Na
današnji dan Vilijam Barouz niti je
rođen, niti je umro. To je sjajan povod da baš sada široj javnosti obznanim
jedan blast from the past –
impresionistički mladalački nekrolog koji sam napisao povodom Barouzove smrti,
takoreći u afektu, tog leta 1997. godine. Ovaj tekst – zapravo, kolaž citata
(mada ne baš cut-up, nego niz pažljivo
odabranih i raspoređenih odlomaka) povezan mojim vezivnim tkivom, napisao sam
za fanzin EMITOR. Skroz sam zaboravio da sam to pisao i da je to
objavljeno; uostalom, bilo je to pre nego što sam imao svoj kompjuter, zato ga
nisam ni imao u e-arhivi. I tako je to čamilo u tmuši moga sjećanja sve do pre
neki dan, kad slučajno naiđoh na primerak tog broja. Pošto u vreme izlaska tog
fanzina ovaj tekst teško da je pročitalo više od par tuceta ljudi (at best!),
evo ga sada ekskluzivno na ovom blogu, gde će ga najzad pročitati malo više
sveta...
PS:
Besplatna reklama-obaveštenje: u prodaji je od nedavno još jedna polu-Barouzova
knjiga na srpskom; izdalo Rende.
A NILSKI KONJI SU SE
SKUVALI U SVOJIM BAZENIMA - Vilijam Barouz i Džek Keruak
A nilski konji su se
skuvali u svojim bazenima je zajednički roman Vilijama Barouza i
Džeka Keruaka napisan 1945 godine, deset godina pre nego što su obojica autora
postali poznati kao vodeće figure beat generacije i sve do 2008 godine nije
objavljen. Knjiga se sastoji od naizmenično pisanih poglavlja ova dva pisca,
Barouza kao Vilijama Denisona i Keruaka kao Majk Rajka. Roman opisuje istiniti dogadjaj,
ubistvo Dejvida Kamemera, koga je u pijanoj tuči, u navodnoj samoodbrani, ubio
Lisjen Kar. Kar je priznao ubistvo Barouzu i Keruaku koji ga nisu prijavili i
zbog toga su osudjeni kao saučesnici u prikrivanju zločina, kada se Kar
kasnije predao policiji. Keruak je odslužio deo kazne a Barouza je od zatvora
spasila porodica...
Cijena? Prava sitnica!
Samo 1500 din!
A sad, ono glavno!
KUDA IDU DIVLJI MOMCI
(c) Dejan Ognjanović
"U početku beše
reč, i reč beše teško sranje."
(V. Barouz: KARTA KOJA
JE EKSPLODIRALA)
Stari Bil više nije u
ovom lošem tripu koji zovemo životom.
Čovek koji je napisao
GOLI RUČAK – uz Kafkin ZAMAK najveću knjigu ovog veka – čovek koji nikome i
ničemu nikada nije pripadao, sem drogi (delimično) i pisanju (potpuno) – čovek
koji je ovladao svojom zavisnošću i video šta je "na vrhu viljuške",
šta čini zalogaj koji opsednuti, slepi i zavedeni poslušno gutaju iz dana u dan
kroz celu (ne)ljudsku istoriju – vizionar i ultimativni otpadnik:
"Obični otpadnici
krše od čoveka stvorene zakone. Zakoni protiv krađe i ubistva krše se svake
sekunde. Prirodni zakon se krši samo jednom. Za običnog kriminalca, kršenje
zakona je sredstvo ka nekom cilju: sticanje para, uklanjanje izvora opasnosti
ill gnjavaže. Za PO (Prirodnog Odmetnika) kršenje prirodnog zakona je samo sebi
cilj: kraj tog zakona."
(V. Barouz: ZAPADNE ZEMLJE)
Hasan I Sabah, Starac sa
Planine, osnivač reda Asasina (hašašina) za Barouza je arhetipska figura
Kontrole: veštački rajevi u zamenu za iznuđene zločine. Njegovu maksimu
"Ništa nije stvarno – sve je dozvoljeno" Barouz je uzeo za svoj moto.
