izabrana dela

izabrana dela

недеља, 29. новембар 2009.

Pismo podrške od ĐORĐA KADIJEVIĆA


Otkako sam prijateljima i delu internet javnosti obznanio KAKO SAM I ZAŠTO OSTAO BEZ POSLA dobio sam desetine mejlova podrške, poruka i komentara na Fejsbuku i na forumima na kojima sam obznanio svoj slučaj. Neki od autora tih pisama podrške su mi prijatelji ili poznanici, a neki su ljudi koje lično uopšte ne poznajem, ali koji su osetili potrebu da reaguju videvši taj tekst. Svima njima se i ovim putem zahvaljujem na rečima podrške i ohrabrenja.

Siguran sam da mi niko od njih neće zameriti ako priznam da mi je intimno najviše značio mejl koji sam dobio od Đorđa Kadijevića, jednog od najvećih srpskih reditelja i divnog čoveka koga s ponosom mogu da nazovem i prijateljem.

Uz njegovo dopuštenje, obznanjujem taj mejl.


Dragi Dejane

Moja žena i ja smo, evo, već treći dan pod utiskom tvog pisma. Izgleda nam neverovatno to što se tebi dogodilo na fakultetu. Ali, gledano sa druge strane, to je za naše prilike normalno. Mi pamtimo u životu mnogo primera bukvalnog stradanja vrednih ljudi, poput ovog tvog. Teško nam je da se setimo suprotnih slučajeva, kada su neki vredni ljudi koje smo znali bolje prolazili. Ja se sećam kako sam početkom davnih 6o-ih godina prošlog veka bio prinuđen da napustim mesto rukovodioca galerije Doma omladine iz razloga sličnog onom koji je tebe ostavio bez posla. Za razliku od tebe ja sam tada ostao na ulici imajući ženu studentkinju i dete. Ali, dragi Dejane, takva iskušenja ne treba shvatati suviše fatalistički, još manje tragično. Da nisam tada napustio galeristiku, ja nikada ne bih postao filmski reditelj niti bih u tom istom Domu omladine imao premijeru svog filma Praznik.

Zato želim da ti kažem da se nikako ne pokolebaš posle ove nevolje u kojoj si sada. Ti si čovek izuzetne darovitosti, velikuh mogućnosti, i zato sam siguran da jedna zlurada matrona poput te tvoje nazovi šefovice ne može da ti naudi i stane na put. Kako vidim, ti se spremaš da vodiš borbu s njom za svoja prava. Pa, povedi je, moguće da ćeš i pobediti, ali, ako se to i ne desi, veruj mi da i nije bitno za tebe. Tvoj prvi zadatak u životu je da potpuno ostvariš sebe, stvoriš svoje delo, a ne da budes asistent na niškom univerzitetu.

Ono što me čini potištenim je stalno ponavljanje iste priče o tome kakva je sudbina ljudi od duha i talenta u ovoj našoj jadnoj društvenoj sredini. Bogu hvala, nisi ugrožen egzistencijalno, ne bar toliko da nemaš gde da spavaš i šta da jedeš kao što se meni i mojoj porodici dogodilo. Ni jednog trenutka ne sumnjam da ćeš izići iz sadašnje situacije, ostajući onaj koji jesi, pa bivajući i bolji.

Kaži mi da li ja mogu nekako da ti pomognem, nekom preporukom, bilo čime? Znam da bi ti želeo da se pobednički vratiš tamo, na katedru. Ali, bojim se da bi se tamo obreo u ambijentu čiju gorčinu si već osetio, i tu bio izložen novim iskušenjima. Sažeto ću ti reći kako ja mislim da treba tražiti rešenje. U sličnoj situaciji ja sam sebi rekao: nikad više u neki radni kolektiv, nikad sa šefom iznad sebe. Odlučio sam se za slobodnu profesiju i to me nateralo da radim i uradim ono što sam želeo. Razmisli možeš li postupiti nekako slično. Ti si visoko specijalizovan u svojoj oblasti nauke, da ne pominjem tvoje sposobnosti koje su čisto stvaralačke. Ne mogu da zamislim da čovek poput tebe, makar bio u ovako bednim prilikama u kakvim smo mi danas, neće opstati ako angažuje sve svoje snage, svoje veze, pozove se na svoje prijatelje - ti ih imaš i ovde i u inostranstvu.

