izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 23. мај 2019.

BRIGHTBURN (2019)



**(*)
2+

            Zamislite priču o SUPERMENU: sve isto, padne kapsula sa alien bebom na Zemlju, u američku provinciju (a gde bi drugde?), mladi par mrtav ladan usvoji vanzemaljsko „dete“ kao svoje (!), a ono ubrzo počne da ispoljava nezemaljske moći. Ali, pazi twist: mali alien je ZAO, i svoje moći ne koristi da spasava nemoćne, nego da - ubija. Wow, PSIHO-SUPERMEN!


            Ili, bolje reći, IMA NEŠTO ČUDNO SA BRENDONOM (jer tako se ovde psiho-klinja zove).
            Idemo! Snimaj! Direktno sa salvete na koju si nažvrljao ovu ideju čim ti je sinula!


            I to je glavni problem ovog filmića – paradigmatičan za filmotvorstvo danas uopšte, a žanrovsko naročito: solidna PREMISA, fin koncept, ima čak i par lepih vizuelnih idejica – taman kolko za u trejler, da se navade naivni! – ali je to skroz nerazrađeno, nesažvakano, nesvareno, nego odma VOZI, MILE, od prve zamisli do finalnog filma preskočeni skoro svi bitni koraci, jer su brzopleti tvorci požurili da brzopletoj (?) publici što pre uvale fino upakovan koncept, u šarenoj ambalaži: samo što, kad otvorite tu primamljivu kutijicu, u njoj je jedno veliko NIŠTA.
Salveta sa koje je snimljen ovaj film

            Sve je ovde telegrafisano, sve je preko prečice dato: svi znaju priču o SUPERMENU, super, eto nama brenda i trenda, nema se tu šta objašnjavati i rupa u saksiji izmišljati, znate priču... Videli smo već dva milion EVIL KIDS filmova, pa se nećemo sad praviti kao da prvi put pričamo ovu storiju o roditeljima koji počnu da sumnjaju da je njiovo zbogomče možda MALI MANIJAK. Sve se tu već u startu podrazumeva, nema vremena za Tuluz a kamoli za građenje iole kredibilne drame – u jednoj sceni mali psiho odbrusi svom tatku u dajneru, ispolji bezobrazan neposluh pred grdnim svetom (za koji bi u Srbiji smesta dobio šljagu, rođendan il nerođendan!), samo što ne istepa tatka; u sledećoj, srećna mala porodica se ponaša kao da se ništa nije desilo, idemo dalje, bla bla...
Ćale, nemoj ti ustanem da ti zalepim dve-tri vaspitne sad!

            Pazite, u redu je igrati se klišeima; fuck, pa cela pop kultura je sačinjena od poigravanja sa njima (iliti, kad im to uspe, kad su pametniji nego što treba – sa arhetipovima; a ako im ne uspe, umesto poigravanja pričamo o prežvakavanju). I nije problem ovog filma što je priča krcata kliše-likovima, kliše-situacijama, kliše-dramaturgijom, kliše-završetkom, koliko što ti klišei nisu oživljeni sa dovoljno DUHA, ljubavi, znanja i veštine da bi prodisali, prohodali, živnuli.  
Plavuša u opasnosti!

Nije poenta dobrog žanrovskog filma da vam otkrije točak, nego da vas dobro, memorabilno provoza kao da se nikad do tad (tim putem) niste vozili. Bedasti BRIGHTBURN to ne čini; delom jer ne ume, delom jer čak tako nešto ozbiljno i ne pokušava. On je bio toliko oduševljen samim sobom već na nivou salvete da se posle više nije ni trudio: ta salveta kao da je odmah ubačena u neku mašinu-za-scenarije, ili je data nekom intern-odradeku koji je od fotorobota 200 prethodnih EVIL KIDS filmova skarabudžio ovaj ovde, dvesta prvi.
Mališa je otkrio pornografiju - tačnije, Alien Porn

            Jedino čime se ovo ističe jeste nešto više krvi u tri scene filma. Za ljubitelje splatera, baš lepo; fala vam na tome; ali realno, čak i to preterivanje sa splaterom je neprikladno OVOJ suštinski PG-13 pričici (a ako se skrati za oko minut, ovo bez problema može biti PG-13, jer mu je opšta intonacija infantilna i šećerasta a nimalo mračno morbidno stravoužasna).
Očno nasilje

            U dalekim 1980-im ovo bi bio B-film koji bi pisao, a možda i režirao, Tom Holand. On je, recimo, bio genije da uzme dobar koncept, ali umesto da tu stane – on ga razradi, naDAHne ga svojim DUHOM, razvije ga u nešto duševno i vrcavo i živahno i ljupko-zločesto; on zavrti svoj zavrtanj dva-tri puta, ne zadovolji se onim prvim navojem. Pa se tu onda angažuju neki simpatični, slikoviti, šarmantni glumci, pa vrhunski majstori za efekte... i onda dobijemo nešto što, iako suštinski prežvakava poznate stileme i miteme žanra, zapravo ih nadahnjuje i oplemenjuje (i konotativno i vizuelno) i čini nam se da gledamo nešto NOVO, sveže. I onda imamo takve zimzelene bisere B+ filma kao što su Psycho II, Fright Night i Child's Play, recimo.

