji, sem u nekom najbanalnije-uopštenom nivou (rat = klanica), te stoga paralele ta dva vremenska toka – koliko god medijski bile vešto iskonstruisane - ipak, na kraju, deluju iskonstruisano, a ne organski povezano. Narodski rečeno, tu se mešaju babe i žabe zarad neke sasvim uopštene i, strogo gledano, banalne poente (rat je zlo, nema nevinih, ciklus ubijanja je u rukama nevidljivih sila, krivica je negde u izmaglici balkanskih/bosanskih brda). To vodi u idejnu tmušu koja film, u krajnjem saldu, čini neubedljivim, mada vrednim pokušajem da se iz malkice drugačije perspektive prozbori o klanici iz prethodne decenije.

ŽIVI I MRTVI su niti živi niti mrtvi: ostaju na pola puta između žanra i arta, zbog čega je zaplet prilično predvidiv, a likovi neoprostivo tipski. Najveći greh filma je što ne pruža autentičnu ovdašnju vizuru na rat koji je u stranim filmovima već beznadežno falsifikovan i opterećen nakaradnim interpretacijama (videti HUNTING PARTY, 2007, o lovcima na Karadžića, za noviji primer). On održava u životu užegle stereotipove o tome da su zločini i nasilje neraskidivi deo svakodnevnice na Balkanu, da je to uvek tako bilo i uvek će biti. Film ne pokušava da objasni ili analizira ovo stanje (ako je to zaista stanje) već ga samo registruje, na problematičan i idejno neubedljiv način. To je svakako jednostavnije nego pokušavati da se zaista predoči ko su ustaše, ko domobrani, ko partizani, ko HVO, ko 'balije', ko JNA, ko bosanski srbi, itd. Ovako kako je to Miletić prikazao, rat je samo jedna užasna krvava zbrka sa mnogo iracionalnih i nepojmljivih zbitija tipičnih za "zemlje iza velike šume". Ipak, najgore je kada umesto preispitivanja sâmi prihvatimo stereotipove koje o nama imaju oni sa srećnije, "civilizovanije" strane velike šume...

OBJAVLJENO U NIŠKOM AKADEMSKOM LISTU 'PRESSING'.

28 DAYS LATER (2002)


Režija: Deni Bojl
Scenario: Aleks Garland
Uloge: Kilian Marfi, Naomi Haris, Brendan Glison, Kristofer Eklston...

***(*)
 
Grupa aktivista za zaštitu životinja upada u jednu laboratoriju i, nesvesni toga šta čine, oslobode šimpanzu zaraženog eksperimentalnim virusom. Oslobodilac je prva žrtva ugriza.

28 dana kasnije... Momak (za koga kasnije saznamo da se zove Džim) se budi u iznutra zaključanoj sobi bolnice. Kad izađe, nalazi praznu zgradu, puste ulice, čitav London ispražnjen od saobraćaja i ljudi. Ubrzo, međutim, shvata da u toj pustoši postoje i drugi: s jedne strane su mase zombifikovanih, pomahnitalih 'ljudi' gladnih krvi, s druge – nekolicina onih koji su izbegli zarazi, u očajničkim pokušajima da prežive. Oni zajedno putuju do vojne baze koja štiti grupu nezaraženih, ali kada jednom tamo dospeju počinju da na delu shvataju izreku: Čovek je čoveku vuk.

28 DANA KASNIJE je film koji pripada tradiciji takvih (post)apokaliptičnih SF-horora kakvi su POSLEDNJI ČOVEK NA ZEMLJI (1963), OMEGA MAN (1971), LUDACI (1973) i MAHNITOST (1976). U svima njima centralna je tema prevlast 'divljačkih', nasilnih nagona u čoveku, kojima se svet pretvara u pustoš gde zakoni civilizacije kakvu poznajemo više ne važe i gde malobrojni neiskvareni (?) likovi pokušavaju da sačuvaju svoju humanost – ili da se bar nekako prilagode novom konceptu humanosti u drastično izmenjenom svetu. Po tome, prva polovina filma u mnogome podseća i na Romerovu ZORU MRTVACA (1978), središnji i najuspešniji deo 'zombi trilogije' dok druga polovina neprijatno priziva poslednji, i najslabiji (DAN MRTVIH, 1985). Ovo se ne ogleda samo po militarističkom okruženju i sličnom odnosu autora prema njemu (gomila groteskno karikiranih i antipatičnih likova) nego i po tome što u ovom delu filma sa borbe ljudi i zaraženih u centar pažnje dospeva međuljudski sukob. Na žalost, ovo je najmanje uspešan deo filma.

Deni Bojl biva najefektniji onda kada su njegove preokupacije usmerene jasnim žanrovskim odrednicama (poput trilera u MALOM UBISTVU MEĐU PRIJATELJIMA, ili pod-žanra drug-movie-ja u TREJNSPOTINGU) pa se čini da je upravo žanrovska čistota (tačnije, hibrid bliskih žanrova: SF i horor) pomogla da nas, nakon nekoliko filmskih lutanja (NEOBIČAN ŽIVOT, PLAŽA), ponovo podseti na kvalitete svojih ranijih ostvarenja. Fascinantan je režiserov osećaj za tajming i saspens: iako film traje skoro dva sata, to vreme je maksimalno iskorišćeno kako za nezaboravne, zlokobne prizore opustelog velegrada (na početku) tako i za munjevite, dinamično montirane i žestoke scene okršaja sa pomahnitalima prošarane ponekom sporijom, ali dramski značajnom scenom. Sve u svemu, reč je o pažnje vrednom filmu čije su ambicije, izgleda, ležale prevashodno na formalnom planu, pa tu počivaju i njegovi najveći kvaliteti (odlična režija, sjajna fotografija, atmosfera...) dok na planu scenarija ima nedostatke u vidu nedorađenih likova, logičko-motivacijskih nedorečenosti (mnoge stvari u vezi sa načinom zaraze, ponašanjem zaraženih i t.sl.) i nedovoljne idejne osmišljenosti (od prvog velikog engleskog apokaliptičkog filma posle dugo vremena, pa još u Bojlovoj režiji, čovek bi očekivao malo izraženiji punk ugođaj i specifičnije engleski pristup, umesto omaža američkim uzorima). Zahvaljujući Bojlovoj režiji, solidnoj atmosferi i dobroj glumi ovaj film i pored izvesnog osećaja nedorađenosti predstavlja vredan, iako ni po čemu revolucionaran, doprinos pod-žanru postapokaliptičnog SF-horora.