Da budem konkretan:dovoljno je da objaviš dva ili tri stručna rada ili umetnička priloga u toku meseca, pa da ostvariš primanja kakva si imao na fakultetu. Možda ovo zvuči romantično i optimistički, ali, veruj mi, kad duboko razmislim čini mi se da bi to bilo za tebe najbolje rešenje. Druga solucija je da potražiš posao na nekom drugom radnom mestu. Muka mi je da pomislim šta bi te čekalo da se ponovo obreš na fakultetu i, hteo ili ne, susrećeš se sa ljudima koji su, kao što si opisao, zlurado ili iz nemara i neosetljivosti doprineli da dospeš u položaj u kome si sada.

Kad te put nanese u Beograd nemoj propustiti priliku da se vidimo. Naš zajednički prijatelj Vanja doći će ovih dana kod mene. On mi je mnogo pričao o tebi i tvom"slučaju". Treba imati snage, to će se rešiti, mora se rešiti. Ta veštica ne zaslužuje ni pažnju ni reči, pa ipak ne mogu da ti ne kažem da je, za razliku od nje, moj sin na svojoj katedri imao bezbroj diplomaca i preko dvadeset magistara i doktora nauka, da ne govorim mastera.

Molim te da nas izveštavaš o tome šta se dalje događa sa tobom, bilo loše ili dobro. Ja bih voleo da bude dobro, ali se ne bih čudio da ne bude. Znaj da smo moja žena i ja u svakom trenutku uz tebe, i više nego što možeš da se nadaš. Nadam se skorom viđenju, a dotle mnogo pozdrava od tvojih

Dude i Đorđa


Šta reći? Dok su ovakvi ljudi uz mene, a osobe poput dr Mašović protiv mene, znaću da sam na pravom putu.

NEKI NE-HORORI GLEDANI U POSLEDNJE VREME

Ima ovde svega: i odličnih i vrlo dobrih i slabih filmova; i novih, i prastarih; jedino što ih povezuje jeste da sam ih gledao u poslednjih mesec-dva, i da me ne inspirišu za detaljne rivjue, pa ću ih ukratko predstaviti ovde.


DE DØDES TJERN aka LAKE OF THE DEAD

NOR, 58

** 2


ovo slovi za klasik norveškog horora, ali pre svega – uopšte nije horor nego mračni krimi triler za dvosmislenim supernaturalizmom koji ipak ostaje u zabranu naivno shvaćenih i tada popularnih psihoanalitičkih teorija. ako znamo da je u to vreme i hičkok ozbiljno shvatao psihoanalizu, ovo nije krupna zamerka: moj osnovni problem s ovim filmom jeste taj što, za razliku od hičkoka, on ne uspeva da ostvari upečatljivu dramu ili saspens ili barem memorabilne set-pisove. zaplet je mlako zanimljiv, mada i blago detinjast, a odlična crno-bela fotografija nije dovoljan kvalitet da preporuči jedan, iz današnjeg ugla, ipak zastareli i nedovoljno zanimljiv film (sem kao fusnota i kuriozitet).


DIRTY MIND

BELG, 09

**(*) 3-


nakon što mi je veoma prijao njegov horor LEFT BANK, pohitao sam da pogledam najnoviji film tog reditelja, ali ova crnkasta komedija nije mi toliko legla. premisa je klasična zamena identiteta viđena milion puta u američkim komedijama: nesposobni, povučeni šmokljan koji radi kao statista prilikom jedne 'nesreće' na poslu bude dovoljno prodrman da se u bolnici probudi kao samouverena švalerčina. ovo je uvek zabavan koncept, i ovde je oplemenjen time što je film rađen realistički, maltene naturalistički, a ne holivudski stilizovano: ima tu zaista vrlo smešnih situacija i replika, ali negde oko sredine filma on kao da iscrpi svoje fore i fazone i postane prilično zamoran i sve manje zanimljiv. možete mu pružiti šansu, ima se tu šta videti, ali prljavi um mnogo više obećava nego što, na kraju, isporuči.