            Ali, ta vremena su prošla; tako visprenih scenarista i reditelja danas nema (u Americi). Zato dobijamo ovu zaboravljivu, nebitnu, ispraznu bozu – koja je tim gora što je proćerdala potencijale od kojih bi neko kao vintage Holand ČUDA napravio (pazi samo taj cumming of age, kad tinejdž-hormoni probude Zlo... jaooo; ovde jedva taknuto- al ništa nije maknuto). Od materijala od kojeg je mogao da nastane moderni KLASIK o kome bi se pričalo u decenijama koje dolaze – smandrljana je ova poludupasta boza, pod producentskom šapom i kapom Džejmsa Gana (ČUVARI GALAKSIJE), koja će biti zaboravljena pre isteka ove godine.

            Klinac je dobar, ali mu scenario ne dâ da uradi skoro ništa zanimljivo, osim da pozira, u kostimu i bez njega (taman kolko za trejler!). Njegovo ponašanje je nekonsekventno, menja se lik od scene do scene, karakter ne postoji, jer mu se i motivacija menja iz minuta u minut. Do kraja nemamo pojma ni odakle je ni kako je ovde dospeo (slučajno? greškom? namerno? kao deo neke planirane invazije alien-bebića?), ni da li je i koliko svestan toga ko je, šta je i ŠTA HOĆE, pa je stoga i intelektualna i emocionalna involviranost skoro nepostojeća. Dal da brinemo ZA njega (siroti mali Džekil-Hajd, u srcu dobrog dečaka krije se uspavano ZLO – da li će mališan nadvladati, ili će Zlo pobediti?) ili OD njega (mali je čisto zlo, nema tu ništa ljudsko, sjebaće nas sve ako ga ne skembamo prvi, smesta ga spali napalmom!)...

            Koliko će ovo sve biti kliše i uvredljivo po mozak vidi se već u prvom minutu, kad kamera krene vožnju stanom našeg vrlog para, i prikaže nam telegrafski, odmah, da ih muči nemanje poroda...
            Valjda ove knjige na polici objašnjavaju i kako je danas, u 21. veku, kad je sve digitalizovano i sve pod kontrolom, tamo nekim Američanima pošlo za rukom da „usvoje“, odnosno kao svoje dete prijave neko čudo koje im je palo nadomak kuće ko zna odakle. Kako je sterilni par (koji je, kao takav, sigurno bio u evidenciji nadležnih državnih službi) naprasno dobio sina, izvadio mu papire, upisao ga u školu itd. sve po propisu, kao da je njiov, a nije. Pa čak i na Divljem Zapadu zvanom SRBIJA (gde čim dobiješ dete imaš 200 papira i pečata da izvadiš!) tako nešto teško da bi prošlo a kamoli u zemlji VELIKOG BRATA!
            Ali to je nebitan detalj, uzgred ga pominjem, zato što je film sranje; u dobrim filmovima takve stvari ili i ne primetiš, ili ti ne smetaju jer su zasenjene genijalnostima. Ovde to nema šta da zaseni, pa dokon mozak i takve stvari, dosađujući se ovom mehanički sklepanom storijom, pretura.
Prvi put s tatkom na jutrenje - muški razgovor o penisu, s uperenom puškom

            A koliko je sve tanko govori i jadno trajanje: jedva su zbudžili 80-ak minuta (bez špice) jer, a) nisu znali šta bi kad su potrošili svoju jednu i po ideju, i b) jer su se namerno stiskali i štedeli, ostavljajući rupe i gde nisu morali, nadajući se da će rulja da se uhvati na goli koncept, pa da im je stoga nastavak garantovan. Zato su (poput onih nekreativnih „naučnih radnika“, koji svoj jedva nekako napisan magistarski rad zatim cede u iduće tri knjige i šest radova) neke stvari, koje su možda imali na umu, ostavili za posle. Da se ne istroše. Ne znam koliko će im se ova šićardžijska strategija isplatiti. Rulja jeste neprobirljiva, i ume svašta da proguta, ali ako se na OVO primi, ako ovo zaradi dovoljno da se radi i nastavak onda... jadan je ovaj svet, i horor u njemu.
Samo vi plaćajte karte za OVO, pa ćete dobijati još više - OVOGA!

