izabrana dela

izabrana dela

петак, 26. јун 2009.

KRATKOFIL report V


KRATKOFIL report V

U kome se opisuje Harvesterov hrčak, moje horor predavanje i još ponešto

Zbog gustog rasporeda aktivnosti oko gledanja filmića na festivalu, postigao sam samo dvaput da odem do Harvesterovog legla (koje, how conveniently, gleda pravo na dečje igralište).

Šta reći? Čovek koji kraj svog uzglavlja drži, uporedo, THE RED AND THE BLACK (engleski prevod Stendala!) i – Džejmsa Herberta (ne PARCOVE, nego nešto drugo, na engleskom), ili je genije, ili idiot; ili nešto treće. Nema četvrtog!

Šta reći? Čovek koji u svom samačkom domu ne drži ni psa ni mačku ni ribicu, nego hrčka (tačnije – hrčkicu!), mora da je ili extremno nekonvencionalna osoba ili – patetično-smušeni bezveznjak!

Šta reći? Čovek koji na vratima drži svoju sliku – pa makar ona bila i na fejk WANTED posteru (traži se... zbog pljačke i ubojstva, s nagradom od smiješnih 7000 $) – uspeo je da prevaziđe i sâmog Ghoula u samoljublju.

Ipak, mora se priznati jedno: usred svega toga, Harv ima video-projektor, preko koga je mnogo bolje gledati filmove nego li na malim ekranima. Naročito preko dana, jer uveče i noću je malo zajebano gledati stvari koje zahtevaju glasnije odvrnuti zvuk – zbog komšija. Zato je, recimo, bilo prilično naporno gledati DEADGIRL, čiji divx ima vrlo sjeban audio balans, sa pretihim dijalozima i preglasnim lomljavama, prskanjima, kraševima i cangrrrima. Srećom, Ygg je bio dovoljno dobar da bude ton majstor, i da po potrebi zatuljuje i pojačava film.

Imali smo u planu da pogledamo mnogo više filmova, ali od dugometražnih, knjiga spade samo na MRTVOCURU. Osim nje, pogledali smo skoro ceo Horor program sa KRATKOFILA koji imam na diskovima (to kako bih mogao da ih najavim tokom predavanja), zatim poduži intervju sa F. du Welzom sa Harvovog DVD izdanja CALVAIRE-a (pošto on ima drugačije izdanje od mog) – pri čemu Du Welz ispade predvidivo bistar i zanimljiv momak iako pomalo liči na izvesnog Kunca, i najzad – Making of [REC] dokumentarac koji, istina, imam na svom DVD-u, ali ne bejah stigao da ga dotad pogledam, pa to sada učinih u društvu.

U dva navrata sam pokušao da od Harva iznudim 10 razloga zbog kojih je, po njemu, HOSTEL vrhunski film, ali u oba puta kukavički je izbegao konfrontaciju, čime sam shvatio da je to samo blef. Uostalom, lično sam se uverio da u svojoj kolekciji DVD-a nema ni CABIN FEVER ni HOSTEL, i da je njegova navodna idolatrija Elija Rota ipak samo poza. Znao sam da niko ne može biti toliko glup da se oduševljava tim nabeđenim rediteljem i njegovim bezveznjačkim filmovima, pa čak ni Harv!

Nego, možda je vreme da se osvrnem i na glavni razlog mog boravka u Banjaluci, a to je – moje predavanje o hororu na filmu. Oko njega je, rekao bih, bilo najviše izmena, komplikacija i grešaka i pomeranja u čitavom programu festivala!

Kao prvo, razgalilo me je kada u zvaničnom spisku gostiju KRATKOFILA otkrih da sam potpisan kao "film director, screenwriter, film critic and journalist". Mada je samo ¼ ovoga zaista tačno (za sada!), nije loše imati ovaj papir jednog dana kada budem konkurisao za naci-penziju ili tako nešto, da imam crno na belo da sam reditelj i scenarista!

Kao drugo, na sajtu festivala naveden sam kao Dragan Ognjanović.

Kao treće, za predavanje u Programu, koji je deljen na sve strane kao referentna tačka, na jednom mestu stoji da ovo moje počinje u 22h, a malo kasnije, u samoj tabeli i rasporedu, prikazano je nejasno, kao da ide POSLE Horor programa koji počinje u 22h, dakle, ja bih na red došao oko 23.30h (što je krajnje apsuran termin za predavanje, makar i polučasovno!). Ne sećam se šta je tačno od ovoga (ili nešto treće) pisalo na sajtu.