EXPLORERS

USA, 85

** 2

zadugo sam izbegavao ovaj filmić džoa dantea jer sam nekako slutio da mi se neće svideti; no, pošto nisam mogao da se setim razloga za to ubeđenje, posumnjao sam u svoj sud i rešio da ga ipak proverim. ko zna, možda grešim, i možda se ovde krije skrajnuti biser? prc. ponekad je baš dosadno imati ovo moje 6. čulo za filmove! ovo je baš toliko tupav i nezanimljiv film koliko sam se bojao! čak ni river feniks (u debi ulozi, sa đozlucima) ne uspeva da izvadi stvar, a ostala 2 klinca su suviše drvena da mu pripomognu. čitav koncept bi bio zabavan na nivou dužeg skeča, ili eventualno polučasovne epizode neke TV serije sklone bizarnostima ove vrste, u najgorem – kao jedna epizoda nekog omnibusa. ali 100ak minuta ove usiljene i jezivo neduhovite groteske zaista overstays its welcome i istraživači na kraju ne otkriju i ne isporuče ništa vredno istraživanja. vrlo malo danteovskog duha ima u ovome.


JOURNEY TO THE EDGE OF THE UNIVERSE

USA, 08

*** 3+


izvanredan dokumentarac koji nas uz obilje CGI prizora 'vodi' kroz vaseljenu, počev od meseca i njegovih kratera, pa preko venere, merkura i dr. planeta našeg sistema, sve dalje i dalje, da bi u spektakularnoj drugoj polovini oživeo fascinantne prizore crnih rupa, kvazara i drugih čudesa u skladu sa onim što o njima sada, izdaleka, 'znamo'. teško je ne osetiti istovremeno oduševljenje nekim od ovih nezamislivih prizora (kako da uopšte pojmite nešto što je 1000 puta veće od našeg sunca?!) i sveprožimajuću kosmičku stravu pred tim gigantskim čudima, pred crnom i nepojmljivo okrutnom i sasvim neljudskom vasionom u kojoj imamo sumnjivu privilegiju da životarimo kao zanemarljive, sitne slamčice među kosmičke mega-vihorove.


POKRAJNA ŠT. 2

SLO, 09

**(*) 2+


ovo je jedan od gledljivijih slovenačkih filmova za koje znam, mada je to izvedeno zahvaljujući nedovoljno opravdanim i neubedljivim posezanjem za matricom trilera. konkretno, nakon što dva smušena sitna lopova ukradu neke dokumente iz sefa titovog (slovenačkog) generala, za njima kreće unajmljeni ubica (slobodan ćustić: naravno da će ubica nevinih slovenaca da bude – srbin!) koji bez ikakve potrebe, logike ili smisla pokolje, obesi i drugačije decimira pola ljubljane. za to vreme, pratimo mlađeg od te dvojice (pošto čiča prvi strada), antipatičnog nosatog kretena koji se prema svima odnosi kao drkadžija, ali ga to ne sprečava da oko prstiju vrti čak dve vrlo curice, pri čemu se sa jebozovnijom od njih upušta u dramaturški nepotrebne, ali oku svakako prijatne explicitne scene sexa. nakon što isporuči svoju dozu sadizma, krvi i siso-pičića, film se okonča u skladu sa dotadašnjom dramaturgijom – neubedljivo, ali sa napregnutom željom da to ima neki kao simbolizam. sve aluzije na partizanske zločine prema slovenačkim nazi-izdajnicima, na slovenačku sfrj prošlost, na odnos prošlosti i sadašnjosti itd. iskonstruisan je, neiskren, neubedljiv, prozaičan i bezvezan, ali čini se da je to trebalo samo da bude šarena magla za obmanjivanje prostote dok se, iza te magle kriju pravi, exploatatorski nagoni filma, u kojima zaista ima dovoljno mesa za ljubitelje sisića i krvića. sve scene ubistava odlično su režirane, a naročito –ajd da ne spojlujem suviše- jedna pred kraj filma.