            PS: Kad smo već kod zle đece – što je podžanr koji je u zadnje vreme u Americi ponovo popularan (a to obično tako biva kad se mnogo zaoštre podele u društvu, kao danas između Trampovaca i onih protiv njega) – nedavno je procurio i The Prodigy (2019; nema veze s tehno-grupom) za koji važi slično kao za Brajtbern, samo još gore, jer tamo je već premisa debilna. Spojler: tamo je klinac zao zato što je fucking reinkarnacija nekakvog rumunomađarskog psiho-serijskog ubice koji je ubijen u trenutku kad se mališan rađao... Potpuni By The Numbers, bez trunke nadahnuća, predvidiv čak i u svom kraju: „Zlo dete pobeđuje – keva gine u uzaludnom pokušaju da ga spreči!“


            Uzgred, način na koji mali Brendon ubije svoju kevu na kraju BRAJTBERNA je jedan od retkih baš lepih i nadahnutih momenata, gde se na pametan i maštovit način koristi njegovo „supermenstvo“. Ali, to je too little, too late...

jedan STVARNO drugačiji Supermen

 A SAD NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE:

Ako imam ovde čitaoce iz ZRENJANINA i okoline, ili ako znate nekoga tamo koga bi ovo zanimalo, prosledite im:
U petak, 24. maja od 19 časova u Gradskoj narodnoj biblioteci "Žarko Zrenjanin" biće predstavljena edicija "Poetika strave" izdavačke kuće "Orfelin" iz Novog Sada. Gost biblioteke ovim povodom biće dr Dejan Ognjanović, urednik edicije, pisac svih pogovora i prevodilac nekih od knjiga.
Biće reči i o Nekronomikonu i o Kultu Gula...


понедељак, 20. мај 2019.

HOROR I FANTASTIKA U SAVREMENOJ KNJIŽEVNOJ PRODUKCIJI

  

Nedavno je – tačnije, u ponedeljak 22.4. 2019. – u Beogradu održano jedno zanimljivo književno veče na temu novije žanrovske književnosti u svetu i kod nas. Lokacija je bila KROKODILov Centar za savremenu književnost, a učesnici su bili Oto Oltvanji, Pavle Zelić i Dejan Ognjanović. Razgovor je vodio Marko Pišev.
Razgovaralo se o tome šta znači stvarati žanrovsku književnost u Srbiji, kakav je individalan pogled svakog od pisaca pojedinačno na ograničenja i slobode koje ovo stvaralaštvo nudi, kakva je situacija sa žanrovskim knjigama na domaćem tržištu, zanimaju li domaću publiku domaći žanrovski pisci, da li je ova vrsta književnosti "muška" stvar i ako ne, ko su spisateljice koje su kod nas rado čitane, kakva je tradicija horror & fantasy fikcije kod nas, postoji li kontinuitet tema i pristupa žanru, itd.

Publike baš i nije bilo naročito mnogo, jedva ako se skupilo petnaestak-dvadesetak duša; nadam se da je to bilo tako pretežno zbog nedostupnosti tog dela grada, gde je zbog raznih radova saobraćaj veoma otežan (teško je prići autom a još teže parkirati, itsl) a ne iz nekog drugog razloga. Mislim da su i tema i učesnici više nego relevantni...
U svakom slučaju, za sve one koji su poželeli da dođu, a nisu mogli, kao i za one koji nisu na vreme ni saznali za ovo (iako je najava bila ovde na blogu!), kao i za sve ostale koji uopšte nisu u Beogradu (o, da, i takvi postoje – mada, kad se naručuju Gulove knjige, slabo se vide od Beograđana, koji UBEDLJIVO vode!) – dr Ognjanović je svojim diktafonom usnimio ovaj razgovor, i sada vam ga ekskluzivno nudi ovde. Fotke takođe načinio ja, tokom samog dešavanja, pošto se organizator ni po tom pitanju nije potrudio.

Wav fajl, zipovan, 29 Mb, trajanje oko 102 minuta.


Slušajte, uživajte, promišljajte, pa se javite ovde s komentarima i pitanjima, if any.

петак, 17. мај 2019.

DNEVNIK NOĆI je izašao!


            Drago mi je što mogu obznaniti da je, prema planu i najavi, iz štampe izašla druga zbirka priča Tomasa Ligotija na srpskom - DNEVNIK NOĆI (Noctuary)!

            Pošto ste lepo odreagovali na PISARA TAME (koji je pred nestankom: ako ga dosad niste uzeli, ne čekajte mnogo, uskoro ga neće biti!), evo nama još priča od autora kojeg smatram najboljim živim piscem horora, i to od posebne, brutalno mračne i filozofske vrste...
           
Detalji o sadržaju itd. nalaze se OVDE, pa neću mnogo o tome. Umesto toga, par fakata:

PRETPLATA 
na četrnaestu knjigu u ediciji Poetika strave Tomas Ligoti – DNEVNIK NOĆI traje do 17. maja 2019. (DANAS!) 

Sa engleskog preveli Arijana Cvijanović Luburić i Igor Cvijanović


Puna knjižarska cena ove knjige će biti 1.210 dinara, a u pretplati je 1000.

