William Burroughs's QUEER (2024)

***(*)

3+

 QUEER je režirao Luka Gvadanjino, po romanu PEŠKO Vilijama Barouza.

Kao što znate, GOLI RUČAK je meni jedna od dve najomiljenije knjige u životu –tron deli s Kafkinim ZAMKOM. Snažno volem i druge vintage Barouzove knjige s barem rudimentarnim prividima epizodične naracije (NOVA EXPRES i WILD BOYS), dok sam nasmrt smoren cut-up experimentima tipa THE TICKET THAT EXPLODED. Zabavni su i noviji, WESTERN LANDS, THE PLACE OF DEAD ROADS i CITIES OF THE RED NIGHT, mada ništa ne može da priđe GOLOM RUČKU.

Barouzovi uslovno govoreći realistički, ispovedni, snažno-autobiografski romani, PEŠKO i DŽANKI, znatno su manje moja šolja čaja, iz sličnih razloga iz kojih me ni Keruak, ni Henri Miler ni Bukovski ni Selbi ne dotiču. Ipak, overio sam uredno i ta dva, da ispoštujem Bila, još davnašnjih dana, pa sam zato s umerenim očekivanjima dočekao i sada ovu Gvadanjinovu ekranizaciju PEŠKA.

Ukratko, to je prilično verno duhu i slovu te knjige, i moglo bi se reći da je ovo zapravo bliskija, a u nekom smislu i bolja adaptacija Barouza nego što je to bila Kronenbergova reimaginacija GOLOG RUČKA. Iako se ima šta voleti i poštovati kod Kronija, tu ipak ima vrlo malo esencije Barouza: premalo sexa, premalo šoka i provokacije, premalo humora i satire, premalo metafizike; s druge strane, mnogo je to fino, uglađeno, čisto, onako školski, odlikaški, za učiteljicu, za ugledne festivale, da može da pogleda i baba i tetka, i žiri, i Duda Lakić, da se niko mnogo tu ne šlogira. Sve na finjaka. 

Jbg, nije to Barouz kakvog ja znam i volim, panker pre panka, uličar, probisvet, ubica, cinik, crnohumorni stend-ap komičar... Plus, mnogo su mi bili fejk ta scenografija i kostimi u „Golom“ ručku, pa i poneki efekti, a vala i glumci. Piter Veler je suviše na fletlajnu, neuzbuđen, nenapaljen, nezastrašen time što viđa i priviđa. Suv intelekt, a vrlo malo visceralnosti. Ne verujem mu ni da je peško ni da je drogoš, a jedva nešto malo da je pisac. Isto tako i većini ovih oko njega.

Gvadanjino, istina, uzima daleko manje slojevit roman (fragmentarno romanče bez pravog kraja, na jedva sto strana), ali zato iz njega izvlači poprilično, i dostojno može da stane rame uz rame sa knjigom. Da li je i nadrasta? Srpski rečeno, da li je QUEER film bolji od romana? U ponečemu jeste, u suštini nije.

Pre svega, angažovanje Danijela Krejga (ex-Džejmsa Bonda!) da igra Barouza, tj. njegovu fikcijsku ekstrapoluciju, Vilijama Lija, pokazalo se kao dodir genija. Bio sam sumnjičav prema tome kad je prvi put najavljeno, jer mi je njegova faca suviše maskulina, četvrtasta, široka, s jakom vilicom, dok je Barouzova bila više nekako uska, mršava, ufitiljena; i uopšte mi je Krejg delovao suviše mužjačina da bi igrao peđera, pa ko će u to poverovati, ajte molim vas!

Međutoa! Krejg je DELIVEROVAO! 110%! Ne da je ubedljivo (i hrabro) razbio svoju mačo personu, nego ga je IZEO! Ako ne dobije Oskara za ovo, onda je svaka pravda umrla na ovome svetu. APDEJT: Ne da ga neće dobiti, nego nije ni nominovan! Pa dobro, šta radi taj famozni, navodni „gej lobi“ koji hara Holivudom?! Ima li neki Republikosrpskanac da mi objasni ovu misteriju?

I da nacrtam: nije Krejg zaslužio Oskara zato što je ubedljivo odigrao peška, iako to inače nije (jer to viđamo svake godine, na Oskarima a i šire); pa ni zato što uspeva da u mnogim scenama jezivo zaliči na Bila po pojavi (što nije za bacanje, ali je manje bitno jer ipak nije ovo nadmetanje u impersonaciji), nego iznad svega zato što vanredno smelo i umešno uranja u jedan duboko grešan, ranjiv, labilan, slabićki, višestruko problematičan lik i oživljava ga (i nenametljivo brani) u svim njegovim slojevitostima i senovitim nijansama.

U vreme kad su u današnjoj svetskoj (ili bar zapadnjačkoj) kinematografiji sve mesnate i sočne uloge rezervisane za žene, a muški glumci nemaju šta da rade sem da igraju zlikovce i zločince, sudeći po ovome izgleda da ostaje još jedino kvir film pa da se vidi, kao ovde, intrigantan muški lik koji je ipak pozitivac, a ne klovn-manijak ili toxični muž/momak; i KVIR nam daje jednu prilično produbljenu i saosećajnu studiju izgubljene, muške psihe u lutanju i traženju.

Vidimo ovde izuzetan portret jednog čoveka stalno urađenog, što drogom (čije se pripremanje i ubrizgavanje u venu prikazuje u jednoj moćnoj jednokadarskoj sceni), što alkoholom u koji se on utapa i iznutra preparira u toj znojavoj mexičkoj vrućini, što glađu za sexom, koja je, naravno, zapravo glad za bliskošću i ljubavlju koji mu najviše fale (što je jasno sve vreme, a vrlo se pametno i moćno poentira u poslednjoj sceni).

Scene sexa su explicitnije nego npr. u CALL ME BY YOUR NAME, ali ni blizu onome što senzacionalistički klikbejt mediji sugerišu: dramski su opravdane, i u njima se Li ogoljava, kao i mi svi u tom kontextu, naravno, samo što tada, uglavnom, nema publike ili kamere da to posmatra sa strane. Vidimo ga tad kao grozničavo žudnog blizine i spajanja s drugim, ali i kao nekoga oslabljenog tom potrebom, koja ga stavlja u podređen položaj (kao i svakog tražioca, prosjaka, juzera ljubavi).

U tom kontextu je odličan i Dru Šarki kao Alerton, momak u kojeg se Li zacopa, a koji je neodređen, hladnjikav, frustrirajuće nedefinisan po tome šta zapravo hoće, i da li uopšte hoće, i zašto hoće, i dokle će da hoće… I kad mu puši, i kad ga drka, i kad ga prima u bulju, on nije sasvim tu. I u tome je sav pakao za Lija, koji ga hoće celog, a ovaj po principu „sucking one cock doesn’t make you gay“ nije siguran čak ni da li jeste peško ili samo hoće da pogleda.

Kao takav, polu-involviran, on zapravo drži u vlasti Lija, koji je sav u tom odnosu, da ne kažem vezi, jer to je prejak termin, i otud kod mladunca i doza homme fatale sadizma. I naravno da jedna toliko asimetrična veza ne može da opstane, niti da bude ispunjujuća, bar ne zadugo.

