THE THING EXPANDED (2026)

U davna vremena, dok sam još davao ocene filmovima, dešavalo se ponekad da se i sam samcit nađem u zbunu oko toga koju numeričko-zvezdičastu ocenu da dodelim nekome: odnosno, tačnije, kako da prvo samom sebi objasnim ZAŠTO neki super-pohvalni rivju IPAK na kraju nije krunisan peticom nego četvorkom. I tako je bilo sve dok nisam došao do sledeće distinkcije koja se, bar meni, pokazala kao najpouzdanije merilo.  

Dakle, kad bih intuitivno znao da je neki film četvorka, a ne petica, ali nisam bio sasvim siguran ZAŠTO to nije petica, pitao bih sebe: „Dobro, da li bi kupio DVD/blu-rej ovog filma, specijalno izdanje, i da li bi ga gledao sa komentarima reditelja, scenariste, glumaca, kritičara? Da li bi gledao making of i druge dokumentarce, da li bi te zanimale izbačene scene, bluperi, itsl? Da li bi čitao knjigu o ovom filmu? Ne knjigu PO kojem je eventualno rađen – nego knjigu o pravljenju tog filma, ili knjigu intervjua s njegovim rediteljem?“ Ako bi odgovorio bio „Pa, ne baš... Mislim, rado bih ga pogledao još koji put... odličan je film... Ali nije baš da bih izgarao da saznam SVE što se može saznati o njemu, njegovom nastanku, tvorcima, itd“ – to je, onda, ipak četvorka.

Uz sve moguće filozofije, egzegeze, analize, autopsije, disekcije, tumačenja i tupljenja, OVO se do danas pokazalo kao najpouzdanije merilo za razlučivanje večitih, besprekornih mega-podsticajnih i super-inspirativnih remek-dela – od odličnih, prijatnih, zadovoljavajućih filmova koji, ipak, nisu remeci. Potonjima fali taj ž ne se kva-kva.

Što nas dovodi do predmeta ovog rivjua: s najvećim interesovanjem i neprestanim uživanjem odgledao sam PUNIH PET SATI (da, pet sati: iliti trista minuta!) dokumentarca o najboljem horor filmu ikada snimljenom, Karpenterovom STVORU. Imate ovde na blogu više mojih tekstova o tom filmu, i uzdam se u vaše umeće srčovanja da ih nađete, ako dosad niste.

Pogledajte samo taj lajn-ap!

Tu su bukvalno SVI koji treba da budu – osim Roba Botina, koji se povukao u pećinu u šumi još pre 30-ak godina, i ne javlja se nikome, ne daje izjave, intervjue, nema ga. Osim njega tu su svi ostali, od matorog Karpa, preko Kurta, do poslednjeg efekt-majstora koji je prišao tom setu.

Znači, tu su, u filmu:

Filmska ekipa:

John Carpenter (Režiser)

Dean Cundey (Direktor fotografije)

Stuart Cohen (Koproducent)

Larry Franco (Producent i prvi pomoćnik režisera)

Todd C. Ramsay (Montažer)

Glumačka postava:

Kurt Russell (R.J. MacReady)

Keith David (Childs)

Thomas G. Waites (Windows)

David Clennon (Palmer)

Joel Polis (Fuchs)

Richard Masur (Clark)

Peter Maloney (George Bennings)

            A tu je i gomila specijalnih gostiju, filmskih stvaralaca koji imaju neku daleku vezu s filmom, makar kao njegovi obožavaoci, ako ne i nešto više:

Guillermo del Toro (Veliki Lavkraftovac i Karpentero-Stvoroljub)

Frank Darabont (Reditelj lavkraftoidno-pipkastog filma The Mist)

Eli Roth (Reditelj i glumac, poznat po filmu Hostel, a još poznatiji kao Vegeta: „U sve se meša“! Ne može jedan jebeni dokumentarac o hororu da se snimi a da se taj Rot ne upetlja kao prišipetlja!)

Mick Garris (Horor od režisera, kreator serijala Masters of Horror)

Stephen Colbert (Poznati američki TV voditelj i veliki fan filma)

Issa López (Rediteljka i scenaristkinja, autorka serije True Detective: Night Country koja se donekle, površno, naslanja na polarni ambijent Stvora za sasvim prizemne svrhe)

Chuck Russell (Nedavno upokojeni reditelj rimejka filma The Blob, kao i nastavka Elm Street 3)

Matthijs van Heijningen Jr. (Reditelj prednastavka The Thing iz 2011. godine, koji ovde zvuči mnogo pametnije nego što se to vidi u njegovom promašenom i suvišnom filmu)

David Leslie Johnson-McGoldrick (Scenarista filmova The Conjuring 2)

Phil Nobile Jr. (Filmski producent i glavni urednik horor magazina Fangoria)

Anne Billson (Filmska kritičarka i autorka BFI monografije o filmu The Thing) Majstori za specijalne efekte (VFX i praktični efekti)

Iako se legendarni i povučeni Rob Bottin nije direktno pojavio pred kamerama, u dokumentarcu učestvuju njegovi najbliži saradnici i naslednici koji detaljno analiziraju revolucionarne efekte:

Greg Nicotero (Specijalista za efekte i šminku, poznat po seriji The Walking Dead)

Alec Gillis (Majstor za praktične efekte stvorenja)

Ken Diaz (Član Bottinovog originalnog tima za specijalnu šminku i efekte iz 1982.)