U svetu Maje (budistički koncept iluzije) granice su veštačke, zakoni su
iluzorni. "Onaj koji se uopšte usudi, mora se usuditi na sve"
(ZAPADNE ZEMLJE). I stvarno: narkoman, homoseksualac, ubica (iz nehata), pa još
i pisac – malo je "grehova" koje Barouz nije probao.
"Prestao sam da
budem pisac, zar ne, da bih postao hroničar. Položio sam svoju kožu na sto,
pošto, ne zaboravite jednu stvar, veliko nadahnuće je smrt. Ako ne položite
svoju kožu na sto, ništa nemate. Treba platiti! Ono što se radi besplatno jeste
promašaj, čak i više od promašaja..." (Luj Ferdinand Selin)
Ove reči komotno je, od
prve do poslednje, mogao i sam Barouz da izgovori. Pisac. Hroničar koji beleži
"ono što mi je u čulima u trenutku pisanja... Ja sam sprava za
beleženje... Ja se ne usuđujem da namećem "priču",
"zaplet", "kon-tinuitet"..." (GOLI RUČAK) Jer reč je,
ne zaboravimo, teško sranje. To je tuđinska laž, mamac Operatora i Kontrolora
pomoću koje postajemo opsednuti jer nam je nametnuta tuđa, unapred kreirana
percepcija. A ne postoji druga stvarnost sem one koju mozak stvara: zato,
nemojmo ga hraniti lažima. "Izbriši reč", Barouzov je poklič. Oduzmi
oružje Kontroloru. Na svaki način, po svaku cenu. "Bolje bez obrasca
(kalupa) nego s tuđinskim obrascem."
"Ono što me
interesuje, kao i sve ostale koji uzimaju drogu, jeste menjanje svesti. Ta
izmenjena svest je, naravno, piščevo skladište ideja. Da je moja svest bila
konvencionalna, siguran sam da moje knjige nikog ne bi interesovale." (V. Barouz)
Naravno, Barouz je
svestan da droga nije nikakvo benevolentno sredstvo: on, kao pravi Otpadnik,
svesno polaže kožu na sto i kontrolisano unosi Smrt u sebe – vakciniše se Njom
u malim dozama, kako bi organizam proizveo anti-tela i učinio se imunim. On
beleži njeno dejstvo svojim nervima i krvi, pišući tom istom krvlju.
"Ako želite,
shvatite ovaj način izražavanja kao metaforičko preterivanje, ali moram reći da
mi se droge, ti razdražujući otrovi, ne čine samo jednim od najstrašnijih i
najpouzdanijih sredstava kojima raspolaže Duh Tmine za vrbovanje i
potčinjavanje kukavnog ljudskog roda, već čak jednim od njegovih najsavršenijih
ovaploćenja." (Šarl Bodler, VEŠTAČKI RAJEVI)
Barouz to zna. I zato ne
dozvoljava da završi kao zombifikovana ruina izjedena narkotikom: on preuzima
kontrolu nad Kontrolom. "Trebaju ti dobra muda da odjebeš naviku",
kaže on u GOLOM RUČKU. Naravno. On ih je imao.
"Barouz je zavisnik
koji je postao onaj koji daje dijagnozu, žrtva oboljenja koja je sada posvećena
analizi bolesti." (Toni Tarner: GRAD REČI)
"U vrlo doslovnom
smislu, odbacivanje navike uključuje smrt ćelija zavisnih od džanka, i njihovu
zamenu ćelijama kojima džank nije potreban." (V. Barouz: DŽANKI)
Upravo Barouzova
oslobođenost od svih zavisnosti i uslovljenosti čini njegovu viziju tako
značajnom, prodornom i – uticajnom. Ali, kad smo već kod toga, treba razbiti
famu o Barouzu kao bitničkom piscu,
koju mu uglavnom oni koji nisu pažljivo čitali ni Njega ni njih uporno
pripisuju. On jeste bio savremenik i prijatelj Ginzberga, Keruaka i kompanije,
ali je oduvek odricao svaku pripadnost bit-pokretu – kao da je to odricanje i
potrebno onome ko je zaronio u same tekstove i uverio se da su stil, i namera,
i ideja, i svetonazor Barouzov svetlosnim godinama daleko od, recimo, one
pred-hipijevske naivne smejurije – NA PUTU Džeka Keruaka i njemu sličnih
piskarija. (U stvari, jedina zanimljiva epizoda u tom delcu je upravo ona u
kojoj se opisuje boravak te bit-komune kod Starog Bila, i njegova distanca prema njima.)