Uzgred, teško da je slučajno, ali je svakako pametno to što je za tu ulogu izabran baš Šarki, koji tako zalizan, i s cvikerima, izgleda kao pljunuti mladi Barouz. Lijeva opsesija njime, implicira se, možda je potraga za mlađom (čistijom? neiskvarenijom?) verzijom sebe, a težnja za spajanjem s njim možda je nalik onome kad u THE FLY Goldblum, već dobrano nakazan i gnjio, hoće da se spoji u jedno telo sa ženom i detetom, kako bi povećao % ljudskosti u sebi, kako bi, iz svoje perspektive, postao čistiji, ljudskiji.

To je potraga za svojim odrazom, za ogledalom – otud upravo ta scena ulaska u ogledalo u filmu, iz Koktoovog ORFEJA, kad lik ulazi u ogledalo, a Li i Alerton to gledaju u bioskopu, i još Li pruža „ektoplazmatičnu“ ruku ka momku, milujući ga. Kako kasnije kaže: „Teško je nekog drugog ubediti da je zapravo deo tebe.“ Ova fantazmagorija jedan je od korena zablude ljubavi.

Li se baca u potragua za ajahuaskom (aka yage, izgovara se jahe; u vrlo lošem i nepotpisanom prvom srpskom prevodu iz 1998: jejdž; sad vidim da ima i neki iz 2012, nadam se da je bolji). To je predmet zadnje trećine filma, smeštene u džunglu – a samo površnom gledaocu delovaće to kao niotkuda i niđe veze skakanje u drugi film (iz urbane žungle u onu bukvalnu, zelenu). A zapravo je njegova fascinacija telepatijom (deljenje uma s drugim) i totalnim spajanjem, makar u viziji, ali i telesno, koliko god se to fiziološki može, samo produžetak te njegove užasne samoće i hladnoće koju je osećao, i koje ni piće ni droga ni neobavezni sex nisu mogli dovoljno da rasprše i zagreju, bar ne zadugo.

Film PEŠKO je izvanredno stilizovan, u duhu tehnikolor filmova pedesetih, ali deluje i filmskije i ubedljivije i življe od one suve i beživotne scenografije u Kronijevom podgrejanom RUČKU, fotografija je zaista nešto božanstveno i ovo je eye candy kakav se retko viđa. Što se tiče upotrebe savremene muzike (NIRVANA itd) za film iz perioda 1950-ih, nisam naročiti fan toga, ali nije mi ni škripalo onoliko koliko sam mislio da će.

Elementarno poznavanje Barouzove biografije poželjno je da biste pohvatali neke migove, ali i krupnije aluzije. Recimo, kod Luke je prelomni momenat Bilovog života – upucavanje svoje žene u glavu, u igri „Vilijama Tela“ – bolje i smislenije izveden nego kod Kronija, i sa boljom nijansom značenja i kontexta. I – sa više emocije koju scena nosi. Kod Kronija je i to bilo nekako suvo, fletlajn, bezosećajno, intelektualizovano, s manjim impaktom nego što je ovde.

Istina, očekivao sam i više melodrame i emocije, mada ne znam zašto, jer u romanu ih nema skoro nimalo: to je jedan faktualistički ispovedni text – „evo, ovako je to bilo, i to mu je to“ – u kojem mačo pripovedač, kao kod Hemingveja, tek između redova daje nagovestiti svoju osećajnost.

Sad, postoje dva glavna pristupa ovom filmu: za Barouz-virdžine i za Barouz-inicirane. Ovi prvi, koji nisu čitali knjigu, uživaće u lepim slikama, muzici, odličnoj glumi, zanimljivoj drami, i hvaliće ga na sva usta, nesvesni da film donosi i poprilično iskrivljenje knjige. Ovi drugi biće toga svesni, ali zavisi kako će kome to da legne, tj. kome će mnogo da smeta, a ko će da zažmuri na jedno oko i (kao ja) prihvati da je knjiga – knjiga, za razliku od filma koji je – film.

U čemu je mogući problem?

Roman je fundamentalno neemotivan: Li, iz prvog lica, opisuje svoj cinično-amoralni odnos prema zavođenju momaka u Mexiku, a jednom kad se zacopa u Alertona, iako opsednut njime, i dalje je dovoljno lucidan da zdravorazumski vidi da taj dečko nije za njega, da ih malo toga spaja sem gole požude, s Lijeve strane, koja nije skoro nimalo uzvraćena. I u tom smislu je zanimljiv, i originalan, pa i potresan na neki način, u tome što je ovo vrlo neromantičan ljubavni roman. Lišen je sentimentalnosti skoro potpuno, lišen iluzija i zavaravanja i fantazija bez kojih, inače, ljubavi ne može biti. Ja ne znam za drugi roman koji ima ovakav pristup temi ljubavi, bila ona kvir ili hetero – istina, nije baš da sam ih mnogo takvih čito, a ne bih ni ovaj da ga nije piso Barouz.

Film, međutim, izneverava srž romana time što ipak ubacuje mnogo više emocije i zaluđivanja i opsena i samozavaravanja, a skoro fatalno greši kad zamuti lik Alertona i njegovog odnosa prema Liju. U knjizi se on od početka do kraja ponaša u rasponu od „hladno“ do „mlako“ (at best) prema Liju; u filmu on deluje znatno prijemčiviji, orniji, mada na nedosledan i neuhvatljiv način. Recimo, u knjizi je njihov prvi sex krajnje mehanički i kratak čin koji se okonča posle par pasusa; u filmu je od toga napravljen čitav set-pis u koji je Luka projektovao mnogo više svog mejl gejza i Sharksploatacije nego što mu predložak, ali i priča koju kao da priča, pružaju. U knjizi Li uradi šta uradi ovome, nabrzinu, i kraj. U filmu Alerton, iako ničim izazvan, uzvrati snažno, i tu se stvori privid reciprociteta koji zapravo nije utemeljen u liku i odnosu.

Još jedna fundamentalna promena: na posteru filma vidite tu golu nogu koja se prevaljuje preko nečije (Lijeve). To je zasnovano na stvarnoj sceni u filmu, kad Li drhti od svoje groznice odvikavanja (od droge), i kuka kako mu je hladno, i zamoli ovoga da ga primi u svoj krevet, što ovaj učini, i onda, kao gest čiste nežnosti, svojom nogom ga „mazi“, odosno greje. U knjizi ga ovaj mrzovoljno primi u krevet, ali ga NE mazi niti učini išta saosećajno i toplo. A ovaj gest vidimo repliciran i na samom kraju filma, u predsmrtnoj viziji matorog Bila… gde mu Luka nameće prisećanje nečega što se nije desilo.

Da nacrtam: moja zamerka ovome nije „Buhuhu, promenili su knjigu! Tamo piše drukčije!“ Da je prikaz ljubavi verno prenet iz knjige na film, dobili bismo nešto hladno i uninvolving kao MY OWN PRIVATE IDAHO (bar ga ja kao takav pamtim, mada ga istina nisam ponovio od premijere pre 30 godina). A to se slabo prodaje. Šta se dobro prodaje? SENTIMENT! I zato mu ga Luka daje po šećeru, šećerlemi i liciderskom srcu u ovom zaslađenom PEŠKU koji, što je najgore, ostaje –kao i njegova SUSPIRIJA- negde na pola puta.

Dakle, ako se već hteo napustiti hladni flatline faktualizam, i ubaciti emocije, bilo je potencijala da ovde bude više gorko-slatke melodrame, odnosno impakta te nesuđene klimave veze, da se naglasi ta ukleta ne-ljubav, ali Luka ni tu ne ide do kraja, nego pravi jedan bizaran spoj sentimenta i anderstejtmenta, koji je na kraju krajeva ne baš mlak, to bi bilo prestrogo, ali nekako jedva topao, a mogao je biti vreo.