Margaret Prentice (Umetnica i članica originalnog tima za efekte koja je radila na Stvoru)

Matt Winston (Suosnivač škole za filmske efekte Stan Winston School i sin legendarnog Stana Winstona koji je -dakle, tatko a ne sin- pomagao Bottinu na filmu).

Šta reći?! Više nego relevantna ekipa koja i te kako ima šta da kaže!

Pre svega, milina je slušati Karpa: ja njega mogu da gledam i kako petstoti put odgovara na isto pitanje, nemam problem s tim što sam većinu ovih stvari čuo i video u ranijim njegovim intervjuima i u DVD komentaru. Prosto, uživanje je videti ga, danas, sa svom mudrošću poznog životnog doba, a još uvek lucidnog i vickastog, kako s ponosom govori o svom remeku, svestan da mu je to zaista najbolji film. Osetna je i dalje gorčina zbog tadašnje propasti tog filma, ali više kroz stoičko mirenje s tim nego kroz kukanje DEJ TUK MA DŽOB!

Karpo je sada Starac sa Planine, mudrac od stotinu ljeta koji se više ničim ne uznemirava, nego govori isključivo u dead pan maniru – pa je tim zabavnije kada, tim tonom, ispali neku gromoglasnu provalu. Recimo, iako to nije ovog puta prvi put kazao, iz nekog razloga mi je sada bilo smešno kao da to prvi put čujem – valjda ima nešto i u načinu deliverija – kada kaže, pun hvale za Džeda, najboljeg psa-glumca u filmskom svemiru, kako je bio u stanju da besprekorno hit his mark and do the job – što većina ljudskih glumaca ne ume da potrefi! Ahahahaha, bukvalno sam se grohotom smejao kako je ovo mrtav ladan izgovorio, a pošto je leto i širom otvoren prozor, mislim da me je cela ulica čula.

O tome da sam bar pola ovog filma odgledao kroz suze – neću ovom prilikom...

Naročito imponuje i to što se Kurt Rasel pojavio – ne samo što nije glumio zvezdu u stilu „Sitno mi da govorim za tamo neki dok. imam ja preča posla, npr. da se brčkam u mom bazenu i šta ja znam“, NE, nego je došo, i govorio o tom filmu sa takvom LJUBAVLJU, i ponosom (nerazmetljivo, da budem jasan) – ali očito je i on svestan da mu je to jedna od najboljih uloga u karijeri, i verovatno najbolji film u kojem se ikad pojavio (mislim, njemu je „verovatno“, meni je definitivno).

Veliki je to šmeker, i strašno je zabavno gledati ga kako se s uživanjem priseća snimanja, i raznih anegdota, ali i kako s ljubavlju i poštovanjem priča o svog drugu Karpu. Ono što je posebno za pohvalu, a što se retko viđa među pretežno-sujetnim glumcima, jeste to koliko je Kurt prepun pohvale za svoje kolege iz tog filma: bukvalno je svakoga od njih poimence pohvalio i kazao pokoju lepu reč za to što su realno doprineli tom ANSAMBLU. Ne kurtoazno, kroz zube, nego baš od srca. Veliki je to čovek, a ne samo glumac.

Znači, ekran zasija oreolom svaki put kad se na njemu pojave Karpo ili Kurt – a to je, srećom, često: vidi se da nisu ovde došli preko kurca, kao „Ajde, dobro, daj da kažem tri rečenice, pa da begam“ – i to je blagoslov samo po sebi. A ja ću sada fanove STVORA podsetiti na ovaj DRAGULJ od klipa, a svima ostalima ga sada otkriti – pogledajte ovu genijalnos za rasterivanje čemera i širenje feelgooda, ovo je nešto najsmešnije u svemiru!

„Kurt Russell and John Carpenter laugh their asses off watching The Thing“

https://www.youtube.com/watch?v=D4r7wIsWebc

 

Nema potrebe da mnogo naširoko tupim, i da pišem pet strana rivjua za film od pet sata: ako je ovo film za vas, znaćete odmah, odnosno već znate! A ko ne zna – neznaće i posle 10 strana (koje nemam vremena da pišem).

Samo još ovo: film mi je odavno na radaru i željno sam ga iščekivao. Avaj, kad je učinjen dostupnim, nije odmah procurio na net. Dapače, dugo je trebalo da izađe bilo gde, bilo kako. Iz meni nejasnih razloga, već duže od mesec dana je dostupna samo gigantska verzija od 15 GB (!), a ako oćete nešto razumne veličine, oko 2 GB, ima i to, kod braće Rusa – ali dabovano na usrani ruski, bez engleskojezične opcije.

Ja sam čekao, čekao, sve misleći „sad će, samo što nije izašla i manja opcija...“ ali ona nikako da izađe meni na radar, pa sam na kraju skino tih 15 GB – šta me košta, zar ću na STVORU da štedim? A vi, ako negde vidite manji fajl, javite u komentaru GDE ima.