Pretplatnici dobijaju knjigu mesec dana pre nego se pojavi u knjižarama. Slanje njima počelo je u utorak i najbrži su svoje primerke već dobili ili ih dobijaju ovih dana.

U toku pretplate možete naručiti i druga Orfelinova izdanja po pretplatnim cenama:


Edicija Poetika strave
1. Rolan Topor – Stanar (900 dinara)
2. R. Ejkman – More, poput vina tamno (1000 dinara)
3. H. F. Lavkraft – U planinama ludila (900 dinara)
4. V. H. Hodžson – Glas u noći (900 dinara)
5. Širli Džekson – Ukleta kuća na brdu (drugo izdanje, 1000 dinara)
6. Artur Maken – Veliki bog Pan (drugo izdanje, 1000 dinara)
7. H.F. Lavkraft – Šaptač u tami (700 dinara)
8. A. Blekvud – Vrbe (700)
9. R. Ejkman – Hladna ruka u mojoj (1.000)
10. Š. le Fanu – Karmila (900)
11. T. Ligoti – Pisar Tame (1.000)
12. A. Blekvud – Dreva svetla (900)


Edicija Crna mačka
13. H. F. Lavkraft – Nekronomikon (2400)

Edicija Gluvo doba
14. D. Ognjanović – Zavodnik (800)

Knjige Ransoma Rigsa
15. Mapa danâ – (1400)
16. Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu (900)
17. Grad pustoduha (900)
18. Biblioteka duša (900)
19. Priče o čudnovatom (900)


Edicija Srpska mitologija
20. Prognana bića (2.000)
21. Buntovnici (1.700)
22. O biljkama, životinjama i predelima (1.700)
23. Iščezli (1.700)


Đorđe Kadijević
24. D. Ognjanović i Đ. Kadijević – Više od istine, Kadijević o Kadijeviću (1.900)

Knjige platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.
Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite. Poštarinu plaća Orfelin.


            Obaveštenje za one koji žive u Beogradu: Dr Ognjanović će držati predavanje o Ligotiju, i promovisati DNEVNIK NOĆI, u okviru ART-ANIMA FESTIVALA KNJIŽEVNE FANTASTIKE, koji će se u „Poletu“ održati od 31. maja do 02. juna.
Detalje o terminu itd. dobićete ovde nešto kasnije (mislim da će to biti u petak 31. maja, ali još nije 100% sigurno) – ali eto, znajte, tom prilikom moći ćete da na licu mesta, naživo takoreći, kupite primerke ove knjige od urednika, priređivača, pisca pogovora i glavnog krivca što se baš ovo uopšte pojavljuje na srpskom! I to po pretplatnoj ceni!


            Obaveštenje za one koji žive u Zrenjaninu i okolini: u petak 24. maja u 19h Dr Ognjanović će biti gost Narodne biblioteke i promovisati ediciju „Poetika strave“, knjigu Kult Gula, Nekronomikon i druga izdanja na kojima je radio. Spremite se, dođite!



PS: U ponedeljak 13. maja u Blicu na str. 25, u grafički nešto izmenjenoj kolumni „Fantastikologija“, Slobodan V. Ivkov daje prikaz ultimativnog Nekronomikona. Evo ga!



понедељак, 13. мај 2019.

SUSPIRIA (2018)