No, to samo ja gunđam jer vidim šta je tu moglo; ko knjigu nije čitao, neće mu faliti njeno obilje brutalnog humora, njeno nimalo zaslađeno prikazivanje te mexikanske gologuzije, iracionalnog kriminala, amoralnih karikaturalnih likova i uopšte đubreta i smrda pometenih pod šareni tepih ove visoke i uglađene produkcije gde čak i ta rupčaga od kafane gde se ovi najčešće nalaze deluje kao vrlo toplo, lepo, fensi mesto gde biste i vi poželeli da izađete i popijete koju.

Pomenute zamerke na stranu, ovo je ipak vrlo dobar film, vredan pažnje, drugačiji je po mnogo toga, a knjigu ponegde i pametno nadograđuje: npr. u njoj Li i Alerton nabrzinu odu u džunglu, tamo ne nađu "jahe", a taj fejl se ne razradi dovoljno čak ni da proizvede neki negativni impakt, prosto se to prekine, i usledi rupa, elipsa, i jedan bizarno ravan i zbrkan ćorak od epiloga. Ako ništa drugo, Luka razvije tu epizodu u džungli praveći od nje seriju memorabilnih scena, a ima i nekih narko-vizija i snova i čuda koji prilaze blizu nadrealizmu i hororu (hej, ipak je ovo od reditelja nove SUSPIRIJE!), uključujući jednu splatter / body horror scenu tamo gde je baš nisam očekivao, i jedan body-melt nalik Yuzninom SOCIETY, samo sa CGI efektima, i bez horor konotacija – čak naprotiv.

I tako sad imamo Barouzov prekratak, frustrirajuće epizodičan i eliptičan roman, sa čestim bleskovima genija u prve 4/5, i sa izluđujuće ravnim i praznim krajem; a uz njega imamo i film, koji te perlice niže u linearnu ogrlicu pripovedački konvencionalniju, ali i više zadovoljavajuću, uključujući i kulminaciju (zadnja četvrtina filma) i završnu, prilično dirljivu scenu, mada taj kraj nije baš u Barouzovom duhu, barem ne u duhu te knjige, ali donekle i jeste u duhu njegovih kasnijih pisanija, a pre svega poslednje njegove, KNJIGE SNOVA, koja se bukvalno završava ovim rečima: „Love? What is It? Most natural painkiller what there is.“

OPPENHEIMER (2023)

***

3-

Nije OPENHAJMER loš; OPENHAJMER je samo poprilično promašen. A to je gore: da je loš u konvencionalnom smislu reči, sutra ili za dve godine bi neko drugi mogao uzeti ovu priču i reći: „Evo vam sad dobrog filma o tome.“ Ali OPENHAJMER je štetan zato što, površno gledano, ne deluje loše. Mnogi će biti zadovoljni ovim filmom; verovatno će dobiti i neke Oskare dogodine. Mnogi ga već sad proglašavaju remek-delom, ili barem filmom godine.

            Mnogi gledalac izlazi sa njega ubeđen da je odgledao Veliki Film na Veliku Temu. A nije. Odgledao je smandrljanu Veliku Temu (čiju veličinu jedva da je i dotakao) i smandrljanog Velikog Tragičnog (Anti-)Junaka 20. veka, o kojem nije rekao ništa koherentno i vredno pažnje, osim predvidivih opštih mesta.

Ovo potonje mnogi gledalac neće primetiti jer će da ga zaseni Glumačka Izvedba. OK, jeste Kilijan Marfi odličan glumac, i idealno je pogođen za ovaj lik: čak je malo i jezivo koliko fizički liči na Opija; i super je on odigrao to što mu je dato; njegova performansa stvarno vadi grdne Nolanove scenarističke i režiserske fleke, ili ih barem prikriva. Utoliko veća šteta: da je loše kastovan, da je npr. Rajan Gosling igrao Opija, to bi bio razlog više da neko sutra, ili za par godina, s drugim glumcem, pokuša da ovo ispriča KAKO TREBA. Avaj, to se neće desiti. Nolan će verovatno dobiti neke Oskare za ovo, a Marfiju ne gine barem nominacija. Neće biti greote ni ako ga dobije. I zato, u te cipele više niko neće smeti da ulazi. Na neko poprilično vreme.

            Šteta. Jer ovo je beskrajno zanimljiva i potentna tema i ja sam, preoptimistično, očekivao/nadao se da će Nolan snimiti film dostojniji nje. Ali, avaj, protiv sebe se ne može, niti je možno protezanje preko gubera…

            Atomska bomba je verovatno najznačajniji događaj 20. veka. Ni Hitler, ni Nil Armstrong nisu uveli čovečanstvo u nešto radikalno novo: Hitler je samo extremno naglašen zlikovac, koji je imao više moći da svoje zlo realizuje od većine svoje sabraće, pa je to i učinio, na velikom rasponu, ali ne bih rekao da je doneo nešto Novo, nego samo isto staro diktatorsko-osvajačko govno, uvećano na kub; dakle, nije kvalitativan, nego ’samo’ kvantitativan pomak. A ni prvi ljudi u svemiru, i na Mesecu, i gde god, nisu doneli nešto trajno i fundamentalno čovečanstvu, ma šta o tome mislili i sanjali naivni naučnofantastičari 1960-ih i 1970-ih. Slanje ljudi u daleki svemir (mislim, dalje od orbite Zemlje) pokazalo se kao preskupa, za sada neisplativa investicija, kao skromno pomeranje Krajnje Granice – pomak od Otkrivanja Amerike do Otkrivanja Meseca, dakle takođe pomak koji je više kvantitativan nego što je kvalitativan. Da stvar bude još gora, Mesec i nismo stvarno otkrili, istražili, naselili, ili mu barem iscrpli rudna bogatstva, nego samo došli, zaboli zastavicu, uzeli malo prašine za u kutijicu, i – nazad kući!

            Atomska bomba je radikalni Novum zato što je tek s njom imbecilna ljudska rasa, istorijski neprestano ratoborna i (samo)uništiteljska, prvi put došla u posed moći toliko velike da samu sebe zbriše u nekoliko minuta, i još da dobar deo živog sveta povuče sa sobom, pride. Možda je Čovek i pre toga, nekim pomacima u medicini, recimo, s otkrićem pranja ruku, s penicilinom i šta ja znam, delimično zašao u božanske ingerencije, u čačkanje oko Života, ali jedino je sa A-bombom to učinio doslovno.  

            "Now I am become Death, the destroyer of worlds."

            Indeed, Oppie.

Problem je samo što je čovek danas i dalje isti onaj Majmun, s početka 2001: ODISEJE, a ne Zvezdano Dete, s njenog kraja, pa je zato pojava te i takve igračke u tim i takvim rutavim rukama stvarno fundamentalno obrtanje igrice. To je trenutak kad Majmun ulazi u Tenak…

            A iz tog tenka još nismo izašli.

            Plus, to je trenutak u kojem Amerika definitivno postaje Svetska sila, odnosno kapitalizuje i pečatira svoj status, stečen već dotadašnjom odocnelom ali, jednom-kad-se-u-Evropu-došlo, efikasnom borbom protiv Hitlera.