P.S. Ultimativna pohvala: ako se sutra ispostavi da postoji JOŠ PET SATI izbačenih scena razgovora koji nisu ušli u gornju verziju – I NJIH BIH RADO ODGLEDAO! Eto. Toliko je ovo dobro, i toliko me zanima. Over & Out.

P.P.S. Isti tvorac napravio je i ALIENS EXPANDED, ali to sigurno već znate...

P.P.S.S. Ozbiljnim pratiocima Karpa, i horora uopšte, valjda ne treba da skrećem pažnju na novi upravoizašli album Karpo-muzike, CATHEDRAL – koji vrhunski spaja njegove zlokobne sintove sa električnim gitarama njegovog sina i još jednoga, i koji sam na repeat slušao nekoliko dana zaredom, čim je procurio, krajem prošle nedelje. Odlična stvar! CARPO LIVES!

U ovom svetu čemera i beznađa, lepo je znati da Karpova zvezda još blistavo sija, a on ne samo što živi – nego i radi! I to ko mladunac!

 

PLURIBUS (2025)

Nekoliko zanimljivih hororolikih serija privuklo je mase tokom prošle godine. Srećom, ne i mene; većim delom zato što sam bio prezauzet raznim pisanjima, a manjim i zato što mi se, naprosto, nisu dovoljno snažno gledale da na njih straćim ono malo vremena koje sam mogao posvetiti gledanju bilo čega. Ipak, pošto me povremeno priupitaju za njih, evo ukratko šta nisam gledo, i zašto, a šta jesam, i preporučujem.

            ALIEN: EARTH 

– Nisam gledo. U normalna vremena gledo bih bilo šta s alienima; sva sreća pa sam tokom leta privršavao moju knjižurinu DOLAZAK HORORA: KNJIŽEVNOST, te nisam smesta ovo overio. Sreća, kažem, jer sve što sam potom pročitao i video o ovoj seriji dovodi u pitanje moju želju da je ikada pogledam. Možda ako bih našao neki dajdžest, best of, ali imam utisak da su i likovi i fabula izrazito nezanimljivi da bih to gledo ucelo. Dakle, možda, nekad, ali slabo verovatno.

            IT: WELCOME TO DERRY 

Kingu se sviđa: šta još reći?

– Nisam gledo. Niti bih to gledo, sve i da mi plate. Ionako To smatram slabim romanom, a vreme koje sam posvetio najnovijim film-verzijama toga bilo je SVE što sam voljan da bacim na tu bezveznu pričicu. Samo mi još fali prikvel repeticija i ceđenje suve drenovine onoga što me ni u izvornom pakovanju nije naročito preokupiralo. Couldn't care less.

            STRANGER THINGS 

– Nisam gledo ovo najnovije. Niti planiram. S ovom serijom sam se pozdravio posle druge, ili možda treće sezone. Činjenica da ni oko toga nisam siguran govori dovoljno o tome koliko me je briga. To je sa svakom novom sezonom sve više smrduckalo, a ovu varijantu gde je mutiralo u sapunsku operu i gde svaka epizoda traje ko kršten film – ćao, nema šanse. Radije bih gledo tuce novih, dobrih, različitih filmova, nego jednu priču silom rastegnutu na 20 nezanimljivih i/ili iritantnih likova i desetak „epizoda“ od kojih svaka traje ko film (100-ak min u proseku). Ko se s kim smuvao, ko je izašo iz klozeta, kako su drugarstvo i mladost pobedili Veknu (!) i ostala nagvaždanja – baš me živo zabole. Uostalom, evo kako su ljudi sa više vremena za bacanje na ovakve stvari lepo saželi šta ne valja u poslednjoj sezoni, i ovim duhovitim i rečitim primerima potvrdili moju intuiciju da na TO ne treba gubiti vreme. Pogledajte čitav ovaj video, ili, pošto je podeljen u chapters, nađite onaj, oko sredine, gde sasecaju THINGS: Half in the Bag: End of 2025 Catch-up (part 1), OVDE.

            Od američkih žanrolikih serija koje još nisam overio, a deluje mi da bi vredelo, na vrhu gomile za „Možda, ako stignem“ stoji mi YELLOWJACKETS. Da je kraće, možda bih već pogledo, ali u trenutnoj konstelaciji obaveza ne usuđujem se da sve te sezone načnem sada, pa da ih razvlačim nedeljama ili mesecima (!), mada ću verovatno pokušati da to gledanje uglavim negde tokom ove guste godine…

            Što me dovodi do onoga što zapravo JESAM pogledao. I što želim da vam preporučim.

            THE CREEP TAPES, S02.

            Druga sezona i dalje pokazuje da je Mark Duplas komičarski genije, da je njegov Psiho-Vučić jedna antologijska horor kreacija potentna da nosi serijal, velikim delom zato što je sam lik podložan psihopatskim transformacijama i igranju niza različitih likova.