**(*)
2+

            Želeo sam da verujem, naročito posle vrlo dobrog CALL ME BY YOUR NAME, da će Gvadanjinova SUSPIRIA biti nešto novo, iznenađujuće, sveže, smelo, ludački hrabro i ludački drugačije; nažalost, ono što smo na kraju dobili je tek jedna od bizarnijih fusnota u istoriji novijeg horora, negde između dosadne redundantnosti rimejka PSIHA (1999) Gasa van Santa i besciljnog (i temeljno misguided) experimentalizma sa obilatim dozama transfera blama Aronovskijeve MAME (mother! 2018).
            Ova dijagnoza je vrlo precizno postavljena: u oba slučaja imamo „autore“ koje horor slabo, if at all, zanima; koji mu prilaze izdaleka, iz ugla mejnstrima, festivala, „umetnosti“; koje ne zanima pripovedanje nego, pre svega, „konceptualnost“; koji svesno gledaocu NEĆE da pruže užitak zbog kojeg je, pretpostavlja se, došao u bioskop; koji mu, umesto toga, nude „esejističnost“, napadnu „metaforičnost“ i/ili „meta“-šta god koje možda jeste negde ispod ili između redova, ali ono što je U samim redovima je tanko i jadno i ne drži vodu, pa se zato ni ono između ne drži.
Nedovoljno iskorišćene
U oba slučaja imamo filmove zanimljivije za vilozoviranje – odnosno, za pisanje eseja O njima, negoli što su zanimljivi za, ekšuali, gledanje; filmove toliko mrtvog pulsa, toliko –narodski rečeno- dosadne ili barem Nezanimljive da tu ima vrlo malo za pod zub za pravog filmoljuba (dakle, onog koji nije, pre svega, Drka-drkađon). To nije PURE CINEMA (kao što je to umeo da bude Arđento at his best); to je DRKAĐONISANJE (at its worst).
Koliko je genijalnu dijagnozu Doktor gore postavio vidi se i iz toga da je, u oba pomenuta filma, baš kao i u novoj SUSPIRIJI, na motivsko-tematskom nivou, motiv MAJKE centralan u svim ovim filmovima (što, pak, sa sobom povlači naročitu otvorenost sva tri filma za psihoanalitička izdrkavanja). Znači, iz svih pomenutih (i drugih, u koje me mrzi da zalazim) razloga, nova SUSPIRIA svoje najpribližnije parnjake i „kolege“, u svakom smislu pa tako i u smislu opšteg estetskog postignuća i filmofilske vrednosti, što će reći, da budem sasvim direktan, i u smislu Gulove ocene, ima u pomenutim jakim dvojkašima (2+) koji nisu imali dovoljno filmske magije da zarade čak ni TRI MINUS.
Rene protraćena, Tilda previše uposlena
Ne, nisam želeo da Luka reprizira Arđenta, da mi daje more of the same; NARAVNO da je „rimejk“ tog filma mogao i morao da bude samo i jedino temeljna reimaginacija; i nije problem ovog filma to što „ne liči“ na Arđentov, ni u kom pogledu (ne samo vizuelnom), nego što je to njegovo „novo“ i „drugačije“ – toliko konotativno isprazno i nedokuvano i neartikulisano i nezaokruženo, i što je toliko vizuelno i žanrovski tanko, neupečatljivo, neatraktivno i nememorabilno (izvan domena FUSNOTE; i eventualnog povoda za drkađon-„teoretičare“ koji će na njemu da šilje... eh, pera).




Neka priča ko šta oće, ali Arđentova SUSPIRIA, takva kakva je, predstavlja jedan vrlo zaokružen, konzistentno koncipiran i konsekventno izveden film (sa samo par nepotrebnih iskliznuća: kratka scena bavarskog plesa u pivnici, koja prethodi čuvenom set-pisu na naci-trgu; i slepo-crevo da-ti-čiča-objasni kvazi-racionalizacije veštica iz usta Uda Kira, a naročito njena debilna inscenacija na obodu nekakvog simpozijuma, dok doktori pijuckaju koješta napolju na vetru...). Lukina SUSPIRIA je, naprosto, jedan tako nesvaren bućkuriš koječega da od toga samo stomak može da se pokvari.  


Za razliku od Arđentovog filma, koji nije ni o čemu – koji ide ka nebuloznosti arhetipova i BAJKI i dečjih strahova, koji prigrljuje IRACIONALNO, košmarno, infantilno, bez ikakve racionalne cenzure (ili barem sa vrlo malo toga, kao u gorepomenutoj suvišnoj sceni o „broken mirrors – broken minds“), Luka je napadno hteo da mu film bude „topical“, da ima temu – 
ali ne jednu, o ne, to bi bilo premalo za jednog „intelektualca“ koji pretenduje na „crvene tepihe“, pa zato on i ovaj njegov scenarista KAJGANIĆ u tu njihovu kajganu trpaju najmanje tri teme (kao Tri Majke) od kojih je svaka za sebe mogla da bude centralna, ali zapravo, one umesto da se upliću kao prutovi u onoj SFRJ paraboli, zapravo brkaju jedna drugoj u oči i stoje, krute i SUVE, jedna drugoj nasuprot, i ŠTRČE.
Male or female? Tilda!