            Plus, to je trenutak u kojem Amerika definitivno i neporecivo prelazi na Mračnu Stranu (neko će reći: a robovlasništvo? a genocid nad „Indijancima“? pa, da; ali ako računamo takve rasprostranjene i normalizovane „sitnice“, onda je na „mračnoj strani“ najmanje još 2/3 čovečanstva, takođe izgrađenog na tuđem ropstvu i genocidu). Izvin'te što ne kupujem nijedan od 'argumenata' za upotrebu ne jedne nego dve atomske bombe, na dva velika naseljena mesta, i 200.000 ljudi tek tako zbrisanih sa lica Zemlje, bez druge nužde sem gole volje za moć (da se preteknu Rusi, da oni ne zavladaju Japanom + da se zastraše Rusi, što pre, A-bombom, dok je i sami nisu napravili). To je, uostalom, bilo jasno i samom Opiju, koji je priznao, docnije, kad je bilo prekasno: „We have made a thing that, by all standards of the world we grew up in, is an evil thing.“  

            Sve je ovo bilo jasno Dejvidu Linču, koji u Trećoj sezoni TVIN PIKSA, naoko uzgred, prikazuje to prvo cepanje atoma iz atomske bombe u Los Alamosu, tu prvu eksploziju, kao temeljno američko (i svetsko) Gubljenje Nevinosti, prekretnicu koja otvara Vrata Zla za prodor u ljudski svet… Ali, izgleda, to nije bilo jasno i Hristiforu Nolanu, najprecenjenijem reditelju današnjice, uz T. Malika, P.T. Andersona i Vesa Andersona, s tim što je Nolan veća pošast jer ga je teško zaobići, on pravi Zabavu Miliona, za Multiplexe, dok se ovi Malici i Andersoni ipak obraćaju ograničenijoj, arty-farty publici, sa svojim blink’n’miss limited rilisovima.

            Šta je problem sa Nolanovim OPENHAJMEROM? Koji mu je Major Malfunction?

            Pre svega, to što je uzeo Veliku Temu i od nje napravio Mali (ali bombastičan) Film, na Malu Temu.

Akcenat je u startu pogrešan: „Vidi šta Država uradi Onakvom čoveku, uništiše mu život, zar mu je to hvala za sve što je učinio?“ Umesto: „Doktore, kako je to biti majka Atomske bombe?“

Uzeo je Nolan (skoro) sve što treba, onako štreberski, kako ga bog dao: pročito je on biografije, studije, izvadio elemente – mogu da zamislim njegovu veliku tablu, u ofisu, ili kod kuće, sa šarenim papirićima pribodenim čiodama, sa citatima, imenima, likovima povezanim crvenom vunicom… Uradio je dovoljan research da od nekog neprobirljivog, nestrogog profe, za svoj trud dobije bar osmicu, a kod većine devetku ili desetku. Od mene bi jedva za ovo dobio sedmicu. Zašto? Zato što sav taj materijal, svu tu Građu, nije Povezao, nije Oživeo, nije Osmislio. Bar ne dovoljno, kreativno, iznad nivoa Štrebera.

Koja je poenta ove priče, uopšte?

O čemu ti je film?

Šta je uopšte glavna dilema kad se pomene ime OPENHAJMER? Dal je taj baja bio, ili nije bio, komunjara? Pa koga zabole patka za to – a naročito u svetlu činjenice da je on Postao Smrt, Uništitelj Svetova??!!! Nije to nebitno; samo je, u datoj biografiji, od jedva tercijarne važnosti. Ne, za Nolana štrebera je važnije da mu se film, koji traje tri sata, bar polovinu vremena bavi jednom komisijom koja je zasedala u nekom zabitom špajzu, koja je ispitivala dal je Opi bio/osto komi, i dal da mu se produži, ili odrekne dalja Top Sekret dozvola.

Ne kažem da to nije bitna epizoda Njegovog (Op.) života, ali je ipak od skromne važnosti za ostatak čovečanstva. Mislim, OK, mogla bi poslužiti kao ilustracija velike životne istine: „Vidi kako se Država odužuje svojim velikanima: iskoristi ih pa ih odbaci!“ – samo da je Op. nekakav Velikan u standardnom smislu reči. Ali, postoje daleko zahvalnije ličnosti i biografije za ilustraciju te konkretne maksime; Opi svakako nije taj. Opi je, dapače, POSLEDNJA osoba od svih značajnih imena u istoriji čovečanstva, koja bi trebalo da se tretira kao Neshvaćena Veličina prema kojoj se Sistem ogrešio jer se poneo Nezahvalno! Pazi, molim te, onakvoj „veličini“ oduzeše dozvolu da se bavi Top Sekretima (i sasekoše mu ambicije da uđe u politiku, što film i ne pokazuje). Sramota! Samo zato što je – zbog pičke, ne zbog ličnih uverenja – jedno kratko vreme njegov penis naginjao blago ulevo! Zbog toga današnji Holivud njega, tako jadno neubedljivo „levog“, proizvodi u Mučenika Leve Ideje, Žrtvom nekakvih proto-Trampova iz 1950-ih i Lovaca na Crvene Veštice, iako su lako mogli da nađu desetine boljih, prikladnijih, istinskijih Žrtava anti-levog terora od nesrećnog, unikatnog, ne zaista levog Opija…

Plus, dramaturški je to krajnje neoriginalna, ofucana konvencija za kakvom bi, kao pripovednom okosnicom, posegao samo jedan nekreativni štreber: uzeti to neko ispitivanje, svedočenje, da bude kostur na koji se lepe flešbekovi. Voleo bih da verujem da bi ova otrcana neideja, ovaj školski primer, bio ismejan čak i na našem FDU-u, jer stvarno mi zvuči kao pristup za kojim bi posegao samo neki od intelektualno i duhovno bankrotiranih srpskih scenarista i reditelja 21. veka. Linija najmanjeg otpora. Prvoloptašenje. A ponavljam, po stoti put ako treba, u OVOJ priči je to još i dodatno loše, jer je to promašen UGAO za ulazak u cipele i psihu i duhovne, moralne i metafizičke teme i dileme Tatka Na Atomsku Bombu. Nolan kao da je ušo u tu Opi-priču sa slutnjom – „ovde ima nešto“. Ali nikad nije raščistio šta je to Nešto, ni dok je pisao, ni dok je snimao i montirao. I onda otišao na siguricu i konvenciju, i nenamerno, nesvesno, napravio apologiju jednoj duboko konfliktnoj, problematičnoj ličnosti.

Isto kao što je smandrljao Veliku Temu, jedva je dotakavši, jer je akcenat stavio na nebitnosti, tako je smandrljao i Velikog Lika. Pa jbt, kakvi kraljevi Edipi, kakvi Hamleti, kakvi Omleti, da li ljudski um uopšte može da zamisli idealnijeg antijunaka, tragičnijeg junaka, kompleksnijeg, slojevitijeg, nedokurčivijeg, misterioznijeg… nego što je to Inteligentni Debil, Pametna (Moralna) Nakaza, Socijalni idiot koji je postao Vođa Najvažnijeg Tima u Najvažnijem Novumu 20. veka?! Ludi Genije! Zli Naučnik! Doktor Frankenštajn!

Da li nam Nolan prikazuje nešto od toga u filmu? Ne! Eventualno na kašičicu, maltene slučajno. Zbrkanost kojom odiše naslovni lik više je odraz zbrkanosti samog reditelja i scenariste prema svom glavnom liku, nego li kreativnog usmerenja i fokusa odabranih kao najprikladnijih.

