субота, 6. јун 2009.

Agatha Christie's MARPLE: NEMESIS



 ** 
 2 


ovaj film n. w. refna mi je promakao ispod radara zato što je rađen za TV. ipak, nakon sladostranog uživanja u BRONSONU, reših da popunim i ovu rupu u obrazovanju, i bacim pogled na jedini njegov igrenjak koji do sada nisam gledo.
njegova režija je, odmah da naglasim, i jedini razlog za gledanje ovoga, bar za mene.
ja imam apsolutno patološku, militantnu averziju prema agati hristos i njenoj formi detektivike. to su bre odurne sapunice sa tucetima 'likova' i njihovim komplikovanim malverzacijama koje su mi ontološki gnusne: ko će koga, ko je koga, ko se s kim ljubaka mužu/ženi iza leđa, ko oće čije nasledstvo, ko je ukrao pare, ko ima grehe iz mladosti, ko je potajno peđer pa ga ucenjuju i milion drugih sapunastih varijacija; pa kad povrh svega toga počnu da se otkrivaju potajna srodstva, da se javljaju vanbračna deca, davno-umrli koji zapravo nisu mrtvi, pa onda blizanci koji se razlikuju samo po jednom mladežu ispod pazuha itsl. pizdarije – nemam bre ja strpljenja za taj shit! neće mi duša, i gotovo!
a tek što mi ide na jetra taj svet uglađene engleske aristokratije i njihovih seoskih velelepnih letnjikovaca i svih pripadajućih 'vrednosti'!
iskren da budem, imam averziju prema detektivskom žanru en generale, iz strogo filozofskih razloga. detektivika je utemeljena na veri da SVAKO ZAŠTO IMA SVOJE ZATO, te na prilično naivnom konceptu ISTINE & PRAVDE koji nema šta da traži u XX veku. sve u šta verujem utemeljeno je na tome da SVAKO ZAŠTO NEMA SVOJE ZATO, tj. da SVAKO ZATO IMA BAR JOŠ TRI ZAŠTO, dok mi je apsurdno da uopšte expliciram skepsu prema pojmovima istine i pravde (bilo da su ovi utemeljeni na kurentnom krivičnom zakoniku konkretne države, ili na malkice vanvremenijim, ali ipak prostorno-vremenski i kulturološki ograničenim 'Svetim Knjigama').
da i ne govorim da mene ljudska bića vrlo slabo zanimaju, naročito kad su na gomili. daj mi, brate, film sa 3-4 gl. junaka maximum ako oćeš da ja to ispratim kako treba. ili, ako to mora da bude ansambl sa tucetom važnih likova, gledaj da to stvarno budu LIKOVI (vidi THE WILD BUNCH, recimo), a ne nekakvi 2-dimenzionalni, međusobno-zamenjivi plot divajsi. al ne može to tako s ovim detektivskim sapunicama: tu bez tuceta ili dva tuceta junaka zaplet ne može da POČNE – a do kraha romana/filma ispojavljuje ih se bar još tuce pride. ko će bre to da povata, ko beše čiji sestrić, dal onaj brka beše ujak il očev prijatelj, koja tu fufa beše žena a koja ljubavnica, ko tu koga jebe, ko kome duguje pare, i sve ostale mir-jam budalaštine?!
povrh svega, miss marpl mora da je najiritantniji koncept detektiva ikada – koga bre zanima da gleda nekakvu babu kako rešava zločine? ja zaista nisam u milf fazonu – mene 90% žena jedva da zanimaju i kad su mlade, a kad se izgužvaju i zbabe, ne želim bre to da gledam uopšte, 100%! a još ova konkretna baba, sa svojim zavesama s cvetnim dezenima, i svojim ružičnjakom, i sa svojim stalnim štrikanjem (da ne izdangubi!) – koja ispravlja krive drine između klota i frketa! ma daaaaj, agata, ako je i do tebe, mnogo je!
(mislim da je izlišno reći da za mene detektivika počinje s poom, nastavlja se s konanom dojlom, a završava se s čendlerom. kakve babe, kakvi bakrači!)
znači, ima tisuću razloga da se ovo ne gleda – i samo jedan da se gleda. a taj je – refn.
iako je ovo zapravo tezga za njega, nakon neslavne komercijalne prođe II i III dela PUSHERA (šta zna stoka šta je remek!?), ipak to nimalo nije otaljano. štaviše, refn se junački bori da nešto napravi od tog zamorno-prozaičnog sapuničastog materijala. to se ogleda pre svega kroz znatno živahniju režiju nego što ovaj zdravkošotrinski materijal obično zaslužuje i dobija – pre svega kroz stalno pokretnu kameru i življe boje. povremeno čovek skroz zaboravi da je to uopšte rađeno za tv. povremeno, rekoh.
naravno, ne može od govna pita, pa sve da ga prelivaš šlagom i kitiš ga jagodama, ispod će opet ostati zamaskirano govno. uostalom, refn ovde nije čak ni ko-scenarista: bio je to za njega, očito, in&out job. ako mu je bar malo pomogao da mu daju pare za BRONSONA – super. a ako nije – nema tu čega da se stidi. napravio je bolji film nego što materijal zaslužuje, iako sa zanemarljivom dozom autorskog pečata i efemernom vrednošću izvan njegovih obožavalaca-kompletista.
PS: richard e. grant je umereno zabavan kao mis marplin nećak-pomoćnik, ali i njegova uobičajena energija zauzdana je ipak beskrvnim materijalom. ako ništa drugo, shvatio sam da bi on bio idealan da glumi lovecrafta! vidi sliku!