Kao četvrto, dan pred događaj javila se ideja da bi možda bilo najbolje da predavanje počne u 23h, pa je ta informacija smesta okačena na neke forume, samo da bi sutradan bila demantovana, a početak predavanja vraćen na 22h.

Sav taj haos nije mi baš slutio na dobro, i pribojavao sam se da na kraju niko neće znati kad i gde da dođe, sve i ako poželi. Bio sam ubeđen da ću govoriti pred publikom od 5-6 slučajno zatečenih posetilaca nekog drugog programa koji tu svrate u prolazu + Harvom i Yggom kao vernim sledbenicima. A na kraju, posle svih tih nerviranja i akanja oko programsko-sajtovsko-usmenih izmena i dopuna i brljotina, ispade celo to predavanje mega-prijatno iznenađenje za mene, a nadam se i posetioce.

1) Došlo ih je mnogo: Mala Sala pozorišta je bila puna, i cijenim, odoka, da je bilo unutra bar 50-ak ljudi i žena.

2) Nisu to bili neki slučajni prolaznici i smoreni posetioci, nego ljudi koji su ciljano došli zbog horora.

3) Shvativši to, i ja sam se potrudio da deliverujem ono što se od mene očekuje, i da pružim kvalitetnu i sadržajnu priču tako radoznaloj publici – koja je, pored ostalog, stoički trpela užarenu, teško-provetrivu prostoriju čak i u tim kasnovečernjim časovima.

3) Nije to bila smorena "sve mi već znamo" beogradska publika koja retko kad ima ikakva pitanja nakon predavanja, već quite the opposite: razgovor s publikom, tj. odgovori na njihova pitanja trajali su skoro isto koliko i glavni deo mog predavanja (unapred ograničenog na max. 30 minuta). Sve ukupno, ta priča je potrajala oko 45 minuta. Sad mi krivo što nisam i to zabeležio svojim diktafonom.

Predavanje je težilo da stavi akcenat na evoluciju horora s obzirom na formu: od gotskog romana do kratke horor priče, te na veze između kratkog i dugometražnog horora, sa prednostima i nedostacima jednog i drugog oblika.

Pitanja su bila raznorodna, ali nijedno nije bilo glupo. Možda zato što je Harv, iako je obećavao provokaciju, na kraju ostao bez reči: sve ih je potrošio dajući izjavu za jednu TV koju sam mu ja namestio. Naime, videvši da nekakva TV ekipa intervjuiše neke nebitne statiste koji uz tuc-muc beže od mikrofona, ja ih pozvah i rekoh: "Evo vam ovde pravog filmofila, pitajte ovog momka ovde šta imate!" Harv je naprasno dobio napad stidljivosti, ali reporterka je bila uporna i inkvizicijski je iz njega iznudila nekoliko neusuvislih opaski, uključujući i jednu rasističku (za film GHOSTS kazao je da mu se ne sviđa - jer ima previše crnaca)! Kako posle ispade, taj snimak je emitovan na lokalnoj TV, i sada Harv ne može da odbrani od obožavateljki u vidu žena u crnom, NGO-a i sličnih. Jednog dana će mi zahvaljivati što sam mu omogućio da se naživo uveri u snagu (i podmuklost) medija!

Pitanja, dakle: nisu se ticala samo teme predavanja, nego svega i svačega vezanog za horor. Koji je, po meni, najbolji srpski horor? Koja je najbolja horor kinematografija, i šta mislim o Azijatima? Šta znam o SRPSKOM FILMU i da li će zaista da bude toliko šokantan? Kako razlučiti SF i horor? I još nekoliko njih, ne pamtim više sva. Imao sam utisak da ih je bilo još u trenutku kada sam pomalo naglo prekinuo priču, zahvalio im se i uz gromki aplauz napustio pozornicu kako bi već odocneli Horor program mogao da počne.