Ovo s tretmanom tog lika je smandrljano najmanje dvojako:

1) Kako bi prikrio svoju Taštinu Praznine, svoju Nesposobnost Pričanja Priče, Nolan i ovde poseže za svojim jeftinim trikovima nelinearnog pripovedanja, skakutanja kroz vreme tamo-vamo, čas si mladić, čas si čovek, čas si čiča. To šteti ovoj priči, jer mi svi ipak živimo linearno, „od rođenja pa do groba (uključujući prokleto đačko doba“), i vrlo je važno u jednoj ovakvoj biografiji, prikazati zakon Uzroka i Posledice. Ono što je bilo Pre bolje je prikazati na početku, kako bismo bolje shvatili ono što je došlo Posle, kao posledica, rezultat toga. (Osim ako nemaš nekog keca u rukavu, neki twist, razlog da do kraja kriješ rani uzrok, neki ROSEBUD momenat – mada, ako me povučete za jezik, reći ću vam da je, za moj groš, i taj Pupoljak oduvek delovao kao jeftina fora za zasenjivanje prostote.)

A ovde, to toliko skakutanje tamo-vamo uništava razumevanje priče, motivacije likova za njihovo ponašanje (ko se kome kada čime zamerio, pa ga naljutio i naterao na osvetu, itsl), a ubija i emotivnu rezonancu, jer je nejasna emotivna dimenzija u Opijevim romantičnim vezama. Onoliki hajp se pravio oko Nolanove „prve seks scene“, oko R rejtinga zbog golotinje – i onda dobiješ par zbrzanih kadrova najkonvencionalnijeg taslačenja (koje teško da, tako režirano, oslikava ličnost Opija, jer on je bio žešći ženskaroš) i njegove stisnuto-prekrštene noge dok je bez gaća, kao da je bio neki stidljivi puritanac (a po onome što znamo o njegovom sex životu, to nije bio!). Odnos s obe žene je telegrafisan; emocije niđe. Tek odjednom čuješ urlanje neke bebe i pomisliš, „Šta, ovaj se oženio? Kime, kada, kako, zašto?!“ Te njegove žene ubačene tu kao po ugovornoj obavezi, što se mora (da ne pomisli neko da je bio gej), a ne zato što nam film zaista jasno i plastično i s emocijom i dušom (za koju je ladni suvopičasti Nolan konstitucionalno nesposoban) prikazuje te odnose i njihov značaj za Opija.

2) Pošto Nolan nema čvrsto i jasno izgrađen odnos prema glavnom liku, on ga nakrivo rađa i uvodi. Ne daje nam jasnu i preciznu sliku o tom liku. Ne daje nam suštinske „detalje“ da ga razumemo.

Pa sto mu gromova, da li treba da gledam DOKUMENTARAC (od nepunih sat i po) da bih bolje razumeo lika o kojem je „veliki“ Nolan snimio film od tri sata?! DA! Jer u dok. ćete videti pominjanje takvih scena, veoma potentnih, i vizuelno i dramski, koje ne bi tražile da se predugi film dodatno produžava! O, ne: u minut ili dva ukupnog filmskog trajanja jasnije bi stvorile temelj za razumevanje tog lika. Dakle, moja snažna preporuka: pogledajte dok. film TO END ALL WAR: OPPENHEIMER & THE ATOMIC BOMB (2023).

Šta doznajemo u ovom dokumentarcu, a što nema kod Nolana? Zamislite samo ovo kao prolog filma:  

„When he finally went to camp one summer, he was so nasty to the other kids that they roughed him up. He said later they put him in the icehouse all night naked and painted him green, including his genitals. Oddly enough, Oppenheimer didn't protest. He just took his punishment stoically. It was a very odd reaction for a young boy at that age.“

Pa na to kaže jedan lik: „RHODES: Imagine this sensitive boy, this very smart boy, but one who has no idea how to deal with other people. Certainly not with children his own age. He's had no experience.“

Znači, imamo jedno veoma pametno, ali psiho-socijalno sjebano dete, kao nekog tadašnjeg Kostu K u spoju s Mladim Šeldonom, koji umesto da pobije 10-ak vršnjaka iz pištolja, lepo par decenija kasnije izume atomsku bombu. Dobro, šalim se: ne mislim da su ove dve stvari u direktnoj vezi (ništa tako vulgarno kao: „Svima ću vam se sad osvetiti!“), ali ovo je znakovita epizoda iz biografije koju bi svaki pametan reditelj metno u film – ali ne i Nolan.

To nije sve. Ona bi naročito lepo legla kao prolog za druge stvari, koje takođe ne vidimo kod Nolana, ali vidimo/čujemo u dokumentarcu:

„ALEX WELLERSTEIN: The real core psychological moment for Oppenheimer appears to have been when he was in college. …And he has this sort of crisis of confidence.

BIRD: This came to a head when he had a... what I think can only be described as a nervous breakdown. One of his friends stumbled upon him in an empty classroom where Oppenheimer was standing at the blackboard.

EISENBACH: Muttering to himself over and over again, "The point is, the point is, the point is."

BIRD: And he could never finish the sentence.“

 

Koliko je ovo jebeno CREEPY epizoda. Da ne pominjem koliko je rečita, za taj lik. Zašto je nemaš u filmu, Nolane, nesrećo?!

 

Ili ovo:

„MARTIN J. SHERWIN: And then another one of his friends went to his dorm room

and heard this moaning inside and opened the door, and there was Oppenheimer in a fetal position, rolling back and forth, groaning. He literally came close to committing suicide

at that point.“

            Zašto u filmu ne čujemo OVE Opijeve reči (zabeležene i poznate, ali Nolanu promakle, ili nebitne): „From my earliest days, I never did anything or thought anything or knew anyone where I didn't feel about myself the deepest loathing.“

            Pa jebote bog, da je ovo izjavio Pera ložač ili prodavac hot dogova, pa da kažem: „Pih, ljudi svašta pričaju, nema veze…“ Ali to ima malo veću težinu kad ga kazuje i pokazuje onaj ko je na kraju ne samo izumeo (ok, omogućio izum, rukovodio timom koji je izumeo…) A-bombu, nego i aminovao njenu upotrebu u Hirošimi i Nagasakiju, i savetovao sve detalje oko njene najefikasnije primene, a onda, nakon upotrebe, bez obzira na neko kao blago kajuckanje, zapravo do kraja života branio i opravdavao hladnokrvno ubistvo tih 200.000 Japanaca.

            Štreber je čak propustio da nam pruži i najmanji nagoveštaj detinjstva svog lika, a sve i da epizoda sa zelenom farbom nije toliko rečita i bitna, ZAŠTO nemamo epizodu, kratku scenu u kojoj se dečak Openhajmer zaljubljuje u prirodne lepote Novog Meksika, gde je boravio u mladosti? Na njemu je tada ostao toliki pečat da je posle govorio da su mu dve najveće ljubavi bile Novi Meksiko i fizika, a najveća želja da ih nekako spoji, što je i uradio – u Los Alamosu, gde je kreirao, a onda i isprobao svoju Bombu. Zašto to nisi prikazao i podvukao u filmu, taj divni paradoks (?): da uzmeš svoj Raj iz detinjstva, i da baš u njega, kad odrasteš, posadiš Zmiju koja dovede Pakao na Zemlju?