Ovo je, tako, mogao biti film na temu MAJKE – psihološka drama o devojci iz provincije Amerike traumatizovanoj lošim odnosom sa lošom majkom, koja nakon njene smrti dolazi u „matrijarhalno“ (europsko) okruženje, gde pronalazi Surogat-Majku (Tildu); i onda se tu pravi bergmanovska horor-drama o njihovom odnosu, o traumama i njihovim dalekosežnim plodovima, o materinstvu, o Elektrinom kompleksu i bla bla blaaa. Ovo se, u ovoj SUSPIRIJI, donekle dotakne, ali se ne razvije, ne akcentuira, ne uradi se ništa s tim, i ovo nije TAJ film.
Zatim, ovo je mogao biti film o politici i UMETNOSTI, o radikalnoj borbi u Nemačkoj krajem 1970-ih, o Bader-Majnhofu, gde bi se akcenat stavio na kontrast dve vrste (ne)aktivizma: s jedne strane omladina (curice) posvećena nečem radikalno larpurlartističkom (ima li nečega društveno nepotrebnijeg i beskorisnijeg, udaljenijeg od bilo čega konkretnog, ovozemaljskog – od BALETA?!) i radikalnog društvenog aktivizma (terorizma). S jedne strane Kula od slonovače u kojoj curice ginu (i bivaju ubijene) za balet – s druge, prljave ulice na kojima curice ginu, i ubijaju, za neke (kakve-takve) društveno-političke ideale! Na pozadini te podeljenosti, šizofrenija podeljene Nemačke/Berlina, pa još dvije žlice Duhova prošlosti (neumrli NACIZAM!) i eto nama socio-gothica sa estetikom (a donekle i tematikom) Fazbinderovih filmova.
Ali i ova tematika se samo pipne, ovde-onde, pozira se s njom malo onako kako pozeri odu na grob Karla Marksa pa se slikaju kraj njega, i eto, sad su kao neki levičari, ha ha, tra la la – a u stvari ni od ove tematike ništa se zaokruženo i smisleno ne uradi, ništa se ne kaže, nikako se ona ne ugradi u opštu priču, ne poveže se to na ulicama sa onim u Baletskoj Akademiji (osim u najvulgarnijem smislu, što vidimo da i Unutra vlada krvožedna borba za Moć, odnosno politikanstvo, nadglasavanje i nadvladavanje i „čija je veća“ takmičenje), a čitava storija jevrejskog Doktora Hosenfefera (Tilda u muškom dregu) i njegove ženice je jedno ogromno, dosadno i besciljno slepo crevo koje truje ovaj ionako, i bez toga, jezivo nekoherentan i kajganasto smućkan film.
Mogao je ovo biti i film o ŽENAMA, a naročito o tzv. ŽENSKOM OSLOBAĐANJU (liberaciji), što su u njega takođe neki učitali, recimo, zbog ćudljive i ničim pametnim izazvane odluke da nigde muškog glumca nema, da se sasvim radikalno usredsredi na ženske likove tako da ovde muških nema ama baš nigde – osim Tilde, koja igra Dosadnog Dedu, i dvojice pajkana u maltene kameo pojavi, koji služe da njihova muškost bude doslovno izvrgnuta ruglu (u, praktično, jedinoj duhovitoj sceni ovog mrtvozbiljno-sterilnog filma). Ali ako je neko došao na ovo očekujući TAJ film, o ženskoj liberaciji – pa, vala, ni njega neće gledati, ovde. Ovo NIJE taj film.
Jer, gde su ti muškarci koji navodno tlače ženskinje? Ako se nosioci falocentrizma mogu tako lako zajebavati (korišćenjem ženske magije, iliti „veštičarstva“), ako se njihovi pimpeci mogu ismevati s takvom lakoćom, onda vidimo da su žene zapravo JAČI pol, da su one te koje u rukama (i drugde) imaju MOĆ, a ne patetični, smešni, nesvesni muškarci. Gde je taj falocentrični poredak, gde je POZADINA „buđenja feminizma“ 1970-ih, koji je uopšte smisao i poenta „feminizma“ – ako nam film ovaj „matrijarhat“ u Akademiji pokazuje kao bednu presliku muškog poretka, gde žene NE žive u nekakvoj Đems-Kamerunovskoj AVATAR-GEA idili jedinstva sa svojim Telima i zazornim telesnim izbljuv-sekretima i Seksualnošću i Majkom Prirodom, nego se bore za vlast isto kao Mužjaci u tamo nekom, recimo, surduličkom ogranku SNS-a.
Snimak zasedanja mesnog odbora SNS-a u Surdulici
Šta, rekli su vam u nekim plitkoumnim rivjuima na netu da se ova SUSPIRIA bavi fimejl liberaćeom? Pa, ako je tako, zašto se onda potencira muško-zazorno u tretmanu ženskih tela, a naročito u onom jednom jedinom zaista zabavnom horor set-pissu, kad se ona balerina pod mađijskim uplivom slomi kao marioneta oznoji i upiša i upljuje i iskrvari ko goveče?
Narodna poslanica SNS-a iz Surdulice