Inače, pre predavanja učestvovao sam na Press konferenciji, na kojoj su, pored mene, bili još i izvesni lokalni rocker, "Grof Đuraz", i reditelj zloglasnih i nimalo hororičnih GHOSTS (o kući za emigrante na Islandu, sa mnogo crnaca). Meni su postavili 3-4 pitanja, a ovoj dvojici po jedno. To me iznenadilo, pošto je ovaj grof nekakva lokalna atrakcija, pa sam mislio da će kao domaći da bude u centru pažnje. Nakon mog predavanja i programa NOT JUST HORROR, negde oko 00.30h, počeo je "koncert" grofa Đ. kome sam, otvorena uma kako me Azatot dao, pružio šansu uprkos slutnjama koje su se, na delu, pokazale više nego opravdanim. Izdržao sam jednu i po "pesmu" pre nego što sam glavom bez obzira umakao iz prostorije. Imate ovog Đuraza na jutjubetu, pa proverite sami: mene reči izdaju da to opišem.

Što se tiče ostatka akademskog programa: kocert RIMUR muzike sam propustio jer sam te večeri išao kod Harva, a ispade da to možda nije bilo loše konzumirati. To mu dođe nekakva vikinška muzika, il tako nešto, što ću prvom prilikom probati da lociram na netu. O tome je pričao i pevao čovek koji je, inače, zadrti paganin i veliki ljubitelj srpske rakije.

Master class Nikole Stojanovića, u kome je prezentirao svoju knjigu o KUROSAVI i puštao grdne neke inserte, što iz Kurosavinih što iz svojih filmova, propustio sam jer sam tome već prisustvovao svojevremeno u Nišu, čim je KUROSAVA izašao. Rekoše mi da je sve ukupno trajalo skoro 4 sata. Ali zato sam uredno otišao na Rediteljsku Retrospektivu kratkih filmova prof. Stojanovića koja je bila u subotu u 13h. Ne znam da li je termin bio nezgodan ili šta, tek tome je prisustvovalo samo 15ak posetilaca, uključujući 3-4 volontera koje su po potrebi slali da brojnošću "uveličavaju" slabo posećene događaje (kao npr. izbor filmova snimljenih mobilnim telefonom)! Prof. NS je to sve lepo, možda i preopširno, najavio i pričao bar sat vremena pre svojih kratkih filmova, a onda otpoče i taj izbor od 5 naslova.

Meni se najviše dopao kratki igrani, ČIN, iz 1980, sa Stevom Žigonom, a po Tišminoj priči, o čoveku koji kraj reke zameni svoj identitet sa davljenikom (koji mu je prethodno ukrao odeću, pa i lična dokumenta) i otarasi se svog mučnog života započevši novu egzistenciju od nule. Ta priča i film mogu se, donekle, posmatrati kao prikvel za moju novu priču "Sekta prljavih" (uskoro u Skrobonjinoj antologiji o URBANIM LEGENDAMA), koja počinje upravo nesuđenim samoubistvom na mostu...

Ostali njegovi (dokumentarni) filmovi su me manje impresionirali: TRIPTIH za predmet ima meni mrske i nezanimljive slike Milene Barili, dok QUO VADIS, KRAJ MILENIJUMA i PETI ČIN za moj ukus previše pojednostavljeno i jednodimenzionalno, prenapadno jukstapoziraju opšta mesta i maljem u glavu nabijaju svoja naravoučenija od kojih je najupitnije (tj. najpliće) ono u kome se povlači paralela između pada Vavilona i pada Kula Bliznakinja u Njujorku 11.09.2001. Prostodušnost toga je i previše očita: dok je Vavilon pao sa padom svojih kula, pad Bliznakinja je upotrebljen za osnaženje i još veću agresivnost Zle Imperije, čiji se priželjkivani Pad ipak još uvek ne naslućuje...

Dejan Ognjanović: Uspon srpskog horor filma (intervju)


Tokom boravka na banjalučkom festivalu KRATKOFIL dao sam sledeći intervju tamošnjem magazinu INTERMEZZO.

Evo tog razgovora:


Dejan Ognjanović, kritičar i esejista koji se intenzivno bavi teorijom horor žanra, gostovao je na ovogodišnjem „Kratkofilu“. U okviru edukativnog programa, održao je predavanje o horor žanru. S njim smo porazgovarali o položaju horor filma u svjetskoj kinematografiji, razvoju srpskog filma i programu Festivala kratkog filma.


Otkuda želja da se profesionalno posvetite proučavanju horor žanra?