Ali ne, Nolan i tu loptu ispušta… i odmah nam uvodi naslovni lik kroz ekstremnu, neverovatnu scenu sa cijanidom u jabuci – koja bi uverljivije i smislenije delovala da smo, pre nje, videli goreopisane scene, ili barem neku od njih! Da nacrtam: nije sporna scena kao takva, navodno postoji biografsko utemeljenje za nju; sporno je njeno mesto u klimavoj, faličnoj dramaturgiji filma, gde nemamo nikakvu pripremu za nju, nego odma – BAM, tek što smo ga prvi put videli, a naš glavni lik već ubrizgava cijanid u jabuku svog profesora!

            Sve je to krajnje nesuptilno, sirovo prikazano, sa nekakvim bombastičnim BAM! ŽKK! frenetično umontiranim prizorima kako se atomi vrte, huje, huče, sudaraju, kao da je Opi imao fetiš na njih, i sve na svetu posmatrao kroz njih svojim supermenskim X-ray vidom… Pa onda dođu dijalozi: celomudrene fraze koje likovi jedni drugim značajno šapuću ili recituju… Sa akcentima lošim ili nepostojećim tamo gde bi morali da postoje: ispade da je Kilijan Daunija smrtno uvredio opaskom u sceni koja je meni delovala samo kao benigni, uzgredni viticizam, a zapravo je ta rečenica, kako se ispostavi, ovog trigerovala da se ostrvi na njega i, posle mnogo zakulisnih akanja, da ga sjebe.

            Da ne govorim o tome da je atomska explozija iz TVIN PIKSA s03, e08, upravo onoliko puta genijalnija, na svim nivoima (i lepša i jezivija i značenjem nabijenija), od ove u Opiju, koliko je puta Linč bolji i pametniji i originalniji i nekonvencionalniji i prodorniji reditelj od Nolana. Znači, Linč je u svojoj na-jedvite-jade produciranoj TV seriji napravio SPEKTAKULARNU scenu od Los Alamos test bombe, za svaku antologiju, a ovaj nabeđeni Nolan, sa svim parama Holivuda, snimio daleko skromniju scenicu, istu kakvu bi skockao svaki prosečno kompetentan ali nekreativan reditelj. Sve, sve, ali nisam očekivo da onako omane na „money shotu“! Kao, idemo suptilno, tišina, minimalizam... Pa koj ga kurac onda radiš za IMAX?

made for TV - but, by a real filmmaker

            I ne, moram da nacrtam i ovo: ne zameram ja anderstejtment te scene zato što sam krvožedan spektakla i pirotehnike, ne cure mi bale za eksplozijom kao takvom – nego mislim da je ta scena razočaravajuća na filmofilskom i konotativnom planu. Trebalo je prikazati ZAVODLJIVOST ZLA, LEPOTU UNIŠTENJA, taj AWE-SOMENESS GROZOTE i masovnog užasa, taj trenutak CEPANJA sveta, kidanja istorije čovečanstva na dva dela, na PRE i POSLE te jebene A-bombe: trebalo je prikazati ŠTA je to na šta drka taj usrani „homo sapiens“, šta ga to tačno PALI da gleda vatru, ali ne više skromnu vatricu jedne zapaljene kuće, ili sela (lepa sela lepo gore…) nego vatru u klobuku od zemlje do NEBA, tu zapaljenu atmosferu od horizonta do horizonta, taj tren kad je majmun, na pitanje: „Šta će biti s planetom?“ odvratio: „ZAPALIĆU JE!!!“

            Najnesuptilnijim metodama je realizovana ta scena testa, sa nabudženim ODBROJAVANJEM unazad, da se pravi lažni saspens. Da li ima neko u publici ko je došao na OPENHAJMERA a da ne zna da je test bombe 16. jula 1945 – spojler! – USPEO?! Šta mi onda lupaš u bubnjeve i duvaš u zurle, 10… 9… 8… 7… itd, gde tome nije mesto i besmisleno je, a bukvalno nemaš Opijevu reakciju na exploziju A-bombe. Ne zaista. To je poludupasto prikazano, at best…

            Da sumiram: bez brige, Nolan nije naprasno, pod stare dane, evoluirao u Genija, i nije, niotkuda, sad snimio remek-delo. Njegov film je jedna solidna trojka koju nose inherentno potentna i složena priča i likovi/glumci od kojih samo slepac ne bi izvukao bar nešto. Međutim, ni od priče, ni od likova, nije izvučen maximum, dapače, daleko od toga. Temeljni akcenti su suštinski pogrešni, daleko prizemniji, i svode se na nadugačko akanje nebitnostima (dal je Opi bio komi) umesto da sav udar bude na suštini: dal je bio čovek ili ološ ili nešto između (pola čovek, pola onaj što su ga isterali iz raja).

            No, to je plasirano na elementarno pitak način da tri sata prilično neosetno prođe (mada, realno, moglo se odavde iseći bar 15-ak minuta bez veće štete), ali ako se dvoumite - nema nužde za IMAXom, regularna projekcija je sasvim dovoljna da se ovaj preskupi TV film vidi i čuje kako treba. Uzgred, više sam očekivao od skora. Isti ovaj Goranson je za TENET (gledljiv gimik-nebitnost od filma) komponovao izuzetan skor; ovo ovde je tek malo jače od „korektnog“, ali za moj groš previše konvencionalno, HansCimerično, a nedovoljno potresno i memorabilno kao (nadao sam se) muzika za CHERNOBYL. Dakle, za mjuz, oko 3+/5.

            Za kraj, evo da vas častim jednim divnim, genijalnim, konciznim sumiranjem dr Opija, od strane genija, Vilijama Barouza, njegovog u ponečemu, površno, srodnika (imućni, asocijalni, sjebani bogataški sin koji je išao u iste škole kao i Opi, i puno se smucao po „njegovom“ Novom Mexiku) ali mu je suštinski antipod (stvaralac a ne uništitelj; protivnik sistema/nasilja a ne njegov saučesnik i apologeta). Evo šta je napisao stari Bil. 

“Thou shalt not drop an atom bomb or shit one out in the first place”. Yes, I’m talking to you, Dr. Robert Oppenheimer (known as “Oppie” to his friends). If you’ve got an atom for friend your only enemy is a dud. When Oppie heard the good news about Hiroshima he said, “Thank God it wasn’t a dud.” – What God are you thanking for Hiroshima, Oppenheimer? And Harry Truman said, “God has given us the atom bomb and he will show us how to use it” – Oh God!

It has to be remembered that on the occasion of the first atomic explosion at Alamogordo, New Mexico (that translates, roughly, as “fat), so on this fat occasion, Robert Oppenheimer, the founding father, entertained the possibility of a chain reaction that would ignite the atmosphere. “You’re theorizing way over our heads, Oppie” said the General, (well, there were a lot of Generals around),”And speaking for the Pentagon, I don’t like it.”

Twenty years later Oppie still believed that nuclear fission would destroy the planet. “We are become death’s shatterer of worlds”, he said. [“Now we have become death, the destroyer of worlds”]

He said it on tv and wiped a tear out the corner of his eye with one skinny finger (he was dying of cancer at the time). And various highly-placed officials appeared to say, “It was a very difficult decision…” (the decision to drop the atom bomb on Hiroshima). And I thought, God defend us all from a “difficult decision” in the Pentagon! Nobody does more harm than folks that feel bad about doing it!” So, one goes on signing petitions and supporting nuclear freezes, what else can one do? One sounded a word of warning.“ 

Barouz: KUDA IDU DIVLJI MOMCI

             Na današnji dan Vilijam Barouz niti je rođen, niti je umro. To je sjajan povod da baš sada široj javnosti obznanim jedan blast from the past – impresionistički mladalački nekrolog koji sam napisao povodom Barouzove smrti, takoreći u afektu, tog leta 1997. godine. Ovaj tekst – zapravo, kolaž citata (mada ne baš cut-up, nego niz pažljivo odabranih i raspoređenih odlomaka) povezan mojim vezivnim tkivom, napisao sam za fanzin EMITOR. Skroz sam zaboravio da sam to pisao i da je to objavljeno; uostalom, bilo je to pre nego što sam imao svoj kompjuter, zato ga nisam ni imao u e-arhivi. I tako je to čamilo u tmuši moga sjećanja sve do pre neki dan, kad slučajno naiđoh na primerak tog broja. Pošto u vreme izlaska tog fanzina ovaj tekst teško da je pročitalo više od par tuceta ljudi (at best!), evo ga sada ekskluzivno na ovom blogu, gde će ga najzad pročitati malo više sveta...