Gde je fucking „oslobođenost“ tih žena? Zašto je njihova IGRA toliko lišena žuisansa? Alo, žene, oslobođene, gde vam je JUISSANCE u ovom grdnom plesu? Zašto su vam pesme toliko tužne i melanholične i sumorne? Uzgred, saundtrek je izuzetan, ali film je nedostojan njega, i on, ovakav, doprinosi sveopštoj šizofreniji, jer zvukovi uopšte ne odgovaraju slikama...
Zašto niste sjedinjene sa svojim telima? Zašto vaš ples ne slavi tu vašu navodnu slobodu, umesto što se svodi na nekakve mučne i mehaničke pokrete, odsečne, maltene muške? Jel vi to plešete svoj „penis envy“ ili svoj „vagina pride“? Zašto igrate na HOROR muziku – mračnu, potmulu, zlokobnu, sumornu? Zašto je vaš Petar „Volk“ – horor balet sa mučnim i mrskim đipanjem i marionetski-naglim pokretima? Kamo sklad, kamo harmonija, kamo jedinstvo – KAMO OSLOBAĐANJE?
Veselije to malo, ako može!
Naravno, može se to i drugačije gledati: možda je film parabola o tome kako je (nemačko) ZLO večno, i toliko duboko da se probija čak i tamo gde nikako ne bi smelo, među koven kvazioslobođenog ženskinja koje, međutim, i samo, i dalje, igra na istu onu NARODNU (Volk) muziku. To je legitimna i OK tema, ali se film ni njome jasno i decidirano ne bavi, nego je samo nagoveštava, ali je uopšte ne artikuliše – što je lako mogao, da je iole jasniji po dva važna pitanja: a) kakav je odnos „veštica“ bio prema nacizmu, i za vreme nacizma? da li su se one od njih krile, ili s njima sarađivale? i b) Šta su veštice uopšte htele od Doktora Hosenfefera, zašto su ga tako elaborirano zavele i dovele na svoj sega-mega ritual, samo da bi mu skinule gaće i ostavile ga, i zaboravile, tu na patosu?
Dakle, da li su ove „veštice“ dobre – vidi ih, slobodne, cerekaju se po ulicama, rade šta oće, ne zavise od muškaraca, emancipovane, zezaju se, kurac im uopšte ne treba, žive svoj život, individualke itd., ili su zle – manipulantkinje, prevarantkinje, bore se za vlast među sobom i kolju, doslovno ladnim oruđem i mađijski, na daljinu, varaju i kradu i nisu ništa bolje od muškog falocentričnog sveta exploatacije i Volje Za Moć? Jer, izvin'te, al ne može i jare i pare; ili su jedno ili drugo... A film kao da bi hteo oboje...
Najzad, KAMO VAM SEKSUALNOST? Ovaj sterilan film je potpuno lišen bilo čega seksualnog: niti ove balerine ispoljavaju i najmanje zanimanje za pretpostavljeni muški svet napolju, niti pak vidimo da se okreću svojim „sestrama“ u Akademiji za malo girl-on-girl akcije. Ako postoji neka sexualna konotacija u odnosu Tilde (Učiteljice) i male Balerine (Učenice) – a ona u tim kvazipedagoškim kontextima uvek postoji (vidi ZAVODNIKA ako nisi znao!) – ona je sasvim neistražena, nije čak ni skicirana, nego čami duboko između redova.
Plus, film nam odriče i Muški Gejz, jer čak i kad su poluobnažene – na probama – one su znojave i nenašminkane i neatraktivne, a u performansu Maja „Volk“, iako su vrlo golišave, napadno su desexualizovane onim odvratnim gaćama za babe i crvenim konopcima u kojima imaju da se bacakaju tamo-vamo (a to čak i pre nego što krenu slomljene kosti da kidaju glatko golo znojavo meso i tako razbiju i eventualnu poluerekciju koju je neko mogao imati na sva ta kvazigolišava telesa).
Znači, i od te teme – piši propalo.
I od bilo koje druge.
Ali, hajde da bacimo kroz prozor ove Tri Majke – ovaj, Tri Teme koje sam gore skicirao, i kažemo: jebeš teme, dajmo priču, dajmo horor, kako tu stojimo? 
Pa, nažalost, čak i ako bismo ovaj nehumano i ničim opravdano predugačak samozaljubljeno pretenciozan a temeljno misguided film drastično skratili, odnosno, ako bismo mu isekli sve te digresije i nebitne budalaštine koje su na krajnje prostu pričicu nabacane radi stvaranja privida „težine“ – opet dobijamo jednu nesuvislo smućkanu kajganu u kojoj je nemoguće dobiti ikakav odgovor na najosnovnija A B V G D Đ pitanja.
Evo ti srce na dlanu... ili barem the next best thing!