Naklonost prema ovom žanru postoji otkad znam za sebe. Naravno, nisam ja oduvjek bio proučavalac. Počeo sam kao gledalac. Od najranijeg djetinjstva sam volio horor filmove. Kasnije, kada sam malo sazreo, počeo sam da razmišljam o filmovima koje gledam, da razvijam određeni ukus. Promišljao sam o filmovima i da čitam o njima, između ostalog i o hororu. Jedna stvar vodila je prema drugoj, nije to bio nikakav nagli trenutak otkrovenja u kome sam ja spoznao horor. Horor je uvijek bila meni najbliža i najzanimljivija opcija.



Kako je ovo zanimanje uticalo na način na koji Vas doživljava okolina?

Horor ne treba predstavljati kao neku vrstu simptoma ili nastranosti. Dakle, to je jedan sasvim legitiman žanr kao i bilo koji drugi. Moja uža struka je književnost, pa horor proučavam i u njegovim filmskim i književnim oblicima. Hororom su se bavili neki od najvećih pisaca, u okviru američke i svjetske književnosti, a da ne govorim o o svima dobro poznatim rediteljima kao što su Hičkok, Polanski, Kjubrik, Kopola. Nema nikakvih razloga za opravdavanje i objašnjavanje. Horor je jedan od najpopularnijih i najdugovječnijih žanrova, i u književnosti i na filmu.



Postoje različite teorije o medijima, koje kažu da konzumiranje nasilnih sadržaja podstiče gledaoce na destruktivno ponašanje. Smatrate li da horor filmovi mogu negativno uticati na psihu publike?


Sve što posmatramo utiče na našu psihu na neki način. Gledanje dnevnika, političkih diskusija i čitanje dnevnih novina takođe utiče na ljudsku psihu. Tako i gledanje horora ima uticaj na ljude. Dakle, sve što konzumiramo, čitamo, gledamo, ali pitanje je na koji način utiče. Sasvim je sigurno da sadržaj horor filma ne može nekog da pretvori u ubicu ili psihopatu. Nikakva korelacija između toga ne postoji i zato mislim da ljubitelji horora mogu da budu mirni, bez straha da će im se nešto desiti. Svaka iole zdrava osoba zna da napravi razliku između fikcije i stvarnosti.


Koja je za Vas omiljena tematika horor filmova, odnosno knjiga?

Ne bih se suviše usko određivao. Meni je najzanimljiviji natprirodni horor, dakle horor koji uključuje neke onostrane sile. Volim tzv. kosmičke strave, koje imaju religiozni ili metafizički aspekt. To mi je bliže od gole psihološke igre.



Kada povučete paralelu između horora nekada i danas, u kom pravcu se razvila ova produkcija?


Sve se razvija, ništa ne stoji urezano u kamen, tako i horor žanr. Ono što je meni drago jeste da je horor popularan širom svijeta. Nekada su Amerika i Engleska bile najdominantnije kinematografije. Međutim, danas je Amerika, bez obzira na moć i bogatstvo, idejno siromašna. Danas se neki od najboljih horora prave u Japanu, Španiji, Francuskoj, Australiji. Glavni trend je da centar više nije u Holivudu, gdje se gotovo sve svodi na recikliranje i prilično banalne i ne pretjerano vrijedne naslove. Ja inače filmove dijelim na dobre i loše, ali mogu da istaknem Japan kao jednu od najvitalnijih kinematografija danas, ne samo u horor žanru.



Koje kriterijume je potrebno da ispuni jedan kvalitetan horor film, po mišljenju kritičara?


Horor nikada nije zavisio od skupe produkcije. Jedan od zaloga vitalnosti ovog žanra je upravo da nikada nije pretjerano zavisio od novca. Neki od najboljih horora, kao što su „Noć živih mrtvaca“, „Noć vještica“, „Teksaški masakr motornom pilom“, su rađeni u niskobudžetnoj produkciji. Najznačajnija je vizija i talenat da se ta vizija ostvari, to su glavni činioci.



Gdje se nalazi srpski horor film?