            Već sam vam ovde hvalio prvi film, iz kojega se ovo izrodilo; a zatim i njegov još bolji filmski nastavak; pa čak i prvu sezonu serije, kad se prešlo na format kraćih epizoda (otpr. 20-25 min). U linkovanim rivjuima već sam istakao razloge zbog kojih ovo itekakao valja overiti, a sad se ne bih ponavljao, nego samo želim da a) skrenem pažnju neredovnim čitaocima kojima su moje pohvale od ranije promakle; b) podsetim da je druga sezona izašla u decembru; i c) istaknem da nivo kvaliteta nije opao, da se to i dalje dobro drži i ima moj pečat preporuke.

            Strogo gledano, 2/6 mi se nisu naročito dopale (vegan + ženska s bazenom), ali preostale 4 su sasvim na nivou ranijih Krip avantura.

 

            I najzad – PLURIBUS. 

Nova kreacija Vinsa Giligana, tatka na BREAKING BAD, što je bio glavni i najveći razlog da, ako treba, rodim vreme za gledanje ove serije. Jer, ako ste čitali moj raniji blog osvrt na BB, onda znate da tu seriju obožavam do imbecilnosti, pa stoga nije bilo dileme da li ću pogledati, kako/kad znam i umem, i njegovu najnoviju – naročito s obzirom na to da mi je i njen žanr bliskiji.

            Ova serija nije horor – žanrovski je to SF drama s jakim elementima crne komedije/satire – ali predstavlja preradu i reimaginaciju brojnih SF-horor klasika kao što su SELO/DECA PROKLETIH, INVAZIJA KRADLJIVACA TELA, STEPFORDSKE ŽENE, JA SAM LEGENDA i sl. pa zato mestimično ima i creepy vibes kakve su ti uzori nosili.

            Prva epizoda zapravo, iznenađujuće, počinje kao apdejt fore kojom započinju VRSTE (SPECIES): vanzemaljski signal sastoji se od šifre za DNK koji se raširi Zemljom putem ne baš mnogo ubedljivog inicijalnog amaterskog rušenja bezbednosnog protokola koji, po svojoj retardiranosti, ozbiljno prilazi onom raket-naučniku u PROMOTEJU koji reši da šakom pomazi alien pipak-zmiju-čudo. No, dobro. Kao što ja to uvek ponekad kažem, dobre serije imaju stotine mana, a loše samo jednu – da su dosadne, nezanimljive, glupe. PLURIBUS je dobra serija. Zato ću zažmuriti na jedno oko na poneke sitnice.

uostalom, tu je Karolina Vidra

            Važno je samo da znate da horora skoro i da nema (mada ima nešto misterije, saspensa, pa i povremenih šokova) a da je SF uglavnom vezan za misaone, idejne dimenzije, a ne za spektakl (maske, efekti, kreature, alieni, tehnologija, andrmolji, leteći tanjiri).

            Jednom kad se desi „epidemija“, i raščiste njene incijalne posledice, u prve dve epizode, ovo što sledi je jedna prilično kamerna drama, većim delom vezana za kuću glavne junakinje i za njene teme i dileme – mada, ima mrdanja odatle, i to prilično pompeznih, jer ovo je visokobudžetna serija, i prikazi globalnog stanja, povremeno kad se jave, ubedljivi su i spektakularni na nenametljiv način.

            U PLURIBUSU „invazija“ nije tako očigledno maligna kao sve druge alien invazije koje ste do sada videli, uključujući one iz pomenutih filmova. Njena motivacija, koliko se može za sada dokučiti (naravno da 1. sezona nije zaokružena priča, nego svršava sa „ćeraćemo se još“), nema za cilj da Zemljane pobije, proždere, exploatiše, isisava, pretvara u nešto drugo… Ali, ona ipak invazija utoliko što jeste nametanje nečega što nismo tražili niti smo unapred znali šta nas čeka pa zato nismo voljno ni prihvatili, pa makar to nešto bilo „za naše dobro“.

Ova „invazija“ je kao lek koji roditelji na kvarno metnu detetu u hranu da vam bude bolje. Cela problematika je u tome – da li su nam ti alieni „roditelji“, da li smo mi baš „deca“, da li je to što su nam dali „lek“ i da li će nam od toga biti „bolje“…

            A to nešto čime smo, ne sluteći i ne tražeći, počašćeni jeste – geštalt um. Svi umovi svih ljudi na Zemlji postanu JEDAN um, sa sećanjima i znanjima svih. Nema više laži ni prevare, nema pojedinaca, pa time ni sebičnosti, nego vladaju opšte bratstvo i jedinstvo i „svi za jednog – jedan za sve“. Ranije je u SF-u ova ideja kolektivnog uma bila uglavnom poistovećena sa bezumljem, sa zombifikacijom, kao u BODY SNATCHERS: svi su na fletlajnu, tupi, prazni, svedeni na insekte kojima „roj“, ili „kraljica“ komanduju šta da čine.  

Ranije je komunizam bio predstavljan kao horor, a ti američki romani/filmovi bili su žanrifikovana demonizacija ideje kolektiviteta, iz pozicije kapitalističkog zapadnjačkog individualizma. Ova serija, blago levičarskog nagnuća, sa više simpatije, ili barem sa manje demonizovanja, bez džadžmentalizma, prikazuje svet u kojem odjednom više nema zločina, ratova, zla, pohlepe, gde ljude ni privatna svojina naročito ne zanima nego spavaju masovno na nekakvim igralištima, ko neke izbeglice u sopstvenom svetu.