WAVES OF LUST

ITA, 75

**(*) 3-


u akciji kompletiranja deodata, pogledah i ovaj njegov sexy triler iz vremena kada je počinjao da bude u naponu snage. ovo je nešto kao exploatatorska verzija noža u vodi, prilično neubedljivog scenarija i motivacije – to što je kapetan jahte totalni drkadžija i nezosećajno-sadistički idiot još i ima smisla. ipak je on bogatun. to što njegove hirove i udarce trpi nekakva fufica koja mu se prišljamčila, još i nekako ima smisla (iako je bezvezan njen stav iz koga kao da proističe da su venčani ili da je drugačije obavezna da trpi njegove svinjarije umesto da prosto – ode od goveda). ali to što njegovo drkadžijstvo trpi još jedan mladi par koji im se pridruži na krstarenju, i što ženica postane čak i privučena ovim idiotom – to kako film odmiče ima sve manje smisla, pa nam za oko i dušu ostaju samo obilati prizori golotinje, pri čemu smo naročito zahvalni za stefanu dionisio. iako je gluma slaba a scenario proizvoljan i neubedljiv, ima ovde neke energije u režiji, u dinamici, u intenzitetu, u etitjudu koja sve ovo ipak drži na okupu i čini sasvim gledljivim komadom vintage exploatacije.

DARK DREAMERS INTERVJUI



Stanley Wiater, esejista, autor i novinar striktno unutar žanra horora, pokušao je svoje umijeće iz zanimljivih zbirki intervjua, poput Dark Dreamers i Dark Visions, prenijeti na TV. Međutim, svega onoga po čemu su njegove knjige bile nadasve korisne i praktične žanrovskim piscima, toga u ovome serijalu – kao da nema.


Tvorac serijala: Stanley Wiater

Intervjuisane ličnosti: Clive Barker, Forrest J Ackerman, Richard Matheson,

Nancy Kilpatrick, Edo Van Belkom, John Saxon, Douglass Clegg, Jack Ketchum,

Gahan Wilson, Peter Straub, Harlan Ellison, Richard Laymon, Bernie Wrightson,

Peter Atkins, Tony Randel, George Clayton Johnson, William F. Nolan, Larry Cohen,

Joseph Stefano, Bob Burns, Charles Band, Wes Craven, Chas Balun, Del Howison,

William Lustig, Julie Strain, Stan Winston, Richard Band, John Ottman, John Landis,

Denice Duff, John Skipp, Sean S. Cunningham, Craig Spector,

Richard Christian Matheson, KNB Effects Group


Trajanje: 624 minuta [4 DVDa]

Godina proizvodnje: SAD, 2000-2001

DVD Distributer: Smash Vision, Inc., 2008


Ekstremno niskobudžetne dvije sezone intervjua koje je Stanley Wiater pripremio sa ljudima što je već nekoliko puta intervjuisao u višedecenijskoj karijeri, konstantno pogađa i promašuje cilj. Naravno, nećemo laskati do te mjere i Wiatera uporediti sa Lawrence Grobelom, biografom Johna Hustona, čovjeka iza maestralnih intervjua prikupljenih u knjigama Endagered Species i Conversations With Capote, koji konstantno dokazuje zbog čega časopis Playboy ponekad - ali samo ponekad - više treba čitati nego gledati. Naime, ako bi se poredilo iskustvo i interesantne priče koje je Wiater tematski prilično dobro rasporedio na 200 stranica kompilacije crtica pedesetak najpoznatijih žanrovaca, Dark Thoughts: On Writing (1997), onda bi slična zbirka rađena po ovoj seriji jedva tek popunila desetak stranica.