Srpski horor film je u usponu. Ove godine smo imali dva filma, a do kraja godine najmanje još jedan. U dosadašnjoj istoriji horora nismo imali takav slučaj da tri naslova predstavimo publici. Od toga su čak dva odlična. Imali smo jednu osrednju „Zonu mrtvih“, zatim izvanredan film „Život i smrt porno bande“, koji se možda ne može klasifikovatui strogo kao horor. Do kraja godine izlazi i „Srpski film“, kao vjerovatno najšokantniji film ikada snimljen na ovim prostorima. Dolaze neki mladi ljudi, mladi reditelji i glumci što donosi niove vizije. One koje zanima srpski horor može potražiti moju knjigu „U brdima, horori“, u kojoj obrađujem 14 naslova pojedinačno, analiziram kontekst nastanka tih filmova i razgovaram sa nekim najznačajnijim stvaraocima iz ovog područja.



Kakvi su vaši utisci o Kratkofilu?


Prvi put sam ovde, pa ne mogu napraviti poređenje sa ranijim godinama. Ono što sam vidio je veoma pozitivno. Drago mi je da sam ovde. Atmosfera grada je prijatna, ljudi takođe. Filmovi su promjenljivi. U jednom ovako širokom rasponu filmova nemoguće je zadovoljiti sve ukuse, ali u načelu sam zadovoljan. Održao sam predavanje o hororu i mogu sa zadovoljstvom da kažem da sam imao izvanredan fidbek od strane publike. Bilo mi je drago da odgovorim na sva ta pitanja i koliko mogu na neki način još osvijetlim taj žanr.

Online verzija, ovde.

KRATKOFIL report IV

KRATKOFIL report IV

U kome se opisuju razne akcije sa Harvom i bez njega


Naredni dani su imali manje-više fixiranu formu:

10-11h: ustajanje, protezanje po krevetu, šetnja gradom;

12-14h: druženje sa prisutnima u Domu Omladine (Alan i njegova ekipa, organizatori i volonteri...) te utaživanje internetskih potreba (emajl, fejsbuk, sagita) u Internet roomu;

14-15h: (do)ručak u restoranu CITADELA;

15-16.45h: popodnevna dremka;

17h: nalaženje s Harvom i odlazak u a) obilazak grada, b) na predvečernje koktele koje su organizovali Kulturni centri nordijskih zemalja (Švedska, Danska, Norveška), c) gledanje dela programa KRATKOFILA i/ili d) odlazak u Harvesterovo leglo, oko 1km uzbrdo, na filmo-geekovanje, sa Yggorom kao trećim čovekom, do dubokih noćnih časova.


Foto: Nataša, Vladan, Dejan.

Obedi su regulisani putem bonova u vrednosti od 15,5 KM za ručak i 13,5 KM za večeru. Bili su dovoljni da pokriju, recimo, salatu i jedno "jače" jelo (tipa, teleći kotleti, medaljoni s prilogom i sl.), a za nešto skromnije i manje mesožderske prohteve (npr. ako bi se naručilo gravče na tavče, ili lazanje, špagete i sl.) ostavili bi finansijskog prostora i za dezert. Pošto su skoro svakog dana predveče bili ti nordijski kokteli, sa obilatim i raznovrsnim mini-sendvičima i bockalicama te pićem (crno i belo vino, prir. i gaz. sokovi) i slatkišima, ja sam se organizovao tako da se za (do)ručak počastim nekim jačim mesnatim obrokom i salatom, a pošto se dopunim bockalicama kod nordijaca predveče, uveče bih na to umesto real-deal večere, bon za večeru najčešće dao za obilate porcije sladoleda i voćnih salata - za mene i Harva of kors. Sticajem okolnosti ispade da sam, iako gost u BL, zapravo češće ja njega častio, ali pošto je to čašćenje zapravo na račun BL organizatora, na neki način je zamagljeno to ko tu koga časti: važno je da se nije štedelo na hrani i piću i da su svi zadovoljni.

Foto: Nordijski kotel.

O Banjaluci su mi mnogi napričali svakojake legende, među kojima su se ponavljale dve:

1) neverovatno čist grad, toliko čist da to nema nigde!

i 2) neverovatno, neviđeno lepe devojke!