Glavna junakinja je jedna od otprilike tuceta ljudi na Zemlji koji, ne zna se kako ni zašto, nisu bili zaraženi tim duhom kolektiviteta, imuni su na „virus“ zajedništva, pa su ostali individue, krhke, ranjive, sebične, grešne, kakve god. Pokušaji da se bar oni udruže među sobom i oforme Dirty Dozen koji će da svrgne aliene i vrati svet na staro brzo propadaju – neki od njih su doslovno kupljeni spremnošću kolektiva da im udovoljava svakoj želji, pa se tako najljigaviji od njih baškari u hedonističkom raju opustelog Las Vegasa gde je ceo šljašteći grad tu samo za njega… on samo okrene telefon, i ovi mu pošalju ženske, kockare, publiku i ostalo da mu hrani ego. I on se valja u tom ko svinjče u blatu. Ko bi to menjao, i zašto?! Gledajte seriju pa preispitajte taj lažni „kurve i kokain“ raj…

Pomenuta junakinja je duboko grešna – toliko da nekim gledaocima može biti odbojna kao i njeno ime, Kerol Sturka (njoj se malo gurka!), i njena profesija: nakucavačica treš SF soft erotike za domaćice, koja mrzi i svoje knjige i svoje čitaoce i sebe samu. Delom jeste odbojna i meni, ali ja volim priče sa antipatičnim, a na nekom nivou ipak prijemčivim likovima, pa mi brojne njene falinke koje se otkrivaju tokom serije nisu bile odbojne.

Kakve god da su one, glavna pitanja koja ova serija pokreće kroz tu buntovnu, tvrdoglavu egomanijačku likinju i njeno odbijanje da prihvati novonastali kolektivistički svet, jesu sledeća:

1) da li je individualnost kvalitet sama po sebi, čak i kad je individua prgava, sebična, sujetna, licemerna…?

2) da li je svet u kojem se svi pretvaraju u klonove Neda Flandersa raj ili pakao?

3) da li je sloboda, uklj. slobodu da se greši (tj. neograničena slobodna volja), važnija od delimične ograničenosti utapanja u kolektiv?

4) da li je „povratak na svet kakav je bio“ zaista poželjna stvar?

5) da li je opšta empatija i kolektivitet nešto baš toliko strašno?

i najzad, pitanje svih pitanja, nikad aktuelnije: 6) da li je kraj sveta lakše zamisliv od kraja kapitalizma? © Mark Fišer.

Danas, kad se čini da se opasno primičemo kraju sveta, gde su ludaci na čelu najmoćnijih država globalno još opasniji od ludaka kojega mi u ovoj Tunguziji imamo, vredi sve ovo dobro promisliti. PLURIBUS je pametno osmišljena i odlično realizovana serija koja vam neće nuditi sapunsko-opersko „specijal“-efekatsko vunovlačarenje i trla-baba-lan „spektakl“ zamajavanje poput ALIEN – DERRY – THINGSA, nego će vam svojim razumno laganim ritmom, bez usiljenih klifhengera i mehaničkih saspensa, držati pažnju ukoliko ste iole misleća, kontemplaciji i BUDNOSTI okrenuta osoba. A ako preferirate da DREMATE, uspavani i uljuljkani storijama koje ništa ne preispituju nego vam samo povlađuju i potvrđuju ono što već „znate“ i „mislite“, onda izvolte, eno vam ALIEN – DERRY – THINGS, pa bindžujte dok vam mozgovi ne istrule u gnjecavu kašu.

Da li je PLURIBUS savršena, genijalna, besprekorna serija? Nije. Čak i u njenoj prilično kompaktnoj dramaturgiji ima izvesnih retardacija koje ničemu ne služe, npr. na mikro-planu, ima jedna baš dugačka glasovna poruka koja se uključi svaki put kad naša Kerol nekoga pozove, i nju u celosti moramo da saslušamo jedno 20 puta, što je previše. Na makro-planu, sve etape dugog i mučnog putovanja onog Latino-Amera od njegove džunglaste ispizdine do USA nisu baš morale biti prikazane jer samo jedu vreme a nisu toliko zanimljive ni dramski opravdane.

Ipak, izvan tako nekih manje-više sitnica, ovo je jedna vrlo aktuelna, pametno zamišljena i realizovana „WHAT IF“ glavolomka koja će vas, kao malo koji TV produkt, ostaviti u nedoumicama i novim promišljanjima tema i ideja za koje ste mislili da već imate nađen, gotov odgovor.

Dobar SF uvek je služio da ponudi novu, iskošenu perspektivu iz koje se na svež način, novim očima iznova sagledava naš svet. PLURIBUS to čini na prvorazredan način. 

FRANKENSTEIN (2025)

 

Ako pogledate rivjue na netu i komentare po mrežama, otkrićete da je Del Torov FRANKENSTEIN remek-delo, masterpis genijalnosti i savršenstva, odnosno, da je đubre neopevano, bljaaaak sranje i totalna katastrofa. 