"Post-tehnološki
sižei Barouzove proze, ritualna vešanja/ejakulacije i mutantni ljudi-insekti,
komplikovani zapleti NOVA POLICIJE i ultra-nasilje DIVLJIH MOMAKA, džankiji u
krajnjim stadijumima i užasne seksualne epidemije svakako su više u skladu sa
Haosom i Anarhijom pank subkulture
ili ekološko-moralnim padom osamdesetih nego sa pacifističkom utopijom
hipi-ere." (Vitore Baroni)
Kod Barouza,
sofisticirana psihodelija prepliće se s naučnim i kvazinaučnim idejama,
genetski inžinjering i biotehnologija sa svojim monstruoznim mutacijama,
kiborzi, magvampi, latasi, vodenjaci i proizvodi visoke tehnologije, tehnološke
psihijatrije i zabludele medicine doktora Benveja; Hasan I Sabah, Kastanedine,
Habardove i Rajhove teorije, medijska mekluanovska retorika, konspiracije i
paranoja na svim nivoima, crni humor i satira potrošačkog društva, treš i džank
socio(pato)logija, demoni, paraziti i virusi svih vrsta, iz svih kultura i
civilizacija i istorijskih perioda; univerzalna predatorika unutrašnjeg,
spoljašnjeg i interzonskog svemira, međuplanetarne i intergalaktičke zavere,
paralelni svetovi, čendlerovska poetika, lavkraftovski kosmički užasi i
dekadencija, narkomanske somnambulije...
"Svaka vrsta ima
svoj Glavni Virus: Izopačenu Sliku te vrste." (V. Barouz: GOLI RUČAK)
I dok dela
bit-generacije lagano tonu u zaborav, svakim danom sve više gubeći vezu sa
Sadašnjim (i Budućim) Trenutkom - Barouzova analiza Virusa ove civilizacije
nikada nije bila aktuelnija. Kao jedan od pionira tehno-sveta i "prvi pisac
kiberpanka" (po Daglasu Ruškofu, autoru knjige CYBERIA), direktno je
uticaa na većinu relevantnih imena moderne kulture, od Timoti Lirija i Endi
Vorhola preko Dejvida Kronenberga, Dž.G. Balarda, Klajva Barkera, Filipa Dika,
Gasa Van Santa i Vilijema Gibsona, do Dejvida Bouvija, Toma Vejtsa, Alena
Jurgensena (MINISTRY) i Kurta Kobejna. Kultna ličnost underground publike,
njegov duh osetno lebdi nad najesencijalnijim magazinima kraja ovog veka, kavi
su RAPID EYE, SEMIOTEXT(E), RE/SEARCH i MOND02000 - u kojima se, uostalom,
stalno i materijalizuje. Telesna promena – mutacija – body piercing – izmenjena
stanja svesti – buntovništvo – otuđenost – alternativna seksualnost –
promenjena percepcija – iracionalnost – odbacivanje "vrednosti" i
morala bankrotirane civilizacije – globalno selo i Internet – kiberseks –
eksperimentisanje – življenje na "granici" – poigravanje sa smrću --- sve ove moderne opsesije imaju korene i u vizijama
ovog genija.
"Tako ti ja dobijem
jedan ekskluzivni odgovor na pitanja zašto za mene ne igra živa reč. Zato što
se reč ne može NEPOSREDNO iskazati... Ona se možda može samo NAGOVESTITI
mozaikom uporedno postavljenih stvari kao što su oni napušteni predmeti u fioci
hotelske sobe, definisani poricanjem i odsutnošću..." (V. Barouz: GOLI
RUČAK)
U predgovoru svog romana
PEŠKO Barouz, u vezi sa nehotičnim ubistvom svoje žene (u igri Viljema Tela)
priznaje: "Prisiljen sam na užasni zaključak da nikada ne bih postao pisac
da nije bilo Džoanine smrti, kao i na razumevanje obima u kome me je ovaj
događaj motivisao i formulisao moje pisanje. Živim sa trajnom pretnjom
posedovanja i stalnom potrebom da se izbavim iz zaposednutosti, od Kontrole.