Je li ovo priča o „inicijaciji“ nevine đevojke u „Zli“ veštičji koven? To bi bilo zabavno izvrtanje Arđentove – gde srnooko Nevinašce prođe kroz veštičji Pakao neokrznuto Zlom, i pobegne, netaknuto, vatrom pročišćeno, i vodom-kišom napolju oprano, preporođeno-a-isto; u teoriji, simpatično je što Lukina Suzi, umesto da beži od veštica, njima na kraju prilazi. U teoriji, kažem. Jer, u praksi, u ovom ovde narativu, na kraju vidimo da ona nije nikakvo nevinašce, nego da se u njoj krije ni manje ni više nego Mama Suspirija lično i personalno!
FUCK! Kakav twist! ALI! U kom trenu je ta MAMA ušla u curetak? Da li je ona bila Suspirija i na onoj američkoj farmi gde ju je kinjila rođena majka (što je slabo verovatno i besmisleno)? Ili je ta inkarnacija u nju ušla kasnije, u Berlinu? Ali, KADA, i KAKO? Je li ona bila nekako PREDODREĐENA za to (što se nagoveštava u filmu)? Ako jeste, zbog čega? Čime?
Film, koji koketira time da kao ima neku priču i likove, na kraju otkriva da glavna junakinja i nije ljudsko biće nego je nešto natprirodno u telu đevojke, ali mi ne znamo ni šta to Biće oće, ni zašto je (baš tu) curu odabralo da se inkarnira i u kom trenutku filma, pošto ona deluje kao normalna seljančica do pred sam kraj. A ako je Ona (Suzi) sve vreme bila Ono (Suspirija), to obesmišljava svaku dotadašnju „dramu“ i bilo kakvo psihološko čitanje filma ako ispadne da je to oduvek bila pra-Boginja a nikad curetak od krvi i mesa...
I ma koliko splatter završetak bio lep za oko (mada, više u teoriji nego u inscenaciji – koja je premračna i prenejasna čak i kad je eksplicitna!), na svoj guilty pleasure način, on je samo Kruna Besmisla ovog temeljno podeljenog, nekoherentnog filma, jer deluje nakalemljeno, kao alternativni kraj Arđentove nesrećne trešoidne MAME SUZA (La Terza Madre aka Mother of Tears) a ne kao organski (sic) deo ovoga što smo dotad gledali.
Na stranu što je to sve i tematski i narativno neartikulisano, šizofrenija ovog filma vidi se i u sledećem: očigledno je da je ovo bio rad iz strasti i ljubavi. Luka je nešto tu „teo da oće“. Posle filma ciljanog za Oskare mogao je da radi šta je hteo, nije morao da se „komercijalizuje“ žanrovskim filmom, da odradi neki rimejk kako bi tezgom uzeo dukate da pravi nešto što mu Srcu drago. Ne, njemu je očito OVO bilo srcu drago. I to je ono najgore. Jer, ta strast se ne vidi u ovom čudno nestrastvenom, čak fletlajnerskom filmu. Energija tu živne tek na momente, samo da bi zamrla i ostavila naraciju da se davi u predugim deonicama mrtvopuvosanja.
U teoriji, jebeš plot, daj atmosferu, daj nenarativno, baci bla-bla i daj mi čistu stravu. Na osnovu trejlera, činilo se da nas TO čeka ovde. Ah, kurac. I to mlitav, starački. Niđe energije, niđe žestine (sem na momente, previše sporadične), sve nekako kilavo, mrtvosano – sve sa distance. I to ubija film, a pre svega ubija horor: kao da ga je režirao neko u odelu s kravatom i u rukavicama. Naravno, i Hič i Reimi su svoje itekako ŽIVE filmove radili upicanjeni u odela, ali se to kod njih nigde ne vidi. Ali Lukin film je toliko uštogljen, toliko suvopičast, toliko tetkast u najgorem smislu (da je barem histeričan, ili kemp, ili nešto...), toliko je NEINVOLVIRAN i u priču i u akciju i u sve: 
Veštice izdaleka, kroz staklo
on slika sve izdaleka, scene mu prespore, nikad te ne ubaci U njih nego sve vreme sve gledaš sa strane, kao u nekom sterilnom akvarijumu, kao u nekoj laboratoriji (poput one na početku RETURN OD THE LIVING DEAD 3) gde se ovaj zaigrao ne znajući ni sam šta je hteo, pa kad je pogledao na sat i shvatio da je prećero, da je spucao dva sata svog i našeg vremena, na kraju u zadnjih pola sata sve te lutke pobacao i pokidao i raspljuskao sve u crveno (Paint it Red!) ne znajući šta bi pametnije sa svim tim.
Gledano na parče, ima ovde vrednih elemenata: Tilda je zabavna kao Učiteljica (mnogo manje kao Matori Doktore-izleči-sebe), Dakota je posvećena i lepa oku, efekti maske su odlični, ambijenti su vrlo creepy, ima tu jakih potencijala za sumornost i klaustrofobičnu opresivnost, muzika je, rekoh, izuzetna (mada saundtrek bolje deluje kad se sluša sam, nego kad se gleda u filmu, gde uglavnom ne privlači pažnju), ima nekoliko dobrih scena (antologijsko lomljenje plesom; simpa geg sa pajkanskim penisima) i ne baš dobrih ali WTF zabavnih (splatter na krahu), a i sveopšti ugođaj nečeg excentričnog i drugačijeg, nekakvog pišanja uz vetar je, u teoriji, pozitivna stvar.
Nažalost, u praksi, ovde se pomenuti fragmenti ne spajaju u iole koherentnu celinu, a Luka je, nevešto i promašeno, hoteći da se kurči a bez adekvatnog kurca – upišao samog sebe.
PS: Nisam o ovome pisao odmah jer isprva nisam mogao ni hteo da verujem u svoj sud: mislio sam da mi je nešto promaklo, da nisam shvatio dobro skrivenu pamet; hteo sam još jednom da proverim, da se uverim... I to sam i učinio, na nedavnom FEST-u. Avaj, ni veliko platno nije mnogo pomoglo ovom tmušasto-šućmurastom filmu. I sada, mesecima kasnije, smiren, sa distance, potpisujem ovaj tekst.