Otkrićete, takođe, da je ovo najvernija ikada adaptacija romana koji niko nije čitao (a svakako nisu oni koji to tvrde), odnosno da sadrži nedopustiva i neoprostiva odstupanja od knjige (od strane onih koji su je previše bukvalno, štreberski čitali).

            Pa, ok, u ovo doba sveopšte retardacije, to je sve i za očekivati.

            Ipak, ako vam je um bar malo odškrinut i za mogućnost nešto slojevitijeg uvida, ako niste ostrašćeni pripadnik nijedne od dve najbučnije gomile – znači, ako niste ni od ovih sa lovorikama, ni od ovih sa vilama i bakljama, možda će vas zanimati nekoliko misli i impresija od strane nekoga ko je o ovom romanu i njegovom značaju iscrpno promišljao i pisao.  

Moj ekspertski, doktorski osvrt imate u POETICI HORORA, a kraći, popularnije pisani, u mom tematu o Frankenštajnu u RUE MORGUE magazinu. A imate ponešto čak i ovde na blogu… 

Na primer:

200 godina Frankenštajna!

Dva veka od izlaska Frankenštajna

Frankenštajn je preokrenuo svet

FRANKENŠTAJN – Žorž Bes

FRANKENŠTAJN: ŽIV JE, ŽIV!

 

            Gledano na sitno, i na parče, Del Torov FRANKENSTEIN sadrži prilično dobru (mestimično i skoro pa odličnu) prvu polovinu – deo na Severnom polu, i nastanak stvora; a onda dolazi slabija polovina, od odbacivanja stvora, preko njegovog lutanja, samospoznaje, drugog odbacivanja („neću da ti napravim žensku – tornjaj se!“), proganjanja i – gasp – oproštaja svega u srcedrapajućoj šećerlemi od kraja.

            Vizuelno, film je predizajniran, prešaren, prekitnjast, ali barem nije dosadno licidersko srce bez duše kao CRIMSON PEAK.

            Fino je što se vidi budžet spiskan na scenografiju i kostime, ali te lepe slike prečesto odvraćaju pažnju od radnje. Sve je toliko veće od života, toliko vrišti Vašar, tj. Cirkus, tj. Opera, da nijednog trena ne može čovek da se udubi u Dramu. To je neprestano jedna oživljena Fanboj Slikovnica.

            Auralno, muzika je nedopusto mlaka, neupečatljiva, zaboravljiva, neprimetna, sramotno bedna. Nikad ambiciozniji film nije imao bezličniji, isprazniji skor.

            Glumački, to je prilično solidno, u načelu, ali svuda ima poneko ALI, što u koncepciji, što u izvedbi.

            Oskar Isak je premator za tu ulogu: Viktor bi morao biti znatno mlađi, on je fucking PROMETEJ, ako postoji mladalački lik u svetskoj mitologiji, ako postoji arhetip ANGRY YOUNG MANA, to je Prometej, a njega ne treba da igra čiča od skoro pedes godina.

            I u romanu je on opisan kao STUDENT, pa sve i ako njegovo neoficijelno studiranje potraje malo poduže, njegov nekro-post-dok i dalje ne dobacuje ni do tridesete, on je, u romanu, još uvek Momak za Ženidbu… i kao takav služi i kao prototip (i ogledalo) za njegovog Stvora.

            Elordi se pokazao bolje nego što sam očekivao: po pojavi, dobro je što je Stvor najzad prikazan kao ADAM (što jeste njegov izvorni arhetip u romanu), znači kao fizički mladolik i lepolik, a ne kao matoro čudovište (npr. De Niro s gnusnim ožiljkom kojim mu se posrali posred face, kod Brane).

            Plitkoumne budale po netu prave neke bezveznjačke asocijacije sa Skotovim Promotejima, belim inženjerima, ali to je sasvim promašeno: ovaj stvor je vrlo telesan i taktilan, mesnat, ne deluje veštački, nacrtan, i ima žive, ljudske, aktivne, izražajne oči, za razliku od Skotovih.

            Kao uzor Del Toru je očigledno poslužio Frenki Bernija Rajtsona – kome se i eksplicitno zahvaljuje na odjavnoj špici! – i to je svakako pozitivna i dobra tendencija, bliskija suštini romana od većine dosadašnjih filmskih inkarnacija, uključujući i najpopularnije (Karlof, Li). Još bolje, ovaj ovde čak ima i NOS!

            Avaj, i tu ima jedno ALI: i Del Torov stvor je žrtva holivudske boljke zvane SKARFEJS. Nigde se u romanu Meri Šeli taj stvor ne opisuje kao KRPENJAČA na kojoj su najrazličitije šarene zakrpe zašivene krupnim šavovima kao da ga je skrpila poluslepa-poluretardirana šnajderka u nekom polumračnom ćumezu. 

Dobri doktor je i kod Meri i kod Giljerma krenuo s ambicijom da napravi jednu usavršenu verziju čoveka – da ne kažem Natčoveka – i apsurdno je da ga tako kasapski krpi s neusklađenim parčićima i šavovima vidljivim po celom telu. To je totalno promašeno, ružno i glupo.