Naravno, i jedno i drugo su samo produkti nekog PR departmana, naduvani van proporcije. Dobro, jeste BL čistija od, recimo, Beograda, pa možda i od Niša, ali još uvek na pločnicima ima sasvim dovoljno ispljuvaka, mrlja od koječega, ispljunutih žvaka i papirića da je i dalje sasvim očito da tu žive ljudi, tj. Srbi. Glede devojaka: da, ima ih lepih, mladih, nakinđurenih, od svih sorti, ali ne nešto posebno lepših nego li u drugim većim gradovima, a svakako ni po broju ni po kvalitetu (tj. prefinjenosti) lepote ne mogu da se mere sa Niš ili Beogradom. Najviše ih je od fufastog, sponzorušastog, sirovog soja – upicanjene po uzoru na idole sa TV-a (domaćih kanala), fino istaknutih i mestimično zanosnih tela, ali nedovoljno prefinjenih i otmenih lica da bi se udaralo u talambase o BL devojkama kao nekom specijalitetu koga ima samo tu i nigde drugde.

Foto: Kastel.

Druga je fama i o tzv. banjalučkom ćevapu. I o tome su mi gudili legende, i na sva usta preporučivali da obavezno odem i probam famozni MUJIN ćevap. Iako se sve velikosrpsko u meni gnušalo takvog imena i lokacije, bio sam voljan da, eto, for the sake of experiment & enlarging experience, odem i do Muje, pa i do Hase ako zatreba – ali tu se uplela viša sila. Na Mujinu nesreću, jedina prilika u kojoj sam bio bar malo nagladnjikav desila se jedne večeri oko ponoći. Uz sve te pričam-ti-priče o Banjaluci treba reći i sledeću istinu: Banjaluka umire u 23h svake večeri. Tada se zatvara sve živo, i kafići i roštilj i pekare i sve; umiru radnje, restorani, umire korzo u glavnoj ulici... pa tako i MUJO. Sva sreća, te sam bio uporan i naterao Harva i Yggora da okušamo sreću sa drugom lokacijom, za koju je Harv tvrdio da ima još bolji ćevap – KOD BILJANE (unrelated to Plavšić, koliko sam shvatio; mada, tko zna...).

Ništa u mrtvom i sasvim pozatvaranom gradu nije ukazivalo na verovatnoću da bi ta lokacija mogla biti otvorena oko 1 sat iza ponoći, ali pošto sam bio raspoložen za šetnju, rekoh – ajd da oprobamo sreću, the night is still young. Začudo, posle nezanemarljive šetnje otkrismo da je BILJANA još radila (!), pa tu nas trojica pojedosmo nešto malo roštilja. Naravno, bio je to solidan ali sasvim nespektakularan ćevap. Na tu moju glasnu primedbu ova dvojica smesta krenuše da guslaju kako banjalučki ćevap nije ništa, i da za pravi ćevap moram da idem u Sarajevo! E, jebaga! Maju me od Muje do Biljane, od Banjaluke do Sarajeva, sve neke pričam-ti-priču urbane legende i naduvavanja sasvim običnih stvari koje splašnjavaju jedna po jedna kako se primaknem realnosti. Uostalom, bliže mi je Leskovac.


Foto: Yggor i Ghoul u banjalučkoj noći!

Što se tiče obilazaka Banjaluke, sa Harvom, pored ostalog, odosmo u sve okolne knjižare – sa poražavajućim rezultatima. Mada ne znam šta sam pa i očekivao, sadržaj je zaista bio tužan i nimalo primamljiv.

U nesputanoj želji za kulturnim uzdizanjem naterah ga da obiđemo i čuveni Kastel, tj. tvrđavu usred grada. Evo kako je to izgledalo.

Pitam ja Harva: "Dobro, šta sada vidimo sa naše desne strane?"

A on će: "Pa to je nekakva tvrđava, rekao bih."

"Pa dobro, mamlaze, to vidim i sam. Kol'ko je stara? Ko je to napravio?"

"Mislim da su napravili tamo neki Turci. Valjda."

Tu slegnem ramenima i kažem: "Eh, i ja sam naš'o ko će da me vodi u turistički obilazak!"

Pokušali smo da procunjamo po zidinama, ali ispade da su iste sklone odronjavanju i da su zato zagrađene rešetkama i kapijama i da se, praktično, ničemu ne može prići i ništa se ne može videti, uključujući i čuveni pogled na čitav grad sa zidina. Ovi kavezi bili su novi momenat za Harva, koji je iz kuće poslednji put izašao (ako ne računamo odlaske na posao) u prošlom milenijumu.