John Carpenter's Vampires (1998)

John Carpenter's Vampires

Horor XXXXX

Režija: John Carpenter

Uloge: James Woods, Daniel Baldwin, Sheryl Lee, Maximilian Schell, Thomas Ian Griffith;

Distributer: Tuck

by ALEXANDAR RADIVOJEVIĆ

(Prvobitno izašlo u X-ZABAVE)

John Carpenter je sigurno, oduvek maštao o idealnoj mogućnosti ujedinjenja svoja dva heroja - Howarda Hawksa i Alfreda Hitchcocka u simbiotički model filmske celine, koji će se sastojati od junaka po receptu Hawksa, a vizuelnog stila, dramaturgije i suspense mehanizama po meri Hitchcocka. Tokom osamdesetih, Carpenter je te koncepte pokušavao da realizuje odvojeno, separatno, što ga je dovelo do ivice finansijske propasti. Moderna publika više ne može da prihvati i apsorbuje ljutu ikonografičnost, tvrdoću i ruralnost, primitivnost (ovoga puta sa pozitivnim predznakom), junaka Hawksovog tipa. S druge strane, ni Hitchcock nije atraktivan za publiku, ako je striktno vezan za horor žanr, i neopterećen modernim trendovima. Kako ga je javnost sve više odbacivala, Carpenter se sve dublje identifikovao sa svojim (Hawksovim) junacima i njihovim odmetništvom, otpadništvom od sistema, establišmenta. Kada je njegova identifikacija dostigla vrhunac, Carpenter je snimio "Vampire" koji spektakularno spajaju ta dva elementa njegovog magičnog sveta. Po završenom poslu, shvatio je da njegov film najverovatnije neće pokupiti nijedan značajniji Američki distributer. Toliko o odmetništvu.

"Vampiri" su slobodna adaptacija romana Johna Steakleya, o profesionalnim lovcima na vampire koje sponzoriše Vatikan. Scenario Dona Jakobyja je Carpenter prilagodio sebi, radnju simplicifiravši i prebacivši u Prerije ruralnog Teksasa, milje pogodan Westernu. Za tumača glavne uloge angažovao je poslednjeg pravog, Holivudskog "tough guy"-a (čvrstog momka) Jamesa Woodsa, živu inkarnaciju Hawksovog ideala. Zatim, autor je narativ ogolio na sušti antagonizam, igru mačke i miša u kamernom ambijentu, zahvalnu za poigravanje suspensom. Klasicizam više ne pali nigde, a Holivud je van svake diskusije…

Potom, smrtonosni udarac. Katolička crkva je kreirala vampira, koji je i sam bivši pastor. Vampirima je potrebna relikvija-krst (?!) kako bi mogli da hodaju po danu. Tu količinu drskosti moderno, hrišćansko društvo ne može podneti. Zaista? Ima i dalje. Samo crkveno prvosveštenstvo je korumpirano od strane nečastivog. Sveštenici primaju udarce i povrede u svakoj drugoj sceni. Dokle?

U uvodnoj sekvenci gledamo intenzivirani, kratki rimejk Hawksovog remek-dela "Hatari!" (1962) kroz lov, izvlačenje vampira iz mračne jazbine na Sunčevu svetlost. Konfrontacije u preriji i hotelu, kontrast grubog reljefa i još grublje fizionomije glavnog junaka, poslednjeg krstaša. Rezultat Carpenterove apsolutne identifikacije sa junakom Hawksovog modela. Poslednji krstaš Novog Holivuda.

"Vampiri" dovode jednu izgubljenu poetiku do samog kraja njene izgubljene putanje. "Vampiri" su produkcioni eksces kakav će se sve ređe ponavljati, nažalost. Novi Holivud je mrtav. Živeli vampiri Novog Holivuda!