            Elordi tom liku daje toplinu u mikroglumi, mimikom, i nezgrapnost i nesnalaženje naglo izdžigljalog adolescenta u držanju tog dvometarskog tela; taj deo je tačno pogođen.

 Avaj, Del Toro je suviše drčan, pa hoće da u ovoj priči omažira SVE njene verzije, sve varijante Frankenštajna u filmu i stripu koje su ga takle, pa zato stvora mestimično čini i jezivim čudovištem, i nadljudskim superherojem koji razbacuje ljude na buljuke, daje mu čak i vanrednu moć samozaceljivanja koja ga čini skoro neranjivim (što blage veze nema ni s kvazirealističnim polazištem priče, ni s fiziologijom i biologijom, ni s izvornim romanom), 

a daje mu i apsurdno preteranu snagu tako da on u dva navrata ledom okovani brod otrgne od leda snagom svojih mišića, tj. pukim o-ruk guranjem. Iz mesta pomera tone i tone broda kao da je kartonska kulisa… Crtani film! Super-miš!

            Ali pustimo sad sitnice. Pređimo na suštinu, delom već dotaknutu kroz goreopisanu koncepciju dva glavna junaka.

            Izvorni FRANKENŠTAJN je GOTSKI ROMAN IDEJA, odnosno HOROR sa elementima proto-SF-a. Još preciznije, to je TRAGEDIJA modernog PROMETEJA-FAUSTA i njegovog neodgovorno odbačenog ADAMA koji se ogorčeno ostrvljuje na Tvorca.

„Did I request thee, Maker, from my clay

To mould me man? Did I solicit thee

From darkness to promote me?“

bože oče, sad ću da ti se najebem majke!

            Ove genijalno potresne ADAMOVE reči iz IZGUBLJENOG PARADAJZA, upućene Tvorcu (Bogu), koje stoje u zaglavlju ovog bloga, takođe su i moto romana Meri Šeli.

            Del Toro hoće i jare i pare: srećom odbacuje debilnu holivudsku „foru“ s mozgom ubice u lobanji Adama, ali nažalost ubacuje varijaciju toga, u vidu „nesrećnog slučaja“ tokom „rađanja“ stvora. Kad se doktor pobije s likom mecene izmišljenim za ovaj film, bez pandana u romanu, dođe do oštećenja „Anal Brutalizer“ metalnog dildoa za oživljavanje, koji malko preusmeri i sjebe električne tokove, pa kao rezultat toga stvor bude rođen malko oštećenog mozga. 

            Del Toro srećom zadržava scenu iz romana (koja je zapravo i bila san-okidač za Meri Šeli), kada se tvorac prvi put susreće sa svojim zastrašujućim stvorom. Recimo da je pametno što NE kopira situaciju iz knjige, gde je doktor ODMAH zgrožen stvorom i smesta ga odbacuje.

Umesto toga, nakon primarnog šoka, on je očinski dobar, uči ga da se ne boji već da zavoli svetlost Sunca u sceni koja ne doseže svetu jednostavnost dirljive genijalnosti one u Vejlovom Frankenštajnu, kad Karlof poseže rukama nagore, ka svetlu, kao da ga šakama zgrabi (što ukazuje na njegovu izvornu dobrotu), ali je solidna kao next best thing.

Del Toro solidno usložnjava prvi dramski lom u zapletu: umesto da, kao kod Meri Šeli, doktor šutne svoju kreaturu odmah („Fuj! Ružan si! Šta li sam mislio stvarajući te takvog?!“), on se neko vreme bakće s njim kao ne previše strpljivi otac sa recimo autističnim ili tako nekako „specijalnim“ sinom, ali naposletku mu to dodija, razočara se u to što potomak ne dobacuje ni blizu do njegovih ambicija s njime, i reši da ga uništi. Naravno, uz obilje pirotehnike, jer – Del Toro ima para za spaliti.

I tu film pada da se nikad više ne oporavi.

Istina, Frenk nakon toga dobija full-Wrightson imidž – i dugu crnu romantičarsku emo kosu i crni goth mantil-plašt, pa je to barem lepo videti, ali avaj, Del Toro nekritički preuzima onu emo deonicu iz romana sa familijom u švajcarskim planinama (preskočiću to kako se olako ovde ljudi, kao avionom, olako i brzo prebacuju iz Edinburga u Alpe, iz Alpa u London, iz Londona na Severni pol). 

Još gore, on kopira čak i deo sa slepim starcem iz FRANKENŠTAJNOVE NEVESTE, mrtav neironičan, kao da MLADI FRANKENŠTAJN nije učinio NEMOGUĆIM da se ta epizoda ikada više gleda bez humora. Avaj, Del Toro je od humora operisan, i onda pešački prolazi kroz to, i još trapavo pokuša da oživi nekim stripovskim akcijama sa nepodnošljivo neubedljivim CGI vukovima…  

Aman, ljudi, kolko još puta treba da se opečete na lažnu CGI vatru i na lažne CGI životinje pa da shvatite da tehnologija još nije dosegla nivo na kojem se to može 100% uverljivo prikazati? Ili nemojte da PIŠETE scene koje se ne mogu ljudski snimiti, ili ako ste baš zapeli da ih snimate, snimajte ih drugim trikovima (dresirane životinje, montaža, animatronik, šau mau) a ne CGI-jem…

I onda imamo promašenu koncepciju Elizabet (dodatno naruženu škripećom pojavom i glumom Mije Got) i zbrzanu, dramski tanko motivisanu odluku za Drugi Dramski Lom u zapletu.