Prirodno je da krivicu dijele i intervjuista koliko i ispitanik. Pretjerano drveni i naizgled amaterski intervjuista postavlja marginalno pitanje na koje ispitanik odgovara punih deset minuta, tako da se ponekad dogodi da čitav intervju opsluži samo dva jalova pitanja u kome pisac, ili filmadžija, ne kaže ništa ni površno zanimljivo. S druge strane, makar kada su generalno dosadni autori u pitanju (Barker; Straub; Kilpatrick...), oni najčešće pokušavaju predočiti vlastite emocije unutar svojega žanra što najposlije zvuči samo kao gungula fragmentarnih i polupovezanih misli iz kojih neko ko se želi baviti žanrom apsolutno ništa korisno ne može izvući. A tu se negdje intervju obično i završi, najčešće u trenutku kada pomislite da je upravo počeo.


Bolje reći, jedine dvije ličnosti koje u stvari znaju kako voditi intervju jesu Harlan Ellison i Larry Cohen. Za razliku od ostalih artista, i to ne samo na ovom DVD-u, oni vrlo dobro znaju način na koji valja upravljati nekim intervjuom, svojim odgovorima manje-više navodeći konfuznog intervjuistu u postavljanju onih pitanja na koja se mogu dati još fascinantniji odgovori. U tu svrhu nećete pogriješiti ako nabavite dva izdanja kompanije Anchor Bay Williama Lustiga gdje Lustig jedva primjetno suflira Cohenu pri zanimljivim komentarima na filmovima Q: The Winged Serpent i God Told Me. Što se Ellisona tiče, tu već imate njegov ekskluzivni DVD Dreams With Sharp Teeth, iz 2008, gdje mu je sagovornik Robin Williams (glumac, vrijedi naglasiti, za one koji su se prerano poradovali). Međutim, kao i sve sa manijakalno-raspričanim i suicidalno-iskrenim Ellisonom, i taj dokumentarac ostaje nedorečen, možda čak i half-assed. U smislu da je sigurno mogao trajati dvaput duže. Svakako ne bi škodilo naročito kad je taj čovjek u pitanju. Naime, oskudica informacija je - slobodno se može reći - glavni uzrok nekompetencije ovog serijala Stanleya Wiatera.


Što me dovodi minutaži sekvenci kod Dark Dreamersa. Kao prvo, nijedna epizoda u ovom serijalu nema isto trajanje, a opet, neki intervjui naizgled su pretjerano kratki i u potpunosti nekompletni, što i te kako zbunjuje pošto jedan nezvaničan intervju nikada ne može trajati u tolikoj mjeri kratko; a ako je već intervju osuđen da traje kratko – zbog čega onda nisu pomenute daleko bitnije teme? Recimo, prvo pitanje obično glasi: 'Zbog čega ste vi Dark Dreamer?' štogod to trebalo da znači. I, konačno, ako je intervju u nekom slučaju trajao mnogo duže, u čemu ima smisla jer je mnogo toga sigurno moralo biti skraćeno zbog TV termina, zbog čega onda na ovom DVD izdanju nije prikazana kompletna verzija intervjua? Zvuči naprosto nemoguće da je svaki intervju trajao baš onoliko koliko traje na ovom DVD-u. Jedan traje pet minuta; drugi deset; treći petnaest; i tako dalje.


A neki drugi segmenti, inače vrlo mali broj njih, u maksimalnom trajanju od 25 minuta, čine se da su savršeno prazni. Dok intervju, recimo, sa autorom John Skippom izgleda kao da je bukvalno prekinut/isječen. Na kraju, Dark Dreamers izgleda kao veoma zanimljiv projekat koji će zbog očiglednog nedostatka koncepta i volje imponovati samo najrigoroznijim fanovima ove literature i medija. A oni fanovi koji pomisle da, napokon, ništa i nisu propustili - bili bi i te kako srećni da znaju koliko su u pravu. U slučaju da ih interesuje horor žanr, a prevashodno domen fikcije, daleko više mjerodavnih stvari sigurno će zateći u spomenutim Wiaterovim knjigama.

Osim Ellisona i Cohena, vrijedi spomenuti i imena koš nekoliko ljudi koji su se takođe dobro pokazali: Wes Craven, Bob Burns, William Lustig, John Landis i uvijek božanstvena Julie Strain.