Tako me je Džoanina smrt dovela u kontakt sa uljezom, Ružnim Duhom, i naterala
na doživotnu borbu u kojoj nisam imao izbora do da ispišem svoj put."
Dejvid Kronenberg,
jedini današnji genije Barouzovog ranga, uzeo je ovo priznjanje kao osnovu za
nadahnutu i osobenu preradu Barouzovog dela u svom sjajnom filmu GOLI RUČAK
(1991), gde istražuje stvaralački proces – iznutra.
"Pisac ne sme da
podlegne iskušenju da izbegne pisati istinu samo zato što zna da bi ono što
stvara moglo da se vrati i opseda ga. To je priroda pogodbe koju činite sa
svojom pisaćom mašinom." (Dejvid Kronenberg)
Sigurno. Videti Stanje
Stvari je opasno. Govoriti o tome javno – još opasnije. Pisanje je iskušavanje
đavola: ritual priznavanja i, eventualno, isterivanja. U suštini, kockanje sa
našim Ružnim Duhom. Ishod je neizvestan. Jedino je ogoljavanje našeg
svakodnevnog obroka bitno. A šta je na vrhu viljuške? Možda ovo:
"Do belog usijanja
bukti horizont čijim se beskrajem protežu redovi golih idiota, sklupčanih
starih kostiju, govana i zarđalog gvožđa. Mrtva tišina – uništeni im govorni
centri – sem kada pri elektrošoku vrcaju varnice i puca oprljeno meso dok ti
elektrode klize niz kičmu. Beli dim od nagorelog mesa visi u nepokretnom
vazduhu. Deca bodljikavom žicom vezuju idiota za stub, pale mu vatru između
nogu i u svojoj radoznalosti zverski se keze dok mu vatra liže butine. Meso mu
se trza na vatri kao insekt u ropcu." /.../
"Koračao je po
đubretu nagomilanom do neba... razasute benzinske vatre... dim lebdi crn i tvrd
kao izmet, u nepokretnom vazduhu... čađavi belu opnu podnevne žege... D. L.
hoda pored mene... odraz mojih bezubih desni i ćelave lobanje... meso umrljano
na trulim fosforescentnim kostima, razjedanim sporim, hladnim vatrama... nosi
otvorenu kantu benzina čiji ga miris obavija... prelazeći preko brda zarđalog
gvožđa, srećemo grupu Domorodaca... bezizražajna dvodimenzionalna lica riba-
strvoždera...
Polij ih benzinom i
zapali..."
(GOLI RUČAK)
I najzad, ako je uopšte
potrebna neka vrsta naravoučenija, ili epitafa, koji bi sumirao jedinstveni
život ovog čoveka, sam Barouz ga je napisao u svom romanu ZAPADNE ZEMLJE:
"Vrlo je opasno
živeti, prijatelju moj, i retki su oni koji to prežive. A ne preživljava se
izbegavajući opasnost, kad imamo čitav univerzum da pobedimo i apsolutno ništa
da izgubimo."
Da li vredi čitati Mesto mrtvih puteva i Zapadne zemlje bez Gradova crvenih noći? Ta knjiga se više nigde ne može naći, a znam da je prva u trilogiji; samo ne znam koliko je sve to povezano. I da li je Queer apsolutni must read, ili se može preskočiti (ne smeta mi gej sadržaj u knjigama, ali ako je to dominantna i primarna tema.. I'll pass). Oni nilski konji me ne privlače, jer nisam ljubitelj koautorstva.
ОдговориИзбришиOd Barouza imam samo Goli ručak i Džanki (plus Gradac posvećen njemu), pa rekoh da dodam još nešto :)
nađi GRADOVE u biblioteci ili na kupindu. nije neophodno za razumevanje jer je to sve vrlo labavo 'povezano' - ali je odlično i vredno čitanja. PEŠKO zapravo ima manje gej sex opisa i nego što bi se na osnovu naslova reklo ali ne bih ga nazvao prvorazrednim must-read naslovom. ako baš zgotiviš bilove veće knjige, na kraju baci pogled i na ovu 'manju'.
ОдговориИзбришиOk. tnx
ОдговориИзбриши