Elem, romanu se donekle može oprostiti jedna od najvećih logičkih rupa u zapletu u svekolikoj istoriji velike književnosti – zato što ga je pisala 18-20-godišnjakinja. Iako je dotad već rađala (neuspešno), recimo da joj fizio-mehanika svega toga ginekološko-akušerskog možda nije bila sasvim jasna.

Naime, kad stvor u romanu kaže tvorcu: „Napravi mi kompanjonku, didem s njome u prašume Južne Amerike i tamo da nasamo samujemo udvoje“, tvorac mu, posle malo vrludanja, naposletku kaže: „Jes, jebaga, pa da se tamo kotite i množite i izrodite rasu nakaza i čudovišta! Ne pada mi napamet!“ I tek tu, kad stvoru sruši erocke snove, kad mu načini taj imaginativni coitus interruptus, kad mu definitivno kaže „Ne’š jebati!“ – stvor pukne. A ko i ne bi? Libido pršti, varnice iskaču, a ovaj njemu tako sipa kofu leda na zagorele genitalije. „Neću jebati, je li? E pa dobro onda, doco. Vidimo se u tvojoj prvoj bračnoj noći…“

A svega toga ne bi bilo samo da je ovaj roket sajentist – koji je rešio jednačinu života i smrti, dokučio tajnu oživljavanja mrtve šnicle u samosvesnu individuu, za koga dakle ljucka fiziologija nema nikakvih tajni – da je on, dakle, uzeo pa napravio ovome jalovu žensku. Da bude nerotkinja, kao moja tašta. Živu, zdravu, libidalnu, ornu za sex i sve po redu, ali samo da joj malko zašije jajovode, il’ matericu il’ tako nešto u tim ženskim iznutricama da joj malko pipne svojim čarobnim štapićem, da ne može da začne – pa nek se jebu monstrumi u šumama do mile volje, do kraja večnosti – ali bez đece i poroda. 

Pa jbt, tako nešto bi svaki priučeni hirurg umeo da izvede s jednim šilom i namotajem konca za nizanje paprike, čak i usred 19. veka, a kamoli jedan Moderni Prometej, veliki đenije, rešilac Velike Jednačine, Doktor Frankenfurter!

Ali jok! Del Toro ovu rupu slepo prepisuje u svojoj zbrzanoj i dramski sve praznijoj, sve tanjoj završnici, i umesto toga – umesto pričanja jedne od najvećih priča ikada ispričanih (da, najozbiljnije mislim da izvorni FRANKENŠTAJN to jeste!) on uzme da se bakće svojim privatnim traumama i fetišima.

I tu ne mislim samo na njegov zamorni fetiš na katoličanstvo i katoličku ikonografiju koje sipa i levo i desno, 

i gde treba i gde ne treba (npr. u Helboja), nego još više na taj njegov nerešen Edipov kompleks i fiksaciju na Očeve i Očinske Figure kojim baš žešće smara svuda (pa i u Helboju).

„To se leči, ne snimaju se filmovi!“ kažu neki. Ne preterujmo, kažem ja; uostalom, ne leči se tako lako. U redu je da se leči i kroz umetnost. Ili barem pokušava. Ali ne toliko da se kompromituje umetnost i da se pretvara u zašećerenu wish-fulfillment fantaziju u kojoj se, na kraju, sasvim odbacuje i dramska i idejna potka kako bi se, usiljeno i neubedljivo, odigralo to srceparajuće međusobno opraštanje – oprosti sine, oprosti tata, opraštam ti, ne zameram ti, sve je u redu, idi dalje, živi, sinko moj, šmrc, itd.

I tako, nimalo iznenađujuće za one koji su budni ostali na ijednom dosadašnjem Del Torovom filmu, on i ovde od potnecijalne TRAGEDIJE na kraju pravi patetičnu melodramicu 

koja možda ima neki impakt na njega lično (mogu da zamislim koliko mu je srdašce igralo dok je prorađivao tu psiho-dramu s ocem u završnoj sceni filma) ali se malo toga prenosi dalje, tamo gde treba – u publiku iole probirljivu i zahtevnu.

            I tako… Ima se ovde šta videti, ako ste trpeljivi i tolerantni. Možete na bućkalo i na rešeto uvatiti neke fine kadrove, prizore, scene, detalje (npr. BrajanJuznasti reanimirani polu-leš u amfiteatru)… 

Ali ako ste isključivi i apsolutistički (My way or the highway! Remek-delo ili ništa! Za mene i moje istančano nepce samo najbolje!) onda jbg, ništa, zaobiđite ovaj polovičan film i gledajte nešto drugo što je besprekorno, 100% savršeno… 

Ali ne budite sebični, dojavite i meni gde to takvo ima. Što ono rekoše u FRANKENŠTAJNU: I tata bi, sine…