Sa filmskim programom koji smo Harv i ja ispratili na KRATKOFILU nakon prve večeri (otvaranje), nismo imali mnogo sreće: uglavnom su nas spopadali soc. angažovani dokumentarci o izbeglicama, manjinama, "malim ljudima" ili nekakvi smarački kratki (a opet o tako dugi) filmići o babama, urlajućim lezbejkama, kurvama, maloletnim jebuljama itsl.


Foto: Harv-mrgud.

Šnjur nosi ovaj sa urlajućim lezbejkama, pod nazivom LIMINAL. Samo ću njega ovde da istaknem, a ostale ću u zasebnom izveštaju. Dakle, ovo je školski primer prenadrkanog, nabeđenog kvazi-artsy isprđivanja i smaranja napadno samosvesno "kontroverzno" angažovanim a opet opskurnim umetničarenjem! Prvi minut je još delovao umereno obećavajuće, pošto odmah kreću te dve gole mlade žene u svoj svojoj full frontal gloriji. Oho-ho, munuh Harva laktom: "Evo ti sise! Evo čak i žbunja, pride! Vidiš da ima vajde i od gledanja umetničkih filmova!?" Međutim, vrlo brzo to postade gnusno. Kad bolje zagledasmo, ni jedna od ove dve baš nije neki raj za oko – a naročito ona žgoljava, ravna, pločastodupasta, sa obrijanom ribom čije su joj usmine visile skoro do kolena.

Što je još gore, krenula je "radnja" – a radnja je da se njih dve histerično deru jedna na drugu u nekoj vrsti teatralnog, krajnje izveštačenog "dijaloga". Pritom je povod za dranje sasvim tipično ženski prozaičan: koju će bluzu jedna od njih da obuče, i da li je ta bluza čini suviše seksi, i da li će zato ova druga da bude ljubomorna, i da li će u toj jebenoj beloj bluzi da joj se istaknu bradavaice, te da li zato treba da odseče delove bluze gde će biti bradavice, ili je još bolje da odseče same bradavice kako ne bi privlačila tuđe poglede i tako činila ovu ljubomornom! Kuku, majko moja, kakva orgija bučnog besmisla!!! Kakva parada patetike – naročito kad krenu da rade makaze i da odsecaju bradavice (offscreen), pa kad krene oću-neću: da li će ova druga da pozove hitnu pomoć ili ne, što sve kulminira, nakon mnogo dugačkog ispraznog blebetanja, time da ova umesto da joj pozove lekare – nabode je na te makaze i zagrli.

Iz nekog razloga vlada rašireno mišljenje da oličenje ispraznog nadrkanog umetničarenja predstavljaju gay cowboys eating pudding. Ja bih, ipak, pre rekao da kvintesenciju čine naked lezbians quarreling about nipples and blouses! Verujte mi da to mnogo bolje zvuči nego što zapravo izgleda.

Ukratko, LIMINAL u sebi sadrži skoro SVE činioce nužne za školski primer mrskog artsy-fartsa:

-lezbejke

-crno-bela fotografija

-(obilata i ne-nužna) frontalna golotinja

-celomudreni a zapravo isprazni dijalozi

-kvazi-šokantnost

-provokacija (radi provokacije)

-(melo)drama

-vikanje

-patetika

-krv

Ne znam kako su uspele da natrpaju ovoliko konvencionalnih činilaca arty isprđivanja, ali ovo zaista deluje skoro kao PARODIJA na "avangardni", "umjetnički" film.

Znači, ovaj komad kvazifilmskog govneta mi je u nekoliko navrata izmamio glasan smeh (osećanja su bila slična i kod ostataka publike, ali je ona ipak imala više strahopoštovanja prema ozbiljnosti manifestacije pa je potiskivala svoje zgražavanje ovom imbecilnošću), a Harv je hteo da usnimi insert svojim foto aparatom, ali ga ja sprečih: pomisliće neko da je paćenik koji to snima zbog ovih golih riba da bi kod kuće drkao na njih, a ne iz čistih kulturnoumetničkih potreba! Možda me je posle proklinjao zbog toga, ali ipak, sedeo sam odmah do njega i nisam smeo da dozvolim narušavanje svoje mukotrpno građene reputacije.

Zauzvrat, kasnije sam ga ponukao da usnimi klip neprocenjivog iranskog filma o babi koja ne može da udene konac u iglu, i njega ću vam okačiti kao ilustraciju u nekom narednom izveštaju. Stay tuned!