            PS: Besplatna reklama-obaveštenje: u prodaji je od nedavno još jedna polu-Barouzova knjiga na srpskom; izdalo Rende.

A NILSKI KONJI SU SE SKUVALI U SVOJIM BAZENIMA - Vilijam Barouz i Džek Keruak

A nilski konji su se skuvali u svojim bazenima  je zajednički roman Vilijama Barouza i Džeka Keruaka napisan 1945 godine, deset godina pre nego što su obojica autora postali poznati kao vodeće figure beat generacije i sve do 2008 godine nije objavljen. Knjiga se sastoji od naizmenično pisanih poglavlja ova dva pisca, Barouza kao Vilijama Denisona i Keruaka kao Majk Rajka. Roman opisuje istiniti dogadjaj, ubistvo Dejvida Kamemera, koga je u pijanoj tuči, u navodnoj samoodbrani, ubio Lisjen Kar. Kar je priznao ubistvo Barouzu i Keruaku koji ga nisu prijavili i zbog toga su osudjeni kao saučesnici u prikrivanju zločina, kada se Kar  kasnije predao policiji. Keruak je odslužio deo kazne a Barouza je od zatvora spasila porodica...

Cijena? Prava sitnica! Samo 1500 din!

A sad, ono glavno!

KUDA IDU DIVLJI MOMCI

(c) Dejan Ognjanović

"U početku beše reč, i reč beše teško sranje."

(V. Barouz: KARTA KOJA JE EKSPLODIRALA)

Stari Bil više nije u ovom lošem tripu koji zovemo životom.

Čovek koji je napisao GOLI RUČAK – uz Kafkin ZAMAK najveću knjigu ovog veka – čovek koji nikome i ničemu nikada nije pripadao, sem drogi (delimično) i pisanju (potpuno) – čovek koji je ovladao svojom zavisnošću i video šta je "na vrhu viljuške", šta čini zalogaj koji opsednuti, slepi i zavedeni poslušno gutaju iz dana u dan kroz celu (ne)ljudsku istoriju – vizionar i ultimativni otpadnik: 

"Obični otpadnici krše od čoveka stvorene zakone. Zakoni protiv krađe i ubistva krše se svake sekunde. Prirodni zakon se krši samo jednom. Za običnog kriminalca, kršenje zakona je sredstvo ka nekom cilju: sticanje para, uklanjanje izvora opasnosti ill gnjavaže. Za PO (Prirodnog Odmetnika) kršenje prirodnog zakona je samo sebi cilj: kraj tog zakona."

(V. Barouz: ZAPADNE ZEMLJE)

 

Hasan I Sabah, Starac sa Planine, osnivač reda Asasina (hašašina) za Barouza je arhetipska figura Kontrole: veštački rajevi u zamenu za iznuđene zločine. Njegovu maksimu "Ništa nije stvarno – sve je dozvoljeno" Barouz je uzeo za svoj moto. U svetu Maje (budistički koncept iluzije) granice su veštačke, zakoni su iluzorni. "Onaj koji se uopšte usudi, mora se usuditi na sve" (ZAPADNE ZEMLJE). I stvarno: narkoman, homoseksualac, ubica (iz nehata), pa još i pisac – malo je "grehova" koje Barouz nije probao.

"Prestao sam da budem pisac, zar ne, da bih postao hroničar. Položio sam svoju kožu na sto, pošto, ne zaboravite jednu stvar, veliko nadahnuće je smrt. Ako ne položite svoju kožu na sto, ništa nemate. Treba platiti! Ono što se radi besplatno jeste promašaj, čak i više od promašaja..." (Luj Ferdinand Selin)

Ove reči komotno je, od prve do poslednje, mogao i sam Barouz da izgovori. Pisac. Hroničar koji beleži "ono što mi je u čulima u trenutku pisanja... Ja sam sprava za beleženje... Ja se ne usuđujem da namećem "priču", "zaplet", "kon-tinuitet"..." (GOLI RUČAK) Jer reč je, ne zaboravimo, teško sranje. To je tuđinska laž, mamac Operatora i Kontrolora pomoću koje postajemo opsednuti jer nam je nametnuta tuđa, unapred kreirana percepcija. A ne postoji druga stvarnost sem one koju mozak stvara: zato, nemojmo ga hraniti lažima. "Izbriši reč", Barouzov je poklič. Oduzmi oružje Kontroloru. Na svaki način, po svaku cenu. "Bolje bez obrasca (kalupa) nego s tuđinskim obrascem."

"Ono što me interesuje, kao i sve ostale koji uzimaju drogu, jeste menjanje svesti. Ta izmenjena svest je, naravno, piščevo skladište ideja. Da je moja svest bila konvencionalna, siguran sam da moje knjige nikog ne bi interesovale." (V. Barouz)

Naravno, Barouz je svestan da droga nije nikakvo benevolentno sredstvo: on, kao pravi Otpadnik, svesno polaže kožu na sto i kontrolisano unosi Smrt u sebe – vakciniše se Njom u malim dozama, kako bi organizam proizveo anti-tela i učinio se imunim. On beleži njeno dejstvo svojim nervima i krvi, pišući tom istom krvlju. 

"Ako želite, shvatite ovaj način izražavanja kao metaforičko preterivanje, ali moram reći da mi se droge, ti razdražujući otrovi, ne čine samo jednim od najstrašnijih i najpouzdanijih sredstava kojima raspolaže Duh Tmine za vrbovanje i potčinjavanje kukavnog ljudskog roda, već čak jednim od njegovih najsavršenijih ovaploćenja." (Šarl Bodler, VEŠTAČKI RAJEVI)

Barouz to zna. I zato ne dozvoljava da završi kao zombifikovana ruina izjedena narkotikom: on preuzima kontrolu nad Kontrolom. "Trebaju ti dobra muda da odjebeš naviku", kaže on u GOLOM RUČKU. Naravno. On ih je imao.

"Barouz je zavisnik koji je postao onaj koji daje dijagnozu, žrtva oboljenja koja je sada posvećena analizi bolesti." (Toni Tarner: GRAD REČI)

"U vrlo doslovnom smislu, odbacivanje navike uključuje smrt ćelija zavisnih od džanka, i njihovu zamenu ćelijama kojima džank nije potreban." (V. Barouz: DŽANKI) 

Upravo Barouzova oslobođenost od svih zavisnosti i uslovljenosti čini njegovu viziju tako značajnom, prodornom i – uticajnom. Ali, kad smo već kod toga, treba razbiti famu o Barouzu kao bitničkom piscu, koju mu uglavnom oni koji nisu pažljivo čitali ni Njega ni njih uporno pripisuju. On jeste bio savremenik i prijatelj Ginzberga, Keruaka i kompanije, ali je oduvek odricao svaku pripadnost bit-pokretu – kao da je to odricanje i potrebno onome ko je zaronio u same tekstove i uverio se da su stil, i namera, i ideja, i svetonazor Barouzov svetlosnim godinama daleko od, recimo, one pred-hipijevske naivne smejurije – NA PUTU Džeka Keruaka i njemu sličnih piskarija. (U stvari, jedina zanimljiva epizoda u tom delcu je upravo ona u kojoj se opisuje boravak te bit-komune kod Starog Bila, i njegova distanca prema njima.) 

"Post-tehnološki sižei Barouzove proze, ritualna vešanja/ejakulacije i mutantni ljudi-insekti, komplikovani zapleti NOVA POLICIJE i ultra-nasilje DIVLJIH MOMAKA, džankiji u krajnjim stadijumima i užasne seksualne epidemije svakako su više u skladu sa Haosom i Anarhijom pank subkulture ili ekološko-moralnim padom osamdesetih nego sa pacifističkom utopijom hipi-ere." (Vitore Baroni) 

Kod Barouza, sofisticirana psihodelija prepliće se s naučnim i kvazinaučnim idejama, genetski inžinjering i biotehnologija sa svojim monstruoznim mutacijama, kiborzi, magvampi, latasi, vodenjaci i proizvodi visoke tehnologije, tehnološke psihijatrije i zabludele medicine doktora Benveja; Hasan I Sabah, Kastanedine, Habardove i Rajhove teorije, medijska mekluanovska retorika, konspiracije i paranoja na svim nivoima, crni humor i satira potrošačkog društva, treš i džank socio(pato)logija, demoni, paraziti i virusi svih vrsta, iz svih kultura i civilizacija i istorijskih perioda; univerzalna predatorika unutrašnjeg, spoljašnjeg i interzonskog svemira, međuplanetarne i intergalaktičke zavere, paralelni svetovi, čendlerovska poetika, lavkraftovski kosmički užasi i dekadencija, narkomanske somnambulije...

"Svaka vrsta ima svoj Glavni Virus: Izopačenu Sliku te vrste." (V. Barouz: GOLI RUČAK)

I dok dela bit-generacije lagano tonu u zaborav, svakim danom sve više gubeći vezu sa Sadašnjim (i Budućim) Trenutkom - Barouzova analiza Virusa ove civilizacije nikada nije bila aktuelnija. Kao jedan od pionira tehno-sveta i "prvi pisac kiberpanka" (po Daglasu Ruškofu, autoru knjige CYBERIA), direktno je uticaa na većinu relevantnih imena moderne kulture, od Timoti Lirija i Endi Vorhola preko Dejvida Kronenberga, Dž.G. Balarda, Klajva Barkera, Filipa Dika, Gasa Van Santa i Vilijema Gibsona, do Dejvida Bouvija, Toma Vejtsa, Alena Jurgensena (MINISTRY) i Kurta Kobejna. Kultna ličnost underground publike, njegov duh osetno lebdi nad najesencijalnijim magazinima kraja ovog veka, kavi su RAPID EYE, SEMIOTEXT(E), RE/SEARCH i MOND02000 - u kojima se, uostalom, stalno i materijalizuje. Telesna promena – mutacija – body piercing – izmenjena stanja svesti – buntovništvo – otuđenost – alternativna seksualnost – promenjena percepcija – iracionalnost – odbacivanje "vrednosti" i morala bankrotirane civilizacije – globalno selo i Internet – kiberseks – eksperimentisanje – življenje na "granici" – poigravanje sa smrću ---    sve ove moderne opsesije imaju korene i u vizijama ovog genija. 

"Tako ti ja dobijem jedan ekskluzivni odgovor na pitanja zašto za mene ne igra živa reč. Zato što se reč ne može NEPOSREDNO iskazati... Ona se možda može samo NAGOVESTITI mozaikom uporedno postavljenih stvari kao što su oni napušteni predmeti u fioci hotelske sobe, definisani poricanjem i odsutnošću..." (V. Barouz: GOLI RUČAK)

U predgovoru svog romana PEŠKO Barouz, u vezi sa nehotičnim ubistvom svoje žene (u igri Viljema Tela) priznaje: "Prisiljen sam na užasni zaključak da nikada ne bih postao pisac da nije bilo Džoanine smrti, kao i na razumevanje obima u kome me je ovaj događaj motivisao i formulisao moje pisanje. Živim sa trajnom pretnjom posedovanja i stalnom potrebom da se izbavim iz zaposednutosti, od Kontrole. Tako me je Džoanina smrt dovela u kontakt sa uljezom, Ružnim Duhom, i naterala na doživotnu borbu u kojoj nisam imao izbora do da ispišem svoj put."

Dejvid Kronenberg, jedini današnji genije Barouzovog ranga, uzeo je ovo priznjanje kao osnovu za nadahnutu i osobenu preradu Barouzovog dela u svom sjajnom filmu GOLI RUČAK (1991), gde istražuje stvaralački proces – iznutra.

"Pisac ne sme da podlegne iskušenju da izbegne pisati istinu samo zato što zna da bi ono što stvara moglo da se vrati i opseda ga. To je priroda pogodbe koju činite sa svojom pisaćom mašinom." (Dejvid Kronenberg)

Sigurno. Videti Stanje Stvari je opasno. Govoriti o tome javno – još opasnije. Pisanje je iskušavanje đavola: ritual priznavanja i, eventualno, isterivanja. U suštini, kockanje sa našim Ružnim Duhom. Ishod je neizvestan. Jedino je ogoljavanje našeg svakodnevnog obroka bitno. A šta je na vrhu viljuške? Možda ovo:  

"Do belog usijanja bukti horizont čijim se beskrajem protežu redovi golih idiota, sklupčanih starih kostiju, govana i zarđalog gvožđa. Mrtva tišina – uništeni im govorni centri – sem kada pri elektrošoku vrcaju varnice i puca oprljeno meso dok ti elektrode klize niz kičmu. Beli dim od nagorelog mesa visi u nepokretnom vazduhu. Deca bodljikavom žicom vezuju idiota za stub, pale mu vatru između nogu i u svojoj radoznalosti zverski se keze dok mu vatra liže butine. Meso mu se trza na vatri kao insekt u ropcu." /.../ 

"Koračao je po đubretu nagomilanom do neba... razasute benzinske vatre... dim lebdi crn i tvrd kao izmet, u nepokretnom vazduhu... čađavi belu opnu podnevne žege... D. L. hoda pored mene... odraz mojih bezubih desni i ćelave lobanje... meso umrljano na trulim fosforescentnim kostima, razjedanim sporim, hladnim vatrama... nosi otvorenu kantu benzina čiji ga miris obavija... prelazeći preko brda zarđalog gvožđa, srećemo grupu Domorodaca... bezizražajna dvodimenzionalna lica riba- strvoždera...

Polij ih benzinom i zapali..."

(GOLI RUČAK) 

I najzad, ako je uopšte potrebna neka vrsta naravoučenija, ili epitafa, koji bi sumirao jedinstveni život ovog čoveka, sam Barouz ga je napisao u svom romanu ZAPADNE ZEMLJE: 

"Vrlo je opasno živeti, prijatelju moj, i retki su oni koji to prežive. A ne preživljava se izbegavajući opasnost, kad imamo čitav univerzum da pobedimo i apsolutno ništa da izgubimo."